Реците молим Вас да ли је у синтагми «директор Иванов» «директор» име или дужност? А да ли је у синтагми «господин Иванов» «господин» титула или име? Пошто кажете да је Бог и Господ име? Бог има име, и Ви наводите тетраграму YHWH, која се у Библији среће преко 7.000 пута. У целом свету се његово читање преноси као Јехова или Јахве, зашто у свом одговору не говорите то до краја и не наводите Излазак 3, 15? Хајде да поштено ставимо ову тетраграму на сва места у Библији где она стоји у оригиналним текстовима. Не надам се Вашем одговору, али ми је драго што још увек има људи који читају Библију и размишљају. До виђења.
Борис
Питање о именима Божјим решено је у древној и позној патристици, као и у библијској науци. Како представници светоотачког богословља, тако и научници у области библијске науке, јединствени су у мишљењу да нам Свето Писмо открива неколико Божанских имена. Ово оспоравају само представници неких секти, између осталог «Јеховини сведоци». Они тврде да постоји само једно скривено име (Јехова), које они поштују. Све остало су, кажу, титуле. Ова тврдња у потпуности противречи свештеним текстовима.
Свети писци користе реч шем (име). Оно се не примењује само на Бога, већ и на људе. Оно присуствује и у књизи Излазак (2 Мојс. 3, 13-15). Пророк Мојсије пита: Ако ми реку: Како Му је име? Бог је рекао Мојсију: Који јесте. У јеврејском тексту стоји реч од четири слова: јот, г(х)е, вав, г(х)е (YHWH). Ова реч је добила назив тетраграма (tetra – четири; gramma – слово). Јевреји од извесног времена ово име нису изговарали. Једно од јудејских предања сматра да се почетак ове забране односи на време првосвештеника Симона Праведног (3. в. пре Христа), после чије смрти су свештеници престали да користе тетраграму чак и у богослужењу. Зато су поред тетраграме стављали друго име, које се такође састојало од четири слова: алеф, далет, нун, јот. Оно се изговарало уместо тетраграме – Адонај. За разлику од царске титуле адони (господар, владар) Адонај (мој Господ) се у Библији односи само на Бога. У низу места ово име се као обраћање среће већ у древним текстовима: 1 Мојс. 15, 2, 8; 2 Мојс. 4, 10, 13; 5 Мојс. 9, 26; Нав. 7, 7 и др. Јеврејски алфабет се састоји само од 22 сугласника.
Око 6. века после Христа појавио се систем озвучења (некудота); масорети (јевр. мазара – предање), односно чувари предања свесно су пренели сугласнике из имена Адонај на тетраграму. Средњовековни европски научници нису уочили ову условност и сматрали су писање овог озвучења самогласницима саме тетраграме. Зато су у току неколико векова тетраграму изговарали неправилно – Јехова. Међутим, још у 16-17. веку низ угледних научника-хебреиста (Букстрофиј, Друзиј, Капел, Алтингиј) се супротставио оваквом читању. Пошто у замену нису понудили тачан изговор, остало је као раније – Јехова. У првој половини 19. века немачки научник Евалд је понудио друго читање Jahvah (Јахва). Ова понуда није била прихваћена одмах, већ тек после подршке угледних истраживача као што су Генстенберг и Рајнке. Читање које је понудио Евалд није откривање истинског имена. Оно је добијено филолошком методом. Зато су могуће две варијанте: Jahvah и Jahveh. Наш истакнути истраживач архиепископ Теофан (Бистров) је на основу историјских података сматрао да је највероватнији изговор Jahveh (Јахве).
Без обзира на тачне податке библијске науке представници секте «Јеховини сведоци» су на основу погрешног читања тетраграме саградили своју «догматику». Аутор писма не говори о својој конфесионалној припадности, али његов патос није случајан. «У целом свету се његово читање преноси као Јехова или Јахве…». Пре свега треба упитати: а које је ипак име? Јехова или Јахве? Јер, она су потпуно различита. Као друго, да ли се у целом свету «читање преноси као Јехова» или међу представницима секте? Навешћу мишљење не православног богослова, већ савременог научника хебраисте професора Харвардског универзитета Томаса О. Ламбдина о имену, које се састоји у тетраграми: «Прво се оно највероватније изговарало као Yahwe. Затим су из благочестивих побуда Јевреји престали да га изговарају користећи приликом читања наглас Adonay (Господ). Управо овај обичај, који је настао неколико векова п.н.е. одразили су у својој пунктуацији масорети, преневши озвучење имена Adonay на слова које стоје у библијском тексту [код аутора текста тетраграма је наведена јеврејским писмом – јот, г(х)е, вав, г(х)е]. Тако се родило «хибридно» писање које не одражава никакво реално изговарање. Касније су условно масоретско писање научници читали буквално – отуда неправилна форма «Јехова» која не одговара ни древном ни каснијем традиционалном читању форме «Јехова»» (Томас О. Ламбин. Уџбеник старохебрејског језика, прев. с енгл. М., 1998, стр. 117). Што се тиче изговора Јахве научник хебреиста пише само у претпоставкама: «изговарало се највероватније као Yahwe». У савременој западној богословској литератури Јахве се среће веома често, али да ли се име може молитвено изговарати ако нам оно није откривено, већ је добијено путем лингвистичког истраживања? Да ли се оно може укључити у молитве ако сами научници нису до краја сигурни у његову тачност?
Како пак православни хришћани изговарају библијско писање тетраграме? У потпуној сагласности са старозаветном храмовном традицијом. Пошто се у Храму читало Адонај (Господ) 72 јеврејска тумача су приликом превођења на грчки језик пре Христа на месту тетраграме ставили Кириос (Господ). Свети апостоли су се обраћали грчкој Библији. Ово је доказано анализом текста Јеванђеља. По угледу на њих и ми изговарамо – Господ.
Размотримо друго принципијелно питање: да ли је име Божије једно или их има неколико?
Обратимо се Светом Писму.
- Иста реч шем (име), као и у Изласку (2 Мојс. 3, 13-15) стоји и на местима где нема тетраграме: «Јер не ваља да се клањаш другому богу; јер се Господ зове ревнитељ, Бог је ревнитељ» (2 Мојс. 34, 14). У јеврејској Библији стоји: шемо Ел-Кана (име је Бог ревнитељ).
- У књизи Исаије читамо: «Име је избавитељу нашему Господ над војскама, светац Израиљев» (Ис. 47, 4). У јеврејском тексту: шемо Кедош Исраел. Да ли треба да имамо више поверења у своје пристрасне конструкције или пророка Исаију? У његовој књизи име Божије Светац Израиљев се среће 25 пута (1, 4; 5, 19, 24; 10, 20; 12, 6; 17, 7; 29, 19; 30, 11-12, 15; 31, 1; 37, 23; 41, 14, 16, 20; 43, 3, 14; 45, 11; 47, 4; 48, 17; 49, 7; 54, 5; 60, 9, 14). Из контекста је потпуно јасно да се Светац Израиљев употребљава као име Божије. Довољно је узети она места где је се оно користи као потпуни синоним тетраграме. На пример, «него ће се ослањати на Господа Свеца Израиљева истином» (10, 20). У првом делу овог стиха стоји тетраграма.
- «Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име ти је откако је вијека «Избавитељ наш»» (Ис. 63. 16). Поново у јеврејском тексту стоји иста реч, као и у Изласку 3, 13-15) – шемо (име). Гоел (Искупитељ) као име Божије среће се и на другим местима Светог Писма.
- «Које Му је име Господ над војскама» (Ис. 48, 2). Овде је наведено још једно име Саваот (Господ над војскама) (јевр. Цеваот; од именице Цава – војска). Сведочанство о овоме срећемо и код других пророка: «Име Му је Господ Бог над војскама» (Ам. 4, 13); «Јер је име Твоје призвано на ме; Господе Боже над војскама» (Јер. 15, 16)
- Користила су се и друга имена: Ел (Јаки, Крепки), Елохим, (у грч. Библији – Теос; у слов. и рус. – Бог), Ел-Шадај (у грч. Библији – Пантократор; у слов. и рус. Библији – Сведржитељ) и др. Молитвено помињање било ког од њих означавало је призивање имена Господа.
Мишљење да у Старом Завету има неколико Божанских имена није мишљење само православног богословља, као што тврди аутор писма. Поново ћу навести мишљење неправославног научника хебраисте. Томас О. Ламбдин у Уџбенику за старохебрејски језик је издвојио специјалан параграф «Екскурс: имена Бога у Старом Завету»: «Најчешће се Бог у Старом Завету назива именима Elohim и YHWH… Припајање предлога be, lе и kе именима Elohim и Adonay има једну особеност: почетно алеф се приликом изговора губи заједно са самогласником који за њим следи» (стр. 117-18).
Наша анализа није академски богословски спор, већ има принципијелан значај. Позиција која је изложена у писму усмерена је против учења о Пресветој Тројици. С овим циљем се негира Божанство Исуса Христа и Светог Духа. Да би се избегле опасне грешке и заблуде треба се избавити од уских представа које везују ум и духовне очи. Откровење о Пресветој Тројици је дато у Новом Завету. У Јеванђељу по Матеју Господ наш Исус Христос шаљући ученике каже: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Мт. 28, 19). Није могуће спознати Оца не верујући у Божанство Сина: «А знамо да је Син Божји дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни.» (1 Јн. 5, 20).