Но, позабавимо се мало вашом недоумицом и запитајмо је: каква ти права можеш имати на постојање?
„Двоумим се,“ каже, „како се може усагласити вечно мучење са благошћу Божијом, са бескрајним Божијим милосрђем. Па, какве се муке указују страстима! Огањ неугасиви, црв неуспављиви, најкрајња тама, шкргут зуба! Господе, баћушка мој! Како ће састрадални Бог моћи да посматра таква мучења? Господ нам је заповедио да праштамо, па зар и Сам неће опростити? Он се молио на крсту за оне који су сагрешили против Њега најстрашнијим сагрешењем. Зар је Њему немогуће да опрости у будућем животу?“
Шта ћемо ми рећи таквој недоумици? Ти си за благост и милосрђе Божије. Но, твоја реч би имала смисла, када би вечност мука одређивали људи – немилосрдни и неумољиви ригористи. Тада би било оправдано приговорити им: Ваш став је неприхватљив, јер је противан благости Божијој. Но, када је такву одлуку донео Сам Господ, Свеблаги и Свемилостиви, је ли умесно отворено Му у лице говорити: то не може бити тако, јер се противи твојој благости? Зар је Он престао да буде благ, када је изрекао ово? Свакако да није. А ако није престао престао да буде благим, онда је несумњиво таква одлука потпуно сагласна са Његовом благошћу…
Милосрдни Господ је свима спреман допрости – само се покај и прибегни Његовом милосрђу. Када би се и демони покајали и они би били помиловани. Но, како су они окорели у упорном противљењу Богу, то им и нема помиловања. Ово се односи и на људе. То што многи од таквих одлазе и на онај свет као богоборци и богомрсци – претпостављам да нећете порицати. Шта њих тамо очекује? Већ се и види – шта! Као што они нису хтели да знају за Бога, то ће им и Бог рећи: не познајем вас – идите. А када таква одлука дође од Бога, ко ће је укинути? Ово вечно одбацивање је печат ада!
Остаје да се гради нада, има ли покајања иза гроба? О, када би то било могуће! Какво би олакшање било нама грешним! „Господ је толико милостив да, само што се покајемо, макар то било и после смрти, Он неизоставно прашта.“ Но, наша жалост је у томе што се таква нада не може ни на чему засновати. Закон живота је такав да чим овде неко положи семе покајања, макар то било и при последњем издисају, то онда неће пропасти. Ово семе ће узрасти и принети плод – спасење вечно. А ако неко не положи семе покајања и пређе тамо са духом непокајане упорности у гресима, то ће и за навек остати тамо са тим духом и од њега ће вавек добијати по роду његовом – вечно Божије одбацивање…
Не потхрањујте такво очекивање да ће Бог Својом моћном влашћу опростити грешницима и увести их у рај. Молим вас да расудите јесу ли таква лица прикладна за рај или нису? Грех није нешто спољашње, већ унутрашње. Када неко греши, то се читава његова унутрашњост изопачује, оскврњује и помрачује. Ако се грешнику опрости спољашњом пресудом, а унутар њега све остане као што је било неочишћено, то ће он и после таквог опроштаја остати сав прљав и мрачан. Такав ће бити и онај коме би Бог опростио Својом моћном влашћу без његовог унутрашњег очишћења. Замислите да уђе такав, нечист и мрачан – у рај? На шта би то личило? …
Чак иако претпоставимо да неком судбом грешник допадне до раја, шта би он тамо чинио? За њега се и рај претвара у ад! Он нема орган којим би окусио рајске сладости, а самим тим што је тамо све супротно његовом расположењу, он ће бити притешњен и у муци, тако да ни места неће тамо…
Другима се чини да је грешнике немогуће оставити без казне, али те муке неће бити вечне – него ће се помучити, помучити одбачени па ће потом и они у рај. Ово је жеља да милосрђе Самог Господа изгледа како се нама прохте! Но и ова измишљотина је неодржива: јер ад није место очишћења, већ место казне која мучи, а не очишћује. Ма колико некога буде палио ад, такав ће и даље бити нечист, достојан таквог горења, а не раја. Зато горењу и неће бити краја…
Боље одбацимо сваки грех и верујмо Господу у свакој Његовојречи без мудровања; покајмо се и започнимо да живимо свето, колико за то снаге имамо, не обмањујући себе тако празном надом да ћемо се тобож само мало помучити! …
У вашем писму још пише: „Како се праведни могу мирно наслађивати срећом при сазнању да негде има живих бића која пате и која ће непрестано страдати? Ако они буду срећни, то ће престати да буду праведни и таква равнодушност према ближњима на небу бациће их у исту геену од које су се избавили, практикујући састрадавање и љубав на земљи“. Ово је чисто адвокатски метод – софизмима бацати прашину у очи. Ако праведнике за одсуство састрадавања према одбаченим осуђеницима треба посадити у ад, ГДЕ ОНДА ТРЕБА БОГА – СУДИЈУ?
Ви стално заборављате да ад није од људи измишљен, већ је Богом установљен и по Божијим пресудама бива попуњаван. Тако нам је Он открио у речи Својој. Такво дејство није противно Богу и не нарушава унутрашњу хармонију Божанских својставам већ напротив, захтева се њоме. Ако је код Бога тако, то како ово може поништавати блажено расположење праведних када су они једног духа са Господом? Шта Господ сматра правилним и потребним, то сматрају и они. Сматра ли Он потребним да пошаље непокајане у ад, тако ће и они мислити. И састрадавању ту места нема, јер одбачени Богом, биће одбачени и њима; осећање сродности са њима се прекида. И на земљи духовно сродство бива сасвим друкчије од природног и што се више ово последње разликује од првог, то се оно хлади и сасвим ишчезава: то јест, крвни сродници постају туђи једни другима. Ово је напоменуо Господ када је рекао: „Ко је мати Моја и ко су браћа Моја?“ (Лк. 12:50)…
Ми обично, када расуђујемо о нечему, претпостављамо да смо неко велико дело учинили, услугу вери указали, поткрепили је и подржали. А у суштини ствари, расуђивање ништа не додаје снази и значењу вере. Напротив, ко у делу вере започне давати више значаја својим схватањима и расуђивањима, тај ће самим тим умањити значај своје вере пред Богом, као што вино губи снагу када се разводњује. Код кога је тежиште на свом разуму, тај своме разуму верује, а не Богу и управо ту већ нема вере…
Свети Теофан Затворник,
Писма вечног спасења, Писмо 2., стр. 12-26