Значај натприрордног Откривења. Како схватамо Божанско Откривење? Задатак пророка. Пророчанство је тајна. Бог контролише тачност којом се преноси пророчанство. Коме је Бог наменио Откривење? Ко су пророци? Шта Бог открива? Зашто су нам дата пророчанства? Облици Божанског Откривења. Ко је аутор Библије? Како доказати да је Библија Реч Божја? Питање оригиналности Старог Завета. Текстологија Новог Завета. Питање оригиналности Новог Завета. Оригинали Новог Завета. Ране копије Новог Завета.
Значење натприродног Откривења.
Када бисмо знање о Богу стицали само обичним, природним Откривењем, знали бисмо само оно што знају и незнабошци. У том случају најраспрострањенији „Символ вере“ био би сведен на исповедање тврдње, коју данас многи подржавају, а која гласи: „Да, нешто постоји“. Како можемо стећи знање о Богу на други начин? Свима нам је познато да старојеврејска религија и религија хришћана, која је наставак старојеврејске, тврди да се Бог Сам меша у наш свет, Сам Себе открива људима. Зашто се Бог не открива Сам свим људима? Веома популарна и честа питања су: ‘Зашто говорите да је само ваше Откривење истинско? Зашто се Бог не открива другим људима? Зашто се Бог не јавља свима, зар Му је тешко?!’ Ми одговарамо: ‘Препреку за спознање Бога представља грех’.
Творац није крив за људску неспособност да спознају Божије Откривење. Међутим, не треба ићи ни из крајности у крајност и тврдити да је за спознају Бога неопходна потпуна људска праведност. У том случају ћемо бити принуђени да признамо да је Откривење могуће само преко Богочовека и морали бисмо да одбацимо сва Откривења дата преко Пророка и Апостола, јер знамо да су и Пророци и Апостоли такође били људи са грехом. Мојсије је убио човека и сумњао у Божја дела. Авраам се уплашио и дао своју жену фараону, како би сачувао живот. Не постоје на земљи идеално свети људи, односно постоји само Један, како и певамо: „Једини Свет, једини Господ Исус Христос на славу Бога Оца!“. Међутим, дејство греха чини да човек буде неспособан да прими Божје Откривење. Греховна страст гони људски ум одређеним кругом (у Библији се то назива стазом). Утабана стаза представља чврсто укорењену људску навику да мисли и живи под влашћу страсти. Страст убацује човека у стање потпуне обамрлости и он постаје неспособан да позна Откривење Божје. Човек се не подиже са земље, укопава се у земаљске бриге.
Да ли би Откривење било записано у нормалном свету, свету који није пао у грех? Не, јер би сви сами могли да виде и чују Бога. Свети Јован Златоуст у Првој беседи на Јеванђеље по Матеју каже: „Заправо, не би требало да имамо потребу у помоћи Писма, већ би требало да водимо толико чист живот да уместо књига нашим душама служи благодат Духа и да, као што су оне исписане мастилом, тако и наша срца буду исписана Духом. Али, пошто смо одбацили такву благодат, искористимо бар други пут. А да је први пут био бољи, Бог нам је показао и речју и делом. И заиста, са Нојем, Авраамом и његовим потомцима, као и са Јовом и Мојсијем, Бог није говорио преко писаних речи, већ директно, јер је налазио да им је ум чист. Када је сав јеврејски народ пао у дубине безбожности, тада су се појавиле писане речи, таблице и поуке путем њих. И тако је било не само са Светима у Старом Завету, већ, како је познато, и у Новом. Тако и Апостолима Бог није дао ништа написано, већ је уместо писама обећао дар благодати Духа“.
Натприродно Откривење представља оно што нам је сам Бог открио о Себи и оно што ми сами никада и ни у каквим условима не бисмо могли сами да постигнемо. Управо зато натприродно Откривење треба да се прихвата натприродним путем. Како о томе говори Апостол Петар: “И имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим. И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2 Пет. 1, 19-21). Овај текст је кључан у разговору са секташима и иновернима у спору о тумачењу Светог Писма, јер се свака јерес појављује онда када човек почиње да тумачи Свето Писмо на свој начин. Свето Откривење садржи у себи истине које човек никада не би сам сазнао и зато је недопустиво да се Божанско Откривење ‘угурава’ у оквире палог разума. То је велика духовна грешка која води ка човековој пропасти. Како је говорио Свети Јован Златоуст, „ако неко не верује Светом Писму, бежи од њега са гађењем, јер знаш да је устао против Бога и непријатељ је сопственог живота“.
Како нам се даје Божанско Откривење?
Када се Бог обраћа човеку, Он Себе открива на различите начине. Неки од њих су описани у Књизи Бројева (4 Мојс. 12:11-5).
- У Књизи Бројева (4 Мојс. 12:6-8) говори се о разлици између Мојсија и других пророка. Други пророци имају визије у сну, у образима, у утвари, а Мојсије пак види Бога лицем у лице, „он Ме гледа доиста“ (Број. 12:8). За нас хришћане је јасно кога он види – види Христа. Он види Сина Божјег, „Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1, 15).
Бог се обраћа Арону и Марији који су критиковали Мојсија: „Како се дакле не побојасте викати на слугу Мог, на Мојсија?“ Мојсије је имао две жене: Сефору и Етиопљанку. Према јеврејском предању које је делимично потврђено археолошким сазнањима, Мојсије је, још у време док је био престолонаследник круне у Египту, учествовао у рату са Етиопљанима. За време рата је ступио у брак са принцезом из Кушидског царства, црнкињом. Она му се касније придружила, у време Изласка и на тај начин је имао две жене. Критиковали су га што је узео за жену Етиопљанку, што је својеврсни расизам. Како и код нас говоре да се не сме ступати у брак са представницима других нација, другачијих раса, управо су тако говорили Аарон и Мирјам против Мојсија: „А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи“ (4 Мојс. 12, 3).
- Постоји неколико нивоа Откривења. Откривења се дају у виђењима, током сна и на јави. У чему је њихова особеност? Како пише Свети Василије Велики у књизи ‘Беседе на Псалме’, када се Бог открива човеку тада човек јача умом. Бог чисти људски ум као одговор на кретање самог човека к Њему. Ако се човек креће ка Богу, Бог се креће у сусрет човеку. Бог Сам открива човеку Своју Реч која се, као у огледалу, одражава у његовом уму.
- Какву реч Бог говори? На ком језику? Када се Бог обраћа човеку, преноси му чисто знање – невербално, тј. не изражено људским речима. Речи Божје су увек исте. Када је изговарао „нека буде светлост“ (1 Мојс. 1:3), „нека буде свод“ (1 Мојс. 1:7), нека буде сунце и месец (Пост. 1:16), зар је говорио на неком језику? Не. Он је своје идеје постављао у овај свет и оне су постајале природни закони. И кад се Бог обраћа човеку, Он ставља у њега Своје знање. И човек разуме то знање и тек га потом предаје на људском језику.
Задатак пророка.
Задатак пророка је да буде преносилац Божанског Откривења. Притом Пророк у тренутку када му се дарује Откривење није у трансу. Ако обратимо пажњу на окултне видовњаке приметићемо занимљив феномен као што је аутоматизовано писање. Човек узима оловку и она почиње сама да пише, а човек чак не разуме оно што пише. Или човек говори нешто налик прорицању Питије (Питија – свештеница Аполона која је седела изнад пукотине са отровним гасовима, падала у транс, почињала да говори туђим гласом ствари које сама није разумела). Све су то пројаве духа зла, духа безумности. Свети Василије Велики каже следеће: „Не треба мислити о ономе што је Дух премудрости оглупео, Дух разума учинио неразумним, Дух знања неуким“.
Пророштво је тајна.
На тај начин су пророци видели тајну. Они су схватали то што су видели и њихов разум је притом био сачуван. Штавише, њихова слобода воље је била сачувана. О томе јасно пише у Светом Писму. Бог се јавља Мојсију на гори Хорив из купине. Бог пита, а човек Мојсеј одговара: „Сада хајде да те пошаљем к Фараону, да изведеш народ Мој, синове Израиљеве, из Мисира. А Мојсије рече Богу: Ко сам ја да идем к Фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? А Бог му рече: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те Ја послао: кад изведеш народ из Мисира, служићете Богу на овој гори. А Мојсије рече Богу: Ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им кажем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ми кажу: Како Му је име? Шта ћу им казати? А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама“ (2. Мојс. 3:10-14). Затим Бог објашњава на који начин да изведе Јевреје из Египта. Мојсеј одговара: „Али неће ми веровати ни послушати глас мој; јер ће рећи: Није ти се Господ јавио?“ (2 Мојс. 4:1). Ове речи уопште не личе на речи човека који се налази у стању транса, који не влада собом, човека на кога је нешто наишло или који је ван себе.
Даље се описују три чуда која је учинио Господ да би убедио Мојсија: чудо са штапом, чуда са губавом руком, чудо са водом која је постала крв (2 Мојс. 4, 2-9). Дата су три очигледна чуда упркос онима који тврде да не могу да постоје очигледна чуда јер ће се иначе догодити насиље над слободном вољом. Мојсеј упркос показаним чудима, одговара Богу: „А Мојсије рече Господу: Молим Ти се, Господе, нисам речит човек, нити сам пре био нити сам откако си проговорио са слугом својим, него сам спорих уста и спорог језика. А Господ му рече: Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не ја, Господ? Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити. А Мојсије рече: Молим Те, Господе, пошљи оног кога треба да пошаљеш“ (2. Мојс.4, 10-13). Другим речима, Мојсеј једноставно жели да одбије ту мисију. Зар је ово слично човеку у трансу?! Мојсеј добија Откривење од Бога и све одлично разуме.
Бог контролише тачност преношења пророчанства.
Осим тога, Бог обећава Мојсију да ће бити са устима његовим (2 Мојс. 4, 12), када он почне да говори. Бог не само да даје знање, већ и контролише тачност преноса тог знања. То је веома важно, јер неки говоре: ‘Ма ко зна шта се то некоме тамо учинило!’ Скрећемо пажњу да се књиге Пророка Мојсеја разликују по стилу од књига Пророка Исаије или књига Пророка Амоса или књига Пророка Јеремије. У Књизи пророка Амоса, Бог се обраћа истакнутим женама: „Чујте ову ријеч, краве краве васанске“ (Амос 4, 1). „Краве васанске“ на руском значи – дебеле краве. Амос је био пастир и говорио је језиком који је био својствен њему. Међутим, он Откривење Божје преноси тачно, јер је Бог са устима његовим. Директан доказ чињенице да човек влада собом у потпуности док говори Реч Божју, срећемо у Новом Завету, у Првој посланици Коринћанима (1 Кор. 14, 32-33). И духови пророчки се покоравају пророцима, Бог чува све човекове силе и чак их јача: разум људски јача и човек види оно што није видео раније.
Коме је Бог наменио Откривење?
Једном човеку? Не, Откривење се даје народу Завета. Народ Завета представља кључни појам Светог Писма. Завет, т.ј. договор, претпоставља деловање две стране. Божанско Откривење је један од видова пројаве деловања Завета. Највиши вид представља Оваплоћење. Оваплоћење је врх Откривења. Бог са своје стране обећава да ће чувати Завет, а ми одговарамо тиме што следимо заповести. Управо зато се Откривење даје, ради Завета.
Ко су пророци?
Бог призива пророке ради предаје Откривења на два начина: „из мајчине утробе“ (унапред) или у одређеном тренутку током живота. Из мајчине утробе су били Пророци: Јеремија (Јер. 1, 4-10), Јован Крститељ, Пророк Илија (према предању), Самсон.
Када су се у утроби Ревекиној деца тукла, неко (према предању, Мелхиседек) јој рече, да су два народа у утроби њеној и да ће већи бити поробљен од стране мањег (1 Мојс. 25, 23). Из тога следи да је и Јаков био изабран у утроби мајчиној. У посланици Галатима је написано да је апостол Павле изабран у утроби мајчиној. Али није увек тако.
На пример, Исаија је позван када је ушао у храм да се помоли (Ис. 6). Пророк Амос се, као и већина пророка, просто призива од Бога: „А Господ ме узе од стада и рече ми Господ: иди, пророкуј народу мојему Израиљу“ (Амос 7, 15). Бог је увек на првом месту, а човек на другом. Зато увек Бог призива, а пророк испуњава: „Кад лав рикне, ко се неће бојати? кад Господ рече: ко неће пророковати?“ (Амос 3, 8).
Ми знамо један пример када се Пророк јако бунио и није желео да пророкује. У питању је Пророк Јона, који је покушао да побегне од Бога. Пророк Јеремија је веома занимљиво описивао своје стање док је пророковао: „Наговарао си ме, Господе, и дадох се наговорити; био си јачи од мене и надвладао си ме; на потсмијех сам сваки дан, свак ми се потсмијева. И рекох: нећу га више помињати, нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу моме као огањ разгорио, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више“ (Јер. 20, 7-9).
Шта открива Бог?
Постоји цела теорија која говори да је Библија богочовечанска реалност, створена у сарадњи Божанског разума и слабог човека који је нешто у Библији мењао, кварио. Већ смо поменули да је Бог обећао да ће бити са устима Пророка. Ако погледамо Свето Писмо, видећемо да је „све Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (2 Тим. 3, 16). Бог открива своју вољу. Постоје пророчанства о будућности, а постоје и о садашњости: „А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију. И тако тајне срца његова бивају откривене; и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог са вама“ (1 Кор. 14, 24-25). А постоје пророчанства о прошлости када човек зна и види оно што нико видео није. На пример, шестодневу: ко је од људи видео како се стварао свет? Нико! А Мојсеј је видео! И када нам се предлаже да изаберемо између стварања и еволуције, треба питати: Дарвин је видео како се стварао свет? Ради чега ми треба да се одрекнемо сведочанства Пророка Мојсеја?
Зашто се дају пророчанства?
Писмо је написано ради исправљања људи. Откривење се даје на корист људима и зато не садржи ствари које нису потребне за наше спасење.
Облици Божанског Откривења
Божанско Откривење се преноси на два начина.
- Свето Предање је најстарији облик Откривења, оно што су у Светом Духу људи преносили од уста до уста: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). Гаранција Светог Предања, помазање, које смо добили од Бога је Дух Свети Који нас учи свему. „Ви, дакле, што чусте од почетка, то у вама нека остане; ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу. А ово је обећање које нам Он обећа, живот вјечни. Ово вам написах о онима који вас варају. А ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему“ (1 Јов. 2, 24-27). Неопходно је да пребивамо у ономе што је добијено на почетку. Човек који пребива у Предању, пребива у Оцу и Сину и добија награду: живот вечни.
О важности Светог Предања можемо такође прочитати и у Новом Завету: „Имао бих много да вам пишем, али не хтједох на хартији и мастилом, него се надам да ћу вам доћи, и усмено вам говорити, да радост наша буде потпуна“ (2 Јов. 1, 12); „Много имадох да пишем, али нећу мастилом и пером да ти пишем“ (3 Јов. 1, 13). За Апостола предност има усмено преношење Откривења. Црквено Предање је живот Светог Духа који пребива у народу Завета. Откривење је обраћено људима које је Бог очистио и издвојио, који су разумели смисао Откривења, знали шта говоре, који су преносили неизрециве Божанске речи људским језиком под контролом Бога.
- Свето Писмо (Стари и Нови завет). Библија представља најузвишенији канонски део Светог Предања. Библија је дата због грешности људи и потребна је да не би дошло до мешања Речи Божје и речи људске. Најузвишенији део Предања је кодификован Светим Духом. Свето Писмо представља документ народа Завета и припада двема странама: Богу и народу Завета. Црква нема права да било шта дода Библији, јер је у питању документ договора који исходи од Бога, а не од људи.
Структура договора. На почетку се у овом документу наводи ко се договара, дефинишу се две договорне стране. Затим се излаже историја која претходи договору. Даље следи опис закључења договора, а онда и садржај договора. Затим оно што ће се десити у случају раскида договора. То је древна схема и у потпуности је сачувана у Библији. У њој је примењен договор-завештање (завет), који исходи из воље једне стране. Зато Књига Постања почиње описом једне стране, а даље се, у 66 књига, подробно излаже историја са тачке гледишта Бога.
На тај начин Библија садржи у себи све елементе договора. У њој се наводи ко закључује договор, излаже се претходна историја, историја договора, његови услови, санкције у случају кршења договора, дају се обећања за случај извршења договора, продужетак извршења договора, усавршавање договора. Висока Договорна Страна сама долази људима. Врхунац договора представља ступање на снагу последњег завршног завештања, које наступа од тренутка смрти Онога Који даје завет. Зато Библија стреми ка Голготи, а Завет ка тренутку коначног ступања на снагу. Завет коначно ступа на снагу од тренутка смрти Христа Спаситеља. Смрт и васкрсење Христа представља срце Библије. Библија се завршава повешћу о Царству Божјем које ће наступити.
Занимљива је чињеница да је овај чврст и логичан систем стварало 40 аутора на три језика и три континента током 1700 година. У одређеном смислу у питању је потпуно јединствена књига. Постоји мишљење да је најстарија књига у Библији – књига Јова, док је према другим подацима то књига Постања. Јов је живео пре Мојсеја и књига Јова је старија од књига Мојсејевих.
У Библији се израз „тако је рекао Господ“ користи 2500 пута. Срж Библије представља чудо, без чуда нема ни хришћанства. Библија је књига великих дела Бога, док су речи продукт људског ума (измишљотина).
Ко је аутор Библије?
Аутор Библије (и Старог и Новог Завета) је Дух Свети. Символ вере говори: „Верујем у Духа Светога … Који је говорио кроз Пророке“. У Новом Завета постоји 276 цитата из Старог Завета. Наш Бог је је Бог и Старог и Новог Завета. Стари Завет говори о Христу Који ће доћи, а Нови завет о Христу Који је дошао.
Такође је важно запамтити да су писци књига Библије који су потписани и ушли у канон, управо они који су и потписани. Ако, на пример, не верујете да је књигу Проповедника написао Соломон, онда нисте хришћани.
Како доказати да је Библија Реч Божја?
Пет аргумената: 1) висина учења (одсуство баналности); 2) морална чистота; 3) чуда; 4) испуњена пророчанства; 5) снажан утицај на људе све до данашњих дана.
Питање оригиналности Старог Завета.
- Поверење у Бога. Да ли је Бог могао да сачуву Своју Реч кроз векове? Наравно, да.
- Бог заповеда да се напишу речи Закона. „Потом рече Господ Мојсију: запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти да ћу сасвијем истријебити спомен Амаликов испод неба“ (2. Мојс.17, 14). Следећи пут Господ заповеда: „И рече Господ Мојсију: напиши себи те ријечи; јер по тијем ријечима учиних завјет с тобом и с Израиљем“ (2. Мојс.34, 27). „И кад написа Мојсије ријечи овога закона у књигу, све до краја, заповједи Мојсије Левитима, који ношаху ковчег завјета Господњега, говорећи: Узмите ову књигу закона, и метните је покрај ковчега завјета Господа Бога својега, да буде ондје свједок на вас“ (5. Мојс. 31, 24-26). Према заповести Господњој цела књига је завршена и оригинал је постављен са десне стране Ковчега Завета. И у сваком од 48 левитских градова постојао је списак Закона.
- Археолошке потврде постојања древних текстова Библије. Постоји текст који датира са почетка VII века пре Христовог рођења: жалба из Гезера пронађена на делу остатка разбијене глинене посуде која се користила за записе, у којој се налазе позивања на актуелни Мојсејев Закон. Још један текст, најдревнији из сачуваних библијских текстова, датира из VII-VI века пре Христовог рођења, текст сребрних свитака пронађених у Јерусалиму 1979. године. Они садрже Аронов благослов (4 Мојс. 6, 24-26). Следећи по времену је текст (ІІ-І век пре Христовог рођења) – папирус Неша из Елефантине (острво на реци Нил) који садржи текст 10 заповести. Почев од ІІІ века пре Христовог рођења и до І века пре Христовог рођења постоји огроман број текстова (Кумрански рукописи) који су објављени 1998. године. У њима се садрже све канонске књиге или делови из књига Старог Завета, уз изузетак књиге о Јестири, сем тога, ту су текстови из књиге Товита, одломци из књиге Премудрости и из књиге Исуса сина Сирахова.
Све ово говори о томе да је канон Старог Завета који је прихватила Православна Црква, исти онај канон који је прихваћен од стране јеврејских заједница у време Христовог доласка. Постоје три верзије текстова Старог Завета: протомасоретски, протосептуагинта и самарјански текст. Све три се помињу у Кумранским рукописима.
Први контигент текстова је био сакривен отприлике 70. године након Христовог рођења, током заузимања Јерусалима. Постоји мишљење, да Кумрански рукописи представљају део библиотеке Јерусалимског храма. Други контигент рукописа је био сакривен пред буну 135. године. Текстови који су сакривени 70. године су ближи тексту Септуагинте (јеврејски или арамејски језици). Оригинале Библије сакрио је на планини Нево (савремени Јордан) Пророк Јеремија. Према пророчанствима, наћи ће их тек при крају света.
Датуми писања књига:
- Књига Јова – 1850 година пре рођења Христа;
- Књига Мојсијева – 1756-1716 година пре рођења Христа;
- 2 књига Дневника (написана од стране Јездре) – 400 година пре Христовог Рођења.
Текстологија Новог Завета.
Новозаветни текстови говоре о Христу Који је дошао. Написани су у следећем поретку (тачан датум Христовог Рођења је 4. година пре нове ере):
- Јеванђеље по Матеју – 38. године након Христовог Рођења;
- Јеванђеље по Марку – 40. година након Христовог Рођења;
- Јеванђеље по Луки – 45. година након Христовог Рођења;
- Јеванђеље по Јовану – 100. година након Христовог Рођења;
Све остале књиге Новог Завета написане су од 58. до 90. године након Христовог Рођења.
Питање оригиналности Новог Завета.
Најдревнији пронађени папирус представља текст који садржи одломак 24. главе Јеванђеља по Матеју и датира из 60. године након Христовог Рођења (до тада је превод на грчки језик већ био урађен). У Кумрану се сачувао (истина, јако лоше) део из Јеванђеља по Марку, шеста глава, који датира такође из 60. године. Следећи текст је папирус (П 64) из 120. године након Христовог Рођења и садржи део из 18-те главе Јеванђеља по Јовану. Постоји текст који има два датума – 150. или 210. година након Христовог Рођења и тај текст садржи све пастирске посланице, део посланице Јеврејима и део из посланице Колошанима.
Од ІІІ века (од 200. године) после рођења Христа постоји огроман број рукописних текстова, њих је већ неколико стотина. Потпуни текст Новог Завета представља Синајски рукопис из 335. године и Ватикански кодекс који датира из 340. године. У делима Отаца Цркве прва три века можемо пронаћи цео Нови Завет, са изузетком 13 стихова! Чак и да немамо рукописе Новог Завета, могли бисмо да га установимо по цитатима Светих Отаца. Први цитат налазимо у документу ‘Дидахи’ (70. година након Христовог Рођења). Канон Новог Завета још увек није састављен, али се већ цитира. Изузетна очуваност новозаветних текстова!
Оригинали Новог Завета.
Према историјским подацима, до периода у коме је живео Тертулијан (217. година), оригинали посланица апостола Павла (Римљанима, Солуњанима, Филипљанима, Коринћанима) чували су се у апостолским Црквама. Сагласно са сведочењем Свештеномученика Петра Александријског (311. година), у то време се оригинал Јеванђеља по Јовану чувао у Ефесу.
За време великих прогона IV века организован је лов на библијске текстове и објављен је специјални едикт о спаљивању Библије. Тако је 1978. године у зидинама манастира Свете Екатерине пронађено 15 страница Синајског кодекса, за које се сматрало да су изгубљене. На Атосу постоји огроман број неописаних и неистражених текстова. Рукопис „Дидахи“ (І век након Христовог Рођења, у рукопису ХІ века) откривен је у ХІХ веку у једном примерку.
Године 389., Свети Јован Златоуст, у проповеди у Антиохији је поменуо да се у његово време у Музеуму (библиотека у Александрији) чувао оригинал рукописа Септуагинта. Тај се оригинал сигурно није сачувао: муслимани су спалили Музеум.
Постоји 36 000 текстова Новог Завета, од тога је 24 000 њих анализирано. Око 80% њих су из Византијске верзије (општеприхваћени текст). У питању је онај текст који слушамо на православним богослужењима. Синодски превод је направљен на основу Византијске верзије. Остатак од 20% чине две верзије: Западну и Александријску, које су блиске једна другој. Те две редакције садрже додатке текстовима. На пример, кодекс Бези (крај IV века) говори да је на гробу (на Гробу Господњем) био камен који није могло да помери 20 људи.
Православна Црква је сачувала грчки оригинал Новог Завета који се продаје код нас у свакој црквеној продавници. Тај рукопис је управо онакав какав је изашао из руку Апостола.
Ране копије Новог Завета.
Познато нам је да су још у касном античком периоду и раном Средњем веку постојала два рукописа, које су својеручно преписали апостоли. Први рукопис је онај који је пронашао Пантен 180. године – јеврејски текст Јеванђеља по Матеју, који се чувао у Индији код индијских хришћана Апостола Томе. Могуће је да ће у Индији некад и пронаћи те списе. Блажени Јероним Стридонски (IV век) сведочио о другом рукопису – Јеванђељу по Матеју на јеврејском језику који је, према речима блаженог, чуван у Царској библиотеци. Године 476. на острву Кипар у граду Саламину откривене су мошти апостола Варнаве, а на грудима Апостола је нађено Јеванђеље по Матеју које је лично Апостол преписао. Оригинал се чувао у Константинопољу до 1204. године. Постоји могућност да су тај препис украли крсташи као и многе друге рукописе и да се и данас чува у западним библиотекама.
Питања и одговори на тему предавања
Шта је натиприродно Откривење?
Натприродно Откривење представља оно што нам је сам Бог открио о Себи и оно што ми сами никада и ни у каквим условима не бисмо могли сами да постигнемо. Управо зато натприродно Откривење треба да се прихвата натприродним путем. Како о томе говори Апостол Петар: “И имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим. И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2 Пет. 1, 19-21).
Зашто Бог не открива Себе свима?
Препреку за прихватање Откривења Бога представља грех.
Како нам се даје Божанско Откривење?
Када се Бог обраћа човеку, Он открива себе на различите начине, неки од њих су описани у Књизи Бројева (4 Мојс. 12, 1-15).
Да ли су нивои Откривења различити?
Да различити су. Постоје Откривења у виђењу, у сну и на јави.
Који је задатак Пророка?
Да буду преносиоци Божјег Откривења. Притом се пророк у тренутку када му се дарује Откривење не налази у стању транса.
Контролише ли Бог тачност преноса пророштва?
Контролише. Сем тога, Бог обећава Мојсеју да ће када Мојсеј буде говорио, Бог бити „с устима његовим“ (2 Мојс. 4, 10-17).
Коме је Бог наменио Откривење?
Откривење се даје народу Завета. Народ Завета представља кључни појам Светог Писма. Завет, т.ј. договор, претпоставља деловање две стране. Божанско Откривење је један од видова пројаве деловања Завета. Највиши вид представља Оваплоћење. Оваплоћење је врх Откривења. Бог са своје стране обећава да ће чувати Завет, а ми одговарамо тиме што следимо заповести. Управо зато се Откривење даје, ради Завета.
Шта Бог открива преко пророчанстава?
Бог открива своју вољу. Постоје пророчанства о будућности, а постоје и о садашњости: „А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију. И тако тајне срца његова бивају откривене; и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог са вама“ (1 Кор. 14, 24-25). А постоје пророчанства о прошлости када човек зна и види оно што нико видео није.
Зашто се дају пророчанства?
Писмо је написано ради исправљања људи. Откривење се даје на корист људима и зато не садржи ствари које нису потребне за наше спасење.
Који облици Божијег Откривења постоје?
Божије Откривење се предаје у два облика. Први је Свето Предање, најдревнији облик Откривења, оно што су у Светом Духу људи преносили од уста до уста: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2 Сол. 2, 15). Други је Свето Писмо (Стари и Нови Завет). Библија је најузвишенији канонски део Светог Предања.
Ко је аутор Библије?
Аутор Библије је Дух Свети. Символ Вере говори „Верујем у Духа Светога … Који је говорио кроз Пророке“. Дух Свети је Аутор целе Библије – и Старог и Новог Завета.
Како доказати да је Библија Реч Божја?
Постоји пет аргумената: висина учења (одсуство баналности), морална чистота, чуда, остварена пророштва, снажан утицај на људе и до данашњих дана.