Излагање учења о првородном греху. Без крштења нема спасења. Кључни текст Новог Завета о првородном греху. Тело је постало смртно. Душа је постала смртна. Како настају политичке борбе? Излагање учења о првородном греху.
У трећој глави Књиге Постања детаљно је описан пад наших прародитеља у грех, описано је на који начин су људи пали у безакоње, како су отпали од Саздатеља, постали грешни и какве су сад последице тога. Човек је грешан по својој природи. Ова чињеница је посведочена у Светом Писму, о томе сведочи и наш свакодневни живот. Постојање зла у човеку потврђује првородни грех. Како саучествујемо у Адамовом греху? Постоји извесна сила која човека наводи да чини зло.
Без крштења нема спасења.
Ако станемо на становиште Ж. Ж. Русоа који је сматрао да су деца чиста табла, наравно, погибељ деце (без крштења) ће бити крајње неправедна појава. Међутим, Писмо каже да нема ниједног праведног човека. После крштења благодат Божија омива све грехове покајањем. Од Христа добијамо више него што смо изгубили од Адама. Због чега ће у гејену огњену отићи некрштени одрасли људи? Због сопствених злих дела. Човек чини зло и то га осуђује на гејену. Апостол Павле каже да ће се незнабожац спасити ако увек буде поступао по савести. Међутим, то није могуће за људе.
Кључни текст Новог Завета о првородном греху.
Посланица апостола Павла Римљанима: „Зато што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише. Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона. Али смрт царова од Адама до Мојсија и над онима који не сагрешише сличним преступом као Адам, који је слика Онога Који ће ће доћи. Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помреше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човека Исуса Христа изобилно изли на многе. И не би са даром онако као што би са преступом кроз једнога: јер суд због једнога би осуда, а благодатни дар би оправдање од многих преступа. Јер ако се преступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим пре ће они који примају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа. Тако, дакле, као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни. А закон уз то дође да се умножи преступ; а где се умножи грех онде се још већма умножи благодат, да би, као што царова грех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вечни кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Рим. 5, 12-21).
Овај текст говори о томе да постоје две изузетно велике фигуре у историји човечанства. Кроз Адама је смрт ушла у свет, кроз Христа је у свет ушло васкрсење. Пре човека природа није била грешна. Бог није створио грех. Грех настаје у тренутку злоупотребе наше слободе. У свету постоје две врсте уговора: завет са Саздатељем и завет са сатаном. Кад је Адам згрешио, ступио је у завет са сатаном и тако се поробио ђаволу, потчинивши се закону греха и смрти по којем се код човека појавио извесни поредак функционисања његове природе. Код човека се појавио нови модел понашања. Овај модел још увек делује у људима. Све то је детаљно описано у Трећој глави Књиге Постања.
Апостол Павле каже: „Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона.“ Грех се не може сматрати грехом ако човек не зна шта је грех. И даље наставља да је дар благодати који је добијен кроз Христа много већи од онога што смо изгубили кроз Адама. Благодат долази свима – сви људи добијају васкрсење тела, то је поклон Васкрслог Христа свим људима без изузетка (верујућима, неверујућима, муслиманима и др.). Апостол Павле не говори само о последицама греха, већ истиче да на известан начин саучествујемо у Адамовом греху. У тренутку рођења, па чак и зачећа човек ступа у савез који је склопљен између Адама и ђавола и постаје грешан од самог почетка. Не постоји појам као што је „безгрешна беба“. Ко даје зло? „И вас који бејасте мртви због преступа и грехова својих, у којима некада ходисте по духу овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живесмо некада по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гнева, као и остали. А Бог, Који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са Христом, благодаћу сте спасени“ (Ефес. 2, 1-5).
Тело је постало смртно.
Апостол каже да смо били мртви због својих грехова. Адам и Ева, који су починили грех одмах су умрли душом, а касније по телу које је постало подвргнуто труљењу. Откривено је да се приликом поделе ДНК сигурно не обнавља, у ДНК је на нивоу ћелије усађена постепена смрт. Адам је пре пада у грех имао другу могућност – он није био подвргнут смрти (није могао да се утопи, не би могао да погине кад би пао са стене).
Душа је постала смртна.
Човек не види Бога, одвојен је од Бога. У првосазданом човеку Бог даје снагу људском уму, а ум даје снагу вољи и осећањима, заповеда им. У човеку је главна ствар ум, а покајање је промена ума. Да би наш ум правилно размишљао, треба да има аксиому од које би могао да пође. Полазна тачка Адамовог ума је био интелект Бога, процес размишљања је код њега био доследан и логичан. Он је давао логична упутства вољи и осећањима. О томе какав је био ум и шта му се десило речено је у Библији: „Само, гле, ово нађох: да је Бог створио човека доброг; а они траже свакојаке помисли“ (Проп. 7, 29). Замисао ђавола је била да се уметне између Адама и Бога. Сам човек је добровољно прихватио мисао непријатеља. Ум се отргао од Бога. А ђаво не даје снагу, он је узима и храни се људским греховима. Приликом сједињења човековог и ђавољег ума долази до извесне рђаве синергије – помисли. Из њих се рађа страшна болест – област фантазије. Фантазија рађа све грехове. Човек живи у илузорном свету, он другог човека и свет око себе доживљава као нешто илузорно: овај човек је добар, а овај је лош, јер се овај према мени односи добро, а овај лоше.
Изгубивши објективну истину ум тражи на шта да се ослони. Бога се одрекао и преостају му три варијанте: 1) да се ослони на ђавола (ово се ретко дешава) – овакви људи постају сатанисти, незнабожачки жреци; 2) да се ослони на вољу („ја желим да поступим управо тако. И тачка.“); 3) да се ослони на осећања („осећам да треба да поступим управо овако“, – а затим овај човек фантазира објашњавајући своје понашање).
Ни воља, ни осећања нису створени за давање оцена. Човек у сва три случаја чини лоше, зато што се иза таквог начина размишљања крије сатана. Савез са ђаволом на нивоу ума је управо првородни грех: ја хоћу тако, ја мислим тако, ја осећам тако – и свеједно ми је шта сматра Господ Бог. Гордост је мајка свих грехова.
Дијадох Фотикијски („Добротољубље“): „Адам је на почетку био у таквом стању да је у његовом срцу живео Свети Дух, а зли дух је деловао споља, откад је Адам згрешио – у срцу живи зли дух, а споља делује Свети Дух.“ Власт ђавола над човеком се држи на бујици злих мисли и фантазија. „Ко ће чисто извадити из нечиста. Нико?“ (Јов. 14, 4). У ком тренутку долази до преношења? „У безакоњима сам зачет и у гресима роди ме мати моја“ (Пс. 51, 7). У зачећу долази до преношења првородног греха – човеково срце се усељава зао дух, и како човек расте, он му убацује бујицу злих помисли. Ова бујица сама по себи није греховна док се човек с њом не сложи. Човек се навикава на ову прљаву бујицу и чини му се да је она природна.
Зли дух не убацује чисто зло. Лукав је и каже да је задовољство, ако га човек жели, потребно, да га Бог даје (то је делимично истина, без Бога није могуће стећи задовољство). Али уместо да човек добије задовољство од Бога, он почиње да га тражи у вољи и осећањима. Најтежа поробљеност човека јесте кад тело пружа задовољство духу, уместо да дух командује телом, да га користи као инструмент за добијање задовољстава. Постоји ситуација кад човек ходи по жељи тела. Човек се поробљава, ђаво га чини телесним. Човек живи само ради телесних мисли, постаје телесан, па мисли да је главно да живи само у овом животу. „А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола. И да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање“ (Јевр. 2, 14-15). Христос избавља људе од робовања страху од смрти, који се рађа кад човек мисли да је тело главно.
Како настају политичке борбе?
Оне се рађају из бујице злих мисли које изазива сатана.
Питања и одговори на тему предавања
Шта је првородни грех?
У трећој глави Књиге Постања детаљно је описан пад наших прародитеља у грех, описано је на који начин су људи пали у безакоње, како су отпали од Саздатеља и постали грешни.
Зашто је спасење немогуће без крштења?
После крштења благодат Божија све грехове омива покајањем. Апостол Павле каже: „Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона“ (Рим. 5, 13). Грех се не може сматрати грехом ако човек не зна шта је грех. И даље наставља да је дар благодати који добијамо кроз Христа много већи од онога што смо изгубили кроз Адама.
Зашто је после пада у грех душа постала смртна?
Изгубивши објективну истину ум тражи на шта ће се ослонити. Бога се одрекао, преостају му три варијанте: да се ослони на ђавола, на вољу или на осећања. Ни воља, ни осећања нису створени за давање оцена. У сва три случаја човек чини зло, зато што се иза њих крије сатана.