„Шта је боље, узвишеније, племенитије од мисионарског служења?“[1] Мисија је „дело заиста свето и равноапостолно. Блажен је човек кога Господ изабере и постави на такво служење!“…[2]
Теби, драги брате, теби, који си осетио у свом срцу призив Божји на мисионарско служење обраћене су ове речи, сакупљене из ризнице светоотачког наслеђа.
Пре свега, православни мисионар треба да се „држи догмата вере и суштине делатног учења тако чврсто, да ништа насупрот томе не говори и допушта, макар претила и очигледна смрт“[3]. „Ни један догмат, ни једну црту у догмату не можемо да изоставимо јер све што држимо, до најмање црте јесте Божије учење дато роду људском ради спасења“.[4]
Ако мисионар чврсто следи те принципе, тада ће „на његовој страни бити истина Православља, а истина је таква сила којој се у свету ништа не може одупрети“.[5]
Истина хришћанства је једноставна и њено излагање треба да буде јасно и доступно.
Из „признака по којима се препознаје добар мисионар, први је – смирење. Смирење је извор силе и успеха за мисионара, јер само „смиренима Бог даје благодат“. Без благодатне помоћи Божије мисионарско служење је – ништа. Други знак је искрена жеља да се служи Богу проповедањем Еванђеља.“[6] Ако мисионар поседује ово тада ће у својој делатности избегава грешке и крајности, који су у стању да изазову саблазан у Цркви. Јер смирење га чува од самоуверености и жеље да шокира људе, од занимања мисионарским формама на уштрб садржаја проповеди, од стремљења да се задобије нека корист, па чак и у виду пролазне славе.
Драги брате, треба да будемо посебно опрезни. „У служењу као што је наше веома је опасно бити препуштен само себи и не ослањати се на поуздани ауторитет“.[7] Зато сваку нову иницијативу, пре њеног остварења, треба осмотрити кроз призму Писма и Предања Цркве, размотрити је са искусним мисионерима и наравно, оставити на разматрање надлежном епископу, који је постављен од Бога да пази на Цркву Христову у својој епархији.
Осетљивост, обазривост мисионара, тежња да се не повреде душе поверених људи и не уведу у саблазан браћа у вери, ни у ком случају не треба да искључују смелост и храброст, трагање за новим формама и средствима хришћанске проповеди, отвореност за представнике различитих субкултура и друштвених слојева. Нема такве дубине незнања и људског помрачења до које не би сишао Син Божији. Нема таквог места на земљи где се не би могла чути надахнута проповед о Христу.
Драги брате!
Да би постао истински мисионар, имаш на располагању неколико средстава.
Прво, молитву „јер она на дело благовести низводи благодат, која је у стању да разруши сваки препреку. Она даје речи проповедника стварну силу, која покорава срца слушалаца на послушност Христову.“[8]
Друго, поучавање у Божијем Откровењу. „Непрестано упражњавајте читање речи Божије. Нека не прође ни један дан да не прочитате, пре свега, одређено за тај дан читање из Еванђеља и Апостола. Такво читање, сваког дана без изузетка, неопходно је не само да би памтили еванђелско или апостолско учење, већ и да би се напојили духом тог учења“.[9]
Треће, наду на Бога, која уништава погубно надање на себе. „Само да срце мисионара припада Господу, само да се, где год да крене, учи да ходи пред Богом, живи за Бога и делује са Њим, гледајући на Њега.“[10] „Имај увек скромно расположење духа и не обећавај себи самоуверено необичне или велике успехе у твом делу. Таква обећања потичу од гордости, а гордима се не даје благодат.[11]
Четврто, хришћанску пажљивост. Мисионар треба да „говори са свима кротко, разумно, са љубављу. Тада ће реч у великој мери да делује добро, по крајњој мери, неће наносити штету. Ако говориш гневно, гордо, нетрпељиво – реч ће бити трула. Људи ће је тако и примити и ништа добро неће из тога изаћи“.[12] „Од првог ступања твог на дело (мисионара) својим понашањем се … труди да стекнеш добро мишљење и уважавање о себи… Добро мишљење изазива и уважавање. Кога не уважавају, њега и не слушају“.[13]
Пето – љубав. „Сећај се да ако проповедник не буде увек у себи имао љубав, како према свом делу, тако и према људима којима проповеда, онда ће и најбоље и најлепше излагање учења бити без икакве користи, јер једино љубав гради. Зато се и старај да у себи имаш дух свете љубави“.[14] „Христова истина се најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи проповедник. Она ће пронаћи пут и најнеосетљивију душу за истину Христову.“[15]
Љубав се рађа и храни у мисионару, када не проповеда само речју, већ и испуњава заповест Христову о милосрђу према људима којима проповеда. Зато је важно да мисионари „на различите начине помажу људима који страдају и који су сиромашни“,[16] да би на тај начин „чињење добрих дела тесно повезало младу паству са мисионарима. Без ње је и немогуће … вршити дело јављања Еванђеља.“[17]
Да не би допуштао лаж у делу, које вршиш ради Господа Исуса Христа, неопходно је улагати сваки напор да би живот довео у сагласност са светом истином Божијом. Јер „ако проповедник не говори од срца већ лицемерно, слушаоци ће унутрашњим осећајем схватити несагласност речи проповедника са његовим срцем и животом. Реч неће имати силу, коју би могла да донесе у случају да је проповедник сам испунио реч у стварности“.[18]
„Успех еванђелске проповеди зависи не само од количине, већ и од квалитета проповедника вере. Дакле, за мисионарско служење неопходни су… делатници који би могли да уче не само речју, већ и својим карактером.“[19] „Подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионари“.[20]
Зато мисионар као „ратник Цркве мора на себи да носи оклоп правде и пазити да буде цео, да ни један прстен не испадне из тог оклопа, да ни једно дело праведности не буде изостављено. Иначе ће противник Цркве, приметивши у супарнику неки морални недостатак или нарушавање неког устава Цркве своје стреле изобличења директно усмерити на тај недостатак у мисионару. Тако га може приморати да заћути.“[21]
На крају, мисионарско служење је незамисливо без жртвености и самоодрицања. „Пут мисионара није лак“,[22] и то се види како у Житијима светих апостола, тако и проповедника времена после њих. Али „зар се бојимо трошкова, немира, неуспеха који воде ка одлучујућем успеху у делу које саставља унутрашњу, неувелу, истинску и вечну славу нашег народа? Не, нећемо се уплашити, само пожелимо ту славу… ако се одлучимо… да стремимо циљу, награди вишњег звања Божијег у Христу Исусу“.[23]
НАПОМЕНЕ:
- Св. Николай Японский. Дневник, 8 августа 1881 г.
- Свт. Иннокентий Московский. Наставления священнику, назначаемому для обращения иноверных и руководствования обращенных в христианскую веру.
- Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 17.
- Св. Николай Японский. Дневник, 23 декабря 1898 г.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы о миссионерском деле. С. 223.
- Св. Николай Японский. Письма. С. 281.
- Св. Николай Японский. Письма. С. 78.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 211.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 212.
- Прп. Макарий (Глухарев). Мысли о способах к успешнейшему распространению Христианской веры между Евреями, Магометанами и язычниками в Российской державе, XXXIII.
- Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 2.
- Св. Николай Японский. Дневник, 4 марта 1888 г.
- Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 33.
- Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 5.
- Прп. Иустин Попович
- Прп. Макарий (Глухарев). Мысли, XXVII.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 202.
- Св. Иоанн Кронштадтский. Моя жизнь во Христе. Часть I.4.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 227.
- Прп. Иустин (Попович). Внутренняя миссия нашей Церкви.
- Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 214.
- Свт. Филарет Московский. Письма к игумении Марии (Тучковой), 26.
- Прп. Макарий (Глухарев). Мысли, VI.