Замислите ову слику: покрај дрвеног храма Апостола Томе на Кантемировској, у миру стоји човек источњачког изгледа и пажљиво слуша беседу за оглашене која преко звучника допире на улицу. Кроз неколико недеља биће крштен са именом Александар. Тако храм пројављује своју мисионарску природу чак и на улици.
Данас се може чути много размишљања на тему – да ли је могуће или није створити мисионарску парохију о којој говори „Мисионарска концепција Руске Православне Цркве“. Желео бих да поделим већ накупљено искуство стварања такве парохије. Наш Господ је рекао: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5) и зато молитва представља оно што је, наравно, у сваком храму најважније, тим пре у мисионарском.
Од самог почетка, у темеље нашег деловања поставили смо молитву. Још док није био изграђен наш привремени храм, служили смо молебан у импровизованој капели. Сећам се како су се наши парохијани пробијали кроз скоро двометарске сметове да би на минус 40 отпевали молебан пророку Данилу, у чије име ће бити подигнут главни храм. Мислим да су управо ти напори и поставили темељ наше парохије.
Од првих дана нашег служења у новоизграђеном привременом храму организовали смо непрестану „молитвену стражу“ без које није могуће урадити ништа. Свако ко уђе у храм може видети дежурне, који читају и Часове и Псалтир и притом се брину да онај ко је ушао може да се снађе у храму. Дежурни се бирају из редова већ припремљених хришћана који обавезно пре тога полажу испит из познавања Катихизиса. Они морају сами да прилазе људима који су дошли и да им објашњавају основе Вере. Притом на сточићу код дежурних стоје леци о Исповести и Причешћу и о томе шта је неопходно за Крштење.
И ето, почиње богослужење (а служимо сваки дан ујутро и увече). Дежурни долазе до људи који се моле и деле им текстове Литургије за певницу или текст свеноћног бденија (то смо издали као посебно издање). Ако особа која је дошла има неко питање, одговор може добити од дежурног. У суботу, недељу и празничним данима може се видети Татјана, наш најбољи катихизатор. Она води рачуна о доласцима оглашених на припремне беседе за Крштење и телефоном честита наступајуће празнике Васкрса и Рођења Христовог већ крштенима. И наравно, такође разговора са свима који долазе.
Да би наши парохијани постали активни учесници богослужења, не дајемо им само богослужбене текстове већ их, испуњавајући благослов блаженопочившег патријарха Алексеја, учимо и народном појању. Поставили смо за правило да нашу паству хранимо речју Божјом. Зато сваке недеље имамо три проповеди. Једна је на свеноћном бденију после Јеванђеља. Тада говоримо о страстима и врлинама као и о Светитељима који се славе у дану који наступа.
На недељној Литургији прва проповед се држи одмах након Јеванђеља да би се тумачио свештени текст, а друга – након отпуста, на којој тумачимо апостолско читање. Сада се прави програм аудио записа на интернету, тако да људи који желе могу да послушају проповед и у аудио-формату. Још једна од прилика за проповед јесте коришћење времена за Причешће свештеника. Као што је познато, обично се у то време читају или молитве за Причешће или Житија Светих. Међутим, узимајући у обзир да многи од православних слабо познају Свето Писмо, ми у то време читамо Библију. Тако да се чак и наше баке показују као одлични зналци Светог Писма.
Након службе смо увели једну крајње практичну традицију. Одмах након завршетка Литургије сви парохијани заједно пију чај или кафу. То је, са једне стране, веома погодно мамама са децом, а са друге помаже свима да се упознају међусобно.
Међутим, код нас се народ не окупља само у недељу, већ и у четвртак. Одмах након вечерње службе, код нас почиње библијска школа. Ми изучавамо Свето Писмо на основу учења Светих Отаца. То траје два сата. Један час изучавамо Стари Завет, други Нови. Одмах након беседа сви слушаоци иду да заједно пију чај. Да не бисмо оптеретили храм и да бисмо људе научили апостолској љубави, све што је потребно за чај доносе сами слушаоци, који се притом и упознају међусобно. Већ се и не сећам колико се за ових тринаест година држања беседа (а оне су почеле много пре дизања храма) супружничких парова јавило као резултат овог пијења чаја.
На тим беседама се могу видети не само стални парохијани, већ и неуцрквењени верујући људи чије уцрквењење и почиње читањем Светог Писма. Ту има и протестантских пастора, људи из секти, па чак и имама провинцијалних џамија. Убеђен сам да након чина Присаједињења човек који је био у секти мора да прође програм уцрквењења. А шта може бити боље од изучавања Светог Писма са тачке гледишта светоотачког богословља?
Сваког петка имамо школу катихизације. Свако ко жели да прими Крштење или да се присаједини Цркви из секти (а таквих је код нас много, захваљујући раду парохијских мисионара) мора да прође пет беседа о вери. Тако да припрема код нас траје скоро 40 дана који су одређени одлуком Синода (од 20.02.1840. године) Наше беседе трају два сата, сваког петка. На првој беседи се говори о томе Ко је Бог, каква је Његова природа. Овде говорим и о томе зашто је Библија реч Божија, што је посебно важно знати данас, након „Да Винчијевог кода“.
Друга беседа је посвећена стварању света. У њој говоримо и о анђелском свету и о побуни сатане, о Шестодневу. Такође и о узајамном односу Откривења и науке и о човековој природи. У тој беседи говоримо и о првородном греху. Сви слушаоци су приметили колико савремено звуче дијалози у Рају.
Трећа беседа је о спасењу које је извршио Господ Исус Христос, почевши са Оваплоћењем и завршавајући Страшним Судом. Говорим о Тајни Искупљења на основу књиге Светог Николе Кавасиле „О животу у Христу“.
Четврта беседа је посвећена Православној Цркви и Светим Тајнама. Детаљно говорим само о чину Крштења. О другим Тајнама говорим само зашто су потребне, али чин Тајни не објашњавам. Притом увек говорим: „Када примите Крштење, тада ћу вам и говорити о поретку и символима Свете Литургије. Сада нисте достојни да то чујете“. Овај савет Блаженог Августина се показао као веома користан. Будећи природну радозналост, он принуђује новокрштеног да се и након Тајне интересује за Цркву. Тим више што два пута годишње – након Васкрса и Рођења Христовог држимо беседе о Тајнама на које телефоном позивамо и новокрштене и све парохијане. На тим беседама темељно говоримо и објашњавамо сву лепоту Тајне Евхаристије.
На крају, пета беседа катехизације је посвећена заповестима. Ми говоримо не само о заповестима, о томе шта је добро и лоше, већ предајемо и основе аскетике. Говоримо како се зло развија у срцу, шта је страст и шта врлина. Пружамо основе противљења греху који се рађа и указујемо на циљ свих врлина – обожење кроз Божанску Љубав. Све људе који се крсте питам да ли су спремни или не да стреме Божијој Светости уз помоћ Господа. Јер ако не тражимо од људи испуњење норми апсолутног савршенства, ништа нећемо постићи на крају.
Настојим да сви парохијани прођу ове беседе, јер искуство исповести показује да огроман број наших парохијана лоше познаје саме основе хришћанства. Тако је око 70% парохијана сумњало (или уопште није веровало) у васкрсење тела умрлих. Речи Символа Вере „чекам васкрсење мртвих“ су примали као учење о бесмртности душе. Постојали су и православни који су већ више од 10 година ишли у московске храмове, али су били уверени да је Дух Свети безлична сила. Био сам радостан да видим како такво незнање нестаје.
Сећам се како сам једном приликом тихо ушао у храм када ме нису очекивали и чуо баке које су ватрено расправљале. Већ сам кренуо да их уразумљујем да није добро у храму разјашњавати међусобне односе. Међутим, пришавши ближе, задивио сам се. Оне нису расправљале где треба да стоје свеће, већ Коме је принесена Голготска Жртва.
Заиста, ми наше баке не позивамо у мисију и зато се и претварају у „православне вештице“ (по речи митрополита Антонија). Заиста, испразност је мајка свих грехова. Тако да један од нових програма нашег храма треба да буде стварање „мисионарских заједница за баке“. То треба да помогне најстаријим парохијанима и парохијанкама да осете да су неопходне Цркви и људима. Међутим, то је нешто што тек предстоји.
Оглашени у нашем храму по мери могућности (и лењости, што је главно) долазе на недељне службе. Крштење увек служимо свечано. Или на Крштењској Литургији благословеној од Патријарха Алексеја или пред каснију недељну Литургију. Сви наши парохијани са радошћу дочекују новорођену децу Божију, а само Крштење постаје нови центар сједињења хришћана. Али посебно лепо је Крштење на велике празнике – Велику Суботу и Рођење Христово. До сада су у нашој парохији од прошлог празника Христовог Рођења крштена два Индијанца из племена Маја, који сада живе у Боливији. То је заиста било васељенско славље. Замислите маму и кћер црвене коже, индијанске косе, како на шпанском читају Символ Вере, а затим у белој одећи иду ка олтару!
Као резултат рада ове школе катихизације, већина крштених постају наши парохијани, а неки чак и Христови мисионари. Још један проблем смо почели да решавамо у нашој заједници. У храмовима где постоји чак и установљен систем катихизације, јавља се следећа опасност. Човек се обраћа Христу, учи основе вере, прима Свето Крштење, сазнаје за Тајну Евхаристије и то је то… Шта да чини даље? Да. Постоји духовништво, иако је оно, што често бива у нашим парохијама због потпуне недоступности свештеника, тешко оствариво. Постоји одређени ритам хришћанског живота: „Молите се, постите итд“. Међутим, сам духовни раст парохијана се притом оставља на вољу парохијана.
Са друге стране, међутим, многи парохијани не знају како да се боре са овом или оном страшћу, како да се уче једној или другој врлини. Због тога се јавља проблем са Тајном Исповести. Човек не зна за шта да се каје, шта да чини. Као резултат, цео живот православног хришћанина може да се претвори у бесконачно тражење грехова, а за само испуњење заповести нема времена.
Да бисмо макар мало исправили ту ситуацију, дошли смо до једног, макар и несавршеног, решења проблема. Сваког Великог поста, након читања канона преподобног Андреја Критског, почели смо да држимо „часове заповести“. Претходно сазнам која страст мучи једне или друге парохијане, које врлине су им сада интересантне, а затим заједно разматрамо оно што о тој страсти или врлини пише Свето Писмо и Свети Оци.
Основни аутор је, наравно, Свети Јован Лествичник, али се још ослањамо на Светог Теофана Затворника, авву Доротеја, Светог Василија Великог и Јована Златоуста. Као резултат смо се суочили са веома важном променом у литератури наших парохијана. Они практично не читају савремене црквено-политичке трактате, „црквене романе“. Зато дела Светих Отаца која се појаве нестају истог тренутка.
Наравно, то је веома мало, али у нашим замислима постоји још неколико идеја за непрестано васпитавање ума наших парохијана. Није случајно Свети Теофан саветовао да треба непрестано држати ум у размишљању о светим догматима и заповестима Светог Писма, да због испразности ум не би склизнуо у грех. Један од таквих програма треба да буде стварање система читања Библије за годину дана по светоотачким тумачењима.
Сада бих желео да кажем неколико речи и о школи за припремање мисионара која делује при нашем храму. Формирали смо је пре пола године, али до сада је већ донела много плодова. У ту школу примамо према резултатима испита вршеног по Катихизису Светог Филарета Московског. На часовима се бавимо догматским богословљем кроз мисионарску призму (тј. објашњавамо како да говоре о једном или другом догмату савременим језиком, са ослонцем на Свето Писмо), затим практичним знањем о сектама, о исламу, полемиком са окултизмом. Код нас предају познати богослови као што су о. Олег Стењајев, о. Георгије Максимов, Андреј Солодков, Александар Љулка, а такође и моја маленкост.
Међутим, оно што је главно, кад их обучимо основама мисионарења, ми их одмах шаљемо као мисионаре на дело Божије. Почињемо са једноставним. Са уличним мисионарењем. Наши мисионари, са беџевима храма Апостола Томе на грудима, одлазе у паркове, на аутобуске станице, дворишта и предлажу пролазницима да дођу у храм. Притом делимо летке (о Исповести и Крштењу), а онима који се заинтересују поклањамо и Јеванђеље од Марка које је издао Сретењски манастир. Интересантно је што у већини случајева пролазници који се увере да пред њима нису секташи већ православни хришћани са великим задовољством разговарају. Муслимани и незнабошци се расправљају (али што је најинтересантније врло добронамерно) и сви питају једно: „зашто секташи иду по улицама, а православни не?“ Једно од наших главних правила је – ако у близини постоји неки други храм, трудимо се да људе пошаљемо управо тамо.
Оваква мисија доноси видљив плод. Овог Васкрса сам погледао на лица наших парохијана и задивио се. Већина њих је сазнала за храм, а многи и о вери, управо захваљујући уличном мисионарењу.
Након што мисионари науче да раде заједно, шаљемо их на тежи задатак. То може бити и проповед гастарбајтерима и главно – разговор на секташким окупљањима. Долазимо на окупљања пентакосталаца или баптиста, на њихове отворене сусрете и почињемо на темељу Библије да показујемо да је истинска Апостолска Црква само Православна Црква. При том је наша главна мисао следећа:
„Ми смо весници хришћанског јединства, ми вас не вређамо, већ зовемо на испуњење директне Христове заповести „да сви буду једно“ (Јн. 17:21). Међутим, јединство је могуће само у Истини, у оној апостолској вери коју нам је предао Господ. Дајте да потпуно поштено погледамо где је истина и хајде да се сјединимо у њој“.
Срећом, тај глас није узалудан, и многи секташи се враћају Богу, у Цркву Његову. За целу нашу парохију огромну радост представљају чинови присаједињења кроз који пролазе покајани протестанти, пентакосталци, сатанисти и магови. Сви они налазе спокој у окриљу Цркве и светом олтару.
Посебни напори очекују наше мисионаре у време парастоса, када проповедају око храма, објашњавајући неопходност не само паљења свећа, већ и учествовања у Светим Тајнама. Најкомпликованије средство проповеди тог дана је на гробљима где долази наша „мисионарска патрола“. Међутим, и овде су такви напори у пракса показала веома добре резултате.
Постоје још два дана када су сви наши сарадници, и мисионари и дежурни, на ногама. То су дани „великог доласка маловерних“ – Богојављење и Велика Субота. Трудимо се да свима који дођу по Свету Воду или на освећење колача честитамо празник. Мисионари говоре и о свештеној историји, о Исповести, о неопходности Крштења и Венчања. Они деле наше летке и позивају на сусрет са свештеником. Тако долазак за кулич постаје за многе почетак пута у Царство Небеско.
Узгред бих желео да поделим још једно мисионарско откриће. Као што је познато, огроман број малоцрквених људи се окупља око храмова у време васкршње литије. Обично стоје и гледају на парохијане као на неке варваре, али притом ту постоји нека унутрашња сила која их је извукла из топлих домова на мрачну улицу, да би макар мало учествовали у васкршњем слављу. Ми смо одлучили да се користимо тим тренутком. У размаку између васкршње полуноћнице и поноћи (ако почињете да служите полуноћницу у 23 часова, имате око 20 минута) ја читам на руском језику Јеванђелско читање о томе како су жене Мироносице дошле на Гроб у дубоку ноћ (обично узимам 20. главу Јеванђеља по Јовану) и на основу тога говорим свим парохијанима и онима који слушају на улици о нашој главној нади – нади на васкрсење тела, опроштају грехова и вечном животу. Како смо већ рекли, горе у нашем храму звучници су изведени на улицу и зато сви парохијани могу да чују те речи. Притом још пре проповеди наши мисионари се труде да приђу свим људима који су дошли, да им честитају празник и поделе позив на службу и летке о Исповести и Причешћу.
Посебно дело у мисионарској парохији представља наше издаваштво, које објављује посебну мисионарску литературу. Притом то нису само књиге на руском језику. Издали смо мисионарски молитвеник (он у себе укључује не само основне молитве, већ и основе вере и позив да се прими Православље) на татарском, киргиском и кинеском језику. Сада се припрема превод на чеченски, турски и азербејџански језик. Тај текст са великим задовољством узимају да читају и моле се не само православни хришћани тих националности, већ и гастарбајтери.
Постоји још много других идеја које треба да се остваре. Например, да имамо више свештеника могли бисмо да уведемо праксу исповедајућег дежурства за време посебног окупљања људи – на дан Богојављања, Велику Суботу и у саме дане Васкрса и Христовог Рођења. Заиста, како би било лепо да свако ко уђе у храм и поразговара са мисионаром може одмах да приступи првој Исповести и да се очисти макар од најгрубљих грехова.
Други наш план је ширење мисионарских могућности кроз поклоничка путовањима, што се данас премало користи.
Мисионарска путовања на која иду наши мисионари такође треба да доводе до стварања мисионарских парохија. Планирамо да одржимо заједничке мисионарске програме са другим омладинским и мисионарским организацијама. Али ту постоји један проблем: као резултат напора наших мисионара и катихизатора наш привремени храм је толико заборављен од људи да нема места за најосновније.
Наш главни задатак сада је градња главног храма у част пророка Данила са великим мисионарским центром у којем ће се у будућности налазити и мисионарски институт. Ако нам Свемилостиви Господ помогне у том делу, мислим да ће се и друге мисионарске парохије појавити широм руске земље.
[1] Овај текст се не налази у руском оригиналу али смо били мишљења да заслужује да буде у овом издању јер је практичног карактера. У излагању оца Данила се пружају конкретни савети за организовање мисије на нивоу парохије, а такође се могу наћи и корисне идеје које могу да се примене и на канонској територији наше Помесне Цркве. Мисионарски успех овог мисионара, временска близина његовог подвига даје нам чврсту наду да се његово искуство са успехом може применити и код нас. – прим. прев.