Данас ћемо говорити о класичној јоги, то јест, првобитној јоги из које је израсло сво то разгранато дрво разноразних јога или учења које се представљају као јога.
Јога је јако древна ствар, њени корени се не могу до краја утврдити од стране историчара, време њеног појављивања се не може ни дефинисати, пре свега зато што пракса овог учења представља плод труда цивилизације Инда која ћути, не разговара са нама, не само зато што језик њене писмености до сада није одгонетнут, већ и зато што просто одсуствују текстови. Текстови које ми данас поседујемо буквално представљају поједине речи или неколико речи, по правилу. Постоје нека нагађања са великим процентом вероватноће, смисао тих натписа на печату који постоје је јасан, то јест, печат који су стављали на неке производе који се продају, попут садашњег бренда. Тада је то означавало припадност неком клану, или рецимо, да ли је у питању нека девојка или власник тог печата.
Учење јоге се предавало усмено од учитеља ученику, записи се нису правили, воде се дискусије да ли је писменост уопште постојала и да ли је уопште била потребна. Аријска племена која су упала у Индију никакав однос нису имали према јоги.
У чему је суштина јоге у општим цртама? Јога представља покушај древних људи, становника Индије да пронађу смисао живота и као сви крици који до нас долазе из древности, у питању је крик очајања и безизлаза. Јога је покушај превазилажења тог очајања, крик што смисла у људском животу нема, што је свет неправедан, просто ужасан и да није могуће помирити се са тим. А шта радити? Једини пронађени пут, како се чинило ауторима овог дела, остваривао се управо у јоги. Као и сва индијска учења, учење јоге је засновано на неколико аксиома који нису уобичајени за европски ум, на које је потребно навићи се, за чије усвајање је понекада потребно прилично напора и времена.
Набројаћу неколико најважнијих аксиома. Први, који не захтева објашњење у индијској култури и менталитету и који деле свих шест основних философских школа Индије и у целини, на нивоу народног менталитета, народ нема такав философски однос према томе и нису тако дубоко разрађени у свести обичних људи. Дакле, циљ људског живота је у слободи. Не у спасењу, већ у слободи. Под слободом индијска философија и јога подразумевају пуну независност, суштина човека и сваког живог бића је, како се тврди, у слободи духа. То јест, човек је дух, по учењу јоге, он је потпуно духован, нема везе са реалношћу која га окружује и из ње се треба истргнути. Тада ће се прекинути кошмар који нас окружује, како сматрају аутори овог система. Ово учење се прати и у временима стварања Упанишада, ево једног цитата из Шведашватара Упанишада, 1,12: ‘Ништа не треба знати, осим спасења’. Спасење су превели европски преводиоци, термин има више значења, прилично је тежак за превод. Превод је адаптиран, и код хришћанина који ово чита могу да се јаве илузије да говоримо на истом језику. Заправо није тако и увек треба бити прилично опрезан читајући преводе текстова са санскрита.
Други основни појам или аксиомска идеја се састоји у следећем: ‘постојати значи страдати’, закључује све индијске философије. Дакле, постојање и страдање, постојање чега било у свету око нас и страдање су апсолутно једнаки појмови за индијску философију. И ‘Јога сутра Патанџали’, основни текст јоге гласи: ‘За мудрога је све страдање’ (2,15) – све, без изузетка. Чак и ако човек осећа неку срећу, ове емоције, ова осећања и ситуација свеједно доводи до страдања на крају крајева. Зато изузетака нема, за изузетке индијска философија не зна. Осим страдања не постоји ништа друго. Овај став се људима који су лоше упознати или тек почињу да се упознају са индијском философијом чини прилично песимистичним, али до песимизима није довео хиндусе, иако се они не могу ни оптимистима сматрати. Укратко, прилично је сложено.
Трећи основни појам је везан за то шта ми називамо појмом ‘ја’. У европским и индијским философијама су у питању потпуно различити појмови. ‘Ја’ за хиндуса поседује неколико карактеристика на које ми нисмо навикли, као прво, ‘ја’ је слободно од почетка, дух је од почетка слободан. Од чега слободан? Од материје? Не више од тога?
Реалност се за њих дели у две сфере – свет духовни и свет материјални, груби свет. Место ‘ја’ у овом материјалном свету представља неспоразум, са тачке гледишта индијске философије, представља грешку, ситуацију која треба да се исправи јер противречи природи духа. Управо и изазива страдање. ‘Ја’ колико год то било чудно, не поседује никакве особине, оно је без особина. То се тврди у многим њиховим делима, цитата има прилично. ‘Ја’ нема ни интелект, ни жељу. Овако не сматрају све философије, позније школе или одбацују или прецизирају овај став, међутим, првобитне, међу њима и ‘Јога Патанџали’ полазе из тога да дух нема ни интелект ни жељу. Дакле, сећање, доживљај, интелект са свим другим способностима представљају ниво ‘будхе’, како тврди индијска философија, једног од продукта природе. Поистовећивање себе са тим, представља илузију, то јест, ‘ја’ треба да буде разорено као резултат јоге. Један од својих циљева, то јест, прецизније речено, једним од својих допунских ефеката, последица јоге јесте разорење ‘ја’.
Последњи базични појам говори о томе чиме се показује овај материјални свет – ‘пракрити’. Јако често употребљаван појам у разноразним философијама, између осталог и у јоги. ‘Пракрити’ или материјални свет је вечан, као и дух (‘пуруша’). Обоје је вечно, а пуруша је једном потпао под утицај материјалног света. У питању је једна од најболнијих тачака целокупне индијске философије, до сада нерешено питање, питање почетка, додира и питање: ‘Зашто, када и на који начин се дух, апсолутно стран овом материјалном свету, свету страдања и илузија, изненада нашао у њему? Као последица чега?’ Појам греха дух у себе не укључује, он није могао да учини грех, он је од почетка чист.
Ово питање остаје нерешено, ниједан индијски философски ситем није решио ово питање. И пре утицаја европских философија на индијске системе су се ова питања постављала, јако често човек долази до ових питања: ‘Када, зашто и како се то догодило?’ А одговора нигде нема, постоје неке врло магловите формулације које одводе у страну, међутим, ниједан јасан одговор просто нико не даје, учитељи просто ћуте. Ово питање се сматра некоректним, Прабхупади су на пример, ово питање јако често постављали ученици и он се или осмехивао, или је прелазио на другу тему, рецимо говорио: ‘Када вам је у кући пожар није време да се поставља питање ко је запалио кућу, да ли се сам запалио, неке природне стихије или нечијом злом намером. Неопходно је спасавати се одатле. Зато не размишљајте о томе.’
Он није био усамљен у томе, то је опште место за све учитеље Индије, они увек одлазе у страну од њега, ова тема ни на који начин није философски решена. Зато у дијалогу са њима треба узети ово у обзир и обавезно користити овај моменат. Елементи свега овога позајмљивани су и од будизма и џаинизма, али треба рећи да се у будизму сам дух већ не признаје.
Јога је позајмила учење о природи из санхи, просто га узела у целини, оно је у суштини гностичко, изузетно сложено, са масом термина. Јако занимљива је чињеница који се често наглашава у различитим делима јоге о телеолошком инстинкту пракрити, то јест, учење јоге приписује материјалној природи неки унутрашњи инстинкт који она неизбежно следи, који је усмерен на спасење душа које је она поробила. Реч ‘спасење’ ћемо користити са огромним ограђивањем. Не говори се зашто је заинтересована или на који начин делује. Сва страдања која она изазива усмерена су на наше добро, како они говоре. Природу овог инстинкта, његову појаву, нико не објашњава, он се прима као аксиома, не захтева доказ.
Систем ‘санхи’ гарантује ослобођење душе као резултат познања. То јест, чим обим знања и њихова дубина постану довољни, ослобођење ће се догодити аутоматски. Санхи је атеистичан. Прабхупада више пута лаже у својим књигама да је санхи теистичан, позива се на касније изворе. Аутор ‘санхија’ је древни мудрац Копила. Прабхупада је у својим коментарима на ‘Бахагвату Пурану’ измислио да је постојао још један Копила, тврди да су била њих двојица, што се ни од кога и никада не потврђује, ни у хиндустичким списима, нити у историјским списима. Незамислива очигледна лаж.
У класичној хиндуистичкој философији просто нема представе о Богу. У ‘Јоги патанџали’ постоји ‘Ишвара’ који се преводи као ‘Бог’, он је неки првобитни Господар, Владар. Он се помиње неколико пута тамо и помиње се у пролазу, ствара се утисак да Патанџали њега чак није хтео ни да помене. Из његових текстова следи, он говори да ‘неки прибегавају помоћи Ишваре, неки иду тим путем да би завршили на последњим етапама.’ Већина текстова из његове епохе, када су се писале ове сутре, то није следило, то није била неопходност. Али за неке се, по његовим речима, пут убрзава када се они обраћају Ишвари, Ишвара склања препреке. Он није Творац, то се тамо наравно не разматра. Патанџали га дакле помиње узгред.
У коментарима на његова дела, улога Ишваре већ почиње да расте и то постаје прилично велико тек у периоду касног Средњег века када се појављују већ учења о ‘Пхакти’, тада улога Ишваре расте. Тада се појављује маса нових дела, које објашњавају његов положај, који развијају ту идеју.
Ако се следује ‘Јога сутра Патанџали’ потпуно је допустива варијанта да се бавите јогом а да се не обраћате Ишвари, обраћање њему није обавезно. Ишвара је неки дух, у каснијим делима се развија да је Ишвара Шива или Вишну или Ганеш, син Шиве. Испоставља се да Ишвару можеш да изабереш за себе. Ишвара је онај ко ти може помоћи, потребно је да нађеш свог Ишвару. Многи кришнаити који су већ изашли из кришнаизма, које он више не интересује, али које и даље занима хиндуистичка философија и трагање за истином негде на Истоку, они долазе до мисли да Ишвара није био правилно изабран, он није био Кришна. ‘Кришна је сам по себи супер, он је моћан, првобитни за неког, али не за мене. Мој Ишвара је други Ишвара’. У периоду стварања ‘Јога сутри’ питање о суштини Ишваре просто никога није занимало. Сада постоји маса одговора, али су у питању каснији одговори средњевековних аутора.
Сада се многи придржавају да је Ишвара ‘одређени пут развоја за недовољно сазреле којима је неопходно да се држе и ухвате за нешто, неког’. На хришћанство слично и гледају, ‘њима је Бог још потребан, они су без њега несигурни, попут инвалида и његових штака без којих он не може да се креће’. Ако је на том степену потребан Бог, онда у реду, али даље душа напредује, она тај период просто превазилази и даље нема потребе за тим.
Ишвара у хиндуизму представља читав низ погледа, постоји низ хиндуиста који ради Ишваре дишу, живе и ради њега умиру са његовим именом на устима. Постоји хиндуси који се свему томе смеју. Међутим, сви живе у миру, нико никога не прекорева, такав је систем у питању.
Разуме се никакав Ишвара не постоји у учењу санхи. Никада га није ни било. Санхи нема никакву праксу, он представља изучавање: ‘Седи, учи и познај. Када будеш познао, достигао ниво знања, добићеш све’. Јога иде даље, у питању је пракса ‘апиаса’ и ‘топаз’. Топаз представља аскезу, то јест, лишавање себе, подвизи. Прва два додатка плус још неколико трактата који објашњавају зашто и како је то потребно – чине јогу. Јога ради са психичким искуством човека.
Сву разноликост психичког искуства чвоека јога дели на три групе доживљаја. Све што је условљено и душа осећа налази се унутар пракрити, у условљеном стању. Сви и најмањи покрети наше психичке активности налазе се у ове три групе. Прва група су илузије, халуцинације и снови, одређено хаотично доживљавање под дејством неких материја, алкохола рецимо. Другу групу представљају свакодневни, уобичајени доживљаји реалности, прости поток мисли, идеја, утисака који долазе у нашу свест, који се рађају из подсвести. Ове прве две групе јога одбацује од себе, разара их, позива на њихово потпуно одбацивање и концентрацију на трећу групу која представља парапсихолошко искуство.
Стајање на пут јоге значи стајање на пут парапсихологије. Не треба имати никаквих илузија, у питању је увек мешање у психу. Аутономно притом, али не без руковођења. Огромну пропаст између индијског и европског погледа на свет представља чињеница непризнавања од стране хиндуса центра зла у васељени. Тога просто нема, то јест, за њих постоје духови, зли духови, постоје и добри, неки истовремено, зависно од њихових расположења, могу да донесу масу користи, помоћи у духовном напретку (у индијском схватању духовног напретка), понекада се уједињују у огромне армије. У митолошкој литератури су описани такви ратови, али у питању нису ратови добра са злом. Многи читајући ‘Махабхарату’ или ‘Пуране’ неке одломе из ових дела, преносе своје хришћанско виђење на тло хиндуизма. Није тако, тамо нема никакве борбе добра са злом, никаквог персонификованог зла. Дух је свемогућ, првобитан, нико и ништа не може да му се супротстави и борба није просто немогућа, она је бесмислена. Зато никакве непријатеље човек нема по овим учењима.
Потпуна деструкција прва два типа свести представља циљ и неизоставни услов кретања јогина. Са чим Патанџали учи јогина да ради? Са сопственим психо-менталним потоком. Овај поток представља на почетку објекат његовог изучавања, а затим активног деловања на њега и његове измене. То јест, јога, као и сви хиндиустички путеви претпостављају сопствене напоре и успех захваљујући сопственим напорима у делу свог спасења. Никакву спољашњу помоћ, добро, привремена помоћ Ишваре се претпоставља, може бити покренута, могу се покренути и други начини помоћи у виду живих бића; међутим, увек пуна контрола свих процеса и одговорност за финални резултат лежи на самом јогину. Увек је у питању самоспасење, никакав Спаситељ у јоги не постоји, он није потребан, није могућ и сама идеја спасења споља представља апсурд. Ово увек треба узимати у обзир.
Основна маса учења која себе представљају за учење јоге у западном свету, немају везе са јогом. У питању је адаптирана, често од стране западних људи који никада нису учили јогу из њених извора, који никада нису читали никаква дела о јоги под руководством наравно ауторитета јоге. Таква учења на Западу су огромна већина. Ми имамо посла не са јогом заправо. О томе ћемо говорити други пут, сада говоримо о класичној јоги, шта она представља у Индији, о њеним кореновима.
Такође се из уста Прабхупаде, оснивача ‘Друштва свесности Кришне’ могу чути некласичне варијанте. Друга ствар је што се он још усуђује да се позива и на Патанџалија, а када се позива на то, он лаже. Ето о чему се ради. То јест он му ставља речи у уста које овај никада није говорио, таквим методама се користи да би подигао ауторитет у очима својих слушалаца. Наравно да му није било тешко да лаже скушаоце који ништа од тога нису читали нити знали, а он је притом знао и санскрит. А он није ни једини у томе.
Када видите данас реч ‘јога’ на улицама свог града, можете да будете сигурни да то нема никакве, чак ни далеке везе са Патанџалијем. Можда треба и рећи ‘слава Богу’ што то нема никакве везе са Патанџалијем. Што се фискултуре тиче, ми смо то знали и раније. Са јогом је Европа почела да се упознаје средином 20. века, људи који су изучавали Исток крајем 19. века. У прве две деценије 20 века је био озбиљан продор међу научном елитом, активно упознавање. Зар фискултура раније није постојала? Шта са древном Грчком?
Хиљаде младих људи прилазе кришнаизму кроз питања здравља, очишћења, хармонизације света око нас и себе у њему. Из таквих општих тема, људи залутају у такве џунгле. Јасно је да се такве замке постављају намерно и јасно нам је ко их поставља.
Ако се човек одједном нађе у истинској јоги то је за њега – погубно. Ја све молим да се тога не дотичу, ја сам 13 година свог живота посветио томе, боље је да прођу поред свега тога. Боље је да никада то нисам знао, али сада то не можеш да избришеш, прошао сам кроз то. У мом случају, на моје очи је неколико људи погинуло, неколико њих и физички.
Већ сам нагласио да јогин ради са сопственим психо-менталним потоком. Шта је то? У питању је целокупна психичка делатност мозга, све оно што се рађало још у утроби мајке. То представља главни објекат јоге. Све што ми доживљавамо, што ствара наша подсвест и што носимо у себи из неког разлога. Шта мислите, да ли постоји шанса да се у овоме деси нешто лоше са психом човека? Велика вероватноћа, јако велика вероватноћа да ће то да се деси.
У чему је суштина деловања на сопствени психо-ментални поток? То је ‘екаграта’, у питању је главна реч за човек који се бави јогом, на првим њеним етапама. Укупно постоји осам етапа. Првих пет представљају формирање ове ‘екаграте’.
‘Ека’ – један, јединствени, представља сабирање своје свести у једну тачку, концентрација, незамислива концентрација, постепено стицање искуства концентрације целе своје свести, заустављања целокупног психоменталног потока, његово замрзавање, скупљање у јенду тачку. На који начин?
‘Аштанга јогом’ често називају пут који је описао Патанџали, а он заправо и није творац тог пута. У питању су врло древне праксе, он их је просто систематизовао и изложио, а непотребно одбацио и изабрао оно што заиста ради, како му се чинило. Нормално, користио се сопственим искуством у јоги, искуством својих учитеља и људи који су живели у његово време, савременика јоге.
Различити називи једног феномена постоје паралелно, они се некада називају десетинама имена, то јест, може бити једно и исто. Тако као и када читате хиндуистичка дела, само човек који зна хиндуизам може да схвати контекст, да схвати о чему се говори. То се односи и на имена личности, учења, феномена, њих је огромна количина. Зато је јако важно и тешко схватити контекст. Човек који покушава то да изучи, схвата да обим знања мора да буде огроман да би се човек реално снашао. И добро је што је тако.
Индија је и географски планинама толико ограђена од нас да је јако мало људи који су тамо одлазили, а и менталитетом се толико разликује да се лако саблазниш. Зато овај феномен има и одређену заштитну функцију. Осам степени, сваки следећи укључује у себе претходни, то јест, у питању није етапа која је пређена, већ нешто стечено на шта се додаје још нешто.
Први ‘Јама’ и други ‘Нијама’ заправо и немају везе са праксом јоге. Управо они и јесу врло привлачни, они стварају управо и позитивну слику о јоги код просечног житеља. ‘Јама’ представља самоконтролу, која у себе укључује пет тачака:
- Ахимса – ненасиље (у односу на било које живо биће, чак и према трави, неће је згазити више пута него што је потребно – ако постоји могућност да се иде по песку то ће се користити),
- Сатја – праведност,
- Астеа – забрана крађе (у смислу можеш да желиш али не смеш да узимаш туђе),
- Брахмачарја – сексуално уздржање потпуно и на крају,
- Апариграха – неприхватање поклона (ако ти неко чак и предлаже нешто као поклон, ти се одричеш сваке имовине, апсолутно свега).
Јога је негде у средњем веку постала универзални појам, попут ‘зена’. У Индији: ‘све је јога’ – типа, идем по воду и ‘то је јога’. Све може да се претвори у јогу! Затим се појавила маса учитеља, популаризатора овог учења, из народа, који нигде нису учили, неписмени људи и данас их је тамо гомила у Индији. Он је седео негде око храма, имао је неко озарење, виђење и они заиста и виде нешто… Јавило му се божанство, рекло да иде у шуму, седне, медитира и то је све. Након 15 година има 15 хиљада ученика, више му и не треба.
У јоги, у савременим струјама између осталог и у Индији, користе се алкохол и наркотици, али то нема никакве везе са Патанџалијем наравно. Управо све ове материје изазивају најнижи степен од три групе људских доживљаја о којима сам говорио. Сва каснија учења јоге, тантричка учења, она немају никакве границе, оправдавају све и тим путевима и воде људе.
Чим почнете разговор са јогинима, они ће вам све време гурати у очи ових пет принципа које смо поменули: ‘Видите како је јога добра’. Увек треба памтити да је јога пут потпуне аутономије, спољашњи свет за јогина није актуелан, он га уопште не интересује, у питању је, да тако кажемо, предмет за уништење са свим живим бићима, свим оним што испуњава реалност око нас, апсолутно је страно јогину, туђе, смета му, ствара препреке, изазива му страдање.
Зашто је ненасиље (ахимса) потребно јогину? Он мисли: ‘Ја никада нећу правити проблем никоме и као одговор мени нико неће направити проблем’. Оно му је потребно ради бољег осамљивања. Ако нисам никоме отео жену или ноћу украо нечији сандук, онда мене нико неће ни да прогони. Управо из ових разлога, уопште не из мотива као што су ‘љуби ближњег свог’. Тамо ‘ближњи’ уопште не постоји. Прабхупада, Вивекананда, многи који су ишли на Запад објављују да тако нешто постоји и представљају да је присутно у древном учењу. А када озбиљно почињеш да разматраш ова учења, читаш оригиналне ауторе, првобитне књиге, ништа слично тамо не постоји.
Ахимса (ненасиље) је древно, из њега потичу све остало: праведност, неприхватање поклона, сексуално уздржање. Што мање имаш контакт са спољашњим светом, то ти мање спољашњи свет изазива немир. Циљ јогина је усамљивање, умирење и отпочињање погружења (удубљивања) у себе, почетак рада са сопственом психоменталном сфером.
Други степен јоге представља ‘Нијама’ – држање прописа. Дакле, први степен представља оно што не треба да се ради, на нивоу ‘јаме’, у питању је припремна етапа која у правом смислу још нема однос са јогом, а ‘нијама’ је степен на коме јогин из књига и од учитеља схвата оно што је дужан да ради.
Трећи степен је управо ‘асана’. Шта је асана? У питању је изабрани положај тела, познати положај ‘поза лотоса’ на пример, јогин бира овај положај да би престао да осећа тело уопште! Тело заузима одређено време неку од поза, навикавање да се тело налази у њој да би се достигло стање у коме тело престаје да узнемирава. Многе асане су на почетку веома неудобне и циљ јогина се састоји у томе да се то што је на почетку неудобно претвори у апсолутно удобно на крају и престане уопште да се осећа. У питању је ‘екаграта’ на нивоу физичког тела, тело треба да утихне тако да се уопште не чује, не осећа, не показује себе ни на који начин, ни на који начин не треба да утиче на свест, ни болом, никаквим потребама. Зато се бира такво место где постоји минимум спољашњих утицаја, који могу потпуно да се искључе. Савладавши ‘асану’, достижући овај степен, јогин почиње да практикује ‘прана јаму’.
У питању је четврти степен, контрола дисања. У чему је смисао ових многобројних вежби (десетине, стотине) које се односе на овај степен? Циљ је у успоравању дисања и његовом достизању ритма. Сви неупућени људи око јогина дишу неритмично, ми дишемо неритмично, јогин покушава да зада свом дисању одређени ритам, он их изучава, њих постоји неколико. Јогин издваја четири ритма дисања: дисање за време будног стања треба да буде спорије, дисање за време сна са виђењима, дисање за време сна без виђења (спорије дисање од претходног) и на крају, каталиптичко дисање. На овој етапи јогин почиње да осећа одређена стања свести, јако важан тренутак представља одсуство прекида. Ради се о томе да неискусни у јоги људи, ми не осећамо прелазак у ова стања, ми не осећамо како тонемо у сан, ми осећамо жељу да спавамо, ми легнемо и заспимо, ми никада не памтимо тренутак када смо утонули у сан. Овај тренутак ми не контролишемо. А јога управо и учи човека да потпуно контролише своју свест, на све четири етапе и не допушта прекиде. То јест, јогин свесно себе уводи у сан и контролише свест.
Говорио сам да ‘екаграта’ представља непрестано сконцентрисану свест, јогин тонући у сан, видећи снове, непрестано контролише своју свест. И када је потребно, он може да се пробуди и изађе на ниво свести. Да ли можете ово да замислите, каква је ово пракса и какав је степен концентрације? Ово захтева године напора и тренинга, али већ на овој етапи човек је веома отворен. Он отвара себе за деловање спољашњих сила.
Јогин се увек осећа безбедно, они не признају постојање злих духова, ово учење одсуствује у јоги. Како, када и ко на тебе утиче – нема никаквих разлога за бригу, зато што си ти дух, слободан од почетка, решаваш своје проблеме. Захваљујући таквој концентрацији и таквим стањима који су апсолутно непознати психички здравим људима јогин излази у сфере, скоро без дисања, излази у сфере где је јако подложан и отворен. То се може назвати и ‘астралом’, ствар није у избору термина, већ у томе што нам живот није дат ради тога.
Јога управо и тврди да нам је живот дат ради тога, да је то управо област у коју ми долазимо након смрти, а да је јога покушај да се стекне искуство након смрти још за време живота. Штавише, да се користи тим искуством и покуша да контролише себе у њему и све које сусрећеш, својим снагама. Потпуно ослањајући се на себе, осећајући се потпуно безбедно. Зато многи завршавају у психијатријским болницама.
Што се тиче контроле дисања, њен циљ којој стреми јогин на овој етапи је што је могуће дуже потпуно заустављање дисања. Јогин седи непокретан, попут леша. То јест, тело већ има улогу неког неважног предмета. Дакле, труди се да не дише налик на леш, у питању је искуство умирања при животу. Током задржавања дисања, коцентрација се повећава, екаграта постаје све виђе и више интензивнија, све густија. Све је мања тачка у коју се фокусира свест.
Следећа пета тачка је уклањање органа чула од њихових објеката. На овој етапи, јогин не користи своје органе чула, свој вид, слух, итд., већ се учи да познаје реалност око њега директно, како они говоре. То је јако тешко за пренети на језику живих људи који се јогом не бави. Јога види директно види ствари, без одраза у свом уму. Како то објаснити? Ето, тако је написано.
Шести степен је концентрација, он је могућ једино када је дисање потпуно заустављено, то јест, у тренутку тих дугорочних заустављања даха до неколико сати понекада. Дакле, овај степен се практикује у периодима недисања. На овој етапи јогин дакле почиње да користи екаграту, коцентрацију ума коју је стекао. Јогин је зауставио ту своје мисли, своју свест, све налете подсвести, све идеје, саме могућности појаве мисли, искључено је сећање у потпуности, понекада чак и разорено. Ту се већ појављује искуство виђење ствари какве оне јесу, како они говоре. У питању је искуство такозваног достизања унутрашње светлости. Постоји мистичка физиологија јогина, све те чакре, сада нећемо о томе говорити, где се оне налазе, колико листова има на тим лотусима, која су слова на њима, итд.
Последњи сепен је самадхи. Сваком степену су посвећени читави трактати, тамо има јако много мистике, јогини описују своја медитативна искуства. Последње три етапе се не одвајају међусобно. Признак достизања ових степени за самог јогина је појава такозваних сидхија. Сидхи су мистичка савршенства како их је назвао Прабхупада. У питању је окултна власт над објектима његове медитације. Он управо на последњем степену своју медитацију, своју концентрацију може да усмери на било који објекат, то јест, може да достиже суштину воде, суштину ватре, може да чита људске мисли, може да материјализује нешто.
Моје дубоко убеђење је да се заправо одвија потпуно глумљење свих тих ствари, као што се код људи који су се подвргли утицају демона јако често показују неке мистичке способности. Рецимо левитације, које су описане у јако великој мери, које су научници документовали, у Индији је сакупљен огроман материјал о томе. Они заиста лете, утичу да лете и други предмети.
Православна Црква у сусрету са овим феноменима недвосмислено говори ко и зашто то ради. Јогин је потпуно отворен, он пребива у илузији за сва ова деловања, у илузији да он све то контролише, ову илузију у њему активно потпомажу и силе споља. Сигурно сте се сусретали са примерима када јогин жели да изазове утисак пред масом људи, када га укопавају у земљу на неколико сати без могућности да дише, потапају у воду.
Овакве ствари се у класичној јоги сматрају падом, силаском са пута, истинска јога води самадхију и све те силе које он може да стекне, јогин треба да одбаци, прође мимо њих. Погружење у самадхи претпоставља нестанак реалности уопште, то јест, повратак свих тих инструмената које је он очистио, познао, у првобитну природу. Он остаје само као дух, у чистом виду и његово постојање и однос са ‘пракрити’ се потпуно прекидају. Дешава се прекид и праштање са пракрити, он постаје потпуно слободан, потпуно независан. Тако макар легенда гласи, нико се није вратио из тог стања. Где он одлази, шта се са њим дешава, какав га удео очекује, ми као православни хришћани и не морамо да погађамо…
Личност у санхију представља инструмент поробљавања. Душе долазећи овде, не знају зашто, њима се даје личност да би биле поробљене личношћу. Дакле, у питању је својеврсни омот који треба да буде растворен. Личност нема никакву важну улогу. У класичној јоги дух који остаје није свестан никаквог индивидуалног постојања уопште. У каснијим јогама се све преокреће, дух стиче огроман значај и у ослобођеном стању, дух развија већ или обнавља, како говоре кришнаити, своје односе са врховним духом, извором себе, Кришном. Кришнаити говоре: ‘Кришна је врховни дух, ми смо његови делићи и са њим се налазимо у вечним међусобним односима’.
Ако трезвеним хришћанским погледом размотримо учење о духовном свету видимо да оно није просто достојно смеха, оно је одвратно.
Сама реч ‘јога’ потиче од речи која има значење ‘веза’, али не у смислу везивања руку и ногу, већ у смислу ‘успостављања везе’. Међутим, са ким се успоставља веза, у самој речи не постоји.
У озбиљној литератури је описано да јогин стичући све ове силе, не само пред другим људима већ и пред собом вољеним, ни једном у животу их не користи, знајући да их поседује. У питању је гордост већ у таквом степену, највиши степен погружења у тај грех. Јогин потпуно презире било какав однос према другим људима јер су за њега они просто прах, њему је просто незанимљиво да ради било шта пред њима, црвима. Њега не интересује ни њихова радозналост, ни усхићење, ни пажња…
Постоји неколико описаних случаја у Индији да се јогини, достигавши високо духовно стање и провевши неколико година у усамљености, враћају у свет и почињу да се баве добротворним радом. Апсолутно несхватљиво и необјашњиво за људе око њих.
Пут јоге је пут рашчовечења, човек престаје да буде онакав каквим га је Господ створио. Он се одриче тога, он на почетку постаје као непокретно дрво, а затим престаје да буде уопште. На том путу се не знам како и са ким сусрећу, али се њихово срце раскрављује и они долазе и почињу да хране гладне. Зашто, то нико не може да објасни са тачке гледишта индијске мисли.
Међутим, ја сам о њима читао из књига других јогина, Прабхупаде на пример, они им се ругају, наводе их као пример потпуних губитника. Као људе који су достизали скоро све и изненада пали. За друге јогине су овакви људи предмети шале.
Ако говоримо о разговору са људима који се баве тиме, како им говорити, једино што је функционисало у случају мог обраћења је подсмех. У ком смислу? Све ове праксе развијају у људима велику гордост и такви људи не могу да поднесу подсмевање. Подсмех од непознатог човека изазива агресију, а подсмех од блиске особе може да изазове да се човек замисли.
Када ми долазе људи и траже помоћ, ја покушавам прво да се зближим са том особом, идемо да попијемо чај, упознамо се. Упознавши се и поставши макар мало близак, не глумећи то, већ заиста поставши макар мало близак, на пример да смо отишли заједно на пецање ако човек пеца, и тек након тога, када се развију такви односи, ја могу полако да се подсмевам свему томе. У мом случају је то радило и нормално је да се користим овим искуством.
Када сам коначно одлучио да се крстим и дошао свештенику, када је већ доста година прошло након мог одласка из кришнаизма, јеромонах је почео да ми говори да је потребна припрема, катехизација, итд. Када сам му рекао да сам кришнаит, само је рекао: ‘У суботу!’ У Крштењу сам пљунуо на све своје заблуде и на њиховог творца и од тада сам се упокојио у Господу и идем некако ка Њему.
За крај бих рекао да сам апсолутно уверен да је пут јоге – пут духовног самоубиства. Израз ‘Светлост са Истока’ се ни на који начин не односи на јогу, јога је ‘тама са истока’.