Књига представља запис предавања аутора одржаних у Сретењској духовној семинарији и у „Школи православног мисионара“ при Синодалном мисионарском одељењу и у њој се први пут систематски излаже светоотачки поглед на мисионарску службу. Аутор је руководилац апологетске мисије Синодалног мисионарског одељења, члан комисије за мисионарску делатност међусаборског присуства Руске Православне Цркве, парохијски мисионар храма Преподобног Сергија Радоњешког у Бусинову.
Значај мисионарске службе
Мотивација мисионара
Противници мисионарења
Актуелност мисионарења у светлости савремених изазова
Степени учествовања у мисионарењу
Срећа мисионара
Смирење и послушање
Како препознати доброг мисионара?
Принципи православне мисије
Искушења мисионара
Грешке мисионара
Истина и љубав
Не бацати бисер
Како говорити о вери
Социјални рад као елемент мисије
Финансирање мисије
Искуство инославних мисионара
Закључак
Светоотачки цитати који се не налазе у књизи
О једном неуспешном мисионару
Спољашња мисија Православне Цркве данас
*
Незаобилазан мисионарски приручник
Уместо предговора
Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио!
(Лк 12, 49)
У ревности не будите лијени: будите духом ватрени…
(Рим 12, 11)
У наше време, можда више него икада раније, постоји потреба за хришћанима огњеног духа. То су заправо и једини прави хришћани у свим временима – млакушни су одбачени већ у апостолско доба (уп. Отк 3, 16), с обзиром на то да нису прикладни за сведоке Онога који је дошао да разгори огањ благодати Духа Светога у људским срцима. Читајући књигу о. Георгија Максимова, стекао сам утисак да је реч о свештенику огњене ревности који себе даје свецело за проповед Јеванђеља Христовог. Стицајем околности, упознао сам га 2009. године у Српској патријаршији у Београду, у време док још није постао свештенослужитељ. Тада је био у пратњи чувеног мисионара, о. Данила Сисојева, који ће неколико седмица после тог доласка мученички пострадати у Москви. Читајући упоредо текстове ова два мисионара, јасно се примећује велика духовна сродност и верујем да је о. Георгије управо од свог сатрудника, Свештеномученика Данила, наследио огњени дух мисионарске ревности (уп. 2 Цар 2:9).
Важност књиге која је пред Вама проистиче из важности мисионарске делатности Цркве која је заповеђена од стране самог Господа Христа (ср. Мт 28:19). Мисија је насушна потреба сваког хришћанина да донесе светлост богопознања онима који „седе у тами“ (уп. Мт 4:16; Лк 1:79; Јн 12:46) и да тиме прослави Име Божије (уп. Јн 17, 1-21). То је долазак у посету свима који су гладни и жедни Истине, свима чији ум рањен и окован лежи у тамници лажних учења (уп. Мт 25:34-40). Хришћанска мисија је стога од суштинског значаја за спасење не само незнабожаца, већ и самих хришћана, а особито свештенослужитељâ, који ће за свој мисионарски труд положити рачун на Страшном суду Христа Спаситеља.
Узевши у обзир садржај и начин на који је ова књига написана, нећемо претерати ако кажемо да је у питању незаобилазно мисионарско штиво, и то једно од најбољих међу онима која су доступна на српском језику и једно од оних која се обавезно читају два пута. Стил писања аутора је динамичан, жив и интересантан; текст је јасан, практичан и веома применљив; а притом, што је најважније, све је утемељено на Светом Предању. Као што у наслову књиге стоји, о. Георгије Максимов се залаже за светоотачки приступ мисији, што је и једини прави(лан) приступ за православне хришћане. Он подразумева следовање Оцима не само у речи, већ и у начину живота. У времену када је све више интелектуалистичке обраде богословља, а све мање речи која оживљава и животног примера који сам по себи преноси жар вере, ова књига нас подсећа да је важније бити, него знати, а да је идеално испунити обоје. Она нам изнова указује да нехришћане ка хришћанству привлачи пре свега начин живота мисионара, а тек потом његово теолошко знање. Примери историјски успешних мисија Православне Цркве који су наведени и методе које су православни мисионари имали најбоље потврђују то правило. Теолошко предзнање је тако предуслов да би се адекватно и успешно мисионарило, али мора бити повезано са срцем које пламти за Христа. Уколико, међутим, оно потиче из рационалистичке студени за коју је богословље својеврсна гимнастика разума, реч мисионара неће имати снагу да преобрази његове слушаоце, из простог разлога што није преобразила ни њега самог.
Постоји једна важна ствар у погледу мисионарења која у овој књизи није наведена у виду експлицитно насловљеног поглавља, али се посредно може пронаћи кроз примере наведених облагодаћених личности. Та тема је значај исихазма за мисионарење и на њу је данас потребно ставити посебан нагласак. Наиме, у наше време је сувише „мисионарења без тиховања“, како то проницљиво запажа митрополит Јеротеј Влахос, један од савремених представника исихастичког богословља. Сувише је спољашње речи без унутрашњег молитвеног делања; сувише ужурбаног покрета и активизма без унутрашњег мира и спокојства. А управо на том пољу лежи суштинска разлика у мисионарским подухватима између Православне Цркве и свих осталих видова хришћанства. Ово је особито видљиво када се направи поређење са мисионарским делатностима западних конфесија, које су до дана данашњег остале крајње наметљиве и често засноване на овосветовним методама. За разлику од таквог делања, које се углавном исцрпљује у организационо-институционалним пројектима и спољашњем активизму, Православље ставља нагласак на светотајинском животу, личносном приступу и унутрашњем молитвеном жару као основи мисије. Православни хришћанин због тога прво мора уложити посебан труд да у оквиру литургијског окриља Цркве пронађе сопственог „скривеног човека срца“ (1Пет 3, 4) кога скрива тама страсти, после чега може ићи у потрагу за браћом која леже у тами незнања. О томе нас учи и псалмопевац Давид који каже „…срце чисто саздај у мени Боже“ (Пс 50:10), а тек потом „…научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби“ (Пс 50, 13). Ту вековну литургијско-подвижничку праксу Цркве западно хришћанство је одавно изгубило и због тога се оно толико тражи у непрекидном спољашњем активизму без готово икаквог унутрашњег делања.
Неизмерно је важно схватити да је православни мисионар човек који прво ради на очишћењу свога срца од страсти, а тек онда на очишћењу спољашње средине од идолопоклонства; да прво вапи за Светлошћу која ће просветити његов ум (сетимо се само вишегодишњег уздаха Светог Григорија Паламе: „Господе, просвети таму моју!“ (уп. Пс. 17, 28)), а тек потом свој поглед упире ка просвећењу незнабожачких народа. Из тог разлога, највећи православни мисионари су кроз векове били Светитељи – обожене личности за које је Христос био све и свја, тако да је просто сијао са њихових ликова и неодољиво привлачио незнабошце. Због тога је „освајање унутрашњих простора“ (синтагма коју користи митрополит Амфилохије Радовић) главни и основни корак у животу православног мисионара. Таквом унутрашњем делању освајање спољашњих простора природно следује, посредно или непосредно, с обзиром да се некада може бити и мисионар без речи, како нас подсећа Свети Порфирије Атонски, предивни христоносац нашег времена. Исихазам – молитвено тиховање зарад сталног пребивања у благодати Божијој – за православне хришћане данас је неопходан предуслов за истинску мисију у времену немира, времену које је довело до опште духовне атрофије срца и растројености ума. Успех који у наше време показује светогорски монах-исихаста Јефрем Филотејски, мисионар Православља у Америци, довољно говори у прилог овој тези.
Топло препоручујем књигу о. Георгија Максимова свим православним хришћанима, а не само онима који су „заинтересовани“ за мисију Цркве, ако уопште такву поделу треба уводити. Јер, како о. Георгије одлично примећује, сваки хришћанин по природи ствари треба да је заинтересован за мисију, с обзиром да је његово призвање да сведочи Христа: свима, свуда и свагда (уп. Мт 5:14-16). Ову књигу посебно препоручујем својој сабраћи свештеницима и свештеномонасима, будући да ми на пољу мисије Цркве треба да смо у првим борбеним редовима војске Христове – у борби за људске душе биће нам од велике важности практична и искуствено потврђена упутства како „добар рат војевати“ (2 Тим. 4:7) и „свима бити све“ (1 Кор. 9:22) на славу Имена Господњег.
Презвитер Оливер Суботић
уредник Православног мисионара
Мисионарска служба представља апостолску службу, испуњавање заповести Спаситеља о проповеди Јеванђеља „сваком створењу“ (Мк. 16:15). Господ је заповедио Својим ученицима да „науче све народе“ без изузетка (Мт. 28:19) и рекао: „бићете Ми свједоци све до краја земље“ (Дела ап. 1:8).
Ова заповест је изречена Апостолима, али не само за њих, већ преко њих свим хришћанима. Ово је очигледно из чињенице да су они још током свог живота, у проповедничким напорима добијали помоћ од стране многих хришћана који нису имали апостолско звање и нису обавезно били свештеници или епископи. Такође се види и из чињенице да након смрти Апостола Црква није престала да испуњава ту заповест већ је продужила испуњавање напорима православних мисионара. Бог је за најистакнутије од њих у Цркви установио посебан чин светости: равноапостолни. Ако се погледа на збор равноапостолних није тешко приметити да међу њима већину чине лаици и притом не само мушкарци већ и жене, и то не обавезно царског порекла (као Света Јелена и Света Олга) већ и најобичнијег порекла и положаја (као Света Текла и Света Нина). Дакле, дело проповеди Христове отворено је за свакога према његовој мери.
Ето и зашто није могуће сложити се са погледом на мисионарење као на својеврсни хоби, лични занос појединих ентузијаста. Проповед Јеванђеља је оно што Господ очекује од свакога од нас. То је и наша највећа обавеза и највећи дар Божји нама, могућност да саучествујемо у делу спасења људског рода које Господ врши током целе историје. Свети Николај Мистик је мисионару, који је био послат да хришћанством просвећује незнабожачки народ, рекао: „Зар не знаш да је наш Човекољубиви Спаситељ, Који је Себе спустио са висине славе Своје ради спасења погинулих, да оне који лутају у тами безбожности приведе светлости побожности и тебе одредио за ту исту службу коју је Сам изабрао?“[1]
Дакле, проповед Јеванђеља не представља некакав терет за нас. У питању је дело којим можемо показати сопствену захвалност Богу за спасење, дело које оживљава нашу веру и чини нас достојним великих награда. О томе је Сам Господ говорио, на почетку устима пророка Данила: „И разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звезде вазда и довека“ (Дан. 12:3), а затим устима Апостола Јакова: „Нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова“ (Јак. 5:20). И пророк Исаија хвали проповедника „који оглашује мир, који јавља добро, оглашује спасење“ (Ис. 52:7), о чему је Апостол Павле посведочио управо као о предсказању хришћанске проповеди (види Рим. 10:15). Зато људи који макар мало почињу да проповедају о Христу осећају посебну благодат Божију.
Дакле, заповест Господа о проповеди Јеванђеља тиче се свакога од нас. Ове речи Светог Писма написане су да бисмо их испуњавали, не само они који осећају посебно призвање или интересовање за мисију, већ сваки православни хришћанин. Као што и друге заповести Христове – љубити ближње, опраштати непријатељима, помагати страдалницима и тако даље – треба да испуњавају не само они којима је то занимљиво и блиско срцу, већ свако ко себе назива хришћанином. Зато, узимајући у обзир своје животне околности, сваки хришћанин је дужан да размишља на који начин може да испуни заповести Божије, између осталог и заповест о проповедању Јеванђеља онима који су још увек далеко од Христа.
У наше време постоји тенденција да се реч „мисија“ употребљава у веома широком значењу. Прекрстили смо се на улици – то је мисија, припремили смо закуску у парохији – и то је мисија, организовали сусрет православне омладине – и то је мисија. Испоставља се да се скоро свака црквена активност, свако испољавање вере назива мисијом. Таква распрострањена употреба ове речи није оправдана. Под мисијом у правом смислу речи подразумева се проповед Православља људима који себе не повезују са њим. Мисија се разликује од важног и неопходног дела катехизације људи који себе сматрају православнима, али мало знају о вери и још не живе црквеним животом. Катехизација је неопходно дело, али то није мисија.
Преподобни Марко Подвижник је говорио да Господ оцењује наша дела по намерама са којима их чинимо.[2] Управо кроз намере дела постају угодна или неугодна у очима Божијим. Зато сваки пут када чинимо нешто треба да размотримо – ради чега ми то радимо? И милостиња може да се даје не Христа ради, она може да буде чак и неугодна Христу. Можемо и да постимо и да се молимо тако да то буде неугодно Богу. Као што знамо, могуће је чак и причестити се на осуду. Све што чинимо у Цркви можемо да чинимо на Богу угодан начин, али и на начин којим се Богу не угађа.
Зато, говорећи о мисији, важно нам је да сазнамо како да се њом бавимо да то буде угодно Богу. Зато је потребно да обратимо пажњу на речи Светих Отаца који су говорили о принципима мисионарског служења. У овој књизи су управо и сабране и систематизоване њихове речи.
Много се о теми која нас интересује може пронаћи у делима Светог Јована Златоустог. У његово време одвијала се мисија у Финикији, где су живели веома сурови незнабошци. Свети Јован се бринуо о подршци финикијској мисији чак и у време када се сам налазио у изгнанству и трпео различита лишавања. И када се сазнало да су финикијски незнабошци убили мисионаре који су им дошли, Златоуст из изгнанства пише свештенику Геронтију, подстичући га да оде у Финикију уместо убијених мисионара:
„Усрдно молим… твоју побожност: што је бура страшнија, што је више зла, што су веће препреке, што су бројнији непријатељи, то одлучније устани и сам, убеђуј и друге да крену заједно са тобом у ту добру борбу и што је могуће пре пожури тамо. Већ за свој пут ћеш добити велику награду: ако ћеш само за путовање бити награђен, онда тим пре када се латиш посла и покажеш велику усрдност. Зашто седети код куће, много је боље и корисније ићи на слична путовања. Будући тамо, ти можеш да имаш све што имаш и сада: и пост, и бдење, и друге подвиге уздржања. А седећи код куће не можеш стећи оно што можеш да достигнеш живећи тамо – спасење толико много душа, награду за опасности, плату за потпуну спремност да их издржиш, јер се и за саму спремност за све то већ даје плата. Помисли, дакле, колико ћеш стећи за себе нових венаца и немој оклевати, не одлажи, већ поправивши се, молим те, право одавде иди тамо, нимало се не бринући за потребне ствари… ако добијем вест да си отишао тамо са потпуном одлучношћу да учиниш све и издржиш све ради спасења душа тамошњих незнабожаца, због тога ћу бити у стању чак и да заборавим да живим у пустињи“.[3]
У овим речима Светог Јована посебну пажњу на себе скреће тврдња да све што је неопходно за живљење добрим хришћанским животом човек може да испуњава и на мисији, а то што се одвија на мисији он не може да учини живећи у хришћанском окружењу и не може да стекне такав венац. Многи наши Светитељи су писали о томе, посебно они који су се сами трудили у делу мисије и из искуства познали благодатност такве службе.
На пример, Свети Инокентије (Венијаминов) је писао: „Оставити отаџбину и ићи у места удаљена, дивља, лишена многих животних удобности да би се на пут истине обраћали људи који још увек лутају у мраку незнања и просвећивати светлошћу Јеванђеља оне који још увек нису видели ову спасавајућу светлост – јесте заиста дело свето и равноапостолно. Блажен је човек кога изабира Господ и поставља на такво служење!“[4]
И Преподобни Јефрем Сирин хвали мисионара: „Блажен је онај ко је постао предивна духовна мрежа и који је многе уловио за благог Владику; он ће бити похваљен у Господу… Блажен је човек који је као јасни светилник на високом свећњаку просијао вером у Господа и просветио помрачене душе које су следиле учење неверних и безбожних“.[5]
Свети Николај Јапански је говорио: „Шта је боље, узвишеније, племенитије од мисионарске службе“?[6] „Она представља најдиректније и најнепосредније служење Богу и служење највећем добру ближњих, управо, њиховом вечном спасењу“.[7]
Због чега је мисионарење толико узвишено и свето? Зашто га Свети Оци толико хвале? Зато што мисионарење представља саучествовање у главном делу Спаситеља, ради кога се Он и оваплотио – делу спасења рода људског. Ако мисионар искрено служи Богу, тада кроз њега Сам Христос врши дело ради кога се и догодило Богооваплоћење и био створен свет. Јер „Бог Отац је одлучио да створи свет као поклон Свом Сину, јер све је Њиме и за Њега саздано (Кол 1:16). И ми, људи, постајемо служитељи делу Бога Оца, делу привођења нове браће Сину Његовом. Задатак мисионара је да прође овај свет и ситним чешљем нађе људе којима је истина важнија од њих самих“.[8]
Златоуст говори да је мисионарење изнад испуњавања неких других заповести: „Велико је добро састрадавање са онима које мучи сиромаштво; међутим, нема таквог добра као што је ослобађање људе од заблуда, јер нема ничег драгоценијег од душе – она је важнија од целог света. На тај начин, макар раздао сиромасима неизмерну количину новца, нећеш учинити ништа у таквој мери велико, као када обратиш једну душу“.[9]
О овоме говори и Свети Николај Мистик који је писао епископу Херсона, убеђујући га да настави мисију међу припадницима њему суседног народа: „Саветујемо те да још јаче, из све снаге, покажеш бригу за њихово спасење… Ако привођење Христу само једне душе доноси плату која се ни са чим не може упоредити… нека твоја мудрост сагледа каква ће благодат бити на теби за толико мноштво оних који су од недостојних Бога постали достојни“.[10]
Православни мисионар се у свом делању руководи чврстом вером да је спасење могуће једино у Господу Исусу Христу, само у Његовој Светој Православној Цркви. О томе говоре и Христове речи изречене о проповеди Јеванђеља: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен“ (Мк. 16:16), упозорење да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“ (Јн. 3:5), као и речи Апостола Петра који сведочи да осим имена Исуса Христа „нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти… и нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4:11-12).
Зато у напорима мисионара видимо такву одлучност да проповедају без обзира на различите тешкоће и претњу физичком смрћу – они су били свесни да јављају људима једини пут ка спасењу од вечне пропасти. У том смислу мисионарење представља природни знак хришћанске љубави према онима који још увек не знају за тај пут.
Преподобни Макарије Алтајски је писао: „Хришћанска вера, заснована на Речи Божијој, представља јединствени, људима од Бога откривени пут ка истинском блаженству. И као што Спаситељ говори да је Он врата ка Оцу, да је Он пут, истина и живот… дакле, нема спасења ван распетог Исуса Христа; и без вере у Име Његово, као Бога истинитог, Који се јавио у телу, нико не може да се очисти од греха, просвети се и уђе у Царство Небеско…
Ако у народу влада хришћанска религија, онда праведност захтева да и Дух Исуса Христа влада у духу тог народа. Ако искрено верујемо у Сина Божијег, Исуса Христа, онда као што Свети Апостол говори, у нама морају бити иста осећања као што су у Христу Исусу. Међутим, у Исусовом срцу трпељивост не представља равнодушност према истини и заблудама, већ милосрђе према заблуделима… [сједињено са] жељом да сви људи које је Бог Отац дао Христу познају истину, познају јединог истинитог Бога и Онога Кога је послао, Исуса Христа, и да у овом познању стекну живот вечни.
Пошто је хришћанска Црква у Русији Црква Апостолска, то и над њом грме речи Спаситеља: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“… Пошто је хришћанска Црква у Русији Црква Апостолска, онда њен најсвештенији подвиг и венац, који јој припада, представља да се учини и покаже таквом толиким народима који су покорени руској држави од стране Сведржитеља Исуса Христа, а који не познају Исуса Христа; просвећење многих народа који седе у тами и сенци смрти вером у Исуса Христа представља високо назначење руског народа; та племена му је предао Промисао да би им он предао онај исти дар Божији који је њему самом предан од стране народа који су пре нас ушли у Царство Божије“.[11]
Овде Преподобни Макарије објашњава одмах неколико важних ствари. Као прво, да у очима Божијим наш народ има задатак да просвети народе који не знају за Христа. Да су због тога нашем народу Промислом и дате толике огромне територије на којима су живели и живе многи неправославни народи. Нису нам ти региони дати да бисмо ми просто црпели из њих природне ресурсе, већ пре свега да бисмо поделили вест о спасењу са тим људима. Као друго, речи Преподобног Макарија указују на то да у темељу мисионарског рада лежи убеђеност да је спасење могуће само у Православној Цркви.
Свети Макарије Невски, још један проповедник, који се такође трудио на Алтају, али већ након смрти Преподобног Макарија (Глухарева) овако је писао о томе: „Браћо хришћани! Без обзира на то што је жртва искупљења принесена од Христа Спаситеља за све људе, њеним плодовима могу да се користе само они који верују у Христа и припадају телу које је Он саздао – Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, они који су ушли у општење са Христом кроз причешће Његовим Телом и Крвљу. Значи, људи који не верују у Христа и не припадају Светој Православној Цркви, не могу да се користе плодовима искупљења које је извршио Господ Исус Христос. А таквих људи је на целој земљи и у нашој отаџбини још веома много… Сви они имају потребу за проповеђу о Христу и о Цркви коју је Он саздао“.[12]
Замислите да живимо у граду чије становништво је погодила пандемија смртоносне болести. Заражени су сви, међу њима и ми. И изненада нам неко говори да постоји место где бесплатно дају вакцину – једноставно иди тамо и тамо и добићеш је. И ми одлазимо, добијамо лек и оздрављамо. И шта затим? Зар вративши се кући, нећемо о таквој могућности говорити ни породици, ни друговима, ни комшијама, ни колегама на послу? Ако човек има макар мрвицу љубави у себи – он ће им указати на пут спасења. То је нормално.
Један мој познаник се излечио од смртоносне болести која обично убија већину људи који оболе од ње. Прво што је одлучио да уради када је оздравио било је предузимање свих напора да помогне људима да на време препознају ту болест, да их информише како и где је најбоље да се она излечи. И нико од његових неверујућих познаника му није рекао: „А шта ће ти све то? Постоји много потребнијих ствари, а коме је међу тим болесним људима потребно да нађе лек, он ће све сам наћи и сазнати“. Сви схватају колико је то достојно и племенито дело.
Исто такво племенито осећање покреће и мисионара. Међутим, дело мисионарења у нашој црквеној средини све до сада наилази на неразумевање. Неки верујући хришћани, чак и свештеници, питају мисионаре: „А шта ће ти све то уопште? Кога треба, Бог ће и Сам привести у Цркву“. Такви људи су заборавили на речи Светог Јована Златоустог: „Нема ничег хладнијег од хришћанина који се не брине за спасење других“.[13]
Убедљиво објашњење пружа Свештеномученик Василије Кинешемски: „На сваком од нас у извесној мери лежи дуг апостолске службе… Ми смо призвани од Господа не само на лично спасење, већ и да помогнемо спасењу наше браће. То је дуг хришћанске љубави. ‘Не могу да верујем’, говори свети Јован Златоуст, ‘да ће се спасити онај ко не брине за спасење ближњег’. Ове речи васељенског учитеља волео је да наводи Свети Тихон Задонски и додавао од себе: ‘Нико не може више да љуби Христа од човека који иште спасење ближњег’. Ту исту мисао нешто детаљније објашњава Свети Димитрије Ростовски: ‘Хришћанин је по Божијој заповести дужан да љуби ближњег као себе самог. Ако љуби као себе, онда је дужан да му жели и спасење исто као и себи. Човек који се не брине за спасење ближњег не љуби га као себе самога и нема истинску љубав према Богу. Међутим, неко може да каже: мени је довољно да пазим на себе а не на другог, да пазим на сопствено спасење а не да бринем о спасењу других. Таквоме одговара Свети Златоуст, говорећи: ако и све у себи исправи, а не труди се око онога што је на корист ближњем, неће ући у Царство. Дакле, врлинском хришћанину није довољно за спасење само сопствено исправљање, ако другима не доноси корист и не исправља их. А ако неко каже: ја нисам учитељ, нисам свештеник, нисам духовник, нисам пастир душа; не треба никога ја да учим – таквом одговара Свети Теофилакт: ‘не говори: нисам пастир и нисам наставник, не треба да учим друге: лажеш, јер за поучавање свих нису довољни само учитељи; јер Бог жели да свако саветује и поучава другог (види 1 Сол. 5:11). И зар у Старом Завету, Свети Давид као цар није бринуо о користи ближњих? Научићу, говори, безаконике путевима Твојим и безбожни ће се обратити Теби (Пс. 50:15)… Колико смо више ми, који смо добили нову благодат, дужни да то чинимо!’“.[14]
Без обзира на горенаведене речи, данас чак и међу црквеним људима има много оних који сматрају да се мисионарењем не треба бавити. О овом проблему је још Свети Николај говорио пре више од сто година: недостаје нам мисионарска свест. А то је повезано умногоме са душепогубном мишљу, тачније осећањем, да је Православље нешто што постоји само за мене. Распрострањен је користољубив однос према вери. Многи долазе у Цркву само да би добили нешто: утеху, психолошку подршку, могућност сопственог остварења, надахнуће. Чак се и добре ствари имају у виду – очишћење грехова, благодат, духовни дарови, знање о Богу – али све то представља само: добијање, добијање, добијање. Међутим, Господ је тако уредио да не можеш нешто сигурно да добијеш ако пре тога не даш нешто, део себе, ако не жртвујеш себе.
Постоји древна изрека у црквеном Предању: „дај крв и прими Дух“. Човек који се несебично труди ради Бога и жртвује себе у том труду, добија и благодат, и очишћење, и просветљење, и духовне дарове, док људи који не желе да жртвују себе, већ желе само да добијају, заправо престају уопште да добијају било шта и њихов духовни живот замире. Одатле долази и до хлађења вере код неких људи. Док је пламтео чисто људски ентузијазам било је занимљиво, а када је ентузијазам згаснуо, почела је да се осећа унутрашња празнина. Човек осећа да он ту ништа више не добија и почиње да гледа на друге стране.
Постоји карактеристична тенденција: према различитим истраживањима, број уцрквењених људи у нашој земљи постепено расте. Међутим, притом опада број оних који се уписују у богословије и који ступају у манастире. Зато што и монаштво и свештенство пре свега представљају жртвовање себе. И мисионарска служба је из те области, она је такође повезано са саможртвовањем. И зато је она такође непопуларна. Међу црквеним „потрошачима“ распрострањена је лажна идеја да је могуће спасити се и без Цркве[15] – и зашто у таквом случају ризиковати, ићи у мисију, зашто се напрезати ради оних који ће се, тобож, ионако спасити? Зато и на Цркву они гледају не као на Ковчег спасења већ као на својеврстан клуб. У питању је део савремене тенденције да се створи удобно, комфорно хришћанство, хришћанство у коме нема изазова, нема конфликта између нашег старог човека и онога што од нас очекује Бог. Иако нам већ сам симбол наше религије – Христово распеће – даје да схватимо да у питању није комфор, самоостварење, кабинетско играње са богословљем и остале бесмислице. На жалост, не схватају сви ово. Зато је мало оних који су спремни да послуже делу мисионарења.
Срамота је рећи да се наша Црква, будући најмногобројнија по броју људи међу свим осталим Помесним Православним Црквама, бави проповедањем Јеванђеља мање од осталих. Грка има десет пута мање од Руса и опет су у двадесетом веку они покренули мисију у Африци, тако да сада тамо има пет милиона православних хришћана црне боје коже. Шта би се догодило ако бисмо се пробудили и почели да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест? Навешћемо речи Светог Николаја Јапанског:
„Ви, као светски путник, познајете цео свет: где год да одете, посебно у далеке источне земље, истог тренутка Вам у очи упадају људи различитих вероисповедања – све су то у питању мисионари. Међутим, узалуд Ваш поглед тражи међу њима човека у раси – руског православног мисионара – њега нема нигде… Дакле, Вама као православном хришћанину, не може да не буде жалосно због тога што се Православље не проповеда по свету, док свет зависи управо од Православља, јер се није за уздизање папе у римокатолицизму и није за умножавање до бесконачности папа у протестантизму јавио Син Божији на земљи, већ због оснивања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која ће спасавати људе – Цркве каква је Црква Православна. Дакле, брига о објављивања Православља свету, а због тога и развој спољашње мисије, представља нашу највећу дужност коју нам је Бог одредио. То неће бити науштрб унутрашњој мисији, већ напротив, на велику помоћ и још снажнији развој. Унутрашња мисија без спољашње представља једно крило без оног другог: птица може да поскакује и тако се креће напред, али није у стању да снажно и брзо лети… [спољашња мисија] ће дати силу и унутрашњим мисијама. Усудићу се да кажем и нешто више: тако нешто ће помоћи оживљавању религиозних осећања код самих православних хришћана у Русији.“[16]
A ево шта је писао Преподобни Макарије (Глухарев): „Зар Дух Цркве Христове није такав да увек жели да шири своје границе, увек воли да упада у област непријатеља, воли тамо да изазива отмице и заробљавања, слави нове победе, покреће нова освајања?… Што се искреније, усрдније и ревносније Русија буде трудила да обраћа ова племена Христу, то ће се најизобилнији благослови свише од Оца светлости изливати на руску државу.“[17]
Таква је истина. Господ ће обавезно подржати човека који испуњава Његову вољу. Не говоримо о материјалном богаћењу, већ о свему што се тиче благодатног, побожног живота. Свети Макарије говори да мисионари који одлазе да проповедају неправославнима не представљају „изгубљени капитал“ за свој народ, као што многи говоре: „Ето, отишли су ко зна где, а могли су да остану и раде овде“. Не, ти људи кроз свој подвиг и самоодрицање привлаче Божији благослов не само на себе већ и на оне који остају у отаџбини.
Ово не схватају они противници мисионарења који говоре: „Потребно је најпре обратити све из нашег народа, а потом размишљати о проповеди међу другима.“ Нажалост, они не схватају да ако говоримо на тај начин, онда се свесно одричемо да испунимо заповест Господа нашега Исуса Христа о проповеди СВИМ народима. Слушајући заповест Спаситеља, ми не размишљамо на који начин да је испунимо, већ како да образложимо наше одсуство жеље да је испунимо. Са свим последицама по наш духовни живот које из тога проистичу.
Као што је познато, пут под називом „сутра ћу то урадити“, води на пут који се зове „никада нећу урадити“. Говорећи да ћемо се проповедањем Јеванђеља другим народима бавити тек када обратимо све Русе, самим тим показујемо да се њоме нећемо бавити никада – потпуно је јасно да колико год добро ми проповедали „својима“, они никада неће сви редом постати православни, пошто у већини случајева узрок њиховог неверја не представља недостатак информација о вери или потребних православних примера, већ свестан избор.
Ево шта о овом аргументу пише Свети Николај Јапански: „Не сме се такође сумњати да се отворени непријатељи за дело помоћи спољашњој мисији међу православним светом неће појавити; замислите хришћанина који тврди да није потребно проповедати хришћанство незнабошцима – како би то бесмислено звучало за друге! Покушавали су – док сам се још трудио на оснивању [Јапанске] Мисије – да ми приговоре неки да је потребно најпре обратити своје незнабошце и тек затим ићи ван граница, али је и њих потпуно разоружавало просто указивање на то да при таквој теорији хришћанства уопште не би било у свету сем у јудејској земљи; јер Апостоли не би требало да изађу и проповедају свету, док не обрате најпре своје саплеменике – а они су, као што је познато, и до сада обраћени у најмањем броју.“[18]
О овом проблему писао је и Свештеномученик Андроник (Никољски). Он је такође био у мисији у Јапану и трудио се под руководством светог Николаја. Ево како је он описао свој разговор са руским конзулом у Јапану: „Затим смо дуго спорили са Васиљевим… говорио је да узалуд сви ми долазимо из Русије када и код нас има потребе за мисијом преко главе, на шта сам му одговорио да у случају да су и Апостоли исто тако говорили, ми и до сада не бисмо знали ни речи о Христу; а он ми на то: ‘а зашто и да знамо? Нека свако живи по својој религији’. И све слично томе говоре људи који не маре ни за Бога ни за ђавола; жалосно је и тужно што код наших уместо помоћи, наилазимо на потпуно одбацивање и подсмех. А о саосећању са којим се према мисији односи друштво, на пример, у Америци или Енглеској, да и не говорим… Слични људи никакве аргументе не разматрају, па и не прихватају чак да размисле, већ само гурају своје, због чега се нисам нешто посебно ни трудио да наставим расправу и да све до краја објасним.“[19]
На другом месту он пише: „А наша интелигенција: уместо умне и делатне или, у крајњој мери, новчане помоћи мисионарском раду, способни су, желе и труде се да му на сваки начин напакосте и да га представе у лошем светлу“.[20]
Проблем несхватања, понекад чак и противљења мисионарењу од стране неких „православних“, авај, није нешто ново. Кад погледамо уназад, видимо да су се и мисионари у прошлости сусретали са тим проблемом. Тако је, на пример, у тринаестом веку епископ Теодор, дошавши из Никеје, почео да проповеда Аланима на Криму који су, иако су и били својевремено крштени, због одсуства бриге од стране локалног грчког свештенства које се бринуло само о Грцима, остајали фактички незнабошци. Мисионарење младог епископа изазвало је оштру негативну реакцију и супротстављање локалног херсонског епископа.
У свом писму Теодор описује дијалог између њих двојице:
– Одакле си се ти створио? – [пита херсонски епископ]
– Као да сам друге вере или исповедања, као да нисам из те исте Цркве и да се не потчињавам истом архипастиру!
– До врага са безбожним и нечестивим Аланима који су гори и од Скита!
– Шта друго можемо правилно да чинимо, ако не да носимо апостолство?“[21]
Четири века пре тога неки епископ Методије је тврдио да јеванђелска забрана да се „баца бисер пред свиње“ означава тобож „да пред онима који су огрезли у безбожност… Христос није заповедио да се излаже Божанско учење, јер такви нису у стању да га усвоје“. Њему се противио Свети Фотије Велики, који је указао на неприхватљивост таквог тумачења: „[учење] је предано и објављено од стране Христових ученика свим Јелинима и другим неверним људима, то их је и привело Христу из безбожности… Дакле не треба сматрати да бисер представља учење [Христово], а да су свиње – неверници; то би представљало богохулство!“[22]
Авај, и данас су актуелне горке речи Светог Николаја Јапанског: „Идите, научите све народе – као да то тобож у Јеванђељу и не постоји. Иако то чују сви и знају напамет. И ми немамо спољашњу мисију! У Кини, Индији, Кореји, у Јапану – мора и океани незнабоштва, све лежи у мраку и сени смрти, а ми – шта? Ми се само излежавамо! Немој да се такнеш Православља – „светиња је то“! Па зашто га онда не објављујете свету?“[23]
Неки говоре да, ето, није потребно проповедати, јер „кога треба и Бог ће привести у Цркву“. Међутим, Реч Божија говори сасвим другачије: „Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро!“ (Рим. 10:13-15).
Дакле, потребно је проповедати неверујућима и потребно је да постоје људи који ће бити послати на то, то јест, мисионари, пошто се та реч управо тако и преводи, потиче од латинског „mission“ – „послање“.
Актуелност мисионарења у светлости савремених изазова
У наше време се много говори о проблемима изазваним масовним усељавањем људи из других народа који се од нас разликују религијом, културом и менталитетом. Све то доводи до повећања напетости у друштву и повећању степена криминала. Наравно, могуће је разматрати ову тему из различитих углова – политичког, социолошког, културолошког. Међутим, за хришћанина је пре свега најважније да схвати: шта то значи у контексту Промисла Божијег? Због чега је Бог привео све те нехришћане сада у Русију [као и у Србију – прим.прев.]? Зар само да би просто зарадили овде новац и могли да пошаљу својим породицама у завичај?
Неки говоре да се то догађа као казна нашем народу за грехе који су данас распрострањени, као што су разврат, абортуси, пијанство и други. Са тиме није могуће не сложити се, међутим мора да постоји смисао и у вези са тим самим досељеницима. Кад видимо како неки од њих прилазе Христу и постају ревносни хришћани, ми добијамо одговор. Господ их је довео овде да бисмо ми могли да им сведочимо о Христу и приведемо их у Цркву. Били смо лењи да идемо у мисију у њихову домовину и Бог их је довео у нашу отаџбину.
О томе пише Свети Григорије Палама који се у своје време налазио у турском заробљеништву. Нашавши се на бившим византијским територијама, које су освојили Турци, он је својој Цркви у Солуну писао: „Испричаћу вашој милости оно што сам по својим силама разумео у вези са Божанским Провиђењем, будући одведен[24] у заробљеништво у Азију и посматрајући како хришћани и Турци живе и крећу се једни међу другима, владају и бивају потчињени. Чини ми се да се због ове ситуације, дела Господа нашега Исуса Христа, Бога који влада над свима, објављују овим варварима, највећим од свих варвара“. И сам Светитељ је имао неколико мисионарских расправа са муслимана док се налазио у заробљеништву.
Данас се ни у Москви ни у другим великим градовима наше земље не захтева да се истог трена оде у далеке крајеве да би се проповедало нехришћанима. Они су нам сами дошли. Постоје људи који се труде да нађу начине да проповедају гастарбајтерима. Други организују мисију међу страним студентима на нашим универзитетима – организујући им екскурзије у православне манастире на њиховом матерњем језику. Иако је тога, наравно, врло мало.
Најбољи пастири Цркве су се од давнина бринули да проповедају неправославнима који су долазили у њихове градове. Тако је, на пример, Свети Јован Златоуст написао посебну проповед за готски храм у Константинопољу и сам проповедао Готима преко преводиоца. А византијски аутор Евтимије Торник у епитафу атинском митрополиту Николају, који се упокојио 1175. године, пише: „Видео сам како си излагао древне догмате спасења пред незнабошцима који су ушли у храм; заједно са Павлом си носио име Господа и учинио се учитељем народа… О, убедљивости и сило речи уз помоћ којих се… надмени незнабошци приводе познању истините вере“.[25]
Код нас, на жалост, таквих примера скоро да нема. Иако у свим московским храмовима запошљавају иноверне-гастарбајтере: Узбекистанце, Таџикистанце и друге, како за привремени рад, тако и за стални посао. И нико од свештеника, који их запошљавају, и не помисли да је потребно да им говоре о храму, о Христу Спаситељу. Господ приводи ове људе у Православну Цркву, а ми им ништа не говоримо. Међу гастарбајтерима има много добрих људи, ја сам разговарао са њима и знам да би многи од њих сами желели да чују у шта верују Руси. А нико им не говори. Зар нас Господ неће питати за то: „Шта си урадио када сам ти привео човека? Колико сам тога уредио да тај човек дође у Русију, да дође у твој храм, а ти му ни реч ниси рекао о Мени?“
Мало ко зна да се наша земља већ сусретала са масовним досељавањем странаца у наше градове. То се тиче и Москве 16. века, на пример. Међутим, кроз христијанизацију „гостију престонице“ пошло нам је за руком да се обезбедимо њихово мирно и органско укључивање у наше друштво. А њихови потомци су касније постали истакнути делатници отаџбинске историје, како црквене, тако и грађанске.
Дакле, мисионарење представља хришћански одговор на проблем масовне имиграције и њених друштвених последица о којима сада говоре сви, укључујући и представнике власти. Одговор на најболнија питања повезана са тероризмом. Постоје примери када су се фанатици који су се припремали за извршење терористичких напада у Русији обраћали у Православље и као резултат, наравно, напади које су хтели да изведу се нису догађали.
А шта се догађа када изостане озбиљно, организовано мисионарење, и последично, органски улазак у локално становништво, може се видети на примеру неких савремених западноевропских земаља. Имигранти заузимају делове градова, истискују староседеоце, потпуно се изолују у тим четвртима, друштвена напетост и отуђеност између дошљака и староседелаца се само повећава, као и сви проблеми који су повезани са тим.
Често одговарају да нам ионако неће поћи за руком да крстимо све Узбекистанце или Таџикистанце који су дошли у Москву и друге руске градове. Да, тешко да ће се сви до једног крстити, човек је слободан и део оних који буду чули за Христа неће пожелети или се неће одлучити да Га следе. Међутим, потпуно је оствариво обратити толико људи да се у престоници створи узбекистанска или таџикистанска православна заједница. И онда они који буду долазили већ неће имати такву узрочно-последичну везу: „Узбекистанац сам, дакле то онда значи да морам да будем муслиман“. Особа ће видети алтернативу, приметиће да овај пут помаже бољем уласку у локалну заједницу, постаће му много лакше да учини избор и постепено ће број оних који се крштавају постајати све већи. А да је потпуно реално створити такве националне заједнице из новообраћених, показује искуство московских секти. Док су православни лењи или се боје да проповедају, и Јеховини сведоци и различити протестанти активно мисионаре међу гастарбајтерима у Москви и већ имају многобројне заједнице новообраћених.
Наша Руска Православна Црква је пре револуције водила широку и организовану мисију међу иновернима, између осталог и међу муслиманима, и то је доносило плод. Данас су околности још повољније од оних у којима су се трудили мисионари 19. века. Пре свега, ширење писмености и савремених медија чине да је информација о Православљу много доступнија за нехришћане, док карактер савремених друштвених односа често пружа особи велику психолошку независност у избору религије.
Други, још актуелнији проблем представља прозелитизам међу православним хришћанима од стране представника других религија. На епархијалном сабрању града Москве 2013. године, Свјатејши патријарх Кирил је нагласио: „Међу имигрантима има много носилаца радикалних ставова, притом се врбовање у њихове екстремистичке и терористичке организације понекада одвија непосредно у самој престоници. Молим да се обрати посебна пажња на појачану прозелитску делатност ових група међу словенском омладином коју активно увлаче у радикалне покрете. Посебно се активно врбовање одвија у средњим и вишим образовним инстиутицијама, затворима, спортским клубовима, друштвеним мрежама“.[26] Уз ислам, све снажније се последњих година оглашава и неопаганизам.
Шта Црква може да супротстави овоме осим мисионарења? И не само ислам или неопаганизам, већ и многи нови религиозни покрети и секте, како западног тако и источног порекла, организовано проповедају међу људима који су крштени у Православној Цркви. Нема ни једног града у Русији где не постоји мноштво секти које су заврбовале следбенике међу нашим парохијанима или људима који су били номинално православни. Од почетка деведесетих година, милиони људи су увучени у секте.
У неким местима се предузимају различите мере да се спречи делатност секти, организују се протести, пишу жалбе властима, шире противсекташки материјали, итд. Међутим, све ове ограничавајуће мере у најбољем случају могу да помогну само да се нови људи сачувају од упадања у секту. А шта са онима који су већ упали? Једино их мисионарење може вратити у ограду Православне Цркве. И постоје мисионари који сами иду на секташке скупове и разговарају са њима о вери. То потпуно остварив и успешан начин. На пример, само је отац Данил Сисојев успео да обрати више од пет стотина протестаната у Православље. Познати су и примери када су захваљујући преданом раду мисионара, читаве заједнице на челу са пасторима прелазиле у Православну Цркву. Таквих примера нема много – као што ни активних мисионара код нас нема много – али постоје и у питању нису један или два случаја. А колико би их било када би се целокупно свештенство, а не само поједини ентузијасти, бавило мисионарским радом међу секташима?
Ево шта је пре сто година писао Свештеномученик Иларион (Тројицки): „Вукови из секти су данас од стране власти пуштени до православног стада. Пастири су дужни да ове вукове прогоне и чувају овце. Код нас се формирају специјалне мисије, број мисионара се сваке године повећава. То је нови показатељ грехова нашег пастирства, јер се мисионари прихватају посла којим треба пастири да се баве. Имао сам прилике да од мисионара чујем да од свештенства наилазе само на препреке, а не на помоћ. Чак је и одговорност за ширење секти свештенство склоно да пребацује са себе на мисионаре. „У епархији или црквеном округу постоји мисионар – не морамо да се узнемиравамо нити да размишљамо о сектама; доћи ће господин да се тиме позабави.” Ето о чему је неопходно говорити без престанка – о неопходности да наши пастири стану на духовну стражу око стада и да не ограничавају своје деловање само на покрете које су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.[27]
Да бисмо схватили да ли се нешто изменило од тада, упоредимо његове речи са записом из дневника савременог мисионара од пре само пола године:
„Данас сам близу храма срео једног свештеника. Он ми је, знајући да водим мисионарско одељење наше епархије, поставио следеће питање:
– Па, оче, шта се дешава, јел’ си обратио све секташе у Православље?
Нисам био расположен да улазим у озбиљан разговор, и рекавши „нисам све“, покушао сам да прођем даље.
– А како то да ниси?, није одустајао баћушка.
Одлучио сам да одговорим питањем на питање:
– А што питаш? Јел’ хоћеш можда да ми помогнеш у обраћању заблуделих?
– Неее, није то за мене. Ја се нисам пријавио да мисионарим. (У овим речима се осетило отворено ругање.) Никоме сем теби то није потребно…
– А знаш оче, од секташа које сам срео на свом путу, скоро 90% је пре својих секти било крштено у Православљу. Шта мислиш, зашто су отишли од нас?
– Ја њих и не сматрам православнима. Вероватно су оплели по злим бабама, пијаним поповима, мерцедесима, итд. И ти мислиш да их то оправдава? Па они не треба ни да излазе из храмова, треба да окајавају своје грехе…
Мене је из неког разлога дотакла реч „треба да“.
– Коме треба то да раде? Нама? Добро, они су нама дужни, а ми њима ништа нисмо дужни?
– Па… ми смо их крстили.
– И то је то? Па, они су били крштени за новац. Они су нам дали новац, ми смо тај новац узели. Тако да нико никоме ништа не дугује. Шта смо то још учинили за њих због чега они не треба да излазе из наших храмова и да окајавају своје грехе?
– Дакле, како се види, тебе је Владика поставио да се бориш са секташима. А ти си се очигледно у њихове адвокате уписао.
Нисам знао шта да одговорим овом свештенику. Ето, мислим да је овде био мој познаник, старешина „Јеховиних сведока“, Сергеј Ж., он би се, саслушавши наш разговор, тешко могао сложити да сам ја његов адвокат. Ипак, Сергеј Ж. је довољно паметан да схвати да је став мог саговорника привлачнији за „Јеховине сведоке“.
Додао сам:
– Слушај, оче, ти беше служиш у тој и тој парохији?
– Да, служим, па шта?
– Па ништа посебно… просто сам имао прилике да говорим са неколико људи из твоје парохије. Ти си их крстио, а они су сада прешли код баптиста.
– Па шта? Никога ја не задржавам.
– Наравно да не задржаваш… И ја тако то видим.“[28]
И ја сам имао прилике да видим да је међу нашим савременим свештенством веома распрострањено убеђење да се „нисам пријавио да мисионарим“. Тим пре је тако нешто чудно, ако се узме у обзир да сваки свештеник пред своју јерејску хиротонију изговара специјалну заклетву у којој говори: „Ја, многогрешни ђакон (име), призван сада на јерејско служење, обећава и кунем се пред Свемогућим Богом и Његовим Светим Крстом и Јеванђељем… Да ћу учење вере држати и другима предавати по руководству Свете Православне Цркве и Светих Отаца; мени поверене душе чувати од свих јереси и раскола, а заблуделе уразумљивати и обраћати на пут истине и спасења“. То јест, управо се сваки будући свештеник овим речима „пријављује да мисионари“ и не просто пријављује, већ се куне да ће мисионарити и уз услов такве заклетве Црква му даје свештени чин.
Након примања чина свештеници из неког разлога заборављају на ову своју заклетву и многи су искрено уверени да се све њихове обавезе ограничавају искључиво на вршење прописаних служби у храму као и трéба, или, по умесној речи Светог Илариона: „једино на покрете који су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.
Али, и у богослужбеним текстовима се говори о неопходности мисионарског рада од стране пастира. На пример, сваки свештеник на дан Победе Православља чита гласно у храму посебну молитву у којој се моли: „Подај, Господе, и пастирима Цркве Твоје свету ревност и њихову бригу за спасење и обраћање заблуделих, духом јеванђелским проникни“.
Авај, за многе то остају само речи у које се чак нико и не удубљује. Као последицу на протестантским сајтовима, на пример, читамо следеће речи: „Због потпуног одсуства мисионарског рада у РПЦ, лутеранска црква се утврдила у народу Коми“.[29] Зар то није срамота за нас?
Једино живи мисионарски рад може постати одговор на проблеме прозелитизма, ширења секти и различитих лажних учења.
Степени учествовања у мисионарењу
Свети Макарије (Невски) је писао: „Дело Православља је дело сваког правоверног: сваки син Цркве дужан је не само да чува православно вероучење у свој његовој чистоти, већ и да се брине да се православна вера шири међу невернима и неправовернима. Зато на свим верујућима лежи обавеза да помогну том делу могућим за њих средствима.“[30]
Дакле, мисионарење не представља удео појединаца–ентузијаста, већ обавезу сваког хришћанина. Међутим, често људи говоре: „мисионарење није нешто што је за мене, јер не могу да оставим све и заувек да одем у далеке крајеве.“ Заиста, најпотпуније и савршено испуњавање Спаситељеве заповести „идите и научите све народе“ представља ситуацију када мисионар заувек одлази у туђину, живи међу другим народом ради проповедања Христа и не даје тек неки део свог времена, већ цео свој живот предаје апостолском труду. Може се рећи да такви људи испуњавају заповест 100%.
Међутим, ако нисмо у стању да исто тако поступимо, не значи да уопште није потребно испуњавати ту заповест. Не може свако да, остављајући све, посвети живот проповеди Јеванђеља, али у својој мери, у мисији могу да учествују сви. Ако можемо да испунимо заповест у мери од 50, 20, 10 или 5% – то такође представља испуњавање заповести. Навешћу речи наших Светитеља о овоме.
Преподобни Макарије (Глухарев): „Различити чланови Цркве добили су различите силе потребне за испуњавање заповести Христа Спаситеља о проповеди Јеванђеља народима који остају у разноразним сујеверјима… И док једне шаљу на проповед, други се брину о васпитању и образовању проповедника; други, опет, по целом црквеном пространству сабирају, прибирају, чувају, покрећу различите начине за подршку постојећих и за оснивање нових мисија. Од верујућих људи који чине Руску Цркву, једни угађају Богу у благословеном браку, други Му приносе девственост и своје удовиштво као миомирисну жртву… У свим својим деловима Црква има потребне силе за остварење мисије.“[31]
Свети Макарије (Невски) је, понављајући мисао Преподобног Макарија Алтајског, говорио: „о. Макарије сматра могућим, корисним и пожељним да у делу мисионарског служења учествују људи сваког звања, пола и стања; у мисији, како у његово време, а тако и касније, у истој мери са младићима служио је и побожни старац који се бавио домаћинством у мисији, и старица која је неговала болесне, и образована девојка која је учила децу писмености и припремала жене за крштење, а поред ожењеног свештеника служио је и јеромонах. Свако је имао своје место и свој посао. Ако не можеш да будеш ловац људи, говорио је о. Макарије, онда лови рибу за храну ловцима људи“.[32]
Исти Светитељ учи: „Ако успех мисије зависи од успеха сакупљања [средстава за мисију], онда успех сакупљања зависи од броја оних који саосећају са делом мисије. А саосећање се појављује када се друштво исцрпно упознаје са мисионарским деловањем, када се у народу подиже свест о мисионарењу као о делу Божјем Подизање свести о важности мисионарског служења и обавезе сваког хришћанина да делатно помаже овом делу може бити остварено… путем живе речи или кроз штампу. Зато се добротворима мисионарења могу сматрати не само људи који жртвују нешто за мисионарски рад, већ и човек који шири информације о мисионарском деловању, његовим задацима, потребама и тиме буди саосећање за мисионарско дело… Ако неко нема никаква средства да приложи за ово свето дело, може да му послужи својом молитвом за успех мисионарског дела“.[33]
Код светог Макарија овде видимо различите степене испуњавања заповести – један степен је када заувек одлазиш у мисију, други степен је када, не одлазећи сам, дајеш прилог за мисионарски рад оних који су отишли. На пример, отац Данило Сисојев је имао правило да одваја десетину од својих прихода за мисију.
Из историје мисије на Алтају познат је случај када је један свештеник надахњивао своје парохијане и познанике да дају прилоге за мисију. У питању нису биле неке огромне суме, али су се слале редовно током деценија. Тим редовним прилозима за сво то време, свештеник је толико учинио да се на Алтају поштовао као један од највећих добротвора мисије. Исто је било и са Светим Јованом Кронштатским. За њега говоре да је, док је био у семинарији, желео да оде као мисионар у Кину, али га је Господ послао у Кронштат на служење. Ипак, он се живо интересовао за православне мисије у другим земљама, молио се за њих и делатно их подржавао материјалним средствима. Својевремено сам, изучавајући историју спољашњих мисија, свуда наилазио на трагове учешћа Светог Јована. Ако се говорило о мисијама у Кини, Кореји, Јапану или о првом православном храму у Јужној Америци или у Немачкој – свуда се чувају одежде и друге неопходне ствари за нове храмове које је слао Свети Јован.
А Свети Јован Златоусти је, будући у прогонству, свом имућном следбенику Диогену, који је желео да му пошаље материјалну помоћ, писао да ту помоћ пошаље мисионарима: „Господ ће те наградити… због тога што ћеш указати такву великодушну помоћ људима који проповедају незнабошцима у Финикији реч Божију и труде се тамо подигну цркве… посебно у овом тренутку, када се налазе у крајње тешком положају и трпе притисак од многих“.[34]
Како даље објашњава Свети Макарије, човек који нема новца може помоћи ширењем информације о мисији, беседом, писањем чланака о мисији, надахњивањем других. То ће бити његов допринос у делу испуњавања последње Спаситељеве заповести.
На крају, ако неко ни то не може да учини, он може у крајњој мери да се моли за мисионаре. Свако је у стању да то уради – да унесе у свој помјаник неколико савремених мисионара који се труде међу другим народима и да се редовно моли за њих. Колико год ми сматрали своју молитву немоћном, и она може привући благодат Божију и постати сведочанством да нам није свеједно.
Могуће је молити се и за обраћење нама познатих заблуделих људи, како о томе пише Свети Николај Српски: „Твој бол због неверовања неких људе очитује твоју љубав према Господу… Али чувај се добро, да не омрзнеш оне који не верују. То би било кобно за тебе а бескорисно за њих. Него их гледај са сажаљењем као на путнике, који су на друму нападнути од скривених разбојника и опљачкани. Сажаљевај их као што сажаљеваш убожјаке на улици. И моли се Богу за њих. Ти ћеш бити мисионар. Нека ти буде као прво правило мисионарства – молити се Богу за отпале од вере.“[35]
Нажалост, последњих година се међу православним људима у Русији раширио чудни став да се, тобож, не смемо молити за заблуделе и неверујуће, то је, ето, опасно, биће великих искушења и томе слично. Разумљиво је одакле тај ветар дува, пошто је само једно биће у свету заинтересовано да се хришћани што је могуће мање моле и да чак и кроз молитву не показују своју љубав и саосећање према другим људима. Ова сатанска идеја да се не смемо молити за неверујуће противречи и речима Светих, посебно наведеним речима Светог Николаја и пракси Цркве која има посебне молитве за заблуделе. На крају, противречи и ономе што видимо као реално стање ствари: огромно мноштво православних људи се моли за заблуделе да их Господ просвети и не осећа никакве негативне последице због тога.
Пошто је међу многим православним хришћанима дубоко укорењено мишљење да се њих не тиче ништа што је повезано са мисионарењем, јер у томе треба да учествују само појединци-ентузијасти који имају жеље, могућности и посебне услове за то, хајде да размотримо на примеру наших Светитеља да ли је ово мишљење исправно.
Свети Јован Златоуст је, као што смо већ видели, помагао мисији у Финикији чак и у прогонству. Још у већој мери је учествовао у мисионарском раду док је био архиепископ Константинопоља, без обзира на то што је у престоници царства и на тако одговорном служењу имао много брига повезаних са његовим непосредним обавезама. Помогао је утврђењу Православља у Готији и лично проповедао Готима који су живели у Константинопољу.
Блажени Теодорит Кирски у похвали Златоусту пише. „Ти си сродан са Апостолима у још једној ствари. Ти си први подигао олтаре у народу Скита који живе у колибама… На стреле Персијана одговорио си стрелом проповеди и они који су носили гвоздене оклопе, поклонили су се пред Распетим. Твој језик је победио мудровања Халдеја и магова и на сасушеној земље Персије процветали су молитвени домови… Све то те је присајединило Апостолима.“[36] Са своје стране, Преподобни Симеон Метафраст додаје: „Сазнавши да су Келти ухваћени у аријанску замку, он… их је мудро и предивно привео здравој вери“.[37]
Ако се обратимо примерима који су нам ближи по времену, видећемо да је, на пример, Свети Теофан Затворник чак као затворник учествовао у делу мисије. У једном од својих писама он пише да је одлучио да од новца од продаје своје нове књиге „хиљаду рубаља приложи Мисионарској заједници“.[38] У другом писму помиње да за мисионаре поклања део тиража својих књига: „500 [примерака] [Тумачења на] Другу [посланицу Апостола] Солуњанима сам послао у Мисионарску заједницу, сматрајући да ће они полако нешто мисионарима послати а нешто по епархијалним одељењима Мисионарске заједнице“.[39]
Не ограничавајући се само на своја средства, Свети Теофан је и друге људе побуђивао да помогну мисију и да чак организују прикупљање средстава: „Још једна најпокорнија молба за вас. Шаљем вам вест о пожару у мисији на Алтају. Из ових вести ћете видети какве су потребе тамо, та мисија је напотребнија и најтрудољубивија. Дакле, помозите сами и убедите у то и друге који су мекшег срца. Реците им: „Да ли имаш вишак новца? Да ли желиш да га уложиш у најпоузданију банку из које ћеш добијати камату вечних времена и након смрти? Ето, уложи тамо.“ Није потребан цели вагон злата, већ оно шта ти Бог стави на срце“.[40]
Рекло би се да подвиг као што је столпништво у потпуности искључује могућност учешћа у мисионарској делатности. Међутим, управо је Преподобни Симеон Столпник постао један од најистакнутијих мисионара Православља. Не силазећи ни један једини пут са стуба, он је, без обзира на то, обраћао читава племена у хришћанство.
Житије на сиријском о томе говори: „Колико Арапа… је долазило и видело Светог, постајало хришћанима и одрицало се од идола својих отаца и служило Богу! Колико варвара, Јермена!“[41] А ево шта Блажени Теодорит пише о Светом Симеону: „Исмаилћани су долазили у групама… догађало се и да се хиљаду људи у истом трену са криком одриче отачких заблуда и пред тим блаженим стубом разбија идоле које су поштовали раније… И ја сам био очевидац тога и слушао како се одричу од безбожности предака и примају јеванђелско учење“.[42]
Поред стуба је изграђен посебан храм и крстионица, фактички, отворена мисија у којој су непрестано дежурали свештеници који су крштавали иноверне које је обратио свети Симеон. Блажени Теодорит је управо и био у једној од таквих „смена“. Преподобни је људе преобраћао пре свега сведочанством свог живота и чудесима која су се догодила по његовим молитавама, али и беседама које је са стуба водио са незнабошцима и новокрштенима.
Да се не би стекао утисак да су само монаси и свештеници учествовали у мисионарењу, треба поменути и лаике. Пример Свете Нине, просветитељке Грузије је свима добро познат. Мање познат је пример Светог Илије Новог – обичног младића са Сицилије који је живео у деветом веку, који је био заробљен у време напада муслимана и затим, стекавши слободу, дуго година путовао по Северној Африци и Палестини, неустрашиво проповедајући муслиманима и обраћајући их у хришћанство. У старости се вратио у Византију где се и упокојио.[43] Исти такав младић-заробљеник био је и Свети Фрументије, просветитељ Етиопије.
У време Византије, мисионарење лаика је представљала основно средство ширења хришћанства међу другим народима и земљама, и тиме се објашњава чињеница да нам је познато толико мало имена византијских мисионара. Прво упознавање са Христовом вером иноверни су добијали, по правилу, кроз сведочење обичних лаика – путника, трговаца и заробљеника. Блажени Теодорит Охридски управо о томе пише: „Бугари, предани неразумности Скита, нису чули за име Христово… и хришћани који су се налазили у њиховој власти, који су се држали вере Отаца, у сваком контакту са њима излагали су учење Христово и колико је могуће, откривали им светлост Јеванђеља.“[44]
Дакле, ако ни прогон, ни заробљеништво, ни подвиг затворништва, ни столпништва, ни препун брига живот у метрополи, спојен са мноштвом обавеза на високом положају, нису представљали препреку за учествовање у мисионарском раду, ко онда од нас може да каже да није у стању да пронађе могућност да, по својој мери, учествује у испуњавању последње заповести Спаситеља? Господ је рекао: „Ако Ме љубите, заповијести Моје држите“ (Јн. 14:15). Ако се ми свесно одричемо да испунимо Христову заповест, зар то не значи онда да Га не волимо? На ум долазе Златоустове речи: „Ако је дванаест људи „заквасило“ целу васељену, размисли колики смо ми ништаци кад ми у оволиком броју нисмо у стању да исправимо оне који су остали – а у нама би морало да буде квасца за хиљаде светова.“[45]
Дакле, сваки хришћанин треба да се замисли у којој мери може да учествује у испуњавању Христове заповести да би показао своју љубав према Њему и да наша ништавност не би пружила повод за хулу на нашу веру.
Ако се мисионарење не врши по утицају страсти, гордости и сујетној жељи да покажемо себе „учитељима“, већ ради испуњавања воље Божије, онда Господ даје посебну радост, благослов, благодат проповеднику. Ову чињеницу потврђују и мисионари наше школе који одлазе у мисионарење.
На пример, они који су узимали учешће у раду мисионарских центара у републици Тува. Тамо имамо два мисионарска центра, један у граду Шагонар, други у граду ак-Довурак. Неки од наших мисионари су одлазили тамо забринути, неки су се сусретали са тешкоћама, није све било у потпуности без проблема, али су сви говорили да нису желели да оду одатле. На мисији Господ много открива човеку, пре свега о њему самом. Многи су касније долазили и други пут, а неки су се чак и преселили у Туву за стално. У овој републици су тешке животне околности, у питању је најсиромашнији део Русије, тамо је висок степен криминала, то јест, мисионаре не привлачи удобност тамо. Међутим, они су тамо чак у тако кратком временском периоду осетили благодат апостолског служења која их је тако снажно надахнула.
Када човек одлази у мисионарење, почиње да бива свестан да ништа не може без Бога. У свом свакодневном животу, у познатом окружењу, ми, иако и знамо да Бог управља свиме, ипак не можемо да се избавимо од осећања да сами владамо својим животом, знамо шта и како да чинимо, постављамо задатке и долазимо до резултата. На мисији ова илузија нестаје. Долазиш до схватања да си ништа без Бога и тада и молитва сасвим другачије тече и на други начин се доживљава веза са Богом.
Када се ослобађамо од уздања у себе, надања на сопствене снаге, знања и умеће, онда почињемо да заиста верујемо Богу и Бог на посебан начин улази у наш живот и делује кроз нас чак и без обзира на нашу недостојност. То доноси срећу са којом се мало шта може упоредити. Срећу да видиш задивљујуће деловање Промисла Божијег у народу који седи у тами и сени смртној. Срећу да видиш како се духовно рађа нови хришћанин, како Православна вера преображава човека. Као што је писао свети Николај Јапански: „Моја срећа на земљи је добро стање мисије… то је за мене једина истинска срећа на земљи.“[46] Ова срећа даје снаге мисионару да издржи све тешкоће на свом путу.
Један искусни архимандрит ми је једном приликом испричао нешто што му се догодило деведесетих година: „Понекада ми на исповест долазе жене које су извршиле абортус и говоре: ‘Баћушка, већ много година се кајем за тај грех, исповедам се, молим се, причешћујем. Међутим, тежина због оног што сам учинила свеједно не одлази. Шта да урадим да би ми Господ отпустио, да не би било више тежине на души?’ Једном приликом сам рекао неколицини таквих жена, најозбиљнијим међу њима:
‘Постоји начин’.
‘Који?’
‘Ето, убила си једног. Роди уместо њега другу двојицу за Бога.’
Видим запрепашћење: ‘Како да родим баћушка, немам мужа, а и да имам, већ сам стара’.
Ја им кажем: ‘Реч Божија говори: „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова“ (Јк. 5:20). Да ли си схватила шта значи ‘родити за Бога?’
Рекао сам им то, отишле су, прошло је доста времена и изненада ми долазе, тако радосне и говоре: “Баћушка, родиле смо!’ Ја сам већ заборавио на тај разговор, гледам их и не схватам. Настављају: ‘Ја сам родила двадесеторицу, а она – скоро тридесет!’ Ја сам већ у потпуној недоумици. ‘Па, урадиле смо како сте нас саветовали. У Казахстану постоји место где никада није било свештеника. Отишле смо тамо, почеле са људима да говоримо о Богу, вери, да их припремамо за крштење, затим смо се договориле са свештеником, довеле га и он их је све крстио. И знате, таква радост и лакоћа на души и више нас не оптерећује ништа. Дубоки поклон за савет, оче! Али, знате, нама се допало, и ми још желимо да рађамо за Бога.’“
Таква је благодат, сила и радост мисионарске службе.
Свети Николај Јапански пише: „Од знакова по којима може да се, уз Божију помоћ, препозна добар мисионар, најважнији је смирење – извор снаге и успеха за мисионара, јер Бог само смиренима даје благодат (1 Петр. 5:5), без кога мисионарско служење не представља ништа.“[47] Ако мисионар нема смирења, без користи је све што он чини.
О смирењу је потребно да говоримо детаљније. Шта је смирење? Понекад мисле да смирење значи да се о себи говори: „Ох, како сам ја грешан, покварен, најгори“ и томе слично. Међутим, смирење се не састоји у овоме. Ево шта говори Преподобни Јован Пророк: „Смирење се састоји у томе да ни у ком случају не сматраш себе нечим важним, да у свему одсецаш своју вољу, повинујеш се свима и без узнемирености издржиш све оно што нас задеси споља. Такво је истинско смирење у коме сујета не налази себи место. Смирени не треба да се труди да показује своје смирење на речима, није потребно такође да се сам нуди на ниска послушања; јер и једно и друго води сујети, ствара препреке за успех и више наноси штете него користи: међутим, када заповеде нешто, не треба да се противречи, већ испуни са послушањем: ево шта доводи до успеха [у потрази за истинским смирењем]“.[48]
Често се јављају проблеми са мисионарима-почетницима, зато што код њих не постоји навика најосновнијег послушања. Не говоримо сада о узвишеним стварима, већ о најједноставнијим о којима је писао Преподобни Јован: речено ти је нешто и ти си узео и урадио то што је речено. Ниси почео да мудрујеш да тако нешто уопште не треба радити или треба радити другачије или да „ја најбоље знам како то да се уради“.
У таквом уздању у себе и неспремности за елементарно спољашње послушање се и показује гордост. Али и мноштво проблема због свега тога. Мисионару говоре да уради нешто, он то не чини или се, без савета, подухвата нечег, а затим је сам у ужасу од онога што се догодило. А зашто није прво питао пре него што је урадио? Због гордог уздања у себе, због убеђености типа: „Зар може мисао која ми је дошла у главу и која ми се чини добром на крају да буде лоша?“
Преподобни Максим Исповедник пише: „Ум је природно привржен својим мислима и.. неразумном уму се сопствене мисли чине најразумнијим, макар биле бесмисленије од свих. Мудром човеку се сопствене мисле не чине таквим: већ чак и када има потврду да су оне истините и добре, чак и тада ипак не верује свом суду, већ друге који су мудри оставља да буду судије његових мисли и расуђивања, „не трчим ли узалуд?“ (Гал. 2:2) и од њих прима потврду“.[49]
Дакле, смирење није просто у смиреним речима, смирење су дела, понашање, свесна и изражена у делу спремност на послушање. Делатност људи који са гордошћу приступају мисионарењу, делујући самоуверено и уздајући се у себе, на њихово сопствено изненађење доводи до проблема, несрећа, скандала, у време док се, како им се чини, руководе добрим побудама. Искуство је то показало. Дакле, сваки мисионар треба да се научи дисциплини. Свети Василије Велики пише у низу правила које пише за „оне којима је поверена проповед Јеванђеља“: „Изабрани не треба самовољно да приступа на проповед, већ да чека време Божје за то добро дело и почне проповед када је заповеђено као и да проповеда онима којима је послан“.[50]
Ово се види у најосновнијим стварима. Мисионарење представља равноапостолно дело. Апостол у буквалном преводу значи „онај кога су послали“. То јест, он од самог почетка не врши своју вољу већ показује послушност ономе који га је послао. Ако ми нешто радимо у мисији без благослова – ко нас је онда послао? Сами смо себе послали? То је апсурд.
Сетимо се Светог Стефана Пермског – када је одлучио да буде мисионар међу народом Перма, он је пре свега отишао до архијереја и узео благослов на то. Архијереј га је благословио, Црква га је послала и Свети Стефан је постао наш чувени мисионар. Зар није могао сам да оде у Перм, да не пита било кога? Физички је, наравно, могао. Међутим, он је имао црквену свест и зато није могао ни да помисли да се одлучи без благослова на дело према коме је осећао ватрену жељу у својој души. Такво је учење Цркве.
Свети Игњатије Богоносац пише: „Ништа не чините без епископа и свештеника. Не мислите да ће бити нечег похвалног код вас ако то будете чинили сами по себи“.[51] „Без епископа нека нико не ради ништа што је у вези са Црквом… онај ко чини нешто без знања епископа, служи ђаволу“.[52] Ето зашто је важно имати благослов у делу мисионарења, да све може да се чини у складу са поретком који је Бог установио и да бисмо се учили смирењу. Ако се говори о мисији на одређеној парохији, неопходно је узети благослов од старешине храма, пошто је управо њему надлежни архијереј поверио ту парохију. Ако је реч о мисионарским иницијативама у оквиру целе епархије, онда је потребно усагласити их са човеком кога је епископ назначио да председава епархијским мисионарским одељењем. Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук) пише да ако се „неко одлучи да проповеда хришћанску веру без благослова Цркве Православне – тај је самовољник и лишава се благодатне помоћи Божије у свом делу“.[53]
Понекада питају: шта чинити ако епископ или свештеник кога је епископ поставио на дужност епархијског мисионара не одобравају активну мисионарску делатност? Тако се понекада, нажалост, догађа. У том случају, ако човек има озбиљну намеру да буде мисионар, препоручујем да се обрати у епархију где владика подржава мисионарску делатност. У многим сибирским или далекоисточним епархијама доброг мисионара ће примити раширених руку. Тамо може законито да се труди са благословом архијереја. Знам примере када су се лаици-мисионари, који нису наишли на подршку и разумевање у сопственој епархији, преселили у епархију где постоји велика потреба за мисионарима и сада се труде тамо, показали су се добро и постављени су од стране епископа на место руководилаца епархијских одељења. Ово је правилан пут. Ако се остане у пређашњој епархији и тамо се покушава, упркос вољи надлежног архијереја, бављење „илегалним радом“ или ступа у директни конфликт са председником епархијског мисионарског одељења – ничим се добрим тако нешто неће завршити.
Међутим, и кад се добије благослов, неопходно је у практичном испуњавању тог благослова не уздати се у себе. Свети Николај је говорио мисионарима: „У служењу као што је наше, веома је опасно бити препуштен самоме себи и не ослањати се на поуздани ауторитет“.[54] Важно је имати човека са којим се можеш посаветовати. Сам Свети Николај се саветовао са Светим Макаријем (Невским), који је такође био искусан мисионар. Човек који сматра да му није потребно да се саветује са било ким, самим тим показује да болује од гордости, и биће бесплодан.
Како препознати доброг мисионара?
Када су Светог Николаја питали по каквом критеријуму да бирају кандидате за мисионарење у Јапану, он је описао низ знакова: „Ниједна вест из Русије не може бити радоснија за Мисију од оне да постоји нада на долазак мисионара одатле!… Мислим на мисионаре не по имену, већ праве; и зато ако би међу онима који се пријављују да дођу овде биле примећене, макар у малој мери, особине које нису сагласне са сврхом мисионара, молим одмах да се такви људи не шаљу. Ако, на пример, човек крене да говори о новцу са очигледном жељом да га нађе у изобиљу овде… или о чиновима и наградама… са таквим, док још није завршен разговор, треба прекинути питање Мисије. Такође, за Мисију нису погодни ни људи са променљивим, непостојаним и лакомисленим карактером, особе које су очигледно склоне лењости и неделатности, људи недруштвеног карактера; они који имају телесне болести никако не треба да се шаљу овде, са посебним склоностима за нервна обољења… овде лоши мисионари не само да нису потребни, већ би били и штетни“.[55]
У другом писму је писао: „Не само да није потребно предлагати три године [за оне који желе да оду у спољашњу мисију], већ ако би новајлија сам изјавио да „жели да оде на три-четири, чак на пет-шест година, па ако му се тамо допадне онда би остао заувек“ – таквог не пуштати овде. Уопште, особа која себе одмерава у неком односу није поуздана за мисију, код такве особе је, очигледно, центар у њој самој, а не у делу – такви нису потребни овде. Потребан је човек који целог себе предаје на служење Богу кроз мисионарску службу“.[56]
О истинитости ових критеријума сведочи и историја мисије. 2012. године смо обележили три стотине година мисије Руске Православне Цркве у Кини. Значајно је да када су стварали ову мисију, и црквене и световне власти су на почетку себи за циљ поставиле проповед Кинезима и њихово обраћење у Православље. Међутим, у првих 150 година, сви који били послани у мисију у Пекингу, уз ретке изузетке, показали су се као потпуно безуспешни. Зашто? Зато што су на почетку постављени погрешни критеријуми за одабир људи за мисију. Власт је, желећи да мотивише кандидате, обећавала: „Идите на неколико година у Кину, а затим ћете, када се вратите, добити посебне привилегије, напредовање у каријери, итд.“ Такав прилаз је управо одређивао оне који су долазили у мисију. У питању су били људи који нису били спремни да жртвују себе за мисиионарење. За њих психолошки није била важно мисионарење, већ оно што ће добити када се врате из мисије. Нашавши се у Кини, многи су просто чекали да време њиховог боравка протекне и да се врате назад, док су други налазили себи неку разоноду која им је одговарала.[57]
Истински мисионар је човек који док је на проповеди не гледа на сат: „А колико ми је још остало овде?“ И данас су сви успешни савремени мисионари у спољашњој мисији људи који су дошли са мишљу „Ја ћу умрети овде“, они који се, постављајући руку на плуг, не осврћу назад. Већ само таква одлучност да се буде веран до смрти привлачи на човека посебну благодат Божију. И у Кини се мисија покренула тек онда када се међу начелницима мисије појавио отац Инокентије (Фигуровски), који се без остатка посветио проповеди Христа Кинезима. Такав човек је био и Свети Николај Јапански.
Још су у Византији од свештеника који су били послани у земље иноверних, пред хиротонију узимали специјалне записе. Цитираћу један од таквих записа који је добио јеромонах Кирил 1338. године: „Они који се шаљу хришћанском народу који се налази под влашћу безбожног народа, треба у свом уму да држе да су на себе узели апостолски подвиг… [бивајући свестан тешкоћа које ме чекају] дајем писмено обећање… да нећу очекивати и тражити повод да успорим и одложим свој одлазак… и да се нећу враћати овде, одбацивши поверену ми паству без велике неопходности и потребе“.[58] У овом тексту је значајно, као прво, да се свештеник, упућиван у спољашњу мисију, од самог почетка посматрао не као онај ко ће се бавити искључиво Грцима-хришћанима који тамо живе, већ да се по мери снаге брину и о просвећењу тамошњих иноверних људи – узимати на себе на такав начин „апостолски подвиг“. Као друго, да онај који одлази у мисију треба да буде свестан да је добио карту у једном правцу.
Још снажније се то видело код древних ирских монаха – подвижника који су, одлазећи на проповед незнабошцима, истог трена себе унутрашње припремали за мученичку смрт. Ова одлучност их је учинила Апостолима за мноштво европских народа који живе на територији савремене Шкотске, Британије, Француске, Белгије, Немачке, Швајцарске, Италије, Исланда и Фарских острва. Исто такво расположење видимо и код светог Стефана Пермског у његовом обраћању епископу коломенском Герасиму: „Благослови ме Владико да пођем у незнабожачку земљу која се зове Перм, у народе заблуделе, људима неверним, људима некрштеним. Хоћу да их учим и крстим, ако ме Бог буде пратио и помогао ми; и твоје молитве ће ми помоћи. Нека их или просветим, обратим и приведем Христу Богу или нека сам положим своју главу за Христа, веру и добро исповедање, по речима Апостола: „Јер је вама даровано за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“ (Фил 1:29)[59].
Толико је важно имати одлучност и неустрашивост пред лицем могућих тешкоћа да је Свети Николај Јапански чак предлагао да се потенцијални кандидати за мисију одмах, у пуној мери, упозоре на предстојеће тешкоће и „ако представљајући себи све могуће тешкоће мисионарског служења људи који се припремају да дођу овде, осете узнемиреност и колебање, онда нека се и уздрже од свог пута овде: ако се, након што му се представе тешкоће, код њега још више разгори жеља и утврди одлучност да служи овде – молим вас, пошаљите таквог овде, управо такве и очекује мисија“.[60]
Још хиљаду година пре просветитеља Јапана, Свети Николај Мистик, патријарх Константинопољски, такође је писао да је мисионар дужан да „од самог почетка буде спреман на опасности ради побожности и благовести“. Указивао је да је он сам, мисионару кога је слао у далеки народ, претходно описивао „напоре, тешкоће и лишавања“ који га тамо очекују и тек након добровољног слагања и обећања да ће отићи да проповеда „без обзира на било какву опасност“, хиротонисао у епископски чин и слао у мисију.[61]
Наравно, овде се говори о људима који имају жељу да се у потпуности посвете проповеди иновернима, док се онима који просто по мери својих снага и слободног времена нечим помажу мисионарима тако високи захтеви за одлучност не постављају, пошто се они не сусрећу у таквој мери са тешкоћама мисионарске службе.
Други важан критеријум је чистота вере. О томе су Свети Оци такође говорили. Свети Инокентије пише: „Догмата вере и суштине делатног учења потребно је држати се тако чврсто да се не говори и не допушта ништа противно њима, макар ти претила очигледна смрт.“[62] И свети Николај Јапански је говорио: „Ниједног догмата, ниједне црте у догмату не можемо се одрећи, јер је све што држимо, до најмање црте – Божје учење, Божји разум и савет који су дати роду људском за спасење“.[63] Свети Фотије Велики је новокрштеном бугарском цару Борису, који је крстио и свој народ, писао да „ни једну једину циглу не можемо изузети из здања хришћанства без претње његовог потпуног рушења“.[64]
Зато човек који не чува потпуно тачно учење Православне Цркве не може бити мисионар. Како може да научи друге ономе што и сам не зна или зна искривљено? Ако човек сумња у било коју тачку православног учења и тим пре, ако се не слаже са њом, онда је потребно да се прво сам са собом разабере, научи да верује Богу и смирује свој ум пред истином.
Ово, нажалост, не схватају они који под разговорима о мисији желе да прикрију своју жељу да реформишу Цркву, измене учење Спаситеља и Светих Отаца. Они тврде да спољашњи људи тобож не могу да схвате и прихвате Православље онаквим какво оно јесте и да је зато неопходно да се модернизује на неки начин, створи light-верзија, привлачнија за савременог човека, за омладину. На пример, уклонити сав „негатив“, не говорити ништа о паклу, не говорити о греху и покајању, већ у темељ мисије поставити забаву и весеље. Да је тобож једино на тај начин могуће привући и не одгурнути савремену омладину. Постоје људи који озбиљно предлажу ово као принцип савременог мисионарског рада у нашој Цркви.
Међутим, Сам Господ је поставио сасвим други темељ за мисију, објашњавајући да је „тако требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у Његово Име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима“ (Лк. 24:46-47). Апостоли никако нису забаву постављали као темељ своје проповеди, већ су говорили: „Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од гријехова својих“ (Дела ап. 3:19). Речи о греху, о плати за грех и о неопходности покајања заиста могу да одгурну – али само људе који не желе да се одрекну греха, који не желе да се боре, који траже једино удобност и желе да пливају „низ воду“, да добијају од живота све без икаквог напора. За такве је вест о покајању непријатна и чини им се да је „негатив“.
Док за људе који траже нешто истинско, који желе да постану бољи и спремни су да раде на себи, речи о томе да је покајање могуће представљају радосну вест. Зато што та вест говори да можеш постати слободан од греха, да прошлост не влада више над тобом, да можеш да се измениш не просто ка бољем, већ ка истинској светости. Вест о покајању је радосна вест да Богу није свеједно због тебе, да ниси сам и да твој живот има смисао. Да можеш ући у живе личне односе са Творцем васељене, познати истину и на сопственом искуству осетити љубав Божију. Нека је таквих људи мање од оних који јуре забаву, међутим, управо „Отац тражи да такви буду они који Му се клањају“ (Јн. 4:23).
Зато је задатак мисионара да проповеда неповређено учење Цркве. Искуство очигледно показује да у случајевима када се Православље на било који начин искривљује, прилагођава грешном човеку – оно губи силу да измени људски живот. Light-Православље представља празну, без-благодатну ствар, само још једну од мноштва идеологија .
Митрополит Атанасије лимасолски говори да је 70-их година тим путем ишла Кипарска Православна Црква. У раној фази им је полазило за руком да у црквену ограду доведу без изузетка сву децу. Међутим, у мери њиховог одрастања, сва та деца су такође, без изузетка, напустила Цркву. Кипар је стекао ово болно искуство да бисмо постали свесни да је „обавеза Цркве да покаже себе младим људима у свом истинском изгледу. Јер ако бисмо направили грешку и покушали да постанемо „савремена“ Црква, то би било исто што и бака у фармеркама и са налакираним ноктима. Када покушавају да модернизују Цркву, да би је учинили савременом, постаје смешно… ако се Црква не показује у свом истинском изгледу, као последицу ћемо имати да она неће бити у стању да се одупре“.[65]
Још оштрије о опасности таквог лажног мисионарења говори други духовник, схиархимандрит Јоаким (Пар): „Знамо да живимо у палом свету, међутим, притом нашој омладини говоримо: идите и наслађујте се. Чиме? Свето Писмо, које објашњавамо људима, говори: „Ако си у пријатељству са светом – у непријатељству си са Богом“. Господ Бог нам говори: „будите свети“… Ви желите да додате терет избезумљеним људима или желите да их ослободите од окова овога света? Постоји кључ да се скину окови – живети по Јеванђељу. Немојте постати никада, ни под којим условима, мисионари који уче о удобном хришћанству. Не постоји комфорно и удобно хришћанство. Вас треба да облије хладан зној када чујете Реч Божију и схватите колико се далеко од ње налазите“.[66]
Дакле, неопходно је да стремимо да 100% будемо православни. Није могуће бити Христов ученик само на 50%, 70% или 80%. Ово је неопходно схватити да не бисмо допуштали грешке.
За мисионара је такође важно да његов живот буде у сагласности са учењем које проповеда. Смешно и жалосно изгледа човек који проповеда пост а да сам притом не пости, учи молитви и сам се не моли, позива на Литургију и сам се не причешћује.
Свети Јован Кронштатски је говорио: „На узајамном осећању или разумевању наших душа се темељи деловање или одсуство деловања проповедничких речи: ако проповедник не говори од срца, него лицемерно, слушаоци унутрашњим осећањем схватају несагласност речи проповедника са његовим срцем, његовим животом – и реч нема ону силу коју би могла да има у случају када би је проповедник изговорио из срца, посебно када би сам испуњавао своју реч на делу“.[67] Дакле, ако говоримо дубоке и мудре речи, а сами не живимо по њима, слушалац ће то осетити и остаће равнодушан на наше празне речи.
Могу се навести и ове речи оца Јоакима: „Пре него што уђемо у дијалог са [неправославним] људима, треба да знамо оно што им предлажемо. Како можемо да постанемо мисионари ако сами не верујемо у то чему учимо? Ако желите да будете мисионари и не молите се сваког дана – заборавите на то! Ако желите да будете мисионари, али не читате сваког дана уз молитву Свето Писмо – заборавите на то! Ако желите да будете мисионари и не знате ништа о Предању Цркве, не читате Свете Оце – заборавите на то! Ако не приступате Тајни исповести, не причешћујете се Светим Христовим Тајнама, не идете на Литургију једном недељно – заборавите на то! Чему ми можемо научити? Не можемо дати оно што сами немамо“.[68]
Зато не изненађује да је Преподобни Јустин Поповић говорио: „Подвижници су јединствени мисионари Православља; подвижништво је јединствена мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот и зато се проповеда једино животом и подвигом“.[69] Ово се добро види из православне мисије у Африци. Многи светогорски монаси одлазе у афричке земље као мисионари и на староседеоце оставља утисак када виде Јеванђеље не само на речима, већ и у животу проповедника, осећају да је у питању истинско хришћанство. Неки су стекли такву љубав пастве да их у народу већ поштују као светитеље – на пример, оца Козму заирског.
Исто то се догодило и у Сједињеним Америчким Државама, када је по заповести Мајке Божије тамо дошао старац Јефрем, који је до данас тамо основао већ више од двадесет манастира. Како је о томе писао један од америчких свештеника: „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година желели смо да привучемо народ у Цркву одржавањем свечаности, то јест, организовали смо прославе и славља, гостили људе пићем, јелом и забавом. Заборавили смо на молитву, исповест, постове, бројанице – све оно што саставља Предање наше Цркве… И ето, дошао је један ситан човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (којих смо имали у изобиљу) и подсетио нас на најважније – наше Православно Предање. Није звао на плесове и забаве, већ на пост и учешће у вишечасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, пришли су старцу и подржали га. Број људи који долазе оцу Јефрему не може да се измери. Америка која стреми да изађе из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима кроз различите друштвене покрете (хипи-покрет на пример) и источне религије, открива за себе истинско, неискривљено хришћанство – Православље“.[70]
На ум долазе речи Светог Игњатија Брјанчанинова, који је, бринући се о православној мисији међу муслиманима Осетинима и Черкезима, предлагао отварање манастира на Кавказу, објашњавајући то чињеницом да су „монаси – најбољи мисионари“.[71] Такође је и Свештеномученик Јован (Восторгов) то наглашавао: „Монаси су најбољи мисионари по својим животним навикама и навикнутости на суровији начин живота, по великом богатству духовног живота; на крају, необремењени породичним односима, они су потпуно слободни да своје служење Богу сједине са апостолским подвигом. У вези са тим, неизмериви значај има још и чисто морална страна утицаја на иноверне. Потребно је имати у виду да нека религиозна мишљења иноверних најузвишенији морални идеал сједињују са безбрачношћу. Такав је, на пример, ламаизам. Ламе нису ожењене; они су окружени ореолом подвига безбрачности. Религиозни идеал ламаизма је монашки идеал. Тип побожности ламаиста је тип монашке побожности. Треба узети у обзир такав поглед на свет монголо-ламаиста и давати им хришћанске проповеднике не ниже, већ више по подвигу од лама на које су навикли, то јест, монахе и манастире“.[72]
Није за изненађење када, обраћајући се историји, можемо међу најуспешнијим мисионарима да видимо пре свега монахе. На пример, анонимни византијски историчар, познат као „Настављач Теофила“, пише да су након централизованог крштења по иницијативи цара, Бугари још увек били слаби у вери и да се хришћанство укоренило захваљујући мисији монаха које је послао цар Василије I: „кроз побожне монахе које је призвао император са планина и пећина и послао тамо, овај народ је оставио обичаје својих отаца и дао да се улови у Христове мреже“.[73]
На жалост, док манастири Свете Горе редовно шаљу своје најбоље монахе у Африку, Америку и друге спољашње мисије, наши монаси и, тим пре, старешинство манастира данас чак и не помишља на мисионарско служење.
Иако, наравно, монаси нису једини подвижници. И лаик-мисионар је по својој мери дужан, како говори свети Макарије, да „носи на себи оклоп правде и пази да он увек буде цео, да ни један део не испадне из тог оклопа, да ниједно дело праведности не буде изостављено. Иначе ће противник Цркве, приметивши у свом противнику неки морални недостатак или нарушавање било какве заповести Цркве, своје стреле обличења усмерити директно управо на тај недостатак у мисионару и на тај начин може га приморати да заћути“.[74]
Тако да је велика грешка сводити мисију само на речи. Протестантима је важно шта ће и како рећи. За православну мисију је најважније – какав си ти сам и како се односиш према човеку коме сведочиш о Христу.
Свети Инокентије, Апостол Аљаске, саставио је цео низ препорука за мисионара. Ево шта он пише: „Најважнија и истинска припрема јесте молитва која је једина у стању да отвори извор узвишених поука и низведе благослов на сваку добру намеру и дело; и зато се увек, посебно пред разговор са онима који бораве у незнању, које желиш да просветиш речју истине, обраћај Богу топлом молитвом“.[75] Ово је заиста неопходно. И отац Данил Сисојев је говорио о неопходности да дело мисије буде припремљено, праћено и завршено молитвом.
А Свети Макарије је писао: „Ако се мисионар буде усрдно молио, уредиће се да и власт укаже помоћ. Зашто се молитви даје толика сила? Наравно, зато што она на дело благовести спушта благодат која има моћ да разори сваку препреку: она чини да је реч проповедника сама по себи једноставна, делотворна, да покорава срца оних који слушају на послушност Христу“.[76]
Потребно је обратити пажњу на реч Светог Инокентија да молитва отвара извор узвишених поука. Ово је јако важно за мисионара. Често ми на предавањима слушаоци постављају питање: „Какве су методе за разговор са муслиманом, атеистом или човеком који је у секти? Шта им рећи да бисмо их обратили?“ Људи мисле да постоје неке чаробне речи, неки универзалан кључ за атеисте или за све муслимане. Неопходно је само знати и научити, а затим, приликом сусрета са невернима просто их изговорити и истог трена ће муслиман отићи у храм са жељом да се крсти, а човек из секти ће пожелети да прође Чин присаједињења. У питању је велика заблуда. Нема чаробних речи. Нема универзалних метода за обраћење било ког човека. Сваки човек је засебна личност, и оно што може да дотакне срце једне особе, оставиће потпуно равнодушном другу. Како сазнати шта је управо неопходно рећи конкретном човеку? Само Бог може то да открије. А ми нећемо сазнати ако Га не будемо молили да нас научи. Господ је рекао: „Иштите, и даће вам се“ (Мт. 7:7). Када почнемо усрдно да се молимо, Господ нам може открити управо оне речи које је неопходно рећи у датом тренутку конкретној особи. Ако су у том тренутку заиста потребне речи.
У Туви се догодило да су мисионари месецима разговарали са једном породицом која је била у секти; сваки пут су покушавали нешто да им објасне и све је било без резултата. Тувинци су слушали, слушали, али нису журили да се обрате у Православље. У наредном сусрету, мисионари су, без међусобног договора, одлучили да тог пута просто послушају Тувинце. Они су дуго говорили о свом тешком животу, а на крају су изненада сами рекли: „Ми смо спремни да се крстимо у Православљу. Реците, шта је потребно за то?“ И цела породица, пет људи, примила је Крштење и постали су добри парохијани. Овим људима је конкретно за обраћење било потребно да их неко са саосећањем послуша. Како можемо да знамо овакве ствари? Само ако нас Господ уразуми.
Дакле, када идемо да разговарамо са човеком о вери, неопходно је да замолимо Господа за помоћ, да нам Он да силу, реч, разумевање, трпљење и љубав према тој особи. И за време разговора је неопходно да се, макар мало, мислено помолимо за саговорника, да Господ обрати његово срце. Разговор о вери се разликује од сваког другог разговора тиме што је у питању духовно делање. И према томе мора да постоји одговарајући однос. За време таквог разговора присуствује не само сама особа са којом разговарамо, већ и дух злобе који га задржава да прихвати Православље.
Један млади мисионар ми је причао како се једном, док је излазио из метроа сусрео са два муслимана, Черкезом и Узбекистанцем, и почео да разговара са њима о вери. Черкез је разговарао са великим интересовањем док је Узбекистанац ћутао, међутим, по њему се видело да се веома разгневио и да се буквално једва суздржава. На крају је свом другу рекао: „Хајдемо одмах одавде јер ђаво у мени говори“. И отишли су. Тако неочекивано је чак и споља потврђена истина да при разговору о вери учествују не само људи који разговарају. Зато сами по себи, без Бога, тешко да можемо шта да учинимо. А са Богом можемо да учинимо све, по речима Апостола Павла: „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4:13).
Други неопходан услов успеха за мисионара је нада на Бога и само на Бога. Свети Василије Велики саветује: „Не треба мислити да се успех проповеди остварује нашим сопственим напорима, већ је сву наду потребно полагати на Бога“.[77] И преподобни Макарије је писао: „Само да срце мисионара припада Господу, само да се он, где год да крене, учи да увек хода пред Богом и живи за Бога, делује са Богом, гледа на Њега и говори Му: Господе! Ти ме проничеш и знаш… Проникни ме, Боже и познај срце моје, испитај ме и помисли моје и види да ли сам на опасном путу и поведи ме на пут вечности“.[78]
Ако будемо полагали наду на Господа, наше дело неће бити без плода. Ако се будемо уздали у себе, у своје снаге, између осталог и на своја знања, умећа, искуство – то онда значи да смо на лажном путу. О томе је писао још Свети Теофан Затворник. Он је говорио: „Ето, Апостоли су изашли на проповед, били су прости људи, нису били материјално обезбеђени, нису се припремали дуго, нису правили планове, нису тражили средства за испуњење планова. Господ им је рекао: „Идите и проповедајте“, они су кренули и почели да проповедају, имали су толико велики плод да су се читави народи обратили због њихове проповеди. „Како се то догодило? Потпуном преданошћу вољи Божијој; зато је Господ тако и уређивао, да они нису имали потребу ни за чим… Апостоли нису очекивали ништа, већ су све предавали Господу. Зато су трпељиво подносили ако су наилазили на непријатности. Само су једну бригу имали – да проповедају, и једну жалост – ако нису чули проповед. Одатле чистота, независност и мноштво плодова у проповеди“.[79]
Наши мисионари, иако имају много више и новца и подршке него што су имали Апостоли, и разрађену методологију, граде велике планове и као да све чине правилно, међутим, плодови су много мањи. Зашто је тако? Управо због тог духовног закона који гласи да што се више уздамо у себе, то мање верујемо Богу и то нам мање било шта полази за руком. Мисионар без уздања у Бога је просто брбљивац. Међутим, како говори Свети Теофан, искрени мисионари, чак ако и почињу, из немоћи, уз трагање за „спољашњом сигурношћу, без које не чинимо ни корак“, временом се „самим својим трудом узводе у стање преданости Богу; треба знати да од тог тренутка почиње истинско доношење плодова од стране проповеди.“[80]
Свети Инокентије даје још један савет мисионару: „Поседуј увек скромно и смирено расположење духа и не обећавај себи самопоуздано необичне или сигурне успехе у свом делу. Таква обећања потичу од гордости, а гордима се благодат не даје. Сваки пут када се прихваташ неког дела, доведи себе у спокој и потпуну прибраност духа; иначе нећеш бити у стању да кажеш ни оно што знаш добро и поуздано“.[81]
Ово је такође врло важан моменат на који заборављају људи који, ступајући у разговор о вери, почињу да говоре оштро. Преподобни авва Доротеј је писао да ни једна реч изговорена по страсти није угодна Богу колико год она била интелигентна и правилна. Зато је приликом беседе са неправославнима важно посматрати стање свог срца – да се није поткрала нека страст у њега? Да није тамо ушла нетрпељивост, раздражљивост, сујета, да ли је присутан презир ако говоримо са поквареним и непријатним човеком; да ли је присутна похота ако говоримо са младом и лепом особом супротног пола, да ли је присутна понизност ако говоримо са богатим човеком? Реч изговорена из страсти је духовно празна, колико год споља била лепа. Ако осећамо да за време разговора нама влада нека греховна страст, посебно раздраженост, и нисмо у стању да се тога ослободимо, неопходно је прекинути разговор јер он неће бити угодан Богу. О вери се може говорити само у спокојном и смиреном стању духа, како је о томе писао Свети Инокентије. Можемо се присетити и речи Светог Василија Великог: „Није потребно проповедати Јеванђеље из љубави према спору, из зависти и супарништва са било ким“.[82]
На жалост, неки људи доживљавају дело супротстављања јересима просто као покриће за своју мржњу према људима другачијих погледа. Они су искрено убеђени да је јеретике и људе из секти неопходно мрзети као непријатеље Православља. Зато су њихови призиви за обраћење у Православље проникнути надменошћу и хладном мржњом, што прља и чини бесплодним чак и оне ствари које говоре правилно. Све то нема никакве везе са Православљем. Свети Исаак Сирин пише: „Ни на кога немој да се гневиш и никога немој мрзети, ни због вере, ни због лоших дела које чини… Немој гајити мржњу према грешнику јер смо сви криви… Мрзи његове грехе и моли се за њега самог да би постао налик Христу, Који није негодовао на грешнике, већ се молио за њих.“[83] Мисионар који иде на разговор са људима из секти и јеретицима треба да памти речи Светог Григорија Богослова: „Ми желимо не победу, већ повратак браће чија нас раздвојеност кида“.[84]
Овде је умесно навести беседу Преподобног Силуана Атонског са таквим мисионарем: „Ми знамо за беседу старца са једним архимандритом који се бавио мисионарским радом међу инославнима. Архимандрит је веома уважавао старца и више пута је долазио да разговара са њим за време својих боравака на Светој Гори. Старац га је питао како он проповеда? Архимандрит, још млад и неискусан, гестикулирајући рукама и чинећи покрете целим телом, узбуђено је одговорио:
– Говорим им: ваша вера је блуд, код вас је све изопачено, све је лаж, нема вам спасења ако се не покајете.
Старац је саслушао и питао:
– Реците, оче архимандрите, да ли они верују у Господа Исуса Христа, да је Он истинити Бог?
– У то верују.
– Да ли поштују Мајку Божију?
– Поштују, али неправилно уче о Њој.
– Поштују и Светитеље?
– Да, поштују, али од оног тренутка од када су отпали од Цркве, какви Светитељи могу бити код њих?
– Да ли код њих има богослужења у храму, читају ли реч Божију?
– Да, имају и храмове и службе, али када бисте само видели какве су то службе у поређењу са нашима, каква хладноћа и бездушност.
– Дакле, оче архимандрите, њихова душа зна да добро чине када верују у Исуса Христа, да поштују Мајку Божију и Светитеље, да их призивају у молитвама; тако да када им говорите да је њихова вера блуд, они вас неће послушати… Али, ако будете говорили народу да добро чине када верују у Бога; добро чине када поштују Мајку Божију и Светитеље; добро чине када иду у храм на богослужења и моле се код куће, када читају реч Божију и остало, али да у томе и томе постоји грешка код њих и да је то потребно исправити и да ће онда све бити добро; и Господ ће се радовати због њих; и тако ћемо се сви спасити милошћу Божијом… Бог је љубав и зато проповед увек треба да исходи из љубави; тада ће бити користи и за онога ко проповеда и за онога који слуша. Ако будемо вређали, душа народа вас неће послушати и неће бити никакве користи.“[85]
О том истом говори и следећа поука светог Инокентија: „Увек памти да ако проповедник не буде имао љубави у себи, како према свом делу, тако и према онима којима проповеда, онда и најбоље и најлепше излагање учења може остати без икакве користи, јер једино љубав изграђује; зато је потребно имати у себи дух свете љубави“.[86]
Заиста, љубав и искреност представљају главне принципе односа православног мисионара у односу на људе којима сведочи о Христу. Знате за протестантски тип мисије када прилазе непознатом човеку са шаблонским фразама, типа: „Да ли желите да поразговарамо о Богу?“ или „Исус те воли“, итд.
Протестантских мисионара има неупоредиво више од православних и труде се много и усрдно, међутим, ако се упореде њихови колосални напори са резултатима далеко је да ће то оставити утисак на некога. Зашто је њихова мисија неефикасна иако имају и средства, и људе, и разрађене методе, и огромно стечено искуство? Зато што, по правилу, многи људи осећају неискреност речи човека који се према њима односи просто као према објекту своје мисије кога је потребно превести из једног стања у друго, поставити себи још један плус и ићи до другог. То није светоотачки прилаз, није православни прилаз.
Неопходна је љубав према човеку коме проповедаш. Сећам се разговора са свештеником који је био у гостима код оца Данила на дан његовог убиства. Отац Данило га је одвезао на железничку станицу, затим се вратио, одржао библијску беседу и касно увече примио смрт за Христа. Тај свештеник ми је причао да није схватао зашто се отац Данило уопште бави мисионарењем међу муслиманима и питао га директно: „Зашто трошиш време на те буздоване, када има толико тога занимљивог у другим областима?“. Отац Данило му је одговорио: „Проповедам онима које волим“. Управо зато су људи који су га слушали, између осталог и муслимани, могли да му верују, да му се отварају.
Љубав не представља просто неко сентиментално осећање. Љубав је жртва. Колико жртвујемо себе ради другог човека, толико га и волимо. Ово се односи и на породичне односе и уопште на хришћански однос, јер нам је Господ показао пример љубави на крсту када је дао целог Себе. Ако љубави има, она се показује и у ситницама.
На пример, ако претпостављамо дијалог са човеком по принципу: „Пази, сада ћу излити на тебе из чаше своје мудрости“, то, благо говорећи, никако није ефикасно. Тако нешто неће орасположити саговорника, неће се дотаћи његовог срца. Мисионар је дужан да се научи да слуша другог човека. Понекад то може бити важније од умећа да се говори. Када слушамо другог, жртвујемо своје време, поклањамо пажњу, особа почиње на другачији начин да се односи према нама и појављује се другачији однос према њему.
Позвати човека телефоном, питати га како је не представља велику жртву, али и тако нешто може дотаћи човека, помоћи му да види Христа не само у речима, већ у делима и животу православних хришћана. Ако видите човека у невољи, помозите му: новцем, потребним познанствима, саосећајте са њим, реците му да ћете се помолити за њега и молите се. Пажња, неравнодушност, живо учешће, представљају оно што често недостаје човеку који страда, посебно у великим градовима где су људи далеко један од другог. Кроз нашу љубав према човеку Господ може дати нама и реч проповеди, а њему спремност да је чује.
Даље свети Инокентије учи: „Од првог сусрета са народом коме проповедаш труди се да задобијеш њихово поверење и благонаклоност, али не поклонима или ласкањем, већ расуђивањем, спремношћу да помогнеш, добрим и разумним саветима и искреношћу. Јер ко ће ти отворити срце, ако не буде имао поверења? Када ти неко од њих говори, слушај га са пажњом, снисходљиво и стрпљиво и на њихова питања одговарај разумљиво, са посебним расположењем и љубазно; јер питање које поставе у вези са духовним предметима представља врло важно дело за онога који проповеда, пошто је такво питање у стању да покаже и стање душе онога који пита и његових способности и жеље за просвећењем. Ако не одговорите једном, или му одговорите увредљиво, можете изазвати да заћути заувек“.[87]
Исто тако и Свети Николај Јапански говори да мисионар треба да „говори са свима кротко, разумно, из љубави – тада ће реч у великој мери изазивати добар ефекат, у крајњој мери, неће наносити штету; говорити гневно, гордо, нетрпељиво – реч ће бити трула – људи ће је тако и примити и ништа добро из тога неће произаћи.“[88] Ове речи је корисно да запамте људи који мисле да дело проповеди представља дело изобличавања, да је потребно сећи лево и десно, говорити оштро и грубо. То није нешто што ће нам помоћи да испунимо вољу Божију.
Свети Оци, духовни људи, Пророци могли су да говоре речи обличења без греховне страсти. Ако човек, још не очистивши се од страсти, одлучи да подражава Пророке и Светитеље, самим тим он само додаје себи грехе, а не исправља никога. Светитељи су могли да кажу оштру реч и она није рањавала човека већ га приморавала да се замисли, зато што су били у стању да кажу и оштру реч са љубављу. Изобличење без љубави, изречено као са презиром, преузношењем, неминовно ће ранити и удаљити слушаоца од проповедника као и од онога што он проповеда.
Умесно је овде навести идеал понашања мисионара који осликава Преподобни Симеон Метафраст на примеру Апостола Томе: „Ступајући у ту земљу, велики Апостол није почео да се понаша надмено и изазивачки, није почео да говори хвалисаво и надмено, није учинио ништа што би изгледало несносно, самозадовољно и са преузношењем… себе је расположио на кротко и смирено понашање… Тома није истог тренутка почео да их изобличава, није почео да их прекорева за све, одлучио је да се не користи суровошћу. Знао је: оно што је оснажено у нашим душама дугом навиком, не уништава се лако, брже се мења под дејством убеђивања него силе. Зато је више прибегавао мекоћи, добром понашању и пријатним речима… Он им се приказао не високопарном красноречивошћу, већ делима и знамењима“.[89]
Љубав и кротост као принципи православног односа према заблуделима прописани су чак у канонима Цркве. 77. правило Картагенског Сабора о расколницима – донатистима говори: „Након сазнања и испитивања свега што може да допринесе користи Цркве, по надахнућу и савету Духа Божијег, нађосмо за најбоље да се са горепоменутим људима поступа кротко и мирно, иако се они својим немирним разномислијем веома удаљују од јединства Тела Господњег… Можда ће им онда, када са кротошћу сабирамо оне који различито мисле, Бог дати покајање за разум истине: и тако се избаве из сатанске мреже“.
Свети Макарије (Невски) додаје следеће препоруке мисионару: „Непрестано се подвизавај у читању речи Божије. Нека не прође ни један дан да не прочитате, пре свега, оно што је одређено да се чита тог дана из Јеванђеља и Апостола. Такво, доследно свакодневно читање није потребно само да бисмо памтили речи јеванђелског и апостолског учења, већ и да бисмо се напојили духом тог учења… Често читајте и поучне књиге да бисте могли без тешкоћа да разговарате са заблуделима“.[90]
Свакодневно читање Писма је од својих мисионара захтевао и о. Данило. Заиста, не можемо бити добри проповедници ако не познајемо Свето Писмо. Уопште, корисно је за време разговора о вери у своју реч додавати цитате из Светог Писма. У многим случајевима, наш неправославни саговорник није читао Библију и наша реч можда представља јединствену могућност за њега да макар посредно чује нешто из речи Божије. Наравно, ове цитате је потребно додавати са поштовањем и на одговарајућем месту. Тада ћете осетити колико много наша реч од тога има користи у вези са дејством на душу слушаоца, јер се реч Божија по деловању на срце разликује од наше речи као планина од зрна песка.
У мисионарском раду је важно имати огромно стрпљење и не очекивати брзе резултате. Уопштено говорећи, наше време нас је веома размазило спољашњим удобностима због којих смо постали мање стрпљиви, јер смо навикли да све добијамо брзо. Раније је било потребно отићи, припремити и упалити керозин лампу, или запалити ватру, а данас је довољно да се притисне прекидач. Раније је било потребно отићи и донети воду из реке или бунара, сада је довољно да се једним покретом руке отвори славина. И ово се не тиче само свакодневице. Ако човек данашњице не добија брзе резултате у неком послу, највероватније да се неће тиме бавити или ће започети па одустати. Међутим, у духовном животу ништа велико се не збива брзо и без труда. То се посебно тиче обраћења грешника Христу. Зато је врло уображено с наше стране очекивати да ће након једног или два разговора особа отићи и изменити свој живот. Већ формираној личности није лако да се мења, није лако да преиспитује свој живот. Неопходно је много стрпљења, љубави и такта са наше стране како својим непотребним нестрпљењем не бисмо у њој убили жељу да спозна Истину.
Најчешће и најуобичајеније искушење у духовном животу мисионара јесте униније. Свети Николај Јапански признаје: „Како често униније долази на душу… од очигледне неуспешности проповеди! Међутим, дело Божије се заиста одвија тихо, као што је речено у причи: „Тако је Царство Божје као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна“ (Мк. 4:26-27).“[91]
Свети Макарије описује детаљније многобројне разлоге за униније: „Служење мисионара као апостолско служење представља, више од свега, низ жалости, болести и напора… Мисионар страда душом на почетку свог служења од средине у коју долази; тамо нема ни рођене породице, ни заједнице, ни животних околности на које је навикао. Међу странцима који су му туђи по језику, обичајима, туђ и њима самима, он понекад осећа ужасну муку од усамљености… Он страда због своје млађане пастве… и то се догађа када новокрштени, још не утврдивши се у вери, храмљу на обе ноге, приклањајући се старим незнабожачким обичајима. Посебно мисионару бива тешко када у његово млађано стадо улазе вукови који желе да отму неку овцу… Доста туге мисионару узрокује и недостатак материјалних средстава… Велику жалост су мисионарима изазивале препреке које су им постављали непријатељи Православља – незнабожачке власти, а још више – представници наше православне, руске власти.“[92]
Ово униније доводи до тога да мисионар почиње да се колеба на путу који је изабрао, осећа искушење да одбаци започето. Како упозорава Свети Николај: „Ако – што је веома могуће да се догоди на почетку дела, због недостатка искуства, а због чега се, заправо, никада не треба узнемиравати – дело у прво време крене не баш сасвим успешно, постоји опасност да мисионар клоне духом, да се разочара и напусти дело.“[93]
Светитељ предлаже бескомпромисну борбу са мислима које предлажу повратак са започетог пута, напуштање мисионарског рада и повратак назад. Тако је, на пример, свештеномученику Андронику (Никољском), који је дошао у Јапан ради мисије, писао: „Одбаците мисао о Русији и нека вас не узнемирава ни на јави ни у сну. У Русији уместо Вас има много делатника; овде нема ко да Вас замени. Немојте бити у искушењу да одбаците Ваш добри део због ђавољег нашаптавања“.[94] О себи самом Свети Николај сведочи: „Отићи самовољно одавде сматрам у истој мери морално немогућим, исто као када би анђео са огњеним мачем стајао на граници Јапана и бранио ми одлазак“.[95]
Исти такав став имао је и Свети Филарет Московски. Када му је игуманија коју је познавао послала писмо мисионара који се жалио на тешкоће и молио да се врати у Русију, са молбом да му се у томе помогне, он је одрично одговорио:
„Враћам вам писмо мисионара. Он иде путем који је сам изабрао. Ако се оснажи, добиће награду свише. Ако су препреке непремостиве, може да каже [свом] началству. Није прилично људима са стране да га вуку назад. Ако би неко са стране, умешавши се у туђу ствар, одвукао мисионара од његових подвига, не знајући да ли је то заиста потребно и лишио користи људе којима проповеда, шта би то онда било: добро дело или грех? Брините се за сестре вашег манастира, а за мисионара се молите.“[96]
Свештеномученик Василије пише: „Ако смо обавезни да мислимо не само на своје спасење већ да утичемо и на друге, дајући им да осете топлоту и светлост Јеванђеља и привлачећи их Богу, онда је неизбежно питање: како то учинити? Овде су такође могуће грешке: лошим средствима уместо обраћења могуће је само одгурнути човека и уместо љубави изазвати у њему одвратност према Христу и Његовом Јеванђељу, што је ужасно.“[97]
Дакле, веома је важно да знамо шта су Светитељи писали о грешкама у мисионарском деловању. Свети Василије Велики говори да „за јеванђелску проповед није потребно користити се људским преимућствима, да се њима не би засенила Божија благодат“.[98] Свети Инокентије то описује детаљније: „Да би се повећао број људи који примају Свето Крштење, никако не треба употребљавати било какве мере или средства која нису својствена јеванђелском духу и не доликују проповеднику, попут принуда, претњи, поклона, обећања, никаквих сујетних обмана (повластица и сл.), већ је потребно увек деловати са апостолском искреношћу“.[99]
Православно мисионарење не представља „лов на душе“ у којем је важна количина обраћених по било коју цену, већ сведочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења. Постићи такав квалитет и адекватност могуће је само на један начин: било који мисионарски рад треба да буде праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу сопственог срца од страсти и довођењу свог живота у сагласност са Христовим заповестима. И од људи који желе да приме Православље мисионар очекује искреност и жељу да ускладе свој живот са истином Христовом. Богослужбени текстови који су повезани са уласком човека у Цркву претпостављају његову добровољну и свесну одлуку, па чак и посебно наглашавају то. На пример, у чину који је Црква саставила за прихватање особа које прелазе из ислама, написано је да пред Крштење човек који се обраћа треба да посведочи да не прима хришћанство из било ког користољубивог узрока, већ искључиво зато што је „лепотом вере Православне уловљен и љубављу ка Христу Спаситељу привучен“.
Умесно је навести речи епископа Хрисанта (Шћетковског) који је основао православну мисију у Кореји. Указавши на низак морал новообраћених Корејаца–римокатолика и лош глас који их је пратио, он пише да је узрок томе у људима који прихватају веру из различитих световних разлога и додаје: „[инославни] мисионари нису ништа мање криви за овакву ситуацију, јер јурећи за бројем својих следбеника, они не брину о њиховом хришћанском образовању. Нама такви хришћани нису потребни; да смо тежили томе да што више људи покрстимо, за три године свог постојања у Кореји могли смо да крстимо десетине хиљада, јер је број оних који су желели да приме „руску веру“ био веома велики. Међутим, након пажљивог информисања и строгог испитивања увек се испоставало да сви они не траже веру и не брину о спасењу душе, него желе да у личности мисионара стекну заштитника за своја незаконита дела у односу на своје ближње или власти… Сви који нам долазе да приме Крштење са нечистим побудама говорили су нам да, ако не будемо радили као што раде инославни мисионари, нећемо имати ни једног хришћанина. Ја сам им одговарао да смо потпуно спремни и да је боље да немамо ни једног хришћанина, него да их имамо много и да их водимо у пропаст“.[100]
Пређимо сада на други савет светог Инокентија: „Нипошто не показуј очигледан презир према њиховом начину живота, обичајима и др., колико год се то чинило оправданим; јер ништа не може толико да увреди и раздражи пагане колико очигледан презир и подсмех према њима и свему што је њихово.“[101]
Зато је у разговору са неправославним људима најбоље не критиковати њихова убеђења, осим ако је то баш неопходно. Суштина наше проповеди није у томе да се докаже људима колико је њихова вера глупа, већ у томе да им се открије пут ка Христу. Ако вређамо веру саговорника, онда се код њега психолошки јавља осећање да желимо да му одузмемо нешто што је лично његово, што му је драго. Зато чак ако све правилно говоримо, чак ако умом он схвата исправност наших аргумената, он ће свеједно имати инстинктивну жељу да заштити оно што покушавамо да му одузмемо. Одатле и агресивна реакција.
Потребно је да градити разговор не на одузимању вере саговорника, већ на предлагању своје, то јест, боље је говорити о својој вери него критиковати његове погледе. Тада је потпуно друга слика, ми дајемо а не одузимамо, а он, као слободна личност, може сам да упореди и изабере боље.[102] Такво је и мисионарско искуство оца Данила Сисојева. Он је говорио да је на почетку сматрао исправним да у мисионарском разговору са муслиманом разобличава ислам, али се затим из искуства уверио да је много ефикасније једноставно говорити муслиману о хришћанству по Символу вере.
У Туви је био случај када је нашем мисионару на улици пришло неколико будиста и замолило га да им каже по чему се његова вера разликује од њихове вере. На то је мисионар одговорио: „Па, ви своју веру ионако познајете, зашто да вам говорим о њој. Боље је да вам говорим о хришћанству, а ви слушајте и сами упоредите у чему је она слична, а у чему се разликује од ваше вере“. Затим је почео да им говори о хришћанству, а слушаоци су почели да пажљиво слушају и упоређују.
Ово не значи да је апсолутно немогуће критиковати веру саговорника у било којим околностима. Постоје моменти када је тако нешто неопходно и мисионар треба да буде спреман за то, зато је важно изучавати апологетску литературу. Међутим, чак и када је директна полемика неопходна, то треба да буде само епизода беседе, а не њен основни садржај. Мисионар који читаву своју беседу посвећује критици ставова свог саговорника прави грешку. То изазива одбацивање код слушалаца и као по правилу не доноси плодове. Међутим, ако чак и победимо у покушају да саговорника убедимо у у мањкавости његове вере, хришћански мисионар ништа не добија тиме што је муслимана или незнабошца претворио у атеисту. Није у томе задатак мисионара.
Још једна грешка је када мисионар који лоше познаје веру Цркве и не цени је као драгоценост, почиње да проповеда не Христову истину, већ своје емоције, утиске, идеје и под видом православне вере представља, па чак и намеће, личне пристрасности и погледе на историју, културу, политику, итд. Тако су поступали фарисеји које је Господ изобличио, говорећи: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе“ (Мт. 23:15). Наш задатак се не састоји у томе да покушамо да учинимо да други људи буду слични нама, већ да им откријемо пут ка Богу. Зато је неопходно проповедати управо Христа, а не своје идеје, укусе, симпатије, претпоставке итд. Потребно је пазити на то док проповедамо. Потребно је да се трудимо да наша фигура не засењује Христа у очима оних којима проповедамо. Потребно је да научимо себе да смирујемо свој ум пред црквеним учењем, то јест, пред Истином.
Грешке се појављују и онда када особа која жели да проповеда Христа почиње да мисли о себи више него што је потребно и поставља пред себе задатке које пред њега Христос не поставља. На пример, задатак да убеди саговорника. Није наш посао да мењамо погледе другог човека. То је његово дело. Наше дело је да му говоримо о истини, да покушамо да посејемо јеванђелско семе у његову душу. Да ли ће човек прихватити истину или не – за то ће он дати одговор пред Богом. А да ли смо му говорили о истини или не – за то ћемо ми дати одговор пред Богом, како упозорава Свети Јустин Философ: „Свако ко може да говори истину и не говори, биће осуђен од Бога“.[103]
Људи који себи за циљ постављају убеђивање саговорника, проводе много сати у споровима који изазивају мноштво страсти, а као последицу не добијају ништа осим умора и душевне опустошености. Онај ко памти да је истински смисао мисије у сведочанству, избећи ће ову грешку, сачувати мир у души, уважавање према дару слободе који је Бог дао сваком човеку, наду на Бога и успеће да за обраћење људи учини сто пута више од најстраснијих полемичара. Истински мисионар памти речи Апостола: „А лудих запиткивања и … спорова … клони се; јер је то некорисно и сујетно“ (Тит. 3:9).
Свети Николај Мистик, који се трудио на организовању мисије у народу Алана и који им је из редова својих сабораца послао Евтимија и Петра, посебно их упозорава на опасност препирки међу мисионарима: „нека се ни у чему не појави ни најмањи предлог за непријатељство или поделе [међу вама] … да лукави не би успео да посеје кукољ између твоје врлине… и твог брата [у Господу]. Да не успе тајно да унесе неке противречности у ваше јединство и љубав“.[104]
Заиста, са таквим искушењем се често сусрећу православни мисионари. Овде се не говори о случајевима када неко користи мисионарску реторику ради прикривања својих личних циљева који могу да нанесу штету Цркви или ако проповеда јерес, а други га због тога изобличавају. У таквом случају је неопходно изобличити.
Али, нажалост, догађа се и да оба мисионара стоје на здравим светоотачким позицијама и баве се добрим делом, а између њих се појављују спорови због неких не тако важних питања, међусобна нетрпељивост, па чак и непријатељство. Све то веома штети мисионарском делу.
Важно је спречити то чак и када се ради о ситницама. Размотримо једноставан пример: један мисионар проповеда човеку или групи људи, а други који присуствује, изненада почиње да се спори са првим мисионарем, прекида га, поправља, говори да је нешто неправилно рекао. Такво неприлично понашање потиче од гордости и самозаљубљености које доводе до такве заслепљености да човек чак и не схвата да у очима неправославних слушалаца понижава не само свог брата у Христу, већ и само учење које они представљају. Ако је један почео да говори, онда други мисионар не треба да се меша већ да се моли у себи да Бог да реч брату, а да срца слушалаца орасположи да приме истину. Чак и ако је проповедник рекао нешто што не треба, то се може размотрити када буду насамо, без ступања у спор пред слушаоцима. Како је исправно приметио отац Данило, „када се мисионари међусобно гризу у друштву муслимана, то не представља знак Христове љубави, и нико се на такав начин неће обратити“.[105] Ово се односи и на свештенике који пред људима исправљају мисионара.
Ако видимо да је наш брат заиста рекао нешто веома погрешно или пропустио нешто врло важно, можемо га исправити, али то не треба да изгледа као спорење или порицање са наше стране, већ као допуна. На пример: „Игор је одлично рекао, а ја бих на то желео да додам још то и то“, или: „Дозволите ми да прецизирам још једну ствар.“ Веома је пожељно да се, пре него што почнемо да говоримо, договоримо о томе са мисионаром који говори. Ја говорим сада о случају који је карактеристичнији за дијалог који је спонтано настао. Ако два мисионара знају да им предстоји проповед, онда пре тога треба да усагласе међусобно сва питања ко ће и шта говорити или радити за време беседе.
Свети Теофан Затворник пише: „Зашто су Апостоли, који су били прости људи и нису, са људске тачке гледишта, имали никаквих предности на својој страни, обратили толике људе? Зашто су се тако људска срца приклањала на њихову проповед? Зато што је оно што су Апостоли говорили била истина“. Светитељ указује да се „уопште проповед светих Апостола, у чему су их следили и сви потоњи проповедници Јеванђеља, састојала се у једноставном, без икаквих умовања, представљању истине… И то је, може се рећи, најприроднији начин деловања кроз реч – представити истину каква она јесте, не реметећи је сопственим домишљањима, а посебно не нагађањима“.[106]
У сваком човеку постоји савест, тај орган за разликовање истине од лажи. Зато, када је Апостол проповедао некоме о Христу, унутар тог човека савест је потврђивала да је заиста истина у питању. И то се односи и на нас, пошто када говоримо истину, наша реч постаје чвршћа од било које друге наше речи која је заснована на нагађању, претпоставкама, личним запажањима, па чак и ономе што смо сами искусили. Када говоримо истину о Христу, на нашој страни је савест особе којој проповедамо, она унутар ње такође говори, можда тананим осећањем, и потврђује да је то истина.
Наравно, сведочанство савести не може натерати човека да се сложи са нама, оно га једино поставља пред избор. Реч Божија као огњени мач дели људе на оне који је са љубављу прихватају и на оне који је са мржњом одбацују. Зато се мисионар неизбежно сусреће не само са захвалношћу слушалаца, већ и са негативном реакцијом оних које реч о Христу рањава, јер изобличава унутарњу таму њихових душа. Тако је било и за време апостолске проповеди – људи који нису желели да се одрекну својих злих дела, почињали су да се раздражују и да мрзе јер им глас савести није давао спокоја, осећали су потребу да учине нешто да тај глас ућуткају.
Неки не желе да проповедају својим познаницима као, уосталом, и непознатима, управо зато што се боје да се сусретну са таквом негативном реакцијом, оштрим неприхватањем, са чињеницом да ће саговорник почети да се односи горе према нама.
Да, постоји такав ризик. Али зар не треба ићи на тај ризик Христа ради? Ако ми то не желимо да учинимо, какви смо то онда хришћани? Ако нам се људи смеју или говоре лоше о нама зато што смо им говорили о Христу, то је онда срећа за нас као што је Господ рекао: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене“ (Мт. 5:11). Треба ризиковати још и зато што док не будемо покушали, нећемо сазнати како се тај човек односи према нашим речима. А шта ако се он изненада одазове на њих? Чак и ако не одмах, оне ће му пасти на душу и принети свој плод након десет година, када га ми већ не будемо знали? И тако бива. А ако познајемо неправославну особу дуго времена и за све време нисмо му ни реч о вери рекли, зар нас неће изобличити тај наш познаник на Страшном Суду јер смо могли да му кажемо реч спасења али смо прећутали? Зар неће од нас тражити Сам Господ, Који је рекао пророку: „Кад кажем безбожнику: Безбожниче, погинућеш; а ти не проговориш и не опоменеш безбожника да се прође пута свог; тај ће безбожник погинути за своје безакоње; али ћу крв његову искати из твоје руке. Ако ли ти опоменеш безбожника да се врати са свог пута, а он се не врати са свог пута, он ће погинути за своје безакоње, а ти ћеш сачувати душу своју“ (Јез. 33:8-9).
Дакле, савест нашег саговорника је наш савезник када му проповедамо. Међутим, то унутрашње сведочанство савести о истини одвија се само онда када заиста проповедамо истину о Богу. Ако ми у Православље уносимо нека своја умовања и фантазије, онда постајемо неуспешни и у проповеди. Свети Теофан пише: „Може се рећи да сва неплодност проповеди зависи од умовања којима је испуњавају. Међутим, разјасни истину једноставно, откриј у чему се она састоји и дух ће бити побеђен“.[107]
Притом истина, по речима Преподобног Јустина (Поповића) „живи љубављу и сведочи о себи љубављу. У том се остварује суштине јеванђелске вере. Христова истина се најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи мисионар. Она ће наћи пут за истину Христову и у најтврђу душу“. Зато љубав и истина треба свуда да иду заједно. Тада се хришћанско сведочанство врши достојно Христа. Ако губимо једно од тог двога, онда оно друго већ не делује достојно Христа. Истина без љубави приводи просто до оштрих речи које једино рањавају и раздражују човека и не рађају његову душу за вечност. Међутим, и љубав без истине постаје бесплодна као што видимо на примеру екуменизма.[108]
Познајем монахе из грчког манастира Петрас Катафигиу који су отишли у Мексико на позив надлежног архијереја. Они на почетку нису замишљали да ће се бавити мисионарењем, говорило се просто о оснивању православног манастира. Међутим, догодило се тако да су Мексиканци који су живели у околини масовно почели да примају Православље. За кратко време су крстили неколико стотина људи (у грчкој традицији римокатолике примају у Цркву кроз Крштење). Питао сам монахе како су имали толики мисионарски успех.
Испоставило се да је све било веома једноставно. Пре свега су примали са љубављу и пажњом сваког човека који им је долазио. Свакога би угостили чајем, седели са њим, разговарали, слушали. Људи су били искрено дирнути таквом бригом која се разликовала од онога што су видели од локалног римокатоличког свештенства. Људи су постајали пријатељи манастира. Међутим, код монаха је постојала велика чврстина у ономе што се тицало истине. Ако би њихови мексички пријатељи говорили: „Ми бисмо желели да се причестимо код вас“, монаси су одговарали: „Ви нисте у Цркви, зато вам не можемо дати Причешће“. На тај начин су људи почињали да схватају свој положај и осетили потребу да га исправе, да постану православни.
Знам за исти такав пример када су у канонску Цркву дошли расколници након посете Светој Гори. Њих су прихватили са огромном љубављу, што их је веома дирнуло, међутим, када су пожелели да учествују у служби, чули су да то није могуће док се налазе ван канонске Цркве. Да претходно нису видели ту искрену љубав, чувши те речи, могли би да помисле: „Ови монаси тако говоре јер нас мрзе, гледају на нас као на непријатеље.“ Међутим, пошто су видели ту љубав, то је за њих било као гром из ведра неба, као позив да се озбиљно замисле над својим црквеним положајем. „Значи, не ради се о личној или групној нетрпељивости, значи да смо ми заиста у расколу“, схватили су тада свештеници и у наредном периоду сви прешли у канонску Цркву. А да су монаси, указујући им љубав, допустили да учествују у Литургији, Причешћу, они не би имали повод да се врате у Цркву, остали би у уверењу да је са њиховим црквеним положајем све у реду. У том истом Мексику, недалеко од манастира је постојала и православна парохија. Тамо су такође одлазили Мексиканци, али ниједан од њих није примио Православље. Зашто? Зато што су их тамо спокојно причешћивали без обзира на то што су у питању римокатолици. А у таквом случају чему онда и прелажење било где, ако нам ви и ионако већ дајете Причешће? Шта може бити изнад Причешћа? Шта још могу да добијем више од тога ако пређем у Православље? Ништа. Тако да нема смисла ни прелазити. Ето у шта се претвара љубав без истине.
Оно о чему је говорио Преподобни Јустин, још пре њега је наглашавао Свештеномученик Александар (Мирпољски). Он је био мисионар међу Татарима–муслиманима. Ево његових речи: „Наша прилично дуга пастирска и мисионарска делатна пракса нам је дала могућност да се уверимо где и у чему се скрива услов за успех… љубав – љубав не на речима, у виду учења Христовог, већ љубав – Христов живот у нама – крајње је неопходна за успех у пастирској и мисионарској делатности.“[109]
Прикладно је присетити се такође и речи које је Свети Инокентије Аљаски рекао младом Светом Николају Јапанском који је тек кретао за Јапан: „На почетку заволи оне којима желиш да проповедаш, затим учини да и они тебе заволе, а затим им говори о Христу“.
Неки су, чувши ове речи, спремни да их схвате као повод да се мисли о мисионарењу одложе у најнижу фиоку: „Ето, на почетку ћу десет година учити да заволим те безбожнике, затим ћу двадесет година покушавати да и они мене заволе, а затим ћу већ почети да им проповедам“. Не, није тако. Речи Светог Инокентија показују са каквим расположењем срца човек треба да излази на проповед, шта притом треба да тражи и да моли од Бога. Ако стаје на пут мисионарења са одговарајућим расположењем срца, Господ ће допунити његове немоћи и дати му могућности и силе да постане проповедник код кога је реч сједињена са љубављу. У духовном животу не постоји ништа што почиње „сутра“ или „од понедељка“ или „за десет година“. Све што почиње, почиње овде и сада, као код етиопског евнуха који је рекао: „Ево воде, шта ме спречава да се крстим?“ (Дела ап. 8:36).
Свети Григорије Богослов је упозоравао: „Не може се свуда, пред свима и о свему говорити о Богу, већ је потребно знати када, пред ким и о чему“.[110] Зато је потребно рећи пар речи о онима који још увек нису спремни да чују проповед. Свети Николај Јапански је писао: „Не постоје начин да се убеди онај ко се упорно противи истини“.[111] Ово је важно разумети да не бисмо узалуд трошили време и сејали на каменитом тлу.
Када почињемо да говоримо са неправославним човеком о православној вери, неопходно нам је да разазнамо да ли у том човеку постоји љубав према истини. Ако схвата истину као вредност, сматра да је она виша од њега и спреман је да је следи без обзира на све – са таквом особом се може говорити чак и годину дана. Међутим, ако човеку истина у принципу није важна, ако су му занимљивије сопствене фантазије и личне симпатије које су изазване тежњом ка удобности – са таквим човеком је некорисно водити разговор. За такве Апостол говори: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се“ (Тит 3:10). Након првог или другог разговора већ ће постати јасно ко је пред нама – неко ко тражи истину, макар тренутно био и далеко од Цркве или неко ко живи по принципу „оно што ми се допада и јесте истина“. На ове друге нема смисла трошити време. Како говори Свети Василије Велики „потребно је удаљавати се оних који су безосећајни за примање јеванђелске проповеди и не користити се њиховим услугама чак ни за неопходне потребе тела“.[112]
Како одредити којој категорији припада наш саговорник? По томе да ли он слуша оно што говоримо или не. Слушати – не значи обавезно и слагати се истог трена са свим. Саговорник може и да се не сложи и да се противи, али се из његових речи може видети да он пажљиво прима и размишља о ономе што сте рекли, очигледно је стремљење да допре до суштине. Ако видимо да нас особа не слуша, нагло скаче на нову тему без завршетка претходне, понавља оно на шта је већ добио одговор, показује цинизам, подсмех – све то су знаци да се пред нама налази личност коју истина не занима. У тим случајевима Господ забрањује проповед: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мт. 7:6).
Свештеник Данило Сисојев је као пример своје грешке наводио беседу са једним младим протестантом. Они су се много пута сусретали, разговор је трајао двадесет шест часова. Отац Данило је исцрпно одговорио на све његове аргументе, показао са различитих страна истинитост Православља. На крају је овај младић, будући разоружан, рекао: „Да, схватам да је истина у Православљу, али ћу ипак остати у својој заједници јер ми је тамо удобно.“ Отац Данило је овај разговор сматрао својом грешком, говорећи да мисионар треба да се научи да одмах препозна такав тип људи. Ако човек не тражи истину, већ сопствени комфор, онда се неће изменити шта год му ви рекли. Такви људи чак „ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити“ (Лк. 16:31).
Када схватимо да конкретну особу истина не занима, не треба да доносимо коначан суд над њом. Ми прекидамо са њом разговор о вери, али се не свађамо, молимо се за њу и предајемо је у руке Божије. Ко зна, сада је у таквом стању, али можда већ сутра или након годину дана, или двадесет година, њена душа ће се пробудити и потражиће истину, постаће такав ревностан хришћанин да ћемо још ићи до ње за благослов и духовни савет. Све може да се догоди, ми не знамо будућност. Ми само у конкретном тренутку дефинишемо: да ли је човек отворен за слушање речи о Христу или не.
Пре него што пређемо на практичне препоруке, важно је да обратимо пажњу на то да мисионар не треба да представља хришћанство као скуп апстрактних идеја. Како је говорио отац Данило: „Мисионар је дужан да призива човека на лични контакт са Господом Богом“.[113]
Свештеномученик Александар (Миропољски) о овоме говори детаљније: „Православно хришћанство представља живот по обрасцу Исуса Христа… свако одступање од Њега представља лутање и духовну смрт. Ако је већ тако, онда у беседама са заблуделима пре свега треба говорити о истинском животу који представља пут ка вечном блаженству. Често сам имао прилике да боравим на беседама наших мисионара са старообредницима и људима из секти и никада тамо нисам слушао о Православљу као истинском животу, тамо сам стално слушао само расправе и расправе, често праћене вређањима, анатемама и проклетствима… Никада ни реч нисам чуо о људском животу ради чијег је обнављања дошао на земљу Исус Спаситељ“.[114]
О овоме говори и митрополит Атанасије Лимасолски: „Свако треба да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Црква може да нам да јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, ушавши у Цркву, призвани да успоставимо везу не са учењем Цркве, већ са Живом Личношћу Исуса Христа, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави… Црква представља искуство вечног живота који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, није у стању да схвати да се живот верних темељи на искуству (опиту). За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. И Светитељи су безумни“.[115] Зато се задатак проповеди не остварује у простом предавању теоретске информације, већ у покушају да се људима помогне да схвате да хришћанство представља живот, да се гради на искуству живе везе са Богом која може да измени све.
Ако разматрамо могуће начине правилног упознавања људи са вером, треба обратити пажњу на речи Светог Николаја Јапанског о томе да је, са његовим благословом, кнез Стефан Даде имао мисионарску беседу пред својим бившим поданицима:
„Он их сусреће уз поздрав, говори о љубави уопште, прелази на хришћанску љубав и по њеном савету, предлаже им свима извор своје утехе, говори им о свом искуству – да је тражио спокој у будизму и да није нашао, да се у протестантизму такође није ускопокојио, већ да је мир стекао у јединој истинитој вери – Православној… на крају им свима подели књижицу „Суштина Православне Вере“ са додатком списка са адресама свих служитеља Цркве у Токију да би свако знао где да нађе даљу поуку о Вери ако то пожели.“[116]
Овде треба обратити пажњу, као прво, на сведочанство личног искуства. Заиста, не једном смо имали прилике да видимо да када је мисионар или проповедник излагао учење вере само теоретски, апстрактно, слушаоцима је очигледно било досадно, али чим је почео да говори о томе како је сам пришао вери или како је вера изменила његов живот или живот њему познатих људи, слушаоци би одмах „оживели“ и почели да са истинским интересовањем слушају његове речи. Ово се тиче не само питања из веронауке. Сваки искусни предавач ће потврдити да прикладно убачен пример из живота који илуструје једну или другу мисао из теме беседе, помаже аудиторијуму да усвоји материјал који се преноси.
Када проповедник говори о Православљу само апстрактним формулама ретко бива успешан. Ако људи слушају о хришћанству које се излаже просто као идеологија, као одређени комплекс идеја, мало кога то може да дотакне. Међутим, када на основу сведочења из личног искуства људи слушају о хришћанству као о животу, онда их то дотиче много више.
Протестанти су одавно приметили ефикасност овога и зато лично сведочанство у њиховој проповеди заузима врло много места. Понекада се чини да га је и превише. Не треба ни претеривати са тим. Као прво, обиље баналних сведочанстава типа: „Раније сам био неверујући, пијанчио сам, блудничио, затим сам поверовао у Исуса и сада имам породицу, не пијем, добро зарађујем“ изазива губитак поверења код слушалаца, а може чак да изазове и одбојност, посебно ако се акценат ставља на спољашњу измену живота, прећуткујући унутрашњу промену која је учинила да неверујући човек постане верујући. Као друго, ако главни акценат проповеди буде само на сведочанству личног искуства из разговора ће нестати тема хришћанства као универзалне истине и све ће се свести просто на појединачне случајеве. „Одлично, хришћанство ти је помогло на неки начин, очигледно да ти оно прија, али из тога уопште не следи да ја треба да га разматрам као варијанту за себе. Ти имаш своје, а ја имам своје искуство,“ може резонски да примети слушалац.
Дакле, сведочење на основу личног искуства треба у проповеди да има само помоћну улогу, да буде својеврсна илустрација истине Божје коју предајемо и која се тиче апсолутно сваког човека на земљи. Како је говорио Свештеномученик Јован (Восторгов), који је служио као мисионар у Персији: „Истина пре свега има оправдање у себи самој: њу је довољно само показати… показати отворено и непристрасно, и то је већ само по себи – мисионарење“.[117]
Многи савремени мисионари помињали су случајеве када би неправославна особа која тек што је упорно спорила са речима мисионара, одједном заћутала и почела да размишља након што је чула цитат из Писма, који је претходно био изречен са речима: „Бог говори овако“. Као што смо већ говорили, Реч Божија има посебну моћ деловања на саговорника. Зато Апостол и заповеда: „Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије“ (1 Петр. 4:11).
Као друго, повест о мисионарском методу кнеза Стефана Дадеа садржи још једну важну чињеницу – подела свим слушаоцима књижица о православној вери након беседе. Мисионару је важно да увек са собом носи материјал који може да се дели. Време великих књига пролази и савремени човек их више не чита, али летак, брошуру, књижицу он лако може да прочита. Време нашег разговора са човеком је ограничено и након завршетка ми највероватније више никада нећемо видети нашег саговорника. Међутим, књижица или летак који смо му дали може да настави рад са њим и након завршетка разговора, а може да утиче и на друге људе – на пример, чланове његове породице.
Материјал за дељење треба да одговора аудиторијуму коме се проповед обраћа. Материјал не треба да чине текстови који:
– упоредо са православним, излажу спорне или сумњиве идеје;
– посвећени су другостепеним или ускостручним питањима;
– оријентисани на већ уцрквењеног човека;
– написани су тешко разумљивим, архаичним или научним језиком;
У случајевима када се проповед врши у неправославној земљи, потребно је да материјал садржи и контакте најближег православног храма.
Посебно је важно рећи да мисионарски материјали за дељење треба да буду написани једноставним и разумљивим језиком. Још је Блажени Теофилакт Охридски посебно хвалио Светог Климента Охридског јер је ради просвећивања Бугара хришћанством „за све празнике припремио просте, јасне проповеди, које нису у себи садржале ништа дубоко, али које су биле схватљиве и најглупљем човеку“.[118]
Прелазећи на другу тему потребно је да се каже да наши неправославни саговорници – и протестанти, и муслимани, и атеисти, ако и имају интересовање за беседу о вери, често разговор започињу са другостепеним питањима. На пример, муслиман може поставити питање: зашто се ви, православни, поклањате иконама? Ако разговор буде кренуо у правцу разматрања тих питања, онда ће то бити грешка, неће се завршити ничим, колико год ми добро одговарали на питања. Човек који нам поставља такво питање у души има следећи став: „Да, знам да је Православље глупост, али ми је занимљиво да знам како православни хришћани одговарају на то конкретно питање“. И чак ако му и идеално одговорите на то конкретно питање, саговорник ће од вас отићи са мишљу: „Да, Православље је глупост, али на ово питање они умеју да одговоре“. Ето, то је све – и то у најбољем случају.
Који смисао је у разговору са атеистом о црквеној историји ако он не признаје да Бог постоји? Који смисао је да се говори са муслиманом о иконама, када он не верује да је Христос Бог Који је ишао на смрт ради нас? Који смисао је у разговору са протестантом о поштовању Светих ако он не зна шта је Црква Христова,[119] и да је извор Откривења Божијег не само Писмо, већ и Предање? Да, потребно је кратко одговорити на њихова питања да саговорник не би помислио да не умемо да одговоримо, али је неопходно да се разговор неизоставно преведе на првостепено, најважније. И затим о томе и говорити, избегавајући сувишну апстрактност, накићеност, већ једноставно, са животним примерима који су блиски сваком.
Реалност за коју мисионар-почетник често није спреман, показује се у чињеници да многи неправославни саговорници не разумеју апстрактно теоретско излагање истина вере – притом не разумеју чак и у случајевима када искрено желе да га схвате. Неопходно је учити се објашњавању истина хришћанске вере ослањајући се на примере који су познати и разумљиви нашем саговорнику из његовог сопственог живота. Зато је оне нарочито успешне примере које смо чули или прочитали од мисионара корисно записати засебно, да бисмо их запамтили и, ако буде потребно, употребили.
Свештеномученик Јован (Восторгов) пише: „Како треба да се предаје? Најбољи је метод разговорни (евристички) као и показни. Класична предавања су неприменљива на народно-мисионарским курсевима јер од слушалаца захтевају припрему и умеће слушања и праћења тока мисли. При живом разговору, када беседник путем усмеравајућих питања подстиче све слушаоце да учествују, ученици ће усвајати материјал на најплодоноснији начин.“[120]
Ако се говори о беседи пред већим бројем слушалаца, биће корисно да се састави план беседе, подели на делове и претходно размисли која питања се могу упутити публици након завршетка сваког дела беседе. Било би добро да прелазак на следећи део буде органски наставак разматрања претходног дела са слушаоцима.
Свети Јован помиње да излагање вере треба да се врши „показно“. У наше време није тешко припремити беседу тако да она буде праћена показивањем слајдова и видео-фрагмената који илуструју тезе мисионара, неких експоната који се могу пуштати током беседе. Чак ако у месту где будемо говорили нема конкретне опреме за пуштање слајдова или видео-материјала, у многим случајевима се то може заменити сопственим лаптопом – у крајњој мери ако број слушалаца није исувише велики. Док сам био на Филипинима, у местима где није било струје користио сам претходно припремљени албум са одштампаним фотографијама.
У наше време су се као одлични начин мисионарења показала поклоничка путовања по манастирима која се организују за странце који живе у Русији – пре свега за стране студенте. Један од мисионара који води студенте из Мијанмара (Бурме) у Тројице-Сергијеву лавру предложио им је да након путовања запишу своје утиске о самој посети. Резултат је био веома важан – из њихових записа је постало очигледно да су Бурманци запамтили само оно што су им говорили и притом и показивали, а оно што су им говорили без очигледне илустрације уопште им није остало у сећању.
За овај принцип су знали и узимали су га у обзир већ од најдревнијих времена. У средњевековном житију Светог Панкратија Тавроменијског описује се да је приликом проповеди незнабошцима он користио специјално направљене илустрације. Давши помоћнику да наглас чита одређени одломак из Јеванђеља сам Свети Панкратије је „незнабошцима тумачио и показивао на сликама различите догађаје … сагласно са читањем из Јеванђеља“.[121]
Такође је и мисионар из Византије који је дошао Светом кнезу Владимиру, у време док је још увек био незнабожац, своју проповед изградио као објашњење слике на којој је био приказан Страшни суд, што је оставило утисак на кнеза. Ако су чак у то време мисионари користили у проповеди материјале са илустрацијама, онда тим пре данас, при таквом богатству савремених начина за аудио, фото и видео-запис, мисионар треба да их користи и не нада се самопоуздано само на своју красноречивост.
Одлично средство за очигледну и ненаметљиву проповед иновернима представља и екскурзија по православном храму која се одржава у време ван богослужења. О томе нам такође говори Предање Цркве, посебно, Свети Николај Јапански помиње у дневницима старца-Јапанца који се „неколико година од јутра до вечери налази у [токијском] храму и свим радозналим незнабошцима објашњава хришћанство уз помоћ икона, говори им о неопходности Христове вере ради вечног спасења“.[122]
Често мисионар има прилике да се сусретне са људима који отворено говоре да их религија не занима. Често су у питању самодовољни људи који сматрају да су „сами себе створили“, али и људи који су устремљени само на земаљска задовољства. Како је запазио Свети Николај Јапански „сви су заузети искључиво зарађивањем новца, зато се и проповед овде тешко прихвата“;[123] „Највећа препрека је учмалост и равнодушност високих класа, њима је исувише добро на земљи да би размишљали о небу“.[124] Ако таква особа директно говори да је не интересује разговор о вери, није потребно бити наметљив и покушавати да се ипак увуче у разговор, исто као што није потребно ни говорити тој особи оштре речи осуде. Са њом је потребно прекинути разговор о вери и то на пријатан начин, на пример, осмехнувши се и пожелети све најбоље.
Мисионарски разговор са иноверном особом која не зна за Православље и разговор са представником традиционално православног народа који је направио избор у корист друге религије или неверја се обично веома разликују један од другог. Ако у првом случају, као по правилу, слушају наше речи о Православљу са интересовањем и чак и добром вољом, у другом случају такву отвореност не треба очекивати и врло је вероватно да ће саговорник или сасвим одбити разговор, или ће сам почети да говори да му се Православље не допада. У души таквих људи се дубоко укоренило убеђење да они ионако све знају о хришћанству и Православљу, иако су заправо пуни незнања и извитоперених представа.
Жалосна истина се састоји у томе што многи од њих не иду у Цркву зато што не желе да се одрекну греха. „Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла“ (Јн. 3:20).
Међутим, ретко ће неко отворено рећи: „Не прихватам хришћанство зато што не желим да се одрекнем могућности да блудничим, крадем и др.“ Обично говоре друге речи: „Код вас у храму су зле бакице, свештеници су похлепни, служба је неразумљива“, итд. Међутим, ако им се каже: „Ево, изволите у храм где су баке добре, свештеници пожртвовани, служба је разумљива, хајде вечерас да одемо на вечерњу службу, а у недељу на Литургију“, видећете да ће, збунивши се на секунд, почети да измишљају нове изговоре и оправдања. Између осталог, могу наводити аргументе философског, богословског и природно-научног карактера.
Отац Венедикт, старешина Оптине пустиње, говорио је о једном значајном случају. Дошао је чиновник који је одмах рекао да не верује, али се понашао добронамерно, без агресивности. Они су поразговарали, баћушка му је говорио о православном животу, чудима, на крају га питао: „Шта мислите о томе?“. Чиновник је одговорио: „Знате, у дубини теку подземне реке које излучују посебна поља зрачења; ова поља утичу на људе тако да они смишљају религије и постају верујући“. Отац Венедикт га је питао: „Али, ако је заиста тако, молим вас реците ми, зашто ова поља не утичу на вас лично?“ Атеиста се збунио на секунд и рекао: „Хммм, да. Па значи да је у питању нешто друго“. И то је то! И ако мисионар, сусревши се са оваквим људима, мисли да ради њиховог уверавања једноставно не достају некакви аргументи или нова информација, онда чини грешку. Истински узрок лежи дубље.
Преподобни Силуан Атонски указује на најраспрострањенији разлог: „Гордост не дозвољава души да ступи на пут вере. Неверујућем саветујем следеће: нека каже: „Господе, ако постојиш, просвети ме и ја ћу Ти служити свим срцем и душом“. За овакву смирену мисао и спремност да се послужи Богу, Господ ће неизоставно просветити… Тада ће твоја душа осетити Господа; осетити да јој је Господ опростио, да је љуби и ти ћеш из искуства познати, благодат Светога Духа ће у души сведочити о твом спасењу“.[125]
Имао сам прилике да будем на једном пријему и мени је пришао мушкарац који је одмах рекао да је атеиста и да би од мене желео да чује доказе постојања Бога, јер ето, жели да поверује, а нико не може да га убеди. Касније су ми за њега рекли да је доцент философије и као својеврсна забава му служи да прилази верујућим људима из свог колектива са таквим питањима, да би од њих чуо философске доказе постојања Бога и затим им узвратио философским контра-аргументима. Ја нисам знао за ово, али ме је Господ некако уразумио да не идем по том бесплодном путу „спорова и расправа“, тако да сам му одговорио речима преподобног Силуана: ако заиста желите да поверујете, изговорите ову једноставну молитву и Сам Бог ће вам дати веру. Било је очигледно да су речи „и ја ћу Ти послужити“ просто пресекле јадника. Он је опет почео да ме подстиче на спор са теоретским аргументима на шта сам му одговорио: „Ви сте чули на који начин можете да се убедите у Божије постојање. Шта ћете изгубити ако пробате? Ова молитва ће одузети само пар секунди Вашег времена. Међутим, нешто у Вама вам не дозвољава да изговорите ову молитву. Шта Ви мислите, шта је у питању?“ Истог трена је заћутао, захвалио ми за разговор и отишао.
Понекад је највише што може да се постигне у разговору са таквом особом – натерати је да се замисли. Неки мисионари се веома узнемиравају кад се сретну са равнодушношћу или злобном тврдоглавошћу саговорника и кад виде неуспех својих разговора.
Овде је важно запамтити: да, ми желимо да се човек обрати вери, али ми проповедамо пре свега Бога ради, да бисмо испунили Његову заповест. А какве плодове ће то принети зависи не од нас већ од Бога. Апостол Павле је писао: „Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте“ (1 Кор. 3:6). Видљиви резултати у мисионарској делатности представљају дело Божије, а наше дело је да са добром савешћу испуњавамо заповест. И не знамо где ће и када Бог учини да узрасте реч коју смо посејали. Како је говорио Свештеномученик Онуфрије: „Посејали сте у њиховим срцима речи истине… Можда ће након много година, у тренуцима бучне разоноде, покуцати на душу грешника твоја давно изречена реч истине, заливена твојом сузом. И замислиће се… и пожелеће светли и чист живот хришћанина“.[126]
Наравно, да би се појавила таква реч неопходно је да волимо човека коме проповедамо и да се из све душе молимо за њега. Како говори тај исти Светитељ: „Када православни мисионар беседи са тврдоглавим, упорним расколником или јеретиком, на који начин га може усмерити на пут истине? Доказати да противник није у праву још увек није све. Неопходно је сломити његову гордост, учинити га кротким, послушним за прихватање истина Православља. А ово је у стању да учини само мисионар који воли, који се са саосећањем усрдно моли Богу за њега и привлачи на расколника или јеретика милост Божију која га уразумљује“.[127]
Не треба се бојати ако нас на почетку наш саговорник сусреће непријатељски, па чак и агресивно. Самурај Савабе се за време првог сусрета спремао да убије Светог Николаја Јапанског, а на крају је постао први Јапанац који је примио Православље и први јапански свештеник. Свештеномученик Онуфрије говори: „При остваривању ове васељенске мисије код служитеља Христових не треба да постоји униније када виде злобу људи који их окружују. Колико год неверник или јеретик био непријатељски расположен против свете вере – може се предати пред дејством благодати Божије, само да Христов проповедник има снажну љубав према заблуделима и да се неуморно труди. Неће се предати дејству благодати Божијој само свесни богоборци… хулитељи на Духа Светога“.[128]
Социјални рад као елемент мисије
Неки мисионари-почетници замишљају мисионарење искључиво као усмено проповедништво, док делатну бригу са материјалном помоћи страдалницима и иноверним људима који се налазе у невољи, сматрају повезаном са социјалним служењем и непотребном за мисионарску службу.
Међутим, како је могуће проповедати Христа који је заповедио да се нахране гладни и посете болесни и притом сам ништа не чинити за гладне и болесне? Зар неће људи који слушају таквог проповедника имати прво да кажу: ако је твоја вера тако добра, зашто ти сам не живиш по њој?
Зар наш Спаситељ није рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима“ (Мт. 5:16)? Како наша проповед може бити успешна без ове светлости?
Значајни успеси грчких мисионара XX века у Африци ослањали су се на активну помоћ локалном становништву: појава нове мисије у неком месту често је бивала праћена отварањем школа, болница, прихватилишта, довођењем воде у насеља која нису имала воду, итд. Исто то су чинили и наши Свети мисионари пре револуције.
Свети Макарије (Глухарев) је писао да је важно да мисионари „на различите начине помажу онима који страдају и који су у невољи, дају хлеб гладнима… болесне лече безбедним травама и завојима; децу уче писмености… упознају их са вештинама и занатима… и међутим, све своје односе мислено оплемењују молитвом Господу Исусу Христу, да их просвети светлошћу Јеванђеља, изговарајући им и речима ову жељу у погодно време“.[129]
Тако се исто и Свештеномученик Аркадије (Гарјаев) као мисионар међу народима севера, бринуо да им указује помоћ у насушним потребама: „Прихватао сам код себе у стан многе из племена – Вогуле, Остјаке, архангелске Зирјане… да би их посаветовао где да се обрате да би добили земљу и колико сам могао, трудио сам се да сваком изађем у сусрет, кажем лепу реч; и усуђујем се да мислим да сам потпуно правилно изабрао овај правац јер ће ми прихватање, добродушност и лепа реч боље послужити у мом служењу од строгости, осуде и прекоревања.“[130]
Мисионар који није „гастарбајтер“, већ који за стално живи међу људима којима проповеда никако не може остати равнодушан на потребе оних који страдају. Разуме се, православни мисионар никада неће поставити прихватање Православља као услов за пружање помоћи. Помоћ се, ако може бити указана, указује свима, независно од њихових убеђења, јер мисионар не ради то да би кроз ту помоћ принудио људе које је задесила несрећа да попуне његову „колекцију трофеја“, већ искључиво Христа ради, покренут хришћанском љубављу. Како говори Преподобни Теодосије Печерски: „Ако видиш нагог или гладног или неког ко је у несрећи – било да је Јудејац или муслиман – према свакоме буди милостив, избави га од невоље колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога, јер Сам Бог у садашњем веку излива Своје милости не само на хришћане, већ и на неверне“.[131]
Иако нас окружују различити људи, који у много чему не размишљају као ми и не гледају на свет као ми, ипак, језик добра, језик добрих дела сви разумеју. И често тај језик дотиче људско срце више од језика речи. Знам за више примера муслимана који су се крстили и који су објашњавали свој избор чињеницом да су видели такву љубав према себи од стране хришћана какву нису видели чак од блиских рођака. На Тајланду су на почетку власти негативно реаговале на молбу за регистрацију православне заједнице, имајући према томе велику сумњичавост. Међутим, мисионар је остао у земљи, и видевши како он и његови парохијани девет година заредом самопожртвовано указују помоћ људима који су се нашли у невољи, и Тајланђанима и странцима, власти су потпуно промениле своје мишљење и не само одговорили потврдно на поновни захтев за регистрацију, већ сада указују пуно пажње православној заједници.
Указивање спољашње помоћи је корисно и самом мисионару да би правилно схватио свој положај при мисионарењу: он није учитељ-мудрац који просвећује незналице, већ пре свега слуга људима којима предаје вест о спасењу која му је поверена. „Ја сам најнижи слуга и дадиља народима који су овде“, говорио је о себи Преподобни Герман Аљаскински.
Свештеномученик Василије пише: „Чак тамо… где је било потребно обновити човека и васпитати његово порочно срце… неверујућег учинити истинским хришћанином и тамо се примењивао и деловао успешно само пут служења. Свети Серапион Синдонит је једном предао себе у ропство јеретику-манихејцу да би га спасао и обратио у хришћанство. Положај робова у то време био је ужасан, али је Светитељ храбро носио тежак крст понижења, батина, прекомерног труда, надахнут великим циљем којем је тежио. Увек усрдан, увек на услузи, увек срдачан и радостан, он је скренуо на себе пажњу свог господара, мало-помало освојио његово уважавање, љубав и поверење, и користећи се својим моралним утицајем коначно га убедио да се одрекне манихејске јереси. Подвиг служења као средство обнављања људске личности није изгубио свој значај ни данас… Свет говори: потребно је приморати друге да ти служе. У овоме је животна мудрост. Хришћанство учи: потребно је да сам служиш другима. У томе је сила и срећа у животу. То и јесте она колосална сила која је обновила и древни развраћени свет и изазвала да се поклони пред Христовим стопама“.[132]
Наравно, код православних мисионара нема ни близу таквих финансијских могућности којима располажу римокатолички и протестантски мисионари, зато у социјалном служењу ми заостајемо и очигледно је да ћемо и даље заостајати за њима. Међутим, у искрености и срдачности који се показују према свакој особи коју је Господ увео у наш живот, дужни смо да будемо савршени.
Свети Николај Јапански је још пре сто година дефинисао два основна проблема православне мисије: „Немамо новца и немамо људи“. Од тада се ситуација изменила само на горе. Ако је у време светог Николаја постојало сверуско Мисионарско друштво, ако је било новца који је Синод редовно издвајао за мисију, данас су мисионари, као по правилу, препуштени сами себи и принуђени су да самостално траже новац за све трошкове који су у вези са мисионарењем. Што је озбиљније постављено мисионарско дело и што је оно успешније, то захтева и већу финансијску подршку.
Ово је детаљно описао још Свети Макарије (Невски): „Успех мисионарског дела зависиће од умножавања делатника, то јест, мисионара и њихових помоћника, али и од новчаних и других материјалних средстава којима ће се мисија користити. Средства ће се само онда умножавати када се у православном народу разгори усрђе за свето дело јеванђелске проповеди…
Мисионару је неопходно издржавање. То му не могу пружити новокрштени, тим пре му неће помоћи незнабошци. Неопходно је да му то пруже православни хришћани.
Ради учења новокрштених вери и животу хришћанском, неопходне су књиге одштампане на њиховом матерњем језику да би могли брже да разумеју и усвоје хришћанско учење. Ето, поново су неопходна средства да би се платило штампање књига.
За школу су потребни учитељи и уџбеници. И то такође захтева много средстава.
Крштење понекада примају људи из многочланих породица или престарели, такође болесни и бескућници. Свима њима је помоћ неопходна, и то поново захтева средства од мисије, јер осим мисије, њима нико не може помоћи…
Православни хришћани! Покажите своју љубав ка Христу: помозите нашим мисијама у њиховим потребама својим већим прилозима за дело Христово… Нека свако приложи од својих праведних трудова. Нека свако жртвује по својој моћи, не из принуде, већ радосно, јер Бог воли онога који добровољно даје. Онај који даје нека памти изреку Писма: „Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети“ (2 Кор. 9:8).“[133]
Ово је био цитат из обраћања Светог Макарија православним хришћанима са молбом да учествују у прикупљању средстава за мисију. Такво исто прикупљање прилога организовао је и Свети Николај Јапански за време своје посете Русији, обраћајући се људима, како познатим, тако и непознатим, са молбом да дају прилог за мисију у Јапану.
О томе колико је психолошки тешко ово дело, сведоче записи у његовом дневнику: „Узнемирује ме прикупљање прилога – неопходност да куцаш и наилазиш на грубе, попут јучерашњих, прогоне (у буквалном значењу)… Неприродно, нешто насилно, постоји у таквом прикупљању за оне који то чине. У Светом Писму тога нема… мислим да ће мог моралног мучења у овом делу бити много. Шта сада? Макар се распао на делиће, само да постоји хришћанство у Јапану!… Сакупљати прилоге је мучење. И како тешко дају… Како ми је непријатно ово мољакање, притом са тако мало плодова!… Али када се или изненада покрене дело Мисије или неко да велики прилог, као да на крилима цео дан летиш“.[134]
Без обзира на овакве тешкоће, Светитељ је наставио да тражи средства код појединих људи. Након одласка у Јапан он је слао писма људима који су, како је чуо од других, били у стању да помогну у делу финансирања мисије: „Није проблем ако се неки или чак и већи део молби покаже неуспешним; спреман сам да без роптања пишем узалудно и на 10, 20 места, само да ми на 21-ом дају оно за шта молим.“[135]
Ови напори нису били без плода. Важно је обратити пажњу на то како је он поступао са прилозима: „Након што сам овде добио све, након уређивања храма и његовог освећења, наравно, сматраћу својим светим и пријатним дугом да обавестим приложнике да сам добио њихове дарове и да им захвалим“[136]… „За време освећења, фотографисаће се већ готов храм и ова фотографија ће бити послата свим приложницима у виду извештаја да су њихови добри прилози достигли свој циљ, са дубоком захвалношћу за то“.[137]
Из искуства Светог Николаја Јапанског могу се извести три правила за човека који сакупља новац за мисију:
- Новац треба да се потроши на оно због чега је и сакупљан. Чак и ако се успут појавила друга потреба која се чини важнијом.
- Треба да постоји потпуна прегледност, транспарентност у вези са новцем који је прикупљен. Код приложника треба да постоји могућност да сазнају да су њихови прилози примљени и потрошени управо на оно за шта су и сакупљани. Ако је Свети Николај писмено обавештавао сваког од приложника, у наше време је то много лакше захваљујући интернету. На сајту или кроз имејл-листу може се послати списак прилога који су стигли и известити о њиховом трошењу. По овом систему делује грчка заједница подршке спољашњој мисији, а и у Русији многи мисионари успешно користе ово. Многи православни људи су пожртвовани и одазивају се, спремни су и драго им је да подрже мисију. Међутим, многобројни случајеви превара повезаних са сакупљањем новца од стране непознатих људи, чине људе сумњичавим и опрезним. Потпуна финансијска прегледност и провидност омогућава приложницима да се увере да је ту све поштено и често их надахњује да приложе још више. Зато је важно да мисионар строго води документацију свих прилога који су стигли и да чува документацију о њиховом утрошку, да би био спреман да их покаже на први захтев.
- Важно је извештавати приложнике о томе да је дело на које су издвојили средства успешно завршено. Послати фотографије, искрено захвалити. Не сме се заборавити на ово без обзира на велику заузетост мисионара. Не сме да постоји таква ситуација да су људи послали новац и да им није познато каква је била судбина мисионарског подухвата који су подржали.
Наши Светитељи су били отворени за изучавање метода римокатоличких и протестантских мисионара. На пример, преподобни Макарије Глухарев је сматрао да је потребно слати људе у „различите хришћанске државе да би… проникавши у поредак црквених васпитних установа формираних ради образовања мисионара, посећујући добро уређене и плодне мисије, разматрајући са једне стране удобности и средства њихових мисионара, а са друге стране, са каквим тешкоћама се сусрећу, како убеђују неверне, како поучавају оне који су крштени и који се припремају за крштење, како организују и подржавају школе и на који начин уче, све што је вредно пажње уносе у своје белешке… из којих би црквена управа могла да извлачи мноштво корисних искустава и модела“.[138]
Са своје стране, свети Николај Јапански је примећивао: „путујући беседници су велика помоћ протестантској мисији; а сваке године их има по неколико и мисионари умеју одлично да се користе њима. Боже, какав богати арсенал средстава постоји у протестантској мисији!“[139]
Није могуће не признати да су у последњим вековима римокатолици и протестанти били много активнији од православних у мисионарском служењу и добро је упознати се са искуством које су сакупили, како позитивним тако и негативним, и искористити га у нашој мисионарској делатности.
Међутим, овде се не говори о томе да се непромишљено копирају туђи модели. Свети Оци су разматрали искуство инославних са дозом критике и далеко од тога да су сматрали да је у том искуству све правилно.
Преподобни Амвросије је писао: „Непотребно се неки од православних диве постојећој пропаганде римске цркве, лажном, привидном самопожртвовању и приљежности њених мисионара… да ли се треба дивити тобожњем усрђу и самопожртвовању ових делатника, тј. латинских мисионара? У питању су жалосни подвижници. Они се не труде да обраћају и приводе људе Христу, већ свом папи“.[140]
Свети Николај Српски је, говорећи о Индији, запазио: „Вера без искрености није вера, већ колера. Духовна колера. Ово видимо овде на римокатоличким и протестантским мисионарима“.[141] „Западни народи … завладали су свим континентима, али и Индијом такође. И једино су њихове хришћанске мисије имале доступ покореним народима. Међутим, без успеха. Јер где крсту претходи мач, тамо мрзе крст.“[142]
Заиста, у савременој Индији није тешко приметити колико је тамо снажно искомпромитовано хришћанство од стране западних мисионара. Законодавство не само Индије, већ и већине азијских земаља данас озбиљно ограничава, а понекад и директно забрањује хришћанско мисионарење. Ако погледамо кроз историју, можемо видети да су приликом првих контаката са европским мисионарима локални владари често имали добронамеран став према хришћанству и да су дозвољавали хришћанску проповед. Међутим, касније понашање западних мисионара приморало је Азијате да поново размотре однос не само према њима самима, већ и према учењу чијим су се представницима ти Европљани називали.
Могу се навести примери конкретних критика од стране наших Светитеља на адресу инославних мисионара. Тако свештеномученик Андроник, анализирајући узроке отпадања целокупног јапанског протестантског института „Досисја“ у будизам, пише: „Протестантизам је [овде] уређен искључиво на европском новцу, а на тај начин можеш имати колико год хоћеш хришћана, али боље је онда да немаш ниједног. Уз то још треба рећи и најважније, да протестанти само унижавају и обезличују хришћанство: целокупно дело своде на морално учење, док догматски део објављују неважним. Јапанци, поредећи хришћанско учење са будистичким, виде да је прво узвишеније од другог, али то је све: неупоредиво, божанско достојанство у њему се не види. Као резултат имамо одсуство разлике у вероисповедању и даље – губљење вере.“[143]
Он такође критикује и претерано настојање да се изврши инкултурација хришћанства у азијатску реалност: „Ђакон Стефан Кугими је говорио да су римокатолици и Богородицу (тј. статуу Богородице) обукли у јапански женски кимоно, и на питање: зашто? – нису били у стању да одговоре ништа… У Кини, како говоре, и Христа представљају као Кинеза са косом; све ово је из њиховог стремљења да се прилагоде локалним условима, да што слободније шире хришћанство, а као резултат имамо – потпуну равнодушност“.[144]
Критички оцењује методе инославних и Свештеномученик Онуфрије: „Спаситељ забрањује Својим ученицима да чине било какво насиље над другим религијама, чак над незнабошцима и невернима. Апостоли Христови су у Цркву Божију привлачили убедљивом речју… указујући на пример сопствене вере у Бога (1 Кор. 4:1 и др.). Ако проповеднике – Апостоле нису прихватали у неком месту, они се нису светили људима који су другачије размишљали, нису употребљавали никаква лукавства, обману, тим пре – насиље. Не шире на тај начин своју веру инославни проповедници – римокатолички и протестантски мисионари. Они пре свега делују уз помоћ лукавства… вешто користећи различитости у друштву, користећи интриге и усмеравајуће људе једне против других. А где наилазе на препреке, не устежу се да користе и војну силу“.[145]
Чак и методике које су развили инославни, а које се сматрају ефикаснима, могу бити засноване на принципима који су неприхватљиви за православног мисионара. То се, на пример, тиче различитих техника манипулације свешћу; техника заснованих на замени духовног душевним, итд. Снажна полемика која се пре неколико година развила у Русији око покушаја уношења у Православље протестантског „Алфа курса“ показује колико може бити опасно исхитрено и некритично позајмљивање метода инославних мисионара.
Пре обраћања искуству римокатолика и протестаната, потребно је темељно изучити и усвојити искуство традиционалне православног мисионарења, бити укорењен у православном учењу и одлично знати разлике хришћанског учења од различитих јеретичких учења, између осталог и од римокатоличког и протестантског.
Треба обратити пажњу на то да је Преподобни Макарије у горенаведеним речима говорио да је потребно да људи који изучавају искуство инославних мисија своје записе предају затим на разматрање Епископату. То јест, не одмах, чим се види нешто што може да се учини корисним, самовољно предлагати на општу употребу, већ другима поверити одлуку о томе. Није допустиво увођење неких нових метода неправославног порекла без њиховог претходног компетентног разматрања и званичне потврде од стране црквеног Одељења одговорног за мисионарење.
Код нас се, на жалост, често више пажње обраћа на инославно мисионарење него на најбогатије искуство православног мисионарења – како византијског, тако и руског пре револуције, а такође и савременог грчког и других Помесних Цркава – све то је до сада код нас изучено у малој мери и још мање је познато савременим православним мисионарима. Још пре сто година свештеномученик Јован (Восторгов) је писао: „Ко зна да се међу Татарима који су поробили руску земљу ширила проповед хришћанства и како је у њиховом центру, у Сарају, основана чак и руска епископија. Ко већ прати у последње време, у XIX веку, делатност Макарија на Алтају, Инокентија на Камчатки, Дионисија у Јакутији? А ово деловање је изузетно интересантно, и у будућности, даће Бог… изазиваће праведни понос код Руса и васпитаваће будућа руска покољења“.[146]
На жалост, у наше време, чак и међу људима који се занимају за мисионарење, ово деловање православних мисионара у прошлости остаје мало познато или потпуно непознато.
Као што свештеномученик Јован у наведеном цитату сматра труд руских мисионара поносом руског народа, тако и преподобни Макарије мисионарење назива „делом које представља унутрашњу, истинску и вечну славу народа која не вене“.[147]
Међутим, ако је тако, онда немар према испуњавању последње Спаситељеве заповести представља срамоту и поругу нашег народа и наше земље. О томе сведоче многобројни горки редови из дневника Светог Николаја Јапанског:
„Господе, када ће се Русија пренути на дело Православља? Када ће се јавити православни мисионари? Или ће Русија и вечно стварати све такве својеглавце и моралне патуљке, каквих је препуна до сада? … вечно, док тако и не пропадне у свом моралном религиозном ништавилу на своју страшну осуду на Суду Божијем зато што је закопала талант?“[148]
„Протестантски свет на почетку двадесетог века стоји пред лицем незнабоштва у свеоружју 449 мисионарских заједница са потпором иза њих од стране великих цркава и неисцрпним извором; 15 460 мисионара који делују… Узгред да се запитам – ко код нас стоји насупрот незнабоштву? Ево ко. У Кини – отац Инокентије [Фигуровски]… у Кореји – отац Хрисант [Шћетковски], у Јапану ми несрећни, заједно са оцем Венијамином… Четири мисионара. Господе, да ли ћеш некада погледати на Православну Цркву, уклонити поругу од Ње?“[149]
Не дозволимо ову срамоту за нашу Цркву и наш народ и потрудимо се да појачано учествујемо у испуњавању последње заповести нашег Спаситеља! Памтићемо речи Светог Макарија (Невског):
„Мисионари су пионири руског Православља, нећемо их остављати саме у тешкој борби: њихов пораз је наш пораз, њихова чврстина – наша част… Помозимо носиоцима заставе Православља да је држе чврсто и високо.“[150]
Неопходно је рећи да је са темом држања последње Спаситељеве заповести повезано још једно важно питање које се непосредно тиче наше земаљске отаџбине и нашег народа.
Након пада Византије, много векова Православна Црква се практично није бавила мисијом, ако се не узму у обзир појединачни напори Руске Цркве. За већину Помесних Цркава оправдавајућу околност представљало је турско ропство које је веома отежавало живот православних хришћана. Међутим, у XIX веку Грчка, Бугарска, Румунија, Србија и Црна Гора су стекле слободу али, авај, ови православни народи уопште нису журили да поделе Православље са онима који још увек не знају за њега.
Због тога је још пре сто година Православље било ограничено на компактно подручје традиционално православних народа. У целом осталом свету за Православну веру уопште ништа нису знали. То се тицало чак и најобразованијих људи западне Европе, да и не говоримо о становницима Азије, Африке, Јужне Америке и Аустралије.
И у XX веку за чланове апсолутно свих Помесних Цркава појавиле су се такве околности да су невољно морали да напусте своја места и расеју се по земљама где нису желели да иду добровољно. У Русији је почела револуција, грађански рат и Други светски рат, у Србији, Бугарској и Румунији су дошли комунисти, у Грчкој су почели грађански рат и економски проблеми, за Антиохијску и Јерусалимску патријаршију настао је појачани притисак од стране иноверног окружења.
На тај начин минули XX век постао је век најширег распрострањивања Православља по планети. Православне дијаспоре су се појавиле на свим континентима и у великој већини земаља. И свуда где су се појављивале, ницали су православни храмови са свештеницима и епископима, преводила се Литургија на језике староседелаца, издавала се православна литература на језицима неправославних народа.
Тако су се појавили услови да староседеоци почињу да сазнају за Православље, и сазнавши, многи су почели да се обраћају у истиниту Цркву Христову и да обраћају друге. Захваљујући томе, у западној Европи и Азији хиљаде људи је постало православно, у Америци – десетине хиљада, а у Африци – милиони људи.
У древној верзији Житија Апостола Томе пише да он, добивши у удео за проповед Индију никако није желео да путује у тако далеку земљу. И Господ му је помогао – продавши га у ропство капетану лађе која је путовала за Индију.
Гледајући на горенаведене чињенице из тог угла, стиче се утисак да је Господ помоћу невоља изагнао православне на проповед другим народима, тамо где нису желели да иду добровољно. Ми смо Га сами приморали на то својом лењошћу и одсуством било каквог деловања. О томе отворено пише Свети Јован Шангајски, говорећи да су Руси расејани по свету управо да би другим народима сведочили о Православљу.
И данас, након пада безбожне власти и стицања пуне слободе за Цркву у њеној делатности, имамо толико могућности за успешну и ефикасну спољашњу мисију, колико заиста није било ни у једном од претходних векова. Међутим, ми скоро ништа не чинимо за спољашњу мисију. Постоји само неколико ентузијаста који немају скоро никакву подршку. Срамота је бити свестан да Руска Православна Црква, најмногобројнија од свих Помесних Цркава, обраћа пажњу на спољашњу мисију малтене мање од свих осталих.
Још пре 150 година, Свети Филарет Московски је писао: „Света Црква има потребу за проповедницима вере у суседним земљама – Кини, Јапану, Америци, Тибету, Бухару, Когану, Персији, Турској и у свим европским државама латинског, лутеранског и реформаторског вероисповедања“.[151]
Овај императив наше Цркве изражен је још у XIX веку, међутим, у неким од земаља које је набројао Свети Филарет до данашњег дана није ступила нога православног мисионара.
Последња Спаситељева заповест, као и раније, остаје занемарена. Како да знамо не припремамо ли самим тим на своју главу нове казне које ће нас приморати да одемо тамо где нисмо желели да одемо по сопственој вољи?
Хтео бих да завршим речима Свештеномученика Онуфрија: „Каква је мисија нашег православног народа? Њему је од Бога поверена највећа ризница – света Православна вера од које на свету не постоји ништа узвишеније и драгоценије.
Ову светињу је дужан не само да чува, већ да њоме теши и остале народе, као онај ко је добио пет таланата и кренуо са њима да ради. Руски народ је сам призван да живи по православним начелима и да другим народима открива свето Православље „све до краја земље“ (Дела ап. 1:8).“[152]
„Шта да чинимо ми, који поседујемо Христово учење и благодатни свети радосни живот у Православној Цркви? Да носимо ту ризницу онима који их немају… И свима нам је неопходно – не само пастирима, већ и свим верујућим хришћанима – да говоримо без престанка о нашој светој вери и хришћанском животу свим неверним и развраћеним. Нека и буду слабе и убоге наше речи, али је неопходно говорити, јер истина саму себе брани. Непрестано уразумљивање неверујућих сједињено са састрадавањем и љубављу према њима, усрдна молитва Богу за њихово просвећење – ето најважнијих средстава православног хришћанина у борби са неверјем.“[153]
*
Светоотачки цитати који се не налазе у књизи
„Христос жели да љубимо једни друге као што је Он заволео свакога од нас. Он жели да ми и другима желимо спасење као што и Он жели да се сви спасу и дођу у познање истине… Дакле, ко жели да покаже љубав и захвалност Христу Спаситељу за Његову љубав и милост према нама, нека послужи Његовом великом делу призивања незнабожаца спасењу кроз мисионарску проповед“.
Свети Макарије (Невски), Проповеди, стр. 217.
*
„Господ Исус Христос, налазећи се на земљи, није увек ишао Сам да проповеда… већ је слао и Апостоле као што их је послао и након Свог Вазнесења, заповедивши им да крштавају обраћене „у име Оца и Сина и Светога Духа“… А зато и ми, недостојни, треба да испуњавамо сваку правду и дужни смо да се потрудимо да обраћамо Христу Господу незнабошце који сада живе, помажући чиме можемо трудбеницима на проповедању светог Јеванђеља“.
Свети Јован Восторгов,
Огледи, стр. 17.
*
„Идите, научите све народе, речено је данас никоме другом на земљи до нашој Православној Цркви, наследници Апостолске Цркве. Управо Руској Цркви јер је Грчка Црква сиромашна и из тог разлога не може да шаље мисионаре… За дело проповеди ће се у Русији наћи средства – у то не може бити сумње. Међутим, како покренути проповед? Како испунити Христову заповест?“
Свети Николај Јапански,
Дневници, 22. септембар, 1894. год.
*
„При Синоду треба да постоји мисионарско одељење; ради сејања и васпитавања мисионарске „мисли“ (да не говоримо о „стремљењу“ – за то је потребно чекати још сто година) у духовно-школским установама; ради стварања и развоја спољашњих мисија… Колико је овде већ боравило мисионара… али, да ли је био макар један истински мисионар? Ни један једини. Зато су сви и отишли. Зашто је тако? Очигледно зато што се у духовно-школским установама у Русији уопште и не размишља о мисионарењу“.
Свети Николај Јапански,
Дневници, 31. мај, 1896. год.
*
„На крају су [гости из Индије] поставили питање: зашто Русија у Индији нема Духовну мисију? Имају сви – и Американци и Французи и Немци, да не говоримо о Енглезима, док руске нема – зашто? Римокатолици, протестанти многобројних секти имају у Индији своје мисије, а Православне нема. Зашто? Заиста, зашто је нема? Зар није време да шире отворимо очи? Докле ћемо црвенети због сличних питања о нашој немоћи?“
Свети Николај Јапански,
Дневници, 22 август, 1901. год.
*
„Свет припада истини а не лажи, истина је у Православљу, али је неопходно да истина постепено овлада светом: брзо и насилно освајање није постојано. Православна мисија треба да буде дело целокупне Руске Цркве… Међутим, неопходно је да у свест Руске Цркве уђе обавеза мисионарења“.
Свети Николај Јапански,
Дневници, 30 децембар, 1886. год.
*
„Свако може да крсти човека који је поверовао и који је поучен у вери… али да неверне поучиш у вери – то захтева велики труд, велику мудрост и чак представља опасност… уопште није тешко крстити човека који је поверовао, а овде је потребан велики труд да промениш расположење, исправиш нарав, уништиш заблуду и засадиш истину“.
Свети Јован Златоуст,
Беседе на Прву посланицу Коринћанима, 3.2.
*
„Христос је са неба дошао једино ради спасења Свог непокорног створења од греха; Он је жртвовао све ради тог спасења… Ако смо тако скупом ценом купљени, како да не ценимо то целокупно дело? Ето нашег животног циља са којим ништа друго не може да се упореди по висини, вечности и јединствености: у питању је спасење свих људи вером и животом у Христу Спаситељу. Па и како може бити другачије? Ако читају заповест земаљског цара, сви неизоставно слушају са пажњом и труде се затим што исправније да испуне све што су чули, јер ће се у противном показати као непослушни царској власти и противници свог цара. А хришћанство објављује вољу Самог Небеског Цара, који има власт над свима на небесима и на земљи. То и јесте последња и спасавајућа воља Божија за нас. Дакле, како је не објављивати свима којима је могуће? А могуће је, наравно, свима. Ту истинску светлост која никада не залази и не слаби… Зато је и неопходно трудити се да буде што мање људи који не би знали за ту светлост, да би макар мали део њих заиста живео у светлости Његовој и ушао у живот вечни. Због тога је и био и постоји читав домострој нашег спасења од Бога, због тога је Христос и рекао Својим ученицима Своју последњу заповест, да би Његови ученици ишли на проповед о Њему по целом свету. На то дело ових дана је Он и нас призвао Својом благодаћу, да бисмо се и ми грешни, макар мало, потрудили на Његовој светој њиви.“
Свети Андроник Никољски,
Година у Јапану, стр. 265-266.
*
„Неопходно је што је могуће више људи посветити у тајну наше Цркве да би било што је могуће више оних који се спасавају. Да ли се нешто може по узвшености упоредити са овим делом?“
Свети Андроник (Никољски),
Година у Јапану, стр. 268.
*
„Зар неће бити благоугодно… [објавити] пастирски позив од стране Светог Синода свим слојевима који чине Руску Цркву, који би у народу будио… ревност ка прослављању имена Господа Исуса Христа у обраћању толиких народа Њему који још увек не верују у Њега… када би сваке године, на дан силаска Светог Духа на Апостоле на великој вечерњи у саборном храму био читан позив од стране епископа, у манастирском храму од игумана, а у сваком парохијском храму – од свештеника; зар то не би донело плода у многим душама? Зар не би привело многе богољубце на службу мисионарској заједници? Овај позив би увек и у сваком храму могао да се налази у лепом раму са стаклом, на месту где би свако могао да га прочита.“
Преподобни Макарије Глухарев.
Мисли, XV
*
„Доста смо крили Православље у нама самима, време је да га објавимо свету, време је да сви вреднују то благо које поседујемо; ове мисли вољно-невољно утичу и на нас саме: ми сами кроз то постајемо православнији, религиознији и бољи људи“.
Свети Николај Јапански,
Писма, стр. 246.
*
Позив православним хришћанима да помогну проповедницима вере међу незнабошцима и муслиманима
Православни хришћани, учините, Христа ради, милостињу свету! Можда ће неко питати: коме дати милостињу? Дајте је Самоме Христу! Сам Христос ће примити вашу милостињу ако је усмерите на дело Христово. Које је то дело? То је дело ради којег је Господ наш Исус Христос дошао на земљу, ради којег је принео Себе на жртву… У питању је дело спасења оних који пропадају јер не знају истинског Бога. То је дело призвања неверних истинитој вери. Све који не знају истинитог Бога, који не верују у Христа, Он је назвао овцама који су ван Његове ограде. И ове овце је обећао да ће привести у Своју ограду. Његова ограда је Света Црква.
Господ је поставио Свете Апостоле као и многе благовеснике да сабирају расејане овце, то јест, да неверне приводе вери.
Пославши на проповед у цео свет Своје апостоле, Господ наш Исус Христос је обећао да ће, ко њих буде примио, примити Њега Самог. Ко помаже Апостолима, тај помаже Самом Христу. Ко одбија да помогне онима које је Он послао, одриче се Њега Самог. Ко не сабира са Христом Његове расејане овде, тај као да их разгони, иде против Христа (Лк. 11:23).
Из овога се види колико ће тежак грех бити на ономе ко није желео са сабира овце са Христом, то јест, ко се свесно одрекао да помогне у делу призивања неверујућих вери Христовој.
Шта је потребно учинити да не будемо криви за овај грех? Неопходно је помагати онима којима је Господ предао дело сабирања Његових оваца. Не може свако да буде проповедник вере међу невернима; нису сви Апостоли, нису сви благовесници, али свако ко верује у Христа дужан је да помаже овим проповедницима. Где су ови проповедници и где су овце које они сабирају?
У нашој земљи до сада постоји још много некрштених различитих племена. Међу њима су и наши суседи… Ето, то и јесу расејане овце које лутају ван ограде, ван Цркве Христове. Њиховим призивањем вери у Христа и привођењем у ограду Цркве баве се посебни проповедници вере који се зову мисионари…
Успех мисионарског дела ће зависити од умножавања делатника, то јест, мисионара и њихових помоћника, али и од новчаних и других материјалних средстава које ће мисија користити. Средства ће се умножавати само када се у православном народу разгори усрђе за свето дело проповеди Јеванђеља…
Православни хришћани! Покажите вашу љубав према Христу: својим појачаним прилозима за дело Христово помозите нашим мисијама у њиховим потребама… Нека свако да прилог од својих праведних трудова. Нека свако жртвује по својој моћи, без жалости, радосно, јер Бог воли онога ко добровољно даје. Нека онај који даје памти изреку Писма: „Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети“ (2 Кор. 9:6).
Свети Макарије (Невски),
Проповеди, стр. 198-200.
*
„Човека мора од туге срце да заболи кад види да руски православни чиновници ометају дело мисије исто као што су неверујући Јудеји ометали Светог Апостола Павла. Каква је то аномалија!“
Свети Николај Јапански,
Писма, стр. 65.
*
(Говорећи о Светом Николају Јапанском, Свети Јован пише:) „Горко, болно и увредљиво је знати да су његово дело ометали пре свега не незнабошци-староседеоци, већ његови блиски, представници православне Русије у незнабожачком Јапану, од којих је зависио службено о. Николај и од којих је могао и био дужан да очекује једино саосећање и подршку. Колико год то горко било, неопходно је бити свестан да су православни мисионари у Кини и Америци свуда наилазили само на препреке од стране наших дипломатских представника.“
Свети Јован (Восторгов),
том 4, стр. 214-215.
*
„Многи ревносни монаси у пустињским обитељима, многи побожни људи који живе у свету желели би да послуже Господу Богу у спасењу толиких народа који су до сада ван Цркве Његове; међутим, њих задржава мисао: ‘Нисам достојан да учим људе; и зато сама склоност мисионарском служењу која се налази у мом срцу мора да је нешто сумњиво, савет који потиче од тајне гордости’. Сваком од таквих људи [потребно је] … говорити да би одагнали сумње које су противне позиву Божијем: ‘дај на камату своју склоност, као талант трговцима’… Ти заиста ниси достојан да учиш друге, већ само када буде заповеђено тада ћеш препричавати другим људима речи Божије које си сам чуо. Ако они којима будеш себе предао на служење не нађу у теби способности за ово послушање, наћи ће за тебе мноштво других који приличе твојим даровима. Не можеш да будеш проповедник? Буди онда пекар, носи воду за проповеднике, буди чтец, писац, дрвосеча, кројач, обућар; учи децу писмености, обрађуј врт, прави лекове, служи болеснима. Не умеш да ловиш људске душе у мрежу Христову? Лови рибу са Петром и Андрејем, крпи мреже са Јаковом и Јованом. Можда ће настати време када ће и теби Спаситељ рећи: „хајде за Мном и учинићу те ловцем људи“. Петар и Андреј, Јаков и Јован још нису били Апостоли у време када су били призвани; међутим, Спаситељ их је касније учинио Апостолима: тако ће и тебе учинити плодним у мери која је преодређена за тебе“.
Преподобни Макарије (Глухарев),
Мисли, IX.
*
„Живот мисионара је складан, озбиљан, добро уређен, увек у труду, у области мисли и религиозног осећања“.
Свети Николај Јапански,
Дневник, 18. март, 1871. год.
*
„[Мисионарско друштво треба да буде] састављено из сваког звања, из оба пола и свих узраста чеда Цркве… Сви чланови мисионарског друштва би на себе преузимали обавезе на сваки праведан начин и праведним средствима, у сваком случају… у духу љубави према Христу и ревности према истинској вери и истинској Цркви Божијој на земљи… усрдно помагати ширењу хришћанства међу Јеврејима, муслиманима и незнабошцима, добром уређењу мисионарских образовних установа, добром стању и успесима црквених мисија у Русији. Такође и обраћање расколника сједињењу и заједници са Православном Црквом … ушло би у круг обавеза мисионарског друштва“.
Преподобни Макарије (Глухарев),
Мисли, V.
*
„Зар ће се мало наћи таквих чланова за ово Друштво који би сматрали за себе високом чашћу да се труде на корист и успех дела Божијег као о сопственом, да буду сарадници Исусу Христу у обнављању племена и народа, да буду заједничари Светих Апостола… у избављању од заблуда, у просвећењу и спасењу људи, који би у овом служењу налазили прави пут угађања Богу, начин да се богате љубављу ка Христу, Његовој Светој Цркви и целом роду људском?
Зар у руском народу има мало оних који се богате не за себе, већ за Бога? Зар ћемо се ми, који се ван граница државе не бојимо мноштва усијаних непријатељских гротла, уплашити трошкова, немира, неуспеха који воде до одлучног успеха у делу које чини унутарњу, неувелу, истинску и вечну славу народа? Не, нећемо се уплашити, ако само будемо пожелели ову славу.. ако се одлучимо… да стремимо циљу, награди вишњег звања Божјег у Христу Исусу.“
Преподобни Макарије (Глухарев),
Мисли, VI
*
„Старешинама монашких обитељи треба да буде строго заповеђено да не стварају препреке добрим монасима да улазе… у чланство Мисионара; потребно је објаснити им да правило задржавања у овом случају може бити веома погрешно; и да ће, напротив, што обитељ принесе више плода Господу Исусу Христу посредством своје браће у спасењу људских душа, то изобилнији благослов Божји привући на себе; што више поузданих монаха из обитељи за мисионарско служење изађе, то ће се истински молитвеници и подвижници у манастиру умножити.“
Преподобни Макарије (Глухарев),
Мисли, IX.
*
[О жени мисионара]: Пре ступања у брак мисионари би обавештавали девојке које су изабрали чему треба да се надају, чега да се боје и какве ће обавезе преузети када буду њихове супруге. Општа је обавеза жене мисионара да буде помоћница мужу не само у домаћинству и васпитању деце, већ и у свештеном делу црквене службе… Заједничко правило мисионара и њихових жена: да буду искрени и ревносни ученици Исуса Христа и да приводе људе Исусу Христу. Жена мисионара не треба да ствара препреке у томе, већ је дужна још и да помаже свом мужу у свему чиме год могу да угоде Господу Богу и буду корисни људима…
Спаситељ је говорио за Своје ученике: „нису од света, као ни Ја што нисам од света“ (Јн. 17:14). Зато и мисионар и његова жена треба да буду не од овога света, тј. да живе не по духу овога света; дух света је: „похота телесна, и похота очију, и надменост живљења“ (1 Јн. 2:16). Мисионар и његова жена треба да се одричу свега тога и у мислима и у међусобним саветовањима… Ако буду постојани у овом одрицању, њихов савез са Господом у духу ће јачати из дана у дан… Ако мисионар и његова жена буду следили истинско учење Исуса Христа, а не мишљења безумних која владају у свету, неће се бојати да живе не по моди, већ по законима здравог разума који се руководи Јеванђељем; имаће мање потреба, мање трошкова, више задовољства у души, више спокојства и мира Божијег у савести, више радости Духа Светог у срцу; зар то није срећа? […] Ако обоје буду служили Богу… и Цркви са чистом савешћу и у земаљском животу ће бити благословени од Бога… и у Царству Небеском ће стећи венац бесмртности од Цара над царевима, Исуса Христа.
Преподобни Макарије Глухарев,
Мисли, XXVIII
*
[Жене које се подвизавају у мисији] прихватале би новокрштене сирочиће женског пола на васпитање и училе их писмености и занатима… посећивале болесне, служиле им, преносиле истине Јеванђеља, побуђивале на покајање, бодриле надом на милост Божију. Постеља у болести представља Христову школу у највишем степену; и ту благовесница има прилику да посеје на земљи срца, припремљеној страдањем, мноштво семена Слова Божијег која могу да принесу плод или још овде у овом животу или у вечности“.
Преподобни Макарије Глухарев,
Мисли, XVI.
*
„Неопходно је мислити на хришћане који одлазе у места где нема храма; не сме се губити контакт са њима, потребно је подржавати у њима хришћански дух; сви они су деца Цркве и ми ћемо одговарати за њих ако будемо дозволили да потону међу незнабошцима“.
Свети Николај Јапански,
Дневници, 15. јун, 1881. год.
*
„Труди се да познаш детаљно веру, обреде, обичаје, наклоности, карактер и целокупан начин живота својих парохијана, посебно ради тога да би боље и лакше деловао на њих.“
Свети Инокентије (Венијаминов),
Поуке, 46.
*
[Неопходно је] призивати мисионарству и само свештенство, уредивши посебне пастирско-мисионарске курсеве на нивоу намесништва и епархија.“
Свети Јован (Восторгов),
т. 4. стр. 628.
*
„Хришћанство представља потребу, задовољство и утеху пре свега срца, а не само ума; и зато је у предавању учења Вере потребно трудити се да се делује више на срце него на ум. Радозналост ума је незасита, и зато онај ко срцем осети неопходност Вере и њене утехе, примиће је брзо и лако и она неће остати без плода у њему. Али да би се деловало на срце, потребно је говорити од срца; „уста говоре од сувишка срца“ и зато само онај ко је испуњен и изобилује вером и љубављу, може имати уста и премудрост, којој не могу да се противе срца оних који слушају и која истински указује како, где и шта говорити. Дакле, примети и лови тренутак срдачног расположења оних који те слушају. То време је увек погодно за сејање речи Божије.“
Свети Инокентије (Венијаминов),
Поуке, 10.
*
„Слушаоци су били веома пажљиви, очигледно да управо због такве, то јест, чисто религиозне проповеди они и долазе, а њима је често не пружају, то јест, проповедник одлута, говори ко зна о чему само не о Богу – Творцу и Искупитељу; долазе по хлеб, а дају им камен… Посебно млади катехизатори пате од овог недостатка: уклањањем у страну од јединог што је на потребу у област физике, историје, етике и томе слично; зато су и бесплодни: слушалац који је једном дошао, следећи пут неће доћи.“
Свети Николај Јапански,
Дневници, 28. април, 1903. год.
*
„У предаји учења и уопште, у разговорима, буди кратак, пажљив, једноставан, ни у ком случају не показуј хвалисави изглед учитеља јер то веома може да нашкоди успеху твог дела.“
Свети Инокентије (Венијаминов),
Поуке, 36.
*
„Да би узвишену проповед о Христовом смирењу и послушности до смрти учинио лаком за прихватање, проповедник треба да се спусти у дубину смирења, са висине високообразованог човека до дечијег нивоа слушалаца, да буде једноставан и у речи и у животу“.
Свети Макарије (Невски),
Проповеди, стр. 169.
*
„[У беседи са незнабошцем] дао сам му хришћанске књиге, саветовао да се замисли над њима и помоли се Оцу Небеском да би му Он открио Себе; дај Боже да му то буде на корист, да његова гордост и равнодушност буду побеђени!“
Свети Николај Јапански,
Дневници, 27. новембар, 1903. год.
*
„[Православни јапански предавач] Исикама ми говори да су раније, на иницијативу епископа, почињали проповед у граду, али да се она убрзо прекинула јер је било мало слушалаца. Рекао сам му да вероватно ове проповеди нису представљале излагање хришћанског учења, већ некакве научне трактате о тешким и никоме занимљивим предметима, зато је нестало и слушалаца, а они, уместо да учине занимљивим своју проповед, одбацили су све. Сложио се.“
Свети Андроник Никољски,
Година у Јапану, стр. 217.
*
[Ствари не треба да се уређују тако да мисионар мора сам да зарађује]. Пажња мисионара се расејава на различите стране; трошиће много времена које је потребно за оно што чини мисионарску службу или служи као припрема за њу; сами Апостоли Христови одрекли су се бриге о трпези: треба се чувати да мисионарска служба не постане споредно… Дакле, да би мисионар боље памтио своје мисионарско звање, мислим да треба да добија плату од Мисије и да нема другу дужност осим мисионарске; и не треба трошити снагу и силу његовог благодарног осећаја… Зар смо толико сиромашни да не можемо Мисији да дамо хлеб да може да храни мисионара?“
Преподобни Макарије Глухарев,
Мисли, XXVI
*
[Потребно је да се тако уреди да] уз помоћ преводиоца главни мисионар на језику народа на коме служи мисија, преводи изабрана места из Библије, питања за исповест, молитве; да пише на том језику кратко изложење вере и дужности хришћанина, савете некрштенима и поуке новокрштенима. Дужан је да све то предаје својој браћи и сестрама у Господу на употребу у различитим деловима службе. Међутим, у томе као и свему другоме, браћа треба да му помажу и сами учећи дијалекте народа где су постављени на служење.“
Преподобни Макарије (Глухарев),
Мисли, XXXI.
*
„Дванаест чланова Синода треба да се поделе на четири дела: 1. Три човека за вођење текућих послова Руске Цркве. 2. Три човека за вођење унутрашњег мисионарења – међу расколницима, инославнима, будистима и муслиманима у оквиру Русије. 3. Три за вођење спољашње мисије – међу римокатолицима, старокатолицима и протестантима у Европи и Америци, незнабошцима у Азији и др. 4. Три за вођење просветног рада међу православнима.
Свети Николај Јапански,
Дневници, 10 децембар. 1898. год.
*
„По примеру мисије у Алтају… и мисија у Јапану се такође снабдела сарадницима у Петрограду и Москви. И како је то добра установа! Без њих би Мисији просто било тешко да постоји.“
Свети Николај Јапански,
Писма, стр. 64.
*
„Пошто наши хришћани живе веома далеко једни од других, ја сам им говорио да се труде да уместо обичних испразних разговора отпочињу са незнабошцима разговоре о вери и притом се присете поука за проповедника: а осим тога и Богу да се помоле да нам Он помогне у делу ширења вере Своје, да постепено читав Јапан поверује у Њега и да се на тај начин створи једна општа једнодушна породица… Ако желиш себи спасење, жели га и другом човеку. Ако он за то спасење не зна, онда му ти реци.“
Свети Андроник (Никољски),
Година у Јапану, стр. 236.
*
„Саветовао сам да се постепено у разговору са незнабошцима почиње беседа и о хришћанству уместо уобичајеног оговарања; и да би се то постигло, не смеју се саблажњавати, већ их треба привлачити хришћанству и сопственим животом; и један другог побуђивати на дело Цркве.“
Свети Андроник (Никољски),
Година у Јапану, стр. 270.
*
„Видиш како се јавља наше Православље на Западу! Наши храмови се крију даље од очију, служба у храмовима је кратка, певају неправославни људи. Мени се овакав положај Православља на Западу чини прилично жалосним. Ова тенденција за скривањем показује се још у томе што и наше свештенство у иностранству облачи мантију само на богослужењу, а све остало време иде у световној одећи… Уопште не одобравам овај обичај нашег свештенства на Западу да се пресвлачи у световну одежду… Мислим да би, обрнуто, требало тако поставити себе на Западу да би нас примећивали. Не говорим о испразној демонстрацији. Не, међутим, наше религиозно сведочење на Западу би могло да има и мисионарски значај. Заиста је чудно колико Запад лоше и мало зна о Православљу…“
Свети Иларион (Тројицки),
Писма о Западу, 5.
Недавно је објављена књига мемоара архимандрита Андроника (Елпидинског) „Осамнаест година у Индији“. За мене као човека који је више пута посећивао Индију књига је била посебно интересантна. Отац Андроник је 1931. године отишао у ту земљу као мисионар и у њој провео осамнаест година. Он је био човек за дивљење. Што се тиче метода мисије, он је поступао потпуно правилно. Дошао је и настанио се на пусто место, у планинама и шумама, и живео потпуно сиромашно, градећи својим рукама православни скит. Он је говорио са Индијом на језику који она највише цени – на језику строгог аскетизма. Сем тога научио је и локални језик и превео на њега богослужење које је и служио у изграђеном храму. Отац Андроник је био отворен, приступачан човек доброг карактера и у време својих честих путовања обишао је скоро целу земљу, разговарајући са многим људима. За кратко време је освојио огромно уважавање Индуса – како хришћана, тако и незнабожаца.
Међутим, уз све то, за осамнаест година као мисионар није успео ништа да уради. Након њега није остала чак ни најмања заједница православних хришћана које је он обратио. Како се тако нешто могло догодити? Није чудно ако се као бесплодан покаже мисионар који нема љубав према људима и земљи у коју је дошао да проповеда, човек лењ, неверујући, са пороцима, који доживљава мисију као обавезу. Међутим, ништа од тога се не односи на оца Андроника. Зашто онда?
Његова књига пружа детаљан одговор. Књига почиње након кратког увода описом путовања оца Андроника бродом у Индију. Одмах сам се сетио дневника светог Николаја Јапанског, који такође почињу описом његовог путовања у Јапан бродом.
Али какав контраст у расположењу два мисионара! Свети Николај већ на лађи размишља како ће обраћати Јапанце, а отац Андроник има потпуно другачије мисли: „Лакшим ми се чинило остварење јединства Цркви; обраћење незнабожаца се чинило тежим и могућим само уз посебно деловање Божије силе… За рад таквих димензија, веровао сам, Господ ће припремити друге делатнике са већом духовном силом и даровима од мене“.[154]
Дакле, чак не ступивши ногом на индијску земљу, мисионар одлучује да се неће бавити обраћањем незнабожаца; оно је исувише високо и тешко за њега. Њега занима присаједињење Православљу индијске Маланкарске „православне“ цркве која улази у „породицу“ монофизитских цркава. Чудна противречност: обратити неколико незнабожаца је тешко за мене, а ето, обратити целу неправославну цркву ми је баш по мери.
Отац Андроник је остао доследан свом одсуству жеље да проповеда међу Индусима током свих осамнаест година боравка у Индији. Сваки пут када се поведе реч о томе зашто се он не бави тиме, отац Андроник наглашава невероватну тешкоћу и немогућност таквог дела. Међутим, оно што је занимљиво: када говори о мисионарима у Индији које је он лично познавао, испоставља се да су се они сасвим успешно носили са тим „немогућим“ делом.
Тако на пример, описује сиромашног катехизатора Григорија који има једну ногу и живи у манастиру Бетани Ашрам, који путује по земљи и обраћа незнабошце у хришћанство (стр. 87). На другом месту помиње маланкарског архимандрита Петра који је „обратио у хришћанство 15 хиљада незнабожаца и његово братство наставља да обраћа по хиљаду незнабожаца сваке године“ (стр.254). Штавише, у такву делатност је једном био увучен и сам отац Андроник, када га је маланкарски свештеник Тома повео са собом заједно у неки крај где су обојица проповедали више од недељу дана. Резултат тог мисионарског путовања је био да се 500 локалних незнабожаца присајединило маланкарској цркви (стр. 103). Рекло би се, зашто не би и ти покушао то исто, ако си већ имао прилике и могућност да се убедиш на сопственом искуству? 500 људи за недељу дана – кога то не би надахнуло? Оца Андроника, међутим, није надахнуло. Наравно, и Григорије и Петар и Тома су Индијци, староседеоци; можда се могло рећи да им је било лакше да проповедају сопственом народу. Међутим, отац Андроник помиње и случај када је руска лутеранка А. К. Ирбе покренула лутеранску мисију у Индији „и након 15 година је било око 3000 људи које је она обратила“ (стр. 294).
Без обзира на те чињенице, отац Андроник је свих осамнаест година сачувао невероватну упорност у одсуству жеље да проповеда незнабожцима. Као изузетак се може навести да је ипак крстио четворо деце из породице незнабожаца – сво четворо је за Крштење припремио схимонах Константин који је неко време живео са њим. Касније су двоје деце „превели у римокатолицизам“, а за друго двоје отац Андроник пише: „питао сам локалног свештеника-јаковита да узме ову децу под своју бригу“ (стр. 156). Чини ми се да су овде коментари сувишни.
Поред незнабожаца, у Индији има много хришћана са извитопереним вероучењем – римокатолика, протестаната. Они такође нису представљали никакав мисионарски интерес за оца Андроника. Долазило се до тога да он не само да ништа није чинио да им проповеда, већ је показивао пасивност чак у случајевима када су различите заједнице Индијаца саме молиле да их прими у Православље.
Тако он описује како је још 1933. године као координатор мисије у коју је улазило неколико група обраћених и која је осиромашила када је њен руководилац, англиканац, напустио Индију „почела снажно да ме моли да преведем мисију у јурисдикцију Руске Цркве… Писао сам митрополиту Евлогију, али је он ово питање заобишао ћутањем…“ Отац Алексеј (маланкарац) и католикос су водили политику да ту мисију са свом њеном имовином привуку себи. Отац Андреј му је једном приликом рекао: „Ви не треба да се мешате у ову ствар“ (стр. 97). И отац Андроник послушно није почео да се меша.
Други пут су му причали да у околини Калкуте „у Тричинаполију маса римокатолика жели да пређе у Православље и да се тамо сада продаје огромна школа. „Купите“, говорили су му, „ту школу и ви ћете одмах добити велику мисију“. Ја сам бојажљиво писао о томе у Француску, али, наравно, наши нису урадили ништа“. (стр. 291)
И у овом и у другим случајевима отац Андроник наглашава одсуство финансијске подршке као разлог његовог неделовања. Тешко да је то могуће признати као истински разлог. Тим пре што су му новац ипак слали, посебно Свети Николај (Велимировић). Наравно, то се није могло поредити са средствима која су, на пример, имали римокатолици, али са друге стране, Григорије са једном ногом могао је да води успешну мисију чак и потпуно без новца. Чудна ствар: отац Андроник је при својим честим путовањима по Индији посетио, чини се, сва њена места, сем оних места где су биле заједнице које су молиле да буду примљене у Православље. Он чак није ни одлазио код њих! Све што је радио било је писање још једног писма свом митрополиту који је боравио у Европи и тиме „прао руке“.
Чињеница да узрок уопште није био у недостатку материјалних средстава јасно се види из трећег случаја када су му чак предлагали и материјално обезбеђивање потреба мисије у групама које су молиле да буду примљене у Православље. И он је опет одбијао! Отац Андроник пише: А. К. Ирбе „ми је предлагала да примим у Православље 300 људи, обећавајући подршку, али ја нисам желео да се бавим тиме и одбацим започето дело у Траванкору“ (стр. 294). Други пут помиње да му је на Цејлону „отац Василије предлагао да купим део земље са пиринчем, обећавајући ми помоћ у радовима и молио ме да подигнем манастир“ (стр. 191). То је исти англикански свештеник, Василије Џаијаварден, за кога митрополит Нестор пише да је заједно са дванаест других свештеника не једном молио да буде примљен у Православље – авај, без успеха. Митрополит је у то време већ био далеко од Индије, а отац Андроник није почео да се бави мисијом на Цејлону из истог разлога као и горе: „нисам лично желео да оставим дело у Траванкору“ (стр. 191).
А какво је то дело у Траванкору? Изградња скита на планини, који је, одлазећи након неколико година у САД, отац Андроник „званично предао“ маланкарском митрополиту Дионисију (стр. 348). И контакти са маланкарском црквом, која је након осамнаест година општења са оцем Андроником остала и по вери и по статусу потпуна иста као и пре његовог доласка у Индију.
Рекло би се, ако је сва његова пажња била усмерена на маланкарске хришћане, онда би за осамнаест година његова делатност морала да донесе макар некакав плод у том смеру. Авај!
Заиста, многи маланкарци су га заволели и уважавали, неки су чак живели као његови помоћници са њим у скиту по више година, али ни једног од њих није примио у Православље. Карактеристичан пример: отац Андроник пише да је од локалних маланкараца „у Страсној недељи неколико људи долазило да се припреме… зато нисам никога од њих узимао за исповест и Причешће… Нисам их терао, али сам им говорио да, када се припреме код мене, треба да остану у својој цркви. Због неколико људи нисам желео да кварим односе са сиријским епископима, јер сам се трудио на сједињењу целокупне њихове цркве са нашом Црквом“ (стр. 153).
Ето. Није хтео да квари односе због неколико људи. „Скромно“ је желео да обрати одједном целу цркву.
Како се може објаснити такав чудан однос оца Андроника? Јер чак и морално пали и лењи мисионар не би почео да одбија да прими у Православље макар оне који сами долазе и моле га за то. А отац Андроник никако није био ни лењ, ни морално пали човек.
Заиста, сигурно су многи читаоци већ погодили разлог. Цела ствар је у томе што је отац Андроник, на жалост, био екумениста и модерниста. Као што је прихваћено код људи сличног погледа на свет, он је сматрао да се и неправославни спасава (стр. 171), само ако је, како се каже, био добар човек. Oвим убеђењем – које противречи како Светом Писму тако и Предању Цркве – објашњава се разлог зашто отац Андроник не само да сам није предузимао никакве напоре у проповедању Православља Индијцима, већ је чак и пропуштао и – штавише – одгуривао случајеве који су сами ишли њему у руке.
„Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен“ (Мк. 16:16); „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“ (Јн. 3:5); „Ко верује у Сина, има живот вечни; а ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему“ (Јн. 3:36); онај ко се предаје „јереси… неће наследити Царства Божјега“ (Гал. 5:20-21). Овим истинама се руководи прави мисионар. Он схвата да је прихватање или неприхватање Православља – питање живота и смрти, штавише – вечног живота и вечне смрти. Зато су, на пример, наши Свети мисионари наглашавали да једино у Христу, једино у Цркви коју је Он основао, човек може стећи спасење.[155]
Међутим, ако ми не сматрамо да је једино Православље спасавајуће, онда питање о примању или непримању Православне вере престаје да буде питање које решава вечни удео човека и тада се читаво мисионарење своди на агитацију „наш клуб је бољи од вашег“. И шта је ту за чуђење ако је „мисионар“ архимандрит Андроник Елпидински пренебрегао такво агитовање ради великог циља који је замислио? Ако сви који то пожеле могу да се спасу својим добрим делима, онда, заиста, зашто им било шта проповедати? Зашто ради некаквих 300 Индијаца одбацити велико „дело у Траванкору“?
У сагласности са својим екуменистичким ставовима отац Андроник је причешћивао маланкарце и, штавише, самовољно дао маланкарском митрополиту Дионисију „уверење да наши православни могу да му се обраћају ради вршења трéба“, а од њега заузврат добио уверење да може да врши трéбе за маланкарце (стр. 302). На другом месту он са задовољством описује како је једном ушао у англикански храм. Испоставило се да су се парохијани окупили на службу, а да њихов свештеник није дошао. „Црквени савет ми се обратио са молбом да служим службу… ја сам попустио … служићу нашу вечерњу и они ће певати између мог појања „Господи возвах“, „Свете тихи“ и јектенија. Ставши на средину олтара… спокојно сам служио и богомољци су били врло задовољни“. (стр. 194)
Као што и доликује екуменисти, отац Андроник је сматрао да су маланкарци по вери потпуно православни и да смо са њима духовно већ у Цркви Христовој, а да смо просто само административно подељени. И ова заблуда је учинила бесплодним његове титанске напоре за „сједињење цркава“. Он је заиста много учинио. Он је лично знао већину архијереја, чак и католикоса Маланкарске цркве, са којим је више пута говорио о присаједињењу Православној Цркви. Притом је запазио да католикос „строго чува различитости своје цркве и на том терену смо стално имали неслагања“ (стр. 243). Како у овом, тако и у другим случајевима у сусрету са маланкарским „различитостима“ отац Андроник остаје упоран на свом: „Сматрао сам бескорисним и просто сам се трудио да им дам до знања да смо ми православни и да споровима о формулисању ничему нећемо помоћи. Стварајући атмосферу хришћанског братства са њима, веровао сам да је то најпотребније, да ће то братство уништити сваку небитну разлику“ (стр. 296).
Како је показала историја, уопште није уништило. Какве су то „небитне разлике“? Не само отац Андроник, већ су многи и данас убеђени да, тобож, индијска маланкарска црква, као и друге источне цркве, у реалности уопште не следе монофизитску јерес и да су по вери исте као и наша Црква. Навешћемо сведочанства из књиге о којој пишемо.
Отац Андроник пише да маланкарци „мрзе Грке“, поштују као Светитеље Севира Антиохијског, Диоскора, Јакова Барадаја и да су при том „непријатељски расположени према Светом Лаву Великом“ (стр. 297). Такође и „према Халкидонском Сабору имају одређен непријатељски однос“ (стр. 179). У изложењу вере које су маланкарски епископи представили православнима 1954. године говори се да „након тог тајанственог сједињења не може бити никаквог раздељења… на две природе. Христос је једно Лице и Његова природа је једна. У Њему је једна воља и једна сила“ (стр. 300).
Човеку који је упознат са црквеном историјом и догматиком, није тешко да види да је то управо исто оно монофизитство (а уједно и монотелитство и моноенергизам) са којим су се борили Свети Оци и које је осуђено на Васељенским Саборима. На жалост, маланкарски хришћани су све до сада привржени томе. Имао сам прилику да се лично уверим у то, када сам 2011. године приликом посете маланкарског храма у индијској држави Гоа чуо од парохијанина да је у Христу једна природа и да ми, православни, узалуд следимо Халкидонски Сабор који је погрешио.
На велику жалост, због својих екуменистичких и модернистичких ставова отац Андроник ништа није учинио да би развејао макар неке од заблуда маланкараца, иако је, понављам, био толико познат и стекао такво уважавање да га у Индији памте све до данас.
У вези са непризнавањем Четвртог Васељенског Сабора од стране маланкараца, отац Андроник је говорио да „у суштини, ово питање је споредно, иако је неопходно. Главно је – наша заједничка свест о припадању Православљу, Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Та свест је код нас постојала и раније“ (стр. 179).
Он није могао да разуме да управо такви лажни ставови и чине бесплодним његове дугогодишње самопожртвоване напоре. Мислено поставивши себе на место маланкараца са којима је говорио отац Андроник, ја не налазим ни један разлог који би могао да их покрене да ватрено желе сједињење са Православљем: ако ми већ, као што говориш, имамо исту веру, ако се већ налазимо у истој Цркви, ако се већ спасавамо, ако се већ молиш са нама и чак нас причешћујеш – зашто онда да радимо још нешто да бисмо се присајединили Православљу? Чему то? Онда је у питању само просто ситничаво административно питање које се не убрајају у животно важна.
Тема присаједињења Православљу – притом не на пољу вероучења, већ управо у административној димензији – представљала је одређени интерес за католикоса и његово окружење. Они су изјављивали да желе да се присаједине Православљу, али ево из ког разлога. У то време маланкарска црква била је подељена на две струје. Један део архијереја је остао веран Сиро-јаковитском патријарху, а друга је 1912. године прогласила аутокефалију и изабрала свог католикоса. Ова аутокефалија није била призната од јаковитског патријарха и католикос се са својим окружењем није осећао пријатно под критиком епископа прве струје, који су их називали расколницима и отпадницима, указујући да су се лишили заједнице са Сиријом. То није било питање само критике која није имала додира са реалношћу – обе струје су активно узимале паству једна другој. У вези са тим, као контрааргумент и одређену легализацију, струја католикоса је разматрала варијанту присаједињења Православној Цркви. Ово је било искључиво политичко питање, они нису имали намеру да мењају било шта у својој вери и црквеној пракси.
Отац Андроник је сматрао да је његов циљ „сједињења цркви“ остао недостижан због тога што Православна Црква, тобож, није обраћала довољно пажње жељама маланкараца. Није тако. Он сам описује да су у различита времена у периоду тридесетих и четрдесетих година XX века, у циљу преговора са католикосом, Индију посетили епископ хајларски Димитрије Вознесењски, архиепископ камчатски Нестор Анисимов, Свештеноисповедник Доситеј Васић, митрополит загребачки; додајмо такође да су у време путовања католикоса и маланкарских епископа у Европу они били позвани да посете Србију и да су их тамо примили на највишем нивоу, да се посебно са њима сусретао и Свети Николај Велимировић.
Тако да њима јесте поклањана пажња, и то на врло високом нивоу, постојали су вишекратни преговори, али је резултат изостао. Узрок је у самим маланкарцима. Отац Андроник пише да је 1938. године католикос „архиепископу Нестору изјавио да они желе јединство, али да сада треба сачекати са тим делом“ (стр. 305). Пише да су и њему самом дали до знања да „још није време“ за сједињење.
Уопште, запрепашћује лакомисленост у представама оца Андроника о томе како је неопходно припремити „сједињење Цркава“. Описујући да највећи део пастве сиријског јаковитског патријарха чине управо маланкарци који живе у Индији, и примећујући да је чак на струју католикоса патријарх имао одређени утицај, отац Андроник се уопште није замислио које мере би могао да предузме јаковитски патријарх да би се изборио за тако велики део своје пастве. Јер тешко да би он седео скрштених руку да је ствар кренула у правцу озбиљних кретања ка Православљу. У својим фантазијама отац Андроник је из неког разлога одлучио да би управо „Руска и друге словенске Цркве требале да остваре духовно и формално јединство“ са маланкарском црквом (стр. 168), иако је његов надлежни архијереј, митрополит Евлогије, потпуно тачно приметио да у то време – у периоду 1930-40 година – Руска Православна Црква уопште није била у ситуацији да се бави великим делима у Индији.
Маланкарска црква је имала везе и са монофизитским антиохијским патријархом. Зар се онда дело обраћања у Православље није тицало и православног антиохијског Патријарха? Међутим, отац Андроник није чак ни покушао да се посаветује са православним хришћанима из Антиохијске Цркве. У то време је у Индији постојала парохија Константинопољске Патријаршије у Калкути, где је служио грчки свештеник. Међутим, отац Андроник се чак није потрудио ни да се сретне са овим свештеником и да са њим размотри своје велике планове за присаједињење маланкараца Православљу.
Ови планови су били осуђени на пропаст чак и да је ствар кренула даље. Јер, ако присаједињење Православљу није питање вере, истине, спасења, већ само питање политичке прилике, онда ће оно бити на слабом темељу; када се промене прилике, завршиће се изласком из Цркве. Такве примере већ имамо у двадесетом веку и у Француској, и у Чешкој, и у Бразилу, где су одређене црквене организације прелазиле у Православље, а затим након неког времена отпадале од њега.
Године 1949. отац Андроник је напустио Индију. Након себе није оставио ни заједницу, чак ни једног јединог човека који се обратио у Православље.
Пример оца Андроника је важан пример који показује колико је опасно нарушавање вере. Оно се не ограничава само на човеков ум, већ утиче на целокупну његову делатност, тако да се чак и предузето добро дело показује потпуно бесплодним, без обзира на то што је на плану метода све било учињено правилно.
Као последњи детаљ у овој повести потребно је додати чињеницу да је о. Андроник имао настављача. У питању је архимандрит Лазар (Вуд), Енглез који се обратио у Православље. У неком смислу је он био саборац оца Андроника и неколико година је проживео заједно са њим у скиту у Траванкору, тридесетих година. Отац Андроник је, као што сам помињао, напустио Индију 1949. године и већ 1952. године Руска Загранична Црква је у Индију послала оца Лазара. Он је провео у Индији још више времена – двадесет година. Као и отац Андроник, био је екумениста. Исто тако је стављао акценат на обраћење маланкараца у Православље. И исто тако се показао потпуно без резултата, не само не достигавши одређени циљ, већ не остављајући иза себе чак ни најмању заједницу. Тако је мисија отаца Андроника и Лазара у Индији, од 1931. до 1972. године, завршена крахом и постала најнеуспешнија у историји Православља.
Спољашња мисија Православне Цркве данас
Навешћемо кратак преглед савременог стања православне мисије у свету.
Африка. Највеће успехе православни мисионари имају на афричком континенту. До данас је овде изграђено више од хиљаду храмова и број православних хришћана приближава се броју од седам милиона, од којих огромну већину представљају новообраћени староседеоци. Активне су православне богословије, школе, болнице, појавили су се први манастири. Африка улази у област канонске одговорности Александријског Патријарха, мисијом се пре свега баве Грци, али подршку пружају и православни Американци и Финци. Мисија се интензивно развија – на пример, само је у Танзанији за последњих шест година 70 000 људи примило Православље. Активно деловање се води у великој већини земаља, уз изузетак муслиманског севера Африке где је проповед хришћанства или забрањена или веома ограничена.
Организовање мисије представљало је често одговор Православне Цркве на захтев самих Африканаца. Неке локалне заједнице су саме, као резултат религиозног трагања, прилазиле Православљу – тако је било у Уганди, Нигерији, Гани; негде је први проповедник био Африканац који се обратио за време школовања у Грчкој – тако је било у Зимбабвеу, а негде су људи прилазили Православљу као резултат натприродних догађаја – тако је било у Бенину, где је локална протестантска заједница, молећи Бога да јој открије како треба да се назива Његова истинска Црква, добила у откривењу одговор: „Моја Црква се зове Православна Црква“. Након неколико година су пронашли ту Цркву и присајединили се њој.“[156]
О великој склоности Африканаца Православљу сведочи и случај који се догодио на Мадагаскару 1996. године. Православни мисионар, архимандрит Нектарије, путовао је, беседио о Православљу, али никога није крстио одмах да не би било непромишљених и незрелих обраћења. Једном приликом је проповедао у селу Амбовондраманеси, а након њега су у то место стигла два америчка баптистичка мисионара. Упорно проповедајући, баптисти су у селу провели три дана. На крају своје посете, желели су да организују масовно крштење и обећали су житељима села да ће им изградити храм, школу и болницу. Чувши то, старешина села, Фокотани, устао је и у име свих становника рекао: „Могли смо да тражимо да одете још првог дана када сте стигли. Међутим, ми смо саслушали оно што сте желели да нам кажете. Сада, када сте завршили своје проповедање, молимо вас да напустите наше село и никада се више не вратите. Нама нису потребне ваше цркве, школе и болнице, јер смо ми православни хришћани!“[157] Овакву чврстину су показали, а да притом још чак нису ни били крштени у Православљу, а сам о. Нектарије им није обећао ништа од горепоменутих материјалних добара. Данас је то село, као и низ других, потпуно православно.
Говорећи о разлозима посебне расположености Африканаца за Православље, често се издвајају два основна. Први, близина Православља традиционалној афричкој култури и погледу на свет. На пример, свештеник Јосиф Кваме Лаби из Гане указује на заједницу Африканаца којима је стран западни индивидуализам и блиско православно схватање црквеног јединства. Као додирне тачке он такође помиње и развијено осећање близине невидљивог света, традиције помињања умрлих, постове и друге обичаје.[158] Као друго, Православље никада није било религија угњетавача и колонизатора, напротив, у низу случајева Православна Црква је чак подржавала право локалних народа на постојање. У неким земљама су први православни свештеници црнци пострадали од колонијалне управе као на пример, у Уганди, где је свештеник провео у затвору пет година јер је организовао школу за децу на локалном језику, док је закон одређивао да се школовање обавља једино на енглеском. Православни хришћани никада нису долазили да нешто узму Африканцима, да извуку неку материјалну корист, тако да у њиховим односима са староседелачким становништвом нема црних страница у историји.
Mисионарењу помаже и чињеница да у њему активно узимају учешће монаси из светогорских манастира. Видевши у њиховој личности људе који на делу испуњавају, а не говоре само о Јеванђељу, Африканци стичу уважавање према Православљу. Посебно познат је постао јеромонах Козма (Асланидис) кога називају „апостол Заира“. Многи људи су у Конгу (раније Заир) убеђени у његову светост.
Православна Црква у мисионарском раду допушта инкултурацију – богослужења се врше на староседелачким језицима, за време Литургије се користе бубњеви, а одмах након службе парохијани плешу, ђаво се не слика као црн, већ црвен, шири се поштовање Преподобног Мојсија Мурина – древног подвижника који је био црнац. Међутим, у свим суштинским тачкама и вера и пракса афричких парохија се не разликује од општеправославних.
Најснажније заједнице су у Кенији (где већ има милион православних хришћана), Танзанији, Уганди, Конгу, Камеруну и на Мадагаскару, док у неким другим земљама мисионарско деловање тек почиње. Велики део мисионарског рада носе свештеници из староседелачког становништва. Постоје и одређени проблеми – пошто су велики део подршке указивали хришћани Грчке и Кипра, сада се због економске кризе у овим земљама појавила озбиљна претња финансијском обезбеђењу мисије.
Азија. Традиционално се православном мисијом у овом региону бави Руска Црква. Међутим, политички потреси у XX веку донели су суштинске измене. Само у Јапану, Помесна Црква коју је основао истакнути руски мисионар, Свети Николај (Касаткин) успела је да очува своје прејемство. Данас је то Аутономна Црква у оквиру Руске Православне Цркве, већину њених свештеника и парохијана чине Јапанци чије породице исповедају Православље већ неколико покољења. Иако Јапанска Православна Црква предузима одређене напоре у организацији проповеди, број новообраћених није велики. Умногоме је у питању резултат пада религиозности у јапанском друштву у целини, што утиче на све религије које су присутне у тој земљи.
У Кореји су руски мисионари почетком XX века такође имали успешну мисију. Након поделе земље, на северу је хришћанство скоро нестало, док су на југу Американци прогнали 1949. године последњег руководиоца Корејске православне мисије. Неколико година касније, православне хришћане у Јужној Кореји преузели су Грци из Константинопољске патријаршије. Пошло им је за руком да сачувају корејску паству, међутим данас, без обзира на значајан раст римокатолика и протестаната, православна заједница скоро да не расте. По признању неких Корејаца, оваква ситуација је изазвана тиме што многи Грци подразумевају само по себи да када Корејанац постаје православан, он мора постати и Грк а далеко да су сви спремни на тако нешто. Руски мисионари су ту били мекши и отворенији за локалну културу и менталитет.
Године 2006. формирана је парохија и изграђен Свето-Тројицки храм у престоници Северне Кореје. То се догодило на иницијативу покојног лидера Северне Кореје, Ким Џонг Ила. Овде служе корејски свештеници у јурисдикцији Руске Цркве, али се ни о каквој мисији не може ни говорити – храм постоји за малобројне православне странце који раде у Северној Кореји.
Православна мисија у Монголији, која је престала да постоји двадесетих година прошлог века, обновљена је претходних година од стране свештеника Алексеја Трубача, који крштава Монголе и предано ради на превођењу православне литературе на монголски језик.
Најтежи положај из свих старих руских мисија је у Кинеској мисији. Она је имала велике успехе на крају XIX и у првој половини XX века. Чврстина и искреност новообраћених се одлично види на примеру 222 кинеских мученика који су пострадали за време чувеног „боксерског“ устанка 1900. године.
Као што је познато, крв мученика представља семе хришћанства и након погрома број православних Кинеза се много пута повећао. Међутим, комунистички прогони у другој половини XX века су озбиљно пољуљали позиције Православља. До сада у континенталној Кини живи 15 000 православних који су очували веру без обзира на крајње тешке услове. Имају неколико храмова (у Урумчију, Кулџи, Харбину и Лабдарину) али ни једног свештеника. Напори Руске Православне Цркве су у многоме усредсређени да се обнови нормалан црквени живот за верујуће у континенталном делу Кине.
Међутим, у другим деловима кинеског света таквих тешкоћа нема. Парохије и заједнице Руске Православне Цркве слободно делују у Хонг Конгу, Тајвану и Сингапуру, у тим местима се налазе и парохије Константинопољске патријаршије.
Посебно треба издвојити мисију архимандрита Олега (Черепанина) на Тајланду. За петнаест година успео је да подигне шест храмова и манастир на Тајланду, припреми првог свештеника Тајланђанина за рукоположење, организује превод православне литературе и филмова на тајландски језик. Отац Олег говори да „Тајланђанима не можеш дати два, три или чак двадесет три часа свог времена и да оставиш нешто за себе. Њима је потребно дати све, дати своју љубав и срце. Тада ћете сазнати шта је Тајланд и ко су Тајланђани… Када су првог Тајланђанина ког сам крстио питали у Одељењу за питања религије: Зашто баш Православна Црква? Постоје римокатолици, постоје протестанти. Он је одговорио: ‘У римокатоличкој цркви певају, код протестаната плешу, а моле се само код православних.’ Треба такође истаћи и унутрашњу тежњу Тајланђана према свему што је аутентично, према извору. Зато ако Тајланђанин свесно донесе одлуку да прими хришћанство и притом одсуствује корист, са великом сигурношћу се може рећи: ако буде чуо за Православље, доћи ће у Православну Цркву. Нису случајно приликом регистрације заједнице крштени Тајланђани одлучили да реч „православна“ преведу као „ден-деем“ што означава „истинска, неизмењива, аутентична, права“.[159] Последњих година отац Олег је проширио мисионарску делатност и на суседне земље – Лаос и Камбоџу. У све три земље православна проповед се чула први пут у историји управо сада.
Грчки мисионари најуспешнију мисију „класичног типа“ у Азији имају у Индији. Успешна проповед грчког свештеника Атанасија и његових наследника осамдесетих година XX века у Калкути довела је до обраћења пет хиљада Бенгалаца у Православље, формиране су парохије, изграђени храмови, рукоположени свештеници из староседелачког становништва. Међу крштенима има чак и брамана. Касније су индијске власти престале да дају визе грчким свештеницима-мисионарима и то је отежало развој мисије, иако је није прекинуло.
За разлику од „класичног типа“ мисије који претпоставља долазак у земљу мисионара – странца, последњих година су се неке мисије у Азији формирале по новом типу. То значи да је иницијатива кренула од локалних житеља који су се самостално уверили у истину Православља и сами молили Православну Цркву да их прими под своје окриље. На тај начин су се формирале мисије у Индонезији, Пакистану, на Филипинима, Индији – у државама Махараштра и Карнатака, где од 2012. године постоје заједнице новообраћених Индијаца у окриљу Руске Цркве.
У мисијама новог типа локални становници сами проповедају и уређују црквени живот, а православни Грци или Руси им само помажу. Иако број обраћених овде није толико велики као у Африци, управо земље Азије данас постају регион где се православна мисија све интензивније развија.
На Блиском Истоку, који представља канонску територију Антиохијске и Јерусалимске Цркве, због чињенице да у њу улазе пре свега муслиманске земље (као и Израел и Либан) у којима је забрањена или веома ограничена хришћанска проповед, организоване мисије нема, иако постоје индивидуална обраћења, како муслимана тако и Јевреја. Такви случајеви, по правилу, остају у најстрожој тајни; често муслимани који желе да приме Православље морају да путују у друге земље да би тамо добили Крштење. У централној Азији и Закавказју постоје епархије Руске Православне Цркве, али организоване мисије међу локалним становништвом ту такође нема.
У Северној Америци се православна мисија води прилично активно. То се посебно односи на САД, у мањој мери на Канаду и у још мањој мери на Мексико. Нека истраживања указују на то да је Православље у САД вероисповедање са највећим растом, нису ретки случајеви када се обраћају читаве заједнице, заједно са својим свештеницима и пасторима, а понекад и епископима.
У Централној Америци Православље активно јача своје позиције управо данас. Православни храмови су се појавили на Хаитију, Куби, Бахамима, у Белизеу, Доминиканској Републици, Костарики и другим државама. Најснажнији догађај догодио се у Гватемали где се пре пет година Православљу присајединила деноминација са око 170 000 људи.
У Јужној Америци православна мисија скоро и да не постоји. Иако у неким земљама, пре свега у Аргентини и Бразилу, живи велики број исељеника из православних народа и постоје епархије различитих Помесних Цркава, њихови основни напори усмерени су на духовну бригу о пастви. Само у Чилеу делују парохије које сачињавају локални становници. Притом постоје основе за мишљење да када би канонске Православне Помесне Цркве водиле организовану и праву мисију у Јужној Америци она би такође имала успех.
У Аустралији живе велике дијаспоре исељеника из православних народа, постоје епархије, храмови, манастири, школске установе, итд. Неки свештеници се труде да мисионаре, али је њихов број мали и за сада успеси нису значајни. Као основну препреку мисионарском раду многи истичу одсуство озбиљног интересовања за религиозни живот у аустралијском друштву у целини. Ипак, православна мисија овде постоји и чак обухвата и аустралијске Абориџине, којима проповеда свештеник Руске Заграничне Цркве, отац Серафим Слејд.
На Новом Зеланду Православље представља конфесију са најдинамичнијем развојем – последњих година се број православних хришћана у земљи утростручио, али је то пре свега на рачун исељеника а не као резултат мисионарског рада. Међутим, има и обраћеника, како међу белим становништвом, тако и међу староседеоцима – Маорима.
У Океанији је православна мисија почела тек у XXI веку. На Фиџију успешно раде грчки мисионари, а на острву Тонга се труди мисионар Руске Заграничне Цркве. У оба случаја локално становништво се веома живо одазива на проповед, међутим, Православље овде чини тек прве кораке.
Што се тиче Западне Европе, најзначајнији резултати су били у Чешкој где је, након распада Аустро-угарске монархије и стицања слободе, велики део верујућих напустио римокатоличку цркву у потрази за истинским црквеним идентитетом. Ова потрага је довела до обраћања многих Чеха у Православље. Овом процесу је помогла Српска Православна Црква у лицу Свештеноисповедника Доситеја (Васића). Велику улогу у успостављању будуће Помесне Православне Цркве Чешке и Словачке имао је Свештеномученик Горазд (Павлик) кога су фашисти убили 1942. године. Сличан покрет, иако мањих размера, постојао је и у Аустрији и такође је довео до стварања потпуно аустријске православне заједнице у земљи.
Одређени број староседелаца који су примили Православље постоји у парохијама скоро свих западноевропских земаља. У Француској и Италији су се догађали преласци читавих заједница у Православље; у Пољској, Белгији и Француској се дешавало да читав манастир пређе из римокатолицизма у Православље. Многи новообраћени говоре да доживљавају свој прелазак у Православље као повратак истинитој вери којој су припадали њихови далеки преци и која потиче од Апостола. У вези са тим последњих деценија у Православној Цркви се веома раширило поштовање древних западноевропских Светитеља, не само међу новообраћеним Европљанима, већ и међу многим представницима традиционално православних народа.
За многе је пут ка Православљу почињао са дубоким личним доживљајем лепоте византијске Литургије. Од друге половине XX века православна литература је почела да се преводи и издаје на енглеском, француском и немачком језику, у мањој мери на осталим језицима. Постале су популарне иконе, православне песме. За некога је то такође представљало врата у свет Православља. Међутим, у сваком случају се говори о личној духовној потрази човека, а не о резултату неког организованог и усмереног мисионарског рада од стране православних.
Данас се у многим западноевропским православним парохијама већ нико не изненађује када види староседеоце, не само међу активним парохијанима, већ и међу свештеницима.
Ипак, размере овог процеса не треба преувеличавати. У савременим тенденцијама западног друштва које све више удаљује Европљане од хришћанства, само је за ретке појединце, који се противе овим тенденцијама и траже живу везу са Богом, актуелно познанство са Православљем. Због своје усмерености на озбиљан духовни живот са аскетизмом и самопожртвовањем као и смирењем сопственог ума, Православље сигурно не може постати масовна религија Запада.
[1] Писмо 133. Цитат из: Иванов С.А. Византијско мисионарство, Москва, 2003, стр.188
[2] Слова, 1,184.
[3] Свети Јован Златоуст, Писмо 41.
[4] Свети Инокентије Московски, „Поуке свештенику одређеном за обраћање неверних и руковођење обраћених у хришћанској вери“, „Црквено-историјски весник“, бр. 8, 2001, стр. 25.
[5] Преподобни Јефрем Сиријац, „Блаженства“ (у 55 глава), 40. 44.
[6] Свети Николај Јапански, „Дневници“, том 2, Санкт-Петербург, 2004, стр. 113.
[7] Свети Николај Јапански, „Очигледна је Божија воља да просвети Јапан“, Москва, 2009, стр. 263.
[8] Свештеник Данило Сисојев, „Инструкције за ловце људи“, Москва, 2010, стр. 13.
[9] Свети Јован Златоуст, „О учењу и поукама, слово 6“. // Дела, том 12, други део, Санкт Петербург, стр. 147
[10] Писмо 106. Цитат по: Иванов. С.А. Наведено дело,стр. 182.
[11] Архим. Макарије (Глухарев). Мисли о средствима за успешније ширење хришћанске вере међу Јеврејима, муслиманима и незнабошцима у руској држави // Светлост Христова просвећује све. Новосибирск, 2000, стр. 164-168.
[12] Речи и беседе у вези са делом мисије Макарија, митрополита московског и коломенског, Сергијев Посад, 1914, стр. 217.
[13] Свети Јован Златоусти, „Беседе на Књигу Дела апостолских“, 20.4.
[14] Свештеномученик Василије Кинешемски, „Беседе на Јеванђеље по Марку“, Москва, 2010. стр. 141.
[15] О овој идеји Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио да се „човек који признаје могућност спасења без вере у Христа одриче Христа и можда и невољно, упада у тешки грех богохулства“ (Писмо 28. // Сабрана дела, Москва, 1995, том 4., стр. 479)
[16] Писма, стр. 258-259.
[17] Архимандрит Макарије (Глухарев). Мисли… стр. 283.
[18] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 270.
[19] Свештеномученик Андроник (Никољски), Мисионарска година у Јапану // Сабрана дела, књ. 1, Твер, 2004. стр. 273.
[20] Тамо, стр. 301.
[21] Иванов С.А., Наведено дело, стр. 268.
[22] Иванов С.А., Наведено дело, стр. 145.
[23] Дневници, Т. 3. Санкт-Петербург, 2004, стр. 320.
[24] Свети Григорије Палама, Писмо својој Цркви, // Игуман Јован (Економцев), Православље, Византија, Русија, Москва, 1992, стр. 223
[25] Иванов. С. А., Указано дело, стр. 251
[26] http://www.patriarchia.ru/db/text/3453393.html
[27] Свети Иларион (Тројицки), О животу у Цркви.
[28] http://stavroskrest.ru/content/миссионерский-дневник/
[29] http://vk.com/wall-31607700_99983
[30] Слова и беседе, стр. 209.
[31] Архимандрит Макарије, Мисли… стр. 175
[32] Слова и беседе, стр. 170-171.
[33] Слова и беседе, стр. 225-226.
[34] Свети Јован Златоуст, Писмо 38.
[35] Свети Николај Српски, Мисионарска писма, 4. писмо. // Сабрана дела.
[36] Иванов С. А. Наведено дело, стр. 67.
[37] Иванов С. А., Наведено дело, стр. 205.
[38] Свети Теофан Затворник, Писма, 7.1081.
[39] Свети Теофан Затворник, Писма, 7.1085.
[40] Свети Теофан Затворник, Писма, 1.86.
[41] Иванов, С. А. Наведено дело, стр. 59.
[42] Иванов, С. А. Наведено дело, стр. 309.
[43] См.: Rossi Taibbi G. Vita di sant’Elia il Giovane. Palermo, 1962.
[44] Иванов, С. А. Наведено дело, стр. 161.
[45] Свети Јован Златоуст, Беседе на Јеванђеље по Матеју, 46.
[46] Свети Николај Јапански, Дневници, том 1, стр. 97.
[47] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 281.
[48] Преподобни Варсонуфије Велики и Јован Пророк, Руковођење у духовном животу у питањима и одговорима, Москва. 2001, стр. 289.
[49] Преподобни Максим Исповедник, Главе о љубави, 3.58., Москва 2013. стр. 105.
[50] Свети Василије Велики, Наравствена правила, 70.3.
[51] Посланица Магнежанима, 7 // Рани Оци Цркве, Брисел, 1988. стр. 113.
[52] Посланица Смирњанима, 8-9, Указано дело, стр. 137.
[53] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук), У заштиту хришћанске вере, // „Православни Реутов“, бр. 2(4), 2004. стр. 67.
[54] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 78.
[55] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 262.
[56] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 263.
[57] Детаљније о томе у књизи: Дацишен В. Г. Историја Руске Духовне Мисије у Кини, Хонг Конг, 2010.
[58] Иванов С. А., Указано дело, стр. 287-288.
[59] Епифаније Премудри, Слово о житију и учењу Светог оца нашег Стефана, епископа у Перму // http://lib.pushkinskijdom.ru/Default.aspx?tabid=10091.
[60] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 282.
[61] Писмо 135. Цитат по Иванов С. А. Указано дело, стр. 185.
[62] Свети Инокентије Московски, Поуке, 17, стр. 30.
[63] Свети Николај Јапански, Дневници, том 3, стр. 835.
[64] Иванов С. А. Наведено дело, стр.165.
[65] Митрополит Атанасије лимасолски, Глад за Богом, стр. 9.
[66] Архимандрит Јоаким Пар, Наше крштење обавезује свакога од нас да буде мисионар // Православље, издање 1, Москва 2013. стр. 328, 335-336.
[67] Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, део 1.4.
[68] Архимандрит Јоаким Пар, Указано дело, стр. 327.
[69] Преподобни Јустин Поповић, Унутрашња мисија наше Цркве.
[70] Зоитакис А. Јефрем Филотејски – Апостол Америке // http://www.svedokverni.org/starac-jefrem-filotejski-apostol-amerike-atanasije-zoitakis/
[71] Свети Игњатије Брјанчанинов, Писма рођацима и друговима, 464.
[72] Протојереј Јован Восторгов, Огледи из спољашње мисије, Москва, 1917. стр. 42.
[73] Иванов С.А. Указано дело, стр. 168.
[74] Свети Макарије (Невски), Слова и беседе, стр. 214.
[75] Свети Инокентије Московски, Поуке, 1, стр. 24.
[76] Свети Макарије (Невски), Слова и беседе, стр. 211.
[77] Наравствена правила, 70.27.
[78] Архимандрит Макарије, Мисли… стр. 287.
[79] Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Москва, 1997., стр. 229.
[80] Исто.
[81] Свети Инокентије Московски, Поуке, 2-3, стр. 24.
[82] Наравствена правила, 7025.
[83] Преподобни Исаак Сирин, Подвижничка слова, Москва, 1993. стр. 306, 430.
[84] Св, Григорије Богосов, Беседа 41.
[85] Архимандрит Софроније (Сахаров), Старац Силуан, стр. 84.
[86] Свети Инокентије Московски, Поуке, 5. стр. 25.
[87] Свети Инокентије Московски, Поуке, 35, стр. 39.
[88] Свети Николај Јапански, Дневници, том 2, стр. 293.
[89] Иванов С. А. Наведено дело, стр. 203.
[90] Свети Макарије Невски, Слова и беседе, стр. 212.
[91] Свети Николај Јапански, Дневници, том 4, стр. 846.
[92] Свети Макарије (Невски), Слова ибеседе, стр. 181-182.
[93] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 206.
[94] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 119.
[95] Свети Николај Јапански, Дневници, том 2, стр. 323.
[96] „Припадам Вам. Житије игуманије Спасо-Бородинског манастира Марије (Тучкове). Писма Светог Филарета Московског њој“, Москва 2003., стр. 117.
[97] Свештеномученик Василије Кинешемски, Беседе на Јеванђеље по Марку, стр. 178.
[98] Наравствена правила, 70.26
[99] Свети Инокентије Московски, Поуке, 29. стр. 36.
[100] Епископ Хрисант (Шетковски), Од Сеула до Владивостока, Москва 2012., стр. 179-180.
[101] Свети Инокентије Московски, Поуке, 34. стр. 38.
[102] Али ако мисионар буде разговарао са православним хришћанином који је у искушењу да пређе у другу религију, онда је у том случају директна критика те религије од стране мисионара не само умесна, већ и неопходна.
[103] Свети Јустин Мученик, Сабрана дела, Москва, 1995. стр. 268.
[104] Иванов С.А. Наведено дело, стр. 186.
[105] Свештеник Данило Сисојев, Наведено дело, стр. 45.
[106] Свети Теофан Затворник, Пут ка спасењу, 2.4.
[107] Тамо.
[108] О томе како у пракси то утиче на плодотворност мисионарског труда прочитај текст у прилогу „О једном неуспешном мисионару“.
[109] Житија Новомученика и Исповедника руских 20. века, Јануар, Твер, 2008. стр. 418.
[110] Митрополит Иларион (Алфејев), Живот и учење Св. Григорија Богослова, Москва, 1998. стр. 182.
[111] Свети Николај Јапански, Дневници, том 5, стр. 39.
[112] Наравствена правила, 70.34.
[113] Свештеник Данило Сисојев, Наведено дело, стр. 14.
[114] Свештеномученик Александар (Миропољски). Неколико речи о беседама са старообредницима и сектађима // Екатеринбурске епархијалне новости, бр. 35, 1912, стр. 820.
[115] Митрополит Атанасије лимасолски, Глад за Богом, Москва, 2011. стр. 5, 17-18.
[116] Свети Николај Јапански, Дневници, том 4, стр. 586.
[117] Протојереј Јован (Восторгов), Сабрана дела, том 4. Москва, 1916. стр. 72.
[118] Иванов С. А. Наведено дело, стр. 243.
[119] О томе говори и Свештеномученик Иларион (Тројицки): „Наша противсекташка полемика се претворила у некакав спорт сједињен са злоупотребом речи Светог Писма. Полемика са људима из секти често представља само некакво гађање текстовима при чему и секташи и мисионари заједно са њима, једнако стају на лажно и бесплодно тле. Спор „из Писма“ је још у другом веку био признат не само за бескористан, већ чак и за штетан. [Уместо тога, неопходно је] дати богословску оцену самом нецрквеном схватању хришћанства“. Свештеномученик Иларион (Тројицки), О животу у Цркви.
[120] Свештеник Јован Восторгов, Народно-катехизаторски курсеви. Искуство руководних упутстава. Москва. 1911. стр. 14.
[121] Иванов. С. А. Указано дело, стр. 314.
[122] Свети Николај Јапански, Дневници, том 5, стр. 100.
[123] Свети Николај Јапански, Дневници, том 2, стр. 85.
[124] Свети Николај Јапански, Дневници, том 3, стр. 443.
[125] Преподобни Силуан Атонски, Дела, 3.6.
[126] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). О борби са неверјем и развратом // Проповеди. Међутим, не треба упадати у другу крајност, сматрајући: „Моје дело је да просто посведочим истину, а како то радим и да ли су људи спремни да ме чују – то се мене не тиче.“ Ако се мисионар много времена труди у делу проповеди, посвећујући томе много времена и остаје без плода – то је онда озбиљан повод да се замисли да ли има грешака у начину на који проповеда.
[127] Тамо.
[128] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). У заштиту хришћанске вере, стр. 67.
[129] Архимандрит Макарије. Мисли… стр. 257.
[130] Извештај мисионара свештеника Аркадија Гарјаева // Екатеринбуршке епархијалне новости, бр. 11, 1911, стр. 278.
[131] Посланица Преподобног Теодосија о вере варјажској // Православни саговорник. Казањ, 1865, део 2, стр. 327.
[132] Свештеномученик Василије Кинешемски, Указано дело, стр. 244.
[133] Свети Макарије Невски, Слова и беседе, стр. 198-199.
[134] Свети Николај Јапански, Дневници, том 1, стр. 135, 143, 170.
[135] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 127.
[136] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 141.
[137] Свети Николај Јапански, Писма, стр. 253.
[138] Архимандрит Макарије. Мисли… стр. 188.
[139] Свети Николај Јапански, Дневници. том 4. стр. 786.
[140] Преподобни Амвросије Оптински. Одговор онима који су благонаклони према Латинској цркви.
[141] Свети Николај Српски, Индијска писма, Саратов, 2004. стр. 84.
[142] Тамо. стр. 164.
[143] Свети Андроник (Никољски). Година у Јапану, стр. 245.
[144] Тамо, стр. 259.
[145] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). У заштиту хришћанске вере, стр. 71.
[146] Прот. Јован (Восторгов). Сабрана дела, том 4. Москва, 1916. стр. 208.
[147] Архимандрит Макарије, Мисли… стр. 182.
[148] Свети Николај Јапански, Дневници. том 3, стр. 275.
[149] Свети Николај Јапански, Дневници. том 4, стр. 574.
[150] Митрополит Макарије (Невски), Слова и беседе, стр. 191.
[151] Извештај цару о узроцима жалосног положаја Православне Цркве у Русији.
[152] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). У заштиту хришћанске вере, стр. 90.
[153] Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). О борби са неверјем и развратом // Проповеди.
[154] Андроник (Елпидински), архимандрит. Осамнаест година у Индији. Москва.: Сретењски манастир, 2012. С. 21. На даље се сви цитати наводе по овом издању.
[155] Види цитате о овоме у поглављу „Мотивација мисионара“
[156] http://www.pravoslavie.ru/put/4223.htm
[157] http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/40217.htm