Са чиме бих желео да започнем тему хиндуизма?
Са тиме да се хиндуизма не треба бојати, да хиндуизам заправо и не постоји. Зашто? Јасно је шта научници подразумевају под речју ‘хиндуизам’, међутим, у целини на нивоу човека који није упућен, хиндуизам се представља као одређени систем. А управо хиндуизам као систем не постоји. Када сам се први пут сусрео са њим покушавао сам да се снађем, разаберем и на крају крајева дошао до закључка да је он неописив, скоро неописив.
Као да покушавате да опишете пијачни трг. Пијачни дан, бука, галама, хиљаду догађаја који се дешавају истовремено, неки од њих су међусобно повезани, неки нису, неко купује, некога су оџепарили, стално новац иде тамо-вамо, предмети прелазе из руке у руку, тешко је видети систем у томе. Отприлике исто то се дешава и у хиндуизму, ако према њему буде однос као према религији.
Хиндуизам је пре свега поглед на свет, поглед на уштрб религије. То је повезано са читавим низом његових карактеристика. Хиндуизам управо и представља начин живота, живот на индијски начин. Бити хиндус значи знати језик Индије и не мислим просто на језик као један од светских језика, већ поседовање таквог когнитивног апарата. Цело своје постојање, сав свој живот уредити у сагласности са њим. Хиндуизмом је проникнуто све. Он није секуларан.
Може се прецизније рећи да је хиндуизам поглед на свет са потпуно својим доживљајем света, као што је то и у исламу; и политика и религија и морални принципи и ритуали, породично право, једном речју све што може да постоји у принципу. Секуларни системи покушавају да одвоје религиозни систем од друштвеног живота, учине га индивидуалним делом личности, у питању су либералне идеологије. Колико ја схватам хиндуизам, у питању није секуларни систем.
Занимљива чињеница је да статистички подаци говоре да је код становништва Индије, подела по конфесијама следећа: 83% хиндуси, 11% муслимани, 2,5% хришћани, 2% сикхи, преостала 1,5% се деле на пола на будисте, џаинисте и друге племенске култове. Са друге стране 83% хиндуса, ако се погледа на њих изнутра, испоставља се да само 10% заснива своју веру на Ведама и рукописима који им припадају. Само 10%, можда чак и мање од 10%. Остали део припада култовима агамичким култовима или делимично или потпуно? Шта је ‘агама’? Култ ‘агама’ је повезана са древном Индијом, култови који нису повезани са религијом Веде која је дошла са аријским народима у Индију. И управо ‘агама’ култови представљају одређени квасац хиндуизма. У питању је древна вера која га је управо и створила.
Шта она представља? У питању је религија цивилизације долине Инда и уопште пространих јужних територија, ми тачно не знамо. Можемо да судимо само индиректно по променама вере Риг Веде која је била фиксирана у текстовима. Шта даје таква анализа? Какве компоненте су улазиле у те древне култове? Као прво, култови богиње Мајке, они су били свуда распрострањени, скоро међу свим народима, између осталог и на овим територијама. Као друго, култ неког рогатог бога, јогина који је на многим таблицама записана, на многим печатима из Мохенџо-Дара[1]. Видели сте га сигурно сви, научници га сматрају прото-Шивом, на глави има два рога, налази се у јога пози. Понекада је прилично снажно изражен полни орган, што такође говори о његовом припадању образима Шиве. Иако неки и стручњаци споре, да је у питању буде крај каиша.
Као треће, култ светих животиња и светих биљки. Свега тога у Риг Ведама није било.
Као четврто, култови свештених река и извора. Аријски народи се нису поклањали рекама и водама. И као пето, култови свештеног камења. Сви ови правци одсуствују у религији Веда. Али се њима она обогатила током времена, у миленијуму пре Христовог Рођења је наступио период међусобног проницања ове две религије и тај период се обилчно назива ‘периодом браманизма’. Зашто ‘браманизма’?
Аријски народи су у другоми миленијуму пре Христа почели преко Авганистана да продиру, кретали су се у таласима, то се одвијало неколико векова. На почетку су заузели долину реке Инд, затим су почели да се крећу на исток и на крају достигли ток реке Ганг. Јасно је да се становништво ту постепено мешало.
Постоји спор око термина ‘браманизам’, научници споре да ли га називати ‘древним хиндуизмом’ због наслеђа свега тога, наука то разматра али то није толико важно. Називају браманизмом јер основни текстови у том периоду постају не Веде, већ ‘брамани’ – тумачења Веда. Шта се у том тренутку дешава са елитама и једне и друге културе? Оне се постепено стапају. У сваком случају, велики део елите староседелачких народа се укључује у елиту аријских народа, који такође нису били компактни, у смислу да је тамо било само једно племе. Нормално, тамо је било много племена, много династија, између осталог и водећих, царских, браманских династија.
И сам састав Риг Веда о томе говори, она се састоји из десет књига. Прва и десета мандала се сматрају довољно позним, а централних осам мандала носе име својих састављача, древних познатих ришија који су их саставили. Династије које потичу од ових ришија, мудраца древности, су их чувале и представљале су основни текст којима се служила конкретна династија.
Касније, на територији Индије се оне сливају у једно књижевно дело. Исто то се дешавало и са локалним лидерима, њихова елита је постепено почела да се претвара у брамане, кшатрије, то јест, добијали су статус виших класа. Нижи чланови ових локалних друштава, као и малих племена којих је такође било јако пуно, између осталог и у јужном делу полуострва Индије, који се уопште нису убрајали у цивилизацију Инда – тамо је био прилично шаролик скуп народа, у већини су то била дравидска племена. Њих су претварали у робове приликом заробљавања и они су постепено саставили четврту класу – ‘шудри’, радника који су имали потчињени положај и служили вишим кастама.
Међусобном сливању ова два система је веома помогла заинтересованост у победи над неортодоксним системима као што су будизам и џаинизам. У 3-4. веку након Христовог Рођења ова борба се већ завршила победом браманизма. Од тог времена се отприлике и рачуна почетак, појава хиндуизма и његово формирање, задобијање црта данашњег хиднуизма. У питању је епоха када су у Индији први пут након доласка аријских народа дошла локална племена, епоха Гупта, први аутохтони владари Индије којима се поново вратила власт у руке. Нормално, хиндуизам је процветао. Веде имају све мању улогу, све већу улогу добијају култови ‘агаме’.
До чега је то довело? До усвајања тог пантеона од стране Веда. Тај процес је одмах започео и то се осећа у текстовима Веде који су били фиксирани на територији Индије. Дакле у пантеон Веда је ушло низ локалних богова, богови су се преосмишљавали, њихови култови су се уливали у култове ведских богова, обједињавали су се. Зато сви индијски богови имају јако пуно имена. Позната су дела шиваитске, вишнаитске традиције ‘Сахастра нама сутра’, то јест, ‘хиљаду имена’ неког Шиве рецимо, ‘хиљаду имена’ Вишнуа. Шта је то? Какви су корени овог?
Садашњи представници ових култова тумаче то као различите особине, да је то у вези са различитим догађајима описаних у Пуранама[2], итд. Међутим, често су то у питању укључени богови, укључени богови малих племена који су се просто претворили у Шиву. Они су се засебно поштовали, међутим, ‘хиндуизација’ која се дешавала на њиховој територији захтевала је уједињење људи у једну веру, за то су владари увек заинтересовани. Име тог бога се укључивао у тај пантеон и он је такође постајао Шива. Сви су се слагали са тим. На тај начин су се народи уједињавали.
Следећи корак је био укључивање жречева тог конкретног бога у касту брамана. Жреци који су се поклањали локалним, не-аријским боговима постајали су брамани, примани су у касту брамана, са одговарајућим процедурама.
Следећи корак је утврђивање ведских ритуала као доминантних религиозних праваца. Ведски ритуали су победили, аријски народи су били снажнији у том тренутку, али су постепено ослабили и зато данас аријских култова има само 10% у хиндуизму, при чему су то довољно елитни култови. Агама се супротно разлетела по целој Индији, она је на крају крајева победила у својој масовности, она је виша народна, ведизам своје позиције није могао да задржи.
У том тренутку ипак, ведски ритуали су победили. И следећи, изузетно важан корак је био прихватање санскрита као језика браманске учености. Управо је у периоду успостављања браманизма, санскрит постао заједнички за све жречеве, како агамских култова, осим целог низа до сада нехиндуизираних култова, у питању је процес који траје до дана данашњег у Индији. То јест, хиндуизација локалног становништва, без обзира на то што их је остало 1,5% – ипак није завршена. Ти људи живе у планинама, дубоко у џунглама, то су малобројна племена, али им непрестано полази за руком да избегну хиндуизацију без обзира на многобројне покушаје да се уведу у веру која је заједничка целокупном становништву.
Дакле, санскрит постаје језик браманске учености. Знање овог језика постаје признак знања, признак припадања браманској класи, појављују се школе које су постојале и раније, али сада постају обавезне. Што је јако важан моменат за унификацију учења, индијског учења. Као што смо већ говорили, то је јако важно стално памтити, хиндуизам није религија књиге. На томе се непрестано спотичу моји познаници који се из неког разлога или интересују или сусрећу са хиндуизмом. Оно што пре свега треба да се дуго и напорно објашњава је да су авраамистичке религије – религије књиге, да постоје одређени текстови, Библија, Куран, Тора, око којих се гради вера. Оне формирају веру, могу се тумачити, прихватити, оснивати нове школе.
У хиндуизму тога нема, тамо су текстови толико опширни, ниједан део ових текстова није обавезан за било кога. Сваки смер узима оно што му треба, тумачи онако како му одговара и формира се одређени локални канон који постоји, по правилу, само током живота једног од конкретних учитеља. Учитељ умире, три најистакнутија ученика оснивају три нове школе, један мало мења овако, други мало онако, и тако се традиција наставља. Хиндуизам је јако пластичан, њега је јако тешко ухватити, јако тешко спорити са њим. При чему постоји неколико стотина школа паралелно, много тога умире, одвијају се унутар хиндуизма непрестане дискусије, спорови.
У средњем веку је тамо постојао скоро витешки ритуал, ако је у спору побеђивао један над другим, онда је побеђени био у обавези да прихвати његово учење и његову веру. Данас чак ни тога нема, данас споре јер им се то допада, сели, попричали, маса публике, прославио се човек својим ораторским способностима – вишнаити су отишли одатле као вишнаити, шиваити као шиваити. Будисти, ако су учествовали, остали су будисти. У чему је смисао свега тога? Па, ‘тако су одувек радили, тако је занимљиво, јако правилно, јер у таквом спору треба да се роди истина’. А где се родила када је свако остао при своме?
Језик учености је до сада и данас санскрит. У време када се ведски канон формирао, мислим на време пре доласка аријских народа у Индију, они су говорили на њему, то је био жив језик. Наравно они су имали и узвишенији слог, у сваком народу постоје људи који су поетски настројени, интелектуална елита сваког друштва која говори писменије, која је у стању да убеди другог. А постоје и радници, који су уважени део друштва али је његов фонд речи другачији, мањи. У питању је пракрит, језик простог народа. А санскрит значи ‘високи слог’, ведски слог којим су написане Веде, он је био жив језик и живео је каноном живог језика. Мењао се постепено, прихватао неке нове појмове, нове форме – све оно што се дешава са сваким живим језиком, где свако покољење уноси нешто ново, у вези са техничким напретком, утицајем масовне културе, других језика. Данас је техника довела до тога да је свет јако мали.
Такозвани класични санскрит који се појавио приближно у другом веку пре Христовог Рођења је управо језик учености, вештачки створен језик. Веде на њему нису написане, оне су написане ведским, архаичним санскритом. Класични санскрит је већ управо језик Упанишада и свих каснијих књига. Оне су писане од стране различитих аутора и учитеља, када се појављивала нека потреба, када се систематизовала нека знања, одређено учење. Дакле класични санкрит је језик каснијих дела, формираних у каснијој епохи.
Главни појам који обједињује све хиндусе, који присуствује у свим аспектима, који представља главни знак припада човека хиндуизму је појам ‘дхарма’. Овај појам има много значења, јако се тешко преводи на друге – он се преводи и као ‘закон’ и као ‘вечни поредак’, ‘религија’, има јако, јако пуно значења.
Дхарма представља скуп правила за хиндусе који регулишу њихову веру, свакодневно понашање, односе са млађима, старијима, женама, децом, странцима, сународницима, итд. Све је уређено, односи са свим реалностима света који окружује човека. Дхарма је описана, постоји читав скуп дела ‘Дхармашастри’ у којима је изложена дхарма, али не целог људског рода, кришнаити лажу када говоре: ‘постоји вечна дхарма (Санатана дхарма)’. Појам ‘вечне дхарме’ је већ средњевековни појам, на почетку је дхарма заменила ведску ‘риту’, Веде не знају за дхарму, религија Риг Веда не зна за дхарму. Та реч се тамо среће само пар пута и то у таквом контексту који се не може тумачити као данашњем хиндуизираном контексту.
Дхарма је увек била повезана са кастама. У суштини се сусрећемо са чињеницом да у Индији постоје две основне врсте дхарме, дхарме виших и дхарме нижих класа. Ово треба обавезно узети у обзир јер се оне толико разликују једни од других, међу њима скоро да нема ничег заједничког. За нас је то одавно напуштено, чудовишно, нама је тешко да схватимо, осмислимо, тако нешто долази постепено или када кренеш да читаш или да живиш у Индији, тамо се то јако јасно види и очигледно је. Са дхармом је директно повезан и појам ‘адхарме’, појам греховних поступака, забрањених поступака са тачке гледишта дхарме.
Дхарма виших класа се предаје од родитеља деци, током учења. Огромна већина хиндуса је одувек било и данас су неписмени. Они не знају да читају, санскрит у Индији скоро да нико не зна. Нормално, у поређењу са европским земљама много људи га тамо зна, али у процентима образованих људи има јако мало. Ниже класе које су одувек чиниле већи део становништва, добијају знања о својој дхарми управо у форми игре које се за њих организују, они сами неће никада прочитати. Махабхарата, Рамајана, тамо се говори о људској дхарми. Оне су прилично високо моралне, ти принципи који се дају и нижим кастама, послушање, уважавање према старијима, поштовање према боговима, појмови који регулишу њихово понашање. Плус фактор позоришта, али не у нашем схватању, тамо нико не купује карте. Позориште се непрестано код њих налази на улици за време празника којих је тамо јако много.
На који начин ставновник села сазнаје за дхарму од најранијег детињства? Као прво, редовно се читају њихове књиге, постоје јавна читања. Долази неки учени човек или лутајући проповедник који се одрекао света ‘садху’, зову га, он долази и седа и током дванаест дана он чита Махабхарату, тамо увече нема телевизије… Или је у питању друга књига или говори по сећању о Рамајани. Ове књиге су испуњене примерима хероја, примерима личности које треба опонашати по хиндуистичким представама. За време празника се такође остварују оваква читања, организују се свуда, то је јако организовано код њих, организоване представе. Дечаци, девојчице, одрасли се облаче у костиме, понекада уопште немају костиме, зависи од средстава које има локална заједница, текстови се изговарају, песме се певају, неке историје из Пурана, Махабхарате, Рамајане. Тако се људи упознају са културом, тако се она преноси из покољења у покољење међу неписменим људима.
Данас се ова ситуација мења, власт у Индији улаже прилично велика средства, свуда се отварају школе и писменост постепено и полако расте, што се природно показује и на ниво образовања, погледа људи на свет. Први знаци световности се и појављују у индијском друштву, али за сада јако мало приметни. У великим градовима је, наравно, то приметније.
Постоје три изабрана пута ка богу од човека у хиндуистичкој традицији. Хиндуизам не зна за Јединог Бога, то јест, декларише се његово присуство у смислу да се неко од богова објављује за врховног, али у целини хиндуиста је слободан у избору владајућег бога. У суштини се нико не оптерећује таквим питањима, у већини огромна маса следи дхарму своје касте, то јест прихваћено понашање, између осталог и религиозно понашање, сви богови су познати, сви знају коме треба да се поклањају: ‘деда се поклањао, отац се поклањао, цела наша каста се поклања, тако ћемо и ми’. Или ‘сви моји су се бавили продајом тканине и ми ћемо…’ Излаз из своје касте је био практично немогућ све до последњег времена. Данас то почиње да попушта. У селима то све јако помаже одржавању социјалне структуре у Индији, али и самог хиндуизма у целини.
Човек који се одрекао своје касте или је изгубио право да буде у њој због одређених преступа, практично је осуђен на социјалну смрт. Човек који се нађе ван касте у Индији, налази се потпуно ван друштва, прелази у групу ‘оних који се не додирују’. Ти си уопште нико, када убијају ‘оне који се не додирују’ чак ни полиција не реагује, што се јако често дешава. Проблем ових људи је у Индији био врло акутан и актуелан је до сада, иако је много тога учињено од добијања независности 1947. године.
Ипак постоје одређени путеви изласка из касте. Или као ‘онај који се не додирује’ или као неко ко води начин живота одбацивања материјалних жеља. Рецимо виши систем ашрама (санијаса)[3], њихов статус га одмах поставља изван касти, он је изнад свих социјалних институција, али је у питању пут којим иду јако ретки и по правилу, не у младом узрасту, јер су млади буквално појединци.
Ако човек прихвати хришћанство тамо, то је онда још горе од социјалне смрти. Треба знати да огроман број хришћана од тих 2,5% хришћанског становништва Индије, на југу Индије хришћани већ традиционално чине неколико касти вековима. Огроман број крштених од стране западних проповедника, већина су римокатолици а мањина протестанти, то су у највећој мери ‘они који се не додирују’.
Људи који са села дођу у град прекидају са својом кастом, формално, међутим, остаје веза. Пошто си територијално удаљен од своје касте, многа питања се једноставније решавају. Зато се у градовима овај систем брже разара, међутим, Индија за сада још није урбанизована земља. Градови су изузетно велики, има их много, али већина становништва, огромна већина живи у селима и они задају тон целокупног живота државе. Огромна већина хришћана на северу Индије је из касте ‘оних који се не додирују’, постоје изузеци, наравно. Они се просто не рачунају ни у какву касту, они су ван касти.
Њих не гоне, са тачке гледишта других касти, сам поглед на њих је нечист. Ако ти је на очи дошао такав човек, а ти си рецимо браман, мораш да одеш и извршиш очишћење и читав низ ритуала за очишћење.
Те људе сматрају ритуално нечистим, они испуњвају најпрљавије послове са тачке гледишта ритуалне нечистоте. Ткање је са ритуалне тачке гледишта нечист посао, ја сам не разумем зашто, али је тако. Схватам зашто људе који склањају лешеве људи, животиња, који односе смеће тако сматрају. Припадници виших класа зову њих да изнесу њима блиског човека који је умро, мртвог брамана кога остали брамани не додирују. Ту су још чистачи улица.
Индија је попут пијаце, у њу су ушла и нецивилизована племена која имају сопствене култове, по представама хиндуизма, та племена су такође нечиста. Тамо су ушли људи чије учење је изашло ван оквира хиндуизма, они су постали ‘људи који се не додирују’, такође припадници виших касти који су учинили неке недопустиве поступке који су их религиозно испрљали заувек, неки неопростиви поступци. Сада је тај списак све мањи, просто се историјски смекшава све то, такође у некој мери и под утицајем ислама и хришћанства. Бракови између нижих и виших, чак само за један степен, рецимо између кшатрија и брамана, јако строго су се уређивали, девојка из браманске касте није могла да се уда за мушкарца из касте кшатрија. А мушкарац браман је могао да узме девојку из касте кшатрија за себе. То се није сматрало погрешним, тамо постоји хиљаду прописа, нико не може да се снађе до краја.
Питање: Кришнаити говоре да подела на касте онако како постоји у Индији представља искривљење, да се истинска ведска подела тобож врши на основу образовања, интелектуалног нивоа. Колико је то историјски основано?
Андреј Колобов: То није тачно, благо речено. Шта се сматра историјском основом? Трећина каста уопште не зна Веде, шудре су се појавиле само на територији Индије, трајна подела друштва је позната на територији фактички целе Евроазије. Аријска племена идући на север, запад и југ, у свим правцима, и код Словена и Келта и у римском царству и буквално до 20. века се сачувала ова подела. Материјала има јако мало, споменика нема, може да се суди по индиректним признацима.
Та кришнаитска тврдња је заснована на кришнаитској измишљотини која је у 90% савремена, нема древно порекло. Направљена је крајем 19 века и у првој половини 20 века од стране двојица Прабхупада, у смислу последње двојице, укупно их је било тројица.
Све те приче да су кшатрије рађале само кшатрије јер су држали правилни ритуал, нико то не зна поуздано. Индијска религија не може бити тако добро изучена, јер једноставно нема писаних споменика. Јер одакле могу да се изведу неки закључци и изводи? Па једино из текстова. Археологија тешко да може да помогне, ископали су неку јаму, око ње три ломаче и то је то. Човек који је упознат са ведском културом схвата да се ту одвијало жртвоприношење јер су три пламена морала да горе, зна се за шта је служила та јама, итд. Међутим, само жртвоприношење је у Ведама описано, али за такве свакодневне ствари као међусобни односи касти, како су они тамо међусобно општили, међу варнама још увек тада када су долазили аријски народи, просто нема довољно текстова. А каснија тумачења на Веде и то чему је довела култура, онда се по тим стварима може тражити. Постоје такве методе које су разрађене у друштвеним наукама, по језицима и многим другим средствима која су ипак сва индиректна.
Вајше се баве сеоским пословима, то је јако важан део њиховог служења, они су такође и трговци. Шудре служе, никада нису независни, или живе у дому вајше и њему служе или у дому кшатрије и служе њему или у дому брамана и служе њему. Они немају право да слушају Веде. Ако је браман позвао остале брамане на скуп, шудра је дужан да напусти просторију, оде одатле. Ако он почне да слуша или га неко ухвати да слуша њему се у уши сипа кључала свињска маст. Шудра не може да поседује земљу, по дефиницији код њега не може да се појави никакав новац. Шудра који се обогатио представља парадокс, тако нешто не може да се догоди, њему нико никада неће дозволити да се обогати. Ако се из неког разлога код њега појави новац, он ће сматрати да тај новац припада његовом господару, шудра не може да га присвоји, ако он тако нешто уради, престаје да буде шудра и истог трена бива ван своје касте. Њега ће просто изгнати, новац му узети а он ће почети да се храни псима: ‘Ти си сада нико, био си шудра, у следећем животу си могао се родиш као вајша, а сада си нико! У следећем животу ћеш бити у паклу, а онда ћеш кренути из почетка, од бактерије, црва, инсекта, и чека те 8 400 000 поновних рођења (реинкарнација).’
Треба одмах да се схвати да је друштво Риг Веда које је дошло са аријским освајачима који су упали у полуострво Индостана било прилично демократско, без обзира на поделе на варне, живот је био веома једноставан; у питању је било друштво сточара који су се помало бавили земљорадњом. За време кретања стада они су мигрирали ка југу, од Каспијског језера до уралских планина отприлике, територија средње Азије фактички. Шта су они сејали? Они су стално мигрирали, зато нису имали стална поља. Следи да је и њихова религија, без обзира на сложену структуру, била у виду свакодневних домаћих жртвоприношења које је глава породице сваке касте био дужан да свако јутро изврши огњено приношење. Били су заједнички, јавни обреди целог племена, по правилу, повезаних са годишњим циклусима, различите тачке током године када је било потребно да се изврше ритуали. Храмова није било, све је било на отвореном, простор за жртвоприношење се освећивао на одређени начин, постајало је свештено место, центар земље, где све најважније происходи. Било је потребно од два, три до шеснаест, седамнаест жречева од брамана наравно. Још је постојао читав низ жртвоприношења у вези са животом цара: посвећење (раџасуја), помазање на царство, жртвоприношење самог коња, највеће од свих жртвоприношења које се припремало две године (ашвамедха).
У чему се састојала њихова религија? Они су чували ‘риту’, закон космичке праведности и људскости. Она је прилично једноставна без обзира на сложеност самих церемонија. Одакле је потицало њихово богатство? Њихово богатство је представљала стока, деца у племену. Институција породице је постојала иако је свако племе имало своје особености. Деца су припадала целом племену, нису припадала једној породици, мами и тати.
Са чим су се сусрела ова аријска племена када су ушла на индијско полустрово? Са градском културом, цивилизација Инда је била градска култура, тамо је такође постојало богатство. Аријска племена су након неколико векова тамо већ почела да воде живот на једном месту. Када почне човек тако да живи код њега се појављује богатство, плус што је и Индија територија где има и злата и драгоценог камења којег је у то време било изузетно много, планине, пећине. Аријска племена нису пуно ценила то, њихова валута је била стока, овца, коза, крава и најкрупнија, коњи. Они су стално пљачкали, били су врло агресивна племена. Сва њихова кретања и на Блиском Истоку и у Европи била су праћена ужасним разарањима. У Индији су наишли на пиринач, воће, готове куће и постепено, постепено више касте су постале то што јесу. Данас има јако много сиромашних брамана, потомака кшатрија који не поседују ништа.
Дакле, дхарме виших и нижих касти су толико различите да се хиндуизам у плану система регулисања понашања у култу може посматрати не као један, већ као два потпуно различита религиозна погледа на свет.
Само више касте могу да изучавају Веде на пример, кшатрије могу да изучавају само одређени део. И узраст када примају дечака на изучавање код учитељевих ногу је такође различит. Дечаци из браманских продица најраније почињу своје изучавање, од пете до двадесет прве године. Након тога он приноси захвалност свом учитељу, то је пракса код свих. Ако је породица сиромашна то може бити крава, а ако је богата, онда су врло велики дарови као захвалност. Кшатрије од дванаест година почињу а завршавају са двадесет првом годином, тада се код свих завршава. Вајше почињу са шеснаест година, они уче само пет година. Брамани изучавају током свог учења све Веде у потпуности, по правилу, упознају се са њима али се труде да их и науче. У древности су их реално учили напамет, али и данас није велика реткост, могу се наћи места где људи праве религиозну свечаност и тамо људи напамет изговарају огромне делове Риг Веде.
10% које сам поменуо, који се ослањају на ведске традиције, у већини су следбеници Адвајте Веданте. У питању су људи прилично високог порекла и високог нивоа образовања, често са европским образовањем.
Руководиоце великих и озбиљних хиндуистичких секти мало занима садржај религије нижих касти, у шта они верују у свом селу, коме се они тамо поклањају, итд. Прабхупада[4], са тачке гледишта вишег хиндуизма у принципу није против, виде да то људе привлачи. Власт Индије је јако заинтересована јер маса поклоника која долази сваке године и доноси са собом 100 долара сваки, то уопште није мали новац у размерама Индије и за њихов буџет то је наравно јако добро. Прабхупади се нико не противи зато што се у оквирима хиндуизма уопште мало ко коме и противи. Прабхупада има низ ученика индијског порекла који имају статус гуруа.
Рецимо, човек се родио у вишој касти, срео је Прабхупаду, скинуо са себе знак брамана, припадности браманској касти и рекао: ‘Желим да од вас то добијем’. Са тачке гледишта система касти је он ван система. Али њега то ни најмање није брига. Тај човек је браман, он све зна, све је осмислио. Са материјалне тачке не трпи ништа, са духовне стране, по његовом мишљењу, још је и добио.
Зато хиндуизам просто скоро да није могуће описати, тамо нема никаквих норми. Са једне стране је све строго, а са друге, видите шта људи раде и нико их не проглашава за јеретике, отац га није проклео, а можда и јесте, ми то не знамо. Не знамо језик, то је огромна баријера.
Мишљење Индуса о покрету Харе Кришна је јако тешко сазнати, јер сва ова мишљења се излажу на хинду језику, на сајтовима, али ми не знамо тај језик. Кришнаити индијског порекла заузимају положаје и одржавају јако добру спољашњу комуникацију са осталим сектама, властима, регулишу питања земљишта, организују места за поклоничка путовања, то јест, организују своју индустрију да би секта функционисала. Таквих секти са саме хиндусе такође има на стотине, а став према белим људима је отприлике: ‘Пуштајте их да долазе, не сметају мајмуни никоме. Не сметају много, јесте, обилазиће около али ипак.’ Белце не пуштају у вишнаитске храмове рецимо.
Последњих година се уочава тенденција доласка крајњих националиста на власт. То се иначе уочава у свим земљама које су некада биле колоније, како тамо, тако и на афричком континенту. Јер када колоније престају то да буду, добију независност, локалној елити која у том тренутку постаје елита на изборима увек покреће ту карту: ‘Индија за хиндусе, побиј све муслимане, хришћане, итд.’ Свака држава има сопствени парламент, сопствену власт и тамо има јако пуно избора, плус на општем нивоу. И зато је то тамо све јако актуелно.
Што се тиче објеката поклоњења у хиндуизму, први објекти поклоњења су богови и богиње, често и епски хероји који су прибројани њима. Једино се њима указује храмовно поклоњење, једино се њима граде храмови у хиндуизму. Такође и поклоњење код куће. Индијско жртвоприношење (јагја, јаджна) се делом сачувало, али је у целини замењено. У размерама хиндуизма она има улогу, сачувала се, али је то од јако малог значаја.
Овај обред је истиснула ‘пуџа’, која потиче из ‘агаме’. Пуџа значи храмовно поклоњење божанствима, предлагање различите количине хране, воде, мириса, цвећа и других елемената која је описана у њиховим књигама, сваки бог има своје, на који начин им се треба приносити, да ли је ујутро, увече. Одређивање стандарда поклоњења овим идолима у храмовима је понекад толико сложено да је тамо испланирана свака минута у току дана, сви тренуци отварања, затварања, поступака који се врше пред идолима, све је потпуно регулисано, сва храна која се предлаже, колико пута, на који начин се доноси, у шта облаче идола, итд, итд. боговима и богињама се приносе жртве, како бескрвне, тако и крваве, све до људских жртава, упркос забрани.
Следећи објекат поклоњења у хиндуизму су рише, мудраци и подвижници древности. Они имају улогу посредника између богова и људи, систематизирају митове њихових књига, дају људима знање, излажу одређена учења. Њима се не граде храмови и не врши се пуџа за њих.
Следећи објекат поклоњења су преци (‘питри’), храмови им се не подижу, пуџа се не врши. Међутим, постоје специјални обреди који су описани у специјалним деловима њихових књига које се називају ‘шраддха’, поклоњење прецима. Дужност свих породичних људи је вршење ових обреда шраддхе сваке године, пожељно је вршење поклоничких путовања у њихово име. Пошто је то за многе тешко, многи хиндуси та поклоничка путовања одлажу за последњу етапу својих живота када буду слободнији, имају више времена. У старости, када је хиндус видео унука, у просеку почиње више времена да издваја за религиозни живот, за поклоничка путовања по целој Индији са религиозним циљем. Није као Европљанин који у пензији путује по свету да би видео свет, то Индијца не занима, он путује да би видео богове и да би олакшао судбину својих предака.
Следећи објекат поклоњења су духови – њих има јако пуно. Њима се не поклањају, у питању су бића која су јако нестабилна у односу према човеку, у хиндуистичком схватању. Они могу да чине добра дела људима, могу да наносе огромну штету, они представљају објекте поклоњења у малозначајним и локалним култовима. Наравно, храмови им се не подижу, али им се жртве приносе редовно и најчешће управо крваве жртве. Најчешће је то локално поштовани дух неке шуме, они се сматрају као јако моћни у неким од села и култ поклоњења овом духу заузима највећи део времена. Иако ти људи знају и за Шиву и за Вишнуа, међутим њихова религиозна активност је често усмерена на поштовање неког од локално поштованих духова. Сем тога, у великим хиндуистичким храмовима посвећеним главним боговима хиндуизма и рише и учесници неких посебних догађаја описаних у њиховим делима као што су Пуране или Махабхарате, сликају се или споља или унутар храма у виду статуе којој се не указује поштовање, али присуствују као део храма.
Даље, поклоњење се врши и ‘светим животињама’, крави пре свега. Крави се одаје поштовање – ненаношењем зла. То је главно, неки посебни обреди рецимо у случају рођења сина, човек може да купи краву и посвети је богу, то јест, да је пусти. И краве иду у хиљадама по свим путевима, краве се не смеју додиривати, крава блокира пут и сви чекају, нико се не гневи, нико се не љути. Крава силази са пута и сви настављају даље. Нико неће изаћи из аутомобила да је отера, да маше пред њом.
Муслимане понекада оптужују незаконито, без доказа да рецимо тргују говедином. Долази гомила са палицама, ножевима, цела породица бива измасакрирана. Месо краве се може наћи на неким местима, наравно, пре свега у туристичким зонама, у Гоа, на пример, на пијаци. Многи хиндуси се хвале да су јели говедину иако је то сам предмет хвале, да би човек скренуо пажњу у разговору. Такође, хиндуси знају да закољу вола, во није света животиња за њих и они продају месо вола као говедину и туристи то једу. Воловско месо је изузетно јефтино и извози се у огромним количинама под видом говедине. Мада већина хиндуса уопште не употребљава месо, али низ секти да. У питању је заправо наслеђе будизма. Пре епохе будизма сви су слободно јели месо, забрана није било. Међутим, без обзира што је будизам практично у потпуности протеран из Индије, оспорен и сматра се за јерес, оставио је такав културни траг након себе.
У неким будистичким правцима једу месо, то им не противречи, а ето, хиндуси су постали вегетаријанци захваљујући управо будизму.
Краве тамо слободно шетају, често су исписане именима, посвећују краву Шиви на пример, умиру природном смрћу. ‘Они који се не додирују’ скидају коже са ње када већ почиње да се распада и из ове коже праве те лепе торбе које су биле својевремено јако модерне, ‘торба из Индије’, није могла да се нађе. Управо одатле они и праве ове торбе, од ових крава које су просто угинуле од глади. Оне су главни посетиоци свих сметлишта, највећих отпада ван градова, тамо има гомила крава које покушавају да пронађу макар неке отпатке. Њих нико није у обавези да храни, њих су посветили богу, ‘нисмо је убили, нисмо појели њено месо, доста јој је’ – тако размишљају. Постоје различите краве, домаће су код куће, ‘свете’ на путевима. На боку ‘свете’ краве је обично написано име коме је посвећена, да поновим, најчешће Шиви. Пет производа који добијају од краве: млеко, јогурт, маст, урин и балега – све је то ‘свето’ и чисто за њих.
Класична хинду ајурведа јако хвали коришћење ових призвода у сврхе лечења, ради очишћења, тамо је све описано и уређено. У питању је категорија, рецимо тако, сумњивих начина лечења, али ако узмемо аутора десетог века Ал Бирунија, који је путовао и његова књига је преведена на руски језик, запамтио сам из његовог текста о томе шта га је поразило у Индији, он говори ‘ови људи, хиндуси, пију урин краве, али не једу њено месо!’ Он као муслиман је просто слегао раменима, ‘какво је ово лудило овде?’
Кришнаити, као и већина хиндуса, сматрају плодове краве чистим, у кући сваког кришнаита ћете увек наћи посуду са изметом краве који се користи за ритуално очишћење површина, пода на пример, додаје се мала количина воде и са том водом се пере под. За прање посуда за неке рођаке или рецимо људе којима изнајмљују стан, посуде у којима су јели месо, спремали месо у тим посудама, онда се оне чисте са водом и балегом и тим посудама се могу користити, она постаје ритуално чиста.
Приче о овој пракси у Русији рецимо су јако преувеличане јер све ово изгледа смешно и маса шала на ову тему, тако да наравно ово не улази у дневни режим. У кришнаитским прописима тамо постоје прописи за људе који воде одређени начин живота, управо за кришнаита да током месеца користе све то у виду аскезе. По правилу, руски кришнаити не следе ове прописе, а у целини у Индији уопште масовно пију урин краве. Не само кришнаити, то тамо толико представља норму, пола чашице урина краве за столом. Нама је то смешно, то је просто другачија култура. То је за њих лек и јело и уопште, добро и лепо. Балега такође, ако се све то заједно помеша, млеко, јогурт, балегу, урин и истопљену маст, у питању је такозвана ‘панчагавја’. Али се то не једе. Мада има људи који из ритуалних разлога очишћења желе то да ураде, да би се очистили, али је тако нешто потпуно самовољно, тога нема у Ајурведи, у кришнаитским књигама. У храни коју на пример кришнаити деле, нема фекалија, то вас уверавам. Међутим, сва храна која се служи у кришнаитским индијским ресторанима посвећена идолима, представља жртвоприношење идолима.
Следећа ‘света животиња’ су мајмуни, то је у вези са култом Ханумана који се једно време чак сматрао и богом, то је време Рамајане, Раме који је претходник аватара Кришне. Мајмуне нико не повређује у Индији, са њима се не препиру, са њима се не друже. Као и на краве, на њих нико неће подићи руку, наравно, постоје изузеци. Постоји позната америчка књига ‘Monkey on the stick’, у којој стоји опис да када мајмуни почињу да наносе штету пољима, сељаци хватају мајмуна, убијају га и стављају на штап да виси у пољу и остали мајмуни видевши леш мајмуна више не улазе у то поље. Уопште међутим, мајмуне на местима поклоничких путовања, светим градовима, тамо нико никада не дира, зато су они тамо немогуће дрски. Они тамо поклоницима који морају да скину обућу при уласку у храм, краду обућу и када човек излази напоље, они са дрвета гледају и уцењују. Човек мора да им купи пар банана да би добио своју обућу. Тако нешто их уче продавци банана, то уопште није легенда, немојте сумњати у то.
Такође, од врло древних времена постоји култ змије и кобра, хиндуси се поклањају змијама које су атрибут код многих богова: и Шива на врату има змију, и Вишну лежи у океану на огромној змији. Иначе сваки бог у хиндуизму има своје средство за превоз (‘вахана’), обично је у питању нека животиња. Зато све животиње које представљају ‘вахане’ неких богова такође су свете у оквиру култа тог бога, увек се представљају са њим и постоји случај када му се приносе у жртву.
Следећи предмет поклоњења су извори воде, реке, језера. Вода представља неопходни састојак у свим обредима. Као прво, као супстанца за очишћење, а као друго, вода се користи као жртва, њу приносе као жртву боговима, прецима. Хиљаде река, хиљаде извора, почевши од океана са неким местима на обали, завршно са неким мали поточићем, представљају у Индији места поклоњења, део култа неког бога.
Ако у храму видите слику жене са крчагом, можете да будете уверени да је у питању једна од ‘светих’ река или језера, у питању је ‘тиртха’ (поклоничко место) богињи. Тамо такође врше пуџу, у Гангу врше обред пуџе, поклоњење.
У Индији је дрво јако скупо, људи немају новца и не полази им за руком да потпуно спале тела умрлих. Зато у Индији све више узимају маха електрични крематоријуми. Међутим, људи религиозно расположени којих је већина, ипак покушавају да спаљују на дрвету, ‘као што је било код стараца, како су раније радили’. То ствара масу проблема, вода Ганга је у сваком случају чиста по њиховим представама, тамо можете, по њима, без икакве бојазни да извршите очишћење чак и ако поред вас пливају лешеви, они просто на њих не обраћају пажњу. На лешевима слећу вране и кљуцају оно што им је најукусније, почињу са очима обично. Људи долазе у том тренутку, пију ту воду.
Притом, очишћење не у смислу да је неко просто ушао и пљуснуо се водом, у питању је цели ритуал, прилично сложен, укључује у себе пијење воде, читање мантри, итд. Све је ритуал. У време сезоне киша се очишћења не врше, мада понекада и да, од стране религиозних фанатика и група. Постоје и људи који дају завет да ће се чистити стално и то раде по 40, 50 година и не умиру. У граду Банбаса ‘освете’ воду и она се не квари 6 година, не мирише. Воду Ганга узимају, доносе, са њом се ништа не дешава, стоји провидна. Или су дошли до садхуа, поклонили му се, а он говори: ‘Идите, окупајте се тамо и тамо’. Вера ових људи у то је озбиљна, ако се они гледају као противници онда су у питању озбиљни религиозни противници, не просто ‘неки незнабошци који верују у неке бесмислице’. Није тако.
Дакле, све реке у Индији су ‘свете,’ не само Ганг, али је река Ганг најпознатија, све реке по правилу на својим обалама имају своја места за очишћење и тамо се окупљају велике групе поклоника.
Следећа група објеката поклоњења су биљке. Свако божанство хиндуистичког пантеона по правилу има омиљену или чак и неколико омиљених биљака. Сви знате да Кришна и Вишну имају ‘свети’ босиљак, он је олицетворен у виду једне од девојке. У сваком храму и кући кришнаита по правилу се на олтару труде да имају саксију босиљка. То је другачија врста босиљка од нашег европског. Различите боје цвећа такође за различите богове, бели, плави, црвени лотос… Опширна ботаника у суштини је развијена у хиндуизму.
Последња група објеката поклоњења – камење. Чудовишно незнабоштво. Јако често у селима, раскрсницама, путевима се налазе ‘свето’ камење. Они се одмах виде, на њима се налази неки прах жуте боје најчешће, око њега је цвеће разбацано, видљиви су знаци одржавања ритуала. Јако воле камење са антропоморфним или зооморфним изгледом. Ово камење доживљавају као самопројављени ‘мурти’, самопројављено божанство, око њих се чак и храмови подижу. Постоје чак и обреди проналажења камења, то је развијено у вишнаизму, код кришнаита такође, у неким њиховим сектама. Постоје приручници како да се тражи то камење, како да се узима, како дефинисати да ли је у питању Шива, како му се поклањати, прилично сложен и тежак обред зато се ретки одлучују да му следе. Сем тога, у неким сектама је само браманима по рођењу дозвољено да се поклањају том камењу.
Сви ови култови које сам навео не постоје одвојени једни од других, нико се не поклања само камењу или водама. Они представљају комплекс поклоњења одређеној богињи или богу. Њихов бог се увек осликава да поред њега постоји и животања или ‘вахана’, ту је дрво или део њега, семе или лишће, место поклоњења, река поклоњења такође. На тај начин људи или старији људи који живе религиозним животом, који су се одрекли материјалног, врше поклоњење на овим местима поклоњења. Маршуте ових путовања су одређене, оне су познате, јако су популарне, могу да трају јако дуго, прилагођавају се у суштини потребама људи, и за путовања која годинама трају постоје и места где су се одвијали неки митски догађаји, храмови.
Заједнички празници постоје за све хиндусе, код представника свих култова постоје празници које славе сви други. Кда се одвија празник ‘Холи’, кришнаитски празник боја, јесењи, прскају једни друге обојеном водом, сви са задовољством учествују. Такође, поклоњење реци Ганг, то сви поштују – и вишнаити и шиваити, свако по својим легендама, код њих Ганг има мало другачије улоге, међутим, дан поклоњења је заједнички.
Једна од шиваитских легенди говори да је Шива стигао Вишнуа, да је имао секс са њим и да је Вишну родио бога који се поштује на југу Индије, Ајанара. Вишну је узео облик лепе девојке и када га је Шива видео био је ван себе од жеље и дуго га је јурио да би га имао. Док га је јурио по путу просипао је семе и по шиваитским веровањима окамењена сперма Шиве се претворила у злато по целој планети. Сво злато на планети, све златаре испуњене су окамењеном Шивином спермом. Навикните се, то је хиндуизам. Постоји и обједињено божанство Шиве и Вишнуа и секте које им се поклањају, зове се Харихара.
Хришћани у првом, четвртом, петнаестом, двадесетом веку остају хришћани, верују као што су веровали први хришћани. Вера се не разликује. И тим истим Духом се хране и подржавају. У хиндуизму није тако.
Традиционални хиндуизам има непријатељски однос према хришћанству. Све људе који нису хиндуси сматрају варварима, нецивилизованим људима, то су људи који не знају за Веде, не знају цивилизовану поделу људи на касте, чисте и нечисте. Бог је по представама хиндуса јако милостив и не оставља никога, да би и хришћани могли у следећем животу да се удостоје и роде у свештеном троуглу Индостана, он такође долази и даје им нека елементарна правила и они тако постепено напредују, и ислам и хришћанство и све остале друге религије. На тај начин све те религије они приближавају дхарми хиндуизма. А на који начин? Па зато што сви остали људи добијају макар неку представу о Богу, религију, макар нека правила врше. Како васпитавају децу? Једноставним речима, без удубљивања објашњавају двогодишњем детету да не дира нешто прљаво. Ми смо исто тако за њих исто тако неразумни, дивљаци…
Пошто за њих живот није ограничен временом којим овде живимо већ има бесконачну прошлост и бесконачну будућност у следећим реинкарнацијама, онда се у оквирима овог система све то уклапа.
[1] Град цивилизације Инда, 2600 година пре Христа, у Пакистану. Представља највећи древни град долине Инда. – прим. прев.
[2] Пуране представљају жанр индијске литературе, састављене пре свега на санскриту и на другим регионалним језицима. – прим. прев.
[3] Санијаса је облик аскетизма, одбацивање материјалних жеља, представљених као стање непривезаности и одсуства интересовања за материјални живот. – прим. прев.
[4] Абхај Чаранаравинда Бактиведанта Свами Прабхупада – оснивач ‘Међународног друштва за свест Кришне, други назив ‘покрет Харе Кришна’ – прим. прев.