NASLOVNA » DOGMATSKO BOGOSLOVLJE ZA MISIONARE » Predavanje četvrto. Natprirodno Otkrivenje

Predavanje četvrto. Natprirodno Otkrivenje

Značaj natprirordnog Otkrivenja. Kako shvatamo Božansko Otkrivenje? Zadatak proroka. Proročanstvo je tajna. Bog kontroliše tačnost kojom se prenosi proročanstvo. Kome je Bog namenio Otkrivenje? Ko su proroci? Šta Bog otkriva? Zašto su nam data proročanstva? Oblici Božanskog Otkrivenja. Ko je autor Biblije? Kako dokazati da je Biblija Reč Božja? Pitanje originalnosti Starog Zaveta. Tekstologija Novog Zaveta. Pitanje originalnosti Novog Zaveta. Originali Novog Zaveta. Rane kopije Novog Zaveta.

Značenje natprirodnog Otkrivenja.

Kada bismo znanje o Bogu sticali samo običnim, prirodnim Otkrivenjem, znali bismo samo ono što znaju i neznabošci. U tom slučaju najrasprostranjeniji „Simvol vere“ bio bi sveden na ispovedanje tvrdnje, koju danas mnogi podržavaju, a koja glasi: „Da, nešto postoji“. Kako možemo steći znanje o Bogu na drugi način? Svima nam je poznato da starojevrejska religija i religija hrišćana, koja je nastavak starojevrejske, tvrdi da se Bog Sam meša u naš svet, Sam Sebe otkriva ljudima. Zašto se Bog ne otkriva Sam svim ljudima? Veoma popularna i česta pitanja su: ‘Zašto govorite da je samo vaše Otkrivenje istinsko? Zašto se Bog ne otkriva drugim ljudima? Zašto se Bog ne javlja svima, zar Mu je teško?!’ Mi odgovaramo: ‘Prepreku za spoznanje Boga predstavlja greh’.

Tvorac nije kriv za ljudsku nesposobnost da spoznaju Božije Otkrivenje. Međutim, ne treba ići ni iz krajnosti u krajnost i tvrditi da je za spoznaju Boga neophodna potpuna ljudska pravednost. U tom slučaju ćemo biti prinuđeni da priznamo da je Otkrivenje moguće samo preko Bogočoveka i morali bismo da odbacimo sva Otkrivenja data preko Proroka i Apostola, jer znamo da su i Proroci i Apostoli takođe bili ljudi sa grehom. Mojsije je ubio čoveka i sumnjao u Božja dela. Avraam se uplašio i dao svoju ženu faraonu, kako bi sačuvao život. Ne postoje na zemlji idealno sveti ljudi, odnosno postoji samo Jedan, kako i pevamo: „Jedini Svet, jedini Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca!“. Međutim, dejstvo greha čini da čovek bude nesposoban da primi Božje Otkrivenje. Grehovna strast goni ljudski um određenim krugom (u Bibliji se to naziva stazom). Utabana staza predstavlja čvrsto ukorenjenu ljudsku naviku da misli i živi pod vlašću strasti. Strast ubacuje čoveka u stanje potpune obamrlosti i on postaje nesposoban da pozna Otkrivenje Božje. Čovek se ne podiže sa zemlje, ukopava se u zemaljske brige.

Da li bi Otkrivenje bilo zapisano u normalnom svetu, svetu koji nije pao u greh? Ne, jer bi svi sami mogli da vide i čuju Boga. Sveti Jovan Zlatoust u Prvoj besedi na Jevanđelje po Mateju kaže: „Zapravo, ne bi trebalo da imamo potrebu u pomoći Pisma, već bi trebalo da vodimo toliko čist život da umesto knjiga našim dušama služi blagodat Duha i da, kao što su one ispisane mastilom, tako i naša srca budu ispisana Duhom. Ali, pošto smo odbacili takvu blagodat, iskoristimo bar drugi put. A da je prvi put bio bolji, Bog nam je pokazao i rečju i delom. I zaista, sa Nojem, Avraamom i njegovim potomcima, kao i sa Jovom i Mojsijem, Bog nije govorio preko pisanih reči, već direktno, jer je nalazio da im je um čist. Kada je sav jevrejski narod pao u dubine bezbožnosti, tada su se pojavile pisane reči, tablice i pouke putem njih. I tako je bilo ne samo sa Svetima u Starom Zavetu, već, kako je poznato, i u Novom. Tako i Apostolima Bog nije dao ništa napisano, već je umesto pisama obećao dar blagodati Duha“.

Natprirodno Otkrivenje predstavlja ono što nam je sam Bog otkrio o Sebi i ono što mi sami nikada i ni u kakvim uslovima ne bismo mogli sami da postignemo. Upravo zato natprirodno Otkrivenje treba da se prihvata natprirodnim putem. Kako o tome govori Apostol Petar: “I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju kao na svjetilnik koji svijetli u tamnom mjestu, dokle Dan ne osvane i Danica se ne rodi u srcima vašim. I ovo prvo znajte da nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovječijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi.“ (2 Pet. 1, 19-21).  Ovaj tekst je ključan u razgovoru sa sektašima i inovernima u sporu o tumačenju Svetog Pisma, jer se svaka jeres pojavljuje onda kada čovek počinje da tumači Sveto Pismo na svoj način. Sveto Otkrivenje sadrži u sebi istine koje čovek nikada ne bi sam saznao i zato je nedopustivo da se Božansko Otkrivenje ‘ugurava’ u okvire palog razuma. To je velika duhovna greška koja vodi ka čovekovoj propasti. Kako je govorio Sveti Jovan Zlatoust, „ako neko ne veruje Svetom Pismu, beži od njega sa gađenjem, jer znaš da je ustao protiv Boga i neprijatelj je sopstvenog života“.

Kako nam se daje Božansko Otkrivenje?

Kada se Bog obraća čoveku, On Sebe otkriva na različite načine. Neki od njih su opisani u Knjizi Brojeva (4 Mojs. 12:11-5).

  1. U Knjizi Brojeva (4 Mojs. 12:6-8) govori se o razlici između Mojsija i drugih proroka. Drugi proroci imaju vizije u snu, u obrazima, u utvari, a Mojsije pak vidi Boga licem u lice, „on Me gleda doista“ (Broj. 12:8). Za nas hrišćane je jasno koga on vidi – vidi Hrista. On vidi Sina Božjeg, Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari (Kol. 1, 15).

Bog se obraća Aronu i Mariji koji su kritikovali Mojsija: „Kako se dakle ne pobojaste vikati na slugu Mog, na Mojsija?“ Mojsije je imao dve žene: Seforu i Etiopljanku. Prema jevrejskom predanju koje je delimično potvrđeno arheološkim saznanjima, Mojsije je, još u vreme dok je bio prestolonaslednik krune u Egiptu, učestvovao u ratu sa Etiopljanima. Za vreme rata je stupio u brak sa princezom iz Kušidskog carstva, crnkinjom. Ona mu se kasnije pridružila, u vreme Izlaska i na taj način je imao dve žene. Kritikovali su ga što je uzeo za ženu Etiopljanku, što je svojevrsni rasizam. Kako i kod nas govore da se ne sme stupati u brak sa predstavnicima drugih nacija, drugačijih rasa, upravo su tako govorili Aaron i Mirjam protiv Mojsija: A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji (4 Mojs. 12, 3).

  1. Postoji nekoliko nivoa Otkrivenja. Otkrivenja se daju u viđenjima, tokom sna i na javi. U čemu je njihova osobenost? Kako piše Sveti Vasilije Veliki u knjizi ‘Besede na Psalme’, kada se Bog otkriva čoveku tada čovek jača umom. Bog čisti ljudski um kao odgovor na kretanje samog čoveka k Njemu. Ako se čovek kreće ka Bogu, Bog se kreće u susret čoveku. Bog Sam otkriva čoveku Svoju Reč koja se, kao u ogledalu, odražava u njegovom umu.
  2. Kakvu reč Bog govori? Na kom jeziku? Kada se Bog obraća čoveku, prenosi mu čisto znanje – neverbalno, tj. ne izraženo ljudskim rečima. Reči Božje su uvek iste. Kada je izgovarao „neka bude svetlost“ (1 Mojs. 1:3), „neka bude svod“ (1 Mojs. 1:7), neka bude sunce i mesec (Post. 1:16), zar je govorio na nekom jeziku? Ne. On je svoje ideje postavljao u ovaj svet i one su postajale prirodni zakoni. I kad se Bog obraća čoveku, On stavlja u njega Svoje znanje. I čovek razume to znanje i tek ga potom predaje na ljudskom jeziku.

 

Zadatak proroka.

Zadatak proroka je da bude prenosilac Božanskog Otkrivenja. Pritom Prorok u trenutku kada mu se daruje Otkrivenje nije u transu. Ako obratimo pažnju na okultne vidovnjake primetićemo zanimljiv fenomen kao što je automatizovano pisanje. Čovek uzima olovku i ona počinje sama da piše, a čovek čak ne razume ono što piše. Ili čovek govori nešto nalik proricanju Pitije (Pitija – sveštenica Apolona koja je sedela iznad pukotine sa otrovnim gasovima, padala u trans, počinjala da govori tuđim glasom stvari koje sama nije razumela). Sve su to projave duha zla, duha bezumnosti. Sveti Vasilije Veliki kaže sledeće: „Ne treba misliti o onome što je Duh premudrosti oglupeo, Duh razuma učinio nerazumnim, Duh znanja neukim“.

Proroštvo je tajna.

Na taj način su proroci videli tajnu. Oni su shvatali to što su videli i njihov razum je pritom bio sačuvan. Štaviše, njihova sloboda volje je bila sačuvana. O tome jasno piše u Svetom Pismu. Bog se javlja Mojsiju na gori Horiv iz kupine. Bog pita, a čovek Mojsej odgovara: Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod Moj, sinove Izrailjeve, iz Misira. A Mojsije reče Bogu: Ko sam ja da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te Ja poslao: kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori. A Mojsije reče Bogu: Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im kažem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi kažu: Kako Mu je ime? Šta ću im kazati? A Gospod reče Mojsiju: Ja sam Onaj što jeste. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama(2. Mojs. 3:10-14). Zatim Bog objašnjava na koji način da izvede Jevreje iz Egipta. Mojsej odgovara: Ali neće mi verovati ni poslušati glas moj; jer će reći: Nije ti se Gospod javio?“ (2 Mojs. 4:1). Ove reči uopšte ne liče na reči čoveka koji se nalazi u stanju transa, koji ne vlada sobom, čoveka na koga je nešto naišlo ili koji je van sebe.

Dalje se opisuju tri čuda koja je učinio Gospod da bi ubedio Mojsija: čudo sa štapom, čuda sa gubavom rukom, čudo sa vodom koja je postala krv (2 Mojs. 4, 2-9). Data su tri očigledna čuda uprkos onima koji tvrde da ne mogu da postoje očigledna čuda jer će se inače dogoditi nasilje nad slobodnom voljom. Mojsej uprkos pokazanim čudima, odgovara Bogu: A Mojsije reče Gospodu: Molim Ti se, Gospode, nisam rečit čovek, niti sam pre bio niti sam otkako si progovorio sa slugom svojim, nego sam sporih usta i sporog jezika. A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne ja, Gospod? Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti. A Mojsije reče: Molim Te, Gospode, pošlji onog koga treba da pošalješ (2. Mojs.4, 10-13). Drugim rečima, Mojsej jednostavno želi da odbije tu misiju. Zar je ovo slično čoveku u transu?! Mojsej dobija Otkrivenje od Boga i sve odlično razume.

Bog kontroliše tačnost prenošenja proročanstva.

Osim toga, Bog obećava Mojsiju da će biti sa ustima njegovim (2 Mojs. 4, 12), kada on počne da govori. Bog ne samo da daje znanje, već i kontroliše tačnost prenosa tog znanja. To je veoma važno, jer neki govore: ‘Ma ko zna šta se to nekome tamo učinilo!’ Skrećemo pažnju da se knjige Proroka Mojseja razlikuju po stilu od knjiga Proroka Isaije ili knjiga Proroka Amosa ili knjiga Proroka Jeremije. U Knjizi proroka Amosa, Bog se obraća istaknutim ženama: „Čujte ovu riječ, krave krave vasanske“ (Amos 4, 1). „Krave vasanske“ na ruskom znači – debele krave. Amos je bio pastir i govorio je jezikom koji je bio svojstven njemu. Međutim, on Otkrivenje Božje prenosi tačno, jer je Bog sa ustima njegovim. Direktan dokaz činjenice da čovek vlada sobom u potpunosti dok govori Reč Božju, srećemo u Novom Zavetu, u Prvoj poslanici Korinćanima (1 Kor. 14, 32-33). I duhovi proročki se pokoravaju prorocima, Bog čuva sve čovekove sile i čak ih jača: razum ljudski jača i čovek vidi ono što nije video ranije.

Kome je Bog namenio Otkrivenje?

Jednom čoveku? Ne, Otkrivenje se daje narodu Zaveta. Narod Zaveta predstavlja ključni pojam Svetog Pisma. Zavet, t.j. dogovor, pretpostavlja delovanje dve strane. Božansko Otkrivenje je jedan od vidova projave delovanja Zaveta. Najviši vid predstavlja Ovaploćenje. Ovaploćenje je vrh Otkrivenja. Bog sa svoje strane obećava da će čuvati Zavet, a mi odgovaramo time što sledimo zapovesti. Upravo zato se Otkrivenje daje, radi Zaveta.

Ko su proroci?

Bog priziva proroke radi predaje Otkrivenja na dva načina: „iz majčine utrobe“ (unapred) ili u određenom trenutku tokom života. Iz majčine utrobe su bili Proroci: Jeremija (Jer. 1, 4-10), Jovan Krstitelj, Prorok Ilija (prema predanju), Samson.

Kada su se u utrobi Revekinoj deca tukla, neko (prema predanju, Melhisedek) joj reče, da su dva naroda u utrobi njenoj i da će veći biti porobljen od strane manjeg (1 Mojs. 25, 23). Iz toga sledi da je i Jakov bio izabran u utrobi majčinoj. U poslanici Galatima je napisano da je apostol Pavle izabran u utrobi majčinoj. Ali nije uvek tako.

Na primer, Isaija je pozvan kada je ušao u hram da se pomoli (Is. 6). Prorok Amos se, kao i većina proroka, prosto priziva od Boga: „A Gospod me uze od stada i reče mi Gospod: idi, prorokuj narodu mojemu Izrailju“ (Amos 7, 15). Bog je uvek na prvom mestu, a čovek na drugom. Zato uvek Bog priziva, a prorok ispunjava: „Kad lav rikne, ko se neće bojati? kad Gospod reče: ko neće prorokovati?“ (Amos 3, 8).

Mi znamo jedan primer kada se Prorok jako bunio i nije želeo da prorokuje. U pitanju je Prorok Jona, koji je pokušao da pobegne od Boga. Prorok Jeremija je veoma zanimljivo opisivao svoje stanje dok je prorokovao: „Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na potsmijeh sam svaki dan, svak mi se potsmijeva. I rekoh: neću ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime njegovo; ali bi u srcu mome kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više“ (Jer. 20, 7-9).

Šta otkriva Bog?

Postoji cela teorija koja govori da je Biblija bogočovečanska realnost, stvorena u saradnji Božanskog razuma i slabog čoveka koji je nešto u Bibliji menjao, kvario. Već smo pomenuli da je Bog obećao da će biti sa ustima Proroka. Ako pogledamo Sveto Pismo, videćemo da je „sve Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti“ (2 Tim. 3, 16). Bog otkriva svoju volju. Postoje proročanstva o budućnosti, a postoje i o sadašnjosti: „A ako svi prorokuju, i uđe kakav nevjerujući ili neupućeni, biva pokaran od sviju i suđen od sviju. I tako tajne srca njegova bivaju otkrivene; i tada će pasti ničice i pokloniće se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa vama“ (1 Kor. 14, 24-25). A postoje proročanstva o prošlosti kada čovek zna i vidi ono što niko video nije. Na primer, šestodnevu: ko je od ljudi video kako se stvarao svet? Niko! A Mojsej je video! I kada nam se predlaže da izaberemo između stvaranja i evolucije, treba pitati: Darvin je video kako se stvarao svet? Radi čega mi treba da se odreknemo svedočanstva Proroka Mojseja?

Zašto se daju proročanstva?

Pismo je napisano radi ispravljanja ljudi. Otkrivenje se daje na korist ljudima i zato ne sadrži stvari koje nisu potrebne za naše spasenje.

Oblici Božanskog Otkrivenja

Božansko Otkrivenje se prenosi na dva načina.

  1. Sveto Predanje je najstariji oblik Otkrivenja, ono što su u Svetom Duhu ljudi prenosili od usta do usta: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom“ (2. Sol. 2, 15). Garancija Svetog Predanja, pomazanje, koje smo dobili od Boga je Duh Sveti Koji nas uči svemu. „Vi, dakle, što čusteod početka, to u vama neka ostane; ako u vama ostane to što od početka čuste, i vi ćete ostati u Sinu i u Ocu. A ovo je obećanje koje nam On obeća, život vječni. Ovo vam napisah o onima koji vas varaju. A vi, Pomazanje koje primiste od Njega, u vama ostaje i nema potrebe da vas iko uči; nego kako vas to isto Pomazanje uči o svemu, i istinito je i nije laž, i kao što vas nauči, ostanite u njemu“ (1 Jov. 2, 24-27). Neophodno je da prebivamo u onome što je dobijeno na početku. Čovek koji prebiva u Predanju, prebiva u Ocu i Sinu i dobija nagradu: život večni.

O važnosti Svetog Predanja možemo takođe pročitati i u Novom Zavetu: „Imao bih mnogo da vam pišem, ali ne htjedoh na hartiji i mastilom, nego se nadam da ću vam doći, i usmeno vam govoriti, da radost naša bude potpuna“ (2 Jov. 1, 12); „Mnogo imadoh da pišem, ali neću mastilom i perom da ti pišem“ (3 Jov. 1, 13). Za Apostola prednost ima usmeno prenošenje Otkrivenja. Crkveno Predanje je život Svetog Duha koji prebiva u narodu Zaveta. Otkrivenje je obraćeno ljudima koje je Bog očistio i izdvojio, koji su razumeli smisao Otkrivenja, znali šta govore, koji su prenosili neizrecive Božanske reči ljudskim jezikom pod kontrolom Boga.

  • Sveto Pismo (Stari i Novi zavet). Biblija predstavlja najuzvišeniji kanonski deo Svetog Predanja. Biblija je data zbog grešnosti ljudi i potrebna je da ne bi došlo do mešanja Reči Božje i reči ljudske. Najuzvišeniji deo Predanja je kodifikovan Svetim Duhom. Sveto Pismo predstavlja dokument naroda Zaveta i pripada dvema stranama: Bogu i narodu Zaveta. Crkva nema prava da bilo šta doda Bibliji, jer je u pitanju dokument dogovora koji ishodi od Boga, a ne od ljudi.

Struktura dogovora. Na početku se u ovom dokumentu navodi ko se dogovara, definišu se dve dogovorne strane. Zatim se izlaže istorija koja prethodi dogovoru. Dalje sledi opis zaključenja dogovora, a onda i sadržaj dogovora. Zatim ono što će se desiti u slučaju raskida dogovora. To je drevna shema i u potpunosti je sačuvana u Bibliji. U njoj je primenjen dogovor-zaveštanje (zavet), koji ishodi iz volje jedne strane. Zato Knjiga Postanja počinje opisom jedne strane, a dalje se, u 66 knjiga, podrobno izlaže istorija sa tačke gledišta Boga.

Na taj način Biblija sadrži u sebi sve elemente dogovora. U njoj se navodi ko zaključuje dogovor, izlaže se prethodna istorija, istorija dogovora, njegovi uslovi, sankcije u slučaju kršenja dogovora, daju se obećanja za slučaj izvršenja dogovora, produžetak izvršenja dogovora, usavršavanje dogovora. Visoka Dogovorna Strana sama dolazi ljudima. Vrhunac dogovora predstavlja stupanje na snagu poslednjeg završnog zaveštanja, koje nastupa od trenutka smrti Onoga Koji daje zavet. Zato Biblija stremi ka Golgoti, a Zavet ka trenutku konačnog stupanja na snagu. Zavet konačno stupa na snagu od trenutka smrti Hrista Spasitelja. Smrt i vaskrsenje Hrista predstavlja srce Biblije. Biblija se završava povešću o Carstvu Božjem koje će nastupiti.

Zanimljiva je činjenica da je ovaj čvrst i logičan sistem stvaralo 40 autora na tri jezika i tri kontinenta tokom 1700 godina. U određenom smislu u pitanju je potpuno jedinstvena knjiga. Postoji mišljenje da je najstarija knjiga u Bibliji – knjiga Jova, dok je prema drugim podacima to knjiga Postanja. Jov je živeo pre Mojseja i knjiga Jova je starija od knjiga Mojsejevih.

U Bibliji se izraz „tako je rekao Gospod“ koristi 2500 puta. Srž Biblije predstavlja čudo, bez čuda nema ni hrišćanstva. Biblija je knjiga velikih dela Boga, dok su reči produkt ljudskog uma (izmišljotina).

Ko je autor Biblije?

Autor Biblije (i Starog i Novog Zaveta) je Duh Sveti. Simvol vere govori: „Verujem u Duha Svetoga … Koji je govorio kroz Proroke“. U Novom Zaveta postoji 276 citata iz Starog Zaveta. Naš Bog je je Bog i Starog i Novog Zaveta. Stari Zavet govori o Hristu Koji će doći, a Novi zavet o Hristu Koji je došao.

Takođe je važno zapamtiti da su pisci knjiga Biblije koji su potpisani i ušli u kanon, upravo oni koji su i potpisani. Ako, na primer, ne verujete da je knjigu Propovednika napisao Solomon, onda niste hrišćani.

Kako dokazati da je Biblija Reč Božja?

Pet argumenata: 1) visina učenja (odsustvo banalnosti); 2) moralna čistota; 3) čuda; 4) ispunjena proročanstva; 5) snažan uticaj na ljude sve do današnjih dana.

 Pitanje originalnosti Starog Zaveta.

  1. Poverenje u Boga. Da li je Bog mogao da sačuvu Svoju Reč kroz vekove? Naravno, da.
  2. Bog zapoveda da se napišu reči Zakona. „Potom reče Gospod Mojsiju: zapiši to za spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvijem istrijebiti spomen Amalikov ispod neba“ (2. Mojs.17, 14). Sledeći put Gospod zapoveda: „I reče Gospod Mojsiju: napiši sebi te riječi; jer po tijem riječima učinih zavjet s tobom i s Izrailjem“ (2. Mojs.34, 27). „I kad napisa Mojsije riječi ovoga zakona u knjigu, sve do kraja, zapovjedi Mojsije Levitima, koji nošahu kovčeg zavjeta Gospodnjega, govoreći: Uzmite ovu knjigu zakona, i metnite je pokraj kovčega zavjeta Gospoda Boga svojega, da bude ondje svjedok na vas“ (5. Mojs. 31, 24-26). Prema zapovesti Gospodnjoj cela knjiga je završena i original je postavljen sa desne strane Kovčega Zaveta. I u svakom od 48 levitskih gradova postojao je spisak Zakona.
  3. Arheološke potvrde postojanja drevnih tekstova Biblije. Postoji tekst koji datira sa početka VII veka pre Hristovog rođenja: žalba iz Gezera pronađena na delu ostatka razbijene glinene posude koja se koristila za zapise, u kojoj se nalaze pozivanja na aktuelni Mojsejev Zakon. Još jedan tekst, najdrevniji iz sačuvanih biblijskih tekstova, datira iz VII-VI veka pre Hristovog rođenja, tekst srebrnih svitaka pronađenih u Jerusalimu 1979. godine. Oni sadrže Aronov blagoslov (4 Mojs. 6, 24-26). Sledeći po vremenu je tekst (ІІ-І vek pre Hristovog rođenja) – papirus Neša iz Elefantine (ostrvo na reci Nil) koji sadrži tekst 10 zapovesti. Počev od ІІІ veka pre Hristovog rođenja i do І veka pre Hristovog rođenja postoji ogroman broj tekstova (Kumranski rukopisi) koji su objavljeni 1998. godine. U njima se sadrže sve kanonske knjige ili delovi iz knjiga Starog Zaveta, uz izuzetak knjige o Jestiri, sem toga, tu su tekstovi iz knjige Tovita, odlomci iz knjige Premudrosti i iz knjige Isusa sina Sirahova.

Sve ovo govori o tome da je kanon Starog Zaveta koji je prihvatila Pravoslavna Crkva, isti onaj kanon koji je prihvaćen od strane jevrejskih zajednica u vreme Hristovog dolaska. Postoje tri verzije tekstova Starog Zaveta: protomasoretski, protoseptuaginta i samarjanski tekst. Sve tri se pominju u Kumranskim rukopisima.

Prvi kontigent tekstova je bio sakriven otprilike 70. godine nakon Hristovog rođenja, tokom zauzimanja Jerusalima. Postoji mišljenje, da Kumranski rukopisi predstavljaju deo biblioteke Jerusalimskog hrama. Drugi kontigent rukopisa je bio sakriven pred bunu 135. godine. Tekstovi koji su sakriveni 70. godine su bliži tekstu Septuaginte (jevrejski ili aramejski jezici). Originale Biblije sakrio je na planini Nevo (savremeni Jordan) Prorok Jeremija. Prema proročanstvima, naći će ih tek pri kraju sveta.

Datumi pisanja knjiga:

  • Knjiga Jova – 1850 godina pre rođenja Hrista;
  • Knjiga Mojsijeva – 1756-1716 godina pre rođenja Hrista;
  • 2 knjiga Dnevnika (napisana od strane Jezdre) – 400 godina pre Hristovog Rođenja.

Tekstologija Novog Zaveta.

Novozavetni tekstovi govore o Hristu Koji je došao. Napisani su u sledećem poretku (tačan datum Hristovog Rođenja je 4. godina pre nove ere):

  • Jevanđelje po Mateju – 38. godine nakon Hristovog Rođenja;
  • Jevanđelje po Marku – 40. godina nakon Hristovog Rođenja;
  • Jevanđelje po Luki – 45. godina nakon Hristovog Rođenja;
  • Jevanđelje po Jovanu – 100. godina nakon Hristovog Rođenja;

Sve ostale knjige Novog Zaveta napisane su od 58. do 90. godine nakon Hristovog Rođenja.

Pitanje originalnosti Novog Zaveta.

Najdrevniji pronađeni papirus predstavlja tekst koji sadrži odlomak 24. glave Jevanđelja po Mateju i datira iz 60. godine nakon Hristovog Rođenja (do tada je prevod na grčki jezik već bio urađen). U Kumranu se sačuvao (istina, jako loše) deo iz Jevanđelja po Marku, šesta glava, koji datira takođe iz 60. godine. Sledeći tekst je papirus (P 64) iz 120. godine nakon Hristovog Rođenja i sadrži deo iz 18-te glave Jevanđelja po Jovanu. Postoji tekst koji ima dva datuma – 150. ili 210. godina nakon Hristovog Rođenja i taj tekst sadrži sve pastirske poslanice, deo poslanice Jevrejima i deo iz poslanice Kološanima.

Od ІІІ veka (od 200. godine) posle rođenja Hrista postoji ogroman broj rukopisnih tekstova, njih je već nekoliko stotina. Potpuni tekst Novog Zaveta predstavlja Sinajski rukopis iz 335. godine i Vatikanski kodeks koji datira iz 340. godine. U delima Otaca Crkve prva tri veka možemo pronaći ceo Novi Zavet, sa izuzetkom 13 stihova! Čak i da nemamo rukopise Novog Zaveta, mogli bismo da ga ustanovimo po citatima Svetih Otaca. Prvi citat nalazimo u dokumentu ‘Didahi’ (70. godina nakon Hristovog Rođenja). Kanon Novog Zaveta još uvek nije sastavljen, ali se već citira. Izuzetna očuvanost novozavetnih tekstova!

Originali Novog Zaveta.

Prema istorijskim podacima, do perioda u kome je živeo Tertulijan (217. godina), originali poslanica apostola Pavla (Rimljanima, Solunjanima, Filipljanima, Korinćanima) čuvali su se u apostolskim Crkvama. Saglasno sa svedočenjem Sveštenomučenika Petra Aleksandrijskog (311. godina), u to vreme se original Jevanđelja po Jovanu čuvao u Efesu.

Za vreme velikih progona IV veka organizovan je lov na biblijske tekstove i objavljen je specijalni edikt o spaljivanju Biblije. Tako je 1978. godine u zidinama manastira Svete Ekaterine pronađeno 15 stranica Sinajskog kodeksa, za koje se smatralo da su izgubljene. Na Atosu postoji ogroman broj neopisanih i neistraženih tekstova. Rukopis „Didahi“ (І vek nakon Hristovog Rođenja, u rukopisu HІ veka) otkriven je u HІH veku u jednom primerku.

Godine 389., Sveti Jovan Zlatoust, u propovedi u Antiohiji je pomenuo da se u njegovo vreme u Muzeumu (biblioteka u Aleksandriji) čuvao original rukopisa Septuaginta. Taj se original sigurno nije sačuvao: muslimani su spalili Muzeum.

Postoji 36 000 tekstova Novog Zaveta, od toga je 24 000 njih analizirano. Oko 80% njih su iz Vizantijske verzije (opšteprihvaćeni tekst). U pitanju je onaj tekst koji slušamo na pravoslavnim bogosluženjima. Sinodski prevod je napravljen na osnovu Vizantijske verzije. Ostatak od 20% čine dve verzije: Zapadnu i Aleksandrijsku, koje su bliske jedna drugoj. Te dve redakcije sadrže dodatke tekstovima. Na primer, kodeks Bezi (kraj IV veka) govori da je na grobu (na Grobu Gospodnjem) bio kamen koji nije moglo da pomeri 20 ljudi.

Pravoslavna Crkva je sačuvala grčki original Novog Zaveta koji se prodaje kod nas u svakoj crkvenoj prodavnici. Taj rukopis je upravo onakav kakav je izašao iz ruku Apostola.

Rane kopije Novog Zaveta.

Poznato nam je da su još u kasnom antičkom periodu i ranom Srednjem veku postojala dva rukopisa, koje su svojeručno prepisali apostoli. Prvi rukopis je onaj koji je pronašao Panten 180. godine – jevrejski tekst Jevanđelja po Mateju, koji se čuvao u Indiji kod indijskih hrišćana Apostola Tome. Moguće je da će u Indiji nekad i pronaći te spise. Blaženi Jeronim Stridonski (IV vek) svedočio o drugom rukopisu – Jevanđelju po Mateju na jevrejskom jeziku koji je, prema rečima blaženog, čuvan u Carskoj biblioteci. Godine 476. na ostrvu Kipar u gradu Salaminu otkrivene su mošti apostola Varnave, a na grudima Apostola je nađeno Jevanđelje po Mateju koje je lično Apostol prepisao. Original se čuvao u Konstantinopolju do 1204. godine. Postoji mogućnost da su taj prepis ukrali krstaši kao i mnoge druge rukopise i da se i danas čuva u zapadnim bibliotekama.

Pitanja i odgovori na temu predavanja

Šta je natiprirodno Otkrivenje?

Natprirodno Otkrivenje predstavlja ono što nam je sam Bog otkrio o Sebi i ono što mi sami nikada i ni u kakvim uslovima ne bismo mogli sami da postignemo. Upravo zato natprirodno Otkrivenje treba da se prihvata natprirodnim putem. Kako o tome govori Apostol Petar: “I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju kao na svjetilnik koji svijetli u tamnom mjestu, dokle Dan ne osvane i Danica se ne rodi u srcima vašim. I ovo prvo znajte da nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovječijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi.“ (2 Pet. 1, 19-21).

Zašto Bog ne otkriva Sebe svima?

Prepreku za prihvatanje Otkrivenja Boga predstavlja greh.

Kako nam se daje Božansko Otkrivenje?

Kada se Bog obraća čoveku, On otkriva sebe na različite načine, neki od njih su opisani u Knjizi Brojeva (4 Mojs. 12, 1-15).

Da li su nivoi Otkrivenja različiti?

Da različiti su. Postoje Otkrivenja u viđenju, u snu i na javi.

Koji je zadatak Proroka?

Da budu prenosioci Božjeg Otkrivenja. Pritom se prorok u trenutku kada mu se daruje Otkrivenje ne nalazi u stanju transa.

Kontroliše li Bog tačnost prenosa proroštva?

Kontroliše. Sem toga, Bog obećava Mojseju da će kada Mojsej bude govorio, Bog biti „s ustima njegovim“ (2 Mojs. 4,  10-17).

Kome je Bog namenio Otkrivenje?

Otkrivenje se daje narodu Zaveta. Narod Zaveta predstavlja ključni pojam Svetog Pisma. Zavet, t.j. dogovor, pretpostavlja delovanje dve strane. Božansko Otkrivenje je jedan od vidova projave delovanja Zaveta. Najviši vid predstavlja Ovaploćenje. Ovaploćenje je vrh Otkrivenja. Bog sa svoje strane obećava da će čuvati Zavet, a mi odgovaramo time što sledimo zapovesti. Upravo zato se Otkrivenje daje, radi Zaveta.

Šta Bog otkriva preko proročanstava?

Bog otkriva svoju volju. Postoje proročanstva o budućnosti, a postoje i o sadašnjosti: „A ako svi prorokuju, i uđe kakav nevjerujući ili neupućeni, biva pokaran od sviju i suđen od sviju. I tako tajne srca njegova bivaju otkrivene; i tada će pasti ničice i pokloniće se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa vama“ (1 Kor. 14, 24-25). A postoje proročanstva o prošlosti kada čovek zna i vidi ono što niko video nije.

Zašto se daju proročanstva?

Pismo je napisano radi ispravljanja ljudi. Otkrivenje se daje na korist ljudima i zato ne sadrži stvari koje nisu potrebne za naše spasenje.

Koji oblici Božijeg Otkrivenja postoje?

Božije Otkrivenje se predaje u dva oblika. Prvi je Sveto Predanje, najdrevniji oblik Otkrivenja, ono što su u Svetom Duhu ljudi prenosili od usta do usta: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2, 15). Drugi je Sveto Pismo (Stari i Novi Zavet). Biblija je najuzvišeniji kanonski deo Svetog Predanja.

Ko je autor Biblije?

Autor Biblije je Duh Sveti. Simvol Vere govori „Verujem u Duha Svetoga …  Koji je govorio kroz Proroke“. Duh Sveti je Autor cele Biblije – i Starog i Novog Zaveta.

Kako dokazati da je Biblija Reč Božja?

Postoji pet argumenata: visina učenja (odsustvo banalnosti), moralna čistota, čuda, ostvarena proroštva, snažan uticaj na ljude i do današnjih dana.