Библија на древном грчком значи „књиге“. Библија (Свето Писмо) се састоји из 77 књига. 50 књига Старог Завета и 27 књига Новог Завета. Без обзира на то што су је писали током неколико хиљада година десетине Светих људи на различитим језицима, она има потпуно композициони завршни облик и унутрашње логичко јединство.
Почиње са књигом Постања где се описује почетак нашег света – његово стварање од стране Бога и стварање првих људи – Адама и Еве, њихов греховни пад, ширење људског рода и све јаче укорењивање греха и заблуде међу људима. Описује се како се нашао један праведник – Авраам који је поверовао Богу и Бог је са њим закључио завет, то јест договор (види Пост. 17:7-8). Притом, Бог даје два обећања_ једно да ће потомци Авраама добити земљу Ханаан и друго, значајно за цео људски род: „у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (Пост. 12:3).
На тај начин Бог од патријарха Авраама ствара посебан народ и када се он налази у ропству код Египћана, кроз пророка Мојсеја ослобађа Авраамове потомке, даје им земљу Ханаанску, чиме испуњава прво обећање и ствара савез тада већ са целим народом. (види. 5 Мојс. 29:2-15).
У другим старозаветним књигама наводе се слична упутства повезани са чувањем тог завета, дају се савети како да се гради сопствени живот да се не наруши воља Божија. Такође се говори и о томе како је народ изабран Богом чувао или нарушавао тај завет.
Притом је Бог у народу призивао пророке, кроз које је објављивао Своју вољу и давао нова обећања, између осталог и о томе да „иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нови завет“ (Јер. 31:31). И да ће тај нови завет бити вечан и отворен за све народе (види. Ис. 55:3,5).
И када се од Дјеве родио истинити Бог и истинити Човек, Исус Христос, у ноћ опраштања пре него што крене на страдања и смрт, Он седећи са ученицима „узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова“ (Мт. 26:27-28). А након Свог васкрсења, као што знамо, Он је послао апостоле на проповед свима народима. Самим тим испунило се друго Божије обећање Аврааму, а такође и Исаијино пророштво. Затим се Господ Исус вазнео на небо и се са десне стране Оца Свога и тако се испунила реч пророка Давида: „Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ (Пс.109:1).
О животу, смрти и васкрсењу Христовом говоре новозаветне књиге Јеванђеља. Књига Дела Апостолских говори о појављивању Цркве Божије, то јест заједнице верних, хришћана, новог народа, искупљеног крвљу Господњом.
На крају последња књига Библије – Апокалипса – говори о крају нашег света, поразу сила зла који долази, свеопштем васкрсењу и Страшном суду Божијем за којим следи праведно узвраћање свакоме и испуњење обећања новог завета за оне који су следили Христа: „А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1:12).
Један и исти Бог је надахнуо Стари и Нови Завет, једно и друго Писмо је у истом степену реч Божија. Како је говорио Свети Иринеј Лионски: „и закон Мојсеја и благодат Новог Завета, саобразни су са временима, даровани на корист људског рода од Једног и Истог Бога„.[1] По сведочанству Светог Атанасија Великог: „старим се доказује ново, а ново сведочи о старом“.[2]
Значај Светог Писма
По љубави Својој према нама Бог уздиже односе са човеком на такву висину да не заповеда, већ предлаже да се направи договор. И Библија је – свештена књига Завета, договора, добровољно закљученог између Бога и људи. То је реч Божија која садржи ништа сем истине. Она је обраћена сваком човеку. И свако може да из њега сазна не само истину о свету, о прошлости и будућности, већ и истину о сваком од нас. О томе каква је воља Божија и како је можемо следити у сопственом животу.
Ако је Бог, будући благи Творац, пожелео да открије Себе, требали би да очекујемо да ће се потрудити да Своју реч донесе до што је могуће већег броја људи. И заиста, Библија је најраспрострањенија књига у свету. Она је преведена на највећем броју језика и издана у већем броју примерака у односу на било коју другу књигу.
На тај начин се људима пружа могућност да знају и Самог Бога и Његове планове који се тичу нашег спасења од греха и смрти.
Историјску поузданост Библије, посебно Новог Завета потврђују најдревнији рукописи написани када су још били живи очевици земног живота Исуса Христа. У њима налазимо тај исти текст који се и сада употребљава у Православној Цркви.
Божанско ауторство Библије потврђује се мноштвом чуда. Између осталог и силажењем Благодатног огња у Јерусалиму сваке године – на месту где је васкрсао Исус Христос. И то управо на дан када се православни хришћани припремају да славе Његово Васкрсење. Сем тога у Библији се налазе многобројна предсказања која су се најтачније испунила много векова након што су записана. На крају, Библија до сада моћно делује на људска срца, преображавајући их и обраћајући на пут врлине, показујући на тај начин да се њен Аутор до сада брине о Свом створењу.
Пошто је Свето Писмо надахнуто од Бога, православни хришћани му верују безусловно, јер веровање речима Библија јесте веровање речима Самога Бога, Коме православни хришћани верују као Оцу Који брине и воли.
Однос према Светом Писму
Читање Светог Писма доноси огромну корист сваком ко жели да исправи свој живот. Оно просвећује душу истином и садржи одговоре на све тешкоће које се јављају пред нама. Нема ни једног проблема који не би могао бити решен у речи Божијој. Јер управо у тој књизи су изложени сами духовни закони које смо помињали горе.
Човек који чита Библију и труди се да живи у сагласности са оним што у њој говори Бог, може се поредити са човеком који у дубоку ноћ иде путем са снажним фењером у руци. Светлост фењера чини пут лаким, дозвољава да нађе неопходан смер, а такође да избегне јаме и баре.
Човек који је лишен читања Библије, може се поредити са путником који је принуђен да иде без фењера по непроницљивој тами. он не иде тамо где би желео, често се спотиче, пада у јаме, повређујући и прљајући се.
На крају, човек који чита Библију, али не труди се да доведе свој живот у сагласности са духовним законима који су у њој изложени може се поредити са неразумним путником који путујући ноћу по непознатим местима, има фењер у руци, али га не пали.
Свети Јован Златоуст је говорио да „као што лишени светлости не могу ићи право, тако су и они који не виде зраке Божанског Писма принуђени да греше, јер ходају у најдубљој тами“.[3]
Читање Светог Писма није налик на читање било које друге литературе. То је духовни напор. Зато пре него што отворимо Библију, православни хришћанин треба да памти савет Светог Јефрема Сирина: „Када почнеш да читаш или слушаш Свето Писмо помоли се Богу овако: „Господе Исусе Христе, отвори уши и очи срца мога, да би чуо речи Твоје, схватио их и испунио вољу Твоју“. Увек тако моли Бога да би просветио твој ум и открио ти силу рели Својих. Многи који су се понадали на разум, упали су у заблуду“.[4]
Да не би упали у заблуду и грешку приликом читања Светог Писма, добро је сем молитве такође следити и савет блаженог Јеронима, који говори да се „у размишљању о свештеним писмима не сме ићи без претходника и водича“.[5]
Ко може бити такав водич? Ако су речи Светог Писма саставили људи просвећени Духом Светим, природно је да их правилно могу објаснити само људи исто тако просвећени Духом Светим. А такав човек је онај који је научио од Христових Апостола, кренуо путем који је открио Господ Исус Христос у Православној цркви, коначно се одрекао греха и сјединио са Богом, тј. постао Светитељ. Другим речима, поуздан водич у изучавању Библије може бити само онај ко је сам прошао цео пут који у њој предлаже Бог. Таквог водича православни налазе обраћајући се Светом Предању.
Свето Предање: једина истина
У свакој стабилној породици постоје породична предања када људи из покољења у покољења са љубављу преносе приче о нечем важном из живот својих предака. Захваљујући томе сећање на њега се чува чак и код оних потомака који га никада лично нису видели.
Црква је такође својеврсна велика породица јер обједињује оне који су кроз Христа усиновљени Богу, који су постали син или кћер Оца Небеског. Није случајно да се људи у Цркви међусобно обраћају речима „брате“ или „сестро“, јер у Христу сви православни хришћани постају духовна браћа и сестре.
У Цркви такође постоји Свето Предање које се преноси из покољења у покољење, све до Апостола. Свети Апостоли су разговарали са Самим Богом Који се оваплотио и од Њега непосредно сазнали истину. Ту истину су предавали другима људима, људима у којима је била љубав према истини. Нешто су Апостоли записали и то је постало Свето Писмо, али нешто су предали не записујући, већ усмено или примером свог живота. То се и чува у Светом Предању.
И о томе у Библији говори Дух Свети кроз Апостола Павла: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.“ (2 Сол. 2:15). „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох. Јер ја примих од Господа што вам и предадох“ (1 Кор. 11:2,23). У Светом Писму Апостол Јован пише: „Имао бих много да вам пишем, али не хтједох на хартији и мастилом, него се надам да ћу вам доћи и усмено вам говорити, да радост наша буде потпуна.“ (2 Јн. 12)
И ето, православни хришћани поседују потпуну радост, јер у црквеном Предању слушамо живи и вечни глас Апостола „усмено“. Православна Црква чува истинито предање блаженог учења које је непосредно, као син од оца, примила од Светих апостола.
Као пример се могу навести речи православног светитеља Иринеја, епископа Лионског. Он је писао већ крајем другог века након Христовог Рођења. Међутим он је био ученик Светог Поликарпа Смирнског, који је лично знао апостола Јована и друге ученике и сведоке живота Исуса Христа. Ево како о томе пише Свети Иринеј: „Ондашње памтим чвршће, него садашње. Јер што смо сазнали у детињству, јача заједно са душом и укорењује се у њој. Тако да бих био у стању да опишем чак и место где је седео и разговарао блажени Поликарп. Могу да опишем његов ход, начин његовог живота, спољашњи изглед, његове беседе народу. Како је говорио о својим разговорима са Апостолом Јованом и другим очевидцима Господа. Како је памтио њихове речи и препричавао шта је чуо од њих о Господу, Његовим чудима и учењу. Све што је чуо од очевидаца живота Логоса говорио је у сагласности са Писмом. По милости Божијом ја сам још и тада пажљиво слушао Поликарпа и записивао његове речи не на хартији, већ у мом срцу. По милости Божијој увек их чувам у свежем сећању.“
Ето зашто, читајући књиге које су написали Свети Оци видимо у њима излагање оне исте истине која је била изложена од стране апостола у Новом Завету. На тај начин, Свето Предање помаже да се правилно схвати Свето Писмо, да се разликује истина од лажи.
Свето Предање: једини живот
Чак и породично предање укључује не само приче већ и одређени начин деловања, заснован на животним примерима. Одавно је познато да дела уче боље од речи, а да свака реч има силу само ако се не разилази, већ потврђује животом родитеља. Дакле породично предање није само пренос одређене информације, већ и предавање одређеног начина живота и делања који се примају само уз лични контакт и заједнички живот. Исто тако и Свето Предање Православне Цркве није само преношење речи и мисли, већ и преношење светог начина живота, угодног Богу и сагласног са истином. Први Светитељи Православне Цркве, као например, Свети Поликарп, били су ученици самих Апостола и примили то од њих. Свети Оци иза њих, као например Свети Иринеј, били су њихови ученици.
Ето зашто проучавајући опис живота Светих Отаца (Житија Светих) видимо у њима исте подвиге и израз исте љубави према Богу и људима као и у животу Апостола.
Свето Предање: један Дух
Свако зна да када се обично људско предање преноси у породици, неретко се временом нешто заборавља, и обратно, додаје нешто ново што није постојало у реалности. И ако неко из старијег покољења чувши како млађи члан породице неправилно износи догађај из породичног предања може да га поправи, у случају када умру последњи очевидци такве могућности нема. Током времена породично предање, преношено усмено постепено губи неки део истине.
Међутим, Свето Предање се и разликује од свих људских предања управо тиме што никада не губи ни један делић истине, који је добила на почетку. То је зато што у Православној Цркви одувек постоји Онај, Ко зна како је све било и како јесте у стварности – Свети Дух.
У време опроштајне беседе Господ Исус Христос је Својим Апостолима рекао: „И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине… Он са вама пребива, и у вама ће бити… Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох… Он ће свједочити за мене“ (Јн. 14: 16-17, 26; 15:26)
Он је испунио то обећање. Дух Свети је сишао на Апостоле и од тада свих 2000 година пребива у Православној Цркви – све до сада. Древни пророци, а касније Апостоли могли су да износе речи истине, јер су били у додиру са Богом и Дух Свети их је уразумљивао. Међутим, након Апостола се то уопште није прекинуло и нестало, јер су се Апостоли и трудили да то омогуће другим људима. Зато уопште није за изненађење што су наследници Апостола – Свети Оци – такође били у додиру са Богом и уразумљивани Тим истим Духом Светим као и Апостоли. И зато, како сведочи Свети Јован Дамаскин један „отац не противречи (другим) оцима, јер су сви они били заједничари истог Светог Духа“.
Дакле Свето Предање није само пренос одређене информације о истини и пример живота по истини, већ и преношење додира са Духом Светим, Који је увек спреман да подсети на истину и испуни све што човеку недостаје.
Свето Предање је вечно сећање Цркве које не стари. Свети Дух, Који увек делује кроз оце и учитеље Цркве који верно служе Богу, чува га од сваке заблуде. Оно има не мању силу од Светог Писма јер је извор и једног и другог један и исти Дух Свети. Зато живећи и учећи се у Православној Цркви у којој се наследно наставља усмена апостолска проповед, човек може да изучи истину хришћанске вере и постане Светитељ.
У чему се изражава Свето Предање на видљив начин
Дакле, Свето Предање је истина добијена од Бога, преношена усмено од Апостола преко Светих Отаца до нашег времена, чувана Духом Светим, Који живи у Цркви.
У чему се конкретно може сазнати израз тог Предања? Пре свега, најауторитетнији представник Предања за православне хришћане јесу одлуке Васељенских и Помесних Сабора Цркве. Такође и дела Светих Отаца, њихова Житија и богослужбене песме.
Како тачно одредити Свето Предање у овим или оним конкретним случајевима? Обраћајући се поменутим изворима и притом држећи у уму принцип који је изнео Свети Викентије Лерински: „Оно у шта су веровали сви, увек и свуда у Православној Цркви“.
Однос према Светом Предању
Свети Иринеј Лионски пише: „Апостоли су у Цркву, као у богату ризницу, положили све што припада истини, тако да свако ко жели може да узима од ње храну живота“.[6]
Православље нема потребу да тражи истину. Оно поседује истину, јер Црква већ садржи сву пуноту истине коју нам је предао Господ Исус Христос и Дух Свети кроз Апостоле и њихове ученике – Свете Оце.
Обраћајући се сведочанству које су показали речју и животом достижемо истину и стајемо на онај пут Христов по коме су Свети Оци прошли, следећи Апостоле. Тај пут води сједињењу са Богом, бесмртности и блаженом животу, слободном од свих страдања и зла.
Свети Оци нису били просто древни интелектуалци, већ носиоци духовног искуства, светости из које је извирало њихово богословље. Сви Светитељи су пребивали у Богу. Зато су имали једну Веру, као Дар Божији, као свештену ризницу и заједно са тим – норму, идеал, пут.
Добровољно, испуњено страхопоштовањем, послушно следовање Светим Оцима, просвећеним Духом Светим избавља нас од ропства лажи и даје истинску духовну слободу у истини, по речи Господњој: „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32).
Нажалост, нису сви људи спремни да тако поступе. За то је потребно смирити се, то јест савладати своју греховну гордост и самољубље.
Савремена западна култура заснована на самољубљу, неретко учи човека да себе сматра за мерило свега. Да на све гледа са висине и да све мери уским оквирима свог разума, представа и укуса. Такав прилаз међутим чини лошу услугу онима који га прихватају, јер је са таквим прилазом немогуће постати бољи, савршенији, бољи, пак чак и просто паметнији. Немогуће је раширити оквире свог разума ако не признаш да постоји нешто веће, боље и савршеније од нас самих. Неопходно је смирити своје „ја“ и признати да ако желимо да постанемо бољи, потребно је не оцењивати све истинито, свето и савршено оцењивати по себи. Обрнуто, треба себе оцењивати у сагласности са тим. И не само оцењивати, већ и мењати.
Тако да сваки хришћанин треба да потчини свој ум Цркви, стави себе не изнад и на истом нивоу, већ испод Светих Отаца. Веровати им више него себи самоме. Такав човек никада неће сићи са пута који води у вечну победу.
Зато када православни хришћанин отвара духовну књигу, он се моли Господу да Он благослови то читање и дарује да се разуме то што је корисно. Да се при самом читању труди да буде отворен и поверљив.
Ево шта пише Свети Теофан Затворник: „Искрена вера је одрицање свог ума. Треба оголити ум и као чисту даску понудити Вери. Да она себе нацрта на њој каква јесте, без икаквих примеса туђих речи и ставова. Када у уму остану сопствени ставови, тада се на њему, након писања ставова Вере налази мешавина ставова. Настаће збрка у свести, сусрешће се противречност између дела вере и мудровања ума. Такви су сви који са својим мудровањима ступају у област вере… Они се губе у вери, и са њима се ништа не дешава сем штете“.[7]
НАПОМЕНЕ:
НАПОМЕНЕ:
- Свети Иринеј Лионски. Против јереси. III.12.11.
- Свети Атанасије Велики. Окружна посланица против аријанаца. 4.
- Свети Јован Златоуст. Беседе на Посланицу Римљанима. 0.1.
- Преподобни Јефрем Сирин. Сабрана дела. М., 1912. Ч. 3. С. 99.
- Блажени Јероним Стридонски, блаженный. Писмо Павлину.
- Свети Иринеј Лионски. Против јереси. III. 4.
- Свети Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. 11 апреля.