Појам природног Откривења. Доказ постојања Божијег. Порекло науке. Врсте науке. Типологија тачних наука и њихова ограниченост. Типологија друштвених наука и њихова ограниченост. Да ли је могућа научна слика света? Међусобни односи науке и религије. Узроци неверја. Оповргавање измишљотине о искључивости науке. Како хришћанин треба да се односи према области науке и области магије?
Одакле и шта ми знамо о Богу? Ако почнемо да проповедамо ослањајући се једино на Библију, сусрећемо се са следећим изјавама: а одакле ви знате да је све то истина? Одакле вам да је овај или онај догмат истина, зар само зато што Библија говори? Одакле знате да је Библија реч Божија и да се Бог уопште може познати? Да бисмо вешто одговорили на ова и друга питања, обратимо се пре свега природном откривењу.
Појам природног Откривења
У Катихизису се говори о природном и натприродном Откривењу. То значи да можемо да познајемо о Богу кроз посматрање видљиве природе, међутим, нешто знамо и зато што је Бог о Себи Самом открио. Као кључни текст о познању Бога кроз искуство, могу се навести следеће речи: „Сујетни су сви људи, природно, у којима је присутно непознавање Бога и они не бијаху у стању из видљивих добара познати Суштега, нити на основу дјела познаше Творца, него су или огањ или ваздух или брзи вјетар или звјездани шар или силну воду или свјетила небеска сматрали за богове господаре свијета. Они који су, очарани љепотом, то за богове сматрали, нека познају колико је Господар од тога бољи јер све је то Он створио, родоначелник љепоте; задивљени пак силом и енергијом нека разумију колико је моћнији од њих Онај који је све створио; јер примјерено величини и љепоти створења њихов се Узрочник созерцава“ (Прем. Сол. 13:-5). Ови стихови нам говоре да у свету постоји природно Откривење.
Природно Откривење Божије је нешто што можемо сагледати кроз посматрање природе, кроз дејство Промисла Божијег у историји, кроз посматрање створења. Шта се управо може знати о Богу кроз разматрање Његових створења? О овоме говори апостол Павле: „Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да су мудри, полудјеше, и замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима“ (Рим. 1:18-24). Апостол говори исто што и књига Премудрости Соломонових: кроз посматрање створења невидљиво Божанство, Његова невидљива Сила и невидљива Слава постају видљиви.
Докази постојања Божијег
Хришћанину је често тешко да доказује оно што је очигледно. Вечно постојање Творца је за нас опипљиво свакодневно – и у молитвама и у опроштају грехова и у Тајнама и безбројним јављањима силе Божије (чудима и знамењима која преиспуњавају Цркву). Управо зато када просечног православног хришћанина питају да им докаже да Бог постоји, он на тренутак остаје у недоумици: па то је очигледно! Сам задатак који је пред нама може да се пореди са доказивањем постојања сунца слепом човеку. Међутим, као што и слепи човек може осетити сунчеву топлоту, тако и неверујући може, користећи од Бога му дати разум да размотри јасне црте Беспочетног Узрока.
Доказ први. Ако размотримо свет који нас окружује видимо да све на овом свету узрок свог постојања има ван себе. Ми сами себе не рађамо, брод самог себе не гради, чак се и планина не издиже из земље својом снагом. Ако је све у васељени потчињено закону узрочно-последичних веза, следи да и сама васељена има узрок ван себе. Овај Узрок света се по дефиницији налази ван пространства и времена, а зато се и не може питати о узроку за Њега Самог. Овај Првоузрок и јесте Бог.
Доказ други. Једном је један Француз, атеиста по убеђењу путовао заједно са верујућим Арапином по пустињи. Видевпи како се Арапин моли Богу, Француз га је питао одакле зна да Бог заиста постоји? На то је Арапин одговорио:
– Шта мислиш, да ли је ноћас око шатора пролазила камила?
– Да, одговорио је Француз.
– Одакле знаш? Ноћу је мрачно и ти си спавао?
– Али од камиле су остали трагови, одговорио је безбожник.
Тада му је Арапин показао на сунце и рекао:
– Ове трагове није оставио човек!
Заиста, усложеност уређености целокупне творевине сведочи о Великом Уметнику, Који је створио толико сложену слику света да је објашњавање појаве света случајношћу просто немогуће. Најсавременија камера се јако тешко приближава оку по нивоу сложености – да ли је наше око могло да се појави случајно? Ако се коришћење сонара не може објаснити случајношћу, како се онда постојање сонара код слепих мишева може објаснити случајношћу? Тако нешто је очигледна глупост! Зар Онај Који је створио око, не види? Који је створио ухо, не чује, зар не зна Онај Који учи човека разуму?
По речима познатог астрофизичара Фреда Хојда, пре ће ураган који пређе преко депоније да састави најновији модел Боинга, него да случајно настане макар једна ћелија.
А да већ не говорим о сложеном и уравнотеженом саставу атмосфере планете Земље, о најтачнијем уређењу природних закона, оптималном месту налажења планете Земље у односу на Сунце и другим бесконачним примерима Разумног промишљања који преиспуњавају универзум.
Сложеност, разум и лепота света јасно показују мудрост и уметничку вештину Творца. Једино пристрасна особа може да одбацује оно што је очигледно чак и за ђака првака. Ако мобилни телефон није могао да се појави случајно, како је могао да се појави случајно његов конструктор – човек? И у једном и у другом случају неопходна је интервенција разума. Једино што је интелект Творца неупоредиво моћнији од интелекта човека.
Доказ трећи. Као још један доказ постојања Божијег служи и наш сопствени разум. Када говоримо о нечему, у нама се јавља појам оцене: да ли је то добро или лоше, лепо или ружно, савршено или несавршено.
Али хајде да размислимо зашто сматрамо да је жаба мање савршена од пса, камен мање савршен од камене зграде или на крају, зашто је вашка мање савршена од човека? Одакле потиче овај систем вредности?
Замислимо ово
___________ + ___________ + ____________________
Који од ових плусева је ближе циљу?
Наравно, ниједан! Зато што на слици нема циља.
Друго је када постоји циљ:
___________ + ___________ + ____________________I
Тада постаје јасно да је десни плус ближи циљу од левог.
Тако функционише наша свест. Ако немамо систем вредности, ми губимо уопште способност оцењивања. А сам систем не може да постоји без коначног Циља, Врховног мерила Савршенства. И ту треба да се подсетимо аргумента који је наводио један од древних умних људи, Анселмо Кентерберијски: ‘У Богу, као Свесавршеном Бићу не може одсуствовати особина као што је Постојање’.
Говорећи једноставније, ако можемо да оценимо кромпир, људе, време, књиге, онда значи да постоји Бог – Врховни Судија.
Доказ четврти. Свако од нас примећује да у човековом срцу постоји представа да постоје како добри, тако и лоши поступци.
‘Шта је добро, а шта лоше’, пита се малишан, јер сваки нормалан човек жели да поступа правилно. Међутим, ако Бога нема онда је све дозвољено, како је исправно рекао херој из романа Фјодора Достојевског. Ако нема Бога, онда нема ни Судије, нема ни Извора праведности. Онда не можемо да осудимо ни Хитлера, ни неког серијског убицу – манијака. Сви су они на свој начин у праву. Сви имају своје ставове на који начин треба живети.
Истину, ту је онда потпуно несхватљиво зашто савест ипак делује у сваком срцу. Јер ни са једне природне тачке гледишта, она није удобна. Дарвинисти говоре да је узрок свему у борби за постојање, међутим, онда би савест требала да се одстрани као непотребно ђубре. Међутим, то се није догодило јер постоји Извор добра и праведности – Бог. Он је у наше срце поставио представу о добру и злу: за добра дела Он награђује, за зла кажњава, и ако се то не догоди у земаљском животу, онда се савест већине људи буни. А то, са своје стране, представља најбољу потврду хришшћанског учења о Последњем Суду.
Ако Бога нема, онда нико не би могао да се узнемири ни због убиства, чак ни због лошег суђења на фудбалској утакмици. Јер праведност је онда празна прича, а савест лањски снег. Па и просто не би имали одакле ни да се појаве такви чудни појмови као што су ‘добро’, ‘племенитост’, ‘храброст’. Јер ако нисмо створени од Бога, онда смо просто аутомати који се управљају бесмисленим инстинктима. Александар Матросов, човек који се бацио на непријатељску цев је био биоробот. Он просто није могао да поступи другачије. Он је био испрограмиран (причему без програмера – слепи случај) за овај поступак. Али онда ни Хитлер није крив. Он је такође био биоробот. Исти слепи случај га је испрограмирао да спаљује живе људе у пећима концентрационог логора Освенцим. Сви случајеви, стицај случајних хемијских спајања и електричних сигнала.
Да ли се слажете са овим? Значи да сте онда и ви биоробот и чак ваш спор са мном представља само знак случајног споја хемије и физике. Сигурно је да одричете Бога због тога што вам желудац не вари добро храну или због неког другог незадовољеног инстинкта.
Ако сте човек, онда ће вам бити очигледно постојање Праведног Творца Који има силе да вас научи добру и да вас казни за зло. Ви сами можете осетити Његову љубав, добивши од Њега опроштај грехова у Крштењу и Исповести.
Порекло науке.
Почевши са 17. веком природна магија почиње о себи да говори као о јединственом систему истинског знања. У античком систему погледа на свет постојао је појам о томе да постоје три врсте магије: магија анђелска, магија природна и магија демонска. Касније је природна магија почела да се назива науком. Код Декарта се ове дефиниције сусрећу као синоними. Почевши са 17. веком почело је да се шири убеђење да ‘научан’ значи и „истинит“. Ако је наука нешто доказала, онда је то сигурна истина. Дакле:
- Демонска магија представља призивање Сатане (сатанизам);
- Анђелска магија – у питању је Кабала. Људи су сматрали да уз помоћ Кабале, манипулишући именом Божијим, могу да натерају анђеле да раде за њих. То је наравно заблуда. Истина, анђеле су приморали да раде, али само не добре. Није случајно да су за хришћане све врсте магије једнако одвратне.
- Природна магија – представља општење са духовима стихије (стихијалије). Стихијалије: дух воде, дух ветра, итд. У реалности постоје стварни духови стихија – анђели Божији из групе Начала и Сила. Силе су духови који управљају небесима, небеским светилима, зато их називамо „силе Небеске“. Начала су духови који управљају ветровима, водама, животињама, птицама. Како, на пример, птице знају када и где да лете пре зиме? Начала – су пастири животињског света.
Врсте науке.
У данашње време смо се вратили на тренутак када се под речју наука схватају три ствари. Све њих обједињује идеја о приоритету знања. Научници тврде да је најважније стицање знања, што и представља циљ њихових живота. Таква представа је погрешна. Недовољно је поседовати лична знања, јер сама по себи она ничему не воде. Мало је знати о нечему – сума знања сама по себи ништа не значи. А наука је увек постављена на основу знања о нечему. Она је покушај познања методом дедуктивне анализе.
Религиозни метод претпоставља дијалог са субјектом познања. У томе је и принципијална разлика науке и религије. Зато постоји, на пример, проблем психологије као науке која описује људску личност, али познање самог човека без личног контакта није могуће. Ето зашто се у психологији није формирао целовити систем који би у оквиру једне дисциплине могао да опише човека. Психологија постоји у оквиру различитих школа: Фројда, Фрома, Јунга, у низу других теорија. Све ове теорије не постоје као једна целина. Наука доживљава постојање као нешто спољашње у односу на себе – у томе је принципијална разлика између науке и религије. Наука доживљава свет као објекат, а не као субјекат. То је принцип познавања, а не личног контакта.
Типологија природних наука и њихова ограниченост.
Познање може да се оствари на различите начине. Тако се јавља подела наука на различите врсте.
- Познање на основу откривања циља конкретног објекта – принцип древне науке све до 15-16. века. У питању је телеолошка наука. Откривши предназначење објекта, може да се схвати и његова суштина. Обично су то радили на следећи начин:
– замисао Божија о конкретној ствари;
– замисао анђела о конкретној ствари;
– предмет се доживљавао као живо биће, са њом су просто покушавали да остваре контакт, али не са циљем личног општења, већ ради заповедања. На пример, лични контакт са човеком се не успоставља да би се нешто сазнало о њему, већ да би се користили њиме. Један од вавилонских натписа (за врачаре) гласи: ‘Твој задатак је да те богови слушају као пси’. Ово је задатак истинског мага.
- Свет се доживљава као машина. Све ствари у свету, између осталог и живе, унапред се објављују за просто добро конструисани механизам. Свет се познаје кроз вештачки постављене експерименте. Ово су принципи нове науке које је форулисао Френсис Бекон и други делатници епохе Ренесансе. Одатле и потиче принцип експеримента. На пример, чувени експеримент Гаглилеја, који је проверавао тврдњу да два тела лете ка земљи са истом брзином. Да ли овај експеримент има неке везе са реалношћу? Нема. Различита тела лете ка земљи различитом брзином. Међутим, у току експеримента се изводи нека закономерност која је у вези са деловањем силе земљине теже и притом се стварају вештачки услови.
При каквим условима је експеримент успео? Бејкон је био поштен: он је говорио да експеримент представља ‘испитивање природе уз мучење’. Ето кључне дефиниције: целокупна егзистенцијална наука је изграђена на експерименту, то јест, на испитивању природе уз мучење. На пример, у свакодневном животу се врло јасно не показује Павловљев рефлекс. Ради откривања овог рефлекса било је потребно да се животиња угура у ненормалне услове псотојања. Елементи рефлекса у реалном животу постоје, међутим, они постоје у великом низу других појава. Бејконовска наука издваја неке закономерности уз помоћ експеримента.
Нова наука која је уређена на експерименту ради по следећој схеми. Као прво, постоји појам као што је парадигма. Научна парадигма представља одређени модел уређености универзума. Као друго, у оквиру тог модела (научне парадигме) покреће се теорија (θεωρια – гледање, посматрање). Постоји могућност да се теорија провери у пракси. Томас Кун је увео појам о фалсификованости теорије сагласно коме свака теорија мора да буде проверена експериментом. Ако теорија не може да буде проверена експериментом, онда није научна. Поставља се експеримент, задају се задаци при којима се хипотеза сматра правилном. Ако серија експеримената подржава хипотезу, онда она већ постаје теорија која са своје стране може да буде уклопљена у сложенији систем опште парадигме.
Из овога је очигледна ограниченост нове науке.
- Наука не може да се дотиче прошлости. Нова наука која нам је дала струју, компјутере, изграђена је на горепоменутим принципима: хипотеза – провера уз помоћ експеримената – теорија. Прошлост не може бити подвргнута експерименту. Нико не може урадити експеримент над Наполеоном Бонапартом. Постоји хипотеза да је Наполеон Бонапарта изгубио битку код Ватерлоа зато што је имао кијавицу. Ми не можемо да дођемо до њега пре почетка битке код Ватерлоа, дамо му капи против кијавице и погледамо шта ће се догодити.
Прошлост се налази ван сфере нове науке због своје непроверености.
Под речју ‘наука’ схвата се неколико најразличитијих предмета. Друштвене науке немају везе са новом науком у смислу у коме је то схватао Бејкон: то су појаве друге врсте, у друштвеним наукама делују други принципи. А ето, научно-технички прогрес представља сферу делатности нове науке Бејкона.
На пример, људи цивилизације Маја израчунали су број π са тачношћу до 16-ог броја (то се догодило у времену око Христовог Рођења). Исти такав резултат даје и савремени компјутер и нема значаја ко је и када израчунао број π – резултат је један и исти. Теорију релативитета су отприлике у исто време открили Ајнштајн и Поенкаре. Ко је открио – Ајнштајн или Поенкаре, није важно ако она ради. По облицима континената можемо да претпоставимо да су они некада били једна целина, можемо описати њихово савремено стање, можемо да посматрамо кретање континената сада. Међутим, не можемо рећи којом су се брзином кретали у прошлости, можемо само претпоставити да је брзина била константна, међутим, у питању ће бити само претпоставка која се у принципу не може проверити. Постоји једна од моћних креационих теорија да је као узрок Потопа послужио велики прелом који је поставио почетак Атлантском океану. Сагласно са овом теоријом која је математички добро прорачуната, брзина прелома достизала је 180 km/h и догодило се прегревање земљине коре у коју је, мимо осталог, ударио и астероид. Међутим, у питању је само теорија, притом теорија која се не може проверити.
- Ван области деловања науке налази се све оно што није могуће проверити.
Шта се налази у центру Земље? Ми не знамо. Постоје подаци сагласно којима се може претпоставити да се тамо налази језгро. Да ли је тако или не, постаће нам познато једино када одемо тамо. Размере сунца дефинишу се прилично простим начином (уз услов да претпостављамо јединство закона универзума и праволинијско кретање светлости). Међутим, у случају са језгром земље, граница између земљине коре и мантије (геосфере између земљине коре и језгра) чак при изузетно дубоком копању није откривена. Претпостављало се да на Кољском полуострву она треба да се налази на дубини од 9 километара, бушење је ишло до дубине од 12 километара, али такозване Мохоривичичеве границе тамо није било. Лава је у вези са земљом, не са мантијом.
Реално трагање за пореклом настанка нафте не ради се због еволуционих теорија. Геолошка скала је бескорисна за трагање нафтних складишта. Нафта се заправо тражи уз помоћ других признака: порозност (проценат празних простора у стенама), минералима који су присутни, итд.
- Наука не може да опише и оцени догађаје који се не могу поновити. Јединствени догађаји остају ван области дејства науке.
Још једном ћемо подвући: научно-технички прогрес представља резултат делатности нове Бејконове науке. Нама говоре да нам је, ето, наука толико много дала, како је могуће не веровати јој. Наука је некорисна за спасење, а привременом животу она не смета. Постоји наука корисна за телесни живот, она може бити индиферентна за душу, али се не може тврдити да ако си добар физичар, да ћеш се спасити. Сваки научник може бавећи се својом науком захваљивати Богу за то, користити резултате свог рада у практичне сврхе и ништа лошег у томе нема. Ако испред бављења науком не иде вера у Бога Творца, онда се способност познавања света нема одакле узети.
Типологија друштвених наука и њихова ограниченост
Принцип настанка друштвених наука представља принцип поверења неким сведочанствима који могу бити проверени, између осталог и откривањем одређених артефакта. На пример, Хенрих Плиман је прочитао ‘Илијаду’, поверовао да је Троја заиста постојала, отишао на означену локацију и ископао Троју. Постојало је сведочанство Хомера, Шлиман је отишао на локацију, спровео ископавање, испоставило се да је тачно. То је принцип на коме се може радити. Другим речима, за истраживање прошлости неопходна су одређена сведочанства. Без сведочанстава је прошлост скривена. За хришћане не може постојати до-историјска прошлост. О томе врло јасно говори Свети Филарет Московски: „Не слушај бунцања оних који говоре да је постојала до-историјска прошлост. Запамти да имаш Књигу Постања која ти говори о свој историји света, почевши од стварања васељене од стране Бога, првог човека и подробно описује сву историју све до краја саме историјске епохе“.
Историја може бити описна наука, она може сведочити о томе да постоје конкретни подаци. Ова сведочанства могу бити проверена: а) археологијом, б) упоређивањем са другим изворима, в) анализом самог извора (може да се појави унутрашња противречност или непротивречност извора). Полазећи из тога, ми и добијамо одређене податке из историје.
Друштвене науке су науке око којих постоји највише спорова и оспоравања. То је у вези са експерименталном немогућношћу провере јако много тврдњи. На пример, огромна количина чињеница које се помињу у историји не остављају иза себе уопште никакво писмено сведочанство. Једноставније речено, догађај са Давидом и Вирсавејом није оставила након себе археолошке доказе. Ахилов гнев који скоро да је довео до слома Тројанског рата, такође никаквим археолошким средствима нећеш ископати. Чак 95 теза Лутера је археолошки тешко наћи: аутентичних 95 теза које је прикуцао на врата цркве у Витенбергу није сачувано и немогуће их је ископати. Због свега тога, друштвене науке имају много мању могућност провере.
Још већи проблем у друштвеним наукама представља покушај да се уведе закономерност. За разлику од природних наука где се неке закономерности ипак појављују, у друштвеним наукама такви покушају често трпе крах. Елементи закономерности човековог развоја су описани, а закономерности развоја друштва нису пронађени до данашњег дана. Још из школе позната схема – првобитно уређење заједнице, робовласничко уређење итд., представља праву митологију која усходи још до Херодотове теорије о златном, сребрном, бронзаном и гвозденом периоду. У Римском царству је постојало истовремено и робовласничко и феудално уређење.
Даље, познати су закони утицаја на људску психу. Утицати на психу и на разум човека је могуће. Могућа је такође и манипулација свешћу. Начини манипулације су познати и одлично разрађени. Међутим, не постоји уређени научни систем који би створио ‘карту’ човека јер човек не представља чисто материјално биће.
Теорија пасиониране етногенезе Л. Гумилева је врло слабо основана и не може да издржи критику. На пример, описана пасионирана експлозија 13. века која се догодила од савремене северо-западне Русије до Турске, као свој центар је имала данашњу Белорусију, али се на тој територији ипак није појавила чврста држава (као последица пасиониране тачке); супротно, све се распало због одласка у становништво у Русију и Украјину. Теорија Л. Гумилева не може да објасни узрок одласка становништва иако, сагласно са овом теоријом, тамо где се догоди пасионирани покрет треба да се догоди процес акумулације, међутим, историјски су на тој територији постојале државе које су брзо нестале. Теорије, сличних пасионалној има много и оне се, као прво, не могу проверити, као друго, погрешне су јер њихови творци не узимају у обзир слободу личности, доживљавајући човека као животињу. На тај начин, друштвене науке могу да имају само делимичну закономерност.
Да ли је могућа научна слика света?
Није могућа! Ово следи из суштинских ограничених могућности познања. Штавише, наука је увек секундарна, јер се научна парадигма никада из саме науке не изводи. Нова научна парадигма преживљава уз помоћ еволуције, на рачун умирања других парадигми. На пример, теорија Коперника је своју примену нашла тек крајем 19. века јер је геоцентрична теорија Тихо Брахеа давала исти такав опис кретања небеских тела и била је до тог времена општеприхваћена.
Потпуна научна слика света није могућа, ако се полази из података саме науке. Као прво, због ограничених могућности познања саме науке, као друго, и то је најважније, због тога што сама парадигма науке (онога захваљујући чему наука ради, захваљујући чему имамо могућност да стварамо хипотезе и теорије) није научна, већ представља поглед на свет. То што се назива научном сликом света заправо јесте одређена форма другог, ненаучног, мишљења. Добијамо фалсификат: када говоре о научној слици света, реално се говори о њеном идеолошком осмишљавању, тј. о материјализму, окултизму или још о нечему што се само прикрива науком. Класични и најснажнији пример псеудонаучне слике света је теорија Н. Фоменка, када се под лажном теоријом (очигледно безумном) подвлачи научна основа, да би се створила нека потпуно лажна представа о историји људског рода.
Какву основу може имати тврдња: ‘Наука је доказала да је Васељена бесконачна?’ Како наука то може доказати? Или како се може проверити да ли се догодио Велики прасак? Да ли се он може поновити? Зар велики хадронски сударач (највећи и најснажнији акцелератор честица на свету, смештен у близини Женеве на 175 метара дубине – прим. прев.) може да изазове Велики прасак? Све космогонијске теорије (одакле је настао свет, планете, звезде) се не могу проверити, то јест, налазе се ван области досега класичних наука. У питању је просто особена митологија која се прикрива науком, при чему митологија, која противречи хришћанству, пошто она полази из тога да Бог не управља светом. То се тиче и историје: да ли има много историјских радова у којима се поштено анализирају чињенице Божије интервенције, анђела и демона у историји људског рода? Ниједног.
При огромној количини сведочанстава код незнабожаца, хришћана, Јудеја, муслимана, сва она се потпуно игноришу. Чак су из наших уџбеника из историје Цркве избацили целокупну веру – због покушаја из 19. века да се све убаци под научни стандард, јер ‘наука је доказала да Бога нема.’ Објективно излагање историје сада постоји само у 12 томова ‘Житија Светих’ светог Димитрија Ростовског. Постоји још један темељнији рад који описује првих 5000 година историје рода људског – Библија.
Међусобни односи науке и религије.
Хришћанин научник:
– може да открива законе пошто постоји Законодавац;
– може да користи законе које је открио на добро човека (овде је он ограничен – нема права да спроводи експерименте који могу да разруше свет);
– дужан је да памти да његова знања имају веома ограничену сферу примене (Фјодор Достојевски је говорио: ‘Смири се, горди човече’);
– нема права да се придржава ‘научних’ погледа на свет (научна слика света није могућа).
Како може световна мудрост да буде мудра ако заборавља на то шта ће бити након смрти, ако зна да ће човек гарантовано умрети? Чињеница да наука то игнорише и покушава да реши све проблеме на земљи представља безумље. Зашто се комунисти не могу називати херојима који умиру за своја убеђења? А да ли се може тако назвати човек који ради травке на гробу иде у смрт? Они то чине ‘ради будућих покољења’? Али каква је разлика? Па и будућа покољења ће такође постати исте такве травке на гробовима!
Мисионари не могу да граде своју аргументацију по схеми ‘наука је доказала то и то, то и то, то и то’. Може се рећи: ‘Откривење говори тако и тако, и тако, чак у науци постоји нешто слично’. Једна од највећих грешки мисионара је покушај да своју аргументацију граде на основу научних података, јер како је одлично рекао Свети Василије Велики: „Када видимо да учени покушавају да провере Откривење, онда остављамо другим ученима да их оповргавају. Не постоји ништа што се мења брже од теорије учених“.
К. Луис је писао: ‘Када покушавају да на последњим достигнућима науке изграде систем света, испоставља се да су последња достигнућа већ претпоследња и да већ губе у односу на открића која долазе’.
Навешћемо пример погрешне логике. У 20. веку појавио се низ система који су покушавали да објасне порекло трулежности у васељени ђаволским бунтом. Ову теорију је од западних богослова предложио К. Луис, а од наших – рани о. Андреј Курајев. Међутим, Библија говори другачије: смрт се јавила управо кроз човека, а не кроз ђавола. Због чега је била потребна ова теорија? Да би се усагласила са теоријом дарвинизма.
Свети Теофан Затворник је у тумачењима на посланице Апостола Павла Коринћанима (1 Кор.3:19) писао: „То што она (премудрост овога века) и не помишља да схвати да ће њен штићеник – човек данас-сутра умрети, док род људски као широка река тече у врата смрти – зар није безумље? Она је безумље и безумље пред Богом, јер не види опипљиве поретке Божије, осуђује их када јој други о томе објављују и своје штићенике задржава у свом мрачном безумљу, не дозвољавајући им да се отргну од уплетености у њу и обрате се истинској премудрости Божијој. У том односу она је богоборна. И испоставља се да она не само да не помаже (човеку у његовом коначном циљу), већ му служи и као препрека; следи да је потребно оставити је као штетну. Видиш ли како је тријумфално Свети Павле њу оповргао, доказавши да не само да је безвредна, већ нам још наноси и штету? Међутим, он се не задовољава сопственим доказима, већ наводи и сведочанство: „који хвата мудре у њихову лукавству и намјеру опаких обара“ (Јов. 5:13). Лукавство мудрих не означава злонамерност, већ њихово најразноврсније довијање да све схвате и све у свом и животу других уреде овде, на земљи, по својој замисли“.
Наука у лицу, како говори Свети Теофан, ‘научника’ покушава да смисли одређену слику, под њу утера чињенице које је запазила, утера и сам живот. Као резултат имамо да чињенице излазе ван оквира теорије, али то још није сва несрећа: када живе људе покушавају да утерају у измишљену слику, добија се нешто налик на „Прокрустову постељу“: оне који су високи скраћују, а оне који су ниски – развлаче. Ништа добро од тога не може да буде.
Док људи у својој делатности остају у одређеним оквирима и Богу не сметају, Бог допушта ту делатност. Када људска дела излазе ван оквира, онда Бог смирује људе и сва њихова делатност се распада. Примера има колико желите: Вавилонска кула; хиљадугодишњи Рајх који је уређен по последњој речи ‘науке’; научни комунизам представља пример практичне примене науке. Док се физика бави физиком она никоме не смета, међутим, када почне да управља светом, добија се атомска бомба. Изузетна књига Светог Теофана Затворника „Православље и наука“ је предивни зборник у коме постоји реч о уређењу света, постоји и дефиниција хришћанске гносеологије (учења о познању); у књизи је изражен однос према спољашњој мудрости, познању човекове уређености.
Одговорност човека који се бави друштвеним дисциплинама, посебно ако покушава да смисли неку политичку теорије много је већа од одговорности физичара. Ако хришћанин покушава да створи политички систем, игноришући податке Откривења, такав систем ће бити антихумани, погубни. Једна од најстрашнијих савремених идеја је: ‘Политика се налази изван морала’.
Како хришћанин да се односи према атеистичким теоријама, ‘двоструко научним’ теоријама? Хришћанин је дужан да схвати да су управо такве теорије узрок пропасти људи и друштва. Свети Теофан Затворник је писао да држава треба да предаје смртној казни проповеднике атеизма (не обичне атеисте, већ оне који проповедају атеизам са катедре), јер ће иначе атеисти предати смртној казни хришћане. Показало се да је у праву. Морамо да схватимо да је свака теорија која је створена ван ограде Цркве сигурно лажна. Отац лажи није човек. На почетку лаж није смислио човек. Похоту ка знању, одвојену од Бога, у нас је посејао сатана. Зато истинско знање треба да буде усмерено на богопознање, а већ у Богу на познање других људи, да би се према њима показала већа љубав.
Знање као вредност сама по себи, измишљотина је сатане која треба да буде превазиђена. Такво стремљење ка знању је постојало одувек, у питању је – магија. Прво име науке је била магија. Није случајно да у последњим радовима видимо мноштво покушаја оправдања магије као древне форме науке. Сем тога, експериментална метода је пронађена управо у магији, није случајно да мноштво савремених открића воде своје порекло из искуства алхемије, астрологије. То говори о чињеници да често наука постаје покушај да се свет уреди по сопственој замисли, онако како би научник желео.
Узроци неверја.
У чему је узрок лажне науке? Зашто људи не желе да познају Истину? У чему је узрок појаве лажних знања, лажних научних теорија? Ми смо дужни да знамо ово јер ћемо се непрестано са тиме сусретати. Дакле, главни узроци: 1. Гордост, сујета; 2. Властољубље, сластољубље; 3. Похота ка знању која потичу од сатане – покушај да се цео свет постави испод себе, да се постане бог без Бога; 4. Најважније – незахвалност. Апостол говори: „Јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити Му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово“ (Рим. 1:21). Одсуство жеље да се прослави Бог рађа гордост, а гордост са своје стране, рађа егоизам који лежи у темељу лажне науке, као и уопште сваког лажног погледа на свет.
Директне речи Господње објашњавају зашто људи не прилазе Богу: „Зашто не разумијете говор Мој? Јер не можете да слушате ријеч Моју. Вама је отац ђаво и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А Мени не вјерујете, јер Ја истину говорим. Који Ме од вас кори за гријех? Ако ли истину говорим, зашто Ми ви не вјерујете? Онај који је од Бога, ријечи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога“ (Јн. 8:43-47). Господ у овим речима спроводи јако важну поделу људи: људи од Бога и људи од ђавола. Постоје деца Божија, постоје деца сатане. Главна разлика је у томе што је деци Божијој важна истина, а деци ђавола је она мрска.
Истина је Сам Христос и Он врши ово раздвајање. А оно (раздвајање) није природна појава јер су сви створени са стремљењем ка добру, али човекова воља која одбацује благодат чини од човека чедо сатане. Чедом сатане човек постаје не због појединачне лажи, већ због лажи која се у њему укоренила током целог живота. Такав човек живи лажним принципима, они му се допадају, удобни су му. То и јесте оно о чему је Господ говорио: „А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3:19-21). Узрок раздвајања се налази у ономе што је човеку важније – Бог или он сам.
Наш задатак је да посведочимо Истину човеку на језику који он разуме. Не спустити Истину до човека, већ човека уздићи до Истине. Међутим, задатак нашег језика је да пренесемо Истину човеку на разумљив начин. Међутим, ако он зна за лаж свог погледа на свет, али му се он допада, то онда значи да му Истина није занимљива и да је немогуће обратити га: Бог не нарушава слободну људску вољу.
Када говоримо о природном Откривењу кроз природу, јавља се питање међусобног односа науке и религије. Ако нам долази ‘научник’“, по изразу Светог Теофана Затворника, или по нашем, учен човек (или просто човек са научним погледом на свет, или човек који се прикрива науком, или езотерик који говори да има научна знања за све живо), неопходно је рећи да знања из света око нас могу да нас приведу до чињенице да Бог постоји, да је Он првоузрок, да је Он мудар и моћан – и то је све, тачка. Могу се разоткрити неке црте Његове замисли у овом свету, али ова знања не могу описати Самог Бога.
Покушај достизања Божанске природе научним испитивањима је бесмислен. Бог није енергетско-информационо поље универзума, како је сада у моди да се говори међу научницима и ми не можемо да Га уловимо никаквим научним средством. Штавише, ми научним методом не можемо да изградимо чак ни целовиту слику света. Управо смо зато дужни да имамо скептични однос према научним достигнућима.
Наука је добра као техничко средство – да направимо лампу или компјутер или неку машину. Наука у том смислу може да се побољшава, она је чак дужна да се побољшава, али и овде је наука ограничена законима Божијим. Она међутим нема права на изградњу погледа на свет. Наука је слушкиња богословља, како су говорили у епохи средњег века. Ако слушкиња почиње да се буни, ништа добро се неће догодити. Свети Теофан Затворник пише: „Господ је објашњавао Јудејима да они не верују у Њега зато што им је Он говорио истину: „А Мени не вјерујете, јер Ја истину говорим“ (Јн. 8:45)“. У овим речима је одговор на питање зашто мисионара често не слушају. Зато што он говори Истину. Саговорнику просто није занимљива Истина, њему је занимљиво да је не зна.
Класичан пример. Супертеорија Великог праска у њеним различитим формама изграђена је на два феномена: црвени помак галаксија (Хаблов закон) и космичко позадинско микроталасно зрачење – зрачење које је за 35° хладније него што је претпоставка саме теорије. Ми треба да схавтимо да свет научника представља затворену касту. Сва разматрања тамо одвијају се у знаку касте. У часопису „Око светлости“ одштампан је текст о научном погледу на свет једног еволуционисте који је изјавио да је научни еволуционизам лажан јер га већина научника одбацује. Фактички, говоримо о партијама. Учени су врло налик на законике из времена Христа: „Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли Ко у Њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је!“ (Јн. 7:47-49). Исто је и са теоријом да је сагласност научног света представља критеријум истине. Да ли је тако? Када се мисионар сусреће са представником научног слоја, неопходно је да уништи мит о учености као разноликости надмености.
Оповргавање измишљотине о искључивости науке.
Како одбацити мит о искључивости науке? Врло једноставно. Неопходно је сетити се да човек не може бити критеријум истине због ограничености свог знања. Јако је корисно знати примере лажних научних теорија које су биле општеприхваћене: калоријска теорија, теорија флуида, теорија четири стихије, теорија етра. На пример, до почетка 19. века постојала је калоријска теорија, чија је суштина да постоји течност која постоји и у материји, која рађа топлоту од које се јавља ватра. Захваљујући томе настају оксидациони процеси. Ова материја се називала ‘калоријом’. Једињења која садрже много ове супстанце су лако запаљива, а код којих је има мало су тешко запаљива. Сагласно калоријској теорији, ова супстанца није имала масу, нити обим. Касније је ова теорија била одбачена, пошто су откривене оксидо-редукционе реакције које стварају пламен.
Још једна теорија – теорија етра. Постојала је представа да постоји нека посебна форма материје – етар који испуњава целу Васељену, захваљујући којој је могућ пренос електромагнетног зрачења. Теорија је била оповргнута након експеримената Максвела крајем 19. века. Пошто Фукоово клатно није представљало једини доказ Коперникове теорије, одлучили су да провере на другачији начин: мерењем кретања Земље у односу на етар. Изјаснило се да се у односу на етар Земља не креће, јер је брзина ширења електромагнетног зрачења била иста како у смеру кретања, тако и насупрот смеру кретања планете. Из овог експеримента постало је јасно да етар не постоји. Теорија о етру се јавила још у древној Грчкој: древни Грци су сматрали да постоје четири основне стихије: земља, вода, огањ, ваздух, а да је пета материја која испуњује сфере над месецом – етар. Целокупна наука се на тај начин појавила из незнабоштва – из натур-философије античности.
Прилично дуго је била општеприхваћена теорија равне Земље.
Све ове теорије су биле општеприхваћене, али су касније одбачене. Научне теорије су неопходно за познање и за стицање власти. ‘Знање је сила’“, стари је мото Бејкона. Бејкон је писао да није потребно бавити се некромантијом (од грчког nekros – мртви и manteia – гатање) јер „’некроманти нису успели у величини и важности радова’, другим речима, некроманти нису били довољно ефикасни. Међутим, сам Бејкон је био некромант: био је у контакту са душама мртвих људи, то јест, са демонима који себе представљају као мртве душе. Некромантија се још називала и црнокњижјем.
Како хришћанин треба да се односи према науци и магији?
Са тачке гледишта православног хришћанства, ни једна чињеница коју наука или магија пронађу не може бити у противречности са вером у Бога. Чињенице не противрече Богу. Ако нам говоре да нека чињеница противречи вери у Бога, онда ту чињеницу треба проверити. Можда је у питању погрешно тумачење чињенице. Хришћанин треба да памти да он живи искључиво у свету чињеница. Цело Откривење јесте откривење чињеница, а не теорија. Ми немамо права да градимо интерпретације. Ми немамо права на своје лично богословско мишљење, немамо права на своје богословско стваралаштво. Ми смо у обавези да полазимо из апсолутне објективне Истине. Ако наука пронађе неку чињеницу, та чињеница у принципу не треба да противречи хришћанству. И у реалности, оваквих чињеница које противрече хришћанству – нема.
Хришћанство потпуно одговара принципима научне теорије. Научна теорија треба да предложи могућност свог оповргавања. Оповргнути хришћанство је могуће ако се пронађе тело Исуса Христа. Ако Христос није васкрсао, хришћанство је лаж. Ако буде доказано да човек потиче од мајмуна, то ће у потпуности оповргнути Библију. Џ. З. Бозарт је лепо рекао: ‘Уништите Адама са Евом и првородни грех и у прашини ћете пронаћи жалосне остатке Сина Божијег. Ако Исус није био Искупитељ који је пострадао за наше грехе, ако еволуција доказује то, онда хришћанство нема смисла’, и то је чиста истина. Ако Адама и Еве као историјских личности нема, Исуса Христа такође нема. Ако смрт није кроз човека, онда кроз човека није ни васкрсење из мртвих.
Магија је тврдила и до сада тврди да постоји механизам општења са различизим духовним и материјалним бићима. Сама магија не спроводи јасне границе између духовног и материјалног и у томе је блиска са Православљем. Православље нема однос према свету као према мртвој машини. Тврдња да је свет мртва машина није православна. Магија сматра да се светом може управљати као машином, или заповедати као робу. Хришћанин говори да је Бог поставио човека као домаћина над материјалним светом, светом биљака и животиња. Међутим, не као пуноправног домаћина, већ под влашћу Господара. А постоји свет који није под влашћу човека – то је свет анђела. Магови сматрају да они могу управљати и анђелима уз помоћ различитих манипулација. Анђелска магија је Кабала. Кабала је заправо тврдња да су анђели бића којима се уз помоћ имена Божијих може манипулисати.
Ми смо дужни да се са уважавањем односимо према искуству других људи, чак и наших противника. Из магова стоји објективна реалност: реалност злих духова. Када маг почиње да понавља заклињање, изговара тетраграм у обрнутом смеру (омиљено дело којим се баве кабалисти), он заправо позива не добре анђеле и не управља добрим анђелима. Он позива пале анђеле који се претварају да су добри и који се претварају да га слушају. Притом они узимају облик анђела светлости, како о томе пише у Новом Завету: „И никакво чудо: јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости“ (2 Кор. 11:14).
Природна магија тврди да постоје неки духови стихије којима она може наређивати. Постоје три врсте таквих духова стихије.
- Добри духови стихије: Начала – анђели који по вољи Божијој заповедају стихијама света. До сада не постоји толико снажан компјутер који може да израчуна параметре земљине атмосфере и направи тачну прогнозу времена. Може да се замисли моћ интелекта Творца те атмосфере. Или ако су 30 година покушавали да растумаче геном човека, какав је интелект Онога Ко је створио такву шифру? Савремена наука изучава такве законе природе који нам у суштини делимично откривају Божију замисао. То су логоси Бога или божанске идеје постављене у материју. Деловање логоса ми видимо у овом свету. Управо зато се овај свет може познавати.
- Демони: шумски, водени, пољски, кућни. О свим овим бићима директно говоре црквена предања. У Требинику постоји специјални чин у вези са ‘општењем’ са овим бићима. Ако се негде усели ‘полтергејст х’ришћанин уместо да се обраћа научницима, чита молитву, покропи светом водом и – полтергејст ће побећи.
- Црна или демонска магија – општење са злим духовнима. Сви магови и врачари знају за то. Демони су прогнани од Светитеља из градова, зато они живе тамо где им је дозвољено да бораве, на пример, у пустињи или шуми. Демони приморавају људе да им се поклоне. Ето шта је незнабоштво и разумљиво је одакле је настало. У незнабоштву постоје различити људи: постоје они који стреме истини, постоје и они који не стреме. Међутим, Откривење су заборавили. Они памте да постоји неки Бог, али целокупно њихово религиозно расположење није усмерено ка Творцу. Најчистији међу незнабошцима почињу да осећају дејство добрих анђела – незнабошци имају неку представу о анђелима.
„Али кнез царства Персијскога стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првијех кнезова дође ми у помоћ: тако ја остах ондје код царева Персијских“ (Дан. 10:12). У овим редовима говори се о духовним кнезовима који управљају народима. Анђео чувар Персијанаца није желео да Јевреји излазе из његовог народа јер су они имали позитиван утицај на Персијанце. Он је желео да Персијанци такође познају вољу Божију. Сваки народ има свог Анђела чувара. Само су хришћани изашли из власти анђела.
Зато национализам представља покушај повратка у незнабоштво на духовном нивоу. Анђела чувара Бог даје народу да га врати покајању, води ка Христу. Из новог завета знамо (Дела ап. 16:9-10) да је Анђео чувар Македоније молио Апостола Павла да дође и помогне му. Анђели чувари воде људе ка спасењу, обуздавају њихово зло, брину се о њима. А крштени човек има и личног Анђела чувара. У књизи Изласка постоји врло занимљив догађај. Бог, за казну Јеврејима за прављење златног телета није желео да иде даље са њима (2 Мојс. 33:1-4). Господ говори Мојсеју, „народ твој који си извео из Мисира“ (5 Мојс. 9:12) наглашавајући Своје одсуство жеље да буде Бог том народу. Он шаље Анђела, зато се „народ ожалости“ (2 Мојс. 33:4). До тог тренутка Јевреји нису имали Анђела и после тога такође га није било јер је Мојсеј измолио опроштај. Након распећа Христовог, Бог је отишао од Јевреја и они су добили Анђела чувара – архангела Михаила. Самим тим Јевреји су постали обичан народ. Бог је предлагао Мојсеју да Он истреби све Јевреје, а да од њега направи нови народ (2 Мојс. 32:10; 4 Мојс. 14:12, 5 Мојс. 9:14)
Када ратују два незнабожачка народа, не ратују и Анђели јер знају да се на тај начин остварује воља Божија и да ће након завршетка рата кривци бити кажњени од стране Бога и анђела. Народ гине када Бог узима Анђела чувара и зато говоре ‘душа народа је погинула’. Анђели су наша браћа који се заједно са нама моле Богу. А ми смо народ Божији. Зато је Мојсеј молио Бога да Господ ипак иде Сам са Својим народом. На тај начин су се старозаветни Јевреји сачували као народ који нема потребу за Анђелом чуварем, већ сам хода под Богом.
Питања и одговори из предавања
Шта је природно Откривење?
Природно Откривење Божије је нешто што можемо сагледати кроз посматрање природе, кроз дејство Промисла Божијег у историји, кроз посматрање створења. То значи да можемо да познајемо о Богу кроз посматрање видљиве природе, међутим, нешто знамо и зато што је Бог о Себи Самом открио. Као кључни текст о познању Бога кроз искуство, могу се навести следеће речи: „Сујетни су сви људи, природно, у којима је присутно непознавање Бога и они не бијаху у стању из видљивих добара познати Суштега, нити на основу дјела познаше Творца, него су или огањ или ваздух или брзи вјетар или звјездани шар или силну воду или свјетила небеска сматрали за богове господаре свијета. Они који су, очарани љепотом, то за богове сматрали, нека познају колико је Господар од тога бољи јер све је то Он створио, родоначелник љепоте; задивљени пак силом и енергијом нека разумију колико је моћнији од њих Онај који је све створио; јер примјерено величини и љепоти створења њихов се Узрочник созерцава“ (Прем. Сол. 13:-5). Ови стихови нам говоре да у свету постоји природно Откривење.
Како се може доказати Божије постојање помоћу природног Откривења?
- Космолошки аргумент: све у овом свету има узрок ван себе.
- Телеолошки аргумент (τελος – циљ, крај): свет је испуњен очиглендим траговима разумне замисли, испуњен феноменима изузетне сложености што говори о томе да је аутор Велики Ум.
3) Аргументи сопственог разума. Ако немамо систем вредности, ми губимо уопште способност оцењивања. А сам систем не може да постоји без коначног Циља, Врховног мерила Савршенства. И ту треба да се подсетимо аргумента који је наводио један од древних умних људи, Анселмо Кентерберијски: ‘У Богу, као Свесавршеном Бићу не може одсуствовати особина као што је Постојање’. Говорећи једноставније, ако можемо да оценимо кромпир, људе, време, књиге, онда значи да постоји Бог – Врховни Судија.
4) Аргумент Праведног суда. Ако Бога нема онда је све дозвољено, како је исправно рекао херој из романа Фјодора Достојевског. Ако нема Бога, онда нема ни Судије, нема ни Извора праведности. Онда не можемо да осудимо ни Хитлера, ни неког серијског убицу – манијака. Сви су они на свој начин у праву. Сви имају своје ставове на који начин треба живети.
У чему је разлика између науке и религије?
Научници тврде да је најважније стицање знања, што и представља циљ њихових живота. Таква представа је погрешна. Недовољно је поседовати лична знања, јер сама по себи она ничему не воде. Мало је знати о нечему – сума знања сама по себи ништа не значи. А наука је увек постављена на основу знања о нечему. Она је покушај познања методом дедуктивне анализе. Религиозни метод претпоставља дијалог са субјектом познања.
Да ли је наука објективна?
Не. Као прво, наука не може да се дотиче прошлости. Прошлост не може бити подвргнута експерименту. Нико не може урадити експеримент над Наполеоном Бонапартом. Као друго, све оно што није могуће проверити налази се ван области деловања науке. Као треће, наука не може да опише и да оцени догађаје који се не могу поновити. Јединствени догађаји се налазе ван области деловања науке.
Да ли је могућа научна слика света?
Потпуна научна слика света није могућа, ако се полази из података саме науке. Као прво, због ограничених могућности познања саме науке, као друго, и то је најважније, због тога што сама парадигма науке (онога захваљујући чему наука ради, захваљујући чему имамо могућност да стварамо хипотезе и теорије) није научна, већ представља поглед на свет.
Где су извори лажне науке?
- Гордост, сујета; 2. Властољубље, сластољубље; 3. Похота ка знању која потичу од сатане – покушај да се цео свет постави испод себе, да се постане бог без Бога; 4. Најважније – незахвалност. Апостол говори: „Јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити Му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово“ (Рим. 1:21). Одсуство жеље да се прослави Бог рађа гордост, а гордост са своје стране, рађа егоизам који лежи у темељу лажне науке, као и уопште сваког лажног погледа на свет.
Како оповргнути мит о искучивости научности?
Човек не може бити критеријум истине због ограничености свог знања. Јако је корисно знати примере лажних научних теорија које су биле општеприхваћене: калоријска теорија, теорија флуида, теорија четири стихије, теорија етра.
Како хришћанин треба да се односи према науци?
Са тачке гледишта православног хришћанства, ни једна чињеница коју наука пронађе не може бити у противречности са вером у Бога. Чињенице не противрече Богу. Ако нам говоре да нека чињеница противречи вери у Бога, онда ту чињеницу треба проверити. Можда је у питању погрешно тумачење чињенице. Хришћанин научник може да открива законе пошто постоји Законодавац; може да користи законе које је открио на добро човека (овде је он ограничен – нема права да спроводи експерименте који могу да разруше свет); дужан је да памти да његова знања имају веома ограничену сферу примене (Фјодор Достојевски је говорио: ‘Смири се, горди човече’); нема права да се придржава ‘научних’ погледа на свет.