Докази постојањa Бога. Бог је Творац свега. Бог је личност. Бог је нематеријалан. Бог Отац се не сме приказивати. Бог нема физичко обличје. Бог је бесмртан. Бог је Дух. Узрок постојања Бога. Бог је Саздатељ свега. Ко је створио Бога? Бог је почетак свега. Бог је вечан. Бог је једини на кога можемо да се ослонимо. Бог је ван времена. Бог је живот. Бог нема потребу ни за чим. Бог има жеље. Бог је бестрастан – Он не може да пати. Бог ни у чему не оскудева. Богу ништа није потребно. Бог је свеприсутан и све испуњава. Постоје посебна места на којима Бог обитава. Бог све види и све чује. Бог има карактер. Бог је свезнајући – Он све зна. Бог се назива премудрим. Бог жели да се сви људи спасу. Воља Божија. Осећања Божија. Бог има емоције. Бог гаји бестрасну мржњу према греху. Бог има један закон: да сви људи и анђели буду исти као што је Он. Човекова молитва може све да промени.
Ко је Бог? Каква је Његова природа? И како о томе говорити? Ако мисионари одмах почну да говоре о Светој Тројици осуђени су на то ће бити погрешно схваћени. Прво треба да изложимо шта подразумевамо под речју „Бог“, па тек онда да пређемо на то Ко је Он.
Докази постојањa Бога.
Има пет главних доказа постојања Божијег. Премда данас (2008. година) постоји двадесет један непобитан доказ постојања Божијег, сви они се своде на пет главних: 1) онтолошки; 2) етички (Декартов); 3) телеолошки; 4) космолошки; 5) историјско-психолошки.
Онтолошки доказ. Од речи „онтос“ – од грчког „ων“ (генитив: οντος) – сушти (који јесте). Онтологија је учење о ономе што постоји, о бићу. У Богу као у свесавршеном бићу мора постојати квалитет као што је битак, јер ако свесавршено биће нема битак, оно већ није свесавршено. Постоји извесна хијерархија битка у којој постоје савршеније и мање савршене ствари. Можемо да говоримо о више или мање савршеном под условом да имамо појам о највишем Савршенству. Тврдња „апсолутна истина јесте да не постоји апсолутна истина“ нема смисла: ако не постоји апсолутна истина не може постојати ни апсолутно истинита тврдња, дакле, сама ова тврдња такође не може бити апсолутно истинита. Сад се поставља питање да ли је ово максимално савршенство илузорно. Апсолутно савршенство мора поседовати битак, иначе неће бити апсолутно савршенство. Ако се говори о стварном свету, онтолошки аргумент Анселма Кентерберијског је најубедљивији: имамо мишљење које оцењује све што се дешава. Без чега је процес размишљања потпуно немогућ? Без расуђивања! А расуђивање претпоставља оцену.
Космолошки доказ. Све у овом свету има спољашњи узрок у односу на себе. Дакле, цела Васељена такође треба да има спољашњи узрок у односу на себе саму. Управо овај узрок се назива Богом. Логика је врло једноставна: ако сваки део целине има спољашњи узрок у односу на себе, и сама целина треба да има спољашњи узрок у односу на себе. С овим аргументом можемо спорити тако што ћемо рећи да је представа о узрочно-последичним односима илузија. Да, то је могуће. Истина, у том случају треба да се одрекнемо својих органа чула, зато што у свету који посматрамо видимо очима, чујемо ушима и узрочно-последичне везе опажамо другим органима чула. Таква је стварност нашег света. Уосталом, човек и ње може да се одрекне изјавивши да је свет резултат његове халуцинације. Онда ће он сам бити спољашњи узрок у односу на цео свет. Спољашњи узрок ће остати, само што ће то онда бити сам човек. И у том случају је теорија у принципу непобитна. С њом се не може спорити, јер ко ће спорити са самим човеком? Ако је све његова спољашња халуцинација спор није могућ. С халуцинацијама се не спори. Међутим, шта човек да ради ако му халуцинација удари шамар? На сан се не може љутити.
Најбољи аргумент који се у Библији најчешће наводи јесте телеолошки доказ. На основу контемплативног посматрања природе творевине спознаје се лепота Рододелатеља (Прем. 13, 5, текст на црквенословенском) – Творца ове природе. Аргумент звучи врло једноставно. Свет је толико сложен да није могуће да је случајно настао. Трагови разумне замисли су толико очигледни да се практично не могу игнорисати. О томе се говори у Књизи премудрости Соломонове.
Постоји, на пример, изванредна ствар: мобилни телефон. Може ли да настане случајно? Не, наравно, очигледно је да постоји разумна замисао. Да ли случајно може да настане мозак који је смислио овај телефон? Не. У науци постоји такозвани антропни принцип. По антропном принципу Васељена је уређена тако да у њој може да настане разуман живот. Светске константе су толико прецизне да би свака њихова промена довела до немогућности постојања живота у Васељени. Например, само трострука промена тежине електрона (а тежина електрона је ништавна) довела би до тога да нипошто не могу да постоје елементи тежи од хелијума. И таквих примера има веома много.
Бог је Творац свега.
Сви ови аргументи нас наводе на мисао да је разговор о Богу најзгодније почети од појма „Творац“. Бог је узрок постојања света, Он је Творац света, Он је уметник Који је створио све што постоји. Бог је начинио нешто што се разликује од Њега. Зато, кад говоримо о Богу ми говоримо о томе да постоји Саздатељ света, Који се разликује од света. Зашто говоримо о Саздатељу, а не просто о извесној сили? Управо овде ступа на сцену онтолошки аргумент. Ако говоримо о нивоу савршенства, биће које је свесно себе је савршеније него биће које себе није свесно. Највише Савршенство, апсолутно Савршенство нипошто не може бити биће које себе није свесно. Иначе ће бити несавршеније од човека.
Бог је Личност.
Највише, апсолутно савршенство мора имати карактеристике личности. Кад говоримо о личности не говоримо о лицу у смислу физиономије. Личност је онај ко може да каже – Ја.
Дакле, кад говоримо о Богу као о Творцу, имамо у виду да Бог није свет, дакле Он се не описује карактеристикама које постоје у свету.
Бог је нематеријалан.
Које су главне карактеристике света? Простор, време, материја и енергија. Дакле, Бог је ван простора, ван времена, ван материје и ван енергије. Он је другачији – Он је Дух. Дух је нематеријално биће по дефиницији. Нематеријалност значи да Бог нема облик, боју, укус, мирис и обим. Он се не креће с места на место. Он нема тежину. Не може се измерити никаквим инструментима.
Бог Отац се не сме приказивати.
Људи често постављају питање: ‘Зашто се у вашим храмовима приказује Бог Отац? То није канонски. То је прекршај. То ја забрањено на VII Васељенском сабору и на Великом Московском сабору из 1667. године.’ Како су се појавили ови прикази? У Библији, у Књизи пророка Данила постоји следећи опис: „Гледах докле се поставише престоли, и старац седе, на коме беше одело бело као снег, и коса на глави као чиста вуна, престо Му беше као пламен огњени, точкови Му као огањ разгорео. Река огњена излажаше и течаше испред Њега, и хиљада хиљада служаше Му, и десет хиљада по десет хиљада стајаху пред Њим; суд седе, и књиге се отворише“ (Дан. 7, 9-10). Затим, код Њега је доведен Син човечији. Овде треба имати на уму да је свети Кирил Александријски сматрао да се ове речи односе на Бога Сина (Христа), а не на Бога Оца. Управо у овом обличју апостол Јован Богослов је созерцавао Христа. У Апокалипси се Бог Отац помиње, и апостол Јован Га је видео, али је видео тако да није могуће описати Га. У Откровењу је описан Неко, ко седи на трону попут блеска драгог камења: „По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около престола беше дуга на изглед као смарагд“ (Откр. 4, 3). И то је све. Самог Бога Оца није могуће приказати, Његов изглед је неописив. Оно што су видели пророци јесте слика будућности. Чак и ако вам неко каже да је то приказ Бога Оца, свеједно ће то бити сликовит приказ, известан одраз оне Небеске Славе у човековом уму, али не опис стварности која заиста постоји.
Због неправилног схватања текста пророка Данила у западној цркви (Римокатоличкој) појавила се представа о томе да је пророк Данило видео Бога Оца. Затим се овај символички приказ упркос одредбама VII Васељенског сабора под западним утицајем појавио у Руској Цркви.
Мисионар треба да зна да објасни како се појавила ова пракса. Зашто се десила грешка? Данас се многе иконе сликају неканонски. То чине расколници. Питање сликања незаконитих приказа је више питање црквене дисциплине него питање догматике.
Бог нема физичко обличје.
Постојала је јерес антропоморфита који су тврдили да Бог дословце има ноге, главу, стомак, руке, браду, крила итд. Она је осуђена још у IV веку. Ове јереси се и сад придржава секта као што су адвентисти седмог дана. Јеховини сведоци су делили ово мишљење, али су га се сад одрекли. Како оповргнути представу о томе да Бог има физичко обличје? „И заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима; који заменише истину лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, Који је благословен у векове. Амин“ (Рим. 1, 23-25). То је испољавање паганства. Они су обличје нетрулежног Бога заменили обличјем сличним човеку. Нетрулежност значи да приказивање није могуће. Природна нетрулежност претпоставља немогућност приказивања.
Бог је бесмртан.
Природна нетрулежност означава бесмртност. Нетрулежан значи онај који није подвргнут смрти. Принципијелна немогућност смрти значи да биће није имало почетак. Могућност смрти је повезана с променама. Све што се мења може да умре. Оно што има почетак мора имати крај, што нема почетак, не може имати крај. Наше душе могу имати крај. Душе су бесмртне по дару Творца, а не по природи, као што анђели нису бесмртни по дару Творца, већ по природи. Бог је нашим душама подарио бесмртност, то је својство које се заснива на сили Бога, а не на нашој природи. У сам настанак уткана је могућност нестанка.
Бог је Дух.
Кад, на пример, адвентисти питају одакле православним хришћанима то да Бог није тело, можемо одговорити цитатом: „Бог је дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 24). Да ли можда „дух“ означава неко више биће? Како образложити то да дух не може бити телесан? „Видите руке Моје и ноге Моје, да сам Ја главом; опипајте Ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам“ (Лк. 24, 39). Духовност претпоставља нематеријалност.
Узрок постојања Бога.
Главно име Бога је Онај Који јесте. „А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама“ (2 Мојс. 3, 14). О истом говори Јеванђеље по Јовану: „Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5, 26). Бог, за разлику од људи, има живот у Себи Самом. Он је извор живота. И Божији Син Христос има живот у Самом Себи. Отац Му је то дао у рођењу, не као поклон, већ у рођењу. У Књизи пророка Исаије се каже: „Ко је урадио и учинио то? И зове нараштаје од искона? Ја, Господ, први и последњи, Ја исти“ (Ис. 41, 4). И друго: „Ви сте Моји сведоци, вели Господ, и слуга Мој кога изабрах, да бисте знали и веровали Ми и разумели да сам Ја; пре Мене није било Бога нити ће после Мене бити“ (Ис. 43, 10); „Овако говори Господ Цар Израиљев и Избавитељ његов, Господ над војскама: Ја сам први и Ја сам последњи, и осим Мене нема Бога. И ко као Ја оглашује и објављује ово, или Ми уређује откако населих стари народ? Нека им јави шта ће бити и шта ће доћи“ (Ис. 44, 6-7).
Бог каже да је Он први и последњи. Бог је беспочетан. Бог је апсолутно бесконачан. Апсолутна бесконачност може само актуелно да постоји, она не може да настане. Бог каже: „Ја сам први и Ја сам последњи.“ Зато је Бог један. И други бесконачни бог не може да настане.
Бог је Саздатељ свега. Ко је створио Бога?
Бог је Творац времена. У Библији се Бог често назива вечним, беспочетним и свеприсутним. Вечност означава (као што каже светитељ Григорије Богослов) „бесконачност у свим правцима“. Можемо да кажемо да смо бесконачни, али нисмо вечни. Не можемо да кажемо да имамо вечну душу, али можемо рећи да је она бесконачна. Наша душа има почетак, али никад неће имати крај. Вечно ћемо живети у будућности, али се за нашу душу не може рећи да је вечна, због тога што има почетак. А Бог нема почетак, зато је, како каже светитељ Григорије Богослов, Бог „као извесно бесконачно море суштине. Кад Га гледам и пружам свој разум према почетку времена видим да Његово постојање нема почетак.“ Он Бога назива првим, зато што пре Њега нема ничега. Управо Он је почетак. Зато питање ко је створио Бога нема смисла. Његово име је Нестворени.
Бог је почетак свега.
Кад говоримо о вечном Богу треба да кажемо да је Он Зачетник творевине Божије, Који се помиње у Откровењу Јована Богослова. Тамо је за Христа речено: „Тако говори Амин, Сведок верни и истинити, Зачетник творевине Божије“ (Откр. 3, 14). Да ли се овде каже да је Христос првина творевине? Не. Он је Зачетник стварања. Он није творевина, Он је Зачетник стварања, Алфа.
Бог је вечан.
Он се назива беспочетним, бесмртним и неуништивим. Ако све то сведемо на једно добићемо да је Бог вечан. Постоји врло занимљив текст којим шпекулишу Јеховини сведоци и адвентисти. Он има директне везе с нашим размишљањима. „Који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној, Кога нико од људи не виде нити може видети; Њему част и сила вечна. Амин.“ (1 Тим. 6, 16). Шта значи „Који једини има бесмртност“? Бесмртност по природи припада само Богу. Јеховиним сведоцима треба одговорити следеће: да, само је Бог бесмртан по природи, али је Он дао поклон људима – подарио им је бесмртност. Као што се о томе каже у Јеванђељу по Матеју: „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10, 28). Неуништивост душе није повезана с њеном природом, већ с поклоном од Бога.
Из тога што је Бог вечан следи још једно Његово врло важно својство – непромењивост.
Бог је једини на Кога можемо да се ослонимо.
О томе се говори у Књизи пророка Малахије: „Јер Ја Господ не мењам се; зато ви, синови Јаковљеви, не изгибосте“ (Мал. 3, 6). О истом веома детаљно говори Књига псалама цара Давида: „Рекох: Боже мој! Немој ме узети у половини дана мојих. Твоје су године од колена до колена. Давно си поставио земљу, и небеса су дело руку Твојих. То ће проћи, а Ти ћеш остати; све ће то као хаљина оветшати, као хаљину променићеш и промениће се. Али Ти си тај исти и године Твоје неће истећи. Синови ће слуга Твојих живети, и семе ће се њихово утврдити пред лицем Твојим“ (Пс. 102, 24-28). Господ је једини, зато је Он непромењив, дакле, Он је једини на кога се можемо ослонити. Јер, треба се ослањати само на Онога Ко је непромењив. Овде је у питању чиста формална логика. На основу тога што је Бог Творац можемо извести Његове особине као што су вечност и непромењивост.
Бог је ван времена.
У каквим односима су вечност Бога и наше време? У ком смислу је Бог вечан? Погрешно је мишљење да је вечност много-много година. Колико година живи Бог? Николико. Он је ван времена. На Њега се не односе временске карактеристике, Он је Творац времена. Он је изнад времена. Он је спољашњи узрок. Он је Господар свих векова. Он се не описује карактеристиком као што је време.
Бог је живот.
Свештеномученик Дионисије Ареопагит каже: „Бог никад није живео, не живи и неће живети“ – у смислу учествовања у туђем животу. Он је Сам живот. Не може се рећи да Он од некога добија живот. То је веома важно. Све паганске митологије се граде на мисли да је Богу нешто потребно. Чак се и у исламу намаз схвата као боготворење Алаха, односно као нешто што је потребно Алаху. Хришћанском Богу ништа није потребно. Он је Сам Себи довољан.
Богу ништа није потребно.
Из вечности проистиче својство као што је одсуство потребе за било чим. Њему ништа није потребно за Његово сопствено постојање.
Бог има жеље.
Богу је потребно нешто од нас, не да би Њему било боље, већ зато што нас воли. Он нам је наклоњен, воли нас, брине Се за нас, гневи Се на нас. Наша осећања представљају одраз осећања Бога, само што су Његова осећања чиста, а наша нису.
Бог је бестрастан – Он не може да страда.
Бог је бестрастан, Он нема порочних страсти. Није подвргнут деловању патње. Пошто је Бог свесавршен, Он ни за чим нема потребу и не може да пати. Христос је страдао по људској, а не по Божанској природи. Како то: Христос је једна Личност, али је по једној природи страдао, а по другој није? Замислите, каже светитељ Григорије Богослов: неко сече дрво обасјано сунцем. Да ли се сече зрак? Не. Божанство Исуса Христа није осећало патњу док је патило Његово тело. Не треба приписивати страдања Божанству. Ако то учинимо, испоставиће се да је Бог подвргнут променама, а то значи и смрти. Дакле, Он има почетак, значи, није Бог. Бол је знак трулежности. Нетрулежна бића не болују. Бол је знак недостатка.
Бог ни у чему не оскудева. Богу ништа није потребно.
„Да огладним, не бих теби рекао, јер је Моја васељена и све што је у њој. Зар Ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем? Принеси Богу хвалу на жртву, и извршуј Вишњему завете своје. Призови Ме у невољи својој, избавићу те, и ти Ме прослави“ (Пс. 49, 12-15). Аргумент је врло јасан. Кад би Бог пожелео да једе, не би од нас тражио, али Му то није потребно. Многи пагански покушавају да поткупе Бога. Кажу: „Учинићу ово или оно и онда ћеш ми бити дужан, платио сам Ти – изволи да ми обезбедиш то и то.“ Али људи могу да се спасу само на један-једини начин – Крвљу Господа Исуса Христа. Други начин спасења не постоји, није постојао и неће постојати.
Кад год мисионар да говори о Богу разговор треба да усмери на човекову личност. Не једноставно да прича о Богу, него да упита: да ли је могуће уздати се у људе? Не. Псалтир то отворено каже: „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11), „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у ког нема помоћи“ (Пс. 146, 3). Не можемо се уздати ни у Светитеље, већ треба да се уздамо у Бога. Молитве светаца могу да помогну, али сами по себи Светитељи не могу.
Бог је свеприсутан и све испуњава.
Он је свеприсутан и све испуњава. Шта значи „свеприсутан“? Он је свуда у целини! Не тако да је ево, овде један део Бога, а овде је други, Он није гас – један молекул је овде, а други је тамо. Свеприсутности Бога је посвећен 139. псалам. „Куда бих отишао од Духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао? Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја“ (Пс. 139, 7-10). Овај псалам описује свеприсутност Бога.
Постоје посебна места на којима Бог обитава.
Библија на многобројним местима потврђује свеприсутност Бога. Ипак, у њој се говори и о специјалним местима пребивања Господа Бога. „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6, 16). Бог се на посебан начин усељава у човека. „На висини и у светињи станујем и с оним ко је скрушеног срца и смерног духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених“ (Ис. 57, 15). Бог директно наводи место на којем живи – небеска висина – као и светилиште и срце скрушено и смирено. Шта то значи? Пагани су сматрали да богови живе у храмовима у дословном смислу ове речи. Пагански храмови су тако били грађени: колонада, сви верници стоје напољу, а унутра је статуа, тамо се приносе жртве. Сматрало се да је управо то обитавалиште бога у дословном смислу речи. Да ли је тако? Истински Бог има посебну благодат. У Првој Књизи царства се објашњава како Бог делује у светилишту. „Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу Те обухватити, а камоли овај дом што га сазидах. Али погледај на молитву слуге Свог и на молбу његову, Господе Боже мој, чуј вику и молитву, којим Ти се моли данас слуга Твој“ (1 Царств. 8, 27-28). Пред нама је казивање о томе у којим околностима нас Бог чује: ако људи буду долазили у храм ради разрешавања од клетве ако људи буду у ропству, у болести и у другим тешким ситуацијама. Место посебног присуства Божијег је место на којем Бог посебно показује Своју Славу.
Кроз целу Библију као црвена нит пролази Слава Божија. Постоји посебно место присуства Божијег, на којем живи и открива се Слава Божија. У 40. глави Књиге Изласка говори се о Слави Божијој. Она силази на скинију у виду огњеног стуба – управо оног огњеног стуба који је извео Јевреје из Египта. Овај огњени стуб виси изнад скиније и креће се заједно с њом. Он води Израиља, тражи стајалиште и руководи Израиљем на путу. Затим стуб нестаје на извесно време и остаје скинија. Али ако неко ко је недостојан дотакне Ковчег Завета, он умире, јер Слава Божија – Сила Божија, Благодат Божија остаје на овом месту. Бог Се открива у светилишту. Кад се Соломон моли и кад моли да Бог освешта Храм, с неба силази огањ и спаљује жртву на жртвенику и у Храм улази Слава Божија (2 Пар.). У Књизи пророка Језекиља се каже (8. и 9. глава Књиге Језекиља) да најстрашније што се са Храмом десило пре заузимања Јерусалима – пророк Језекиљ је то видео – јесте то што је Слава Божија напустила Храм преко херувима. Затим се Слава Божија вратила кад је Храм био освећен.
О томе да Слава Божија заувек напушта Соломонов Храм говори се у 27. глави Јеванђеља по Матеју. Слава Божија остаје у Храму Тела Господњег, односно у Цркви. Црква је обитавалиште Светог Духа. Управо она Слава која се својевремено појављивала у Скинији, сад се пројављује у нама.
Али у Цркви постоји још већа реалност него што су људи: у њој је Причешће, управо оно Тело Господње, кроз које у нас улази Слава. Главна ствар која постоји у храму јесте света Евхаристија, Причешће. Евхаристија је срж Цркве. Зато се храм назива местом посебног присуства Божијег. Где је Христос – тамо је и Слава. Господ каже: „Ја живим на висини Неба међу анђелима.“ Зато, кад се каже „Отац наш Небески“, има се у виду да Он делује на Небу. Анђела има на милијарде, али они имају једну вољу – вољу Божију. Слава Божија се међу анђелима на Небу пројављује неометано.
Бог све види и све чује.
Свеприсутност Божија не значи само да се Бог свуда налази. Бог све види, све чује. Зато је, како каже свети Иринеј Лионски „Бог у потпуности око“, у потпуности је слух. Управо зато се Он назива Свевидећим Оком. И није могуће сакрити се од Њега.
Бог има карактер.
Сад неколико речи о карактеру Бога. Шта је карактер? То је дословце обрис. Код човека је то карактеристика воље и осећања. Кад говоримо о Богу кажемо да Он има ум, вољу и осећања. Створени смо по Његовом образу (лику). Ипак, Божији ум се разликује од нашег.
Бог је свезнајући – Он све зна.
Божији ум поседује својство као што је свезнање. Бог све зна, „јер ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све“ (1 Јн. 3, 20). Бог испитује људска срца и свакоме узвраћа по делима његовим. „И познаће све Цркве да сам Ја Који испитује бубреге и срца, и даћу свакоме од вас по делима вашим“ (Откр. 2, 23). О истом том се говори у Књизи пророка Јеремије: „Вратили су се на безакоња старих својих, који не хтеше слушати Моје речи, и иду за другим боговима, те им служе; дом Израиљев и дом Јудин покварише завет Мој, који учиних с оцима њиховим“ (Јер. 11, 10).
Бог се назива премудрим.
О Божијој премудрости веома много говори Књига прича Соломонових. Бог зна све. Он зна сву садашњост, сву прошлост, сву будућност, све могуће варијанте развоја свих догађаја. Шта значи израз који налазимо у Псалтиру: „Бог не зна путеве грешника“? То значи да Бог не жели да учествује у њиховим делима. Бог не саучествује у злу. Бог има предзнање. Он унапред зна који избор ће начинити човек. Бог зна који човек ће отићи у пакао, а који неће. То не значи да Бог ово одређује унапред. Како каже апостол Павле, Он „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2, 4).
Бог жели да се сви људи спасу.
Бог би желео да се сви људи спасу, али је стварност таква (и Бог то зна) да се неће сви спасити. Сваки човек има могућност да се спаси уколико то пожели. У сваког човека је уткан осећај Бога, жеља да иде ка Богу и знање о томе шта Бог жели (савест). Све је то човеку дато приликом стварања. На дан Суда људи неће имати шта да одговоре пред истином Божијом. „И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12, 2).
Воља Божија.
Воља Божија се своди на доброту, праведност, дуготрпљење, светост, кротост, целомудреност и свемоћ.
Осећања Бога.
Господ је пун љубави, милосрдан је и дуготрпељив.
Бог има емоције.
Бог нема страсти, али има емоције. Бог Којег знамо на основу Писма, је врло емоционалан. Бог уопште не личи на Сунашце које обасјава све, а заузврат се неко од Њега окреће, а неко не. Оваквог Бога нећемо наћи у Светом Писму. Бог Се гневи, или обрнуто, некога воли. Код пророка Осије читамо: „Вукох их узицама човечијим, ужима љубавним“ (Ос. 11, 4). Или, како је Господ говорио, „Јерусалиме, Јерусалиме… колико пута хтедох да саберем чеда твоја“ (Мт. 23, 37). Бог поседује јасан карактер: има ствари које Он воли, и има ствари које мрзи.
Бог гаји бестрасну мржњу према греху.
У Богу постоји света бестрасна мржња према греху, према ономе што човека удаљава од живота, од Њега Самог. Активна воља Божија је врло јасно изражена у Светом Писму. Постоји појам антропоморфизма (уподобљавања човеку), али антропоморфизам не значи да у Богу не постоје неке особине. На пример, светитељ Јован Златоуст каже: „Немој мислити да се Бог гневи као човек, то је написано за грубе људе, и написано је зато што Бог јаросно мрзи зло.“ Елемент антропоморфизма овде је представа о томе да у Богу постоји страст гнева. У ствари, нема никакве страсти у Богу, али у Њему постоји јаросно одбацивање људске злобе.
Бог има један закон: да сви људи и анђели буду исти као што је Он.
Бог Којег знамо на основу Писма јесте Бог Којем није свеједно шта људи раде. Није Му нимало свеједно. Постоји предивна и врло страшна књига – Плач Јеремијин. Ова књига је посвећена пропасти Јерусалима. У трећој глави ове књиге се оплакује спаљени Јерусалим (Јер. 3, 25-39). Немојте мислити да се Богу свиђа да кажњава, али с друге стране, Он неће мирно гледати људска безакоња. Бог има један закон: да људи и анђели буду исти као што је Он.
У том смислу су Стари и Нови Завет исти: ни у старозаветно време, ни данас Бог није равнодушан према ономе што људи чине на земљи. О томе се говори код пророка Исаије: „Који правим светлост и стварам мрак, градим мир и стварам зло (у руском тексту: невоље, прим. прев.); Ја Господ чиним све то“ (Ис. 45, 7). Господ је Творац невоља које се дешавају ради кажњавања људи. Бог је онакав као што је приказан у Светом Писму.
Човекова молитва може све да промени.
Молитва може све да промени. Бог је Господар Који кажњава и који милује. Бог је Личност. Његов однос према нама се мења онда кад се ми мењамо. Кад се кајемо Он опрашта, кад молимо – Он даје. Али се карактер Бога не мења. У којој ситуацији нас Он чује? „Позови Ме, – каже Он, – и Ја ћу чути.“ Дивна је милост Божија. Преподобни Никодим Светогорац је причао како је једна жена, блудница, ишла после блуда и угледала је преминулог, сина-јединца неке удовице. Пала је на колена и завапила: „Господе, знам да сам прљава, одвратна блудница, али не ради мене, већ ради мајчиних суза, васкрсни њеног сина.“ И син је васкрсао. Ето какав је наш Бог! Бог Који чује оне који се кају. Познат је случај кад је неки блудник редовно блудничио, а после тога би одлазио у Цркву и молио за опроштај. И једном приликом је опет пао у блуд, после тога је кренуо у Цркву и на путу је умро. Ђаво је почео да се радује због тога што грешник није стигао да се покаје. А Бог каже: „Кренуо је да моли за опроштај, Ја му праштам.“ Ђаво каже: „Како то, све хоћеш да ми узмеш?“ Бог каже: „Наравно!“ Живи Бог је управо такав.
Волтер је говорио: „Бог ће нам се смиловати, то Му је посао.“ Али кад је умирао све је за њега било много страшније. Људи су заобилазили Волтерову кућу, јер су се страшни јауци чули у суседном кварталу. Представа о томе да је Бог извесна безлична сила која зрачи топлину није библијска представа о Богу. Зашто не могу да се спасу људи који не знају Бога и који Га не воле? За њих ће сваки бог постати ватра. Врели огањ Божије љубави је неиздржив за онога ко не воли. Човек не може бити неутралан према Творцу: „Који није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30). Овде је неутралност немогућа.
Питања и одговори на тему предавања
Ко је Бог?
Које доказе постојања Божијег знате?
Постоји пет главних доказа: онтолошки, етички (Декартов), телеолошки, космолошки и историјско-психолошки.
Шта се подразумева под онтолошким доказом?
Онтолошки доказ („онтос“ – „сушти“, „онтологија“ – учење о бићу). Бог као Свесавршено Биће мора имати особину као што је битак, јер ако Свесавршено Биће нема битак, оно није свесавршено.
Објасните телеолошки аргумент.
Услед созерцавања лепоте творевине спознаје се лепота Рододелатеља – Саздатеља ове творевине. Аргумент гласи врло једноставно: свет је толико сложен да се не може појавити случајно.
Да ли је Бог материјалан?
Не, Бог није материјалан. Бог је изван простора, ван времена, ван материје и ван енергије. Он је другачији – Он је Дух. Дух је нематеријално биће по дефиницији. Нематеријалност значи да Бог нема обличје, боју, укус, мирис и обим. Он се не креће с места на место. Он нема тежину. Не може се измерити никаквим инструментима.
Да ли Бог има физичко обличје?
Не, нема. „И заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима; који заменише истину лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, Који је благословен у векове. Амин“ (Рим. 1, 23-25).
Да ли је Бог Дух?
Јесте. „Бог је дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 24).
Узрок постојања Бога.
Бог, за разлику од људи, има живот у Самом Себи. Он је извор живота. И Син Божији (Христос) има живот у Самом Себи. „Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5, 26).
Да ли је Бог вечан?
Он се назива беспочетним, бесмртним и неуништвим. Ако све то сведемо на једно добићемо да је Бог вечан. Постоји врло занимљив текст којим шпекулишу Јеховини сведоци и адвентисти. Он има директне везе с нашим размишљањима. „Који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној, Кога нико од људи не виде нити може видети; Њему част и сила вечна. Амин.“ (1 Тим. 6, 16).
Шта значи „Једини Који има бесмртност“?
Бесмртност по природи припада само Богу.
Да ли Бог може да се мења?
Не, Бог је непромењив. „Јер Ја Господ не мењам се; зато ви, синови Јаковљеви, не изгибосте“ (Мал. 3, 6).
Да ли је Богу било шта потребно?
Не. Богу ништа са стране није потребно. „Да огладним, не бих теби рекао, јер је Моја васељена и све што је у њој. Зар Ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем? Принеси Богу хвалу на жртву, и извршуј Вишњему завете своје. Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти Ме прослави“ (Пс. 49, 12-15).
Да ли је Бог свеприсутан и да ли све испуњава?
Да. Он је свуда у целини! 139. псалам. „Куда бих отишао од Духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао? Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја“ (Пс. 139, 7-10). Овај псалам описује свеприсутност Бога.
Да ли постоје посебна места у којима је обитавао и обитава Бог?
Да, постоје. То је скинија, Старозаветни Храм у Јерусалиму и православни храм данас. Библија говори о посебним местима присуства Господа Бога. „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6, 16). Бог се на посебан начин усељава у човека. „На висини и у светињи станујем и с оним ко је скрушеног срца и смерног духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених“ (Ис. 57, 15).
Да ли Бог поседује свезнање?
Да. Бог поседује својство као што је свезнање. Бог зна све, „јер ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све“ (1 Јн. 3, 20).