Својства Божија. Зашто нам је Бог открио тајну о Пресветој Тројици? Деловање Тројице. Објашњење догме о Пресветој Тројици. Библијска сведочанства о Пресветој Тројици. Својства Бога Оца. Помињање Бога Сина (Христа) у Старом Завету. Помињање Бога Сина (Христа) у Новом Завету. Божанство Сина. Деловање Сина у историји човечанства пре доласка у свет. Божије тријединство.
Једна од најсложенијих тема јесте учење о Пресветој Тројици. Кад говоримо о некој догми прво треба да наведемо њен опис, а затим да је илуструјемо. Кад говоримо о Тројици треба да кажемо: „Бог је јединствена Суштина (једно царство, једна моћ, једна власт, једна сила), која пребива у три Личности (три Ја, три Самосвести).“
Својства Божија.
Вечно постојећи, бесмртни, нетрулежни, неподложан променама, добар, праведан, свет и милосрдан. Библија садржи 80 имена Божијих и сва она описују суштину (природу) Бога, одговарају на питање: Ко је Бог? Свето Писмо, Предање и наше лично искуство нам говоре о томе да је Бог три Личности, али не три посебна Бога, већ Један Бог. Ове три Личности се међусобно разликују, то су различита Ја. У Богу постоји спознатљиво и неспознатљиво. Бог је људима открио тајну Тројице.
Разлике између Личности (ипостаси) Свете Тројице су следеће: Бог Отац се не рађа, Бог Син (Христос) се рађа, Свети Дух исходи од Оца. Не може се рећи да је Бог старији од Сина. Он је пре Сина у смислу бића, али није старији.
Укључујем светло у просторији. Шта прво настаје: загревање сијалице или светлост? Ако занемаримо време загревања, они постоје истовремено, али је сијалица пре светлости која потиче од ње. Зато је Отац увек почетак, Син је увек од Оца, али притом Они коегзистирају у вечности. У Божанској природи нема времена, зато су категорије „старији-млађи“ у односу на Лица Свете Тројице некоректне. Православно учење говори о монархији Оца – једновлашћу. Бог је један, јер један извор Божанства обезбеђује јединство Божанске суштине.
Учење о Пресветој Тројици лепо илуструје пример са свећама. Узимамо три свеће. Прво палимо једну, затим истовремено од ње припаљујемо друге две, спајамо их и остављамо да горе заједно. Колико ватри има? Једна? Колико упаљених свећа има? Три. То је очигледан пример помоћу којег се лакше може схватити да је Тројица – један Бог. Рођење не претпоставља одвајање Сина од Оца, јер је Бог нематеријалан. Исхођење Светог Духа не претпоставља одвајање због истих ових разлога нематеријалности. А пошто је Бог свеприсутан (свеприсутан је Отац, свеприсутан је Син и свеприсутан је Дух Свети), налазе Се један у другом. Не може се рећи да је овде сфера Оца, тамо је сфера Сина, а негде другде је сфера Светог Духа.
Зашто нам је Бог открио тајну Пресвете Тројице?
Бог нам је открио тајну Пресвете Тројице како бисмо знали свог Творца и како бисмо Му се правилно клањали ради нашег спасења.
Зашто да знамо да постоји Бог Отац? Он остаје наш Отац и у крштењу.
Зашто нам је потребно да знамо да је Исус Син Божији? Остајемо синови Божији у сједињењу са Христом. Сједињујући се са Сином постајемо синови.
Зашто нам је потребно да знамо да Свети Дух исходи од Оца? Добијамо помазање на Крштењу и постајемо људи Исхода. Зато је главни празник хришћана Пасха (Исход).
Деловање Тројице.
Бог је тројединствен у вечности и свуда делује као Пресвета Тројица. Бог Отац је узрок који смишља, Бог Син је стваралачка сила, Бог Дух Свети је сила која доводи до савршенства. То се односи на стварање: Отац је смислио, Син је створио, Дух Свети доводи до савршенства. Ово се односи на даровање закона, пропаст Содома и Гомора, оваплоћење Бога и тако даље. У оваплоћењу Бога Отац даје Свог Сина на жртву за људе. Али зашто Се Сам Отац није оваплотио? Зато што Он није рођен и да Се родио на земљи, променили би се Његова природа и својства ипостаси. Да Се родио Свети Дух, престао би да буде Дух. Управо Син Се оваплоћује како се не би променила Божанска природа. Ово говори о томе да је људско рођење сродно Божанском рођењу, то је један од одраза лика Божијег у човеку. Чак и рођење животиња представља далеки одјек Божанских односа. Цео свет је прожет духом Божанског живота.
Објашњење догмата о Пресветој Тројици.
Главни пример који треба да употребимо како бисмо објаснили догмат о Пресветој Тројици, посебно муслиманима, јесте пример човека. Човек је – ум, реч и душа (односно живот, који животвори тело, или дах који изражава реч). Дисање је повезано са животом (ако живиш – дишеш), али дисање нашој речи даје могућност да се испољи. Исто је и са нашим разумом: он увек поседује способност словесног изражавања и заправо има живот, али притом живот и разум нису исто и разум не постоји без живота. Постоји реч која је својствена разуму; не може постојати разум без способности говора. Ако не можемо да размишљамо ми не постојимо. Бог Отац је ум, зато се назива светородним Умом. То је Ум који се изражава кроз Своју Реч (Христа) и Дух (дисање), Који ову реч преноси људима. Ми верујемо у једног Бога, Његову Реч и Његов Дух.
Библијска сведочанства о Пресветој Тројици.
Библија говори о деловању Пресвете Тројице у току целе историје живота света (1 Мојс. 1, 1-25). Читамо „рекао је, створио, назвао“ – Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, и исто то другог, трећег и четвртог дана. Видимо једну радњу, коју обављају три Личности. Кад говоримо о стварању човека можемо поменути речи из Књиге Постања: „Потом рече Бог: да начинимо човека по Свом обличју, као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“ (1 Мојс. 1, 26). У оригиналном тексту глагол је употребљен у множини. Исто тако је преведен и на руски (српски, прим. прев.) језик. То говори о деловању свих Лица Пресвете Тројице.
Својства Бога Оца.
По мишљењу раних отаца Цркве приликом помињања Бога, не у смислу природе, већ у смислу Личности без икаквог предиката има се у виду Бог Отац. Његово ипостасно својство је нерођеност. „Писах вам, оци, јер сте познали Онога Који је од почетка“ (1 Јн. 2, 14).
Помињање Бога Сина (Христа) у Старом Завету.
Његово главно име, по којем Се разликује од других Личности јесте Син. О рођењу Сина говори се још у Старом Завету, на пример, у грчкој варијанти 110. псалма. У руском преводу није потпуно прецизно пренесен смисао: „Као роса зори из утробе, таква је у Тебе младост Твоја“ (превод с руског гласи: „Из утробе пре данице попут росе је рођење Твоје“, прим. прев.) (110, 3). Грчки оригинал гласи: „Из утробе пре данице родио сам Те.“ Пре Данице, односно пре рађања „Јутарње звезде“ – Луцифера. Из утробе значи из суштине Оца. У 2. псалму се врло много говори о Сину Божијем: „Ти си Син Мој, Ја Те сад родих… Поштујте Сина, да Се не разгневи, и ви не изгинете на путу свом; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њ уздају“ (Пс. 2, 7-12).
У Старом Завету код пророка Исаије се директно говори о Сину: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9, 6). Овде је реч „мир“ употребљена у смислу помирења, зато што се кнезом мира овог у смислу владавине назива ђаво. У Књизи Прича се такође говори о Сину Божијем: „Ко је изашао на небо и опет сишао? Ко је скупио ветар у прегршти своје? Ко је свезао воде у плашт свој? Ко је утврдио све крајеве земљи? Како Му је име? И како је име Сину Његовом? Знаш ли?“ (Прич. 30, 4). У Књизи Исуса сина Сирахова такође се помиње Син Божији: „Завапих Господу, Оцу Господа мог да ме не остави у данима невоље“ Сирах. 51, 14). Бог Отац Бога. Реч Божија (Син) Се у Старом Завету помиње око 2500 пута.
Помињање Бога Сина (Христа) у Новом Завету.
Нема смисла наводити сва места у Новом Завету на којима се помиње Син Божији, зато што се Он помиње у свакој глави. Име Сина Божијег се у Светом Писму Новог Завета помиње 83 пута.
Рођење. „У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“ (Јн. 1, 1). Син вечно стреми ка Оцу, а Отац Се вечно даје Сину. Овде се говори о вечној љубави између Оца, Сина и Светог Духа. „Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1, 2-4). У Сину је био Дух Свети. „Он не беше светлост, него [је био послат] да сведочи о светлости. Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 1, 8-9). Истинска светлост која просветљује јесте Син Божији. „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као јединороднога од Оца“ (Јн. 1, 14). Јединородни је јединац Родитеља, који се разликује од усвојеног. „Бога нико није видео никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1, 18). Личности пребивају једна у другој – Отац у Сину, Син у Оцу.
Син поседује потпуно знање Оца. „Све је Мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Мт. 11, 27).
Син је пуноћа Бога. „Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9).
Бог Син поседује исту власт као Отац. „А Исус им одговори: Отац Мој до сада дела, и Ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да Га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше Својим Оцем градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити Сам од Себе него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што Сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао. Заиста, заиста вам кажем: Ко Моју реч слуша и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“. (Јн. 5, 17-24). Син каже да не може Сам од Себе да твори, зато што је Отац узрок. Син је Реч Оца, Очев разум се у потпуности испољава у Сину. Син зна све. „Господе, Ти све знаш“ (Јн. 21, 17).
Божанство Сина.
Син нам прецизно јавља Оца. О томе говори цела прва глава посланице апостола Павла Јеврејима (Јевр. 1, 1-14). На њу се можемо позивати кад говоримо о Божанству Сина. Свето Писмо намерно подвлачи да Син није анђео по Својој природи, да су се сви анђели клањали Сину (Јевр. 1, 4-5). Бог каже да је највише Откровење дато кроз Сина (Јевр. 1, 1-2). Отац не може да буде без Сина, и Син „је сјај славе и обличје бића Његовога“ (Јевр. 1, 3). Син је Образ Личности (ипостаси) Бога, зато Христос каже: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене… Ко је видео Мене, видео је Оца… Ја сам у Оцу и Отац у Мени“ (Јн. 14, 6-10). Христос је Пут, зато што онај ко се угледа на Њега иде ка Оцу, Он је Истина, зато што је мерило свега што постоји у овом свету, Он је Живот, зато што даје све облике живота. Онај ко је видео Њега, видео је и Оца.
Даље се за Сина каже да Он држи „све моћном речју Својом“ (Јевр. 1, 3). Господ цео свет држи Својом моћном речју, а у грчком оригиналу је написано „све окреће једним прстом, Речју Своје Силе“. Бог Син једним прстом држи Васељену. Син је Сведржитељ, Господар, Искупитељ, Њему се клањају сви анђели, Он вечно постоји заједно с Оцем, Он је тачно обличје Оца. Божанство у Христу је исто Божанство које је својствено и Оцу, и Светом Духу. Исус Христос је створио небо и земљу: „Господе, у почетку Ти основа земљу, и небеса су дело руку Твојих“ (Јевр. 1, 10). Господ у Откровењу каже: „Ја сам Први и Последњи и Живи; и имам кључеве од смрти и од пакла“ (Откр. 1, 17-18). „Ја сам први и Ја сам последњи“ (Ис. 44, 6), каже Јехова – Исти Онај Ко каже да је први и последњи Исус. Врло је важно место у Првој посланици Коринћанима: „Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост“ (1 Кор. 1, 24). Исус Христос је Божија сила и Божија премудрост. Реч „премудрост“ у Старом Завету означава Христа (на пример, у причама цара Соломона, Прич. 8, 22-36).
„Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских: ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: одите, једите хлеб мој, и пијте вино које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума“ (Прич. 9, 1-6). Кућа је Православна Црква, седам стубова су седам Тајни, жртва је Христова људска природа, трпеза је свето Причешће, слуге су мисионари. Опис суштине Христа Бога (шта је Он) постоји у Причама цара Соломона (Прич. 7, 21-27; 8, 1). Главни аргумент у корист Божанске природе Христа је врло једноставан. Кад људи питају ко је Христос можемо им одговорити речима из Јеванђеља: „А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни“ (1 Јн. 5, 20). Не постоје два истинита бога. Аргумент против Јеховиних сведока: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28, 19). Стари и Нови Завет имају истог Аутора.
Деловање Сина у историји човечанства пре доласка у свет.
Син је учествовао у стварању, Син је створио човека по Свом образу, односно по образу Сина и по подобију Духа; образ Оца је Син који Се уподобљује Оцу. Кад је Адам згрешио, управо Син је тражио Адама у Рају: „И зачуше глас Господа Бога, Који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту“ (1 Мојс. 3, 8). И нашао га је након што је постао човек и после Васкрсења на дну пакла. Стари и Нови Завет представљају једну линију Откровења које води ка истом циљу. Бог је истерао Адама из раја: „И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од Нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи“ (1 Мојс. 3, 22). Отац је заповедио да се Адам истера, Син га је истерао, Свети Дух је поставио стражу на капији раја. Каину се Бог обраћао гласом (Речју), другим речима, Сином. У Старом Завету има неколико хиљада сведочанстава о деловању Христа.
Божије тријединство.
„Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другог шта говоре“ (1 Мојс. 11, 7). Хајде да сиђемо и да пометемо је множина. Отац је заповедио, Син је помешао језике, Дух је расејао народе по целој земљи. Исто тако се Агара у пустињи срела са Сином (1 Мојс. 16, 7-14). И Син шаље муслимане против хришћана због наших грехова. У 18. и 19. глави Књиге Постања тајна тријединства је описана врло јасно: „Три човека стајаше према њему… И они му рекоше… рече Господ… Он рече… И устадоше“ (1 Мојс. 18, 2-16). Даље: „Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумопра и огња“ – овде се говори о Сину, управо Он је спалио Содом и Гомор.
У Књизи Исход у 3. глави је речено да је управо Син извео Јевреје из Египта, а египатске првенце је такође истребио Син (Прем. 18, 12-17). Највеће Откровење о имену Јахве-Јехова дао је управо Син Божији: „А Мојсије рече Богу: Ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им кажем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ми кажу: Како Му је име? Шта ћу им казати? А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама“ (2 Мојс. 3, 13-14). Управо Исус је рекао да је Он Јахве. Тријединство Оца, Сина и Светог Духа се лепо види и у Књизи пророка Исаије у 63. глави (Ис. 63, 7-14). Цела свештена историја јесте историја деловања Оца, Сина и Светог Духа.
Питања и одговори на тему предавања
По чему се разликују ипостасна својства Бога?
Разлике између личности (ипостаси) Свете Тројице. Бог Отац Се не рађа, Бог Син (Христос) Се рађа, Свети Дух исходи од Оца. Не може се рећи да је Бог Отац старији од Сина, Отац је пре Сина у смислу битка, али није старији.
Зашто нам је Бог открио тајну Пресвете Тројице?
Бог нам је открио тајну Пресвете Тројице како бисмо знали свог Творца и како бисмо Му се правилно клањали ради нашег спасења.
Где у Библији постоје сведочанства о Пресветој Тројици?
Библија сведочи о деловању Пресвете Тројице, које се одвијало у току целе историје света (1 Мојс. 1-25). Видимо једно дејство које испуњавају три Личности. Исто се може рећи и за стварање човека. Директно се помиње Тријединство Бога: „Потом рече Бог: да начинимо човека по Свом обличју, као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“ (1 Мојс. 1, 26).
Које је главно својство Бога Оца?
Нерођеност. „Писах вам, оци, јер сте познали Онога Који је од почетка“ (1 Јн. 2, 14).
Како доказати божанску природу Исуса Христа?
Бог не може бити без Сина – Који „је сјај славе и обличје бића Његовога“ (Јевр. 1, 3). Син је Образ Личности (ипостаси) Бога, зато Христос каже: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене… Ко је видео Мене, видео је Оца… Ја сам у Оцу и Отац у мени“ (Јн. 14, 6-10).