Ван Цркве нема спасења – Свештеник Георгије Максимов

 

Свештеномученик Данил Сисојев
Уместо предговора

„…Неопходно је проповедати да је Христос јединствени пут ка Оцу. Непотребни су разговори типа „па можда је ван Цркве могуће спасење“. Они су потпуно неумесни. Црква није организација, то није просто скуп људи који су примили Христово учење, Црква је Тело Христа Спаситеља. У то верујемо, о томе је говорио апостол Павле: „Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1:22-23) На тај начин, ако је човек ван Цркве, он је и ван спасења, зато што Црква, понављам, није просто скуп људи, није људско дело, већ дело Богочовека, Христа Спаситеља. Христос је рекао: „нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јн.14:6) То је веома важно запамтити, и не предавати се размишљањима типа „а по чему је крив човек који никада није чуо за Христа, па зар ће и он погинути?“
Ствар је у следећем. Ако је могуће спасти се мимо Христа, онда је Христос узалуд умро. Ово су речи из Библије. Разумете? Ово је јако озбиљно. Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8)
Овде је потребно одрећи се жеље да се ослања на (људску) праведност, неопходно је памтити да ће (такав) човек бити осуђен, не због тога што није сазнао за Христа, већ за своја дела. Бог га неће питати: „зашто ниси сазнао за Христа?“, он ће одговарати због тога што није имао љубави према Истини, како говори апостол Павле (2 Сол. 2:10). То је библијски одговор на ово питање.
Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља.
Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га.
Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!“

 
  Одломак из предавања
„Методе супротстављања деловању секти“

 

Увод

„Хришћанска вера је једини Богом откривени пут ка истинском блаженству за људе. И Спаситељ говори да је Он врата ка Оцу, да је Он Пут, Истина и Живот; и свети апостол Павле објављује да пред Именом Исуса треба да се преклони свако колено небеских, земаљских и преисподњих: дакле, нема спасења ван распетог Исуса Христа; и без вере у Име Његово, као Истинитог Бога, Који се јавио у телу, нико не може да се очисти од греха, просвети се и уђе у Царство Небеско“.[1]

Овако је преподобни Макарије (Глухарев) изразио свету истину да је спасење могуће само у Господу Исусу Христу, само у Његовој Православној Цркви. О томе сведоче и Христове речи, које је изрекао у Јеванђељу: „који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16) и речи о томе да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Сведоче и речи апостола Петра који сведочи да сем Имена Исуса Христа „нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти… и нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4:11-12).

Ову истину потврђују и званичне црквене одлуке. Посебно, Посланица Патријараха источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године објављује: „Верујемо да је свето крштење које је заповедио Господ и које се обавља у име Свете Тројице, веома неопходно. Јер се без њега нико не може спасити, као што говори Господ: Ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн 3:5)… Господ указује на ово и рекао је једноставно: „Ко се не роди“, то јест, после доласка Христа Спаситеља, сви који хоће да уђу у Царство небеско, морају се препородити… А који се не препороде и према томе не добију опроштај прародитељског греха, подлежу неизбежно вечној казни за онај грех и према томе не спасавају се“.

Штавише, служба у недељу Победе Православља, чији текст је Свети Синод усвојио 1764. године, јасно објављује: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ То јест, званично је објављена црквена осуда оних који не прихватају јеванђелско учење о томе да је могуће спасити се једино искупитељним подвигом Господа Исуса Христа.

Без обзира на то, на жалост, у наше време међу неким православним хришћанима се укоренила заблуда да је, тобоже, могуће спасење и ван Цркве коју је Господ саздао, и без Крштења и без вере у Јеванђеље – није важно да ли верујеш у Бога или не, да ли признајеш Христа као Спаситеља или не, да ли живиш по Јеванђељу или не, главно је да будеш релативно добар човек, чиниш добра дела и Господ ће те због тога спасити. Изобличавајући ту страшну заблуду, свети Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да „онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда и невољно, упада у тешки грех богохулства“.[2]

Не изненађује да је свети Игњатије мисао да је могуће спасење без Христа назвао одрицањем од Христа. Јер ако је могуће спасење без Христа, значи да је било могуће спасење и пре Христа. Ако је могуће спасење пре Христа, значи да је Христос узалуд дошао, значи да Христос није Спаситељ, иако се чак и само име „Исус“ преводи као „Бог Који спасава“ и дато му је зато што ће „Он спасти народ свој од гријеха њихових“ (Мт. 1:21). И Он Сам је рекао да је дошао „да спасе душе људске“ (Лк. 9:56) и да „ако ко уђе кроза Ме спашће се“ (Јн. 10:9).

Нисам случајно ову књигу почео цитатом једног од истакнутих православних светих мисионара. Будући свестан да је питање прихватања или неприхватања Христа питање живота и смрти, преподобни Макарије, као и други свети мисионари[3] нису могли да остану равнодушни и, жртвујући се, одлазили су у далеке крајеве да би послужили спасењу иноверних који су тамо живели. Напротив, убеђење да се „добри иноверци“ спасавају чак и без вере у Христа, осим других погубних утицаја на душе људи који исповедају ово убеђење, паралише и сваку жељу да се постане проповедник речи Божије и у срца таквих људе сеје равнодушност према делу проповеди. Јер, ако је могуће спасити се и без Цркве, зашто онда икога и звати у Цркву? Зашто се трудити, ризиковати, жртвовати се? Лоши иноверци и онако не би послушали, а добри ће и онако да се спасу због својих добрих дела.

Међутим, то је лаж. Апостол Павле је рекао: „јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол ово не говори просто о неверју или о другим религијама, већ о богооткривеном Старом Закону – чак и њиме није било могуће спасење, иако га је Сам Бог дао. Зато су након смрти душе древних праведника силазиле у пакао, одакле их је извео Господ, Који се након распећа спустио у то мрачно место духом Својим, „којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Пет. 3:19). Ако се, упркос истини, призна да је испуњењем Закона било могуће спасење, онда је Христова смрт узалудна, јер све што је Он урадио није било ради нашег спасења које смо могли да задобијемо и држањем Закона.

Ако нас чак признање и држање Закона које је Бог дао није могло спасити, шта да се каже о другим религијама које не потичу од Бога већ од човека и ђавола? Као што је познато, у апостолска времена скоро целокупан људски род, уз изузетак занемарљивог дела хришћана и Јудејаца, пребивао је у идолопоклонству. То, међутим, није сметало апостолу Павлу да посведочи да идолопоклоници „неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21), да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима“ (1 Кор. 10:20) и није сметало апостолу Јовану да напише: „идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Отк. 21:8).

Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас – све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.

Али, пошто је поменута заблуда данас јако распрострањена, треба да размотримо типичне аргументе који се наводе у њену одбрану.

 

I Шта са онима који су се родили и умрли у неправославним земљама, који објективно нису имали прилику да чују за Православље?

Пре свега треба приметити да сам начин на који је питање постављено подразумева да Бога у нашем свету нема. У најбољем случају Бог се појављује након наше смрти, у загробном свету, а овде, на земљи, ми живимо сами за себе и зато управо од наших дела зависи да ли ће човек, који живи у неправославној земљи, добити могућност  да ступи у Православну Цркву. Ето, наши мисионари ће успети да стигну до Нове Каледоније и – тамо ће се појавити Црква. Ако не успеју, на пример, због бродолома, скупих путничких карата или просто лењости мисионара – Цркве тамо неће бити. То јест, све одређују наша дела, случај, и ако ми по свом несавршенству и немоћи нисмо у стању да донесемо Благу вест до неке земље, Богу остаје само да немоћно тугује због тога и да тражи могућност да спасава несрећне становнике Нове Каледоније након смрти.

Само при оваквом размишљању је могуће постављање гореуказаног питања. Међутим, овакав поглед нема ништа заједничко са Православном вером у Бога Сведржитеља и Промислитеља Који „промишља о земљи… и управља свом васељеном“ (види Јов. 34:17). Зар се Бог, Који се брине чак о томе да пошаље гавранима храну или да украси кринове бојом (види Лк. 12:24,27), неће побринути да спаси човека који је „толико претежнији од птица“? (Лк. 12:24)

Знамо да је „Господ добар“ (Пс. 135:3), да Он „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4). Он све може, зато је о Себи и рекао: „Ја сам Бог Свемогући“ (1 Мојс. 17:1; 35:11). Он зна све (Јер. 15:15; Јест. 4:17), Њему је откривено и оно што се догађа у уму и срцима људи: „јер сва срца испитује Господ и сваку помисао зна“ (1 Дневн. 28:9), „Он зна тајне у срцу“ (Пс. 44:21). Зато Писмо и назива Бога „Познавалац срдаца свију“ (Дела ап. 1:24, 15:8).

Али ако је Бог управо такав онда није могуће да Он не би привео Себи, у Православну Цркву коју је створио, човека који Га искрено тражи и чије срце је откривено за истину и љубав према Богу.

Ако пак ово оспоримо и почнемо да тврдимо да Бог оставља без пажње руке истинољубаца које су подигнуте према Њему, да Он баца у море греха и лажи душе људи који би постали искрено православни ако би до њих дошао православни мисионар и говорио им о Христу – онда се поставља питање: зашто Бог тако поступа? Зашто није послао мисионара том човеку? Одговарајући на ово питање, суочавамо се са „трилемом“:

Ако Бог зна да у неком неправославном народу постоји човек чије срце је откривено и спремно да Га прими, и Он хоће да га спаси али не може – тада Бог није свемогућ.

Ако Бог може да спаси таквог човека, и жели да га спаси, али не зна чему се приклања човеково срце и није у стању да види ко је од људи откривен за истину – тада Бог није свезнајући.

Ако Бог зна да постоји човек који је откривен за истину и који жуди за њом, и Он може да га спаси али неће – тада Бог није свеблаг.

Свако од ових мишљења доводи до истог оног богохулства о коме говори свети Игњатије.

Међутим, постоји и четврто решење, једино при коме нема богохулства. Ово решење се појављује када одбацимо фантазију, за коју не знамо на чему је заснована, да тобож у иноверном народу живе људи који љубе истину и који су спремни да приме Бога у срце, али Бог из неког разлога или не зна, или не може, или не жели да их спаси, већ долазимо до питања: а шта ако је разлог у другоме? Шта ако Бог зна, може и хоће, али просто у том народу у конкретном тренутку његове историје „нема онога који тражи Бога. Сви застранише“ (Рим. 3:11-12). Зато Бог и не шаље мисионаре јер добро зна: њихов труд ће у том тренутку бити без успеха.

У књизи Дела Апостолских пише: „А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти“ (Дела ап. 16:6-7). Како? Истог тог апостола Павла који је написао да Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4), Сам Бог не пушта да проповеда у тим земљама.

Зашто?

Зар Бог не би хтео да се спасу људи који у том тренутку живе у Азији и Витинији? Разуме се да би хтео. Међутим, Бог који види срца људска и мисли њихове, знао је да нико од њих у том тренутку не тражи истину и неће примити апостолску проповед.[4]

Шта би се догодило када би апостоли дошли у таква места, објавили Јеванђеље и сви становници до једног одбацили ту проповед? Сам Христос говори о томе: „И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе.“ (Лк. 10:10-12)

Праведно је што ће казна за грешнике који су чули проповед о Христу и одбацили је бити много тежа, него за грешнике који су грешили и робовали греху, не знајући за Спаситеља. Међутим, Господ Који је „благ и према незахвалнима и злима“ (Лк. 6:35) жели да што мање буде таквих градова. И Он не шаље тамо апостоле, понекад их чак и задржава да би и тим људима, који су у свом срцу изабрали грех, а не Бога, оставио олакшавајућу околност за њихову кривицу. То остављање у незнању постаје за њих израз милосрђа Божијег, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48). Кроз то видимо љубав Божију, видимо да се Бог брине чак и о људима који су у срцу свом изабрали таму.

Али ако се Он тако брине о онима који су, изабравши грех, од себе начинили Божије непријатеље, како тек Бог треба да се брине о људима у чијим срцима постоји жудња за истином, праведношћу?

Управо такве људе Он тражи у свим народима, како говори Писмо: „Господ погледа с неба на синове човечије, да види има ли који разуман, тражи ли који Бога“ (Пс. 14:2). Преподобни Силуан Атонски говори да „Дух Свети покреће сваку душу да тражи Бога“.[5] Ако се нека душа одазове и почне да тражи Бога, са њом се догађа оно што је Господ обећао у Писму: „ако Га устражиш, наћи ћеш Га.“ (1 Дн. 28:9) Ако постоји човек који искрено тражи истину, нека живи чак и у народу који уопште не зна за Православље, Господ ће уредити за таквог човека прилику да прими Православље.

Тако је у XII веку Бог омогућио Немцу-римокатолику да сазна за Православље и тај човек је, обративши се, постао познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку Он је омогућио и једном волжском Бугарину-муслиману који је, обративши се, постао познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем столећу Господ је исто то омогућио једном Монголу-незнабошцу и тај је, обративши се, постао познат као свети Петар Ордински. Цела историја Цркве, баш као и садашње време, препуна је сличних примера који потврђују речи Псалмопевца: „не остављаш оних који Те траже, Господе“ (Пс. 9:10).

У Новом Завету видимо то на примеру евнуха Етиопљанина (Дела 8:27-39). Шта је све Господ уредио да би му омогућио да се крсти! Било је потребно да тај човек успе да безбедно стигне до Јудеје, да би чуо за веру у једног Бога, да би могао да научи јеврејски језик, да би му у руке доспела књига пророка Исаије, и на крају, да би евнух срео апостола Филипа који му је и јавио Христа, а затим се крстио. Колико у овој повести видимо бриге о једној души, колико је уређено Промислом, да би омогућио том истинољупцу да кроз Крштење уђе у спасавајући ковчег Цркве!

И ако неко, видевши све то, почне да фантазира да су тобож у то време у Етиопији или другим земљама постојали и други људи који су исто тако у свом срцу били расположени за истину и тражили Бога, али им, за разлику од тог евнуха, Бог из неког разлога није послао апостола и није омогућио да познају истину и да се крсте, шта се онда може рећи? Или такав фантазер уопште не верује у Бога и мисли да је све у свету одређено случајем, или оптужује Бога за лицемерје и неправедност, сматрајући да Он, при свим идентичним околностима, једнима из неког разлога омогућава да се спасу, а другима не.

Међутим, Писмо говори: „у Господа Бога нашег нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклоне“ (2 Дн. 19:7) и ту истину о одсуству лицемерја код Бога још три пута понавља апостол (Рим. 2:11; Еф. 6:9; Кол. 3:25).

Ако верујемо у Промисао Божији, схватамо да се не дешава да, тобож, ми негде идемо и проповедамо, и да се тамо одмах појављују верни. Не. У почетку Бог Срцезналац види да у неком народу постоје душе спремне за примање истине и које жуде за њом. Након тога Он тако уређује да неки мисионар оде тим душама или такве душе доспевају у земљу где постоји Православна Црква.

По речима светог Атанасија „за познање и тачно разумевање истине имамо потребу не у неком другом, већ само у нама самима. Пут ка Богу није далеко од нас… он није ван нас, већ у нама самима; његов почетак можемо да пронађемо као што је и Мојсеј учио, говорећи: ͵Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твомеʹ (Рим, 10:8; 5 Мојс. 30:14)… Нека се не изговарају Јелини који служе идолима и уопште, нико други да не обмањује самога себе, као да тобож немају таквог пута, и зато тобож имају изговор за своју безбожност. Сви смо ми ступили на тај пут и свима је отворен, иако не иду сви тим путем.“[6]

Дакле, нико не може да се оправда незнањем. Како сведочи преподобни Никон Оптински: „могућност спасења је одувек свима дана од Бога“.[7] Зато што обраћање човека Богу не почиње од неких спољашњих околности – зато што је видео православни храм и ушао у њега или му је у руке доспела православна књига, или се упознао са православним хришћанином, сусрео са светим човеком или видео чудо – већ због унутрашњег избора свог срца. Да, не рађају се сви у православној земљи, не знају сви за Православље и за Христа, постоје народи у чијој култури потпуно одсуствује схватање о једном Богу. Међутим, апсолутно сваки човек на земљи зна појмове као што су „добро“ и „зло“, „истина“ и „лаж“, и свако има савест која му помаже да се разликује једно од другог. И кроз то сваки човек чини избор. По речима преподобног Јустина (Поповића): „човек у овом свету мора да реши дилему: бити са Христом или против Њега. И сваки човек, желећи то или не, решава тај проблем. Или ће бити христољубац или христоборац. Трећега нема.“[8]

„Господ је обећао: ͵тражите и наћи ћетеʹ (Мт. 7:7), зато ће свака искрена потрага за правдом привести човека Христу, јер ͵правда је – Богочовек Христос и Његово Јеванђељеʹ. И неправда је све оно што Он није, све што није у Његовом Јеванђељу и што је против Јеванђеља. Зато вера у Христа и јесте ͵служба праведностиʹ (2 Кор. 3:9). Ко не служи Христу, тај служи неправди“.[9] Истину не налази и не доспева у Православну Цркву само онај ко не трага за истином. Међутим, кроз то одсуство жеље за трагањем, он такође чини избор у свом животу, и тај избор, на жалост, није у корист истине.

А човек, који бира љубав према истини, који жуди да позна истину,[10] ступа на пут ка Богу, који се, по речима светог Атанасија, налази у нама самима и таквом човеку Господ пружа могућност да уђе у Његову Цркву, доводећи га у православни храм, пославши му неопходну књигу, друга и друге спољашње ствари које помажу да се уђе у Цркву. А ако је некоме за искрено обраћење потребно да се сусретне са Светитељем или да види чудо – Господ му шаље Светитеља и чини чудо зато што Он даје све што је неопходно да би угасио жеђ онога који жуди за истином.

Господ призива: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Мт. 7:7) Ко не тражи, томе се и не даје, ко не тражи тај и не налази, ко не куца, томе и не отварају. Ако читав народ чине такви људи, онда таквом народу Господ не шаље проповеднике Јеванђеља. Блажени Августин директно о томе пише: „Што се тиче времена и места када и где се Његово Јеванђеље није проповедало, то је Он унапред знао да ће и тада тамо сви људи према проповеди да се понесу исто као што су и у време Његовог телесног присуства на земљи, то јест, управо као они који нису желели да поверују у Њега, чак и када је Он васкрсавао мртве… Шта је чудно у томе што Христос, спознавши кроз претходне векове колико је цела васељена пуна неверујућих, заслужено није желео да проповеда онима за које је од раније знао да неће веровати ни Његовим речима, ни Његовим чудесима?“[11]

Исто тако и свети Лука (Војно-Јасенецки) разматра питање зашто док се једни рађају у православним породицама и од малена добијају знања о спасењу, „други несрећници… се рађају као предодређени за пропаст… живе и расту у најнегативнијим условима за спасење… Ето, и питамо себе шта то значи, зашто као да Господ тобож једне од раније предодређује за спасење, а други као да су од раније осуђени на погибао… Не, не! Он жели да се сви спасу и да дођу у познање истине. У посланици Римљанима читамо: ͵А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери; Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његоваʹ (Рим. 8:28-29). Огроман је значај ових речи апостола Павла. Предодређено је да буду саобразни лику Сина Његова они за које је по Свом Божанском предзнању знао од раније да ће кренути по путу који је Христос заповедио, да ће бити достојни Царства Божијег“.[12]

Неки људи који нису упознати са богословљем називају ово светоотачко учење калвинистичким или га зближавају са муслиманским погледом на предодређеност, мислећи да у Православљу уопште нема учења о предодређености. Међутим, није тако. У Писму је јасно написано: „А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим. 8:30). Али, Православље не прихвата погрешно, јеретичко схватање предодређености.

Сагласно јеретичком учењу, Бог предодређује поступке људи, такође њихов избор и удео. Сагласно православном учењу, Господ не предодређује ни избор човека, ни његова дела, ни његов посмртни удео, али знајући по предзнању какав ће избор учинити један или други човек у свом срцу, Господ за оне који су изабрали истину предодређује спољашње околности које им дозвољавају да остваре свој избор и развију га са најбоље стране и на крају – достигну Царство Небеско.

У „Посланици патријарха Источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године“ пише: „Он је предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, те је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио“. Даље патријарси говоре да у целом људском свету делује „благодат, која просвећује… која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење – добијају према томе и посебну благодат која помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која Бог тражи од нас (и која је исто тако тражила и претходна благодат) – оправдава их, и чини их предодређенима“. Мишљење људи који „уништавајући слободу човечије воље“ представљају као узрок паклених мука оних који гину жељу Самог Бога, патријарси називају „страшним хуљењем на Бога“, Који „није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице“ и „оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми“.

 

II „Допустити пропаст толиког мноштва људи је сурово, Бог Који љуби мора неизоставно да спаси све добре људе који нису чули за истину.“

Пре свега бих желео да приметим да је исти апостол који је записао речи „Бог је Љубав“ (1 Јн. 4:16), записао и речи: „страшљивима и невјернима… и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Отк. 21:8), и то у време када је огромна већина људског рода била у идолопоклонству.

У стварности, следбеници овог лажног учења проповедају суровог Бога када допуштају богохулну мисао да Бог, окован „објективним околностима“ равнодушно оставља да страдају и гину људи који би могли постати искрени православни хришћани када би имали могућност да чују за Православље, али им Бог из неког разлога то није омогућио.

У таквом учењу уопште нема љубави, у њему је – идеја безумно суровог Бога. Јер када бисмо и ми, грешни људи, сазнали да негде постоји човек који гине, коме је потребна наша помоћ и који је спреман да је прими, и ако притом за нас не представља никакав напор да му укажемо помоћ – зар не бисмо пошли и спасили га? Наравно да бисмо пошли и спасили човека. Зар је Бог мање милостив од нас? Чак је и у кривичном закону класификован злочин као „неуказивање помоћи човеку у нужди“. Па и у Божијем Закону је речено: „Избављај похватане на смрт; и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих.“ (Прич. 42:11) Зар Сам Бог не указује помоћ човеку који се нашао у невољи; зар не спасава похватане на смрт; избегава ли осуђене на смрт?

Проповедници ове заблуде могу да одговоре да управо зато и верују да ће такве људе Бог спасити након смрти и удостојити их раја. Али зашто их Он није спасио за време живота? Јер грех није нешто што наступа након смрти – грех већ сада и овде заражава човека, поробљава и разара му душу, живот испуњава мучењем и мрачним страдањем, претварајући га у пакао већ овде на земљи. Ово је реалност. И Христос кроз Цркву – не тек након смрти, већ сада и овде ослобађа човека од ропства греху, учи га да се бори са страстима и побеђује их, да достиже светост, да постане сличан Богу.

Зашто онда Бог није спасио од греха и његових последица те тобож постојеће трагаоце за истином? Ако Бог може да омогући тим људима да знају за Њега и приме Га након смрти, зашто им није дао такву могућност за време живота? А ако Он из неког несхватљивог каприца није пожелео да им да такву могућност за време живота, зашто би онда пожелео да им је пружи након смрти?

 

2.1. Лажно схватање посмртне награде, плате.

Уопште, треба приметити да разматрано лажно учење може да се јави само при постојању лажног схватања посмртне плате. Људи који тако мисле не признају суштинску везу између избора у нашем земаљском животу и нашег посмртног удела. Они размишљају о рају и паклу као да су у питању два смештаја – удобни и неудобни, да се цело питање своди на то како да оне, који нису успели да током живота пронађу кључ за удобни смештај, некако ипак уведу у њега.

Међутим, Царство Божије није место, већ стање, то је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17) и зато „нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17:21). Царство Божије је Сам Господ, Његова Љубав, Његово јединство, вечно пребивање са Њим и у Њему. А истинска вера у Христа, сједињење са Њим у светим Тајнама, улазак у Тело Његово – Цркву и живот по заповестима Његовим – није просто спољашња формалност, неопходна за упадање у „добро место“ након смрти – то је практични пут очишћења од греха, сједињења са Христом и задобијања Царства Божијег.

Преподобни Јован Касијан пише: „Ако се Царство Божије налази унутар нас и то Царство јесте праведност, мир и радост, онда се онај ко их поседује, без сумње, налази у Царству Божијем. И напротив, они који живе у неправди, раздору и тузи, која рађа смрт, налазе се у ђавољем царству, паклу и смрти. Јер ово су показатељи различитости између Царства Божијег и ђавољег царства.“[13]

Преподобни Григорије Синаит пише: „Као што се клице паклених мука невидљиво скривају у душама грешника већ на земљи, тако се и замеци небеских блага налазе у срцима праведних кроз Духа Светога“.[14] То јест својом смрћу ми рађамо за себе тај вечни удео који смо носили у себи током целог живота. У томе и јесте најдубљи значај садашњег привременог живота „овде се дају победницима, као залог, победнички венци; исто као што се за побеђене овде успоставља почетак њиховог посрамљења и мучења“.[15]

По сведочењу преподобног Симеона Новог Богослова „они који умиру пре него што стекну Царство Небеско, где и када да га задобију, ако одлазе тамо где је непрестана тама? Дакле, овде, у овом животу нам је заповеђено да га тражимо и задобијемо, куцајући на његова врата покајањем и сузама… онај ко се још у овом животу није обукао у Христа као у Бога не може да уђе у Царство Божије, неће да се уздигне ка сазерцању Онога и неће да постигне да Он обитава унутар њега“.[16]

 

2.2. Изопаченост у систему вредности.

Када се удубиш у аргументе и тврдње оних који сматрају да је могуће спасење некрштених, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.

„Добар“ човек за њих је онај ко није грешио против људи и делима им чинио добро. Или, другачије речено, онај ко није чинио лоша дела по људску заједницу а чинио је корисна. Самим тим, по њиховом мишљењу, он постаје достојан спасења.

Али чак се ни десет заповести Мојсијевог закона нису ограничавале набрајањем обавеза у односу на другог човека – на самом врху су заповести посвећене човековим обавезама према Богу: „Ја сам Господ Бог твој… Немој имати других богова уза Ме. Не гради себи лик резани… Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ… Не узимај узалуд име Господа Бога свог“ (2 Мојс. 20:2-7).

И испоставља се да се такав, најтежи, грех као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, прихвата као нека ситница. Зар је могуће, говоре противници, због такве „ситнице“ лишити човека након смрти јединства са Оним Кога за време живота човек није желео ни да зна ни да поштује?

Одговорићемо: не само да је могуће, већ је и неизбежно, јер посмртно јединство са Богом представља продужење јединства које је човек изабрао већ у земаљском животу и које дарује само Христос у Његовој Цркви. Исто тако и посмртна одвојеност од Бога представља настављање тог јединства које је човек изабрао за време овог живота и коме је себе подвргао, ценећи више самољубље и љубав према греху него Бога и трагање за Истинитим Богом.

Бог је једини извор добра и радости. Одвајање од добра јесте мука. Они који су одлучили да буду са Богом и самим животом посведочили ту одлучност, биће са Богом у вечности и природно, пребивати у блаженству и радости. Они који су ценили било шта друго више него Бога, који се нису сјединили са Њим у Тајни Евхаристије, и у вечности ће бити одвојени од извора добра и радости, то јест, биће у муци. У оба случаја: „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети.“ (Гал. 6:7)

Неверовање у Христа, неверовање у једног Бога, тим пре одрицање Бога – није „ситница“. То је нарушавање најважније и прве заповести. По речима светог Веде Блаженог „лаж непризнавања Христа је толико ужасна и мрска да је све остало у поређењу са тим мало важно… Ова лаж постоји код Јудеја који тврде да Исус није Христос. Међутим, и јеретици који лажно уче о Христу не признају да Исус јесте Христос пошто не исповедају учење Божанске Истине већ сопствене сујете.“[17]

Прву заповест нарушавају не само атеисти и идолопоклоници већ и они који, говорећи да верују у једног Бога, не признају Христа за Бога пошто, како сведочи преподобни Јустин (Поповић): „не постоји Бог без Тројичности Божанства. Ко не признаје Христа за Бога, тај је нечестивац и безбожник… Веза човека са Богом одређује се у сагласности са везом какву има са Христом, пошто не постоји Бог без Христа ни на небу, ни на земљи, ни под земљом“.[18]

 

III Али православни хришћани су мањина у свету. Ако могућност спасења имају само они, онда је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину врло много.

Колико год то чудно било, овај „аргумент“ се често може чути, иако и питање и одговор на њега већ постоје у Јеванђељу: „Рече му пак неко: Господе, је ли мало оних који се спасавају?“ (Лк. 13:23) Христос је одговорио: „Борите се да уђете на уска врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи.“ (Лк. 13:24)

Од самог почетка Господ је објавио ту тужну реалност да оних који гину има много, а да је оних који се спасавају мало. Зато је Он рекао: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14) Ако би следбеници указаног лажног учења били у праву, онда би напротив било потребно рећи да су широка врата и широк пут који воде у живот, и да многи иду њиме, а да су тесна врата и узак пут који воде у пропаст и да има мало људи који га налазе. Када би они били у праву, онда Господ не би рекао: „јер је много званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24) и не би назвао Цркву „малим стадом“ (Лк. 12:32).

Свети Лука (Војно-Јасенецки) говори: „Нема народа за кога не би засијала светлост Христова. Сетимо се да је Господ упоредио Царство Небеско са мрежом баченом у море, која је ухватила сваку врсту рибе, коју: „кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље.“ (Мт. 13:48) Широко је била бачена мрежа Христова над читавим људским родом, али је веома много од ухваћеног морао да избаци као лоше. Остало је мало али драгоцено стадо Христово.

Зашто је тако мало вредног остало у мрежи Христовој? Зато што се читав људски род дели на два, врло неједнака дела: огромну већину чине они који се у Светом Писму називају „народом земље“. То су они за које су најважнији, чак једино важни, интереси благостања у земаљском животу. А према добрима вечног живота, у који верују или мало или нимало, они су равнодушни. Душевно настројење које захтева Господ наш Исус Христос у Својим великим заповестима, блаженствима, не само да им је потпуно страно, већ им и смета у достизању њихових циљева земаљског благостања.“[19]

Аутор ових редова је имао прилику да борави у Индији. Једна од православних жена, Рускињâ које живе тамо, рекла је у разговору да не може да схвати зашто је скоро цела Индија са милијарду становника остала равнодушна према проповеди Јеванђеља која овде постоји још од апостолских времена. Следећег дана сам разговарао са њеним мужем, Индусом. Када се повео разговор да истина за човека мора да буде изнад свега, мој саговорник је рекао да је за њега мајка као бог и да ако сваког Индуса питаш шта је најважније у животу, он ће навести две ствари: родитеље и веру. Али ако их ставиш пред избор: родитељи или вера, сто процената Индуса ће изабрати родитеље. Питао сам његову супругу да ли је заиста тако. Она је потврдила истину његових речи. Тада сам јој рекао да се у његовим речима налази одговор на њену јучерашњу недоумицу: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан.“ (Мт. 10:37)

Идеја о томе да тобоже око нас постоји мноштво најбољих, најбогољубивијих људи који само због некаквог бесмисленог склопа „објективних околности“ нису постали хришћани – представља фантазију која нема везе са реалношћу; фантазију угодну за кабинетске професоре и оне који се већином крећу у кругу људи сличне убеђености. Истинитост Господњих речи о томе да већина бира пут пропасти, доказује се самим животом и сваки читалац може да се убеди у то експерименталним путем. Ако изађете на улицу и обратите се пролазницима, предлажући им разговор о истини, о Христу, није тешко видети колики проценат људи ће се одазвати, а колики ће – пажљиво или не, али потпуно свесно објавити своје неприхватање хришћанске вере. Православни мисионари који се у пракси баве уличном мисијом, најмање су подвргнути горе указаној заблуди, јер им само искуство доказује да не само оних који се спасавају, већ чак и просто заинтересованих за сопствено спасење има врло мало. Није случајно што свети Григорије Палама, говорећи о спасењу малобројних праведних хришћана међу мноштвом неверујућих и грешних, наводи поређење са копачем злата који испира гомилу земље да би нашао зрнца злата. У неким периодима у једним или другим народима уопште нема ни једног зрнца злата – тамо Господ не шаље копаче злата.

 

3.1. Због чега је Бог створио оне за које је знао да се неће спасити?

На питање зашто постоје народи који не желе да познају истину, подробан одговор даје преподобни Амвросије Оптински: „(Недавно) крштење (татарског) муле, обраћење Лезгинца Асана хришћанству, присаједињење Абисинца Православној Цркви и неколико других сличних примера, навело нас је на мисао да Бог не чува узалуд различита племена и народе са различитим заблудама у односу на једину Божанску истину, зато што се, иако не често, скоро из свих постојећих племена у различито време људи обраћају истинском хришћанству. Свети Јован Златоуст на једном месту говори: ͵Један који угађа Господу бољи је од гомиле нечестивих.ʹ Значи, ако се из масе нечестивих један обратио Господу, онда је за Господа и то довољно; и ради тог једног који се обратио, чува цело покољење од кога он потиче. Тај исти свети Златоуст ову мисао потврђује примером праведног и многострадалног Јова, који је потомак Исава кога је Бог одбацио… и другим примерима. А ако неко племе или род буду толико нечестиви да од њих не може да потекне ни један праведник, онда ће по речима Псалама, то семе нечестивих бити истребљено.“[20]

Неки питају и зашто је Бог уопште створио оне за које је знао да ће Га одбацити и да ће се наћи у паклу. На то питање су такође одговорили Свети Оци, посебно је том питању посветио једну своју беседу свети Григорије Палама. Он указује да стварање слободних разумних бића претпоставља и стварање оних који ће користити добијени дар слободе погрешно и зато онај ко поставља слично питање „у суштини тврди да Бог није требало да ствара разумно биће; јер чему разум ако при том не би постојале слобода воље и самовласност да се врши избор? А како би неко могао имати самовласност и слободну вољу, ако не би могао, уколико жели, да буде и рђав? Ако се пак без слободе воље не може бити рђав, онда се свакако без ње не може бити ни добар.“[21]

Заиста, ако би Бог створио само оне који ће бити добри и Њему захвални, онда где и у чему би била слобода? Постојање оних који ће бити чеда вечног пакла јасније од свега доказује истинитост божанског дара слободе. То нас подсећа на реалност и озбиљност нашег избора и о нашој одговорности за тај избор.

Свети Отац такође примећује да ако би Бог при стварању створио само оне који ће изабрати добро, а не би стварао оне који ће изабрати зло, тада би се показало да би могући избор непостојеће творевине „свезао“, тј. ограничио реално дело Творца, што је и апсурдно и недостојно Бога.

Други Свети Оци су говорили да је Бог створио такве људе и духове по Својој милости, зато што Њему није жао да дарује живот и излива милост чак и на оне који ће се окренути од Њега. Управо зато је Христос могао да нам каже: „Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима.“ (Лк. 6:35) Када би Бог створио само оне који ће бити добри и захвални Богу, не би могао да нам каже: „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?” (Мт. 5:46-47) У том случају Бог би био сличан тим цариницима и незнабошцима.

Расуђивање да Богу није угодно и није практично да ствара оне који ће се окренути од Њега – јесте став „цариника и незнабожаца“. То је сујетна људска логика. Међутим, Господ говори: „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви.“ (Ис. 55:8) Свети Григорије показује да је Богу стран „статистички“ поглед на људски род, као на број, на мноштво – за Бога су важне личности, тако да чак и ако би од свих људи „један једини човек на свету био добар“ то би у очима Божијим оправдало стварање целог света и свег осталог рода људског, „зато што је бољи један који твори вољу Господњу, него десетине хиљада безаконика. Хоћемо ли онима што испирају злато из златоносног песка рећи да не треба толике гомиле земље пребирати због зрнаца злата?… Тако добротољубље и човекољубље Божије постају још очигледнији: иако постоје људи који брину за своје спасење, мало их је у поређењу са мноштвом оних који се не спасавају. Бог је саздао сав људски род и, без обзира на то што ће мало људи бити изабрано, Он је по преизобиљу Свог човекољубља позвао све (људе).“[22]

Из тих истих разлога је Бог Који је створио духове и људе, за које је знао да ће се добровољно окренути од Њега, изабрао Себи у апостоле и Јуду за кога је знао да ће Га издати.

4. Говорити да ће иноверни, јеретици и расколници погинути представља неопростиву дрскост, пошто то може да одлучи само Бог.

На овакву и сличне примедбе често можемо да наиђемо. Њом модернисти желе да приморају противнике да заћуте, представљајући их као дрске и горде судије.

Међутим, понављајући често истину изражену у Светом Писму и Предању да је спасење само у Христу и Телу Његовом – Православној Цркви, православни хришћани уопште тиме не „престижу Суд Божији“ већ говоре о том Суду оно што је о њему већ открио Бог: „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (Јн. 15:6) „Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему.“ (Јн. 3:36) „Сваки који одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца… Који вјерује у Сина Божијега има свједочанство у себи; који не вјерује Богу начинио га је лажом, јер није вјеровао свједочанству којим је Бог посвједочио о Сину својему… Онај који има Сина има живот; ко нема Сина Божијега нема живота.“ (1 Јн. 2:23; 5:10,12)

Не „усуђујемо“ се ми, већ је Христос тако рекао, а Он је Истина и у Њему нема никакве лажи. Вера Цркве у последњи Суд се уопште не ограничава само тврдњом да ће таквог суда и бити, већ у себе укључује и основне критеријуме по којима ће се он догодити – најважнији од њих је свесно прихватање Христа.

5. Ако се нехришћани не могу спасити пошто не верују у Христа и нису примили Крштење, зар се онда неће спасити римокатолици, протестанти и такозвани „нехалкидонци“? Јер су сви они крштени и верују у Христа као у Бога.

Свето Писмо директно говори да они који се предају „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21). „Јерес“ не представља ругање, то је реч која означава повреду догмата вере. Јерес је лаж или о Богу или о делу спасења које је Он извршио, а пошто је Бог Истина (види Јн. 14:6, 3:33), а спасење представља сједињење са Богом онда је јеретику немогуће да се спаси, као што је немогуће да се лаж сједини са истином.

Још је ученик апостола Јована, свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Не варајте се, браћо моја, домокваритељи неће наследити Царства Божијег. Јер ако су помрли они који су то чинили по телу (= Јудеји), колико ће више (умрети) кад неко злом науком квари веру Божију, за коју Исус Христос би разапет? Такав ће, поставши нечист, отићи у огањ неугасиви, као и онај који га слуша.“[23]

Преподобни Антоније Велики говори: „Ко нема праву веру, тај припрема храну црвима који не спавају и жртву кнезу адских тамница; његов дух је туђ вечном животу.“[24] А по речима светог аве Агатона: „Јерес је отуђеност од Бога. Јеретик се одлучује од Бога живог и истинитог, и прибраја се ђаволу и анђелима његовим. Одлучен од Христа већ нема Бога, Кога би могао да умоли за своје грехе и у сваком погледу је погинуо.“[25]

То исто видимо и код светог Јована Златоуста: „Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.“[26]

Управо непомирљива и самопожртвована борба Светих Отаца са јересима коју видимо током целе историје Цркве, објашњава се чињеницом да је за Оце питање Православља или јереси било питање живота и смрти – вечног живота и вечне смрти. Зато се они нису бојали што њихова борба са јересима може изазвати смутњу у Цркви и друштву, и ради спасења људи од, за душу погубних, јереси они нису жалили ни здравље, ни сопствени живот – одлазили су у тамницу, на мучење и ругање, некима су због те борбе одсецали телесне екстремитете, а неки су губили и сам живот.

У црквеном Предању постоје сведочанства о погубности јереси, добијена директним откровењем од Бога. На пример, у житију светог Киријака Отшелника пише како једном светом старцу „дође неки брат странац из земље Дараске, по имену Теофан, да би се са њим посаветовао у вези блудних помисли, које су га мучиле. Старац је почео да га саветује и речима утврђује у целомудрију и чистоти. Како су ове речи веома користиле брату, он рече старцу:

͵Господине авва, тако бих желео да останем код тебе, али морам да се вратим у своју земљу, јер тамо одржавам богослужбено општење са несторијанцима.ʹ

Чим је старац чуо за Несторијево име било му је веома жао брата због његове заблуде и саветовао га је и молио да напусти ову опасну јерес и да се присаједини светој Католичанској и апостолској Цркви. Још му је рекао да нема правог спасења без правилног поимања вере, да је Пресвета Дјева Марија Богородитељница, значи Богородица. Тада брат рече старцу: ͵Несумњиво, господине авва, све јереси исто кажу да ако човек не учествује у њима путем богослужбеног општења, ако се не причешћује код њих, немогуће му је да се спасе. А шта ја јадан да радим? Помолите се Богу да ми Сам Он открије која вера је права.ʹ

Старац је радосно прихватио овај предлог.

͵Остани овде у мојој келији и ја се надам да ће ти Божија милост указати на праву веру.ʹ

Оставивши брата у својој келији старац оде на Мртво Море да се помоли за њега. И заиста, у подне наредног дана, тај брат, боравећи у старчевој келији, угледа особу страшног изгледа како му се приближава и говори:

͵Дођи и види истину.ʹ

Онда га узе и одведе на место веома мрачно и прљаво, које је сво горело у ватри, а усред те ватре показа му јеретике: Несторија и Теодора од Мопсуестије, Евтихија Монофизита и Аполинарија, Евагрија и Дидима Слепог, Диоскора Копта и Севира, Арија и Оригена и још неке друге, и рече му онај који га је довео:

͵Ово место је припремљено за јеретике и оне који не поштују Пресвету Богородицу, као и за све оне који ове јеретике следе. Ако се теби допада ово место остани у учењу јеретичком. Ако ли не желиш да искусиш овај пакао, присаједини се светој Католичанској Цркви којој припада и о којој учи старац Киријак. Јер, кажем ти, ако човек задобије све врлине, а не исповеда правилну веру, он ће се зацело обрети у овом месту муке.ʹ Након тога је анђео постао невидљив, а Теофан је пожурио да се обрати Православној Цркви.“[27]

Слично сведочанство постоји и у житију преподобног Јоаникија Великог. Он је био васпитан у јереси иконобораца и ревносно се подвизавао у испуњењу јеванђелских заповести. Једном приликом је видео анђела који му је рекао: „Чедо Јоаникије, ако се називаш хришћанином, зашто онда презиреш икону Христову? Узалуд су сви твоји врлински подвизи, ако немаш праве вере.“[28] Након овога Јоаникије је постао православан.

Такође се у житију преподобног Василија Новог говори да је његовој ученици, блаженој Теодори Цариградској, анђео при проласку кроз митарства рекао: „Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни, идолопоклоници, и Сарацени (муслимани), и сви туђи Богу, овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.“[29]

 

5.1. Али, Црква признаје тајне неких јеретика?

Често питање о спасењу јеретика повезују са питањем признања тајни од стране Цркве у разним неправославним заједницама. Што се тиче питања о њиховој не(валидности), у Предању Православне Цркве оно није коначно решено. Неки Свети Оци су говорили да јеретици немају Тајне, а неки су говорили да их имају. Ово разилажење је забележено још у трећем веку између свештеномученика Кипријана Картагинског и светог Стефана Римског.

Свети Кипријан је сматрао да ван Цркве не може бити никаквих Тајни и зато је говорио да је људе који се обраћају Цркви, крштене јеретике или расколнике, неопходно крстити поново. Свети Стефан је сматрао да их Црква може примити и без тога, признавши оно што је раније извршено као Тајну, ако је била извршена правилно.

То што је на Васељенским Саборима Црква одлучила да прима неке јеретике без поновног крштења, може да се оцени као признање става који је имао свети Стефан. Међутим, ово није толико једнозначни став, ако се узме у обзир мишљење свештеномученика Илариона (Тројицког) који је говорио да се Тајна Крштења не понавља над јеретиком који се обратио не зато што Црква признаје Тајне које су јеретици извршили, већ зато што Господ при сједињењу јеретика са Православном Црквом на невидљиви начин испуњава благодаћу Крштење и друге Тајне (хиротонију, ако се говори о клирику те заједнице, у којој се чува апостолско прејемство).

Мишљење о томе да ван Цркве не може бити никаквих Тајни износили су, поред светог Кипријана, преподобни Теодор Студит, преподобни Никодим Светогорац, свети Игњатије Брјанчанинов, свештеномученик Иларион Тројицки, свештеномученик Онуфрије Гагаљук и преподобни Јустин Поповић. Постојање Тајни код јеретика, поред светог Стефана, признавали су Свети Оци као што су блажени Августин, преподобни Викентије Лерински, свети Тарасије Константинопољски[30], блажени Теофилакт Бугарски[31], свети Филарет Московски[32] и свети Николај Јапански[33].

Међутим, сви Свети Оци, како они који признају, тако и они који не признају валидност тајни које се врше ван Цркве, били су сагласни у томе да јеретици (исто као и расколници) не могу да се спасу. Навешћемо као потврду речи два најснажнија представника обе тачке гледишта о валидности или невалидности јеретичких тајни.

Свети Кипријан пише: „Ван Цркве нема живота: дом Божији је један и нико не може да се спаси било где осим у Цркви… човек који се налази ван Цркве могао би да се спаси само у случају да се спасио неко од оних који су се налазили ван Нојевог ковчега.“[34]

Блажени Августин пише: „ови људи могу имати тајну крштења, коју, када прилазе Саборној Цркви, ни на који начин не треба порицати у њима или им је предавати као да је немају. Међутим, ми при том тврдимо да не треба чврсто да се надају на своје спасење, иако не одбацујемо оно што по нашем признању они добијају; напротив, они треба да препознају да им је неопходно да уђу у заједницу јединства помоћу веза љубави, без које могу имати шта год желе, иако свето и достојно поштовања само по себи, а при том сами бити ништа, учинивши тиме мање достојне награде вечног живота, што су се мање користили даровима које су добили у претходном животу.“[35] У десетој глави тумачења Символа Вере он пише: „Све се може имати ван Цркве, осим спасења. Могу се имати Тајне… Јеванђеље… вера у Оца и Сина и Светога Духа и проповедати се та вера, али нигде сем Васељенске Цркве се не може наћи спасење.“ А у делу „Против Кресконија“ писао је да расколничко крштење не доноси ономе који га прима оправдање, већ осуду јер јеретици и расколници немају љубави. У расколу пресахњује љубав, а у човеку који је лишен љубави, Дух Свети не може да обитава.

Из овога се добро види колико је неоснован поглед оних који сматрају да ако постоје тајне, онда значи да неизоставно постоји и спасење, јер само по себи учешће у тајнама никога не спасава аутоматски. Таква аутоматска веза „ако постоје тајне, постоји и спасење“ не постоји не само у односу на јеретике, већ ни у односу на чеда Цркве. О томе сведоче речи молитве пред Причешће: „да ми не буде на суд или на осуду Причешће“ и речи свештеника пред Исповест: „ако шта сакријеш, дупли грех имаш“, као и речи преподобног Јована Дамаскина: „човек који са лукавством приступа Крштењу, пре ће бити осуђен, него што ће имати корист.“[36]

Дакле, ко приступа Тајни у стању непокајаног греха, томе не само да неће послужити на спасење, већ, напротив, на још већу осуду. То се тиче и људи који непокајани пребивају у смртном греху јереси.

Чланови Цркве нису повезани само јединством Тајни и молитви (иначе би свако ко приђе Чаши, чак и некрштен, аутоматски постајао члан Цркве и спасавао се), већ и јединством истине и јединством љубави. Ако неко одступа од јединства истине, као јеретици, или од јединства љубави, као расколници, постаје туђ Цркви, непријатељ Цркве.

Крштење је неопходан услов за спасење, али не и једини. Поред Крштења неопходна је и права вера. Јеретици не гину зато што нису крштени, већ зато што пребивају у смртном греху јереси. Управо их овај грех убија. Оне тајне које код њих врши Господ – ако допустимо да оне постоје – призивају их у истинску Цркву, Цркву Православну. Ако се јеретици не одазову таквом призиву, онда их те тајне не само неће спасити, већ штавише, послужиће као повод за њихову већу осуду у поређењу са муслиманима, будистима, итд.

 

5.2. Да ли су уопште римокатолици, протестанти и „нехалкидонци“ јеретици?

Неки аутори у вези са овим дозвољавају себи да тврде да римокатолици и протестанти тобоже нису јеретици, зато што наводно није било сабора који би осудио њихова лажна учења као јереси, а њих као – јеретике. Сличне тврдње су историјски неосноване.

На Константинопољском сабору 1583. године који је одржан због прозелитске делатности римокатоличких мисионара међу православним становништвом, донете су одлуке о предавању анатеми оних који „не исповедају срцем и устима… да Свети Дух исходи само од Оца… ко говори да је Господ наш Исус Христос на Тајној Вечери користио пресни хлеб… (ко верује) у чистилиште… ко говори да је папа глава Цркве“. Ову одлуку потписали су Константинопољски, Александријски и Јерусалимски патријарси као и епископи – чланови њихових Синода.

У „Окружној посланици Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свим православним хришћанима“ из 1848. године говори се: „Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква … сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици… а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве безакона.“[37]

Ову посланицу потписала су четири патријарха – Константинопољски, Александријски, Антиохијски, Јерусалимски као и чланови њихових Синода. Значајно је што се у самом тексту ова одлука представља као саборна одлука. Ово решење се не односи само на римокатолике, пошто о исхођењу Духа од Оца и Сина до сада званично учи огромна већина протестаната.

Професор Симатис набраја двадесет православних сабора од XI до XIX века на којима је у одређеној мери осуђен римокатолицизам.[38]

Осуда основних карактеристичних ставова протестантизма изречена је на Јаском сабору 1643. године и касније на Јерусалимском сабору 1672. године који протестанте назива „очигледним јеретицима“, „потпуно одбаченим од целе Васељенске Цркве“.

Што се тиче савремених следбеника монофизитизма, који се називају „нехалкидонцима“, њихове заблуде су осуђене као јереси још раније, на васељенским Саборима. Понекада се може наићи на тврдње о томе да су наводно по вери савремени „нехалкидонци“ православни, и да већ не исповедају монофизитску јерес, али то не одговара реалности. У својим исповедањима вере они, као и раније, пишу да је у Христу једна природа и, као и раније, оне који су измислили монофизитску јерес поштују као Светитеље.[39] Исто видимо и у вези са несторијанцима који су остали јеретици до данас.

Свети Оци су потпуно јасно говорили о томе да су римокатолици – јеретици. Навешћемо само неколико цитата као потврду:

„Одбацили смо од себе Латине, не из неког другог разлога, него што су они јеретици.“[40] (свети Марко Ефески)

„То да су Латини јеретици, не тражи неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на аријанце, савелијанце или духоборце македонијане.“[41] (преподобни Никодим Светогорац)

„Латини нису хришћани… Латинство је пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на устајање.“[42] (преподобни Пајсије Величковски)

„Наша Православна Црква сматра римокатолике јеретицима.“[43] (преподобни Макарије Оптински)

„Римска црква је одавно скренула у јерес и новотарије… и уопште не припада Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.“[44] (преподобни Амвросије Оптински)

„Латинска јерес је најгора од свих јереси… јер она од Христа води човеку, учи га да уместо у Христа, верује у човека – папу.“[45] (свештеномученик Андроник Никољски)

Патријаршијска и Синодална посланица из 1895. године директно говори да је римокатолицима, да би достигли спасење, неопходно да приђу Православљу: „Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новаћења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колика је нужда вашег повратка и приступања старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења.“[46]

Древни и савремени Свети Оци износили су мисао о погибији јеретика тј. римокатолика, протестаната и монофизита. Свети Тарасије Константинопољски у писму јерменском католикосу је писао: „сада се кајем што… сам ћутао и нисам се противио јереси; и тврдим да вам је немогуће да се спасите, ако будете пребивали у јереси.“[47] Преподобни Теодосије Печерски је сведочио: „А који живе у другој вери: католичкој, муслиманској, или арменској (монофизити) – они неће видети живот вечни.“[48]

Преподобни Максим Грк је лутеране називао „наследницима геене.“[49] Свети Јован Кронштатски је писао: „Нечестиви неће видети Славе Твоје, Христе, тј. неверујући, они који не прилазе Цркви, римокатолици… лутерани… и реформисти, Јевреји, муслимани, сви будисти, сви незнабошци.“[50] Такође је преподобни Варсонуфије Оптински говорио својим чедима да је „за спасење неопходно да се буде члан Православне Цркве. У садашње време се развејало мноштво секти… Пришла ми је недавно једна жена у великој муци: њен муж је издао Православље, прешао у баптисте и оставио је са малом децом.

Пита: ͵…шта ће бити са њим?ʹ ͵Погинућеʹ, одговарам, ͵ако се не врати Православљу.ʹ

Понекада ми прилазе секташи: ͵…Ево ми верујемо у Христа… од Цркве смо отишли, али се ипак надамо спасењу.ʹ

͵Сујетна је ваша нада, ван Цркве је немогуће спасењеʹ, одговарам.

Људи који се налазе у Православној Цркви, иду истинитим путем ка Царству Небеском. Пливају по мору овога света у лађи где је кормилар – сам Христос. Људи, који ван Цркве стреме да препливају ово море на једној дасци, што је наравно немогуће, гину бесповратно.“[51]

 

5.3. Али неки од руских Светитеља последњег времена нису одговарали одређено на питање о спасењу или погибељи јеретика?

При објективном разматрању питања немогуће је ограничити се само на сведочења која служе као потврда наших мисли. Неопходно је рећи да су неки руски Светитељи XIX века на питање о могућности спасења римокатолика и протестаната одговарали неодређено. Пре свега воле да цитирају речи светог Теофана Затворника које су биле одговор на питање супруге тамбовског губернатора о спасењу римокатолика: „Не желим да судим да ли ће се спасити римокатолици – једно знам: ако оставим Православље и идем у латинство – без сумње ћу погинути.“[52]

Може се такође навести и одговор светог Николаја Јапанског на слично питање о спасењу римокатолика и протестаната: „Чврсто смо уверени само у то да осим кроз Христа нема других врата у Царство Небеско, као и да је пред нама прави пут тим вратима. Али да ли се може ући на та врата околним путевима, ми не знамо и остављамо Богу да суди о томе.“[53]

Износимо неколико примедби везаних за ове изреке.

Као прво, није коректно разматрати одбијање светитеља Теофана да суди о питању спасења римокатолика као доказ тврдње да ће се римокатолици спасити. Исто као и „не знам да ли ће се спасити“ светог Николаја разматрати као доказ позиције следбеника лажног учења о могућности спасења ван Цркве.

Као друго, ако ми, желећи да боље схватимо став светих Теофана и Николаја, наведемо и њихове друге изјаве, видећемо још мање основе да се они представљају као следбеници мишљења да наводно ван Православне Цркве има спасења. Код светог Николаја Јапанског, као што се види из његових дневника, ставови су се временом мењали, и у каснијим периодима се сусрећу прилично оштре изјаве: „Римокатолицизам је отров света, и предстоји му исто оно што је било и са Аријевом јереси, тј. нестајање из света. Протестантизам није мање од њега… и његов удео је исти.“[54] „Протестантизам је јама у коју ако човек добро упадне, нема му спасења!“[55]

Што се тиче светог Теофана Затворника, он је потпуно јасно учио да је само Православна Црква истинита Црква, да ван Ње нема Христа, нема истине, нема спасења: „не треба лутати погледом тамо-вамо да би се видело где је истина… Ван Православне Цркве нема истине. Она је једина верна чуварка свега што је Господ заповедио преко светих Апостола, и зато је она права Апостолска Црква. Други су изгубили Цркву Апостолску и … смислили да сами изграде такву цркву и подигли су је и такво јој име и дали. Име дали, а суштину нису могли да пренесу, јер је Апостолску Цркву саздао Господ Спаситељ по благослову Оца… И то јесте наша Православна Црква.“[56] „Овде је Христос, у нашој Православној Цркви и у некој другој Га нема. И не тражи, јер нећеш наћи.“[57] „Света Православна Црква јесте ризница спасења. Шта год ти је потребно за спасење – све ћеш наћи у њој и само у њој. Мимо ње и Сам Господ не даје та добра… Поставши Глава Цркве, Он не делује другачије на спасење наше сем кроз тело Своје. И не тражи други приступ до Његових ризница спасења. Таквог приступа нема.“[58]

Познате су и речи Светитеља у којима он пореди неправославне „цркве“ са различитим стадијумима смртоносне болести: „Код паписта су све Тајне повређене и изопачена многа спасавајућа свештенодејства. Папизам представља плућа са крастама или гнојем. Код лутерана је велики део Тајни и свештенодејстава одбачен, изопачен и у суштини и у форми. Они су налик онима којима су загнојене три четвртине плућа, а остатак се распада. Блиски њима, али још повређенији су – наши расколници… Сви такви или не дишу или не дишу у потпуности, зато представљају распаднута телеса или пресахњују као људи код којих су груди распаднуте.“[59]

Колико год чудно било, чак и ове речи следбеници разматраног лажног учења понекада представљају као да су оне наводно потврда њихове тачке гледишта, иако речи „распаднута телеса“ уопште не представљају синоним за речи „они који се спасавају“. На другом месту Светитељ директно говори: „расколницима и свим отпадницима од Свете Цркве нема спасења.“[60]

На крају, као треће, ради праћења тенденције код неких руских духовних аутора XIX века да неодређено одговарају на питање о могућности спасења римокатолика и протестаната, постоји подробно објашњење преподобног Амвросија Оптинског. Објаснивши немогућност спасења следбеника других вероисповедања, свети Старац пише: „зашто се у Русији отворено не  проповеда ова истина? Одговор је врло једноставан и јасан. У Русији је допуштена верска толеранција и иноверни као и православни заузимају важне дужности… Чим духовно лице почне отворено да проповеда да ван Православне Цркве нема спасења, иноверни на високим положајима почињу да се вређају. Због таквог положаја руско православно свештенство као да је стекло навику и укорењену особину да о овом предмету говори неодређено. А можда су и неки због свагдашњег контакта са иновернима, и још више због читања њихових књига почели снисходљиво и да мисле у вези са надом спасења и другим вероисповедањима.“[61]

 

5.4. Емотивни аргумент – „инославни мученици“

Понекад следбеници убеђења да се јеретици могу спасити, наводе као пример римокатоличке или протестантске мисионаре које су убили иноверни и питају: „зар се чак и за њих, који су пострадали за Христа до смрти, усуђујете да кажете да ће у будућем веку бити одвојени од Христа?“

Овај аргумент је у суштини немогуће супротставити јасним речима Апостола и Светих Отаца о погубности јереси. Он просто удара на емоције, одводећи дискусију из сфере разума у сферу личних осећања и сентименталности.[62]

Одговарајући на овај аргумент, нема потребе да се смишља нешто ново, довољно је подсетити се речи свештеномученика Кипријана Картагинског: „Ако људи не чувају савез и најискренију заједницу са Црквом, чак и ако би себе предали на смрт за исповедање имена Христовог, грех њихов се неће опрати ни самом крвљу. Неизгладива и тешка кривица раздора се не очишћује чак ни страдањима. Онај ко се налази ван Цркве не може да буде мученик.“[63] Такође, 34. правило Лаодикијског Сабора које гласи да „никакав хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичким, или који су пре јеретици били; јер су ови удаљени од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“[64]

Могу се навести и речи преподобног Амвросија Оптинског: „треба ли се дивити умишљеном усрђу и самопожртвовању ових делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? То су најжалоснији проповедници. Они се не труде да обраћају и приводе људе Христу, већ свом папи.“[65]

Заиста, иако се и међу западним мисионарима понекада могу сусрести снажни примери самопожртвовања, у целини, у мисијама јеретика има много тога што не одговара Јеванђељу или му директно противречи. Свети Николај Српски је говорио да су у Индији мисионари у многоме дискредитовали хришћанство уопште: „Јер вера без искрености није вера него куга. Куга духовна. То ми видимо овде на римокатоличким и протестантским мисионарима.“[66] Преподобни Амвросије Оптински подсећа да у муслиманским земљама римокатолички и протестантски мисионари пре свега проповедају не међу муслиманима, већ међу православнима који живе тамо, стремећи да их удаље од истинске вере. Сличне примере у Јапану наводи и свети Николај Јапански.

Насилна смрт неких римокатоличких и протестантских мисионара може дати повод за искрено сажаљење због њиховог страдања и краја, али не може да нас натера да заборавимо на процеп између истине и лажи, признавши да, при неким околностима, можемо сматрати јерес за безначајну ситницу која не утиче на спасење човека.

Човек који је неправилно записао адресу и кренуо на пут неће доћи до места где је кренуо, чак ако на путу буде пострадао. Такође човек који се руководи лажним представама о Богу неће стићи до Бога, пошто лаж не приводи истини, већ, напротив, удаљава од ње. Да, јако је жао људи који су, поверовавши лажном опису, уместо очевог дома упали у блато. Али ако ми, предавши се сентименталним осећањима, кажемо: „хајде да оне који су се заглибили у блато сматрамо за људе који су достигли очев дом“, самим тим ћемо повредити себе том лажју и никако нећемо помоћи погинулима.

Сведоци принципијелне разлике између Православља и јереси су наши Мученици који су пострадали од руке јеретика као, на пример, Зографски мученици, који су живи спаљени због одбијања да се поклоне папи римском; Кантарски мученици који су из истог разлога убијени на Кипру; Подљашки мученици које су убили римокатолици у Пољској и многи, многи други.

Свештеномученик Игњатије Богоносац, одлазећи на казну у Рим, у једном од својих посланица, осуђујући јеретике-докете, неколико пута пита: „Ако су они у праву, зашто ја онда трпим страдања?“ Сећајући се мученика, који су погинули од руке јеретика, желимо да питамо: ако јерес не представља препреку за спасење, зашто и због чега су пострадали сви ти Мученици? Зашто их је Црква прославила?

 

5.5. А шта са обичним инославним људима, који чак не знају особености догматике сопствених цркава?

Може се чути и следеће питање: „Разумљиво је зашто гину јересијарси и људи који су, знајући за Православље, свесно истрајавали у јереси. Али да ли се може говорити о сличном уделу обичних римокатолика и протестаната који можда уопште не знају за Православље нити о разликама између вере својих „цркава“ и Православне вере?

Заиста, немогуће је изједначити творце и идеологе јереси са онима који су себе прибрајали једној или другој јеретичкој заједници просто „по рођењу, вероисповедању“, који се уопште нису занимали догматиком, између осталог и вероучењем сопственог вероисповедања. Не можемо рећи да је кривица једних и других иста, али из тога не следи да други не сносе баш никакву кривицу.

У тим истим римокатоличким и протестантским народима налазили су се и до сада се налазе и такви обични верници који, међутим, живо се интересујући за веру Цркве, чују за Православље и улажу напоре – понекада и велике – да постану чеда Православне Цркве. Њих нема много, али они постоје. Зашто су они могли да прођу пут до Православне Цркве, а други, налазећи се у истим условима – нису? Зато што нису тражили истину, нису осећали глад за Бога. Нису знали за разлике своје номиналне вере од Православља не зато што нису исповедали православне догмате, већ зато што су иначе били равнодушни према догматима и веру доживљавали као један од допунских прилога за живот. Њихов унутрашњи поглед је био усмерен на земаљско и привремено. Наравно, они су признавали Бога и испуњавали неопходне обреде, али срж њиховог живота није било самопожртвовано следбеништво за Христом, већ жеља да стекну „једноставну људску срећу“. Због тога су они постали слични онима који су на позив Господа пажљиво одговорили: „Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме“, „Ожених се, и зато не могу доћи“ (Лк. 14:19-20). Тиме су заслужили осуду од Господа: „ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере.“ (Лк. 14:24) Они су „људи земље“ о чијем уделу је говорио свети Лука (Војно-Јасенецки) у горе наведеним речима.

Колико год то жалосно било, неким људима заблуда коју разматрамо у овој књизи управо представља препреку да приђу Православљу. Аутору ових редова познато је неколико примера римокатолика који живе у Европи (и један који живи у Светој Земљи) који су се, као резултат сопствених богословских трагања, убедили да је истина на страни Православне Цркве у свим њеним разликама од римокатоличке цркве. Они љубе Православље, признају његову истинитост, али их од преласка у Православну Цркву задржава управо тај, свуда на Западу распрострањен, став да ће се „спасити сви добри људи независно од њихове вере“. И пошто им се чини да то не утиче на спасење, они остају чланови римокатоличке цркве.

6. А шта ако иноверни и јеретици на неки мистичан начин улазе у Цркву?

Господ наш Исус Христос који је рекао: „Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“ (Јн. 10:9), рекао је такође да „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник“ (Јн. 10:1). Следбеници ове заблуде су се потрудили да смисле не мало интелектуалних схема „преласка на другом месту“ у тор овчији за оне који у свом животу нису пожелели да уђу тамо кроз Христа.

Многи од њих се слажу: наравно, спасење је само у Христу, али међу хришћане уписују „све добре људе свих религија“, који тобоже под видом Алаха, Буде, чак и идола поштују Христа, само не знају да то раде. Многи говоре: да, без Православне Цркве нема спасења, али ту одмах додају, да ми наводно не можемо да знамо где се завршавају границе Цркве и зато у чеда Цркве убрајају скоро све људе у свету.

Аутор ових редова је имао прилике да на пример чује такву идеју: постојали су у Цркви изузетни случајеви крштења песком (у недостатку воде). Зашто онда не бисмо допустили и „крштење ваздухом“ које се врши над „свим добрим људима“ неприметно за њих саме, због њихових добрих дела? На ово је одговор очигледан. Бог је дао човеку дар разума и дар слободе не да би се они пренебрегавали. У случају Крштења песком је постојало све оно што постоји у обичној Тајни Крштења, изузев воде. Постојала је вера у Христа као у Спаситеља, постојала је свесна жеља крштеног да постане хришћанин, постојао је посебан поредак службе које је извршило опуномоћено лице у сагласности са поретком који је указао Сам Господ (види Мт. 28:18). А „крштење ваздухом“ без личног избора „крштеног“, без вере у Христа, без оног који врши Крштење, без форме Крштења коју је установио Бог у Цркви – није ништа друго до бесмислена фантазија, профанисање саме идеје Тајне.

 

6.1. „Теорија грана“ и теорија „невидљиве Цркве“

Још раширенија је схема која претпоставља ширење граница Цркве укључивањем чланова свих или скоро свих заједница које себе називају „хришћанским црквама“. Све њене варијанте су позајмљене из протестантске мисли – почевши од „теорије грана“ која претпоставља да „земне преграде не долазе до неба“ и да Црква Христова у себе укључује све заједнице које се називају црквама као гранама једног дрвета – и завршивши теоријом „невидљиве Цркве“ која тобоже може да уједини не само вероисповести, већ и поједине, по својим особинама истакнуте, људе из различитих конфесија и деноминација, при чему ни сами ти људи чак и не сумњају да су „мистички“ чланови Православне Цркве.

Појава оваквих идеја није изненађење у протестантској средини где је учење о Цркви потпуно разорено, али је чудно да се сусреће међу људима који себе сматрају православнима, јер светоотачка еклисиологија не оставља нимало места за сличне маштарије.

У Символу вере исповедамо „једну Цркву“. По чему је једина Црква –  Христова? По јединству истине, јединству љубави и јединству тајни, од којих је главна – Евхаристија. Причешћујући се једним Телом и Крвљу Христовом, хришћани се мистично сједињују са Христом и једни са другима, постају део једног Тела Христовог „које је Црква“ (Кол. 1:24). „Тако смо многи једно тијело у Христу.“ (Рим. 12:5)

Преподобни Јустин пише о томе као о „свеистини“: „света Евхаристија је свепуноћа Цркве; она је живи, свесавршени Богочовек Господ Христос, Који у Својој Богочовечанској свепуноћи цео обитава у Цркви у век векова… Он је увек такав, какав је у светој Евхаристији; увек је такав за сваког причасника и у сваком причаснику… И кроз све то Он – наше освећење, наше преображење, наше спасење… и све то се добија у Богочовечанском телу – Цркви кроз причешће светим Евхаристијским Телом и Крвљу Спаситеља. Добија се и поима. Као што Тело Христово – Евхаристија јесте Црква, тако и Црква јесте Евхаристија, јер њоме и у њој се ми налазимо у саборном свејединству са свима Светима.“[67] Исто то говори и свети Иларион (Тројицки): „Смисао Тајне Причешћа је у његовој црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. Јако је значајно да је у светоотачкој литератури црквено јединство постављено у нераскидиву везу са Тајном Тела и Крви Христове.“[68]

Већ смо писали да су неки Свети Оци допуштали постојање тајни код јеретика, али треба нагласити да се при томе говорило или о крштењу или о свештенству. Никада ни један Свети Отац није допуштао валидност Тајне Евхаристије код јеретика.[69] Евхаристија је само једна и само у Цркви. До тог закључка долази и патријарх Сергије (Страгородски): „нека инославни и имају неке Тајне… али у црквеној Евхаристији инославни не учествују. Господ је рекао: „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6:53) Истина и инославни служе код себе евхаристију. Али ни ми не можемо учествовати у њиховој евхаристији нити они у нашој. А Евхаристија и јесте јединство причасника са Христом и у Христу међу собом. Значи, ако смо са њима у Евхаристији подељени, нека од страна служи лажну евхаристију. Две Евхаристије, које нису међусобно сједињење, истоветно Христове и истоветно истините не могу постојати, као што не могу постојати два Христа и две Цркве.“[70]

Зато канони строго забрањују причешћивање код јеретика и причешћивање јеретика. Блажени Јероним Стридонски је јеретичку евхаристију називао „демонском храном“, преподобни Теодор Студит је писао да „причешће од јеретика… отуђује од Бога и предаје ђаволу“,[71] а преподобни Теодосије Печерски је саветовао да се римокатолицима говори да се не сме „заједно Божанским Тајнама приступати, ни вама нашој служби, ни нама вашој, јер на мртвом телу служите… Мртви сте, о Латини, мртву жртву служите.“[72]

Свети Григорије Двојеслов прославља светог цара-Мученика Герминигилда кога је убио рођени отац јер је одбио да се причести од аријанца.[73] Ако је неко од Светих и допуштао мекши однос према евхаристији коју су служили јеретици, као на пример, преподобни Кирил Белојезерски, онда је о њој он писао као о хлебу и вину, који заслужују уважавање јер је над њима произнесено Христово име.[74]

Дакле, за човеково спасење је неопходно да се има истинска вера, јер „без вјере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11:6), затим да се уђе у Цркву кроз свето Крштење, јер „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), и, на крају да се живи по вери, испуњавајући заповести и причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53) – управо тиме се и одређује да ли човек припада Цркви Христовој или не.

Као поређење може се напоменути да и онај ко жели да путује возом, мора да купи карту, дође на станицу и пронађе потребан превоз. Сва три услова су једнако неопходни да би се циљ достигао. Ако недостаје неки од њих – воз ће отићи без нас. Чак и ако римокатолици имају крштење, немају истинску спасавајућу веру Православну, а расколници, чак и ако имају исту веру као и православни, немају у својим чашама Тела и Крви Христове.

Патријарх Сергије у истом том чланку сведочи: „ако погледамо историјске документе, показаће се да се ͵одувек, свуда и од свих веровалоʹ да Света Саборна и Апостолска Црква Христова постоји на земљи у виду видљиве, споља дефинисане организације која има своју јерархију, управљање и остало. Свако ко се налази у евхаристијском општењу са том организацијом, може да каже за себе да се налази у Цркви Христовој, а онај ко није у таквом општењу – не може.“

Заиста, Црква на земљи има потпуно видљив изглед, који може да се прати током целе историје кроз епископат и свештенство које сабира народ око Евхаристије. И у данашње време управо зато што Црква на земљи и јесте видљива и потпуно дефинисана заједница, сваки црквено образовани православни хришћанин, нашавши се у туђини без тешкоће налази локалну православну парохију, где може да се моли и причешћује.

Управо и речи Господње: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“, (Мт. 18:17) под Црквом подразумевају не неку аморфну, умом сагледавајућу и неодређену, већ потпуно конкретну, видљиву заједницу која се јасно разликује од других сопственим поретком који допушта могућност обраћања за решење неких недоумица.

Све наведено одузима сваку могућност за маштање о „невидљивој Цркви“. Навешћемо речи светог Нектарија Егинског о томе: „Само Црква води Христу све оне који верују у Њега и даје им право разумевање Светог Писма… Ван Цркве, као Нојевог Ковчега нема никаквог спасења… Без видљиве, Богом саздане, Цркве не може бити никакве везе између чланова било које заједнице која не би била Тело Христово, јер Тело Христово је – Његова Црква, чија је Он Глава. Без Цркве нико не може да се сједини са Телом Христовим; нико не може постати члан Христов… Они који себе воле да називају члановима невидљиве заједнице светих која се састоји од светих на целој земљи, који су познати само Богу, који сматрају да посредством чисто теоријске вере у Спаситеља постају учесници Духа Светога, који мисле да Спаситељ врши њихово спасење без посредства Цркве у заблуди су, јер ван Цркве нема спасења… Та Црква је видљива, она није просто сабрање људи који верују у Христа. Она је Божанска установа… У њој човек општи са Богом и постаје Дете Божије. Дело искупљења није просто богословска теорија. То је мистични акт који се врши у видљивој Цркви Христовој.“[75]

Исто тако је неприхватљива за православну свест и „теорија грана“. Одбацивање ове теорије може се видети код преподобног Јустина Поповића:

„Теорија грана“ (неоснована пошто су заједнице одвојене од Цркве) нису (живе) гране, већ одломљене и усахнуле. „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (Јн.15:6) И (зашто) се тек у XVI веку (Црква одједном) разгранала? Значи, нема органске везе (између Цркве и отпалих заједница). То да је „теорија грана“ и нејеванђелска и бесмислена и неприродна, доказује се (речима Господњим): „Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди… Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод… Ко у Мени не остане, избациће се напоље.“ (Јн. 15:1-6) Све је у личности Богочовека Христа: „Ја сам чокот, а ви лозе“, тако да ако човек отпада од Њега, онда усахњује, вене, умире. То се, у суштини, и догодило са папистима, протестантима и свим осталим јересима и расколима.“[76]

Треба рећи да је на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2000. године „теорија грана“ била званично осуђена. У саборном документу „Основни принципи односа РПЦ према инослављу“, јасно је речено да „Православна Црква не може да прихвати тезу о томе да, без обзира на историјске поделе, принципијелно дубинско јединство хришћана тобоже није нарушено и да Црква треба да се доживљава као да се поистовећује са свим ͵хришћанским светомʹ, да хришћанско јединство наводно стоји изнад деноминацијских баријера“ (II, 4), „… потпуно је неприхватљива и повезана са гореизложеном концепцијом такозвана ͵теорија гранаʹ, која утврђује нормалност, па чак и промислитељност постојања хришћанства у виду одвојених ͵гранаʹ…“ (II,5).

Следбеници разматране заблуде воле да траже примере у историји када су се разне Помесне Цркве или њихови самоуправљајући делови привремено налазили у делимичној или потпуној канонској изолацији од осталих помесних Цркава. По мишљењу модерниста такви случајеви треба да докажу њихову тезу да границе Цркве представљају нешто аморфно и неодређено, и да се у таквом случају појављује могућност да, формално слажући се са догматом о јединоспаситељности Цркве, у реалности уче о могућности спасења оних који никако себе нису сматрали члановима Православне Цркве.

Наравно, реално недовољна дефинисаност у различитим временским периодима канонских односа између православних људи никако не може дати основа за уписивање неправославних међу „мистичке“ чланове Православне Цркве. Слично томе недовољна дефинисаност демаркације руско-кинеске границе на Амуру уопште није значила да је на основу те недефинисаности могуће уписивање Пекинга и Шангаја као руских градова.

Поменути аргумент није истинит и са формалне стране. Да се не бисмо темељитошћу задржавали на сваком примеру и утонули у детаље, одговорићемо кратко. Ако се нека Помесна Црква или неки њен део налазио без молитвеног и евхаристијског општења са једним Помесним Црквама, али је чувао молитвено и евхаристијско општење са другим Помесним Црквама – онда то значи да је остајао део Тела Христовог, иако је пребивао у болесном стању. Ако није имала никаквог општења ни са једном од Помесних Црква, то значи да се у то време налазила у расколу, ван Цркве, и да треба захвалити Богу због тога што је тај раскол касније био превазиђен, што је отпало враћено и поново привијено Цркви Христовој. И у једном и у другом случају питање границе Цркве не представља никакву тајну, ако се при разматрању тог питања руководимо црквеним учењем, а не емоцијама и сентименталношћу.

 

6.2. Елитна катехизација у паклу

Друга популарна схема „преласка на другом месту“ која се данас шири међу православнима има своје порекло чак не од протестаната, већ од мормона. Последњи потпуно званично уче о томе да тобоже људи који су живели ван њихове „цркве“, исповедали друге вере, након смрти имају могућност да приме мормонско учење, крсте се и на тај начин „уђу у број оних који се спасавају“.

Пре неког времена тим поводом чак је настао скандал када су се Јевреји побунили, сазнавши да су по учењу мормона истакнуте жртве Холокауста биле обраћене у мормонство и постали чланови „Цркве светих последњег дана“. Мормони су издали званично извињење и обавезали се да више неће вршити „посмртна крштења“ Јевреја.[77]

Колико год то чудно било, у православној средини су се нашли људи који су код нас почели да проповедају и да насађују исто тако екстравагантне идеје. Преподобни Макарије Оптински је у своје време писао: „лутерани и римокатолици који су умрли у својој вери, не смеју се помињати на Проскомидији: док су били живи нису имали општење са нашом Црквом, како ћемо онда након смрти да се усудимо да их присајединимо Цркви.“[78]

Ето, међутим, нашли су се људи који су дали фантазији на вољу и смислили средство да након смрти „присаједине“ Православној Цркви јеретике и иноверне.

Они то чине, устајући на догмат о Христовом силаску у пакао. Сагласно учењу Цркве, након смрти на Крсту Господ Исус Христос је Својом људском душом, која се привремено одвојила од тела „сишао у преисподњу да би и одатле ослободио праведне“[79] и „победоносно са Собом одвео на небеса душе светих које су биле затворене тамо.“[80]

И ето, неки наши савременици су почели да уче да наводно силазак у ад није представљао једновремени акт, већ да представља дело које се продужило, тако да Христос непрестано пребива у паклу, да би душе свих умрлих људи сусрео тамо и проповедао им. Те душе, будући већ након смрти убеђене непосредно од Христа, примају Православље, постају чланови Цркве и излазе из пакла. У суштини све као код мормона, чак се говори и о „посмртном крштењу“.

Навешћемо цитат проповедника тог учења: „Христос је сишао у пакао. Шта то значи? Да ли то значи да је управо у том тренутку, у велику Суботу… сишао у пакао и извео све праведнике одатле тако? Када је извео? Када је васкрсао, пре Васкрсења и замислите, ето само што их је извео, у то време на другом месту је умро праведник, који Га још није знао – Христа, који је још живео Старим Заветом, а Христос је већ све праведнике извео. Шта мислите, како даље, да ли се може тако разумети силазак у пакао? Јасно да ту нешто није у реду.“[81]

Ето, на овом „замислите“ стоји сва основа доказа новог учења које се убацује у Цркву. Уважени предавач нам предлаже да упоредимо Христа Спаситеља са ликом из старе видео игрице „весели кувар“ који је био принуђен да трчи тамо-амо да би ухватио кобасице које непрестано падају са врха. Исто тако, по његовој мисли, и Христос не може да напусти пакао, док у њега упадају душе нових праведника, који не знају за Њега.

Хоћу одмах да питам: а зашто смо дужни да замишљамо тако нешто? Зашто смо дужни да замишљамо нешто о чему нам не говоре ни Писмо, ни Предање Цркве, већ оно што служи за разарање истине које објављују и Писмо и Предање? Зашто не бисмо замислили, на пример, да је по Свом Промислу Господ тако уредио да су након Његовог Оваплоћења сви праведници и истинољупци како из јеврејског, тако и из других народа постајали слушаоци проповеди апостола и њихових наследника? Примери Корнилија капетана и етиопског евнуха нам говоре управо о томе.

Идеја о томе да Господ наводно наставља да се налази у паклу, проповеда тамо душама новоумрлих људи и убеђује их да поверују у Њега, представља потпуно ново учење, никада раније познато Цркви, и туђе вери Цркве. А већ то само по себи подводи то учење под речи апостола: „ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:9)

Црква учи да је Господ Исус Христос силазио у пакао обоженом душом док је она била одвојена смрћу од Његовог тела. Затим се Његова душа сјединила са телом и догодило се Васкрсење, а затим и чудесно Вазнесење на небеса и сада Христос људском природом пребива са десне стране Оца. О томе говори сваки хришћанин, исповедајући у Символу вере Господа Исуса Христа „Који је васкрсао у трећи дан по Писму, Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца“.

Могу се такође навести речи светог Инокентија Херсонског: „Наш Спаситељ је сишао у пакао Сам, Својом вољом и Својом влашћу, сишао да би убрзо и изашао из пакла, сишао сам да би одатле извео све оне који су са вером очекивали Његов долазак.“[82]

Гореуказано ново учење противречи речима апостола које говоре „усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници;“ (1 Петр. 3:18-19) „Зато вели: Узишавши на висину заплијени плијен и даде дарове људима. А оно ͵узиђеʹ шта је, осим да прво и сиђе у најдоња мјеста земље? Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса да испуни све.“ (Еф. 4:8-10)

Јасно је речено „сиђе у најдоња места земље“ након чега „узиђе“, а не „стално силази“ или „сиђе и пребива у најдоњим местима земље“. О томе где Христос пребива, апостол Петар говори потпуно јасно: „Који, отишавши на небо, са десне је стране Бога.“ (1 Петр. 3:22)

Сем тога, указано лажно учење лишава смисла сам људски живот на земљи. По православном учењу, овај живот је дат човеку као време за избор – да ли је човек са Богом или против Бога и учињени избор, изражен у речима и делима човека одређује његов посмртни удео.

Преподобни Варсонуфије Велики говори: „Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети… Брате, овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци.“[83] И свети Јован Златоуст пише: „Само је овај живот време за подвиге, а након смрти – суд и кажњавање. ͵У паклуʹ, написано је, ͵ко ће Те славити?ʹ“ (Пс. 6:5)[84] И у богослужбеним текстовима Православне Цркве је изражена иста та мисао: „Нема у аду покајања, нема тамо другог олакшања: тамо је црв који не спава, тамо је земља мрачна и помрачена сва.“ (Чин погребења свештеника) Такође је изражена у таквом саборно утврђеном документу као Православно Исповедање источне Цркве: „душа након смрти не може да се ослободи или покаје и ништа да уради што би је искупило из пакла.“[85]

Указано лажно учење лишава смисла и постојања земну Цркву, јер овај приступ Цркву чини потпуно непотребном – ако прихватимо да Христос након смрти свеједно свакога лично сусреће у паклу и даје могућност да се уђе у рај, каква је разлика онда – бити у Цркви или не, проводити подвижнички живот или се давити у гресима, ако је крај свима исти?

Штавише, сагласно тој идеји испоставља се да је боље проводити живот тако да доспеш у пакао јер то омогућава да се вера прими на елитнији начин – не од простих свештеника на земљи, већ од Самог Христа, Који наводно дежура у паклу срећући душе свих који долазе тамо и питајући их, да ли би они макар сада били љубазни да Га признају као Спаситеља у замену за избављење од тамошњих мука.

Напоменимо још једном догматско учење Православне Цркве које излаже преподобни Јустин: „Религиозно-морално стање душа у загробном животу се не мења суштински. Ако би га Бог у корену изменио, онда би учинио насиље над неприкосновеном слободом људске душе и истребио оно што личност чини личношћу. Међутим, и сама душа у загробном животу, иако би свом својом природом и желела да се потпуно измени и почне нови живот, потпуно различит од њеног живота на земљи – не би могла то да учини. Не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело – неопходни део људске личности за потпуно самостално испољавање воље и делатности последње и зато што нема земаљске услове и средства за спасење.

Другим речима, у загробном животу је покајање немогуће, јер тамо дозрева оно што је посејано и нарасло на земљи. На то указује Свето Писмо, поредећи земаљски живот са сејањем, а живот иза гроба – са жетвом. (види Гал. 6:7-8)“[86]

7. Разматрање сведочанстава Светог Писма и Предања који се наводе у корист разматраног лажног учења.

Следбеници лажног учења о могућности спасења иноверних, јеретика и расколника знају да неће успети да га унесу у Цркву ако га не поткрепе ауторитетом Светог Писма и Светог Предања – та два извора Божанског Откровења, који су значајни за сваког побожног православног хришћанина.

Зато су током година свог деловања смислили низ аргумената са навођењем цитата из Библије и Светих Отаца. У наставку ћемо размотрити најзначајније и оставити читаоцу да просуди о томе колико су они основани.

Познато је да је сатана, кушајући Христа у пустињи, цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући овај еванђелски догађај, преподобни Јефрем Сирин пише: „оно што му је било потребно узео је из Писма, а што му је противречило је изоставио. Тако и јеретици из Писма узимају оно што им је потребно за своје саблажњујуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би се на тај начин јасно показали као ученици свог учитеља.“[87]

У већини случајева модернисти игноришу традицију светоотачког разумевања местâ из Библије које цитирају, иако 19. правило VI Васељенског Сабора налаже: „Кад се породи какав спор о некоме мјесту у Светом Писму, никако другачије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела Цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи.“ У Светим Оцима је дисао исти Тај Дух Свети, Који је био у пророцима и апостолима, тако да кроз њих Сам Господ открива како је потребно тумачити Његову реч. Зато свети Игњатије (Брјанчанинов) говори: „Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих Пророка и Апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно? Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих Отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!“[88]

Зато ћемо библијске цитате које наводе противници размотрити у светлу светоотачког разумевања.

 

7.1. Дела ап. 10:35

Следбеници мишљења да је наводно без познања и примања Христа могуће спасење – важно је само да је човек чинио добра дела, а није важно да ли верује – посебно указују на речи апостола Петра о томе да је „у сваком народу мио Богу онај који га се боји“ (Дела ап. 10:35).

Нисмо случајно навели речи преподобног Јефрема. При изучавању начина на који следбеници разматране заблуде користе цитате, јавља се осећај да они мисле да су људи из њиховог аудиторијума искључиво људи који нису упознати са Писмом. Јер само је у том случају могуће не приметити да разумевање ових речи апостола Петра, које предлажу модернисти, оштро противречи његовим другим речима које потпуно јасно изражавају учење о спасењу.

Нас покушавају да убеде да је апостол Павле, који је писао да је чак испуњењем старог закона који је дао Истинити Бог немогуће достићи спасење (види Гал. 2:21), у стварности наводно учи да могу да се спасу чак и људи који поштују идоле и нису хтели да знају за Божије Откровење и да је апостол који је говорио: „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20), и који је клицао: „какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником?“ (2 Кор. 6:15), тобоже сматрао да ће у Царству Божијем постојати општење оних који су поштовали Бога и оних који су приносили жртве демонима, оних који су се молили Христу са онима који су се клањали Велијару.

Мислимо да је апсурдност сличних мисли очигледна. Нормално да од модерниста предложено тумачење апостолских речи не само да противречи светоотачком тумачењу, већ га директно изобличавају Свети Оци, посебно преподобни Јосиф Волоцки:

„Ако је ͵у сваком народу мио Богу онај који га се бојиʹ (Дела ап. 10:35), зашто Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили добра дела више од свих – већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био угодан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: ͵Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједиоʹ? (Мт. 28:19-20) И још је рекао Господ: ͵Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.ʹ (Мк. 16:16)

Велики апостол Петар је рекао ͵у сваком народу мио Богу онај који га се боји и твори правдуʹ за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, пре Његовог Распећа и Васкрсења, за људе који су се у јеврејском и другим народима бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима већ истинитом Богу, као Корнилије и њему слични. Међутим, након Оваплоћења Христовог, Његовог Распећа и Васкрсења ͵нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спастиʹ (Дела ап. 4:12). Господ у Светом Јеванђељу говори да онај ко се не роди од воде и Духа у име Оца и Сина и Светога Духа не може да се спаси, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар, крстивши праведног Корнилија о коме је Бог јавио апостолу… Сада су људи Богу угодни због њиховог Крштења и стремљења ка добрим делима. Пре оваплоћења Христовог, Богу су били угодни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол ове речи рекао за праведнике који су живели пре Христовог Оваплоћења, за оне који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису поклањали идолима. За њих је и апостол Павле рекао: ͵Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону.ʹ (Рим. 2:14-15)“[89]

 

 

7.2. Рим. 2:14-15 и 1 Кор. 5:13

Друге текстове које често наводе следбеници разматране заблуде су речи апостола Павла: „Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају“ (Рим. 2:14-15) и друге његове речи: „А онима који су напољу судиће Бог.“ (1 Кор. 5:13) Из ових апостолских речи о томе да ће се незнабошцима који нису знали за Откровење судити по њиховим делима на основу сведочења њихове савести, следбеници ове заблуде желе да изведу закључак о могућности спасења оних који нису поверовали у Христа и који се нису сјединили са Њим у Крштењу.

Предлажу нам чудну логику: „биће им суђено“ – значи „биће оправдани“. Али одакле је узето ово значење? За сваког човека који је истински савестан, речи „судиће ти се по твојим делима и по праведности ћеш добити за њих оно што ти следи“, уопште нису „сјајне вести“. То је страшна пресуда јер савест подсећа на све грехе који не заслужују награде, већ казне.

Биће суђени – значи биће осуђени у сагласности са гресима које су учинили, како о томе директно говори апостол на том истом месту: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити… На дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа.“ (Рим. 2:12,16)

Речи апостола о суду Божијем над онима који су напољу свети Јован Златоуст није схватао као „сјајну вест“ о могућности оправдања, већ, напротив, као страшно упозорење о вечном кажњавању: „Да неко из његових речи ͵Јер што да судим и онима који су напољу?ʹ не би извео закључак да ће незнабошци остати некажњени, он им указује на други суд – Страшни суд. Говори то да би уплашио оне који су напољу и да би уз то утешио своје и да би показао да временска казна избавља од вечне и бесконачне.“[90]

Човек би могао да се оправда сведочанством своје савести само када би провео безгрешни живот. Међутим, Бог нам говори да „нема човека праведног на земљи који твори добро и не греши“ (Проп. 7:20), „нема човека који не греши“ (2 Дн. 6:36), „сви сагријешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3:23). По сведочењу светог Веде Блаженог: „сви људи се рађају у тами порока и пребивају у мраку док их не просвети благодат Крштења Христовог.“[91] Човек који није прибегао благодати Крштења није користио пут спасења који је Христос открио за све, остао је у мраку својих грехова.

Постојање савести указује да нико неће побећи од суда. Када не би било тог гласа Божијег у човеку, онда не би имало за шта да се суди онима који нису добили информацију о вољи Божијој из спољашњих извора.

Међутим, како објашњава блажени Теофилакт: „апостол сада говори о томе на који ће се начин судити свим људима уопште. У дан суда стајаће испред нас наше сопствене мисли, да нас осуде или да нас оправдају, и човеку на том суду неће бити потребни други тужиоци ни други браниоци.“[92] И тада, по тумачењу блаженог Теодорита, оне који нису знали Божански закон Судија ће због њихових сагрешења „законито казнити, по, за њихову природу, урођеном дару да распознају добро и зло… Савест оних који су живели ван закона ће се час оправдавати, истичући као изговор незнање, час ће примати оптужбу и објављивати праведност донете пресуде.“[93]

 

7.3. 1 Тим. 4:10

Други аргумент следбеника разматраног лажног учења је и позивање на речи Писма и Предања Цркве у којима се говори да је Христос дошао ради спасења свих људи. Посебно воле да наводе речи апостола: „јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1 Тим. 4:10) Из ових речи и сличних светоотачких мисли да је Христос дошао ради свих људи, модернисти желе да извуку закључак да се на тај начин може говорити о спасењу не само хришћана, већ и муслимана, будиста, идолопоклоника, итд.

Овај закључак је, међутим, неоснован. Замислимо да човек који иде у храм путем улази у дом где се налазе његови пријатељи и зове их да му се придруже. Као резултат тога неки одлазе у храм, а неки ће одбити и остати код куће. Онај што их је позвао ушао је у дом ради свих, али су од његовог доласка имали користи само они који су послушали и кренули у храм.

Управо тако и објашњава ове речи свети Теофан: „͵Јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјернихʹ (1 Тим. 4:10) – Он не само да жели да спасе све, већ је уредио и дивни начин спасења, откривен за све и увек моћан да спасе сваког ко само пожели да га користи. Али зашто је Он Спаситељ ͵особито вјернихʹ? Зато што се спасавајућа Божија жеља и спасавајући Божији поредак простиру на све и довољни су за спасење свих; међутим, у стварности се спасавају само верни, то јест само они који су поверовали у Благу вест и они који након примања благодати живе у духу вере. Тако да Бог, Који увек жели и увек може да спасе све, у реалности јесте Спаситељ само верних. Μαλιστα – значи: тако, управо тако. Зато се  ͵особито вјернихʹ – може превести: управо верне.“[94]

Свети Тихон Задонски директно одбацује модернистичко схватање ових речи: „На твоје питање: ͵Ако је Христос ради свих дошао у свет, зар се сви не спасавају?ʹ – одговарам ти кратко. Воља Божија жели спасење свима, и Христос је дошао да спасе све као што сам ти писао, али се не спасавају сви. Христос Господ је након Свог Васкрсења рекао апостолима: ʹИдите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.ʹ (Мк. 16:15-16) Зато ко прихвата Његову веру и крсти се ͵у име Оца и Сина и Светога Духаʹ тај се спасава, а ко Га не прима, тај гине. Тако Га нису примили Јевреји, као Његов народ, како пише: Господ Исус ͵својима дође, и своји Га не примише.ʹ (Јн. 1:11) Тако Га не прихватају муслимани и други народи, и идолопоклоници и лажни хришћани, који на језику имају веру, а у срцу безбожност, о којима је апостол писао: ͵Говоре да знају Бога, а дјелима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дјело.ʹ (Тит. 1:16)“[95]

 

7.4. Мт. 12:32-33

Још један аргумент проповедници ове заблуде граде на речима Господњим: „Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.“ (Мт. 12:32-33) Они желе да представе да се ове речи односе само на оне који се, знајући истину, свесно противе истини. И зато тобоже сви јеретици и иноверни који, иако се због незнања не противе истини Православља биће оправдани и спасени, чак и ако хуле на Христа. Као потврду свог тумачења модернисти наводе речи Светих Отаца, посебно, светог Јована Златоуста и светог Теофана Затворника, који су говорили да противљење очигледној истини јесте хула на Духа Светога.

Без сумње, нико неће спорити да се свесно, огорчено противљење истини неће опростити ни у овом, ни у будућем веку. Међутим, Свети Оци на које се позивају модернисти нису говорили да је ЈЕДИНО ТО хула на Духа Светога. Свети Оци својим тумачењима допуњују један другог. Зато ради потпуне представе о светоотачком схватању смртног и неопростивог греха хуле на Духа Светога треба такође да обратимо пажњу на речи преподобног Јефрема Сирина: „Који грех је неопростив? Грех против Духа Светога. То је грех сваког јеретика зато што су јеретици хулили и хуле на Духа Светога. Њима се неће опростити ни у овом ни у будућем веку, по речи Господњој, јер су се успротивили Самом Богу од Кога је избављење; и ко ће им помоћи?“[96]

На разумевање које предлажу модернисти директно је упозоравао свети Атанасије Велики: „реци ми – зар ће се хула на Сина опростити аријанцима, симонијанима, савелијанима, фотинијанима и свим непријатељима који хуле оваплоћење Сина? Нека се удаљи од нас таква бесмислена мисао!… хула на Духа је неверје, и нема другог начина да се стекне опроштај него да се постане веран; грех безбожја и неверја се неће опростити ни овде ни у будућем веку.“[97]

Умесно је сетити се такође да свети Марко Ефески у својој окружној посланици поводом Фирентинског сабора у грех хуле на Духа Светога прибраја учење о filioque које, као што је познато, и данас исповедају и римокатолици и протестанти. Истог мишљења је био и преподобни Пајсије Величковски, који је рекао „боље ти је да пребиваш у сиромаштву, неголи да похулиш Светога Духа како Га хуле Римљани.“[98]

 

7.5. Покајани разбојник

На крају, следбеници ове заблуде и те како воле да се позивају на пример покајаног разбојника – ето, он није био крштен, а спасио се, значи, морате да признате да се незнабошци и сви они који не верују у Христа могу спасити без Крштења.

Јако чудан аргумент. Као прво, покајани разбојник није био незнабожац, он је био Јеврејин, то јест, већ је самим обрезањем ушао у Завет са Богом и знао, у крајњој мери, основне истине богооткривеног знања, иако и није следио то знање у животу. Као друго, сагласно са Јеванђелистом Луком, он је веровао у Христа Распетог, називао Га Господом и Њему се обраћао молбом за спасење. Како његов пример може да служи као оправдање за мисао да могу да се спасу и они који нису били у Завету са Богом и који нису веровали у Христа?

Свети Кирил Јерусалимски пише: „Ко се не крсти, нема му спасења, осим мученика који и без воде примају Царство небеско. Спаситељ је искупио васељену Крстом и био је прободен у ребро и из утробе је потекла крв и вода да би се једни, у време мира, крстили водом, а други у време гоњења, својом сопственом крвљу. Да је Спаситељ и мучеништво назвао крштењем послушајте реч: ͵можете ли пити чашу коју ја пијем и крстити се крштењем којим се ја крстим?ʹ (Мк. 10:38) Мученици познаше ово и постадоше пример и свету и анђелима и човеку.“[99]

У Цркви је познато древно предање које о покајаном разбојнику говори као о Мученику. Блажени Јероним је писао: „Христос је са крста разбојника увео у рај; и да нико не би сматрао обраћење закаснелим – претворио казну за убиство у мучеништво.“[100] Свештеномученик Кипријан Картагински, рекавши, да су мученици „крштени најславнијим и највећим Крштењем крвљу“ наставља: „а да они који су се крстили својом крвљу и осветили страдањем достижу савршенство и добијају благодат Божанског обећања, показује тај исти Господ у Јеванђељу, када говори разбојнику, који верује у Њега и исповеда Га у свом страдању, да ће бити са Њим у рају.“[101]

Не само свети Кипријан, већ су и други Свети Оци јасно учили да је разбојник примио Крштење. Преподобни Јефрем говори: „разбојник је добио отпуштење грехова кроз тајну воде и Крви које су истекле из ребра Христовог.“[102] Свети Јован Златоуст говори да је „Христос крстио разбојника на крсту из Своје ране и он се истог тренутка удостојио да отвори врата раја.“[103]

„Разбојнику је било обећано спасење од Спаситеља; међутим, времена није било и није пошло за руком да оствари своју веру и просвети се (Крштењем), а речено је: ͵ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.ʹ (Јн. 3:5) Није било ни прилике, ни могућности, није било ни времена за разбојника да се крсти јер је тада висио на крсту. Спаситељ је међутим нашао излаз из тог безизлазног положаја… Христос је уредио тако да је након страдања један од војника пробо ребро Господње и из њега ͵изиђе крв и водаʹ (Јн. 19:34)… – не просто истекла, већ са шумом тако да је бризнула на тело разбојника; јер када илази са шумом она прсне, а када истиче полако, онда иде тихо и спокојно. Међутим, из ребра су крв и вода изишли са шумом, тако да су прснули на разбојника и тим окропљењем је он био крштен.“[104]

Тако учи и свети Димитрије Ростовски који у Слову на Богојављање говори да је за покајаног разбојника „вода која је истекла из ребара Христових, постала вода Крштења“ и позива се при том на преподобног Анастасија Синаита.

 

7.6. Свети Иринеј Лионски и свети Јован Златоуст

Често у низу цитата који тобоже потврђују лажно учење о могућности спасења идолопоклоника и уопште нехришћана наводе речи светог Иринеја Лионског, и то у следећем облику: „Христос је дошао не само ради оних који су поверовали у Њега, већ уопште за све људе, који … су желели да виде Христа и чују Његов глас. Зато ће све такве Он у другом доласку Свом претходно подићи… васкрснути и поставити у Своје царство.“[105]

У овом облику је цитат употребио један од истакнутих проповедника разматраног лажног учења, и многи његови истомишљеници су просто почели да га копирају. Међутим, ако се погледамо целину текста светог Иринеја, уопште нећемо видети основу за мисао о спасењу идолопоклоника и јеретика.

Светитељ говори о силаску Христа у пакао онима „о којима је Он и говорио ученицима: ͵да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите и чути што ви чујете.ʹ (Мт. 13:17) Јер Христос није дошао само ради оних који су у време Тиверија цезара поверовали у Њега, и Отац је показао Свој промисао не само ради људи који живе сада, већ уопште за све људе, који су се од почетка у свом покољењу по сили бојали и љубили Бога, и праведно и побожно понашали у односу на ближње и желели да виде Христа и чују Његов глас. Зато ће све такве Он у другом доласку Свом претходно подићи од сна и како њих, тако и оне којима треба да се суди васкрснути и поставити у Своје царство. Јер један је Бог који је усмеравао патријархе у складу са Својим одлукама и оправдао обрезане по вери и необрезане кроз веру.“

Навели смо цитат у потпуности, без исечака и појачали делове текста које су модернисти скратили. Није тешко приметити да у овом тексту свети Иринеј говори о спасењу старозаветних патријараха, пророка и праведника који су веровали у истинитог Бога, љубили Га и бојали се Њега, веровали у Христов долазак и чекали Га. У овом цитату се налази излагање истине која је општепозната у Цркви. Да би се овај текст претворио у доказ о могућности спасења оних који су се клањали идолима, нису веровали у истинитог Бога, проповедници разматране заблуде су морали активно да се „прихвате маказа“. Када се виде ове методе, у сећање долазе речи отаца Шестог Васељенског Сабора упућене противнику: „ево, ти си и то сведочанство Светог Оца откинуо несувисло; не приличи православнима да тако унижавају изреке Светих Отаца, истргну их без смисла; то је пре дело јеретика.“[106]

Учење светог Иринеја о уделу идолопоклоника и јеретика сагласно је са учењем и других Светих Отаца: „све јереси, колико год да их има, признају да је Бог Један, али својим злим учењем изопачују истину, као што се незнабошци својим идолопоклонством показују незахвалним Ономе Ко их је створио. Они презиру образовање Божије, говорећи против свог сопственог спасења, постајући најсуровији тужиоци и лажни сведоци против себе самих… они се неће прибројати праведнима због свог неверја“,[107] „јеретици који приносе олтару Божијем туђ огањ, тј. туђа учења биће спаљени небеским огњем, као Надав и Авијуд“.[108]

Свети Иринеј није једини Свети Отац који је на тај начин пострадао од људи који по сваку цену желе да у Цркву прогурају учење о могућности спасења иноверних и јеретика. Колико год то чудно било, они међу своје следбенике уписују чак и светог Јована Златоустог који је веома јасно и на многим местима говорио управо супротно. Његове речи о томе да „јересима не остављамо наде на спасење“ су већ биле цитиране горе. Навешћемо још његових речи: „Незнабожац, који не зна Бога, дужан је да плаче; зато што он, чим умре – одмах иде на казну. Достојан је да се скрушава и Јудејац, који је, не верујући у Христа, осудио своју душу на погибао. Достојни су сажаљења и наши оглашени, ако они, по свом неверју или по лењости ближњих, скончају без спасавајућег Крштења.“[109]

На основу чега се модернисти усуђују да упишу светог Јована Златоустог у своје редове?

Они наводе његове речи о томе да једно тело Цркве чине „сви верујући који год постоје у васељени, који су постојали и који ће постојати. Исто као што су и они који су пре доласка Христовог угодили Богу. Зашто? Зато што су они знали Христа.“[110]

Али где се овде говори о спасењу оних који нису знали Христа? Светитељ говори о тим истим старозаветним праведницима који су се трудили да угоде Богу и знали по откровењу Духа о Његовом доласку, а и о хришћанима који су познали Христа и угодили Богу након Његовог доласка. Поражавајуће је видети како изреку о томе да Цркву чине они који угађају Богу и знају за Христа, покушавају да представе као доказ директно супротстављених ставова – да тобоже на неки начин могу да уђу међу чеда Цркве и спасу се људи који не верују у Христа и труде се да угоде демонима, који се крију иза имена незнабожачких богова.

Друга изрека Светитеља на коју се понекада позивају следбеници разматраног лажног учења је ова: „Ни за Јудеје, ни за људе уопште, несреће нису биле неправедне већ су и једни и други трпели казну за оно у чему су сагрешили. Међутим и једне и друге који су се утапали у толико великом злу, Господ је удостојио спасења. Јудеји, обузети мноштвом зала, нису могли да узимају чак ни храну… А незнабошци нису желели да слушају савете сопствених философа, зато су једни осудили Сократа на смрт, други су подвргли Анаксарха нечувеној казни, трећи су следбенике Питагоре, тешко их увредивши, убили пре времена. Међутим, и њих је Бог на сваки начин привукао учешћу у бесмртној храни, побудио да јој приступе са потпуним расположењем и ослободио из врата смрти.“[111]

Модернисти покушавају да тумаче ове речи као да се наводно односе на спасење Сократа, Анаксарха и Питагоре, док Светитељ овде говори о спасењу незнабожаца који су поверовали у апостолску проповед Јеванђеља народима које је Бог „побудио да приступе к њој са потпуним расположењем“.

Свети Јован, као и други Свети Оци, са одобравањем су се односили према чињеници да су неки древни грчки философи критиковали традиционални политеизам, али је то било далеко од одобравања њиховог учења, а још даље од мисли о даровању спасења тим философима због њихових учења. У целини, однос Светитеља према њима био је прилично оштар: „Сократ је… све чинио због сујете. Да сте упознати са његовим учењем, ја бих… вам показао колико много лицемерја има у њему, и као код самог Сократа… цело учење је проникнуто сујетом.“[112] За Питагору Светитељ говори да он „не само да није донео никакву корист за човечанство, већ му је још и много штете наносио“, називајући његово учење „сатанском гнусобом и пропашћу“.[113]

 

7.7. Мишљење светог Јустина Мученика о древним грчким философима

Једини човек који је заиста допуштао да су древни грчки философи били међу спасенима јесте древни апологет свети Јустин Мученик. Следбеници ове заблуде воле да наводе његове речи о томе да је Христос „Слово, коме је близак цео људски род. Они који су живели у сагласности са Словом су хришћани, макар се и сматрали за безбожнике: међу Јелинима су такви Сократ, Хераклит и њима слични.“[114] Притом се цитиране речи неизоставно предају као наводно типична фраза која карактерише заједнички однос Светих Отаца према овој теми.

Пре свега треба истаћи да ову изреку није коректно везивати за незнабоштво и сматрати је за потврду могућности спасења идолопоклоника пошто су за светог Јустина ови философи били важни као пример оних који су, живећи у незнабожачком окружењу, одбацили поклоњење незнабожачким боговима (зато и говори „сматрали за безбожнике“). „Сократ је одлучио да… руководећи се истинским разумом и испитивањем одведе људе од демона.“[115]

Такође зато што је свети Јустин веровао да ти философи знају Стари Завет: „у свему што су философи… говорили о бесмртности душе, о казнама након смрти, о сагледавању небеског и о сличним предметима, узимали су од пророка – кроз њих су могли да схвате и изложе то.“[116]

Што се тиче конкретно незнабоштва и незнабожаца, свети Јустин директно говори да је незнабоштво потекло од демона: „Још у древна времена зли демони су, отворено се јављајући, оскврњавали жене и дечаке и наводили поражавајуће ужасе на људе, тако да су их они који нису расуђивали разумом о њиховим делима, будући обузети страхом и не знајући да су то били зли демони, називали боговима“;[117] „демони се само за то и труде да одведу људе од Бога Творца и Његовог Прворођеног Христа Бога“;[118] апологет упозорава и на крај оних који су им веровали: „тела нечестивих, у стању да вечно осећају, (Бог) ће послати заједно са злим демонима у вечни огањ.“[119]

Као и други Свети Оци, Мученик Јустин учи да Крштење јесте једини пут ка спасењу. У опису Крштења он наводи речи Христове: „ако се не родите поново, нећете ући у Царство Небеско“,[120] а у другом делу: „Једино Крштење може да очисти оне које се кају и оно је вода живота“,[121] да бисте „задобили отпуштење ваших грехова и наду на наследство обећаних добара нема другог пута осим тога да ви, познавши нашег Христа и умивши се тим Крштењем за отпуштење грехова о коме је јављао Исаија, живите затим без греха.“[122]

И поново видимо исту слику – Светитеља који је учио да осим Крштења „нема другог пута“ модернисти представљају за проповедника учења „другог пута има!“

Сагласно са древном вером Цркве, свети Јустин Философ је сматрао да је оне који су се упокојили до доласка Христовог у истинској вери Христос извео из пакла. Свети апологета се није разликовао по својим погледима од других Светих Отаца ни у том учењу, ни у учењу о спасењу кроз Крштење, ни у учењу о погубности незнабоштва. Он се разликовао у томе што је философе сматрао да су веровали у једног Бога и да су се борили против поштовања демона, да су живели сагласно Његовој вољи, да су чак знали и поштовали Његово откровење преко пророка.

Представљање мишљења о Сократу и Хераклиту као о „хришћанима пре Христа“ као заједничког светоотачког мишљења није коректно пошто је свети Јустин Философ био једини аутор канонизован од Цркве који је то мишљење износио. Као илустрација да то мишљење уопште није било прихваћено може да послужи пета анатема из одлука Константинопољског сабора 1084. године: „Онима који тврде да су тобож грчки мудраци… и овде били и да ће на будућем суду бити богатији врлином од људи који су, иако су били побожни и православни, сагрешили по слабости људској или по незнању – анатема.“ Наравно, свети Јустин није говорио да су Сократ и Хераклит богатији врлином од хришћана који су сагрешили, међутим, указане речи саборске одлуке не остављају место за идеје о философима као „хришћанима пре Христа“.

Горе су наведене Златоустове речи критике Сократа и Питагоре. Могу се навести и речи светог Кипријана Картагинског: „Постоје нечисти лутајући духови који су се утопили у световним пороцима и кроз пристрашће према земаљском одвојили од силе небеске, који не престају – сами погинувши – да погубљују, сами бивши развратни – да шире разврат. Зато их знају под именом демона. И Сократ је говорио да он добија поуке од демона и да се управља демонском вољом… Дакле, иза статуа и скулптура се скривају ти обоготворени духови… Главна њихова брига је да одвлаче људе од Бога, одводе људе од разумевања истинске религије ка сујеверном поштовању себе и пошто су сами осуђени на казну, траже саучеснике у казни у онима које успеју обманом да увуку у учествовање у овом злочину.“[123]

Није тешко запазити да се однос према незнабоштву поклапа и код светог Кипријана и Јустина, исто као и учење о Крштењу. По тим питањима, учење светог Јустина се није разликовало од других Отаца и он није наводио мисли које под његовим именом покушавају да оправдају модернисти. Он није грешио у вези са догматиком, већ у вези са конкретним људима – неколико древних грчких философа које је неоправдано убрајао у групу старозаветних богољубаца.

 

7.8. Догађај из Житија светог Григорија Двојеслова о цару Трајану

Неки модернисти као аргумент користе догађај из Житија светог Григорија Двојеслова у коме се говори да се Светитељ тобоже молио за душу незнабожачког императора Трајана и да су га анђели обавестили да је његова молитва услишена. Овај догађај је почетком осмог века – то јест, сто година након смрти Светитеља – записао састављач Житија, анонимни енглески монах из Витбија, напоменувши да је то чуо од „неких Римљана“. Његово порекло је сумњиво, а садржај се разликује од онога што је писао сам свети Григорије Двојеслов. Сачувано је његово писмо двојици константинопољских клирика у коме он оповргава њихово убеђење да је Христос при силаску у пакао извео оданде душе не само старозаветних праведника, већ и свих оних који су пожелели и такав став сматра за јерес.[124] Тешко је допустити да при таквим строгим ставовима Светитељ, који се потрудио да напише специјалну посланицу да би одбранио истину о томе да они који за живота нису веровали у истинитог Бога не могу да изађу из пакла, одједном сам почиње ватрено да се моли не просто за незнабошца, већ за једног од гонитеља хришћана и све то због утиска који је на њега оставила архитектура Трајанових грађевина као и због једне сентименталне приче.

У делима које је написао свети Григорије, видимо потпуно другачије ставове. Он пише, на пример: „О Царству Небеском је познато да у њега не улази ни један од нечестивих“,[125] „неверни, који се налазе у доњем месту своје осуде, обраћају пажњу до дана последњег Суда на све верне који се налазе у покоју изнад њих, чије радости након тога не могу видети више никада“,[126] „потпуно је неопходно да се верује у то да су душе нечестивих у паклу“,[127] јеретици у будућем веку „треба да очекују смрт уместо живота, и то не привремену, већ вечну“.[128]

На једном месту свети Григорије директно пише да се Светитељи не моле за неверне који су умрли и објашњава зашто: „Који је, дакле, разлог за то што свети људи не узносе молитве за невернике и преминуле богопротивнике, ако ли не тај што, знајући већ да су ови осуђени на вечне муке, стрепе да како, кривњом својих мољења, не обезвреде расуђивање (=одлуку) праведнога Судије?“[129]

На другом месту он говори да је сагласно виђењу једног подвижника цар-аријанац Теодорик био бачен у пакао и назива то праведним јер је Теодорик убио двојицу православних.[130] Крајње је тешко поверовати да се Светитељ који се држао оваквих ставова одједном разнежио због друштвених грађевина и почео да се моли за спасење незнабошца, у време чије владавине је убијено много више од двојице хришћана. Чини нам се да смо дужни више да верујемо самом светом Григорију него „неким Римљанима“ који су живели сто година након његове смрти.

Треба приметити да се ни у Житију светог Григорија Двојеслова који је саставио преподобни Симеон Метафраст, ни у Житију који је саставио свети Димитрије Ростовски, не помиње догађај са Трајаном иако је он био добро познат како на грчком Истоку, тако и у Русији. Постоје све основе да се сматра да ова повест није укључена зато што је свети писци нису признавали као аутентичну. Међутим, неки Свети Оци су помињали овај догађај не излажући сумњи његову поузданост – свети Марко Ефески, преподобни Јосиф Волоцки и свети Филарет Московски.

Међутим, по нашем мишљењу, овај догађај – чак и ако се допусти његова аутентичност – у стварности је у супротности са идејом коју управо покушавају да потврде. Овај случај у Житију је представљен као сведочанство особите молитвене храбрости светог Григорија, и приказује се као изузетак који потврђује правило да је некрштеном страно спасење и да након смрти пребива душом у паклу. Када би следбеници лажног учења о спасењу без Христа били у праву, тада би анђео који се јавио Светитељу рекао да су његове молитве сувишне, пошто је Господ већ давно обратио и крстио Трајанову душу у паклу или да је Трајан на невидљиви начин својим добрим делима још за живота неприметно ушао у састав Цркве коју је прогонио или нешто слично томе.

Када би веровање да се „добри незнабошци“ могу спасити својим добрим делима било древна вера Цркве, као и вера светог Григорија Двојеслова, одакле онда плач због Трајана? Тај „поток суза“ који се помиње у Житију, могућ је само при дубокој свести о трагедији вечне погибељи незнабошца који је непросвећен светим Крштењем. Ако се мимо Цркве може ући у Царство Небеско, онда у посмртном Трајановом уделу нема трагедије, не треба туговати ни за ким, нема потребе за молитвом и потоцима суза. Свети Григорије би у таквом случају, видевши грађевине и чувши за догађај о удовици, себи само још једном потврдио да је због својих добрих дела Трајан већ достигао спасење и да је са њим „све у реду“.

Треба обратити пажњу на две околности.

Прво, ни састављач Житија, ни Свети Оци који су поменули овај догађај нису из њега изводили закључке које желе да изведу проповедници савременог лажног учења. Нико ово није представљао као доказ да Крштење и вера у Христа нису обавезни за спасење и да се „добри незнабожац“ спасава својим делима. Овај догађај је био изузетак. Свети Филарет Московски пише: „Храброст чудотворца не треба обратити у опште правило. Један од светих римских папа (Григорије Двојеслов) се, случајно се сетивши врлина незнабожачког имепратора Трајана, молио за њега и имао откровење да његова молитва није одбачена, али да он више не приноси такве молитве.“[131]

Друга околност се састоји у томе што у самом догађају који је у Житију описао монах из Витбија, нема ни речи о спасењу из пакла, као ни о уласку Трајанове душе у Царство Небеско. Ево шта је дословно тамо речено: „Пошто Григорије није знао шта да чини, да би утешио душу тог човека… он је пошао у цркву светог Петра и проливао потоке суза какав је био његов обичај, док на крају није добио божанско откровење да су његове молитве услишене.“[132] То јест, тема о „избављењу од вечних мука“ и „крштење сузама“ – већ представљају додатне интерпретације и умне доскочице. У самом догађају се само говори о томе да је молитвама светог Григорија Трајанова душа добила неку утеху. И то потпуно потврђује древна агиографска сведочанства. Као паралела овоме може се навести догађај из „Духовног Луга“ о томе како је умрли незнабожачки жрец посведочио преподобном Макарију Великом да, пребивајући у паклу они, незнабошци, осећају неку привремену утеху када се за њих моли преподобни,[133] и другу повест из „Морског путовања светог Брендана“ о томе да се свети молио за Јудину душу да би у одређено време она осећала неко олакшање у својим мукама.[134]

 

7.9. Неуставна служба Мученику Уару

Понекад се позивају на недавно насталу праксу поштовања Мученика Уара који наводно има благодат да измоли из пакла душе некрштених. Нема потребе да пишемо детаљније о том аргументу пошто је ово питање детаљно размотрио протојереј Константин Буфејев у тексту „О светом Мученику Уару и црквеној молитви за неправославне“.[135] Све заинтересоване упућујемо на тај текст, а овде ћемо навести само неколико цитата који су важни за нашу тему.

Отац Константин пише: „У последњим издањима богослужбених Минеја за 19. октобар су наведене две службе Мученику Уару – уставна и неуставна. Прва (на коју указује Типик) је састављена потпуно традиционално и уобичајено… Друга служба – коју Типик уопште не помиње – почиње са прилично нетрадиционалним и претенциозним називом: ͵Друга служба, бденије, светом мученику Уару, коме је дана благодат да умоли за умрле Клеопатрине прародитеље који се нису удостојили примања светог Крштењаʹ… Треба јасно рећи да у називу ове друге, неуставне службе стоји, ако не директна лаж, онда недоказана и неоснована изјава: не постоје никаква сведочанства о томе да су блаженој Клеопатри (празник тог истог дана, 19. октобра) сродници били некрштени. Потпуно је вероватно да су побожну и ревносну хришћанску жену васпитали верујући родитељи – хришћани. Житије светог Уара не даје никакве основе да се сумња у неверништво и незнабоштво Клеопатриних родитеља.“

По саопштењу архимандрита Рафаила (Карелина) ову неуставну службу је саставио и укључио у Минеје митрополит Никодим (Ротов) седамдесетих година. Ова служба није позната у другим Помесним Црквама и не припада општецрквеном литургијском предању, већ представља просто самовољну новотарију. Данас сви нови богослужбени текстови морају да прођу обавезну сагласност посебне синодалне комисије. Тај исти текст, колико је познато, није прошао никакву проверу у то време и био је укључен у састав неких издања Минеја једноставно сопственом одлуком аутора.

О недопустивости идеја које настају због овога, потпуно јасно је говорио Свјатејши Патријарх московски и све Русије, Алексеј II: „Код малоцрквених људи се ствара утисак да није обавезно да се прими свето Крштење или да се буде члан Цркве, довољно је само молити се Мученику Уару. Такав однос према поштовању светог Мученика Уара је недопустив и противречи нашем црквеном вероучењу.“[136]

 

7.10. Изјава преподобног Нектарија Оптинског

На крају, следбеници разматране заблуде наводе речи из једне усмене беседе преподобног Нектарија Оптинског: „Обичан индус, који верује на свој начин у Свевишњег и испуњава, како уме, вољу Његову – спасава се; онај ко, знајући за хришћанство, иде путем будизма или постаје јогин – не.“[137] Иако ово нису речи које је записао сам Светитељ, већ су препричане из треће руке, највероватније се може признати да су оне заиста изговорене јер о томе сведочи не само архимандрит Борис, већ и песница Надежда Павлович која је присуствовала тој беседи.

Сви други цитати из Светих Отаца како смо показали горе, модернисти су или исекли или растумачили на свој начин, да би их приближили „потребном смислу“. Ово је једини цитат где се директно и јасно говори о могућности спасења иноверних.

Шта се може рећи за ову изјаву? Она је погрешна.

Погрешна је са религијске тачке гледишта. Као прво, обичан индус не верује у Свевишњег. Дубокомислена расуђивања о Великом Брами су у најбољем случају удео брамана. Остали индуси живе у најбаналнијем политеизму и идолопоклонству, припадајући људима о којима Писмо говори: „идолопоклоници неће наслиједити Царство Божије.“ (1 Кор. 6:9-10) Као друго, индуси не „иду путем будизма“, та религија је прогнана из Индије пре много векова. Као треће, будисти, са своје стране, не само да не верују у Свевишњег, већ Га и свесно одричу (признајући при том мала божанства). Директна полемика о поштовању Свевишњег Творца се налази у многим будистичким канонским текстовима.[138]

Ова изрека је погрешна и са историографске тачке гледишта. Индијци су много боље од других у Азији упознати са хришћанством. Хришћанска заједница овде постоји од времена апостола Томе. Приметне плодове донела је и социјална делатност римокатоличких и протестантских мисионара која је широко позната по читавој земљи. Хришћани заузимају истакнуто место у индијском друштву, тако да се чак на свакој новчаници између осталих представника религија налази и знак хришћанства. Уопште, речи о индусима који не знају за хришћанство не одговарају историјској реалности.

На крају, што је најважније, ова изјава је погрешна са богословске тачке гледишта, јер противречи речима Писма, одлукама Сабора и сведочанствима мноштва Светих Отаца.

Завршна реч

 

Ако направимо кратки преглед како цитата, који директно и недвосмислено сведоче о томе да је спасење само у Христу и Његовој Православној Цркви, тако и цитата који исто тако недвосмислено и директно говоре, без потребе за додатним тумачењем о томе, да иноверни и јеретици не могу да достигну спасење онда код људи који љубе истину неће остати места за сумњу.

Као потврду првог мишљења наводили смо речи Светог Писма – најмање десет које јасно говоре да је спасење само у Христу и да ће они који не признају Христа и који се не сједињују са Њим бити осуђени: Мк. 16:16, Јн. 3:5, Дела ап. 4:11-12, Јн. 10:9, Откр. 21:8, Јн. 15:6, Јн. 3:36, 1Јн. 2:23; 1Јн. 5:10-12, Гал. 5:20-21. Наведени су цитати из три званичне саборске одлуке: Посланице патријараха Источно-Католичанске Цркве о Православној вери из 1723. г. који говоре да је без Крштења спасење немогуће; из Службе у недељу Православља коју је прихватио Свети синод Руске Православне Цркве 1764. г., која објављује анатему на оне који не признају да је само у Христу могуће оправдање човека пред Богом; и из Патријаршијске и синодалне Посланице из 1895. г., која говори да је римокатолицима неопходно да приме Православну веру да би достигли спасење. Из агиографског наслеђа су наведени догађаји из Житија преподобног Киријака Отшелника, преподобног Јоаникија Великог и преподобне Теодоре – и у сва три Житија, истина да се иноверни и јеретици не спасавају, предаје се као знање добијено по особеном божанском откровењу.

На крају, приказали смо – делом у тексту књиге, а делом у прилогу, недвосмислене изреке на ову тему више од четрдесет Светих Отаца, као што су свети Игњатије Богоносац, свети Јустин Философ, свештеномученик Иринеј Лионски, свештеномученик Кипријан Картагински, преподобни Антоније Велики, свети Атанасије Велики, свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Златоуст, свети Амвросије Медиолански, преподобни Јефрем Сирин, блажени Августин, свети Григорије Двојеслов, свети Тарасије Константинопољски, преподобни Анастасије Синаит, свети Веде Блажени, преподобни Теодосије Печерски, преподобни Нестор Летописац, преподобни Симеон Нови Богослов, блажени Теофилакт Бугарски, свети Григорије Палама, свети Тихон Задонски, свети Димитрије Ростовски, преподобни Пајсије Величковски, свештеномученик Козма Етолски, преподобни Макарије Глухарев, свети Игњатије Брјанчанинов, свети Макарије Невски, мученик Николај Варжански, свештеномученик Андроник Никољски, свештеномученик Иларион Тројицки, свештеномученик Онуфрије Гагаљук, свештеномученик Лука Вукмановић, свети Николај Српски, свети Лука Војно-Јасенецки, преподобни Јустин Поповић. Ово су Светитељи који су живели и просијали од I до XX века у земљама као што су Грчка, Палестина, Италија, Северна Африка, Русија, Молдавија, Србија и др. То је глас Цркве, који се чуо увек, свуда и на сваком месту.

Све што противници овоме могу да супротставе су личне фантазије, један богослужбени текст самовољно састављен пре четрдесет година у Русији и речи једног подвижника са почетка двадесетог века. Све остало на шта они покушавају да се ослоне, како из Писма, тако и из Предања не изражава и не потврђује њихове мисли, већ потежу за насиљем и самовољно тумаче, како смо горе показали.

Преподобни Викентије Лерински пише да ако се међу људима, који себе прибрајају Цркви, јавља ново учење, онда је хришћанин у обавези „да се побрине да погледа у древност која не може бити обманута никаквим лукавством новине. А ако се у самој древности открије грешка двојице или тројице људи?… Тада је он свецело дужан да се потруди да неразумности или незнању малобројних, где год они били, претпостави одлуке древне Цркве. А шта ако се тамо открије да је немогуће наћи такво решење? Тада је дужан да се потруди да међусобно упореди и размотри сабрана мишљења предака, само оних који су, иако су живели у разна времена и на различитим местима, неизоставно пребивали у вери и заједници са јединственом Васељенском Црквом и били уважавани као учитељи, и ако сазна да су у вези са питањем које се појавило не само један или двојица, већ сви заједно једнодушно држали, предавали писмено, говорили живим гласом отворено, често, чврсто, нека разуме да је у то неопходно веровати без икакве сумње.“[139]

То је најпоузданије средство да се сазна истина и сачува се од грешака. Тај пут су следили и оци Васељенских Сабора – ако погледамо стенограме њихових дела, видећемо да су они, пре него што би донели одлуку, изучавали оно што су о различитим питањима говорили Светитељи који су живели пре тога, а такође разматрали колико се коректно позивају на Писмо и Оце следбеници новоизмишљених учења.

Тим путем смо прошли и ми, колико је у нашој моћи, у вези са новим учењем о томе да је могуће спасити се остајући иноверан, јеретик или расколник. Открили смо да сведочанство Цркве не оставља никакву могућност за такво учење, које зато мора бити признато као лажно, неправославно учење. До тог закључка су дошли и други православни аутори, који су специјално проучавали ово питање: архимандрит Рафаил Карелин[140] и свештеник Данил Сисојев.[141] Све које је заинтересовала ова тема позивамо да се упознају са њиховим делима у којима је ово питање размотрено основаније и где су размотрени и други аргументи.

Било је прилике да се од модерниста чује следеће питање: ако се неко од Светитеља придржавао таквог мишљења, зар се не могу и ја придржавати?

Свети Оци су нам драги као изражаваоци општег учења Цркве, јединствене Божанске Истине. Зато ако је мишљење Светитеља изречено по спорном питању, наш дуг је да истражимо – пратећи пут који је описао преподобни Викентије и којим су ишли оци Васељенских Сабора – да ли је то мишљење истинито или лажно. Ако је мишљење тог Оца сагласно са сведочанством других Отаца онда је оно истина и не само да је могуће, већ је и неопходно следити га и учити друге. Ако оно одскаче од општег сведочанства богомудрих учитеља и противречи ономе у шта су у Цркви веровали сви, свагда и свуда, онда се никако не сме следити такво мишљење.

Преподобни Викентије говори нешто што је потпуно применљиво на изреку преподобног Нектарија Оптинског: „морају се прихватати мисли само оних Отаца који су се живећи, учећи и пребивајући у вери и саборном општењу свето, мудро, постојано, удостојили или да са вером почину у Христу или да блажено умру за Христа. И веровати им треба по следећем правилу: шта су или сви они или већина њих примали… то поштовати као несумњиво, тачно и неоспорно; а оно о чему је мислио неко, био он Светитељ или учен, Исповедник или Мученик, што није сагласно са свим или што чак противречи свим, то се односи на лична мишљења, скривена, појединачна и то треба разликовати од општег ауторитета, отвореног и свенародног веровања, да не бисмо, оставивши древну истину свеопштег учења, по нечастивом обичају јеретика и расколника, са највећом опасношћу у вези са вечним спасењем, кренули за новом заблудом једног човека.“[142]

Уместо закључка ћемо навести избор светоотачких цитата везаних за питање које разматрамо, а који нису били укључени у текст књиге. Највећу пажњу ћемо поклонити Светитељима који су директно полемисали са лажним учењем о могућности спасења без истинске вере у Христа, без Крштења, само добрим делима. Пошто се то лажно учење појавило и стекло популарност релативно недавно, њега и критикују Светитељи који су живели у времена блиска нама – свети Игњатије Брјанчанинов, мученик Николај Варжански и свештеноисповедник Лука Војно-Јасенецки. Глас ових Светитеља, управо и представља сведочанство које се може признати за коначно у решавању овог питања. Ово лажно учење не противречи просто Писму и учењу древних Светих Отаца и Сабора, већ су га и нови Свети Оци дефинисали као погрешно.

Али ако је у XIX и почетком XX века ово лажно учење тек почињало да се појављује, при чему не толико у црквеној, колико у блиско-црквеној средини и то више као питање, као још неформулисано, у наше дане се оно представља као целовито учење, са развијеним (иако не по савести) системом аргументације, које се може чути чак и са црквених катедри, које се понекада врло активно намеће. Све то изазива велику узнемиреност, пошто се не говори о неком другостепеном и несуштинском питању, већ о самој суштини наше вере, о ономе што је учинио Христос, што се догодило на Крсту, шта је спасење, шта су рај и пакао, шта је Црква.

О томе колико је опасна и за душу погубна ова заблуда, јасно је говорио свети Игњатије: „Они који добрим делима пале природе дају незаслужено високу цену, ти чине највећу и по душу штетну грешку. Они се упуштају, не схватајући то, у понижавање и одбацивање Христа. Често питају: ͵Зашто не би били спасени незнабошци, муслимани, лутерани, и сви слични, отворени и скривени непријатељи хришћанства? Па и међу њима има много веома врлинских људи.ʹ Очигледно је да питање и приговор произилазе из потпуног незнања, у чему се састоји људска пропаст и спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос и износи мисао да искупљење и Искупитељ нису били неопходни људима, да људи могу да се спасу и сопственим средствима. Укратко: тим питањем и приговором одбацује се хришћанство.“[143]

Свети Игњатије Брјанчанинов
О немогућности спасења иноверних и јеретика

Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.

Питање које ви постављате сада питају сви редом. „Зашто се не спасавају“, пишете ви, „незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божијем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!“

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повратку општењу (заједничарењу) са Богом. Ово општење (заједничарење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста изгубљених бића. Погибељ је удес свих људи, и врлинских и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. „Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим“, говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога Завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничарење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је Сам безгранични Бог. Казне – судбинâ рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?“ Господ им је одговорио: „Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла.“ (Јн. 6,28 -29) Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничарење) са Богом посредством тајни које нам је Он даривао. Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у Искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.

„Мислимо, дакле“, говори свети апостол Павле, „да ће се човек оправдати вером без дела закона.“ (Римљ. 3, 28) „И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу.“ (Римљ. 3,22- 24) Ви ћете приговорити: „Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва.“ Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела наше пале природе. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божије, као дело вере. Загледајте се у Нови Завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божијих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божијих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. Насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуд га, с каквим правом, налазите и препознајете код себе? Ако сте хришћани, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену он се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као „здрав“, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божијем? Није, него здрав разум показује ово.

Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божијем, које превазилази свако умовање, и оно је недоступно сваком људском поимању. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Носиш име хришћанско, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине – бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божијег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј расуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божије о дејствима Божијим, која је Сам Бог открио. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати о Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна самоизмишљања и скитања ума човечијег.

Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво „Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: „Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховог богохулства, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу.“ Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврдио га је Васељенски Халкидонски сабор. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!…

Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица, коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима тек толико речи! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима „нема ничег за осуду“, одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа – само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску – тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се смењивале, тежиле једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.

Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете Тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе – он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!…

Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање које је Бог дао на дар свим људима посредством хришћанства.

Мученик Николај Варжански
Да ли је могуће спасити се мимо Цркве Христове?[144]

 

– Да ли је могуће спасити се мимо Цркве Христове?

– Не, није могуће, зато што се нико никада није спасио мимо Цркве.

– Како говоре секташи да немају потребе да припадају Христовој Цркви, или што је исто, Цркви Православној, јер их је Сам Господ призвао као што је Он призвао и Апостола Павла?

– Пре свега је неопходно отворено рећи секташима да потпуно лажно говоре да их је тобож Господ призвао као Апостола Павла. Када је Господ чудесно призвао Апостола Павла онда, по сведочењу Светог Писма: „људи који путоваху с њим стајаху нијеми, чујући глас, а никога не видећи.“ (Дела ап. 9:7) Апостол Павле поражен светлошћу ослепео је и његови сапутници „га узеше за руку“ (Дела ап.9:8). Ништа слично се није догодило ни са једним од самообмањених секташа, који без основе, дрско пореде себе са Апостолом Павлом.

Као друго, неопходно је објавити секташима да пример Апостола Павла не може да их оправда зато што не припадају православној Цркви Господа Бога. (Дела ап. 20:28) Иако је Апостола Павла призвао Сам Христос, Сам Господ га није присајединио Својој Цркви, већ га послао епископу Дамаска Ананији, који је научио Павла (тада још увек Савла, исцелио га од слепила и Крштењем присајединио Цркви (Дела ап. 9: 10-18 и 22: 10-18).

Па и након тога Апостол Павле никада није ишао против Цркве, већ се увек трудио да буде у потпуној сагласности са Њом и не одвоји се од Ње. „А потом, након четрнаест година“, самосталне проповеди, „опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; а изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд.“ (Гал. 2:1-2) И „угледни“ (тумачење Светог Златоуста на посланицу Галатима) Апостоли Јаков и Кифа и Јован одобрили су Апостола Павла. Ако се чак Апостол Павле без Цркве није спасио, онда се без Ње не могу спасити ни секташи.

– Да ли правилно говоре неки да је довољно бити добар човек и да ћеш се онда лако спасити мимо Цркве?

– Такви људи су у заблуди, не знајући Писмо и вољу Божију, из речи Божије знамо да је Корнилије капетан био „побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу“ (Дела 10:2). Међутим, без Цркве није могао да се спасе. Господ се сажалио на Корнилија и рекао му преко Анђела: „Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом. И сад … дозови Симона прозванога Петра; Он гостује у некога Симона кожара, чија је кућа код мора. Он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.“ (Дела ап. 10:4-6) Чудесно обавештени у вези са тим догађајем, апостол Петар је дошао до Корнилија, научио га вери у Христа и присајединио Цркви кроз Крштење (Дела ап. 10:48).

– Да ли секташи правилно говоре да могу да се спасу мимо Цркве, само вером у Христа.

– Не, они говоре неправилно, јер „и ђаволи вјерују, и дрхте“ (Јак. 2:19) који се наравно неће спасити (2 Пет. 2:4; Јуд. 1:6). Без Цркве ни секташи не могу да се спасу.

– Да ли постоје у Светом Писму примери да се неки, иако су и веровали у Бога и Христа, нису могли спасити без Цркве?

– Таквих примера има много. У Ефесу, као што се види из Дела ап. 19:1-6 били су људи који су поверовали, али се нису могли спасити док их апостол Павле није присајединио Цркви. Уопште, секташи не могу указати ни на један случај човека ко би се у Новом Завету спасио да се није присајединио Цркви кроз Крштење.

– Секташи указују на разбојника који се спасио без Крштења, само исповедањем?

– Они заборављају да је то било још пре постојања Цркве Христове.

– Како нам се објашњавају случајеви када су хришћански мученици умирали, не крстивши се и опет, поштују се као Свети?

– Они су постали хришћани пред само мучење или чак за време мучења и нису успели да се крсте водом, али су се крстили „огњеним“ Крштењем, у сопственој мученичкој крви.

– Зашто не може бити спасења мимо Цркве?

– Зато што је Христос Глава Своје Цркве, тј. Своје заједнице, и ван Цркве, тј. ван тела Христовог нема ни Спаситеља, а без Христа не само нема спасења, него ни врлине не може бити. У Јеванђељу од Јована Господ говори: „Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар… Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15:1,4-5) Дакле, Господ описује Цркву као виноградну лозу, као дрво: корен и стабло – то је Он Сам, а гране су они који верују у Њега. Ако ти будеш грана дрвета или лист, тј. ако будеш у Цркви, хранићеш се соковима из корена и стабла, тј. од Христа и живећеш; ако ниси у Цркви, тј. ако ниси грана или лист лозе – Христа, или си грана која се одломила или лист који је слетео и гази се од пролазника, тада си усахнуо, погинуо и нема живота у теби. Ето колико је важно бити у Цркви! Ако сада ниси у Цркви, онда си и без Христа и без живота! Храниш се беживотним соковима тог нечастивог учитеља, који је поред Христа, посадио друго, суво и беживотно дрво!

Господ пореди Цркву и са стадом, где је Пастир – Сам Спаситељ (Јн. 10:1-6). Ако неко није у стаду Христовом, тј. није у Цркви, тај и не може да се назива Христовом овцом: Христос није Пастир таквом човеку. Још Господ пореди Цркву са мрежом која се баца у море и хвата рибу сваке врсте. Ко није у мрежи, ко није ухваћен, тај значи није у Божијем плену: ко није у Цркви, тај живи сам по себи, без воље Божије.

– Зар је без припадања Цркви немогуће истински веровати у Христа и називати се хришћанином?

– Ако неко „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18:17). Тај човек није хришћанин.

– Зар је немогуће познати истину Христову без Цркве?

– Немогуће је. Секташи мисле да знају истину из Светог Писма мимо Цркве, а у речи Божијој је написано да се не само на земљи истина Божија проповеда кроз Цркву (Дела ап. 1:8), већ чак „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија“ (Еф. 3:10).

– Зашто се управо кроз Цркву једино и може познати истина Божија, а не, на пример, кроз Свето Писмо?

– Зато што није Свето Писмо, већ Црква „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15).

– Да ли правилно мисле неки да под Христовом Црквом треба подразумевати не заједницу слебеника Исуса Христа, већ учење Спаситеља?

– Такво схватање је неправилно јер се под Црквом у Светом Писму свуда подразумева заједница исповедника Христових, а не учење.

„Ако ли ти згрјеши брат твој“ говори Спаситељ, у почетку га покарај насамо, ако не послуша, покарај га пред два или три сведока, а ако и њих не послуша „кажи Цркви“ (Мт. 18:17). Јасно је да се може рећи само људима, а не учењу. Значи да Црква није учење, већ заједница.

Такође у књизи Дела Апостолских се говори да је презвитере ефеске Бог поставио „да напасају Цркву Господа и Бога“ (Дела ап. 20:28). Опет, напасати је могуће само жива бића, у овом случају – људе, а не учење. И апостол Јован говори: „Писах Цркви“ (3 Јн. 1:9), а писати је могуће само људима, а не учењу.

– Да ли се Црквом може назвати свако сабрање у име Христово?

– Не, не може. Јер ће се тада добити мноштво свакаквих заједница често непријатељских и различитих међусобно, и све оне би требало да се признају за истинске хришћанске заједнице.

Када секташи желе да оправдају своје неприпадање Цркви Христовој Православној говоре да нема потребе да припадају њој, јер је Сам Спаситељ рекао: „гдје су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима.“ (Мт. 18:20)

Све секте се ослањају на овај текст желећи да оправдају себе. Због тога се и добија да стотине најбезумнијих секти себе назива заједницом Христовом.

Христос се није поделио (1 Кор. 1:13), Он је Један,  једно је „тело Његово које је Црква“ (Кол. 1:24). Јасно је да су све секте у заблуди, када тако изопачено и лажљиво желе да се оправдају речима Христовим…

Откинули су се секташи од заједнице Христове, од свете Цркве Православне, несавладиве, која потиче непрекидно од апостолских дана; откинули су се они од тог „тела Христовог“ и погинули: нема Христа међу њима, не могу они наследити спасење.

Свети Лука Војно-Јасенецки
О недовољности добрих дела за спасење[145]

Међу људима који су око нас, постоје они који не верују у Бога, а који су ипак добри и чине много добрих дела. Често се укаже прилика да се чује питање: „Шта, зар то није довољно, зар се они неће спасити својим добрим делима?“ Морам да одговорим. Не, неће се спасити. Зашто се неће спасити?

Зато што је тако рекао Господ и Бог наш Исус Христос када Га „упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим… Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт. 22:35-39)

Ако је вера у Бога, ако је љубав према Богу прва и најважнија заповест у закону, а друга заповест о љубави према ближњем, која истиче из прве, добија своју силу због љубави према Богу, значи да је, да би се човек спасио, потребно да љуби Бога свим срцем својим, јер је то прва и најважнија заповест закона.

Шта значи спасити се? Значи добити живот вечни, значи ући у Царство Небеско, значи постати причасник тог Царства! Шта је Царство Божије? Шта је живот вечни?

То нам је рекао Господ Исус Христос у Својој великој првосвештеничкој молитви обраћеној Богу Оцу. Он је говорио: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јн. 17:3) То је живот вечни: живот вечни у познању Бога, у познању Господа Исуса Христа. Значи, без познања Бога, без познања Свете Тројице, без вере у Богочовека, Господа Исуса Христа нема вечног живота, то јест, нема спасења.

Господ Исус Христос је пред Своје Вазнесење на небо говорио Својим ученицима: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16) Видите како су јасне речи, видите како је потпуно јасно Господ рекао: „који не вјерује биће осуђен“. Значи нису довољна само добра дела, значи да је потребна и вера, значи да је потребно да они који чине добра дела свим срцем поверују у Бога и заволе Га.

Свети апостол Јаков је у својој саборној посланици рекао: „Вјера без дјела је мртва.“ (Јак. 2:20) И онај ко верује и само на веру полаже све наде на спасење, ни тај се не спасава: потребна су добра дела. Може се рећи и другачије: ако је вера без добрих дела мртва, и добра дела су без вере мртва.

Господ и Бог наш Исус Христос је говорио Јеврејима задивљујуће речи о томе да сви морају да се причешћују Небеским Хлебом, говорио је да је тај Небески Хлеб Тело Његово, које Он даје за живот и спасење света.

„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6:53) Каквог живота? Живота вечног: нећете имати живот вечни, нећете бити причасници Царства Божијег, нећете добити спасење душа ваших. Шта је јасније од овога? Ако не верујемо свим срцем у Бога, ако се не крстимо, ако се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, нема нам спасења.

Видите: само добра дела су недовољна за спасење! Знате да и неверујући чине добра дела и сваку правду – јавља се питање: како оценити то добро које чине неверујући? Наравно, сва добра дела неверујућих треба да се високо цене. Признајући то, ипак треба знати да постоји разлика између добрих дела неверујућих и дела оних који свим срцем верују у Бога.

У чему је та разлика? Ево у чему: било је мноштво људи јаких духом, који су жртвовали све, чак и живот за добро народа. Таквих је било безброј сада, у наше време и недавних година. Било је много људи који су свој живот жртвовали за добро свог народа, своје нације. Постоје људи који дају живот за добро људи своје расе, своје класе. По чему се разликују сва та добра дела, чак и жртвовање свог живота, велики подвизи и љубав према својој класи, свом народу, својој раси? Иако и јако висока, та љубав је само љубав према својој класи, свом народу, својој раси – спојена са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе; истинска и права љубав је свеобухватна, љубав која је угодна Богу обухвата све, њој се никада не додаје мржња ма према коме. Таква љубав је свеобухватна.

Ако људи љубе Христа свим срцем, онда у њиховим срима нема места за мржњу према било коме од људи. О људима који љубав према својој класи, својој нацији спајају са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе и друге нације, свети апостол Павле је у својој предивној речи о љубави говорио: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“ (1 Кор. 13:2) Чак и вера која премешта горе представља ништа ако није сједињена са свеопштом љубављу.

„И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.“ (1 Кор. 13:3) Ако је то љубав само према својој класи, својој нацији, а не љубав свеопшта, свеобухватна, за душу нашу нема користи од ње. Нема никакве користи у добрим делима, нема чак користи у томе што ће живот дати за своје пријатеље, ако нема свеопште љубави, љубави према свим људима.

Одакле свеопшта љубав? Она је само од Бога: то је дар благодати Божије. Нема такве свеобухватне љубави код људи који не верују у Бога, који Га нису заволели свим срцем својим и свом снагом својом, који нису поверовали свим срцем у Господа Исуса и нису Га заволели.

Постоје људи који су од природе доброг срца и управо зато они лако и природно чине добра дела. Али и сада постоје моћни људи, који имају необичну физичку снагу; постоје људи који имају велику телесну лепоту. Да ли постоји заслуга што су се они родили са великом силом, што су се родили лепи, са добрим срцем? Не, заслуге нема никакве: то је дар, добијен од Бога при рођењу, а Царство Божије треба заслужити. Господ је рекао: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.“ (Мт. 11:12)

Неопходни су подвизи, неопходни су напори, принуђивање себе на добро, обраћање од зла, од сваке неправде правди, неопходни су напори у чињењу добрих дела. И само када великим и непрекидним напорима очистимо своје срце и привучемо благодат Божију, када се под утицајем те благодати загреје и у срцу нашем разгори света љубав, љубав свеопшта, љубав лишена мржње ма према коме – само тада ће нам та љубав у јединству са вером открити пут ка Царству Божијем. Дакле, добра дела нису довољна, није довољно учење о моралности: неопходна је религија, јер само у религији, у вери у Бога, у заједници са Богом ми добијамо силу да чинимо истинско, у очима Божијим вредно, добро. Проста моралност то не даје и веома греше они који мисле да религију замене само учењем о моралу.

За Бога вредно добро творе само они који су просвећени Божијом благодаћу, чије срце је постало станиште истинске, свеопште љубави према људима, пре свега према Богу.

Ето зашто сам на почетку своје беседе рекао да нису довољна само добра дела. Видите да је само добрим делима немогуће спасити се, јер ако је вера без дела мртва, онда су добра дела без вере такође мртва.

Памтите то, памтите да је спасење душа ваших само у задобијању љубави. Без љубави ништа нема силу. А љубав је само од Бога, јер нам је Господ Исус Христос открио највећу тајну: да је Бог љубав. Као што је сунце извор целокупног живота на земљи, и да све што живи зависи од сунца, тако је и Бог Сунце Правде, Сунце Љубави, Сунце Добра; само они чија срца примају Божанске зраке правде, само они могу да се спасу.

Откријте срца ваша пред Богом, јер се благодат Божија и света љубав шаљу само у срца која су широко отворена пред Богом.

Зашто се захтева отварање својих срца? Господ је у Откровењу светог Јована Богослова рекао: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном.“ (Отк. 3:20) Ако ко чује, ући ћу и пребиваћу са њим.

Потребно је да сви ви чујете то куцање Христово, потребно је да пазите на речи Откровења Јовановог и отворите своја срца широко, широко. Потребно је да се усели благодат у срца ваша и она ће постати храм Духа Светога.

Свештеномученик Онуфрије Гагаљук
Где је истинска религија?[146]

Сусрећемо често људе који на питање о њиховој вери одговарају: „признајемо да постоји неко Више Биће, али Га не замишљамо.“ Да ли се такво исповедање може назвати религијом? Не! Веома је распрострањен, посебно међу интелигенцијом, толстојевски пантеизам. Бог је – цео свет. Пантеизам није религија. Религија је општење човека са Богом. А општење претпоставља као неопходан услов, Бога за лично, живо Биће.

Незнабошци се моле свом богу, моле га, клањају се, приносе му жртве. То је религија. Нека незнабожац има лажну представу о Богу, ипак, он Бога доживљава као живу Личност. И ислам и јудаизам и хришћанске секте, расколи јесу религије, јер Бога признају за личност, за живог. Међутим све те религије не могу да се сматрају истинском религијом.

Милосрдни Господ прима и њихове молитве као што је примао и молитве незнабошца Корнилија, римског капетана. Али не тражи Себи Бог такве поклонике. Савршена, истинска религија је јединство човека са Богом, када човек постаје један дух са Господом. Истинска религија је – обожење човека у општењу са Богом: „Бог је постао човек да би човека учинио богом.“ Где се догађа то обожење човека? Само у Православној хришћанској Цркви, јер само овде постоје благодатне Христове тајне, кроз које се верујући човек обожује.

У Тајни Причешћа верујући православни хришћанин ступа у крвно јединство са Христом Богом. Сам Христос Богочовек захтева од Својих следбеника то обожење: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.“ (Јн. 6:53-54)

Да ли постоје тајне код незнабожаца, у исламу? Наравно да не. Да ли постоје тајне у римокатолицизму, лутеранству, англиканству, разним хришћанским сектама? Не, јер су сви они, почевши са римокатолицизмом, прекинули везу са Православном Христовом Црквом, сви се налазе у непомирљивом непријатељству са њом. А Црква Христова је једна.

Апостол говори: „Један Господ, једна вера, једно крштење.“ (Еф. 4:5) Господ је примио молитву незнабошца Конрилија, али му је Господ указао на несавршенство његове религије и послао га апостолу Петру ради сједињења са Црквом: „…он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.“ (Дела ап.11:14) И сада Бог указује свим људима на истинску религију – православну. На који начин? Кроз чудеса која се догађају само у Православној Цркви: у њој су мошти светих људи, чудотворне иконе, свете Тајне Причешћа, Јелеосвећења, од усрдне молитве болесни људи добијају исцељење наочиглед сведока.

У Православној Цркви се чува неповређено Христово учење. Наша несрећа је у овоме: људи, под утицајем користи, или због страха од лишавања, или због своје духовне лењости, или гордости не желе да приђу истинској, савршеној религији – православној хришћанској. Најупорнија је римокатоличка религија: свим мерама, пре свега насиљем, иде против воље Божије.

Међутим, ко самопожртвовано тражи истину, тај ће је и наћи и другима указати на њу. Ево шта је писао немачки професор И. Овербах својој једноверној браћи – протестантима: „Многи пишу и споре о Цркви, њеној природи, значају, уређењу – и то показује до ког степена сви желе да нађу Цркву. Међутим, сво философирање и богословствовање ваше ту неће помоћи, јер Црква није дело људских руку, већ Божијих. Црква постоји: она се може наћи, не уредити. Зато у том делу једини руководитељ треба да буде историја; она ће са непроменљивом очигледношћу показати до ког степена је папизам изопачио Цркву и како се чистота православног учења сачувала у Источној Цркви.“

Ми, православни, чувамо највећу ризницу – истинску религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све оне који су ван Православне Цркве.

 

Свети Оци о спасењу само у Цркви

„Онај који је по својим делима добар, али није запечаћен водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус.“

Свети Кирил Јерусалимски,
Поуке огласитељне и тајноводствене, 3.

 

„Ко жели да се спаси, мора, пре свега, да чува васељенску веру, коју ако не сачува у целости и непорочности тај, без сумње, гине заувек“.

Свети Атанасије Велики,
Символ вере

„Чујте сви ви, који сте туђи просвећењу (крштењу): ужасните се, заридајте! Страшна је то претња, страшна одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе који се не роди водом и духом да уђе у Царство Небеско, јер на себи још носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу труљења – још није добио знак Господњи, још није свој, већ туђ; нема знак за царство.“

Свети Јован Златоуст,
Беседе на Јеванђеље од Јована, 25.1.

 

„Шта, рећи ћеш ти, зар нема и хришћана који се лоше владају и незнабожаца, који проводе живот у врлини? Да постоје хришћани који живе лоше, то и ја знам; а да ли постоје незнабошци који живе врлински, то стварно још увек не знам… Али да се не бисмо некоме показали као љубитељи спорења, сложићемо се да међу незнабошцима постоје људи који живе добро… Погледај, међутим, како их Христос лишава сваког оправдања. Он говори да је ͵Светлост дошла у светʹ. Да ли су Га тражили, говори Он, да ли су се трудили, бринули да Га нађу? Светлост је сама њима дошла; међутим, ни тада нису похитали к њој. Ако и међу хришћанима неки живе порочно, у вези са тим ћемо приметити да Христос не говори о онима који су постали хришћани од рођења и примили веру од предака (иако су се често они порочним животом уклонили од правог учења); чини ми се да се овде не говори о њима, већ о људима који су из јудејства или незнабоштва морали да се обрате правој вери. (Христос) показује да нико, налазећи се у заблуди, неће пожелети да се обрати вери, ако пре тога самоме себи не одреди добар живот, и нико неће остати у неверју ако пре тога не одлучи да заувек остане зао. Немој ми говорити да је неко целомудрен и неверујући; није врлина само у томе. Која је корист, имати те особине, а бити роб сујетне масе и стидећи се својих пријатеља, остати у заблуди? То није врлинско живљење. Роб сујете није бољи од блудника; чак чини и много веће грехе од блудника. Међутим, покажи ми неког међу незнабошцима ко би био слободан од свих страсти и без иједног порока: нећеш моћи да ми покажеш.“

Свети Јован Златоуст,
Беседе на Јеванђеље од Јована, 28.2-3

 

„Нико не улази у Царство Небеско на други начин, него само кроз Крштење. И оглашени верује у Крст Господа Исуса којим се и сам знаменује; али ако не буде крштен у име Оца и Сина и Светога Духа неће добити опроштење грехова и удостојити се дара духовне благодати.“

Свети Амвросије Медиолански, цитат по:
Митр. Макарије (Булгаков). Православно
догматско богословље. СПб. 1857, стр. 258

 

„Нико неће достићи спасење ни вечни живот, осим онога ко за главу има Христа: може за главу имати Христа само онај ко се налази у Његовом Телу, које је Црква… Ко није међу члановима Христовим, не може имати хришћанског спасења. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, иако би његов живот и био достојан похвале, за то једно безакоње, што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће гнев Божији пребивати на њему.“

Блажени Августин, цитат по:
Свешт. Григорије Дјаченко. Лекције
и примери православне вере. Москва, 1894, стр. 439.

 

„Ко није члан Христов, не може да се спаси. Може се имати почаст, може се имати тајна, може се певати „алилуја“, може се одговарати „амин“, може се држати Јеванђеље, може се имати вера у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати та вера, али нигде се осим у Православној Васељенској Цркви не може наћи спасење.“

Блажени Августин,
Sermo ad Caesarieusis ecclesiae plebem, 6.

 

„Ко је ван Цркве, неће примити живот вечни.“

Блажени Теодорит Кирски,
Сабрана дела. Кијев, 1855. Т. 1, стр. 273.

 

„Питање: Да ли човек који не верује у Христа, на пример, Јудејац или Самарјанин, а чини много добрих дела, улази у Царство Небеско?“

„Одговор: Пошто Господ говори Никодиму: ͵Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божијеʹ (Јн. 3:5), јасно је да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или ће (неверујући у Христа) добити своје благостање богатством, раскошима и другим обманама (овог) живота) налик на (богаташа) који је од Авраама чуо: ͵сјети се да си ти примио добра своја у животу свомеʹ (Лк. 16:25), или ће његова судбина у будућем веку јако да се разликује од судбине онога ко (овде) није чинио добро. Јер као што за праведнике постоји много обитељи (Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни.“

Преподобни Анастасије Синаит,
Питања и одговори, 7

 

„Без Крштења нико не може да се нада на вечно спасење – макар био и најпобожнији од побожних.“

Преподобни Јован Дамаскин

 

„Ко је поверовао, а није се крстио већ остаје оглашен, није спасен.“

Блажени Теофилакт Бугарски

 

„Велико благо је веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“

Преподобни Симеон Нови Богослов,
Слова, 37.

 

„Бог ће судити живима и мртвима и узвратити свакоме по делима његовим: праведницима – Царство Небеско, лепоту неизрециву, весеље без краја и вечну бесмртност; грешницима – мучење огњено, црва који не спава и муку без краја. Таква ће бити мучења за оне који не верују Богу нашем Исусу Христу: мучиће се у огњу они који се не крсте… ако неко буде у другом закону, на оном свету ће горети у огњу.“

Преподобни Нестор Летописац,
Хроника. Москва, 1996, стр. 103-104.

 

„У будућем веку сила Његовог Другог Доласка ће све подигнути из смрти, иако се неће сви удостојити истинског живота; зато што ће нечестиви и неверујући, и они који овде преко исповести и покајања нису примили опроштење грехова… васкрснути, заиста, али ће осетити живот гори од смрти, предани мучењу и страдању и притешњености и стиду вечном, обитавајући са црвима који не спавају и спаљивани мрачним, неугасивим огњем.“

Свети Григорије Палама,
Беседе. т. 2. Москва, 1993, стр. 13.

 

„На основу чега смо примили веру да се спасавамо крстећи се? – Наравно, на основу тога што смо чули речи Господње: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:16) Пошто је Сама Истина навела и једно и друго, тј. неопходност вере и Крштења, онда је немогуће да се спаси онај ко не жели да се крсти, макар и тврдио да тобоже верује, као и онај ко не верује, макар и био крштен.“

Свети Григорије Палама,
Беседе. т. 2. Москва, 1993, стр. 51.

 

„Тајна Крштења представља врата Божије благодати. Ако се не крстимо, чак нас ни крв Сина Божијег неће спасити.“

Свети Димитрије Ростовски,
О символу вере

 

„Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ једино – вером у Христа… Јер нико не може да се избави од ђавола, греха, проклетства закона и од пакла без Христа и то све је садржано у краткој речи Христовој: ͵Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни. ʹ (Јн. 8:36)“

Свети Тихон Задонски,
О истинском хришћанству. II.1.2.

 

„Браћо моја, учио сам четрдесет и пет година. Прочитао сам много књига о Јудејцима, идолопоклоницима, муслиманима и јеретицима. Изучио сам дубине мудрости. Све друге вере су лажне. Само је наша вера, свето Православље, истинска и света…

Радујте се и веселите што се ви побожни православни хришћани. Плачите и сажаљевајте нечестиве, неверујуће и јеретике који иду у таму и у руке ђавола.“

Свештеномученик Козма Етолски,
Поуке, 7

 

„С обзиром да од мене тражите поуку, могу да вам одговорим следеће: Премилостиви Бог врши спасење православних хришћана Православном вером, добрим делима и Својом благодаћу. Вера Православна је она коју поседује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Без те вере је немогуће спасење никоме.“

Преподобни Пајсије Величковски
Цит. по: Прот. Сергиј Четвериков. Молдавски старац
Пајсије Величковски. Париз, 1976, стр. 237.

 

„Хришћанство је једини пут ка спасењу… једини пут у Вечно Царство који је Бог оставио на земљи… Постоји много народа који не знају истинити пут. Они који се рађају међу њима, треба са усрђем да траже пут и да ли ће га наћи?… Јер какво спасење да очекује онај ко нема истинско учење вере и Цркве или лажно мисли о Богу, свету и човеку, или о садашњем нашем исквареном стању, или о средству нашег обнављања које је једно… А ето, постоје људи који говоре: веруј како хоћеш, само живи врлински и ничега се не бој – као да се тобоже може живети у врлини немајући здрава схватања о предметима који се преносе истинском вером. Не обмањујте се браћо! У истински живот не улази само понашање, већ и здрав начин размишљања.“

Свети Теофан Затворник.
Пет поука на путу ка спасењу.
Задонски мушки манастир Рођења Пресвете Богородице,
2006, стр. 7, 10, 27, 19.

 

„Хришћанским црквама, као што ти је познато, себе називају осим наше Православне Цркве, латинска црква и многе протестантске хришћанске заједнице. Али ни латинску цркву, ни тим пре протестантске заједнице не треба признавати за истинске Христове Цркве – зато што су оне несагласне са Апостолским уређењем Цркве Божије.“

Свети Теофан Затворник.
Писма разним лицима о различитим предметима вере и живота.
Москва, 1892, стр. 230.

 

„За душу човека који није правилно веровао, који је умро у својим заблудама и није принео искрено покајање пред Господом – каква нада може бити на спасење? И како се и за шта молити за такву душу?“

Прп. Јосиф Оптински.
Житије Оптинског старца Јосифа. Козељск, 1993, стр. 180

 

„Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн.3:5): муслимани неће ући, Јевреји, идолопоклоници, јеретици неће ући, секташи неће ући, блудници, прељубници, лихвари и други нечестивци неће ући и Царства Божијег неће наследити. Само се истинском вером у Христа и у Цркву Његову спасавамо и делима љубави.“

Свети Јован Кронштатски,
Дневник. Т. 1. Твер, 2005, стр. 298.

 

„О недовољности спасења и лажљивости протестантизма и реформаторства као засебних вероисповедања и не треба говорити: тамо је све изопачено, читаво здање вере и богослужења.“

Свети Јован Кронштатски,
Живо слово мудрости духовне. Москва, 2003.

 

„Да ли ће сви грешници бити предани тим страшним мукама или ће се неки ослободити? Сви треба да се муче ако се не очисте од грехова. Међутим, на земљи нема човека који би био слободан од греха, и нема човека који би могао да стекне средство да себе искупи од грехова и одврати од себе гнев Божији. Зато су сви осуђени на пакао.“

Свети Макарије Невски,
Беседе незнабошцима, 1.5.
Комплетан зборник проповедничких радова
Преосвећеног Макарија, архиепископа Томског и Алтајског,
за све време његовог служења у архијерејском чину (1884—1910 г.).
Томск, 1910, стр. 451.

 

„Без обзира што је Искупљујућу жртву принео Христос Спаситељ за све људе, плодове те жртве могу да користе само они који верују у Христа, припадају телу које је Он саздао – јединој, светој, саборној и апостолској Цркви, који су ушли у општење са Христом кроз Причешће Његовим Телом и Крвљу. Значи, они који не верују у Христа и не припадају светој Православној Цркви, не могу да користе плодове Искупљења, које је извршио Господ Исус Христос. А таквих на целој земљи и у отаџбини нашој још има много… Свима њима је потребна проповед о Христу и о Цркви коју је Он саздао.“

Свети Макарије Невски,
Комплетан зборник проповедничких радова, стр. 215-216.

 

„Признати могућност спасења мимо Цркве… значи признати необавезност Цркве.“

Свештеномученик Иларион Тројицки
Хришћанства нема без Цркве

 

„Ко не држи у свој целости и неповређености учење Христа и Његове Цркве, ко је упао у јерес, отпао је од Христа и Цркве, нема ништа заједничко са њом, лишен је наде на вечно спасење кога су се удостојили сви угодници Христови.“

Свештеномученик Андроник Никољски
Слово у Недељу Православља //
Сабрана дела. Књига II. Твер, 2004, стр. 8.

 

„Крштење је неопходно за спасење. Ко не прими Крштење, не може да се спаси.“

Свештеномученик Лука Вукмановић,
Догматика / Сабрана дjела, т. II. стр. 67.

 

„Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“

Свети Николај Српски,
Прва недеља по Васкрсу
Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе

 

„Да ли може човек да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела.“

Свети Николај Српски,
Катихизис „Вера Светих“

 

„Страх и ужас Страшног Суда за грешнике ће посебно бити у томе што ће сви они у том тренутку јасно видети и познати да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, предао свима у Цркви благодатна средства спасења – свете Тајне и свете врлине; да је Он – заиста једини Спаситељ људи, да је Његово Јеванђеље и заиста једини истински смисао и циљ људског живота на земљи, да је Његово Име – заиста једино Име којим се људи могу спасити од ужасне бесмислице греха и смрти и избећи вечно мучење у вечном царству греха и зла – у преисподњи (види 1 Сол. 1:6-10). Тада ће свако ко није за време земаљског живота поверовао у Христа као у Бога и Спаситеља јасно осетити целим својим бићем, да је самим тим већ на земљи себе осудио на вечне муке.“ (Јн. 3:18; 5:24)

Преподобни Јустин Поповић
Сабрана дела. Т. IV. Москва, 2007, стр. 422-423.

 

НАПОМЕНЕ:

[1] Мисли о средствима за успешније ширење хришћанске вере међу Јеврејима, муслиманима и незнабошцима у руској држави, 1.

[2] Сабрана дела епископа Игњатија Брјанчанинова: Аскетска проповед и писма мирјанима. Санкт-Петербург, 1905, стр. 471.

[3] Исто тако је веровао и свети Николај Јапански: „Чврсто смо уверени… у то да сем Христа не постоје друга врата у Царство Небеско“. (Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 357).

[4] „Када су апостоли желели да проповедају незнабошцима у Азији Дух им је забранио (Дела ап. 16:6); међутим, Сам тај Дух, Који је пре тога забранио проповед, касније је улио проповед у срца Азијата. Јер одавно је већ цела Азија поверовала. Следи да је оно што је претходно забрањено, након тога извршено зато што тамо пре тога није било таквих људи који су били у стању да се спасу. Тада (у време када је забрањено) су у њој (Азији) били такви који још нису заслуживали да буду обновљени у животу, али нису заслуживали ни да буду подвргнути најстрожијој осуди за презрење проповеди. Дакле, по префињеном и скривеном суду, света проповед се не допушта до слуха неких, јер они не заслужују да буду обновљени благодаћу.“ (Св. Григорије Двојеслов. Четрдесет беседа на Јеванђеље. 4.1)

[5] Преп. Силуан Атонски. О смирењу / Дела Старца Силуана. Ивановское, 1997, стр. 42.

[6] Св. Атанасије  Велики. Против незнабожаца. 30.

[7] Преп. Никон Оптински. Запажања и примедбе на пети том сабраних дела епископа Игњатија (Брјанчанинова) К Гл. Х.

[8] Преп. Јустин (Поповић). Тумачење 1. саборне посланице светог апостола Јована. Москва, 1999, стр. 110-111.

[9] Преп. Јустин (Поповић). Исто, стр. 162.

[10] Разуме се, када се говори о жељи да се позна истина, има се у виду не докона радозналост већ жеља сједињења уз спремност да се човек мења у сагласности са истином – само онај ко има такву спремност достојан је да позна истину.

[11] Блажени Августин. О дару пребивања, 23 / Антипелагијанска дела каснијег периода. Москва, 2008, стр. 400-401.

[12] Св. Лука (Војно-Јасенецки). Беседа од 4. фебруара 1951. г. / Проповеди, т. 1. Симферопољ, 2003, стр. 47.

[13] Дела преподобног оца нашег Јована Касијана. Москва, 1892, стр. 176.

[14] Преп. Григорије Синаит. Дела. Москва, 1999, стр. 19.

[15] Преп. Симеон Нови Богослов. Слова. Москва, 1892, т. II, стр. 49.

[16] Преп. Симеон Нови Богослов. Слова. Москва, 1892, т. I, стр. 230, 475.

[17] Цит. по: Библијски коментари отаца Цркве и других аутора I-VIII века. Нови Завет. Т. IX. Твер, 2008, стр. 217.

[18] Преп. Јустин (Поповић). Тумачење 1. саборне посланице св. ап. Јована. Москва, 1999, стр. 59.

[19] Св. Лука (Војно-Јасенецки). Беседа од 22. јула 1957. г. / Проповеди. Т. 2. Симферопољ, 2003, стр. 83.

[20] Преп. Амвросије Оптински. Писма мирјанима, 5. К А.П. Толстому.

[21] Св. Григорије Палама. Беседе (омилије). Бр. 2. Москва, 1993, стр. 154-155. (Српско издање „Господе просвети таму моју“, Сабране беседе, беседа 41, Образ Светачки, 2005)

[22] Св. Григорије Палама. Беседе (Омилије). Бр. 2. Москва, 1993, стр. 156-157. (Српско издање „Господе просвети таму моју“, Сабране беседе, беседа 41, Образ Светачки, 2005)

[23] Св. Игњатије Богоносац. Посланица ефежанима, 16 // Рани оци Цркве. Брисел, 1988, стр. 108. (Српско издање: Дела апостолских ученика, Требиње 1999, превод умировљени еп. Атанасије Захумско-Херцеговачки).

[24] Цит. по: св. Игњатије (Брјанчанинов). Отачник. Москва, 1993, стр. 1-2.

[25] Цит. по: Исто дело, стр. 43.

[26] Св. Јован Златоуст. 1. слово на Пасху // Сабрана дела. Т. 8. Санкт-Петербург, 1902. (На српском види Догматика Православне Цркве, преподобни Јустин Ћелијски, том III, глава „Мрзети грех, волети грешника“).

[27] Овај догађај помиње се и у књизи светог Јована Мосха „Духовни луг“, 26. глава одакле је цитат и узет – прим. прев.

[28] Св. Димитрије Ростовски. Житија светих. Новембар, 4. число. Преп. Јоаникије Велики, стр. 55 (У Житију Светих преподобног Јустина Поповића помиње се уместо анђела прозорљиви монах равноанђеоског живота, који је „дознавши од Духа Божијег“ о Јоаникију пришао и посаветовао га да остави јерес.) – прим. прев.

[29] Цит. по: јером. Серафим (Роуз). Душа после смрти. Москва, 1991, стр. 124. Српски извор „Житија Светих“, преподобни Јустин Ћелијски, Житија Светих, 26. март). Повест преподобне Теодоре су као ауторитетни извор вероучења Цркве признавали свети Игњатије (Брјанчанинов), свети Теофан Затворник, свети Јован (Максимовић) Шангајски, свети Николај Охридски, свети Јустин Ћелијски… Детаљније о томе на руском језику можете видети на: http://pravoslavie.ru/jurnal/29780.htm – прим. прев.

[30] На првом заседању Седмог Васељенског сабора, свети Тарасије Константинопољски, образлажући примање епископа-иконобораца у постојећем чину, говорио је: „Шта ћете рећи за Анатолија? Зар није био председавајући Четвртог Васељенског Сабора? Међутим, он је био хиротонисан од стране нечестивог Диоскора у присуству Евтихија. Тако и ми примамо оне које су хиротонисали јеретици, као што је и Анатолије био примљен. Опет, заиста постоји изрека Божија да се деца не умртвљују уместо отаца, већ да свако умире за своје грех (Јез. 18:4), и на крају, хиротонија је од Бога“. Сабор је прихватио наводе светог Тарасија и иконоборци су примљени у постојећем чину.

[31] О овоме сведочи епископ охридски Димитрије Хоматин (http://logothet.livejournal.com/77561.html)

[32] Речи светитеља поводом одлуке Синода од 24. августа 1797. године о начину служења опела инославних: „Дозвољавајући ово, свети Синод је употребио снисхођење и показао уважење души која на себи има печат Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа (Цит. по: Булгаков С.Н. Приручна књига за свештено-црквенослужитеља. Москва, 1993, стр. 1347).

[33] Тајна епископата се узајамно признаје између нас и католика и уважава се.“ (Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 388)

[34] Св. Кипријан Картагински. Сабрана дела. Кијев, 1861, т. 1, стр. 27, 174.

[35] Блаж. Августин. О различитим питањима Симплицијану, II.1.10.

[36] Преп. Јован Дамаскин. Тачно изложење православне вере. IV.9.

[37] Догматске посланице православних јерараха XVII-XIX векова о Православној вери. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1995, стр. 206-207. (Српско издање у ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ – Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, стр. 424-446, Центар за хришћанске студије, Београд 2006)

[38] У 1089, 1233, 1273, 1274, 1282, 1285, 1341, 1351, 1441, 1443, 1484, 1642, 1672, 1722, 1727, 1755, 1838, 1848, 1895. г. – Σημάτη Π. Είναι αίρεση ο Παπισμός; Τι λένε Οικουμενικές Σύνοδοι και Πατέρες, υπόμνημα-ερώτημα στην επί των Νομοκανονικών Επιτροπή της Ιεράς Συνόδου, Αίγιο 2007, Σ. 39.

[39] Детаљније о томе види: јереј Тигриј Хачатрјан. О питању дијалога између Православне Цркве и древних Источних цркава / http://www.bogoslov.ru/text/510783.html; Свештеник Олег Давиденков. У чему је разлика између Православља и јерменског хришћанства? / http://www.pravoslavie.ru/smi/38172.htm

[40] Цит. по: Архим. Амвросије (Пагодин). Свети Марко Ефесски и Флорентинска Унија. Москва, 1994. стр. 333.

[41] Ово светитељ говори у свом „Пидалиону“ у тумачењу 46. апостолског правила / Πηδάλιον, εκδ. Ρηγόπουλου. Θεσσαλονίκη, 1991, Σ. 55-56.

[42] Дела о знамењу Часног и Животворног Крста / http://www.pochaev.org.ua/?pid=1364

[43] Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Макарија. T. IV. Москва, 1862, стр. 408.

[44] Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца јеросхимонаха Амвросија мирјанима. Бр. 1. Сергиев Посад, 1913, стр. 231, 235.

[45] Свештеномуч. Андроник (Никољски). Слово у Недељу Православља // Дела. Књига II. Твер, 2004, стр. 10.

[46] Српско издање на www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/poslanica_1895.htm

[47] Писмо Захарији-католикосу Велике Јерменије о једном лицу Господа нашег Иисуса Христа из сједињења две природе и о правомислију Сабора светих отаца у Халкидону.

[48] „Завештање великом кнезу Изјаславу о православној вери“. Треба приметити да неки светски истраживачи сматрају да ово дело не припада преподобном Теодосију, већ монаху Теодосију Грку, који је живео у дванаестом веку. Међутим, ми више верујемо црквеном предању. Међу световним историчарима је уопште јако распрострањен хиперкритицизам у вези са традиционалном атрибутиком древних текстова. Међутим, далеко да су увек њихова мишљења о переатрибуцији основана. Имали смо могућност да се убедимо у то, радећи на дисертацији на тему „Византијска полемика са исламом“ која је обухватала дела десетине аутора. Скоро за сваког од њих постојао је научник који је изражавао сумњу да припада аутору чије име стоји на делу. (На српском језику на www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/zavestanje.htm) – прим. прев.

[49] Против лутерана – слово о поклоњењу светим иконама.

[50] Св. Јован Кронштатски. Дневник. Т. 1. Твер, 2005, стр. 298.

[51] Преп. Варсонуфије Оптински. Беседа од 1. јуна 1912. г.

[52] Ове речи преноси архиепископ Никон (Рождественски) у тексту „Да ли су Богу угодне ͵другеʹ вере?“ Неопходно је рећи да ову фразу воле да цитирају у следећем облику: „Не знам да ли ће се спасити римокатолици“… и често приписују разним ауторима – час светом Филарету, час светом Серафиму.

[53] Св. Николај Јапански. Дневници. Санкт-Петербург, 2007, стр. 357. Типолошки блиска је и изјава свештеноисповедника Атанасија (Сахарова) у једном писму, где пише да се „не усуђује“ да говори о том питању одређено.

[54] Св. Николај Јапански. Дневници, стр. 389.

[55] Св. Николај Јапански. Дневници, стр. 415.

[56] Св. Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. Москва, 1997, стр. 7.

[57] Св. Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години, стр. 25.

[58] Св. Теофан Затворник. „3. и 5. писмо у Санкт-Петербург поводом тамошње јереси“.

[59] Св. Теофан Затворник. О Православљу са упозорењима на заблуде против њега. Москва, 1991, стр. 18.

[60] Св. Теофан Затворник. Изложење спасавајуће Христове вере у кратким ставкама, 7.

[61] Преп. Амвросије Оптински. Одговор људима који су благонаклони према Латинској цркви. Српски превод – прим. прев.

[62] У сличне сентименталне изјаве може се убројати и патетично клицање једног од најпознатијих савремених проповедника овог лажног учења: „зар су погинули сви наши преци који су живели пре Крштења Русије?“ Преподобни Нестор Летописац говори о томе потпуно јасно говорећи светој Олги: „она је прва од Руса ушла у Царство Небеско“ ((Хроника. Москва, 1996, стр. 96), а о светом Владимиру: „да нас он није крстио, ми бисмо и сада пребивали у заблуди ђаволској у којој су и наши прародитељи погинули.“ (тамо, стр. 122) Врло је чудно сматрати да догматика Црква треба да се мења у зависности од тога да ли су је прихватали моји даљи рођаци.

[63] Цит. по: свешт. Григорије Дјаченко. Лекције и примери хришћанске вере. Искуство катехизаторске христоматије. Санкт-Петербург, 1900, стр. 428.

[64] Правила Православне Цркве са тумачењима Никодима, епископа далматинског, књига II, стр. 92 – прим. прев.

[65] Преп. Амвросије Оптински. Одговор људима који су благонаклони према Латинској цркви.

[66] Св. Николај Српски. Индијска писма, 22. Ово писмо се може прочитати на www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IndijskaPisma/Nikolaj020222.htm – прим. прев.

[67] Сабрана дела преп. Јустина (Поповића). Т. 3. Москва, 2006, стр. 519.

[68] Свештеномуч. Иларион (Тројицки). Хришћанства нема без Цркве. Српски превод на http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NemaHriscanstvaBezCrkve/NemaHriscanstvaBezCrkve.htm

[69] Неки сматрају да признање постојања тајне свештенства мора неизоставно да означава и признање Евхаристије. Са таквом логиком је немогуће сложити се, пошто неизоставне аутоматске везе свештенства и Евхаристије нема. „Учительное известие“ указује на читав низ услова при којима чак Евхаристија коју је служио свештеник Православне Цркве није валидна (на пример, служење не на вину и др.). Јерес је такође један од услова при којима се Евхаристија не служи, о чему, посебно, пише преподобни Теодор Студит: „храм оскврњен јеретицима није свети храм Божији, већ обичан дом, како говори Василије Велики… Зато и жртвоприношење које се служи у њему Бог не прима.“ (Преп. Теодор Студит. Писмо 80 (139) // Посланице. Књ. 1. Москва, 2003, стр. 379).

[70] Патр. Сергије (Страгородски). Однос Цркве Христове према заједницама које су се одвојиле од ње // ЖМП бр. 5, 1994.

[71] Преп. Теодор Студит. Писмо 58 // Посланице. Књ. 1. Москва, 2003, стр. 193.

[72] Завештање великом кнезу Изјаславу.

[73] Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, 31.

[74] „Ми не општимо са Латинима и не сматрамо просто њихова (латинска предања) мрским, већ и латинске пресне хлебове не треба да узимамо. Међутим, не треба да то смтрамо за прост хлеб, јер су они ознаменовани призивањем Господа.“ (Енциклопедија руског игумана XIV-XV в. Зборник преподобног Кирила Белојезерског. Санкт-Петербург, 2003, стр. 72)

[75] Св. Нектарије Егински. Пут ка срећи. Москва, 2011, стр. 25-26.

[76] Преп. Јустин (Поповић). Записи о екуменизму, 44-45 // Православље, бр. I, 2012.

[77] Истина, касније је та пракса свеједно настављена: http://www.jewish.ru/history/hatred/2012/02/news994304789.php

[78] Преп. Макарије Оптински. Писма о смирењу, самоукоревању и трпљењу невоља. Писмо 189.

[79] Св. Кирил Јерусалимски. Поуке огласитељне и тајноводствене, 4.2.

[80] Блаж. Јероним Стридонски. Тумачење на Посланицу Ефесцима књ. 2 // Дела. Бр. 17, Кијев, 1903, стр. 303. Треба рећи да су идеју да је тобоже Господ извео из пакла душе свих људи који су се налазили тамо, директно одбацивали такви Свети Оци као свети Јован Златоуст, свети Епифаније Кипарски, блажени Августин, свети Кирил Александријски, преподобни Јован Дамаскин, свети Григорије Двојеслов, блажени Теофилакт Бугарски, при чему је осуђена као јерес на Римском Сабору 745. године. Детаљније о томе на http://www.pravoslavie.ru/put/4201.htm

[81] http://heatpsy.narod.ru/wosip4.html

[82] Цит. по: Свето Јеванђеље са тумачењем Светих Отаца. Москва, 2000, стр. 613.

[83] Свети Варсонуфије Велики и Јован Пророк, Духовно руковођење. Москва, 2001, стр. 513.

[84] Изабрана дела светог оца нашег Јована Златоустог. Москва, 1993, књ. 1, стр. 398.

[85] Цит. по: Догматске посланице православних јерараха XVII-XIX векова СТСЛ., 1995, стр. 49. Ово Исповедање које је саставио свети Петар Кијевски утврдили су Источни Патријарси 1643. године и у Руској Цркви 1685. г. за време патријарха Јоакима.

[86] Сабрана дела преп. Јустина (Поповића). Т. IV. Москва, 2007, стр. 364-365.

[87] Преп. Јефрем Сирин. Тумачење на Четворојеванђеље, 4.

[88] Цит. по: 300 изрека мудрости. Москва, 2011. (Ову мисао свети Игњатије је изнео у првом тому Аскетских огледа, у тексту „О читању Јеванђеља“, Задужбина манастира Хиландара, 2006-7. година. – прим. прев.)

[89] Преп. Јосиф Волоцки. Просветитељ, 5.

[90] Св. Јован Златоуст. Беседе на 1. посланицу Коринћанима, 16.1 // Свето Писмо у тумачењима светог Јована Златоуста. Т. VIII. Москва, 2006, стр. 175.

[91] Цит. по: Библијски коментари отаца Цркве и других аутора  I-VIII века. Нови Завет. Т. IX. Твер, 2008, стр. 207.

[92] Блаж. Теофилакт Бугарски. Тумачење Посланице Римљанима, 2.

[93] Блаж. Теодорит Кирски. Сабрана дела. Москва, 2003, стр. 110-111.

[94] Св. Теофан Затворник. Тумачење Прве посланице светог апостола Павла Тимотеју.

[95] Св. Тихон Задонски. Келејна писма, 9.

[96] Преп. Јефрем Сирин. Сабрана дела. Т. 3. Сергиев Посад, 1912, стр. 111.

[97] Св. Атанасије Велики. Сабрана дела. Т. IV. Москва, 1994, стр. 441.

[98] Писмо унијатском свештенику Јовану. Цит. по: прот. Сергиј Четвериков. Молдавски старац Пајсије Величковски, његов живот, учење и утицај на православно монаштво. Париз, 1976, стр. 217.

[99] Св. Кирил Јерусалимски. Поуке тајноводствене и огласитељне, 3. Ово дело на српском језику: Свети Кирил, архиепископ јерусалимски Поуке огласитељне и тајноводствене, Свечаник, Хришћанска мисао, 2001.

[100] Блаж. Јероним Стридонски. Писмо 16 // Сабрана дела. Бр. 1, Кијев, 1893, стр. 46.

[101] Св. Кипријан Картагински. Писмо 60, Јубајану.

[102] Преп. Јефрем Сирин. Тумачење Четворојеванђеља, 20.

[103] Св. Јован Златоуст. Слово о повратку из Азије у Константинопољ // Сабрана дела. Т. 3, књ. 2.

[104] Св. Јован Златоуст. О ревности и побожности, и о слепорођеном // Сабрана дела. Т. 8, бр. 2.

[105] Св. Иринеј Лионски. Сабрана дела. Књ. 4. Санкт-Петербург, 1900, стр. 381.

[106] Дела Васељенских Сабора. T. IV. Санкт-Петербург, 1996, стр. 94.

[107] Св. Иринеј Лионски. Против јереси. I.22.1.

[108] Св. Иринеј Лионски. Против јереси. V.26.3.

[109] Св. Јован Златоуст. Сабрана дела. Т. II. Санкт-Петербург, 1899, стр. 641.

[110] Свето Писмо у тумачењима светог Јована Златоуста. Москва, 2006, т. IX, стр. 110.

[111] Св. Јован Златоуст. Разговор на псалам 106:2-3 // Сабрана дела. Т. V. Санкт-Петербург, 1889, стр. 773.

[112] Св. Јован Златоуст. Беседе на књигу Дела апостолских, 36.2.

[113] Св. Јован Златоуст. Беседе на Јеванђеље од Јована, 2.2-3.

[114] Св. Јустин Философ. Сабрана дела. Москва, 1995, стр. 76-77.

[115] Тамо, стр. 35.

[116] Тамо, стр. 74.

[117] Тамо, стр. 35.

[118] Тамо, стр. 89.

[119] Тамо, стр. 82.

[120] 1. Апологија, 61.

[121] Разговор с Трифуном, 14.

[122] Разговор с Трифуном, 44.

[123] Св. Кипријан Картагински. Сабрана дела. Кијев, 1891, бр. 3, стр. 4-5.

[124] „Након вашег одласка сам сазнао… да је ваша љубав говорила да је тобоже Свемогући Господ Спаситељ наш Исус Христос сишавши у пакао, све оне који су Га тамо исповедили за Бога, спасио и ослободио од заслужених казни. Желим да ваше братство о томе мисли сасвим другачије, да је управо Онај Који је сишао у пакао ослободио по благодати Својој само оне који су и веровали да ће Он доћи и живели по Његовим заповестима… Саветујем вам да прочитате оно што је о овој јереси написао Филастрије у својој књизи о јересима. Ево његових речи: ͵постоје јеретици који говоре да је Господ, сишавши у пакао, тамо проповедао Себе свима, већ након њихове смрти да би се они који Га тамо исповеде спасили, док је то противно речима Пророка Давида: ͵у гробу ко ће Те славити?ʹ (Пс. 6:5), и речима Апостола: ͵Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинутиʹ (Рим. 2:12). Са његовим речима сагласан је и блажени Августин у својој књизи о јересима. Дакле, расудивши о свему овоме, не држите ништа осим онога чему учи истинска вера Васељенске Цркве.“ (Свети Григорије Двојеслов, писмо 179 // «Христианское чтение». Санкт-Петербург, 1841, бр. II – стр. 93-97).

[125] Св. Григорије Двојеслов, Четрдесет беседа на Јеванђеље. 12.1.

[126] Св. Григорије Двојеслов, Четрдесет беседа на Јеванђеље. 40.2.

[127] Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, IV.28.

[128] Св. Григорије Двојеслов. Правило пастирско, IV.26.

[129] Св. Григорије Двоеслов. Дијалози, IV.44.

[130] Св. Григорије Двојеслов. Дијалози, IV.29.

[131] Св. Филарет. Писмо намеснику Тројице-Сергијеве Лавре Архимандриту Антонију (Медведеву).

[132] Цит. по: јером. Серафим (Роуз). Принос православног Американца. Москва, 1998, стр. 196.

[133] См. Блаж. Јован Мосха. Луг духовни. Москва, 2008, стр. 590.

[134] Морско путовање светог Брендана // Алфа и Омега бр.  1 (35), 2003, стр. 301.

[135] http://www.pravoslavie.ru/smi/42451.htm

[136] Журнал Московске Патријаршије. Бр. 2, 2004, стр. 25.

[137] Архимандрит Борис (Холчев). Сећања на старца јеромонаха Нектарија // Со земљи. Москва, 1998, стр. 170.

[138] Детаљније о томе види на: http://orthodox.or.th/index.php?content=literature&sub_content=Buddhism_Orthodoxy&lang=ru

[139] Преп. Викентије Лерински. Перегриново упозорење, I.3.

[140] О савременом неогностицизму / http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html

[141] Да ли ће се спасити некрштени? / http://bookovo.net/14170-spasutsya-li-nekreshhenye-svyashhennik-daniil.html

[142] Преп. Викентије Лерински. Перегриново упозорење, I.28.

[143] Св. Игњатије (Брјанчанинов). Аскетски огледи. Т. 2. Москва, 2001, стр. 375.

[144] Добро Исповедање. Почаев, 1910.

[145] Проповед изговорена 4. јула 1948. године.

[146] Узето из: Јерођакон Софроније (Макрицки). Свештеномученик Онуфрије (Гагаљук). Москва, 2003, стр. 120-122.