Кратко о тачки прелома – 1054. година. Одговор на римокатоличке аргументе о бројности као критеријуму истинитости њихове цркве.
Сада ћемо говорити о римокатолицизму. У питању је најмногобројнија данас хришћанска деноминација. Наравно, знате да се римска црква одвојила од Православне Цркве 1054. године, у питању је био дуг процес до овог датума. Дешавала су се једна или друга пуцања у односима Западне Цркве са осталим Патријаршијама који су ипак успевали да се залече, све ово је трајало доста. Међутим, 1054. година, објављене су анатеме од стране представнике папе римског на православне хришћане, као и од стране Православног патријарха. Зато је у питању догађај који се исправно сматра тачком прекида. Понекада римокатолици одговарају на аргумент православних да се римска црква одвојила, речима: ‘Како то мислите, нас је више, значи да сте се ви одвојили.’
Али, у то време, у 11. веку, када се одвајала римска црква, њених следбеника је било мање него следбеника осталих пет Патријаршија. А већ у вековима који су уследили, римска црква је успела да стекне, неретко и насилним путем, многе стотине милиона у Јужној, Северној Америци, Азији, Африци. У 11. веку ништа од тога није постојало, све се граничило Западном Европом и то не комплетном јер је потчињавање Риму био такође својеврсни процес. Дакле, њихових следбеника је тада било мање, а и бројчано Патријаршија које су се сачувале било је више од те једне катедре која је отпала.
А и најважније је не то колико следбеника неко има, већ ко поседује Истину, јер као што памтимо из историје Старог Завета, 10 колена је отпало од Господа и само два колена израиљског народа је сачувало верност Господу. Са ова два колена је била истина, помоћ Божија, а не са осталих 10 колена, иако су били бројнији.
Када се догодио раскол 1054. године, постојале су одређене разлике између римске и Православне Источне Цркве. А затим, са сваким веком све више и више се одвијало међусобно отуђење. Данас, количина међусобних разлика у богословској, практичној, моралној, аскеткој области је наравно много већа него пре хиљаду година.
Првенство у Цркви. Свети Оци о претензији римског папе на првенство. Дефиниција термина ‘викар’. Свети Оци о улози папе као ‘Христовог викара’.
Данас ћемо говорити о највећој разлици, то је питање првенства у Цркви. Са тачке гледишта римокатоличке цркве, папа римски, то јест, епископ Рима представља главу Христове Цркве на земљи, у питању је новотарија која је уопште и довела до прекида међу Црквама. О томе говоре наши Свети Оци, навеио бих њихове речи о оваквој позицији римске цркве.
Преподобни Амвросије Оптински говори: „Главна заблуда римске цркве представља то гордељиво тражење власти епископа Рима над осталим источним Патријарсима“, док Свети Јован Кронштатски додаје: „Њихова претензија на првенство и самовољно управљање целокупном васељенском Црквом“. Ту исту мисао је изразио снажно и Свети Илија Мињати: „Папа римски није желео да буде први међу браћом, већ господар над робовима“. Ово је и довело до раскида.
Пошто овде није питање само о власти већ и о месту на које претендује папа римски на место које, сагласно учењу Цркве, у Цркви заузима Господ Исус Христос. Једно од назива које су римске папе себи присвојиле ‘викар Христа’, то и означава, ‘викар’ је представник личности која сада није ту. То лице се удаљило и себи назначило намесника који га замењује за време одсуства. Ето који је смисао речи ‘викар’ и папа римски претендује да представља ‘Христовог викара’.
Сагласно учењу древне Цркве које се сачувало у Православљу, Господ Исус Христос се нигде није удаљавао из Цркве, Он нам је обећао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28:20). Зато Њему нису потребни никакви викари, намесници, нити људи који Га представљају док је одсутан.
Свети Игњатије Брјанчанинов говори: „Овим учење римокатолицизам папи присваја Христова својства и тиме одбацује Христа“, или по речима Светог Јована Кронштатског: „Римокатолици признавши римског папу за главу Цркве, Христа су гурнули у задњи план. Папу су учинили Христовим намесником, а Христос са нама пребива у све дане до свршетка века. Признавши папу за главу Цркве, изгубили су истинску Главу Цркве, Христа и остали без Главе. Просвети, уразуми и спаси их Господе!“
Православни хришћани се у својој вери руководе речима Светог Писма о томе да Бог Отац Христа „постави изнад свега за Главу Цркви, која је тијело његово“ (Еф.1:22-23). Управо и само схватање Цркве као Тела Христовог не оставља никакво место за учење да њу води било који смртни човек.
Римокатолички аргументи у заштити учења о првенству папе. Православни одговор на њих. Римокатоличко позивање на Петрово исповедање (Мт. 16) и православни одговор. Римокатоличко позивање на Лк. 22:32 и православни одговор. Римокатоличко позивање на Христове речи Петру: „Напасај јагањце Моје… напасај овце Моје“ (Јн. 21).
Сада ћемо детаљније на који начин римокатолици штите ову своју заблуду. Као прво, говоре да је тобож међу свим осталим Апостолима, Апостол Петар имао посебно место, да је био глава Цркве, глава свим епископима, да је ту власт добио од Христа. Ово је прва ставка.
Друга је по њиховим речима, да је Апостол Петар био епископ Рима, да је захваљујући томе што је живео и умро у Риму, то место и власт у Цркви се предаје римским епископима наслеђем, као нешто што су добили од Апостола Петра, онима који, по њиховим речима, заузимају Петрову столицу. Да не би испало тако да ми римокатолицима приписујемо нешто у шта они не верују, за почетак бих дозволио себи да цитирам речи из катихизиса римокатоличке цркве, званичног савременог вероучитељног документа који се тиче ове теме.
Тачка 880. овог документа гласи: ‘Христос је установио 12 Апостола као колегијум или стално обједињење за чију главу је поставио Петра, изабраног из њихове средине. Римски првосвештеник је наследник Петра.’ Даље, у 936. тачки катихизиса римокатоличке цркве пише: ‘Господ је Светог Апостола Петра учинио видљивим темељем Своје Цркве, уручио је Петру кључеве од ње. Епископ римске цркве је наследник Петров и глава је колегијума епископа, намесник Христов и пастир целе Цркве на Земљи’. На другом месту катихизиса стоји: ‘Папа је епископ римски и наследник Светог Петра, представља стални и видљив почетак и основа јединства епископа и мноштва верних. Јер римски првосвештеник над црквом, због своје дужности Христовог намесника и пастира целе Цркве, потпуну, врховну и васељенску власт коју има право да увек слободно остварује. Колегијум епископа има власт само у сагласности римског првосвештеника’.
Наравно, овде сваком човеку који добро зна Свето Писмо, хришћанску књижевност, дела Светих Отаца није тешко да види колико је страна ова позиција ономе што смо сазнали од Самог Спаситеља, Апостола и њихових наследника. Господ Исус Христос је говорећи о томе на који начин да се решавају спорови међу хришћанима као врховни ауторитет указао не на једног, било ког човека, већ на Цркву: „Кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (види Мт. 18:15-17), то јест, Господ није рекао: ‘ако хоћеш да се жалиш, реци Апостолу Петру или његовом наследнику’, зато што управо Црква представља тај ауторитет.
На другом месту Господ је рекао „Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима“ (Мт. 18:20). Ми овде видимо управо утврђење саборне основе Цркве, онога што је почело још у време Апостола који су се окупљали на Сабор у Јерусалиму за решавање општецрквених питања, а нису поверавали решавање ових питања Апостолу Петру. Управо тако и касније на Саборима су се решавала једна или друга црквена питања, јер су речи Господње: „гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима“, дакле, није рекао ‘где је наследник Петров тамо сам и Ја са њим, довољно је да питате само Петра’.
Штавише, сама идеја да је Апостол Петар био глава Апостолима противречи Светом Писму. Сам Господ је рекао Апостолима: „Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима… а ви сте сви браћа“ (Мт. 20:25, 23:8). Зато су Апостоли и решавали недоумице братски, сабирајући се у Јерусалим на Сабор и одлучујући уз дејство Духа Светога, како су они сами говорили: „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15:28).
Можемо размотрити и оне аргументе на које указују римокатолици у заштиту ове заблуде, да бисте знали, ако будете у прилици да се сусретнете са следбеницима ове заблуде, шта да одговорите, како да на прави начин разјасните здраво црквено учење. Наравно, неопходно је пре свега рећи да Господ Исус Христос никада није установио било кога за видљиву главу Цркве, никога од Апостола није одредио за наставника свих осталих Апостола, управо обрнуто, упозоравао их да нико од њих себе не назива учитељем или наставником другим Апостолима, јер имају једног Учитеља, Христа, а они су међусобно браћа. (види Мт. 23:8-10).
Римокатолици се обично позивају на речи Господа Исуса Христа упућених Апостолу Петру након што га је Петар исповедио за Сина Бога Живога: „А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац Мој који је на небесима. А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима“ (Мт. 16:17-19). Савремени римокатолици покушавају да овај цитат објасне тако да је тобож личност Апостола Петра постала онај камен на коме је основана Црква. У реалности, сви древни тумачи, између осталог и западни тумачи Писма, сви говоре да камен на коме треба да се оснује Црква не подразумева личност Апостола Петра, већ његову веру да је Исус Христос Син Бога Живога. О томе су говорили и Свети Јован Златоуст и Блажени Августин и Свети Амвросије Милански, као и други који су тумачили ове стихове. Они су говорили да Петрове речи: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16:16) представљају камен на коме је основано здање Цркве, а не сам Апостол Петар, јер као што знамо, врло брзо након што је Апостол Петар чуо ове речи од Спаситеља, упао је у грешку када је почео да се супротставља Господу на Његове речи о стрдању и смрти која Му је предстојала. Тада му је Господ одговорио: „Иди од Мене, сатано!“ (Мт. 16:23). Римокатолици, наравно, тај део стиха не воле да помињу јер управо он и показује да личност човека, чак и ако је човек побожан, искрен и ревностан као Апостол Петар, није слободна од грешака и падова. Као што знамо, касније се он чак и одрекао Спаситеља и зато ниједан човек не може да буде темељ вечне Христове Цркве, тим пре што знамо да је у Светом Писму за темеље Цркве написано: „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (1 Кор. 3:11). Апостол Павле обраћа посебну пажњу на чињеницу да је Господ Исус Христос темељ Цркве.
Што се тиче речи о даровању кључева од Царства Небеског Апостолу Петру то представља дар са везивањем и разрешењем, то јест, опраштањем и остављањем грехова и ту власт Господ није даровао само Апостолу Петру већ и свим другим Апостолима, како се види из Његових речи: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу; И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Мт. 18:18; Јн. 20:22-23). Дакле, то није нешто што је добио искључиво Апостол Петар, то је власт коју су добили сви Апостоли.
Други цитат који римокатолици обично наводе као аргумент о учењу о папи римском и његовом примату, о томе да је тобож Апостол Петар био глава Апостолима јесу речи Господа Петру: „А Ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју“ (Лк. 22:32). Ове речи сјајно објашњава Свештеномученик Горазд Чешки, он говори да су ове речи изречене заједно са предсказањем о трократном одрицању Апостола Петра, да њима Господ није установио Апостола Петра за главу свим Апостолима и целокупној Цркви већ је желео да каже да се након одрицања од Христа Петар, за разлику од Јуде, неће лишити вере, већ да ће се обратити и да ће управо својим обраћењем оснажити и друге у вери. Такође, Свети Горазд помиње и сличне примере када су грешници који су се обратили снажили и друге, као на пример, жена Самарјанка или Апостол Павле. И уопште, да оснажи своје ближње у вери може свако ко се искрено обратио Богу, независно да ли је он наставник, потчињени или једнак својим ближњима. Зато овај јеванђелски стих не може да служи као основа за његово посебно првенство, да је он био њихов заповедник. Сам Господ у обраћању Петру назива друге Апостоле „браћом“, не назива их слугама, његовим чедима или људима који му се налазе у потчињености. Употребљујући реч „браћа“ он их означава као људе који су му једнаки.
Трећи цитат који римокатолици воле да наводе образлажући своје учење о тобожњем првенству Апостола Петра представља речи које је Господ рекао Петру након Свог Васкрсења: „Напасај јагањце моје… Напасај овце моје“ (Јн. 21: 15,17). Овде је важно погледати на контекст из кога су узете ове речи. Сви добро знате ово место и знате да овим речима претходи питање: „Симоне Јонин, љубиш ли Ме?“ Господ три пута поставља ово питање Апостол јер је желео да Петар након свог трократног јавног одрицања, објави своје обраћање јавним исповедањем љубави.
Речи Христове да Петар напаса Његове јагањце и овце могу се разумети једино тако да је Петар након трократног одрицања изгубио апостолско звање и да му кроз његово покајање Господ враћа апостолску власт коју су имали други Апостоли који се нису јавно одрекли од Христа и нису је изгубили, јер су пастири духовних оваца и јагањаца Христових били без разлике сви Апостоли, не само Апостол Петар.
Шта је сам Апостол Петар говорио о себи? Став Апостолске Цркве према Апостолу Петрул идеја о преношењу Петровог достојанства фактом наслеђа епископске катедре. Древни спискови римских епископа, идеја да је Апостол Петар био први епископ Рима. Одговор на идеју да Рим има првенство зато што је Петар прорповедао у Риму.
Најважније је и да сам Апостол Петар није сматрао себе главом осталих Апостола јер у својој првој посланици себе назива „сапрезвитером“, са-пастиром, а Христа „Архипастиром“, начелником пастира, Главом пастира (1 Пет. 5:1,4). Овде се сам Апостол не слаже са римокатолицима који су ради образлагања свог лажног учења о првенству папе римског одлучили тако да припишу Петру оно што он никада сам себи није приписивао. И не само он, већ и остали Апостоли и први хришћани такође нису признавали Апостола Петра за Главу целокупне Цркве. Ово се види из многих места Светог Писма, посебно из књиге Дела апостолских. Тако на пример видимо да Апостолски Сабор шаље Петра и Јована у Самарију (Дела ап.8:14), то јест, не шаље Апостол Петар као глава некога, већ га Сабор Апостола шаље и он прихвата то, потчињава се и испуњава задатак који су му дали.
На другом месту видимо да када је Апостол Петар крстио у Кесарији капетана, незнабошца Корнилија, јерусалимски хришћани су га прекоревали због тога и он је морао да се брани. (Дела ап. 11:1-4). Подразумева се да у случају да су га сматрали главом Цркве сама таква ситуација се не би ни појавила, нико се не би усудио да га прекори и он не би морао да се брани. Довољно би било да каже: ‘Ја сам постављен за главу Цркве, шта ми је дошло на срце то и радим и ви немате право да ме питате било шта’, или да одговори речима којим римокатолички катихизис описује папу римског, типа, ‘ја имам власт над свима вама, зато ви немате права да ме питате за узрок мојих поступака.’ На крају, још један догађај који одлично показује однос који су имали остали Апостоли према Апостолу Петру – када се Апостол Павле јавно супротставио Апостолу Петру у граду Антиохији прекоревајући га да поступа неправилно. Овај догађај је описан у Посланици Галатима, 2:11-13. Тако нешто не би било могуће да је Апостол Павле сматрао Апостола Петра главом Цркве, тим пре, да га је сматрао непогрешивим каквим папу римског сматрају следбеници римокатоличке цркве.
Видимо из књиге Дела Апостолских да када су се јављала питања општецрквеног карактера ниједан од Апостола, укључујући и Петра, није сматрао да има право да их решава сам, већ их је решавао Сабор свих Апостола. У овој књизи се говори о важним скуповима Апостола, као прво, када је било потребно изабрати новог Апостола уместо Јуде издајника. Ту Апостол Петар није самостално поставио новог Апостола већ је говорио на Сабору свих Апостола. Друго, када је било потребно установити ђаконе, помоћнике Апостола, Дела ап. 6: 1-6. Затим, када је било потребно одлучити на који начин треба да се примају незнабошци који су поверовали у Христа, Дела ап. 15:1-35.
Наравно, Апостол Петар је уживао посебно поштовање, као и неки други Апостоли, као Јаков и Јован. Међутим, посебно уважење према овим Апостолима не даје повод за претпоставке да су они били начелници осталим Апостолима, то би очигледно било насупрот ономе што видимо у Светом Писму и раним црквеним изворима. Чак и ово учење о првеству Апостола Петра, иако је само по себи и неодрживо, још је неодрживији прелаз са њега на римске папе. Пошто сама идеја да пошто је Апостол Петар неко време живео и умро у Риму, сваки следећи римски епископ мора да има исти положај у Цркви као што је имао Апостол Петар – она се не може основати апсолутно ни на чему. Чак није ни логично, да не говоримо већ да о томе нема ничег ни у Светом Писму, ни у Светом Предању, тако нешто је супротно најосновнијој логици. Јер ако купим кућу у којој је некада живео неки Светитељ, рецимо Свети Јован Кронштатски или Свети Варсонуфије Оптински и почнем да говорим да сви у Цркви морају да се односе према мени на исти начин као и према том Светитељу, то ће бити апсурд! Само зато што живим у дому у коме је пре мене живео и умро неки од Светитеља или Пророк или Апостол, како могу да претендујем на коришћење истог положаја, истог поштовања које је он имао у Цркви? Никаквог смисла у томе нема!
Римокатолици схватају ово и зато су почели да уче да је Апостол Петар тобоже био први епископ Рима. Треба рећи да је у питању прилично касна идеја, на почетку тога није било чак ни у Риму, ни у самој римској цркви. Најдревнији спискови римских епископа почињу са Светим папом Лином, а затим, када се већ појавила ова лажна идеја, почели су да стављају и име Апостола Петра. Иако заправо Апостол Петар није био римски епископ, он уопште није био епископ као што нико од Апостола није био епископ. Епископи су главе Помесних Цркава које су Апостоли постављали. Сами Апостоли нису били везани неким конкретним градом, неком епископском катедром, већ су ишли и проповедали Јеванђеље час у једном, час у другом месту. Зато ниједан Апостол, укључујући и Апостола Петра није био епископ неког конкретног града.
И ако погледамо шта је написано о делатности Апостола Петра у Светом Писму, видимо да је његово проповедање било и у Самарији (Дела ап. 8:14), Лиди (Дела ап. 9:32), Јопи (Дела ап. 9:43), Кесарији (Дела ап. 10:24), Антиохији (Гал. 2: 11). Усмено Предање говори да је Апостол Петар такође проповедао на јужној обали Црног Мора, Александрији и Риму. Као што видимо, Апостол Петар је, као и сви други Апостоли, боравио у најразличитијим местима, проповедао, постављао епископе.
Нема само Рим основе да говори да њихова катедра потиче од Петровог постављања епископа, пошто и епископи које је Петар поставио у другим местима исто тако јесу његови наследници као и епископи града Рима. На исти начин би сви они, са истим правом, за себе могли да захтевају првенство над целом Црквом. Наравно, ово такође показује неодрживост ове идеје о Петровој столици. Никада и нигде у древној Цркви, ни у једном црквеном извору не видимо мисао да ако је у неком граду умро Апостол, то значи да на наредне епископе у том граду прелази исти положај који је заузима тај Апостол. На пример, тачно и поуздано се зна да је Апостол Јован умро у граду Ефесу, то је било свима познато, нико то никада није оспоравао и ипак, никоме на памет није долазило да говори да сви ефески епископи заузимају столицу Јована и сви они су такође љубљени ученици Спаситеља као што је био Апостол Јован. Сама идеја је апсурдна. Ово исто се односи и на Апостола Петра.
Треба рећи да се неодрживост ове идеје да су се тобож наследници Апостола Петра у Цркви од почетка поштовали као главе са истим положајем који је имао и Апостол Петар види и из следећег једноставног примера.
Сагласно летописима, први епископ који је био постављен од Апостола Петра био је Свети Лин који је управљао катедром Рима од 67. до 76. године, његов наследник Свети Анаклет је управљао од 76. до 88. године. Ако будете имали прилике да разговарате са римокатолицима на ову тему, можете им поставити питање, какво је њихово мишљење, да ли је у време папа Лина и Анаклета још увек био жив Апостол Јован који је живео минимум до 90. године. И зар је Црква заиста поштовала више римске епископе Лина и Анаклета него живог Апостола? Апостола за кога је било познато да је био љубљени ученик Спаситеља? Римокатолици са којима сам ја разговарао, нису смели да кажу да је Црква више поштовала Лина и Анаклета више од Апостола Јована.
Историјски примери који показују неодрживост учења о папи као глави Цркве. Римокатолички аргументи о првенству папе засновани на древним изворима. Православни одговор . ‘Прва по части’ и ‘прва по власти’. Римокатоличко позивање на цитат из дела Четвртог Васељенског Сабора: „Петар је говорио кроз Лава“.
Управо учење да је смртни човек, папа римски, глава Цркве, доводи до различитих недоумица које се јављају код нас ако погледамо какав су живот водили неки од римских папа. То је добро познато, између осталог и по римским изворима, многе римске папе, посебно након отпадања Рима од Православља водиле су недостојни начин живота. И говорити да човек који води очигледно грешни начин живота представља главу Свете Цркве наравно представља апсурд и није за изненађење што се јавио раскол у западном свету када су се протестанти јавно одрекли овог примата кој ипротивречи не само Писму, већ и ономе што су видели у животу. Осим тога, били су тренуци када је било истовремено и неколико римских папа и нису одмах дефинисали ко је истински римски папа, а ко је анти-папа, то јест, лажни. Такође, испоставља се да, ако поверујемо ономе на шта нас призива катихизис римске цркве, након што умре епископ Рима и до тренутка док се не изабере нови епископ цела Црква Христова остаје без своје најузвишеније видљиве главе, што је веома чудно за учење о Цркви.
Што се тиче сведочанства Светог Писма то смо поменули, можемо још додати да Апостол Павле говори да је управо Црква „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15), а не неки појединац. Очигледно је да он Апостола Петра није сматрао за стуб и тврђаву Истине, макар и зато што је спорио са њим и изобличио га за неисправно поступање. То да ни сам Апостол Петар, тим пре, ни људи који живе у граду где је сахрањен и који се називају епископи Рима не могу бити глава Цркве потпуно је очигледно из Писма, међутим такође се види и из Предања Цркве.
Треба рећи да римокатолици из раних црквених извора такође покушавају да докажу да се тобож примат признавао и у раној Цркви. У катихизису римокатоличке цркве који смо поменули, у 834. тачки, наведена су два цитата да ‘римска црква првенствује у љубави’, у питању је израз Светог Игњатија Богоносца, а други цитат припада Светом Иринеју Лионском: ‘са овом Црквом због њеног превасходног почетка, неопходно је да се усагласи свака Црква, то јест, верујући свуда’. У првом случају потпуно је очигледно, у другом случају мање, да су цитати истргнути из контекста. Што се тиче првенства у љубави, овде је потпуно јасно да се не мисли на командно-административну функцију која се присваја римском папи. Како се човек односи са љубављу према другима, видимо код Светог Климента Римског трећег епископа Рима, познатог по својој светости. Ако читамо његову посланицу Цркви Коринта видећемо заиста пример првенства у љубави, то јест, каква је љубав, како кротко, нежно саветује и умољава Свети Климент људе који праве неред у Коринтској Цркви да прекину са тим. Тамо нема никакве сенке власти, заповедања, тако да је у то време било потпуно умесно говорити да је тада римска црква била водећа у љубави.
Међутим, када неко заузима став ‘ја сам овде главни, ја вам заповедам, пожурите да послушате, испуњавајте све што вам говорим’ све то је крајње далеко од појма ‘првенства у љубави’, и уопште од саме љубави.
Римокатолици у Русији су издали зборник писама римских папа из различитих векова. Ја сам читао тај зборник и занимљиво је како се мења тон у писмима римских папа по мери како се приближавају том кобном датуму у 1054. години. У првим вековима, када читамо писма римских папа, нема ни трага власти, заповедања, ни трага претензији на то да они заузимају Петрову столицу и да зато сви морају да их слушају. Заиста, након неколико векова, приближавајући се једанаестом веку, такав тон почиње да се појављује код римских папа.
Што се тиче речи Светог Иринеја Лионског, оне су такође истргнуте из контекста. Ево шта заиста говори овај Светитељ: „По неопходности, са овом Црквом (римском) усаглашава се свака Црква, то јест, свуда верујући јер у њој се апостолско предање увек чувало од стране верних.“ Дакле, не зато што је у питању Петрова столица, зато што је епископ ове цркве глава целокупне Цркве, већ управо и само зато што се у овој цркви чува здрава и апостолска вера, апостолско предање. Заиста, током првих векова хришћанске историје, римска Црква је чувала здраву веру. Постојали су изузеци наравно, на пример, папа Хонорије, неке друге папе су се колебале и имали сумње у вези са вером, међутим, уопште гледајући, римска Црква је чувала веру у првим вековима и зато је, наравно, имала и такав вероучитељни ауторитет. У времену када је изгубила апостолску веру, када је увела новине у веру, наравно – изгубила је и положај о коме говори Свети Иринеј Лионски крајем другог века. Уопште, када сам говорио са римокатолицима видео сам код њих врло примитивну представу типа да је римска црква одувек, од првих дана била најважнија, њени епископи су увек били најглавнији, зашто се православни не налазе у јединству са Римом?
Морао сам да их подсетим да је положај римске цркве био ‘прва по части’ а не ‘прва по власти’. Прва катедра у Цркви, прва помесна Црква није била римска, већ јерусалимска. У Јерусалиму се појавила Црква, ту се одржао Апостолски Сабор и све док је у Јерусалиму био Јаков, брат Господњи, ту нема шта да се говори, јерусалимска Црква је имала првенство. Међутим, након јудејских ратова, након фактичког уништења Јерусалиа и бекства хришћана, наравно, догодило се узвишење римске катедре у побожности, римске Цркве. Пошто је у питању била престоница царства, тамо је живело много људи, хришћанска заједница је била највећа и у поређењу са другим градовима, а њени епископи су били врло достојни људи у првим вековима – наравно, римска Црква је заузела прво место у диптиху.
Након њеног отпадања, прво место у диптиху заузела је констанитнопољска Црква. Постојао је ттренутак у историји када је константинопољска Црква у лицу својих епископа такође отпала од Православља, у 15. веку, након потписивања Флорентинске уније. До тренутка када се следећи константинопољски Патријарх вратио Православљу, александријски Патријарх, епископ александријске катедре је био први по части. Након повратка у Православље константинопољске Цркве, она се вратила на прво место. Ако се икада догоди да се римски папа врати у Православље, тада ће поново римска црква бити на првом месту. То место није нешто фиксно, то зависи од савременог положаја Цркве и наравно повезано је са историјским прејемством. Зато такву аргументацију не можемо да признамо. Разуме се, са тачке схватања древне Цркве не видимо ништа слично што данас има римски папа, не може да се замисли да је Апостол Петар посебним писменим декретима постављао и утврђивао епископе као наследнике Апостоле у осталим помесним Црквама. У равном хришћанству сваки епископ је био аутентичан, равноправни наследник Апостола.
Још нешто на шта воле да се позивају савремени римокатолици. На Четвртом васељенском Сабору који се одржао 451. године, представници римског папе, Светог Лава Великог прочитали су његово изложење вере и након што су се учесници Сабора убедили да је православно, похвалили су то излагање на начин Истока, изговорене су и речи: „Петар је говорио кроз Лава“. Неки римокатолици наводе овај пример и говоре да су Оци Четвртог Васељенског Сабора признавали примат папе римског у смислу какав је и данас.
Питање: Чуо сам став да данашња савремена Константинопољска Црква признаје врховну улогу папе римског? Шта можете рећи о томе?
Одговор: Не, у данашње време Константинопољска Црква званично не признаје примат папе римског. Када би било тако, то би био повод да се сви Патријарси окупе и константинопољски Патријарх осуди за јерес. Наравно, таквих изјава од стране Константинопоља нема.
Враћајући се на питање које смо почели, да одговоримо на аргумент за Четврти Васељенски Сабор. Треба нагласити да су управо зато Оци Сабора похвалили Посланицу Светог Лава Великог јер је она била сагласна са вером Цркве, сагласна са православном вером. И тек након што су упоредили његову посланицу са православним вероучењем, они су то рекли. Да се заиста римски папа сматрао главом Цркве, онда уопште не би ни било потребе за сазивањем Васељенског Сабора, било би довољно послати му писмо и замолити га да одговори, а његов одговор рашири по свим помесним Црквама.
Сама чињеница сазивања Сабора, сама чињеница да Оци нису веровали просто папиним посланицима већ су проверили да ли изложење Светог Лава одговара учењу Цркве сведочи да управо није било примата римског папе у древној Цркви. А ове речи да је Апостол Петар говорио кроз Лава су повезане са конкретним догађајем, јер је и Свети Лав, како је он сам говорио, када је писао изложење вере бринуо да ли је правилно написао, да није случајно допустио неку грешку. Зато је положио изложење на гроб Светог Апостола Петра и појачано се молио да га сам Апостол уразуми да ли је правилно написао црквено учење или не. Имао је откривење од Апостола Петра који му се јавио и рекао: „Прочитао сам и исправио“. Он је затим пронашао свој рукопис и видео да у њему заиста постоје исправке и већ у таквом, исправљеном облику послао на Четврти Васељенски Сабор. Управо због овог догађаја који је испричао сам Свети Лав су се и чуле те речи Отаца Сабора, а не зато што су они сматрали да тобож кроз сваког римског папу говори Апостол Петар. Када би такво схватање постојало, онда не би осудили и анатемисали римског папу Хонорија за јерес.
Дакле, папин примат представља основни лажни догмат римске цркве који јој није дозвољавао све претходне векове, све до данас да се присаједини Православној Цркви. Не само сам догмат већ и гордост која је родила овај догмат не само Рима, већ и свих који се повезују са Римом и са високим пуномоћјима који су сами себи приписали и која им нико у Цркви није признавао.
Став савремених римокатолика према догматским разликама римокатолицизма и Православља. Најважнија разлика између римокатолицизма и Православља. Њене последицу по целокупни живот римокатоличке цркве. Призивајућа и спасавајућа благодат.
Сада бисмо говорили о основнми разликама римокатолицизма и Православља. Овде је потребно направити мали увод. Ради се о томе да разлике које се називају традиционалним (филиокве, чистилиште, непорочно зачеће) не обухватају саму суштину, чак не описују колико је снажно савремена римокатоличка црква отишла од Правослвља, од оног древног црквеног учења и предања које нам је некада било заједничко. Огромној већини савремених римокатолика многе од ових традиционалних тачака разлике између Православља и римокатолицизма о којима можемо да прочитамо у противкатоличком катихизису од пре сто година или другој сличној литератури за које су се у претходним вековима богослови борили, бранили их, немају неку вредност, савремени римокатолици су уопште равнодушни. И ако будете имали прилике да разговарате са римокатоликом тешко да ће то бити питање које ће им бити занимљиво за разматрање. Чак и ако у неким тренуцима показују спремност да се одрекну од филиокве то није зато што су освојени православном позицијом, већ зато што у целини ниво значаја догматских питања за савремене римокатолике већ уопште није толико важан.
Када сам се пре 12 година нашао на конференцији на којој су иступали римокатолички богослови и интелектуалци, мене је поразило колико у савременом римокатолицизму могу да се спајајају неспојиве ствари. Један од људи који су иступали, говорио је тако да смо и ја и било ко од православних могли да се потпишемо испод његових речи, њему су аплаудирали, он је сео на своје место. А затим излази следећи говорник и изговара такве ствари за које уопште не могу да схватим како може да из изговара хришћанин, нећу рећи само православни, већ човек који се сматра хришћанином. Он је и свештеник римокатолички, теолог и њему такође аплаудирају. У оквирима савременог римокатоличког света ове две појаве већ могу потпуно међусобно да живе, не противрече, управо зато што свест о неопходности јасноће богословског мишљења за Запад већ није актуелна. И то данас представља једну од најважнијих разлика између римокатолицизма и Православља.
Наравно, ово се не тиче само догматике, ово се тиче многих питања литургике. Многим православним хришћанима су познати различити примери до којих долазе римокатолици након Другог ватиканског концила: и мисе на плажи и неки елементи театра и маскенбала за време миса. Све то представља израз духа који се показао у преокрету оријентације духа римокатоличког богослужења. Ако су се у древности римокатолички свештеници молили лицем окренути ка Горњем месту, у двадесетом веку окренули су се лицем према људима. То јест, свештеник се претворио на тај начин у глумца, присутни су се из молитвеника претворили у гледаоце и тај преокрет лицем ка човеку представља грчевити покушај римокатоличке цркве који она не напушта ни данас, да из све снаге победи у борби са светом за срца својих номиналних следбеника и то по сваку цену, по цену највећег приближавања раслабљеном световном човеку.
Ова позиција, осећање, избор који је римокатоличка црква направила у двадесетом веку који управо у великој мери и разликује римокатоличку цркву од оне римокатоличке цркве која је позната из времена средњег века. Ово такође представља велику разлику римокатолицизма и Православља.
Ово дотиче и аскетског учења, учења о молитви, о принципима духовног живота, све ово је такође на себи осетило велики утицај отпадања римокатолицизма од Православља. Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Теофан Затворник су дотицали ова питања, писали да у духовним писцима, мистицима римокатоличке цркве нема ничег духовног, да је у питању душевно и да душевним средствима они покушавају да имитирају духовна стања која помиње Свето Писмо, да све то доводи до чулности, емоционалности која налази свој изражај и у иконографији римокатолицизма. Ако се пореде слике које представљају Христа или Богородицу са иконама православне традиције или чак ако се упореде позније, чисто римокатоличке слике на познате теме са римокатоличким иконама и фрескама које се до данас чувају у римским древним храмовима и које су насликане још док је Рим био православан, видећемо поражавајућу разлику. Наравно, није једноставно све ово обухватити и пренети. Ипак, пошто савремени римокатолици настављају са исповедањем свог учења ми ћемо сада и проћи ове тачке које смо поменули.
Питање: Драги оче, да ли се при свему овоме што сте поменули, може говорити о некаквој благодати у римокатоличкој цркви? Да ли благодат присуствује у оваквој цркви?
Одговор: Хвала за питање. Сагласно учењу Православне Цркве, посланици Источних Патријараха на пример, такође и у другим документима, постоји призивајућа благодат и спасавајућа благодат. Призивајућа благодат је благодат која човека који се налази ван спасавајуће ограде Цркве својим дејством побуђује да тражи Истину, побуђује да предузима поступке и осећа стања која ће га привести у спасавајућу ограду Православља. Таква призивајућа благодат наравно постоји и код римокатолика и протестаната и незнабожаца. Сваки човек, и будиста и муслиман, осећа на свом срцу призивајућу благодат, да би могао да приђе у Православље и позна истину. Друга је ствар што се ретки одазивају на тај унутрашњи глас, ретки су они који желе да га прихвате озбиљно.
Што се тиче спасавајуће благодати која се даје у Православној Цркви, између осталог и кроз учешће у Тајнама Цркве, она постоји само у Православној Цркви, римска (римокатоличка) црква не поседује више спасавајућу благодат након што се одвојила од Православља.
Римокатолички догмат о непогрешивости римског папе. Објашњење Свештеномученика Горазда Чешког. Историјски примери који показују неодрживот учења о непогрешивости папе.
Говорили смо о примату римског папе, сада је потребно говорити још о једном догмату римокатоличке цркве који је такође био прихваћен на Првом ватиканском концилу у 19. веку, догмат о непогрешивости римског папе. Ево како он данас звучи у савременом катихизису, званичном изложењу вере римокатоличке цркве, тачка 891., цитирам: ‘Због своје мисије римски првосвештеник, глава колегијума епископа поседује непогрешивост када он, као врховни пастир и учитељ свих верујућих коме је поручено да утврђује у вери своју браћу, коначним решењем објављује учење о вери и моралности. Ова непогрешивост се такође простире исто тако широко као и ризница Божанског откривења’. Учење о непогрешивости папе римског у питањима вероучења наравно није сагласно учењу Православне Цркве, није сагласно Светом Писму.
Исти онај Апостол Петар чијим су се наследницима прогласиле римске папе, чак он као што се сећамо, не једном је био подвргнут падовима и грешкама и не само за време живота Спаситеља, већ и након Његовог Вазнесења као што описује Апостол Павле. Дакле, ако такву врсту непогрешивости сагласно Светом Писму није поседовао чак ни сам Апостол Петар, како на то могу да претендују римски епископи који у свему заостају за Апостолом Петром, јер не верујем да ће неко од њих рећи да превазилази Апостола Петра у вери, врлини, итд. Ако би то учење било истинито, тада не би било свих оних примера грешки Апостола Петра на које указује Свето Писмо.
Овде бих желео да наведем речи Свештеномученика Горазда Чешког који је пре свог обраћања у Православље 18 година био римокатолички свештеник и наравно, одлично познавао ту традицију изнутра. И ево на који начин он коментарише догмат о непогрешивости римског папе: ‘Није могуће да би неки хришћанин, макар био и епископ могао да буде непогрешив у делима вере и морала, јер Господ Исус Христос ниједном члану Цркве засебно није дао дар непогрешивости, макар то био и Апостол да га не би увео у страшно искушење гордости и надмености’. Упркос томе, нашли су се међу епископима који иако су и наследници Апостола, такви које је Црква морала да осуди. Тако су и неки епископи Рима били осуђени, на пример, папа Хонорије који је био папа од 625. до 638. Године, он се придржавао монотелитске јереси, био је подвргнут анатеми од стране Васељенских Сабора, умро је као јеретик. Биле су и папе које су се ипак приклониле Православљу, међутим, дуго времена су се колебали између истине и јереси као, на пример, папа Либерије који се једно време слагао са Аријем, или папа Вигилије који је живео у шестом веку који се једно време придржавао монофизитске јереси. На тај начин, сама историја показује недоследност претензија римских папа на непогрешивост. Тим пре, само Свето Писмо говори као што знамо да нема човека да живи а да не греши, да је једино Бог без греха. Овај догмат противречи Светом Писму, Господ нигде није правио изузетак за римске папе када је изговарао ове речи.
Имао сам прилике да слушам о једном догађају, не знам да ли се и заиста тако догодило. Један свештеник који је дуго времена у совјетској епохи представљао Руску Православну Цркву у различитим међухришћанским сусретима једном приликом је током сусрета са римским папом Јованом Павлом II дозволио себи да му постави следеће питање: ‘Могу ли да Вам поставим једно лично питање које ме одавно интересује?’ Папа Јован Павле је одговорио потврдно, и свештеник је питао: ‘Реците ми, Ви заиста верујете да сте непогрешиви?’ Ово питање је збунило папу и он је почео нашироко да одговара: ‘Схватате, у питању је традиција наше цркве, догмат који је прихваћен од стране Првог ватиканског концила…’ Свештеник је тада рекао: ‘Ако Ви након смрти станете испред Христа и Он Вас буде питао: ‘Ти си заиста сматрао себе непогрешивим?’, зар ћете Му такође одговорити да је у питању традиција Ваше цркве, да је то догмат који је прихваћен од стране Првог ватиканског концила, итд.?’
Ова прича одражава оно што људи мисле у вези са овим догматом, не само православни. Ипак, римокатолици и даље настављају да се придржавају овог учења, њима је то важно. У суштини, основни догмати који су римокатолицима крајње важни су догмати који су повезани са положајем римског папе јер управо папа представља оно што уједињује читав римокатолички свет. У свему осталом постоји толико разних струја, тенденција да би се без папе све распало. Зато су наравно папин примат римокатолици спремни да бране, а остале ствари нису толико важне.
У средњим вековима је постојало још једно лажно учење о римском папи са којим су спорили наши старији богослови, сада већ није толико актуелно. У питању је учење о томе да је папа и светски владар, између осталог и над краљевима, западним царевима. Наравно, ово учење је погрешно и са тачке гледишта канона древне Цркве који су били заједнички и за Запад и за Исток, који говоре да епископ већ не може да посеже за неким световним формама владавине.
У историји Православне Цркве постојали су ретки моменти када је епископ или патријах постајао руководилац народа, међутим, то су били изузеци који никада нису били озакоњени од стране Цркве и као по правилу, нису доносили посебно велики плод. Међутим, ако су у Православној Цркви то били изузеци и увек се гледали као изузеци, у западној цркви је постојало целовито учење. Пошто су касније и сами западни краљеви и цареви престали да признају над собом власт римског папе и штавише, његову владавину свели на јако малу државу Ватикан, то сада и нема тако велику улогу иако римски папа остаје формално светски владар државе Ватикан што противречи канонима древне Цркве.
Филиокве. Забрана измене у Символу Вере од стране Васељенских Сабора. Кратка историја појаве учења о Филиове. Римокатолички аргументи заштите учења о Филиокве. Православни одговор.
Сада ћемо прећи на питање Филиокве. Филиове се са латинског преводи као „и Сина“. Овде треба подсетити на оно што мислим многи добро знају, да је Господ Исус Христос посведочио да Дух Свети, Дух Истине „од Оца исходи“ (Јн. 15:26). Зато је Црква од најранијих времена учила да Дух Свети исходи од Оца. На жалост, на Западу се појавило лажно учење у вези са додавањем да Свети Дух исходи од Оца и Сина, филиокве управо и јесте тај додатак у Никео-Цариградском Символу Вере јер се од почетка, у нашем Символу Вере који је био јединствен за све хришћане, између осталог који је и на Западу био прихваћен, говори „и у Духа Светога, Који од Оца исходи“.
Међутим, римокатолици без обзира на то што су Други и Трећи Васељенски Сабори забранили уношење било каквих измена у Символ Вере, кренули су путем промене и додали речи „и Сина“. До данас се чува ово лажно учење у римокатоличкој цркви, ја ћу цитирати катихизис римокатоличке цркве, тачка 246.: ‘Латинска традиција Символа вере исповеда да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Флорентински сабор из 1438. године објашњава природу и биће Светог Духа Који истовремено исходи од Оца и Сина и Он вечно исходи из Једног и Другог као из вечног узрока’.
Овде се види дрскост коју су учинили западни богослови која је касније прихваћена и од стране целе западне цркве, када су одлучили да исправе Господа Исуса Христа. Господ говори да Дух Свети од Оца исходи, а они су одлучили да Га поправе, рекли су да је Он заборавио да дода „и од Сина“. Није их збунило што су притом кренули на искривљење Символа вере чије је искривљење и додавање било каквих измена било категорички забрањено од стране Васељенских Сабора које су прихватиле и саме римске папе.
Треба рећи да се ово учење први пут појавило у Шпанији у шестом веку, искрено говорећи, до данас није јасно који је разлог покренуо шпанску цркву да унесе ову измену у Символ Вере. Претпоставља се да су на тај начин хтели да се сачувају од аријанства, али су заправо сами упали у другу заблуду и посегнули за оним што никада нису могли да ураде – сабор шпанске цркве, чак не ни целокупне западне римске цркве, већ једног њеног малог дела, ни на који начин није имао права да уноси измене у нешто што је прихватила целокупна Васељенска Црква. Треба рећи да се саме римске папе нису одмах сложили да унесу измене у Символ, они су се борили са овим додатком. Ово учење се постепено из Шпаније почетком деветог века раширило на Француску и Немачку, али је наилазило и на оне који су се борили са додатком филиокве, на пример, папа Лав III који је почетком деветог века одбијао да унесе овај додатак у Символ Вере. Постепено је ово учење постало свуда прихваћено на Западу и на инсистирање цара Хенрика II папа Бенедикт VIII је ово учење унео званично 1014. године.
У чему је проблем са овим учењем у суштини? Ради се о томе да оно криви наше учење и представу о Богу Тројици, јер сагласно са Истином, древним учењем Цркве, Бог Отац је јединствени узрок Божанства Лица, тако да су и Син и Дух од једног Оца, Први се рађа, а Други исходи. И ова хармонична представа, била је природна за древну Цркву и непосредно проистицала из Светог Писма. И као што се не може рећи да се Син рађа од Оца и Духа, тако се не може рећи ни да Свети Дух исходи од Оца и Сина. Захваљујући овом древном учењу, у једном Богу пребива и један Узрок, при једнакости Лица. Ово је савршена хармонија коју Филиокве на жалост разара. Филиокве доноси раздвајање између Сина и Духа, јер се испоставља да Син, Друга Ипостас Свете Тројице има један Узрок, Оца, а Дух Свети има други Узрок, Оца и Сина. Као што сам већ навео римокатолички катихизис, они говоре да Он из једног Узрока исходи. Ово нарушавање богословља, тријадологије представља велику и озбиљну грешку западне цркве.
Треба рећи и како римокатолици покушавају да заштите ово учење. Они наводе различите цитате из Светог Писма, на пример, када Господ Апостолима говори да ће им послати Духа Светога. Они говоре: ‘Видите, Он говори да им шаље, значи да од Њега и исходи’. Међутим, они овде мешају две приниципијелно различите ствари. Православље такође има учење о слању Духа од Оца кроз Сина, међутим, ово учење се дотиче домостроја спасења. Тиче се начина на који Лица Свете Тројице делују у историји, у нашем свету, ради спасења људског рода. И ту се одвија оно о чему је Господ говорио, да Он шаље Духа. У овој реалности нашег света, ради нашег спасења, у тој спасавајућој делатности Божанска Лица Свете Тројице на тај начин узајамно делују. Дух Свети садејствује богооваплоћењу и Син Божији Који се оваплотио, Исус Христос садејствује доласку Духа Светога на земљу.
Али, када говоримо о учењу Символа Вере у које је унесено филиокве, у овом учењу се не ради о домостроју спасења, тамо није учење о томе на који начин Бог делује у времену ради спасења људског рода, у Символу Вере се налази учење о томе на који начин се у вечном Богу вечно међусобно односе Лица Свете Тројице. Зато ту како говори Свети Горазд Чешки, новотарија не може да буде оправдана цитатима из Светог Писма који говоре о слању Духа од Оца кроз Сина пошто се у тим цитатима говори о домостроју, то јест, о дејству Лица Свете Тројице у свету, док филиокве учи о вечном исхођењу Духа као о Његовом личном својству. Римокатолички катихизис, узгред речено, управо о томе и говори, о вечном исхођењу Духа. Зато су покушаји римокатоличких апологета да се сачувају од критике на коју је тешко одговорити, усмерени на људе који не познају сасвим добро православно богословље и историју Цркве. Заиста, тешко је штитити ово учење које противречи и Светом Писму и директно нарушава забрану Трећег Васељенског Сабора на измену Символа Вере и притом, и по свом садржају, уноси хаос у учење о Тројици.
Савремено признање незаконитости учења о Филиокве од стране римокатолика. Римокатолички догмат о непорочном зачећу Мајке Божије. Православни одговор. Римокатоличко учење о чистилишту. Заблуда у изједначавању чистилишта и митарстава, разлике у овим учењима.
Зато је у наше време, у дијалогу са Православном Црквом, римокатоличка црква признала грешку уношења филиокве у Символ Вере, посебно је Архиепископ рославски Јеремија из Пољске Православне Цркве, члан мешовите православно-римокатоличке комисије за богословски дијалог на пример, изјавио: „Још много пре сусрета у Балтимору 2000. године било је одлучено да је додавање филиокве у текст Никео-Цариградског Символа Вере неумесно и незаконито“. Међутим, овај рад мешовите комисије није нашао свој изражај у пракси римокатоличке цркве.
То јест, у званичном дијалогу са православнима, римокатолици су признали да уношење Филиокве није било умесно и законито, међутим, реално они ништа не предузимају да би уклонили Филиокве из својих исповедања и символа вере сем малих изузетака. Епископ Јеремија наводи карактеристичну чињеницу, говори да је римски папа Јован Павле II објавио 1981. године званичну посланицу у којој наводи Символ вере без Филиокве. Притом енглески и немачки преводи ове посланице, како примећује епископ Јеремија предали су у тачности цео текст, док је у пољском преводу филиокве остало на месту које је уобичајено за Пољаке. Дакле, видимо да се чак и на том нивоу одвија својеврсни отпор томе да већ призната од стране римокатолика у богословском дијалогу неумесност додавања Филиокве у Символу вере нађе свој одраз у реалној, богослужбеној и молитвеној пракси римокатоличке цркве. Такође и за претходног папу, Бенедикта XVI постоји видео снимак где он наглас чита Символ вере без Филиокве, али је могуће да сами римокатолици то не доживљавају као одрицање од учења о Филиокве, већ као одрицање од додатка Филиокве у тексту Символа вере при чувању учења самог по себи.
Питање: Имам једно питање. Римокатолици се не причешћују Светим Христовим Тајнама. Како се они онда спасавају?
Одговор: Хвала Вам за питање. Сагласно учењу Светих Отаца, спасење је могуће само у јединој истинитој Цркви коју је основао Господ Исус Христос. Заједнице које се одвајају од ове Цркве, на жалост, за себе затварају могућност спасења и то се тиче римокатолика и протестаната и монофизита. Зато је на жалост одговор на Ваше питање да се они ни на који начин не спасавају. Они исповедају јереси које разматрамо овде и многобројне одлуке Православне Цркве су саборно осудиле ову јерес. То што Вам говорим нису моје речи, није моје мишљење, то је оно што говори Сам Господ у Својој речи. Подсећам да се у Посланици Галатима 5.гл., 21-22.ст. говори да они који се предају јереси Царства Божијег неће наследити. Зато су, на жалост, наша сабраћа по Адаму која припадају римокатоличкој цркви затворила за себе могућност спасења. Зато ми и појашњавамо сва ова питања, не да бисмо мислили како смо ми добри, а други су лоши, већ да бисмо били спремни да, ако у наш живот Господ пошаље човека са једном или другом заблудом објаснимо истину, у каквој се заблуди налази – исповедао он ислам или јудаизам или будизам или протестантизам или римокатолицизам или неопаганизам. Какве год заблуде имао човек, ми смо дужни да будемо спремни да, како говори Апостол Петар, пружимо одговор о нашој нади, схватајући по чему се разликујемо од учења његове заједнице.
Сада бисмо требали да пређемо на следећи догмат, тачније комплексу погрешних учења римокатоличке цркве о поштовању Мајке Божије. 1854. године римокатолици су објавили учење да је тобож Богородица била непорочно зачета, то јест, да се последице греховног пада Адама и Еве на Њу нису рашириле. Сагласно овом римокатоличком догмату, Богородица је још пре рођења била ослобођења од власти првородног греха и зато није могла да греши. Имамо још једно укључење.
Питање: Сагласно историјским подацима и опису живота Јованке Орлеанке, њој се јавио Архангел Михаил, то је видео један од очевидаца, он је видео светлу сенку. У вези са тим имам једно питање – људи римокатоличке вере, обраћајући се Богородици, Господу Исусу Христу – зар их Мајка Божија и Господ не чују и не одазивају се на свете молитве таквих чистих људи као што је била на пример, римокатоличка светитељка, Јована Орлеанка која је ослободила Француску од енглеских окупатора?
Одговор: Хвала за питање. Ми треба да пазимо на помисли које нам долазе на ум зато што свака помињао која иде насупрот учењу Спаситеља иде од стране непријатеља нашег спасења. Још једном понављам, Господ је рекао да човек који се предаје јереси неће наследити Царства Божијег. А ми видимо на пример неку историјску фигуру коју лично нисмо познавали, али смо нешто о њој прочитали, и то нешто прочитано, испричано од стране једног јеретика о другом јеретику ми прихватамо са таквим поверењем да смо спремни да се одрекнемо од следовања Светом Писму?
По мом мишљењу, наравно да је неопходно удаљавати се од такве врсте саблазни. Што се тиче Вашег питања непосредно о молитви, наравно, Господ слуша молитве свих који Му се обраћају. И одговор на ове молитве је то што Господ указује на то како да ови заблудели људи, у којој год заблуди били, могу да чују за Православље и на који начин могу да уђу у истинску Цркву. Зато и Господ и Мајка Божија и сви Светитељи, чувши молитве дају људима могућност да приђу истини. И ми знамо да се то тиче и древности, јако много наших Светитеља су или Немци или Италијани који су дошли у Русију и примили Православље, и то су древна времена за која је тешко претпоставити на који начин су могли Италијани или Немци да чују за Православље. Али Господ је уредио. А зашто? Зато што су они у души имали стремљење, одазивали су се у души на зов призивајуће благодати Божије. А што се тиче људи за које је питао наш слушалац, да су они сви такви чисти и свети – схватите, ван Цркве Која освећује људе, нико не може да буде свет. Зато бих ја овде био опрезан да употребљавам такве врсте узвишених речи у вези са једним или другим историјским личностима за које између осталог постоје различити подаци. На крају бих желео да подсетим да у том истом Светом Писму Господ устима Апостола Павла упозорава да зли дух може понекада да се преруши у анђела светлости ради обмањивања хришћана. О томе Преподобни Теодор Студит пише: ‘Не жури да брзо поверујеш свакој људској гласини о различитим чудима и знамењима, јер често и јеретици чине нешто што је за дивљење и све се то одвија да би се испитала верност људи Господу’.
Настављамо разматрање учења римокатолика о Божијој Мајци. На ум долази један догађај из књиге Дела Апостолских, када су незнабошци почели Апостоле да доживљавају као незнабожачке богове. Они су почели да одају божанско поштовање Апостолима, као боговима им принели поклоне. Апостоли су се категорички томе успротивили и прилично оштро нису прихватили то прекомерно поштовање. Исто тако и римокатолици у поштовању Божије Мајке допуштају такве прекомерне сувишности које Самој Божијој Мајци нису угодни, као што нису били угодни ни Апостолима.
Постоји живо учење, наравно, не у катихизису, већ међу простим народом, свештенством које је у контакту са народом да је Богородица Са-искупитељка, Са-заступница заједно са Христом, да је Она такође као и Он, Искупитељка рода људског, да је Она супруга Духа Светог што је већ богохулство. Све ово је у савременом римокатоличком свету прилично живо и зато је поштовање Богородице у римокатоличким земљама очигледно претерано. Мени су говорили неки од људи који су напустили римокатолоицизам да је однос према статуама и њиховом поштовању већ као однос према неким богињама. Ако римокатолици претерано поштују Божију Мајку, протестанти уопште не поштују, док се православни држе здравог, царског пута када поштују Богородицу и не дозвољавају таква нездрава преувеличавања. Треба рећи да са оваквим преувеличавањима као што су учења о непорочном зачећу и неучествовања у првородном греху Мајке Божије није сагласна Сама Богородица. Она, као што видимо у првој глави Јеванђеља по Луки, назива Бога Својим Спаситељем. То значи да је Њој било потребно спасење. Када Она не би имала првородни грех, Њој спасење не би било потребно, Бог за Њу не би био Спаситељ и Она би заиста Сама била, како римокатолици говоре, Са-искупитељка и Са-спаситељка. Међутим, када Га Она назива Својим Спаситељем, а Господ спасава управо од греха, наравно ту је потврда оне истине која на другом месту у Светом Писму говори да су сви људи сагрешили и да су лишени славе Божије.
Несумњиво је да је Света Дјева Марија најчистији човек који је уопште постојао на земљи до доласка Спаситеља. Она у Себи није имала личне грехе, о томе Свети Оци говоре. Али је била подвргнута првородном греху, као и цели род људски и зато је и Њој био потребан Спаситељ и зато Она није била непорочно зачета како од 19. века лажно тврде римокатолици.
Треба рећи пар речи и о чистилишту, учењу римокатоличке цркве. Наводим цитат из катихизиса римокатоличке цркве, тачке 1030-1031.: ‘Људима који умиру у благодати и пријатељству Божијем али нису потпуно очишћени, иако им је и обезбеђено вечно спасење, након смрти претходи очишћење да би обрели светост неопходну за ступање у радост небеску. Црква чистилиштем назива то коначно очишћење изабраних, које је потпуно другачије од кажњавања проклетих’. У питању је прилично древна заблуда римокатоличке цркве, она се састоји у томе да ето, постоји рај, постоји пакао и постоји неко место, средње, тамо се налазе људи који нису довољно лоши за пакао и довољно добри за рај. Они се тамо муче, то мучење их прати не вечно, већ привремено. То мучење их чисти и када се очисте овим привременим мукама, након тога прелазе у рај.
Детаљно се може погледати код Светог Марка Ефеског, он има неколико слова против учења о чистилишту у којима врло снажно изражава и православну веру и разматра све аргументе. Ако бисмо укратко сумирали све што говори Свети Марко никаквих основа за учење о трећем месту или чак о неком прелазном стању у Светом Писму нема. Господ је у Јеванђељу по Луки потпуно очигледно у причи о богаташу и Лазару устима рекао праоца Авраама да је „постављена међу вама и нама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе“ (Лк. 16:26). Очигледно да у овој ‘провалији’ нема неког трећег, пролазног места. Све библијске текстове који се наводе обично од стране римокатолика као аргумент за ово учење, сведоче не о постојању чистилишта, већ о неопходности молитве за упокојене да би се избавили од страдања, у нади да ће их Бог помиловати на последњем Суду. Сагласно са православним учењем, не постоји такав међупростор или међустање.
Овде треба рећи и да понекада људи доживљавају учење о митарствима као аналогију за учење о чистилишту. У питању је груба заблуда. Митарства не представљају процес очишћења човека, митарства представљају последње искушење након што душа напусти тело. На њима се човек не чисти од греха, зато то није чистилиште, она показују стање душе са којим је човек умро, показују страсти са којима човек одлази Богу. Никаква особина очишћења не постоји у митарствима, зато такво поређење могу да изводе само људи који не познају црквено учење.
По учењу Православне Цркве, небески Јерусалим у пуној мери, вечна радост са Богом наступа након Страшног Суда. Међутим и вечна мука и геена огњена која је описана у Откривењу такође наступа након Страшног Суда. До Страшног Суда, до васкрсења мртвих како о томе такође пише Свети Марко Ефески, људи се налазе у очекивању: грешници у очекивању мука и тиме се они муче, а праведници у очекивању награде и кроз то њихове душе осећају насладу и радост.
Ово стање очекивања грешника се такође назива паклом али у питању није оно коначно и вечно стање у коме ће пребивати након Страшног Суда. И по учењу Цркве, душе православних хришћана које су завршиле у паклу, том привременом месту очекивања мука, до васкрсења могу да буду измољени из тог места молитвама Цркве, пошто су имали добре жеље и покрет душе ка Истини, али својим животом у довољној мери нису потврдили избор своје душе. Зато се Црква моли за умрле са таквом надом, док постоји таква могућност до васкрсења и Страшног Суда. Никаквог места овде за неко међустање, за неко очишћење мукама овде нема. Људе не спасавају оне муке које су претрпели, већ то што се Црква за њих моли.