Протестантско учење ‘Sola Scriptura‘, историја настанка. Свето Писмо као извор за принцип ‘само Свето Писмо’? предање у животу Апостолске Цркве. Учење Апостола Павла. Протестантски аргументи. Људско предање и Предање Божије. Шта је постојало пре – Предање или Писмо?
Овог пута ћемо разговарати о протестантизму и пошто је у питању опширна тема, желео бих да почнем са темом Предања Цркве. Сваки човек који је имао прилике да разговара са једним или другим представником протестантских деноминација, а њих има јако много, зна да за њих велики значај има сведочанство из Светог Писма. За протестанте, Библија, како они говоре, представља једини извор учења, то јест, најранији оснивачи протестантизма су објавили овај принцип, на латинском ‘Sola Scriptura’, у преводу ‘само Писмо’. У суштини овај принцип означава да једино текст Старог и Новог Завета они признају за поуздани извор учења о вери, моралног и богословског учења. Следи да протестанти одбацују ауторитет Светог Предања Цркве.
Пре свега треба схватити одакле се појавило ово учење. Оно је повезано са историјом појаве протестантизма. Као што знамо, средином 11. века се догодило отпадање римске цркве од Источне, Православне Цркве. Један од разлога зашто ово отпадање није могло да се залечи је и тај што се на Западу појавило лажно учење које већ није било могуће трпети у Цркви, учење да је папа глава Цркве, о примату папе, учење о филиокве, да Дух Свети исходи од Оца и од Сина. Ту су и нека друга учења и праксе римске цркве. Након отпадања Рима од Источне Цркве, даљи историјски развој ове цркве довео је до одређене кризе која је већ у 16. веку изазвала одвајање прилично великог броја верујућих који су почели да себе називају протестантима. Они су протестовали против различитих злоупотреба у римокатоличкој цркви, против онога што им се чинило искривљењем вере. Међутим, у то време римска црква је већ формирала своје сопствене ауторитете у оквиру свог сопственог предања. То јест, оно што је било јединствено, древно хришћанско Предање им није представљало ауторитет, већ оно што се формирало након одвајања од Источне Цркве. За ове протестанте је било јако тешко да образложе своје тезе предањима римокатоличке цркве. Зато су одлучили да потпуно одсеку појам о Предању у принципу, они су га укинули. Рекли су да им је довољно само Писмо. И без обзира на то што постоји историјско порекло свему томе у њиховој полемици са римокатолицизмом, и на нашем тлу они исто тако не прихватају Предање Православне Цркве.
Њихова позиција, без обзира на то што је износе са великом самоувереношћу, прилично је рањива јер у самом тексту Светог Писма нема основе за принцип ‘само Писмо’. Нигде у Светом Писму се не говори да је Библија једини извор Истине. Често нас они питају: ‘Покажите нам где се о томе говори у Библији?’, а исто питање се може поставити и њима: ‘А где се у Библији говори да принцип ‘само Писмо’ мора да буде неопходан за хришћане?’ Неки протестанти се позивају на завршне речи књиге Откривења Јовановог, 22:18-19 где Апостол Јован говори да онај ко дода били шта пророштву те књиге биће кажњен од Бога. Саме ове речи показују да је у питању натегнуто тумачење јер Апостол говори о пророштву „што је написано у књизи овој“ (22:19), то јест, у књизи Откривења, он не говори о Библији у целини. Сем тога, у раном периоду хришћанства, у време Апостола ове Новог Завета уопште није било. Он се стварао постепено, јављале су се једне или друге књиге Писма и оне су онда већ постепено, због силе Предања, чуване, поштовале на једним или другим местима. Међутим, првих деценија није било формираног канона текста Светог Писма, а Црква је постојала, Црква која је живела Предањем како о томе директно говори код Апостола. Апостол Павле: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох… Јер ја примих од Господа што вам и предадох“ (1 Кор. 11:2, 23). Ове речи протестанти више воле да не примећују.
У случају разговора о Предању, они уместо овога помињу само два стиха: Мт. 15:6, тамо где Господ прекорева фарисеје који су својим измишљеним предањима укидали заповест Божију; Кол. 2:8 где Апостол пише негативно о онима који упадају у празне обмане по предању људском, а не по Христу. Није тешко приметити да се у оба ова стиха говори о предању људском, предању лажном, а не о Предању Божијем, Светом Предању.
То су различите ствари јер су и наши Свети Апостоли исто тако говорили о реалности Светог Предања, о оном Предању због кога Апостол Павле хвали оне који га се држе. То Свето Предање које се јасно помиње у Библији, протестанти се труде да игноришу. Труде се да игноришу и чињеницу да је на почетку Библија била писани део Предања Цркве. И Библија је била формирана као канон на Саборима Православне Цркве управо на основу сагласности једних или других књига Предању Цркве, на основу тога које су се књиге у Предању Цркве сматрале аутентичним. Дакле, Свето Предање претходи Светом Писму. Без Светог Писма Новог Завета Црква у време Апостола је живела, развијала се и то у толикој мери са успехом да и сами протестанти сматрају за образац.
Чињеница људског предања у протестантизму. Историјски примери који показују на који начин Предање постоји у Православној Цркви – Свети Иринеј Лионски, Климент Александријски, Свети Папије Јерапољски. Свети Апостол Петар о протестантском принципу ‘Sola Scriptura‘.
Треба рећи да сами протестанти стварају своја сопствена предања. Иако званично имају учење ‘само Писмо’, наглашавање да је ‘код нас све искључиво по Библији’, међутим, и бивши протестанти који су се обратили у Православље такође то потврђују, свако од њих има своје сопствено људско предање које прекорева Апостол Павле. Зато што предање у одређеном смислу означава ‘предају одређеног тумачења Светог Писма’. Ако кренемо код баптиста, затим код методиста, затим код адвентиста седмога дана, код лутерана и све њих будемо питали на који начин они схватају једну или другу тачку хришћанског учења, они ће нам износити различите прилазе које одликује сваку од ових деноминација. Наравно, свако од њих ће наводити речи Светог Писма, али то зашто је неопходно схватати управо онако како они сами схватају, а не као неки други протестанти – они нису у стању да објасне ни на који други начин осим једино чињеницом да прате предање које се формирало у њиховој протестантској заједници. Међутим, то предање, предање сваке протестантске секте, која се појавилао чак и релативно недавно ипак се формира и зато људи који нису сагласни са тим се одвајају и организују своје сопствене деноминације, своју нову цркву. Овај процес се у протестантизму одвија све време њиховог постојања. Међутим, управо они имају то људско предање које одбацује Апостол, јер то предање не иде даље од живота оснивача те конкретне деноминације, њихово предање има извор у њима.
Предање Православне Цркве има за извор оно што су говорили сами Апостоли. Јер су сами Апостоли предали својим ученицима, ученици су предали својим ученицима итд., као ланац све до нашег времена. Да ово не би звучало просто само као голе речи са моје стране, дозволио бих себи да цитирам неке мисли Светитеља који се поштују у Православној Цркви, као и неке од древних аутора. Ето, на пример, крајем другог века, Свети Иринеј епископ Лиона, пише следеће речи којима изобличава једног од јеретика и говори да ‘то учење ти нису предали презвитери који су били пре нас, који су општили са самим Апостолима. Ја сам још био дете када сам био у доњој Азији, код Поликарпа’, мисли се на Светог Поликарпа Смирнског, ‘ондашње памтим боље него ово недавно, јер оно што смо научили у детињству ојачава заједно са душом и укорењује се у њој. Тако бих могао чак да опишем и место где је седео и разговарао блажени Поликарп. Могу да осликам његов ход, начин живота и спољашњи изглед, његове беседе са народом, како је говорио о свом општењу са Апостолом Јованом и са другима који су видели Господа’. Свети Поликарп, учитељ Светог Иринеја је затекао оне који су видели лично Господа Исуса Христа и од Њега лично примили учење. Настављам са цитатом: ‘Памтим како је Свети Поликарп подсећао на њихове речи и причао шта је слушао од њих о Господу, Његовим чудима и учењу. Све што је слушао од очевидаца Слова, он је говорио сагласно са Писмом. По Божијој милости према мени, још тада сам пажљиво слушао Поликарпа и записивао његове речи не на папиру, већ у свом срцу, и по милости Бижијој увек их чувам свежим у свом сећању’. Зато када се обраћамо књигама које је написао Свети Иринеј Лионски, видимо у њима исто оно учење које је дошло до њега само кроз једно покољење, кроз једну карику ланца од оних који су непосредно видели и чули Господа Исуса Христа. Ко од оснивача протестантских цркава може да се похвали тиме? Ко може да говори то исто?
Приближно у време са Светим Иринејем Лионским, на другом крају тадашњег римског царства Климент Александријски је писао: ‘Оно што сам написао није измишљотина, нити је хвала. У питању је сећање на древност, лек против заборава, прости нацрт најбољих мисли које испуњују задивљујуће светле и живе речи блажених људи које сам имао част да слушам. Они су сачували истинско Предање и блажено учење које су директно, као син од оца, примили од Светих Апостола Петра, Јакова, Јована и Павла. По Божијој вољи, оно је дошло и до нас, павши у нашу душу као семе које су посејали претходници и Апостоли.’ Дакле, још један познати древни хришћански аутор сведочи о томе да је специјално сабирао све оно што су му говорили они хришћани који су видели саме Апостоле.
Ево речи још једног Светитеља, Светог Папије Јерапољског који је живео пре Светог Иринеја и Климента, средином другог века. Ево шта он пише: ‘Нећу да пропустим да ти кажем оно што сам добро научио од Стараца и што сам добро запамтио, присајединивши објашњење за потврду истине. Ако бих срео некога ко је општио са Старцима, ја сам га питао о њиховом учењу, на пример, шта је говорио Андреј, шта Петар, шта Филип, шта Тома, шта Јаков, шта Јован или Матеј или било ко од ученика Господњих. Сматрао сам да ми писана знања неће донети толико користи колико живи и вечни глас’. То говори Свети Папије. Тај живи и вечни глас и јесте Свето Предање Православне Цркве.
Можемо се овде присетити и онога што Апостол Јован пише у својој Другој посланици: „Имао бих много да вам пишем, али не хтједох на хартији и мастилом, него се надам да ћу вам доћи и усмено вам говорити, да радост наша буде потпуна“ (2 Јн. 1:12). Код нас православних ова радост је потпуна јер у Предању слушамо тај живи и вечни глас Апостола, од уста до уста. На жалост, тога су лишени протестанти, јер не само ови Светитељи које сам поменуо, већ и други, на пример, Свети Климент Римски је лично сусретао Апостоле и учење које он излаже је непосредно апостолско учење. Свети Игњатије Богоносац који је живео у првом и пострадао почетком другог века. Они су видели и слушали лично Апостоле. Свети Поликарп Смирнски кога помиње Свети Иринеј, такође је оставио дела. Сва дела ових Светитеља, а након њих и других, представљају за нас изворе учења Господа Исуса Христа. У питању није људско предање, већ истина којој су били научени од самих Апостола, јер сами Апостоли у Светом Писму говоре да нису све записали у својим посланицама. Као што знамо, Апостол Павле заповеда да држимо предања којима смо научени речју или посланицом нашом. Код протестаната остаје само посланица – шта се догодило са оним о чему су Апостоли учили само усмено? То се чува у Цркви. Још је Свети Василије Велики у четвртом веку јасно писао: ‘Из сачуваних у Цркви догмата и проповеди, нека имамо од писмене поуке, а неке смо примили од Апостолског Предања, по прејемству у тајности.’
Већ смо помињали да у самом Писму нема основе за протестанстски принцип ‘Sola Scriptura’, чак штавише, Апостол Петар директно сведочи да човек сам по себи није у стању да објасни Свето Писмо: „И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи“ (2 Пет. 1:20-21). Наравно, протестанти често говоре ‘па у мени такође делује Дух Свети, Он ми такође говори’, међутим, у реалности оно што они говоре тумачећи Писмо не добијају од Духа Светога, они просто говоре оно што има долазе на ум.
Шта је Свето Предање? Протестантска теорија о ‘нестанку Цркве у другом веку’. Православни одговор. Принцип Преподобног Викентија Леринског. Где је изражено Свето Предање?
Желео бих такође да цитирам и Светог Николаја Јапанског, великог мисионара Православне Цркве који се трудио у земљи излазећег сунца крајем деветнаестог века и почетком двадесетог века. Он је писао: ‘Понекада ми долазе Јапанци – протестанти, моле да им објасним неко место из Светог Писма. ‘Па, имате своје учитеље – мисионаре – њих питајте’, говорим им ја. Шта ми одговарају? ‘Питали смо их, говоре: схвати како знаш; али, мени је важно да знам истинску мисао Божију, а не моје лично мишљење’, Свети Николај ово коментарише на следећи начин, ‘Код нас (то јест, православних) није тако, код нас је све светло и поуздано, јасно и чврсто – јер ми, сем Светог Писма, прихватамо још и Свето Предање. Свето Предање је живи, непрекидни глас… наше Цркве од времена Христа и Његових апостола до сада који ће се и чути до краја света. На њему се у потпуности утврђује Свето Писмо’.
А шта управо чини Свето Предање Цркве? Нису у питању просто древни људи који су живели давно, Свето предање је сведочење о вери коју су чували Светитељи у свакој епохи, сваког века постојања Цркве. У питање је одраз схватања које одговара и обећањима Господа Исуса Христа, Који је рекао Својим ученицима да ће им послати Духа Светога и да ће их Он подсетити на све што је Господ Исус рекао. Господ је даровао Духа Светога Цркви и Дух Свети живи у Цркви у сваком веку све до наших дана.
Није као код неких протестаната који говоре да је до другог века постојала Црква Христова, затим се нешто догодило, она је нестала и ето, у 16. веку смо је обновили. Извините, а где је Дух Свети био сво то време, зар је спавао све време? Шта се догодило са Њим? Господ је рекао да врата пакла неће надвладати Цркву. Како, Црква је одједном могла да изгуби правилну веру, како тврде протестанти, и зарази се, како опет они говоре, лажним учењима на толико векова? Православна Црква учи и схвата да је Господ наравно Своје обећање одржао и да врата пакла нису надвладала Цркву без обзира на то што се појавило много јереси. Све њих је Црква одсецала од себе и чувала ту истину коју је добила од Господа Исуса Христа.
И изражавала је ту истину кроз Светитеље који су живели у то време. И није само један Светитељ говорио, већ је у питању сагласно сведочанство свих Светитеља, древних и нових, по једном или другом питању. Такође бих навео значајне речи Светог Викентија Леринског, који је живео у петом веку. Он пише: ‘Са великим усрђем и свим могућим напором сам се трудио да сазнам од свих могућих побожних и најученијих људи, на који начин да правилним путем разликујемо истину Васељенске вере од лажљивости јеретичких скретања. На то су ми сви они увек давали следећи одговор. Ако ја или неко други пожели да сазна за обману и избегне замке јеретика који се поново појављују и буде здрав у вери, неопходно је да огради своју веру, уз помоћ Божију, на два начина: као прво, ауторитетом Божанског закона, то јест, Светог Писма и друго, Предањем Васељенске Цркве. Али, можда ће неко питати: канон Писма је савршен и у преизобиљу и потпуно довољан, зашто би њему додавали ауторитет црквеног схватања? – Зато што не разумеју сви Писмо на исти начин због његове узвишености, већ један човек тумачи речи из Писма на један, други на други начин, тако да се испоставља да се из њега може извући онолико смисла колико има и глава’.
Даље Свети Викентије наводи примере древних јеретика који су објашњавали своје сопствено учење и правдали га овим или оним речима из Светог Писма. Он говори: ‘Управо зато што постоји толико много кривљења, крајње различитих заблуда врло је неопходно усмеравати нит тумачења Пророка и Апостола по правилу црквеног и православног схватања’. То је оно што се чува у делима наших Светих Отаца.
Свето Предање се изражава у одлукама Васељенских Сабора, чији образац је дат у Сабору Апостола описаном у књизи Дела Апостолских. Осим њих, такође и у одлукама Помесних Сабора чије одлуке носе општецрквени значај, на њима су се такође окупљали Свети Оци, Дух Свети Који је дисао кроз њих утврђивао је и штитио истину од једне или друге заблуде која се појављивала. Затим у Предање улазе и дела Светих Отаца. Неопходно је разумети, како то објашњава Свети Викентије Лерински, да оно у шта су веровали сви, свуда и увек, представља Предање Цркве. Сем тога, наравно и Житија Светих такође улазе у Предање Цркве, мислим наравно на Житија Светих написана такође од стране Светитеља, јер понекада покушавају Житија да пишу људи који су световног карактера, малоцрквени, који су далеки од правилног схватања ствари. Такође у Предање улазе и богослужеби текстови који имају општу употребу у Цркви, као што Свети Филарет Московски одлично запажа када говори да Предање не представља само видљива предају правила и одлука, већ и невидљиво деловање божанске благодати и освећење које се чува у Цркви.
Управо зато што у Православној Цркви Дух Свети није нестао, Дух Који је говорио кроз Апостоле и Пророке, управо зато ми можемо тачно да знамо на шта је Господ мислио у једној или другој изреци Светог Писма, у случају када се обраћамо Светим Оцима ради тумачењ ових речи. Зато што је кроз Свете Оце дисао Дух Свети, кроз њих је Господ директно Сам објаснио на шта је мислио у једном или другом стиху Светог Писма. Захваљујући томе, Православна Црква је могла да се сачува без неких промена у вероучењу и уређењу од апостолских времена до наших дана. Када се обратимо делима Светих Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског, Поликарпа Смирнског ми ћемо тамо видети оне елементе учења и живота Цркве који се до данас чувају и који се могу наћи у Православној Цркви, које, међутим, не видимо у учењу протестантских заједница које говоре да тобож стреме да обнове ту заједницу и све учине онако како је било у Цркви Апостола. Људи који су лично знали Апостоле и који су лично од њих добили благослов да буду епископи, људи који су непосредно општили са очевидцима Господа Исуса Христа и Апостола, они говоре о другачијем хришћанству, хришћанству које се чува у Православној Цркви. То је ризница нашег Светог Предања.
Схватање Светог Предања кроз подвиг и борбу са својим страстима. Светоотачка дела као средство у борби против сопствене гордости. Људско тумачење у поређењу са светоотачким тумачењима Светог Писма. Пример из Јеванђеља са човеком који није имао брачно одело. Савремени пример који показује до чега доводи искрено трагање за Истином. Сведочанство археологије. Свето Предање као ризница Истине – учење Светог Иринеја Лионског.
Ако се удаљимо мало од теме која је непосредно везана за протестантизам, треба рећи да за православне хришћане чињеница постојања Светог Предања означава одређену подвижничку дисциплину. Сви ми имамо једну или другу греховну немоћ наше воље, наше природе, нашег ума. И наш ум је у значајној мери заражен гордошћу. Врло често човек који долази вери, долази са осећањем ‘сам ћу се снаћи и схватити шта је овде правилно, а шта није; оно шта ми се буде допало у то ћу и веровати, у оно што ми се не допада – нећу веровати’. Такав горди прилаз Цркви затвара за човека могућност да стекне благодат Божију, јер као што знамо из речи Божије, Бог се гордоме противи, а смиреноме даје благодат.
За православне хришћане је јако важно обраћање речима Светих Отаца, ауторитету Светог Предања, коришћење тога као средства за исцељење свог ума од гордости. Јер када се сусрећемо са ситуацијом када нам се чини да је по неком питању неопходно говорити на један начин, међутим обративши се и видевши како о томе говоре Свети Оци, ми видимо да говоре потпуно другачије – то за нас представља изузетну прилику да покажемо да Богу Који је говорио кроз Светитеље верујемо више него самима себи. Ако постоји размимоилажење у нашем ставу, онда смо дужни да смиримо свој ум пред истином Цркве, а не супротно, истину Цркве прилагођавати у складу са својим умом. Дешава се да и православни људи покушавају да себи прилагоде Свето Предање, под своје измишљотине, као што и протестанти поступају са речима Светог Писма. У случају Светог Предања је то много теже урадити, међутим, то не спречава неке да покушавају, скупе мноштво цитата, истргну их из контекста, склапју из њих нешто што може да се чини као да потврђује сопствене идеје. Све то није достојно православног хришћанина.
Ако бисмо изненада видели Светог Иринеја Лионског или Светог Јована Златоустог, зар бисмо им пришли и почели да их учимо како треба исправно веровати, итд.? Свако од нас зна ко су били ови људи. Свако од нас ко чита ове Оце са искреним расположењем и невољно осећа њихову величину. Сећам се како је један мој познаник који је био протестант али је изучавао Свете Оце, он је преводио једну књигу Светог Атанасија Великог на енглески језик и признао ми је да је плакао када је радио на њеном преводу, толико је био под утиском од величине Светог Атанасија и као хришћанина и као богослова и као тумача Светог Писма. Наравно, када бисмо се и лично сусрели са овим Светитељима, радовали бисмо се могућности да им поставимо питање и учинимо их својим учитељима. На исти начин треба да се односимо и према њиховим књигама.
Што се тиче протестаната, често наши мисионари који посећују њихова сабрања, разговарају са њима на тим сабрањима, сведоче колико људско схватање Светог Писма не може ни на који начин да се упореди са тим дубоким и мудрим, узвишеним тумачењем које су предлагали Свети Оци. Могу навести пример који ми је испричао један од наших савремених мисионара – свештеника а који он често предлаже протестантима. Када му они говоре да је њима довољно само Свето Писмо, он говори: ‘Одлично. Да ли можете онда, полазећи само из Библије, да ми објасните причу Господњу када говори о људима који су сабрани на брачно весеље. Неко се сложио, неко се одазвао, неко се вратио са распућа, сви сиромашни, убоги, итд. Даље се говори да је Господ ушао и видео човека који није био у свечаном оделу, питао га зашто он није у прикладној одећи и заповедио да га избаце ван, у таму спољашњу.
Питање које поставља овај свештеник: ‘Зашто управо овакво сурово кажњавање? Ето, човек је дошао, није имао одећу, зашто га казнити тако? Наравно, разумљиво је да се овде говори не само о томе да су га избацили са весеља, иако је само по себи, то такође озбиљна казна, већ то што су га подвргли вечној казни. Ако човек већ нема одећу, зашто га тако испитивати? Да ли се то може објаснити само полазећи из текста Јеванђеља?’
Сви његови протестантски саговорници су говорили да не могу да одговоре на ово питање само из текста Јеванђеља, јер у овом случају јеванђелски текст није довољан. Обраћајући се Предању Цркве ми сазнајемо да је заправо у то време постојао обичај да када су звали људе на брачно весеље, свакоме ко би улазио се давала та одећа приликом уласка. Зато то што се он тамо нашао без одеће за брачно весеље није било зато што он није имао одакле да је узме, већ зато што се сам одрекао да је обуче када су му предлагали да је обуче, исто као и свима осталима.
Ово је само један од примера који показује да Свето Писмо не може бити довољно за објашњење самог Писма. Често ти протестанти који одричу Свето Предање, по правилу, су сами врло мало упознати са делима Светих Отаца. Они уопште имају лоше знање древне хришћанске историје, онога што је било пре 16. века, пре појаве њихове деноминације, њихово интересовање за то је, по правилу, врло мало. Као последицу имамо да су њихове представе о Предању Цркве, његовом месту у Цркви врло далеке од реалности. А када почињу да се интересују за Свете Оце, за историју Цркве тада извлаче потпуно другачије закључке и открића.
Могу да наведем пример који се догодио у САД, крајем осамдесетих година. Тамо је била прилично велика деноминација, у два града, Санта Барбара и Бен Ламон, у питању су били млади људи, било их је преко две хиљаде у тој заједници. Они су одлучили да се обрате историји Цркви, осетили су да није могуће да се Црква тек тако угасила у другом веку због нечега и да је Дух Свети чекао до 16. века. Хтели су да сазнају шта се догодило са оном Црквом коју су основали Апостоли, какво је њено даље кретање било и где се она сачувала. Почели су да изучавају историју. Њима нико од православних није проповедао, нико није знао за њих, они су се кретали искључиво по ланцу историјског сведочанства Цркве. Почели су да читају црквене текстове из првог века, затим другог, трећег, четвртог века, пето. Сви заједно су читали, разматрали, испитивали, наилазили су на све оне јереси које су се јављале током историје. Сваки пут су разматрали, на пример, у спору православних и аријанаца, ко је био у праву? Или у спору несторијанаца и православних или монофизита и православних, ко је био у праву? У спору римокатолика и православних, ко је заиста чувао првобитну апостолску веру сагласну са речју Божијом, сагласну уопште са древним сведочанством Предања. Као резултат својих сопствених истраживања, они су се убедили и дошли до закључка да управо Православна Црква чува аутентично, неискривљено апостолско учење све до наших дана. Убедивши се у томе, сами су се обратили Православној Цркви са молбом да буду примљени у Православље. То је била велика неочекиваност, и сви су, више од 2000 њих постали су православни хришћани.
Зато ово што говоримо сада није оно што ми говоримо само са своје тачке гледишта, ‘са свог звоника’. Ми овде говоримо ствари које се потпуно могу проверити и потврдити из независних извора. Сваки човек, сваки протестант може да учини то исто, да се обрати најранијим хришћанским делима, изучи их и по њима прати у шта је веровала апостолска Црква, како је била уређена, какве су биле молитве, какве су биле Тајне, какав је њихов однос био према њима, све оне тачке које нас разликују од протестаната, било да је то поштовање Светих или поштовање Богородице, иконе, или Тајне Цркве. Сваки протестант може да узме и провери да ли је тако нешто постојало у древној Цркви или не.
Често и сама археологија на пример показује где је истина, на чијој је страни. Ако бисмо сада ушли у неку од протестантских заједница, шта тамо можемо да видимо? Као по правилу, велики крст на зиду, беле зидове, а око улаза различите текстове са информацијама, итд. Без икаквих икона. Међутим, ако погледамо на древне хришћанске катакомбе које су се сачувале у Риму и још понегде, на територији савременог Туниса на пример, тамо ћемо видети иконе, фреске, Богородичине иконе, Христа са Апостолима, древне Пророке, Мојсеја, три младића, Пророка Данила. Видећемо да су целе катакомбе прекривене иконама и фрескама исто као и када бисмо ушли у православни храм. Неке од икона или фресака су чак јако и сличне онима које се код нас до данас употребљавају, на пример, у римским древним катакомбама постоји икона Бородице где Она стоји са уздигнутим рукама, а испред Ње је насликано дете Исус. То је исти тип иконе који се и данас употребљава у Православној Цркви. Ово је само један од примера. Дакле, чак и археологија потврђује истинитост онога што се чува у Православној Цркви као сведоку Предања. Ово понекада долази чак и са стране непријатеља. Био је пронађен цртеж – карикатура, нацртао га је неки незнабожац у време незнабожачког римског царства. Карикатурно и богохулно је приказано Распеће Христово и био је насликан поред Распећа човек који уздиже руку да се осени крсним знаком. Поред тога стоји натпис ‘Анаксамен се моли Богу’. Дакле, неко од незнабожаца је одлучио да се оваквим цртежом наруга хришћанину којег је познавао. Оно што је значајно да чак и само то сведочанство од стране противника хришћана показује да су хришћани у то време имали обичај да стављају на себе крсни знак, узгред речено, што је посведочено такође у древној хришћанској књижевности.
Желео бих да подсетим на речи Светог Иринеја Лионског кога смо већ цитирали: ‘Апостоли су у Цркву као у ризницу положили све што се тиче истине. Зато верни син Цркве нема потребе да тражи истину негде ван ње, да се обраћа на нека друга места или другим изворима учења. Све што се тиче истине Божије, истине спасења, истине вере, све то ћеш наћи у Цркви.’ Предање за нас представља управо место за ту ризницу истине.
Зато бих желео да пожелим и православним хришћанима да цене ту ризницу Предања и нашим протестантским саговорницима и суграђанима да обрате пажњу на ту ризницу. Често се питају: ‘Зашто је Православна Црква тако конзервативна, тако не жели да се мења у сагласју са савременим токовима света?’ Управо због онога о чему је писао Свети Иринеј, зато што поседујемо истину, савршену, пуну истину. Ако је имамо, то значи да њој нису потребне никакве измене, никакве допуне, новине, суштинске новине. Јер свако уношење измена у оно што представља савршенство, представља искривљење савршенства и уношење несавршенства. Ако имамо нешто несавршено, то можемо и да побољшамо. Међутим, када имамо само савршенство, нема места за измене, измене доводе само до погоршања. Зато Православна Црква током сваког века свог постојања, када јеретици сваког времена предлажу да се унесе једна или друга измена, у једно или друго учење, Црква је без изузетка увек одговарала: ‘Не, то није оно што смо добили од Христа и Његових Апостола. То није оно чему смо били научени’. Како је о томе говорио Апостол Павле: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1:8).
Управо зато је Црква могла и да сачува ту истину коју јој је дао Господ Исус Христос и која оживљава наш духовни живот сада. Сваки човек који дотакне ту истину може да се узвиси са свог садашњег нивоа до оног нивоа на коме су се налази Светитељи – и Апостоли и њихови ученици, и ученици апостолских ученика и тако све до нашег времена. Свето Предање није само пренос информација, у питању је преношење живота у Духу Светом по примеру који је сваки Светитељ видео у свом покољењу.
Најважнија тема у нашем дијалогу са протестантима. Протестантска теорија о нестанку Цркве у другом веку. Предлог пута трагања за Истином за протестанта. Теорија о ‘невидљивој Цркви’. Речи Господа Исуса Христа о томе. Протестантска ‘теорија грана’. Евхаристија као фактор јединства Цркве.
Сада ћемо прећи на питање које је најважније у нашем дијалогу са протестантима, које заправо они најчешће и не схватају, у питању је учење о Цркви, шта је Црква Христова. Многи протестанти имају следећи поглед на историју Цркве: постојала је апостолска Црква, апостолска времена, а затим са другим веком, неки говоре касније, немају заједнички став на ту тему, у сваком случају, врло рано су се тобож појавила искривљења у учењу Цркве. Они говоре да је рана Црква изгубила апостолско вероучење, његову чистоту, унела различита лажна убеђења и ставове. Почевши са 16. веком, од времена Реформације протестанти су чисто апостолско учење тобож вратили. Разуме се, 16 век, у питању су лутерани, калвинисти, они су се јавили на почетку. Баптисти, адвентисти, пентакосталци су се јавили касније.
У вези са овом протестантском идејом, треба рећи да само Свето Писмо не само да не потврђује ову идеју, већ и директно противречи. Као што се сећамо, Господ Исус је рекао: „Сазидаћу Цркву своју и врата пакла је неће надвладати“ (Мт. 16:18). Господ обећава да силе зла неће победити Цркву, између осталог и кроз искривљење учења, Црква ће увек остати иста. Ако верујемо да је цела Црква, комплетно скренула у заблуду, онда наравно објављујемо да су врата пакла надвладала Цркву и говоримо да је Господ Исус Христос лажов, да је обећао нешто и да није одржао обећање. Постоји и друго обећање које је Господ Исус дао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28:20). Господ не само да обећава да ће Црква стајати, већ обећава да ће и Он Сам бити са њом лично у све дане до свршетка века. Као што видимо, овде нема ни речи да се Господ припрема да направи паузу од 2. до 16. века, тим пре до 19. века.
На другом месту Господ је обећао Апостолима Духа Светога Који ће их „научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:26), дакле, Господ даје Духа Светога и Он чува Цркву, истиниту Цркву разуме се, чува је од искривљења учења, чува је од одступања од истине. Појединац или и група људи чак, наравно, могу да скрену у заблуду. Тако се дешавало одувек, још су Апостоли упозоравали на то. Међутим, да цела Црква оде у заблуду значило би да је Црква престала да постоји. Говорити да је цела Црква скренула у заблуду и престала да постоји, ни на који начин се историјски не може потврдити.
Када сам ја прилазио вери, читао сам на почетку Нови Завет, затим документе првог века који су се односили на хришћанство и историју хришћанства, затим сам кренуо да читам друге хришћанске документе који су се сачували од краја првог века, на пример, посланице Светог Климента Римског, ученика Апостола. Затим сам прешао на документе који су написани у другом веку, прочитао сва дела из другог века, између осталог и оне који су написани директно од стране апостолских ученика као што су Поликарп Смирнски, Игњатије Богоносац, људи који су лично знали Апостоле, оне који су лично видели Господа Исуса Христа и од њих примили учење. После тога сам прешао на трећи век и прочитао хришћанске документе, затим на четврти, пети век. Лично сам се уверио да је током свих ових векова Црква остала једна и иста, могле су да се прецизирају формулације учења, али само учење у Православној Цркви пребива исто као што је било и у времена Апостола и у времена апостолских ученика. Овде не мора да буде важно само моје сведочанство, у разговору са протестантима ја им увек предлажем да сами провере, није обавезно да ми верују реч. ‘Узмите и проверите сами’.
По правилу, скоро сви протестанти изузетно слабо знају историју Цркве, практично је не познају уопште. Шта се дешавало након онога што је описано у Делима Апостолским и до тренутка до када се јавила њихова деноминација, за њих је terra incognita, иако је у питању огроман део историје, и црквене и уопште, историје људског рода.
Ако они нађу време за то, храброст да без икаквих предрасуда погледају на ово питање, онда наравно виде ову истину. И штавише, оно што оставља утисак на многе, Црква описана у документима првог, другог века уопште не личи на оно што видимо када долазимо на протестантска сабрања, када се упознајемо са савременим протестантизмом. Она је објективно блиска и слична Православној Цркви. Да не би остало на речима, поновио бих о случају који се догодио крајем осамдесетих година прошлог века. У Калифорнији, у америчким градовима Санта Барбара и Бомон постојала је група младих протестаната који су одлучили да прате историју Цркве од времена апостолских до наших дана, где је отишла Црква која је описана у Делима Апостолским. Кренули су истим путем, то јест, изучавали су све историјске документе. Притом је у историји било много подела, у древној Цркви је било много јереси које су се одвајале од Православља, у каснијим временима такође. За време сваке од ових подела, они су без предрасуда гледали и поредили – које од ових учења, учење Православне Цркве или заједница које су се одвојиле више одговара учењу људи који су живели пре њих, који су држали апостолску веру? На тај начин, захваљујући истарживању које је било веома озбиљно, споро, које је дуго трајало, у којем ни на који начин није учествовала православна страна, ова заједница се убедила да је управо Православна Црква она Црква која је створила Библију, дала Библију свету, чији су први кораци описани у Делима Апостолским. И сви они, више од 2 000 људи тражили су да буду примљени у Православну Цркву, ушли су и до сада чувају Православну веру. Било је наравно и других примера, мањих по броју људи, који су се такође кроз изучавање историје хришћанства убеђивали у истинитост Православља.
Наравно, нису сви људи на ово спремни, немају сви могућности за ово, међутим, у таквом случају је довољно оно што говори Господ Исус Христос. И не само то да ће Он саздати Своју Цркву већ и на другим местима Светог Писма. Протестанти често говоре: ‘Да, да, била је Црква, али истинска Црква је била невидљива, она је састављена из појединаца које не познајемо’, притом мисле на људе чији се ставови подударају са њиховим ставовима, њихове деноминације, тобож такви људи су одувек постојали. Они то не могу да докажу, али предлажу то као идеју.
Из таквих људи који су могли да се налазе и међу несторијанцима, римокатолика, православних, монофизита, најразличитијих јеретика – сви ти људи који се налазе у најразличитијим заједницама које се називају црквама, на тај начин, улазили у некакву невидљиву, јединствену Цркву. У питању је тзв. теорија ‘невидљиве Цркве’ која је створена у протестантском свету да би се објаснио проблем несагласности који се данас уочава у протестантском свету, са њиховим непрекидним дробљењем на нове и нове деноминације од којих се свака назива ‘Црквом’.
У књизи Дела Апостлских Црква се описује као јединствени организам, јединствена реалност, јединствена организација, структура која може себи да дозволи да организује Апостолски Сабор у Јерусалиму, која спроводи одлуке тог Сабора. Све ово је, наравно, незамисливо у протестантском свету за све деноминације, сами протестанти ово признају.
Што се тиче идеје о невидљивој Цркви, ја бих овде желео да наведем речи Господа Исуса Христа, Он говори како треба изобличити човека који је учинио грех, да је потребно довести и сведоке, а затим: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18:17).
Овај савет који Господ даје свим људима који се називају хришћанима и говоре да исповедају Његову веру, овај савет подразумева да ће Црква увек бити нешто што се може видети, да Црква није нешто аморфно, апстрактно, недефинисано, невидљиво. Једино у случају да је Црква нешто што је конкретно видљиво, са јасним границама у односу на друге заједнице, са сопственим поретком који дозвољава обраћање ради разрешење недоумица, само у том случају се може обратити Цркви да би она изнела суд по једном или другом спорном питању, како је одувек у Цркви и било, почевши од апостолских времена када је био Сабор Апостола, тако и касније, када су били и други Сабори Цркве који су решавали спорна питања. Такође је постојао и постоји и црквени суд, који је спроводио ту власт Цркве, да изнесе суд, „да свеже и разреши“ о чему и Господ говори у овом стиху.
Наравно, и на другим местима Светог Писма, на пример, у књизи Дела Апостолских се говори о тој истој реалности, када пише да „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дела ап. 2:47) – ту се описује конкретна Црква Јерусалима, која је била видљива, за коју су људи знали да ако желиш да постанеш хришћанин онда мораш да приђеш тој заједници, да се крстиш како је објавио Апостол Петар, да будеш са свима како се то описује на том истом месту, да су сви хришћани били једномислени у учењу Апостола и ломљењу хлеба, то јест, Тајни Евхаристије.
Постоји у протестантском свету још једна теорија која покушава да на неки начин уклони проблем о коме говоримо. У питању је ‘теорија грана’. За разлику од ‘теорије о невидљивој Цркви’ која фактички не признаје постојање подела и говори да су тобож најразличитији појединци могли, упркос учењу Цркве којој су припадали, да припадају некаквој ‘невидљивој истинској Цркви’ – ‘теорија грана’ признаје све деноминације, сви заједно, сви протестанти, католици, православни, монофизити, несторијанци – сви заједно састављају Цркву као гране једног истог дрвета.
Нећемо моћи да се сложимо са овом теоријом пошто је Сам Господ говорио да ће Он имати „једно стадо“ (Јн. 10:16). Наравно, не можемо све ове набројане заједнице да назовемо једним стадом, пошто у реалности, што ни за кога није тајна и нико то не може да пориче, све оне међусобно немају никакво јединство – ни јединство вере, ни јединство у Тајнама, чак ни јединство у црквено-администрастивним питањима, канонским питањима, ни јединство у моралним ставовима. Понекада се износе потпуно супротне ствари, постоје на пример протестанти који тврде да је у складу са Библијом хомосексуализам грех, а постоје и протестанти који говоре да тако нешто нема везе, да никаквог ту греха нема, имају чак и отворене хомосексуалце за пасторе, склапају тзв. хомосексуалне ‘бракове’, итд. То је само један од врло честих примера нејединства свих тих заједница људи које и данас и током историје објављују себе за Цркву.
Како код нас знају да кажу: ‘Није то тако важно, која је разлика? Добро, постоје неке разлике, али зар су оне толико важне? Најважније је оно што нас уједињује.’ Али, по речима Светог Јована Златоустог ми имамо нешто што нас уједињује са свим људима без изузетка, са сваким човеком каквих год би се ставова придржавао, ми можемо да нађемо нешто што нас уједињује, једино са ђаволом немамо ништа заједничко. Са сваким човеком можемо да нађемо нешто заједничко, али то не значи да се налазимо у истој Цркви са њим.
Такав плуразлиам мишљења, идеја да уопште није важно ко у шта и како верује, само да себе људи називају хришћанима, нећемо видети код Апостола, нећемо видети у Светом Писму. На пример, Апостол Павле говори: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (Дела Ап. 20:28-30). На другом месту Апостол такође говори: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих“ (Рим. 16:17-18). На другом месту, опет Апостол говори: „Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:9).
Као што видимо, разлике у учењу су толико озбиљне да Апостол јасно заповеда да се такви људи предају анатеми, одвајају од Тела Цркве. Он описује да само уношење подела представља последицу греха, а на другом месту у истој посланици Галатима, Апостол говори да они који се предају јереси неће наследити Царства Божијега (Гал. 5:20-21). Као што видимо, немогуће је говорити да је свеједно у шта верујемо све док се називамо хришћанима, да смо сви у истој Цркви. Ми нисмо једно ни у вери, ни у моралном учењу, нити у Евхаристији што је такође врло важан моменат, што на жалост, наши протестантски саговорници у дијалогу уопште не схватају. Јер они уопште не верују да обред који они директно називају ‘причешћем’, они не верују да су у питању истинско Тело и Крв Христови. И они су у праву у томе, јер заиста код њих то нису Тело и Крв Христови, код њих је у питању само хлеб и вино. Они су у праву у томе, али нису у праву када мисле да уопште Причешће није могуће, да није могуће сјединити се са истинским Телом и Крвљу Христовом.
Ако погледамо на оно што Господ говори о Евхаристији у животу хришћанина, о њеном значају, видећемо да је она од првостепене важности. Сећамо се да је Господ Исус Христос рекао: „Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн. 6:53-56). Господ је рекавши да без Његовог Тела и Крви није могуће имати живот вечни у себи, то јест није могуће спасити се, Он даље и показао како управо испунити ове Његове речи – кроз Евхаристију. То је показао на последњој Тајној вечери: „И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв Моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова“ (Мт. 26:26-28). Господ ово није учинио само једном, ради Апостола, Он је као што знамо рекао: „ово чините за Мој спомен” (Лк. 22:19).
Хришћани су, као што знамо, почели да служе Евхаристију од првих дана Цркве, у истој глави у којој се описује да су Апостоли у дан Педесетнице почели да проповедају и да се обратило 3000 људи, ту одмах се описује да „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дела Ап. 2:42). Протестанти говоре: ‘Да, да, ми све то радимо, наравно, ломимо хлеб и пијемо вино, али је то за нас просто сећање’.
А да ли је за Апостоле и њихове савременике то било ‘само просто сећање’? ево, Апостол Павле говори да у питању није било просто сећање, он говори: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1 Кор. 10:16-17).
Сама Црква је Тело Христово, како Апостол Павле говори у посланици Ефесцима 1:23. Ми видимо да је за њега то била реалност, да је Црква Тело Христово, Причешће је Тело Христово; и ми постајемо део тог Тела кроз Причешће. Кроз Евхаристију ми постајемо део Једине Цркве Христове.
Треба рећи да се у Православљу 2000 година чува та непрекидна веза кроз Евхаристију, просто као пример могу рећи да сам пре две године био на свечаностима у Хонг Конгу, и за време богослужења причестио из истог Путира заједно са свештеником Михаилом Лијем, кинеским свештеником. За време своје младости, он се причешћивао из истог Путира (Чаше) са Светим Јованом Шангајским, који се опет у време своје младости причешћивао из исте Чаше са Светим Јованом Кронштатским. На тај начин, из покољења у покољења, у дубину векова, ова жива веза долази до времена Апостола који су се, као што знамо, причешћивали из руку Самог Господа. Кроз Евхаристију Црква бива јединствени богочовечански организам који живи без прекида током две хиљаде година, почевши од апостолских времена. Зато није за изненађење када видимо да наши Светитељи говоре да су границе Цркве границе Евхаристије. Ко нема Причешће у Цркви Православној, ко није у додиру са Православном Црквом и не причешћује се у њој, он се налази ван Христове Цркве. Није могуће учити да различите заједнице које се називају црквама а које немају општење међу собом имају истинску Евхаристију.
У првом случају, сами протестанти не верују у то; у другом случају, чак и заједнице које верују да имају тобож ту Тајну, ми то не можемо да признамо јер и Апостол пита: „зар се Христос раздели?“ (1 Кор. 1:13). Христос је Један, Његово Тело је једно, и зато су и Његова Црква и Евхаристија једно. Зато је наш задатак да пронађемо ту Цркву коју је основао Господ Исус Христос која се од времена апостолских чува без прекида; и веру Апостола и Тајне Цркве, укључујући и Евхаристију, и све остале знаке јединства. Крштења, моралног учења које су такође Апостоли предали. Ако нађемо такву Цркву, значи да је она истинита, остале заједнице које себе називају црквама, ако се разликују од гореописане Цркве, нису истините. Не можемо рећи да су све цркве саздане од Христа, јер је Господ рекао „саздаћу Своју Цркву“, а не ‘саздаћу Цркве’. И Апостол је писао „Црква је стуб истине“ (1 Тим. 3:15), није рекао ‘Цркве су стубови истине’. Црква је једна и то директно говори Свето Писмо и Свето Предање. Ово није нешто што ми просто декларишемо, сваки протестант који не верује у то може да се обрати сведочанству историје да би видео где је истина. Управо то осећање Цркве нашим протестантским саговорницима управо и недостаје, они не схватају реалност Цркве.
Што се тиче теме Цркве, поштено говорећи, протестанти је никада и не покрећу јер вероватно осећају слабост своје позиције и зато учење о Цркви (еклисиологија) у супштини представља најважније учење које треба да разјаснимо општећи са протестантима.
Поштовање икона – протестантски аргументи и православни одговор. Шта Господ забрањује у 2. Мојс. 20:2-5? Пример из живота који може да помогне објашњењу током дијалога. Протестантско позивање на Јн. 1:18 и православни одговор. Пример утицаја православне иконографије на протестантску свест.
Они такође оптужују православне због поштовања икона. Може се рећи да је у питању њихова најомиљенија тема. Они говоре: ‘Ето, Бог је рекао у књизи Изласка: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме. Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ“ (2 Мојс. 20:2-5)’. Искусни мисионари говоре: ‘Отворите ту исту књигу Изласка, отворите пет глава касније, 25. Главу и видите шта Господ говори Мојсеју када је заповедио да направи шатор од састанка и ковчег завета: „И начини заклопац од чистог злата, у дужину од два лакта и по, а у ширину од подруг лакта. И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу. И начини херувима једног на једном крају а другог херувима на другом крају; на заклопцу начините два херувима на оба краја. И нека херувими рашире крила у вис да заклањају крилима заклопац, и нека буду лицем окренути један другом, према заклопцу нека су окренута лица херувимима. И метнућеш заклопац озго на ковчег, а у ковчег ћеш метнути сведочанство које ћу ти дати“ (2 Мојс. 25:17-21). Врло детаљно се објашњава како треба да направи икону херувима.
Када се ово покаже протестантима, они почињу да говоре: ‘Али, то се тицало само шатора и ковчега завета. Тога сада нема ни код вас ни код нас, православни немају ни шатор ни ковчег завета, зато сада то више не важи, то је било актуелно само за тај тренутак’. У реалности, овај аргумент није довољан јер не даје одговор на то да Господ у 20. глави, како они кажу, забрањује сваку слику, а у 25. глави, заповеда да се направи слика онога што је на небу, то јест, херувима. Већ само ово показује да њихово схватање 20. главе у сваком случају није исправно, чак и ако би се то односило само на шатор и ковчег и само на одређени тренутак историје. Међутим, није тачно ни у вези са другом тврдњом, јер се не тиче само шатора ова заповест и указ да се направе иконе херувима.
Ако погледамо како је Соломон градио свој чувени храм који је Господ осветио и одобрио, прва књига Царства, 6: 23-29. Детаљно се описује како је од маслиновог дрвета направио два херувима, њихов изглед, димензије, а затим пише: „А све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља“ (ст. 29), то јест, цео храм који је Господ осветио и прихватио као Свој једини храм, имао је на свим зидовима иконе херувима. То није била нека просторија голих зидова као што видимо код протестаната. Штавише, није само у Соломоновом храму то било, већ чак када и Пророк Језекиљ описује виђење небеског храма које му Господ показује, он описује те исте иконе херувима: „До врх врата и до дома унутрашњег, и споља, и сав зид унаоколо изнутра и споља на меру, и беху начињени херувими“ (Језек. 41:17-18).
Дакле и у небеском храму кој ије видео Пророк Језекиљ и у Соломоновом храму и Мојсејевом шатору – свуда видимо иконе херувима. Зато заправо немају протестанти право нас да питају зашто ми имамо иконе – ми треба њих да питамо зашто они немају иконе које су, као што видимо, свуда биле? Код нас, у сваком православном храму имате иконе херувима. Да ли оне постоје и код протестаната? Ко више одговара ономе што описује Свето Писмо?
Понекада протестанти говоре: ‘Добро, то се тиче само херувима, не тиче се других икона – ви имате иконе Христа, Богородице, Светитеља’. Заиста, у Старом Завету су били представљени само херувими зато што осим њих, строго говорећи, нико и није могао да буде насликан. Богородица се још није родила, Господ се још није оваплотио и постао видљив као човек. Божанска природа је неописива зато наравно нико и не осликава Божанску природу на иконама. Пре Христа, старозаветни праведници нису били у пуној мери савршени, зато су они душом силазили у тамна, мрачна места, места очекивања на која се спустио Господ и извео их одатле пре Свог Васкрсења.
Након Оваплоћења и Васкрсења Христовог и стварања Цркве, људи Новозаветне Цркве добили су могућност да буду обожени у телу у овом земаљском животу, очишћени, налик Христу и они зато такође, у време Новог Завета, могу бити насликани на иконама. Ово нису неке апстрактне и из књига преписане дефиниције. Свако кога занима може ако је у могућности лично да оде у Рим и погледа хришћанске катакомбе, а ако за тако нешто нема могућности, може да погледа у специјалним издањима или на интернету и види да катакомбе древних хришћана, од најдревнијих времена у себи садрже иконе. И нису у питању иконе само херувима, тамо видимо иконе Христа, Богородице, Апостола, Светитеља. Када улазимо у ове древне хришћанске катакомбе, уопште не видимо те голе, беле зидове које видимо када долазимо код протестаната на њихове скупове.
Треба рећи да је и Сам Господ Исус Христос улазио у тај исти храм где су биле иконе херувима и за тај храм Он говори да је у питању „дом Оца Мојега“, штавише, у том храму док је постојао и није био разорен од стране римских војски долазили су Апостоли, долазили први хришћани и молили се у том храму где су се налазиле иконе херувима.
Исто то треба рећи и за њихову тврдњу типа ‘ето, ви се клањате иконама, тако нешто је забрањено, само се Богу можемо клањати, а иконама никако’. Међутим, ако погледамо на оно што нам говори Свето Писмо, на пример, Пророка Давида који говори „клањам се у светој цркви Твојој“ (Пс. 5:7). Или на пример описује се како су Мојсеј и Арон у шатору пали ничице, поклонили се до земље, учинили земни поклон пред шатором (4 Мојс. 20:6), или да је Исус Навин пао ничице пред ковчегом завета (Ис. Нав. 7:6), видећемо између осталог и поштовање кроз вршење поклона, исто као и у савременој Православној Цркви. А између осталог и поклоњење испред ковчега завета и храма у коме су се налазиле иконе херувима. И ово потврђује да је протестантско схватање 20. главе књиге Изласка погрешно.
Треба рећи да иако они све време наводе речи о забрани представљања било чега што је на небу, земљи или у води, истовремено њихова протестантска издања, и не само њих већ и ‘Јеховиних сведока’ су препуна слика, фотографија. Како то драги наши? Ви нам говорите да се тако нешто не сме и наводите нам стихове, а сами то радите? Штавише, свако од њих има пасош у коме се налази његова лична фотографија, шта је у питању ако не слика, изображење? Ако говорите да тога не сме бити, онда их не сме бити апсолутно, ни у вашим књигама или текстовима, јер се у 20. глави потпуно јасно говори „Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље“, испоставља се да ништа не сме да се слика?
Наравно, у питању је лажно схватање да се не смеју представљати Светитељи, Господ Исус Христос јер испред ових речи Господ говори: „Немој имати других богова уза Ме“, а након тога иду речи о идолима и сликама, управо изображењима других богова, изображењима идола кији се поштују уместо Бога, изображења лажних богова. Њих Господ забрањује, а наша иконографска изображења не представљају никаквог другог бога, неке идоле. Они представљају или оваплоћеног Бога Логоса, Исуса Христа или оне Светитеље који су живели у древности или у наше време.
Нови Светитељи су живели у епохи када се појавила и фотографија и ми имамо фотографије рецимо Светог Јована Кронштатског, других Светитеља такође, понекада и ове фотографије хрићшћани имају код себе и указују им поштовање. Зато са наше стране овде нема никаквог нарушења заповести. Можемо навести и следећи пример. Ако рецимо муж види да његова жена у својој кошуљи чува његову фотографију, то му наравно бити добар знак да га она воли, да га се сећа, да је то знак њене љубави према њему. Међутим, ако муж види да она код себе у кошуљи чува слике неких других мушкараца, онда ће наравно он осећати негативна осећања. То је оно што се тиче 20. главе књиге Изласка (2 Мојс.), пошто се управо нарушавање верности кроз поштовање других богова, идола и забрањује у Светом Писму. Треба рећи да протестанти наводе много цитата када говоре против икона, и из Пророка Исаије, Јеремије, различите цитате против слика, али сви ти стихови говоре о сликама лажних богова. Ми имамо слику истинитог Бога, Исуса Христа, Његове Мајке и Његових Светих, слике херувима које је, да подсетимо, Сам Господ заповедио да чинимо. То имамо, а слике лажних богова – не. Зато сви те њихове тврдње могу да изазову утисак једино код човека који није упознат са Светим Писмом и који не проверава контекст из кога су истргнуте ове речи.
Пример како извлаче речи из контекста је када говоре: ‘Немогуће је представити Бога јер „Бога нико није видео никад“’, цитирају први део 18. стиха, прве главе Јеванђеља по Јовану. Наравно, тамо постоје те речи, али их они не завршавају до краја, јер након њих пише: „Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1:18). Он нам је објавио Бога и овде видимо управо оно што је чекао људски род, почевши од Адамовог пада и оно што је Господ дао, како говори Пророк Варух да је обитавао међу нама, постао видљив, управо зато што је постао видљив зато се и може насликати. Једну од најранијих икона које имамо добили смо од Самог Господа Исуса Христа, у питању је Плаштаница у коју је увијен након смрти и која је на чудесан начин сачувала Његово изображење које се чувало током многих векова и која се чува и данас, у италијанском граду Торину. Наравно, ово изображење Господа Исуса Христа управо и објашњава јединство свих нас о томе како је Он изгледао. Ако уђемо сада у православни храм и погледамо како се на икони представља Исус Христос или у катакомбе римских хришћана и погледамо како се Он представљао – видећемо исто лице, исти тип слике. И сами протестанти представљају Исуса Христа под утицајем иконографије која је сачувана у Православној Цркви од најранијих времена. Када представљају Исуса Христа са дугом косом, брадом – одакле то они знају, у Писму о томе не пише? Они то узимају из иконографије Православне Цркве која усходи до најдревнијих времена, до изображења у римским катакомбама.
Треба навести и следећи пример, наравно, ако наш протестантски саговорник жели да разуме то о чему говоримо. Ако би рецимо он имао могућност да у времеплову на један минут пређе међу гомиле људи који су слушали Исуса Христа, он би то учинио и шта може да уради за тај један минут? Направио би фотографију Господа Исуса Христа на свом смарт телефону и затим се вратио. Како би се односио према тој фотографији коју је направио? Зар исто тако као и према свим осталим? Зар не би имао посебан однос према њој? Наравно да би имао и у таквом односу нема ничег незнабожачког, нема никаквог идолопоклонства. У питању је трепетни однос према слици Исуса Христа које чувају православни хришћани, које је природно за свако срце које воли.
Као што видимо, њихови аргументи против поштовања икона нису доследни, у нашем случају нам је важно да им предамо шта за нас значи православна икона. Како многи протестанти близу свог срца чувају фотографије својих мајки и то за њих није идолопоклонство. Тим више, ако чувамо слике Мајке Божије, то нема никакве везе са идолопоклонством и у принципу не може имати. Ако кажу да је ипак у питању само слика, онда може да им се предложи да они или неко други испред њих стану на фотографију њихове мајке. Да ли ће им бити свеједно? Јер, то је само папир? Не, то није папир, то је образ твоје мајке коју ти волиш.
За нас иконе нису богови, идоли, нису Сам Бог, већ образ Онога Кога љубимо, Господа нашега Исуса Христа.
Поштовање Богородице и Светитеља. Учење Светог Писма које потврђује православно учење. Објашњење православног учења о поштовању Мајке Божије. Протестантска тврдња о несвесности душа након смрти. Пример из живота који оповргавају то. Како Светитељи помажу? Пророштва Светог Писма о слави Богородице и Светих.
Сада ћемо говорити о другој важној разлици Православља од различитих протестантских деноминација, поштовању Богородице и Светитеља. Знате и сами да код нас у сваком храму и сваком дому православног хришћанина моћемо видети иконе и Богородице и других Светиеља које поштујемо. Протестанти сматрају да се то поштовање које постоји код нас појавило тек касније, да за то не постоји сведочанство у Светом Писмо, да то криви учење Цркве. Они говоре да је неопходно поклањати се и поштовати само Бога, Исуса Христа, а поштовање других људи, чак и Светитеља предствља заблуду и приближавање незнабоштву.
У реалности, наравно, поштовање Божије Мајке и Светитеља потиче из Светог Писма. Сећамо се шта је рекла Божија Мајка у разговору са Светом Јелисаветом, она је пророчки рекла: „Од сада ће Ме блаженом звати сви нараштаји“, то јест, покољења (Лк. 1:48). Ово пророштво се испунило у Њеним истинским следбеницима, православним хришћанима и као што знамо, од тада па све до сада, сви православни хришћани из покољења у покољење поштују Пресвету Дјеву Марију за разлику од протестаната, који не желе да је поштују и зову блаженом упркос речима Светог Писма. Исто се можемо присетити и детаља да када се Света Јелисавета срела са Дјевом Маријом пише: „Јелисавета се испуни Духа Светога, И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени?“ (Лк. 1:41-43). Видимо да је назива Мајком Господа и видимо то поштовање Божије Мајке исто које указују и православни хришћани. Прво поштовање јој је дакле указала мајка Светога Јована Крститеља која је назива и Мајком Господа и говори да је достојна прослављања. Њене речи су део и савременог праволавног богослужења које се односи на прослављање Дјеве Богородице.
Пре свега бих желео да објасним православно поштовање Мајке Божије које по правилу протестанти не знају и по правилу представљају у искривљеном смислу. Наши протестанти чија је литература западног порекла такође имају сличне западне ставове, то јест, о нашем поштовању суде на основу поштовања које имају римокатолици у својој заједници што није коректно. Јер римокатоличке представе, као и неке форме поштовања и прослављања које постоје тамо, ни на који начин не постоје и у Православној Цркви, то јест, када римокатолици говоре да је Дјева Марија била безгрешно рођена, то јест, исповедају непорочно зачеће Мајке Божије, да она није имала никаквог ни трага греха и додира греху. У томе они противрече Самој Мајци Божијој јер Она у тој истој првој глави Јеванђеља по Луки Господа назива Својим Спаситељем, а знамо да је Спаситељ потребан ономе коме је спасење неопходно. Да је она, како римокатолици тврде, од самог рођења била потпуно ван додира са грехом, онда не би имала потребе за Спаситељем и не исповедала би Бога Својим Спаситрељем, Њу не би требало ни спашавати у том случају. Такође и римокатоличке идеје да Богородица представља Саискупитељку рода људског заједно са Гоподом Исусом Христом, да је она Сазаступница и чак, како неки римокатолици говоре, ‘невеста Духа Светога’, све то наравно нема никакве основе у учењу Православне Цркве, у учењу древне Цркве.
Могли бисмо се присетити и догађаја из књиге Дела Апостолских где су Апостолима неки незнабошци одлучили да им одају поштовање и почаст прилично само боговима. Апостоли су се оштро успротивили том прекомерном поштовању, недостојном обоготворавању, које им је било потпуно неприхватљиво. Такође и за Пресвету Богородицу није прихватљиво поштовање које далеко прелази границе и оквире онога што је означено у Светом Писму и Светом Предању које понекада указују римокатолици, између осталог рецимо и кроз култове ‘Богородичиног срца’, итд. Све то наравно, нема везе са православним учењем.
А шта говори православно учење о поштовању Богородице и других Светитеља, сада ћемо укратко рећи. Дјева Марија, као и сви Светитељи, то јест, људи који су до краја прошли путем спасења који је указао Господ Исус Христос, пребивају са Богом и увек су у сагласности са Њим. Како Богородица, тако су и сви Светитељи постали најближи и највољенији другови Божији, зато имају посебну благодат да заступају у молитве људе. Познато је да се и током земног живота Богородице или Апостола на пример, Господ одазивао на њихове молбе и молитве.
Знамо да је управо на молбу Богородице Господ помогао сиромашном брачном пару и учинио прво чудо на свадби у Кани Галилејској, да би их избавио од срамоте (Јн. 2:1-11). Постоје и други примери, поводом којих протестанти говоре да је то било док су они били живи, да су за време живота могли да моле и Господ није одбацивао њихово заступништво већ се одазивао. То се не односи на оне људе који су већ умрли, да су након свог земаљског краја Богородица, Апостоли и други Светитељи изгубили могућност и да опште са Богом и да му упућују своје молитве. Ми знамо да Писмо говори да Бог није Бог мртвих него живих, да су Њему сви живи (Лк. 20:38). Зато након смрти људи не нестају без трага већ се њихове душе држане од Бога. Људи који су Свети, који су освећени, здражавају могућност општења са Њим.
Када говоримо о томе, протестанти говоре: ‘покажите нам где је у Писму написано о томе?’, иако се као што смо већ рекли, црквено сведочанство не треба ограничавати сведочењем само Писма, да је сведочанство Цркве од самог почетка свог постојања у себе укључивало и Свето Предање. Наравно, то не значи да на ово не можемо да укажемо у Светом Писму. Ако отворимо књигу Откривења коју је написао Свети Јован Богослов, видимо да Свети Апостол говори: „И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих“ (Отк.. 5:8), на другом месту: „И узнесе се дим од тамјана са молитвама светих из руке анђелове пред Бога“ (Отк. 8:4). Штавише, ако отворимо 6:9-10, видимо да душе Светих, побијених за Христово сведочанство вапију к Њему са питањем и Он им одговара: „И кад отвори пети печат, видјех под жртвеником душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?“ У питању је директно сведочанство о томе да душе Светих не нестају, не спавају како о томе уче неки секташи на пример, адвентисти или ‘Јеховини сведоци’, да се душе чувају живим, како је и Господ рекао, да су у Њему сви живи.
Зато имамо могућности да се молимо Светитељима, након што су они телом оставили свет, и само искуство показује да ове молитве нису бесплодне, да у питању нису неке теоретске идеје, већ нешто што се потврђује животом и искуством. Мноштво хришћани, али не само хришћана јер постоје примери када су се чак и људи који су далеки од Православне вере обраћали православним Светитељама и добијали оно шта су тражили. На пример, пре неколико година је једна муслиманка, Татарка сведочила да је много година страдала због неплодности, и није у питању приватни разговор, у питању је њено сведочење у новинама. Она је говорила да је много година никако није могла да добије могућност да остане у другом стању, она се наравно током тих година много пута молила по муслиманском обичају, све то је било без успеха. Када јој је неко рекао да треба да оде и замоли за молитву у православном храму, од Светог Николаја, она је поверовала и са дечијом једноставношћу дошла у храм и пред иконом Светог Николаја га замолила и врло брзо добила оно за шта је молила – родио јој се син. Ова жена се јако радује и сведочи о овом чуду које јој је дао Господ.
Многи иноверни сведоче о чудима којима им је помогла Блажена Матрона Московска, на пример, и чак ми је један мој познаник, свештеник причао да када се сусрео са Језидима, они су следбеници засебног учења и питао их у шта верују, они су му одговорили да верују у Свету Матрону Московску. Они сами нису довољно добро познавали своје веровање, али су притом сведочили о поштовању које постоји међу Језидима, међу свима њима се могу наћи православне иконе међу њима обавезно и икона Свете Матроне. И све то управо зато што су се ти Језиди опитно убедили да ако се обрате овој православној Светитељки она ћу чути, одазвати се и помоћи, то јест, Господ ће помоћи по њеним молитвама.
Ово је јако важно да се схвати, јер ми не сматрамо да Богородица и Светитељи имају неку своју сопствену силу којом помажу независно од силе Божије. Не, није тако. Ми верујемо и исповедамо да управо Господ чује и испуњава наше молитве упућене Светитељима на њихово заступништво, а не што тобож они имају неку независну власт. Ови примери који сам навео представљају испуњење благодати која почива у истинитој вери за коју се молио цар Соломон када је подигао храм у Јерусалиму. Он се молио да када дође човек друге вере и помоли се у том храму, да му Господ и услиши, да то буде сведочанство тога да је у питању заиста Божији храм. То се испуњује у примерима које сам навео.
Слава и Богородице и Светитеља које поштујемо предсказана је од стране Самог Господа, јер Бог у 1 књизи Самуиловој говори: „Јер оне ћу поштовати који Мене поштују“ (1 Сам. 2:30). И управо знак прослављења и представља наше поштовање које имамо према нашим Светитељима. Такође, Господ говори: „И ко Мени служи томе ће дати почаст Отац Мој“ (Јн. 12:26). И то земаљско поштовање управо и представља слаби одраз онога што указује Сам Бог Отац Светитељима који су искрено послужили Господу Исусу. И Апостоли говоре: „Ми називамо блаженим оне који претрпјеше“ (Јак. 5:11). Апостол Павле говори о неопходности сећања и односа поштовања према Светима који су помогли да се укрепи и рашири хришћанска, који су оставили добар пример живота: „Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову“ (Јевр. 13:11). Овде видимо заповест да се сећамо Светих, поштујемо их и подражавамо њихов живот које чува Света Црква од најдревнијих времена.
О сили молитве праведног човека – примери из Светог Писма. Да ли је једна молитва грешног човека и праведника, да ли су потребни посредници пред Богом? Узајамна љубав у молитви које су упућене Светитељима.
Протестанти често говоре о томе, и не само они, већ и маловерни, нецрквени људи, питају: ‘Шта ће мени посредници, зашто не могу сам да замолим Бога?’ Овде треба рећи да Свето Писмо управо и говори да молитва светог човека има посебну силу, смелост пред Богом, да Бог у низу случајева слуша управо и само молитве које му упућује праведник а не било који човек. Ако отворимо књигу Јова, видимо да Јовове саговорнике Господ прекорева као оне који су учинили грех и Он говори: „Идите к слузи мом Јову и принесите жртве паљенице за се, и слуга мој Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о мени право као слуга мој Јов“ (Јов. 42:8). Ако се обратимо књизи Постања, видећемо догађај када је Авимелех хтео да узме себи за жену Сару, жену праоца Авраама што није било допуштено од Господа, када се он разболео и покајао Господ му говори зашто се то десило и говори да му је опростио грех само због молитве Авраама. Као што видимо овде, ни у случају са Јововим друговима, ни у случају са Авимелехом, Господ није говорио: ‘помоли се лично Мени и решићу све твоје проблеме’. Не, Он говори да ће једино молитву праведника да прими да би опростио њихове грехе. Посебан значај молитве Јова налази се и у другим местима Светог Писма и јасно је описан. На пример, Апостол Петар говори: „Јер очи Господње обраћене су на праведнике, и уши његове на молитву њихову“ (1 Петр. 3:12). Апостол Јаков пише: „Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5:16).
Дакле, није исто ако се помолимо само ми, или се помоле људи које Сам Господ назива Својим друговима, за које Сам обећава да ће их прославити. У идеји ‘Светитељи ми нису потребни, директно ћу се помолити’ показује се горда душа, да ми нико није потребан, ја сам могу да се помолим Богу, Он је дужан да ме послуша и испуни оно што Му тражим. Смирени човек, како и Сам Господ описује молитву смиреног човека у примери цариника, који није смео да подигне ни поглед на небо када се молио и није сматрао себе достојним било чега, када признаје и схвата колико је грешан пред Богом, колико је недостојан, никако нема то дрско расположење да ће он сам да директно разговарам са Богом.
Замислите да је човек направио неки злочин против цара или председника неке државе. Чак и ако би био близак са њим, тешко да би такав човек, бивајући свестан да је учинио преступ које заслужује озбиљну казну, био толико дрзак да се јави непосредно пред царем и говори само са њим. Управо супротно, такав човек би се потрудио, ако има познанике који су блиски цару, који су његови другови, он би их молио да га заступају, да моле цара да му опрости, ‘пренеси му моје извињење’ у нади да ће блиски односи и добро расположење које постоји између њих и цара учинити да ће тај опроштај бити прихватљивији и пријатнији цару. Наравно, ако не прилазимо Богу са расположењем да смо учинили Богу велику услугу тиме што смо Му пришли, већ Му прилазимо са свешћу о свом паду, покајањем, своје ништавности, у том случају нећемо размишљати као што мисле протестанти који говоре: ‘нама не требају никакви Светитељи, ми само можемо да се молимо, Господ ће нас услишити’.
Господ је тако уредио да се ми молимо Светитељима и да они одговарају на наше молитве, преносе наше молитве Богу или Анђео чувар наш или Богородица или Светитељи који су се, колико је то могуће човеку, уподобили Господу нашем Исусу Христу. Када они преносе наше молитве Господу и самим тим нам помажу, кроз то се догађа испуњење речи Господњих: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13:35), јер када ми указујемо поштовање друговима Божијим, Светитељима, када им узносимо молитве и не само са молбама већ и захвалне или када хвалимо њихов живот као за време читања Акатиста и Канона, у том случају ми показујемо своју љубав према Светитељима.
А они, када нас заступају пред Богом и преносе наше молбе, показују своју љубав према нама. И кроз то међусобно расте наша љубав, љубав хришћана која без обзира на чињенице времена и смрти нису одвојени једни од других и нису туђи једни другима. Кроз Бога Светитељи настављају да учествују у нашем животу и настављају да показују своју љубав и бригу према нама, што се може видети из мноштва примера у животу православних хришћана, па чак и не само православних хришћана, као што сам већ наводио.
О чињеници да Светитељи, као и Анђели Божији могу да пренесу нашу молитву Богу такође се говори у старозаветној књизи Товита, тамо Анђео говори: „И када си се помолио, ти и невјеста твоја Сара, ја сам принио спомен молитве ваше пред Светога“ (Тов. 12:12). Дакле, ово што говоримо није само гола теорија, наше измишљање, све то је описано у Писму, као и предсказање о поштовању Светитеља, да они имају посебну силу молитве коју прихвата Господ. У неким случајевима само од Светих, а не од грешних људи или од људи који још нису достигли светост. Описано је дакле да они преносе наше молитве Богу, да и након смрти они остају свесни, опште са Богом, обраћају Му се и Он их слуша. Све ово видимо у Светом Писму.
Разлике у поклоњењу Богу и поштовању Светитеља. Протестантско позивање на Кол. 2:8 и православни одговор. Сведочење архиепископа Анастасија албанског. Како Светитељи чују толико молитава истовремено и како их испуњавају? Да ли је Господ понизио Богородицу у Лк.11:27-28. Православно објашњење. Исповест једног Индонежанина. Суштина наших односа са Мајком Божијом и Светима у љубави.
Такође протестанти говоре ‘ми не треба да се клањамо Светитељима, јер је речено Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи’. На то православни хришћани од древних времена говоре потпуно јасно: ми разликујемо поклоњење које треба да се одаје само Богу и поштовање које је потребно и може се давати како описује Свето Писмо, и старцу у народу треба указати поштовање, јер је то нешто се не односи само на Бога већ и на доста група људи, али пре свега Светитеље. Зато се не могу мешати ове ствари и православни хришћани који познају своју веру, никада не мешају, никада не сматрају Светитеље боговима, никада не сматрају да они делују аутономно од Бога. Не, сви верујући православни хришћани знају и схватају да божанско поклоњење ми одајемо само Једином Богу, док поштовање, част, славу, уважавање ми одајемо не само Богу, већ и оним Његовим друговима које је Он Сам прославио и за које Он говори да их поштује.
Понекада протестанти наводе цитат из Посланице Колошанима Апостола Павла, 2:18-19, као речи које су усмерене тобож против молитве и поштовања Анђела: „Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим, а не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим“. Они желе да представе ове стихове као да су усмерени тобож против поштовања Анђела. У реалности, у овим стиховима се говори не о служењу Анђелима, већ о служењу Анђела. Овде Свети Апостол Павле осуђује гностике који су мислили да тобож они сами врше неко анђелско служење, уопште се не говори о поштовању Анђела.
Треба рећи да сами протестанти много тога себе лишавају, не знајући живот Светитеља који су просијали у Богу током 2000 година историје Цркве. У септембру протекле године (2013.) имао сам прилику да будем на једној конференцији посвећеној мисији, она се одржала у Албанији. На сусрету са архиепископом албанским Анастасијем присуствовали су и неки представници протестаната. Када је дошло до тренутка разговора са њима, владика Анастасије, епископ тирански потпуно јасно им је рекао: ‘Знам ваш традиционални протестантски став да су тобож у Цркву током историју унесени различити примери одступништва од апостолске вере. Заиста, у историји можемо наћи негативне примере људи који далеко да су одговарали звању хришћанин. Међутим, притом у историји Цркве има јако пуно примера Светитеља који у пуној мери оправдавају своје велико име хришћанина, који су у пуној мери у свом животу јавили Јеванђеље, испуњење Христових заповести, који су у пуној мери показали различите дарове Духа Светога. Све то постоји и то је такође чињеница историје. Зашто сте ви одсекли себе од њих? Зашто сте се лишили општења са њима, зашто сте се лишили јединства са традицијом Цркве која је и родила те Свете и сада поседује и чува њихово искуство? Очигледно је да је у тим Светитељима дисао Дух Божији.’
Жао нам је наших суграђана који се налазе у протестантизму јер они себе лишавају примера живота сагласних са Јеванђељем које нам показују Светитељи, примере које је заповедио да знамо и поштујемо, као што знамо, Апостол Павле, наставнике који су нам оставили добар пимер и образа живота.
Треба рећи да понекада и протестанти и нецрквени људи постављају следеће питање: ‘Добро, ви говорите да Светитељи и Богородице чују молитве које су њима упућене. Али како је могуће да у сваком месту где се узнесу ове молитве, у било којој земљи, од толико људи који се моле – да их Светитељи слушају? Зар они поседују свудаприсутни, зар су они постали као Бог чим могу да све те молитве чују, знају, испуњавају силом Божијом, молитве које се уздижу са најразличитијих тачака на планети?’ Овде треба рећи да, наравно, Светитељи као људи, као носиоци људске природе, нису ни свудапреисутни, ни свезнајући. Али о томе се управо и ради, да су они Светитељи, то јест, да су се већ за време свог земаљског живота сјединили са Господом Исусом Христом. Како је написано у Светом Писму, да онај ко љуби Господа постаје један дух са Њим. И због овога наши Светитељи могу да знају за молитве које су им обраћене, на ком год језику оне биле изговорене, са ког год места оне биле узнесене, колико год их пуно било. Не зато што они због своје људске природе то могу, не, већ су сједињени зато што су сједињени са Господом, а Господ будући и свудаприсутан и свезнајући и свемогућ, кроз Своје јединство са њима, даје им да знају о свим тим молитвама које су им обраћене. На жалост, треба рећи да понекада такав отпор поштовању Мајке Божије и Светитеља дубоко улазе у душу протестанта и сам сам имао прилике да видим ту жалосну слику да када разговараш са протестантима и говорите о Христу, они могу да кажу много таквих узвишених речи поштовања, са којима се и православни човек може сложити. Међутим, када се разговор поведе о Мајци Божијој показује се немар, ругање, чак и однос презрења. Одмах постаје јасно да духовни корен томе потиче од духа зла. Такође се сећам да када сам разговарао са пастором и почели смо да говоримо о Богородици, он ми је рекао: ‘За Христа смо ми исто што и Мајка Божија, Она Му ничим није ближа’. Замислите да било ком човеку кажете: ‘Твоја мајка ти ни по чему није ближа од мене’. Колико би то увредљиво, дрско, провоцирајуће звучало? Човек који би са таквим расположењем дошао и молио вас за нешто, тешко да би могао да рачуна на добро расположење према себи човека кога моли.
И наравно, за Господа Његова Мајка Која Га је родила по телу, Богородица, има посебан значај. Замислите да човек који је учинио грех, који се још није очистио од греховне нечистоће (иако неки протестанти воле себе да називају светима, то је, најблаже речено, заблуда), почне да говори да Богородица ни по чему није боља и ближа Богу од њега самог.
Они покушавају да наводе следеће речи ради образложења овог свог става: наводе догађај из Јеванђеља када је једна жена за време проповеди Јеванђеља узвикнула „Блажена утроба која Те је носила и дојке које си сисао“, Господ јој је одговорио: „Блажени су они који слушају реч Божију и држе је.“ (Лк. 11:27-28) Овим они желе да образложе своје одсуство уважавања, поштовања према Мајци Божијој које је предсказано у првој глави Јеванђеља по Луки.
Ове речи уопште не значе понижавање Богородице од стране Господа Исуса Христа, ове речи је изговорио да би жена и други схватали да је у случају Мајке Божије важно не то што се Она ограничила чињеницом Његовог рођења по телу, већ управо Њена душевна чистота, већ што је Она била управо Та за коју се може рећи да је слушала реч Божију и испунила. Управо зато се Она удостојила да постане Мајка Божија, управо зато се и назива блаженом, јер у Њој није било ни најмањег недостатка што се тиче побожности и односа поштовања према речи Божијој и њеног испуњавања.
Можемо се сетити и да када се Господ већ налазио на Крсту, као једно од Својих последњих дела које је учинио пре Своје смрти у телу, био је акт Своје бриге о Својој Мајци када је поручио бригу о Њој Апостолу Јовану Богослову. И из овога се такође може видети да је Господ имао посебну пажњу према Мајци Божијој чак и за време Својим мука и страдања на Крсту. Зато такав однос немара, треба рећи директно, од стране великог мноштва протестаната ни на који начин се не може усагласити са учењем Јеванђеља и са поукама Господа нашега Исуса Христа. Свако од нас дужан је да поштује своју мајку. То је оно што се више пута заповеда и у Старом и у Новом Завету. Ако поштујемо своје мајке, како ћемо се односити без поштовања према Мајси Самога Господа нашега?
Сећам се једног догађаја који ми је испричао један Индонежанин, који је сада врло чврсто у вери, свесни православни хришћанин укорењен у вери. Он је причао да је он раније био протестант и да та протестантска ‘вакцина’ толико дубоко лежи у човековом срцу да чак и православни који су се обратили из протестантизма, на жалост, не ретко јако дуго чувају хладан однос према Мајци Божијој. То исто је и он сведочио о себи, да када је постао православан, са тачке гледишта догматике потпуно је прихватао све што говори Православна Црква о светости Мајке Божије, али сам душевно није осећао поштовање према њој, никада јој се није молио, обраћао, није осећао потребу за тим. Осећао је у себи одређену дистанцу од тог поштовања које предлаже Православна Црква према Мајци Божијој. Једном се у његовом животу догодило тешко искушење. Једном приликом је ишао код лекара и пролазио прегледе. Када је већ чекао резултате са налазима да је све у реду, њему су изненада у болници рекли да је смртно болестан, да је болест у терминалном стадијуму тако да му је остало јако мало живота. Њему је то наравно био ужасан ударац, млади човек са великим плановима кој итако нешто уопште није очекивао. Говорио ми је да је то за њега био огроман ударац. Рекао је да се вратио кући, да није могао ни да једе, ни да пије, ни да спава, плакао је и оплакивао је свој живот. Данима се налазио у јако великој жалости, потпуно изгубљен. И управо тада, након т дана жалости, изненада му се јавила мисао, присетио се да негде тамо у његовом стану лежи поклоњена од некога мала иконица Мајке Божије коју је из пажљивости примио, али се никада није молио пред њом.
Тада му се јавила та мисао, која му је дошла споља: ‘Ти имаш Мајку, моли Јој се.’ Наравно, под Мајком се мислило управо на Богородицу Коју поштујемо као духовну Мајку свих православних хришћана. Он је узео ту икону, почео усрдно да се моли Мајци Божијој и следећи дани су протекли у непрестаним молитвама за помоћ обраћених Мајци Божијој.
Након тога је он изашао из куће, случајно се сусрео са једним старијим човеком који га је питао зашто је тужан. Он му је испричао све и тада је тај човек за кога се испоставило да је директор приватне медицинске клинике рекао да дође до њих и да ће му они урадити поново анализе бесплатно. Надахнувши се због тога, млади човек је дошао и поновљене анализе су показале да никакве болести код њега нема, не постоји. Након тог искуства помоћи Божије кроз молитву Мајци Божијој, мој саговорник се потпуно избавио од хладноће према Богородици коју му је привила протестантска заједница својевремено. Надам се да ће то искуство које је доживео не само тај човек већ и многи други православни хришћани, постепено постати блиско многима – и онима који су се тек обратили из протестантизма у Православље и за оне који су још далеко од тога.
Чак и ако будемо говорили са чисто практичне тачке гледишта, такви људи себе лишавају заступништва које је одражено у Писму, које је спасило од срамоте млади брачни пар у Кани Галилејској. Да су они били на месту тог брачног пара и знали шта се догађа, не мислим да би пренебрегли застпуништво Мајке Божије, мислим да би јако ценили ту љубав која се кроз то показује и узраста у нама када видимо материнско, потпуно саосећање и однос љубави који према нама има Мајка Божија. Наравно, у питању је нешто јако драгоцено, нешто што саставља срж нашег односа према Мајци Божијој, Светитељима. У питању није просто само идеја, што је врло важно да се разуме, јер када почињемо да разговарамо са протестантима, они говоре: ‘Докажите нам то из Писма’, ми им наводимо доказе из Писма, они нам одговарају са другим речима, итд.
По резултатима, такви разговори остављају утисак на људе који учествују у разговору да се тобож ради о просто неки апстрактним, теоријским идејама. Наш однос са Мајком Божијом и Светитељима, исто као и наш однос са Богом не представља област неких теоретских идеја. У питању је оно што израста из искуства нашег хришћанског живота, то може да потврди сваки уцрквењени православни човек који има макар минимално искуство молитвеног живота. Мени су причали моји даљи рођаци о догађају који се догодио из живота њиховог рођака. У питању је био човек који је био далек од вере, није био ни свестан атеиста, али је водио живот потпуно нецрквен, неверујући. На жалост, страдао је од пијанства и све то је већ ишло јако далеко. Једном приликом је испричао да је сањао Светог Николаја Чудотворца који му је рекао: ‘Ти треба да престанеш да пијеш. Ако не престанеш да пијеш, умрећеш’. То га је потресло, јер ништа у његовом животу није могло ни да претпостави такав сан. У свом дому није имао иконе, није одлазио у храм, чак није ни помислио у том правцу. И изненада он види такав сан. Знате, постоје уобичајени снови, а псотоје и снови за које човек осећа да су у питању посебни снови. Овај човек је осетио да у питању није прост сан, након кога може да каже да ће опет да сања слично можда. Он је поверовао, он је заиста престао да пије неко време, почео да уздржава. На жалост, није издржао у томе и након одређеног времена је опет пао, поново почео да пије и одмах и умро, како га је и упозорио Свети Николај.
Можда је неко од његових предака био побожни православни хришћанин и можда је ради побожности његовог претка то било показано кроз пажњу, бригу и упозорење од Бога кроз Светог Николаја Чудотворца. Овакве догађаје можемо да сретнемо код јако великог броја људи, између осталог, како сам већ поменуо, не само код православних. Јер ако би тако нешто говорили једино православни, могло би да се каже: ‘Па, да, православни хвале своју веру, покушавају да је заштите и зато говоре о томе’. Међутим, реалност има изобиље мноштва примера када не само православни, већ и далеки од Православља људи сведоче да су хришћански Светитељи живи, да учествују у нашим животима, да нас воле, слушају наше молитве, за шта смо и захвални Богу.
Адвентисти седмог дана (суботари). Елена Вајт – оснивач адвентизма – да ли је по критеријумима Библије у питању лажна пророчица? О поштовању суботе – аргумент адвентиста и православни одговор. О бесмртности душе – адвентистички аргументи и православни одговор. О вечности паклених мука – адвентистички став и православни одговор. О крштењу деце – адвентистичко учење и православни одговор.
Сада бих прешао на разматрање питања која су већ више индивидуална, неке особености које су карактеристичне за адвентисте седмог дана и пентакосталце.
Адвентисти седмог дана поштују одређену Елену Вајт, жену која је живела у 19. веку, која је била велики религиозни лидер за адвенстисте, они је поштују као пророчицу. Многобројне књиге које је написала Елена Вајт имају посебан статус у адвентизму, врло близак статусу Библије, што и одликује ову групу у односу на друге протестантске деноминације. Ако будемо имали прилике да разговарамо са адвентистима (суботарима – прим. прев.) можемо да чујемо да се они позивају на те изреке Елене Вајт као на одређени ауторитетни текст, као на својеврсно ‘Свето Писмо’. Да бисмо избегли неразумевање и недоумице, мислим да је важно да пре него што пређемо на друга питања, размотримо и пресечемо такве покушаје са њихове стране. Пошто њене претензије на пророчко служење ни на који начин не могу да се потврде од стране Библије. Они имају обичај да се позивају на Исусове речи из Откривења: „јер је свједочанство Исусово дух пророштва“ (Отк. 19:10), међутим као што видимо, из овог стиха се никаква веза не може пронаћи са Еленом Вајт. Овај стих може да потврди њене претензије на пророчки дар у истој мери као и сваком другом човеку кој иби тако нешто рекао. Ни на који начин се из овог стиха не може образложити њене изјаве о њеном пророшком служењу.
Да не би било дугачких спорова са адвентистима, између осталог болног и за њих саме јер они поштују ту жену као изузетну, ми наравно нећемо да се играмо са њиховим правилом да се позивају на њене изјаве у смислу ауторитета једнаког Светом Писму – треба им на то указати одмах. Рећи да Свето Писмо нигде не говори о феномену Елене Вајт, њеном доласку и њој као пророчици. Супротно томе, Господ говори да су сви Пророци прорицали до Јована Крститеља (Мт. 11:13), Господ у будућности није предсказивао појаву нових пророка. Ипак, предсказао је појаву лажних пророка: „И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24:11). То се непосредно односи на госпођу Вајт. Можемо се присетити још једног места из Светог Писма 5 Мојс. 18:20-22: „Али пророк који би се усудио говорити шта у Моје име што му Ја не заповедим да говори, или који би говорио у име других богова, такав пророк да се погуби. Ако ли кажеш у срцу свом: Како ћемо познати реч које није Господ рекао? Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“. Ово је библијски критеријум за разликовање лажних пророка од истинских пророка.
Ако погледамо на оно што је изговарала госпођа Вајт видећемо управо пример лажних пророштава. На пример, 1847 године је имала неко виђење, иначе, она је стално имала нека виђења која је препричавала и на које се позивала при проповедима. Она је дакле видела да ће Христос доћи у дан укидања ропства у САД и да ће ропство бити укинуто Његовим доласком. Међутим, као што знамо, у истом веку је укинуто ропство тамо, а Христов долазак се није догодио.
Затим виђење од 4. јануара 1862. године – њој је откривено да јој је ропство остављено да би се подигао нови устанак. Међутим, ропство је престало да постоји без изазивања новог устанка. Постоји много сличних указивања, али и друга критика од стране људи који су сами изашли из адвентизма. У питању је дугачка, детаљна критика која поименце наводи сва њена лажна пророштва. По библијском критеријуму Елену Вајт је неопходно сматрати лажном пророчицом јер је рекла нешто у име Господње и то се није догодило. Указују такође да и књиге које је објављивала као пророштва која потичу од Бога, као својеврсна лична откривења која је она добила, садрже огромне позјамице и плагијате. На пример, један од пастора адвентиста седмога дана је написао књигу са називом ‘Бела лаж’ у којој детаљно описује шта је она у своје 53 књиге ископирала, позајмила практично све, наводећи пример цитата из књига других аутора.
Фактички, видимо да је госпођа Вајт обмањивала своје читаоце јер је као откривење Божије представљала нешто што је украла од других аутора. Међутим, нећемо се овом темом дуго бавити, на итнернету има јако много књига, материјала које осветљавају ово. За нас нема неког посебног смисла да се боримо са култом госпође Вајт, довољно је да нагласимо да ми као хришћани немамо никакве основе да је признамо за пророчицу и последично и њене изреке као нешто ауторитетно. Штавише, сагласно са Библијом, имамо сваку основу да је сматрамо за лажну пророчицу. То ће бити довољно да се наши адвентистички саговорници сложе са тим да се не позивају на њу током нашег разговора. Они могу да се позивају на њу као на истакнуту жену, што је и моје лично искуство у разговору са њима, да је учинила много добра. Међутим, многе људе који чине много добра ми на основу тога не сматрамо пророцима?
Пређимо на важнија питања у нашем дијалогу, на њихово омиљено питање на које многи православни хришћани који нису потпуно спремни не знају како да реагују? Ово питање је повезано са поштовањем суботе. Знамо из Старог Завета да је једна од заповести које је добио Мојсеј био да се поштује суботњи дан. Адвентисти су одлучили да је такође и хришћанима неопходно да држе тај дан, иако су првобитно и сами први адвентисти као и сви хришћануи, поштовали недељу. Међутим, касније су се тога одрекли и прешли на поштовање суботе. За њих је ово најосновније, они говоре ‘Бог је тако рекао, у питању је вечна заповест која мора да се држи. Како сте ви узели једну од десет заповести и нарушили је?’ Они се труде да ову заповест на сваки начин узвисе, говоре да је у питању вечна заповест, да је постојала још од Адама али да није била изречена и записана. Ја ово наводим као пример, да чак и Христос није васкрсао у суботу да не би нарушио ову заповест самим Својим васкрсењем. Ово сам лично имао прилике да слушам.
Треба схватити да је целокупна адвентистичка полемика усмерена на римокатоличку цркву за коју говоре да је укинула суботу и замењено поштовањем недеље. Сви ови аргументи које адвентисти упућују православним хришћанима, потичу из ове позиције. Заправо, став православних хришћана је другачији. Дан суботе се и даље поштује у Православној Цркви, у суботу нема строгог поста по одлукама Васељенских Сабора уз изузетак Велике Суботе, да се тог дана увек по посебном чину служи Литургија, чак и у дане Великог Поста, када се радним данима не служи Литургија Светог Јована Златоустог; такође, тог дана се завршава циклус богослужбене седмице. Наравно, широко је познато да у већини православних земаља субота представља нерадни дан, као и недеља. Зато када вам ваши адвентистички саговорници буду износили аргументе у корист да нико никада не може да укине реч Божију у вези са суботом, да нико не може да је укине, треба им деликатно и пажљиво рећи да цео тај полемички занос никакве везе са нама нема.
Јер ми не говоримо да је субота укинута, ми говоримо да је Господ установио недељу, васкрсни дан као већи од суботњег дана. Ко може да спречи Господа да уреди већи, славнији дан? Субота је по свом значају, онда кад аје установљена, била повезана са догађајима старозаветне историје. Закон о суботи ако погледамо 2 Мојс. 16:23, 5 Мојс. 5:15 видимо да се субота даје као знак сећања на избављење од египатског ропства. Међутим, дан Васкрсења Христовог је јединствени дан, јединствени догађај који у многоме превазилази догађаје ослобађања Јевреја из ропства у древна времена. Дан Христовог Васкрсења је дан о коме Господ предсказује кроз пророка: „у онај дан кад се прославим, говори Господ Господ“ (Језек. 39:13). И зато се могу упитати: ‘Зар Бог не може да дарује нешто ново, зар није дао ново у Новом Завету? Када се сунце подиже, оно не гаси звезде, међутим, звезде се више не виде од његове светлости. Исто тако ни субота није формално укинута, али је потамнила у светлости Христовог Васкрсења.’ Исто као што и пред светлошћу Христовог Васкрсења тамне сва чуда која су се дешавала на земљи. Јер за нас је Христово Васкрсење централни догађај у историји рода људског и адвентисти ће се са нама у томе сложити.
Господ Исус Христос нас је ослободио од старог схватања суботе. Субота се поштује у Православље, али је њено поштовање преосмишљено и преведено на други, духовнији ниво. Старозаветно схватање које се дотицало само спољашњих ствари и поступака, Сам Господ је доследно ослобађао људе који су Га слушали. За чуђење је срести хришћанина који се тако грчевито хвата за суботу и притом себе назива следбеником Господа Исуса Христа за Кога су Његови савременици говорили: „Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу“ (Јн. 9:16). Господ Исус Христос је објашњавао: „Субота постаде човјека ради, а не човјек суботе ради“ (Мк. 2:27). Он је такође говорио да се у суботу може добро чинити (види Мк.3:4). Сећам се када сам разговарао са једним адвентистом који ми је рекао: ‘Па, православни не чине само добро суботом и тако поштују суботу, већ врше и уобичајене поступке и тако нарушавају суботу’. Међутим, како памтимо, Сам Господ је заштитио Апостоле од прекора да су нарушавали суботу у тренутку када су они вршили потпуно уобичајено дело – кидали класје кукуруза (Мт. 12:1-5).
Није за изненађење што је дан недеље почео да се поштује од хришћана још у времена Апостола. Треба рећи да је код наше протестантске заблуделе браће представа о црквеној историји јако слаба и искривљена и нису изузетак ни адвентисти седмог дана. Код њих је уобичајена теза да су првих 400 година хришћани несумњиво држали суботу, да је тек цар Константин у четвртом веку увео поштовање недеље уместо суботе. Ово је наравно анти-историјска тврдња јер су хришћани почели да се окупљају на молитву и ломљење хлебова, тј. Евхаристију и проповед већ у апостолска времена, о томе пише у Делима апостолским 20:7. Тог дана су се ломили хлебови, тог дана се организовало скупљање прилога, о томе пише Апостол Павле 1 Кор. 16:2. О окупљању хришћана управо у недељни дан сведоче извори са краја првог и почетка другог века, као Дидахи, посланице Светог Игњатија Богоносца, посланице Апостола Варнаве. Овде са просто чисто историјске тачке гледишта је све потпуно очигледно.
Такође се нашим адвентистичким саговорницима може напоменути да Апостолски Сабор који се окупио у Јерусалиму није одредио хришћанима који су се обратили из незнабожаца да држе суботу. Међу прописима шта они треба да држе, нема ни једног слова о држању суботе, препоручите им да и сами погледају у 15. глави Дела Апостолских. Осим тога, на више места Апостол Павле упозорава новообраћене хришћане да се чувају држања старозаветних правила, укључујући и суботу. Апостол пише: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“ (Кол. 2:16). У овом стиху директно пише, Свето Писмо говори да нико не сме да нас прекорева за недржање у старозаветном схватању, а управо то чине адвентисти. Када сам у разговору са поменутим адвентистом ја навео тај стих, он ми је одговорио да се не мисли на ту суботу, јер осим обичних субота, које су у склопу сваке недеље, у Старом Завету је постојало схватање и годишње суботе која је падала на десети дан седмог месеца и да управо ту суботу хришћани не треба да држе, а суботе које су у склопу сваке недеље – њих су дужни.
Извините, а где о томе пише код Апостола? У питању је очигледно натезање овог апостолског стиха. На жалост, наши адвентистички саговорници понекада нису спремни да без предрасуда погледају на текст Светог Писма. А ако им се покаже, онда у таквом случају често осећају велику недоумицу. Мислим да су многи од људи који су имали прилике да разговарају са протестантима приметили да протестанти имају дубоко убеђење да управо они најбоље познају Библију, да управо они, њихова деноминација или њихова секта живе тачно и строго по Библији. У реалности, осим неких изузетака, просечни припадници протестантских деноминација често лоше познају Библију. Када се сусрећу са православним хришћанином који је спреман за разговор са њима и који има показује све ове цитате, дешава се да упадају у шок, као да то по први пут виде у животу. То се дешаа зато што када протестанти изучавају Библију, изучавају је по фрагментима. Њихови проповедници им обавезно говоре, указују на цитате, говоре шта треба да запишу, шта да подвуку у својим примерцима Светог Писма, концентришу паажњу на поједине одломке који у том тренутку потврђују само њихов став и који су сагласни са њиховим мишљењем. Наравно, цитате који им нису удобни више воле да уопште заобиђу, или да не обраћају пажњу на њих.
Наравно, питање субиоте је један од таквих снажних примера, јер се Господ Исус Христос борио са тим старозаветним схватањем суботе. Ја сам приметио колико пута је чинио чуда управо у суботу. Ако говоримо по људском схватању само, зашто не учинити чудо у неки други дан, да се не раздражују фарисеји? Јер Господ је могао све те људе да исцели и у неки други дан недеље? Међутим, Господ доследно, знајући какву ће реакцију изазвати Његов поступак врши оно што нарушава схватање Јудеја на који начин субота треба да се поштује. Апостоли затим касније говоре да се ми не налазимо под старим законом, а након свега тога се појављују људи који се називају хришћанима и ипак хоће да нас воде у тај исти стари закон од кога нас је ослободио Господ Исус Христос.
Друга тема која се тиче адвентиста, а која се такође тиче и ‘Јеховиних сведока’, ту им се ставови подударају јесте њихово учење о смртности душе. То јест, они говоре да заправо душа човека није бесмртна, да се након смрти душа фактички уништава и даље они говоре да ће за време свеопштег васкрсења, као што ће тела бити васкрснута из елемената овог света, тако ће и душе бити изведене из небића од кога ће се тобож ослободити. Овде се такође сусрећемо са примером заблуде која се доследно одбацује текстом Светог Писма. Памтимо да у књизи Проповедника 12:7 пише: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“. Господ Исус Христос је такође пред смрт рекао: „Оче, у руке Твоје предајем дух Свој“ (Лк. 23:46). Када је Пророк Илија васкрсао умрлог дечака: „И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе“ (1 Цар. 17:22), то јест, душа није била уништена, па се затим појавила. Дечакова душа је отишла а Господ је ту душу вратио у тело дечака. У књизи Проповедника је такође написано: „Јер човек иде у кућу своју вечну“ не уништава се, не нестаје, не пада у сан, већ наставља своје постојање. Такође се и Товит моли Богу: „Заповиједи да буде узет дух мој, да се раздријешим и постанем земља… заповиједи да се већ разријешим од тјескобе у вјечно место“ (Тов. 3:6).
Ово се не говори само за праведнике, већ такође и за грешнике, јер и њихове душе настављају са свесним постојањем након смрти. Ево шта говори Господ кроз Пророка Исаију поводом смрти Навуходоносора: „Пакао доле усколеба се тебе ради да те сретне кад дођеш, пробуди ти мртваце и све кнезове земаљске, диже с престола њихових све цареве народне. Сви ће проговорити и рећи теби: и ти ли си изнемогао као ми? Изједначио се с нама?“ (Ис. 14:9-10). Исто тако знамо како се и Пророк Самуил јављао Саулу већ након смрти, изобличио га за његову безбожност и предсказао смрт и њему и његовим синовима, 1 Сам. 28:11-19. У књизи Премудрог Сираха пише да „И кад је он уснуо, пророкова и указа цару на кончину његову“ (Сир. 46:20). Такође, знамо шта говори и Апостол Павле: „И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа“ (2 Кор.5:8). Сви они говоре да душа не нестаје, јер би говорили о нестанку или смрти своје душе, већ говоре о одласку Богу. Сам Господ Исус Христос је на Крсту рекао покајаном разбојнику: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају“ (Лк. 23:43). На који начин би Он могао ово да му каже ако би људске душе, разбојникова између осталог, нестајале након смрти? На другом месту Господ говори: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и видје и обрадова се“ (Јн. 8:56). На који начин је Авраам могао да види дан Господа и да се обрадује? Јер он је умро много пре доласка Спаситеља и није васкрсао, све то се догађало пре свеопштег васкрсења? Управо због тога што душа праоца Авраама као и душе других људи чувају свест након смрти. У књизи Откривења се описују душе убијених за реч Божију које су громким гласом завапиле Богу, Отк. 6:9-11. Садукејима који су одбацивали бесмртност душе и васкрсење из мртвих, Господ је говорио: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије… Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“ (Мт. 22:29; Лк. 20:38). У својој првој посланици Апостол Петар пише: „Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници. Ови некада бијаху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве, када се грађаше ковчег, у коме се мало, то јест, осам душа спасоше водом“ (1 Петр. 3:18-20). Господ Исус Христос нам обећава: „Узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви… јер Ја живим, и ви ћете живјети“ (Јн. 14:3,19). Из свега овога се јасно види да душа наставља своје постојање, како се то добро види и из приче о богаташу и Лазару из 16 главе Јеванђеље по Луки. Тамо је написано: „А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“ (Лк. 16:22), не пише да је он уништен, да је његова душа умрла, заспала, итд.
У том случају такође видемо недоследност тачке гледишта наших адвентистичких саговорника. Са овом њиховом заблудом је повезано и друго мишљење – они одбацују истинитост пакла, они говоре да неће бити пакла као вечне казне, говоре да душе свих људи нестају након смрти а затим их Бог све васкрсава, осуди и након Страшног суда, праведници ће бити у рају, а грешници ће упросто бити уништени и неће више постојати у суштини. Све што је у Светом Писму написано о паклу, они говоре да је у питању само прича, да је пакао заправо просто гроб, просто смрт. Наравно, овакво учење је пријатно за савремене људе јер то посебно желе и очекују да чују наши савременици, о могућности да избегну одговорност за грехе које чине, да би могли да наставе и даље да греше. Адвентисти предлажу оно што би данас многи желели да чују.
У реалности, Свето Писмо говори другачије. „И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вијекова; и неће имати одмора дан и ноћ“ (Отк. 14:11). „Гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9:48). „И биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова“ (Отк. 20:10). „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се“, то јест васкрснути, „једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (Дан. 12:2). Господ говори: „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:46). И сама прича о богаташу и Лазару, из 16 главе Јеванђеља по Луки сведочи у ком се положају налази богаташ, што никако није у питању уништена душа која је просто нестала. Речи Господа Исуса Христа о вечним мукама подразумевају вечно свесно постојање човека који ће се наћи у паклу. Јер једино личност може да се мучи, у принципу не може да постоји мука без постојања личности. Мука је оно што преживљава биће које чува своје постојање. Зато наравно, ту не можемо да се сложимо са нашим адвентистичким саговорницима.
Још једна полемичка тема која се често појављује од стране протестаната која већ није ограничена само адвенстистима, практично сви протестанти оптужују православне хришћане за крштење деце. Они тобож говоре да се деца не смеју крстити, да треба крстити само свесног човека, само одраслу особа која све може да схвати, која може да се покаје, која може да чује и схвати проповед, свесно да исповеди своју веру, итд. Пошто деца то не могу да ураде, онда из тога следи да децу не треба крштавати. Треба да кажемо нешто и по овом питању. Као прво деца која се рађају од родитеља који у себи имају општу људску греховну природу, такође бивају подвргнути тој општељудској греховној зарази. Како је написано у Светом Писму: „Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико“ (Јов. 14:4). Пророк Давид говори: „У безакоњу се зачех и у грехо роди ме мати моја“ (Пс. 50:5). Притом знамо да је Давид био рођен у законитом браку, он није рођен из прељубе или неког другог греха. Управо смртност, греховност, порочност, наклоност ка пороку је оно што је заразило читав људски род, ради чега Господ и предлаже Своје спасење и ради чега је саздао Своју Цркву, а улазак у Цркву – кроз Тајну Крштења. Како говори Сам Господ: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом. не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Зато, ако се деца не роде од воде и Духа такође не могу да уђу у Царство Божије. Протестанти често на ово одговарају са позивањем на Мк. 10:14, где се говори о деци да је „таквих Царство Божије“. Међутим, овде не пише да се сва деца већ налазе у Царству Божијем, већ је написано да је таквих, то јест, незлобивих, поверљивих, смирених, искрених Царство Божије. У таквом случају се може и на одрасле пренети мисао да је спасење могуће без Крштења, јер тамо стоји написано: „Који не прими Царства Божијега као дијете, неће ући у њега“ (Мк. 10:15).
Наравно да се подразумева да је за одрасле апсолутно неопходно Крштење. Пошто овај стих не означава да се одрасли могу спасити без Крштења, то значи да и претходни стих не говори да су деца већ у Царству Божијем. Интересантно је да они покушавају да против православних користе стих који заправо сведочи против њиховог лажног учења. Јер у потпуности 14. стих, 10. главе Јеванђеља по Марку гласи: „А видјевши Исус узнегодова и рече им: Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије”. И управо протестанти који не крсте децу и који их показују као туђим Христу, туђим животу Цркве као заједници оних који се спасавају коју је установио Господ Исус Христос – на све то осуђују протестанти своју несрећну децу иако Господ забрањује да се деци брани да Му прилазе. Чак и не само да прилазе, у Јеванђељу пише: „И доношаху му дјецу да их се дотакне, а ученици забрањиваху онима што их доношаху“ (Мк. 10:13). Дакле, Господ је рекао ученицима да не спречавају децу која још не могу да ходају, бебе, да Му прилазе. А протестанти то раде, надајући се спасењу које се добија само кроз Крштење како о томе јасно говори Сам Господ, спречавају деци учешће у благодатном животу. Наравно, мало дете још увек нема свесну веру, наравно, још увек нема могућност да лично посведочи о својим жељама. Међутим, ако је у питању дете које се рађа у породици побожних хришћана, оно добија Крштење ради њихове вере. Ми знамо да је Господ Исус Христос исцелио одузетог човека по вери оних који су га принели, дакле не по његовој вери, већ по њиховој вери: „А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји!“ (Мк. 2:5). Исто тако, по вери православних кумова који сведоче да ће васпитавати дете у вери православној, да ће га учити у вери, врши се Крштење и те деце. Штавише, Апостол Петар говори: „Јер обећање је за вас и за дјецу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш“ (Дела ап. 2:39), то јест, ни деца нису лишена тог обећања Божијег. Питање за протестанте је ‘зашто их ви лишавате учешћа у том обећању?’ Писмо више пута помиње да се у потпуности крстила цела породица, цео дом, на пример, описује се: „и одмах се крсти он и сви његови“ (Дела ап. 16:33), на другом месту да се крстила Лидија и њен дом (види Дела ап. 16:15). Апостол Павле говори: „А крстих и дом Стефанинов“ (1 Кор. 1:16). При опису ових примера Крштења читавих породица, целог дома, нигде се не указује да деца нису крштена јер су још увек неразумна, то нигде не пише. Свуда су били крштени и ако се цела порорица крстила, ни деца наравно нису била лишена тога. Нигде се не описује у Писму да су деца лишена тога. Ако би се говорило само о једној породици, једном случају у Светом Писму, могло би да се претпостави да је можда ова породица била без деце, али видимо у Писму неколико примера и ни у једном се не указује да су деца била искључена из Крштења. У питању је чудна мисао која се нигде не потврђује у Светом Писму.
Штавише, Апостол Јован пише: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (3 Јн. 4), дакле, описује децу као пуноправне чланове хришћанске заједнице, штои претпоставља да су деца била и крштена и поседовали све да могу да живе у истини као и одрасли. Наравно, ако говоримо о бебама, деци од неколико месеци, или једној или две године, они не могу да исповедају своју веру, чак и просто само због чињенице да не могу да говоре. Међутим, ако узмемо децу од пет, шест, седам или осам година на пример, можемо да видимо да су у том узрасту деца могла да имају не само веру, већ веру у таквој мери да су посведочили пред мучитељима и под претњом мука нису се одрекли Христа и умрли за Христа. Чињеница је да дете може да има веру коју може да брани, за време комуниста је било примера када су на децу хришћана вршили притисак да би се одрекли вере и она на то нису пристала. То показује да деца средњег узраста у потпуности могу да имају веру, али протестанти ни њих не крсте. Зашто? У питању није просто теоретско питање. Сваки родитељ зна да дете чак од јако малих година, 2, 3, 4 године, већ почиње да се сусреће са озбиљним духовним проблемима. Дете нема интелектуалних могућности или потреба повезаних са пуноправним животом у заједници, школовањем или послом, али духовни проблеми, завист, увређеност, како се изборити са увређеношћу, како научити да се дели са другим, како се избавити од грамзивости. Духовне проблеме са којима се сусређе и одрасла особа, у не мањој мери их сусрећу и деца, у питању су озбиљни проблеми. Да би им се помогло они треба да буду укључени у живот заједнице, да добију благодатну силу од Светих Тајни, да буду своји за Бога. Жао нам је тих протестаната који више воле да ради голе идеје њихова деца буду ван благодатне помоћи Божије, буду лишени онога што им је заиста потребно.
Пентакосталци (харизматски покрет) и феномен глосолалије – ‘говора на другим језицима’. Православна оцена овог феномена.
Прешли бисмо сада и на последње питање које ћемо данас размотрити, у питању је тема која се тиче једне протестантске струје, пентакосталаца и неопентакосталаца, тема говора језика. Мислим да су многи о томе чули, чак и видели на телевизији. У тим пентакосталним и неопентакосталним заједницама људи се понекада окупљају и почињу да заједно сви мрмљају и испуштају некакве неразумљиве звуке, понекада јако снажно, емоционално, у исто време. Све то изгледа врло страшно, оставља утисак на све који то виде. Због свих тих поступака, пентакосталци говоре да имају дар говора других језика: ‘како је било код Апостола, тако је и код нас’, итд. Несхватљива мрмљања, викање, узвикивање бесмислених слогова и звука тобож представља апостолски дар говора језика. Они нас питају ‘А ви, православни, имате овај дар језика? Немате, значи да је ваша Црква неправилна јер нема дарова које је Христос обећао Својим ученицима, значи да ви нисте Његови ученици’.
Међутим, феномен ‘глосолалије’ који постоји код савремених пентакосталаца заиста нема везе са оним што се схватало и шта се схвата у Светом Писму и описује као дар говора на језицима. Ако погледамо сам опис тог дара у 2. глави Дела апостолских када је на дан Педесетнице на Апостоле сишао Дух Свети, видећемо да је то била могућност говора на другим језицима који су реално постојали, људи који су се окупили из различитих земаља, неверујући и Јудеји, слушали су проповед на свом матерњем језику и то их је чудило, привлачило пажњу на проповед. У питању је дакле био дар говора на другим језицима који су постојали ради сведочења о Господу Исусу Христу. Зато није за изненађење што сам Апостол Павле говори: „Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим“ (1 Кор. 14:22), то јест, није верујућим хришћанима потребна демонстрација ових језика, да могу да говоре на другом језику међусобно живећи на једном месту, већ је неверујућима ради мисионарског сведочења њима био потребан овај дар од стране хришћана. Наравно, све то нема никакве везе, директно је супротстављено ономе што видимо код пентакосталаца. И на свим местима Светог Писма где се разматра дар језика, мисли се на већ постојећи језик. А та неразумна мрмљања која изговарају пентакосталци, установљена је чињеница да нису језици, то њихово нема структуру језика како је показала истраживање лингвиста који су то записивали и анализирали.
Треба рећи да код њих наводно постоје људи који имају ‘дар’ језика, а постоје и људи који имају дар да ‘тумаче’ те језике. Зато код њих излази један човек који може нешто да промрмља или да виче, а други говори: ‘Господ говори то и то кроз нашег брата’. Такође је било много примера када су људи долазили и почели да говоре на реалном језику, ти тумачи су изговарали све што им је падало на памет, што никакве везе није имало са оним што је било изговорено на реално постојећем језику. дакле, код пентакосталаца ни дар језика, нити дар тумачења језика никакве везе са реалним даровима немају. Међутим, у Писму пише: „Господ Господ даде ми језик учен да умем проговорити згодну реч уморном“ (Ис. 50:4).
Дар говора на другим, страним језицима код малообразованих Апостола постојао је са циљем апостолске проповеди. Никада Господ не даје дарове тек тако, без одређеног духовног циља. Треба рећи да тај феномен ‘глосолалије’, присутан код пентакосталаца нема апостолско порекло, нема паралелу са апостолским временима. Али имају паралелу са различитим нехришћанским религијама. Тамо је заиста било јако пуно примера тога, на пример и древне грчке оракуле, разноразна клицања за време шаманског транса, када људи исто тако почињу да мрмљају и нешто неодређено да изговарају, што се све доживљава као неко посебно духовно стање. Сами по себи истраживачи ‘глосолалије’, Филис Гудман рецимо, доказала је да у питању није никакав дар. Истраживање показује да је ‘глосолалија’ стечено понашање, а не неки јединствени натприродни дар Духа Светога. Дакле, ‘глосолалија’ је нешто чему је могуће научити се. Она се и врши у многим религиозним и нерелигиозним заједницама. У питању је психолошки феномен, а не неки дар; одређено понашање.
На крају треба рећи да код нас у Православној Цркви постоји и чува се овај дар. Због савременог ширења средстава за учење језика, он није толико актуелан, међутим, имамо примере, документоване када су православни људи, када им је било потребно, почињали да говоре на конкретном реалном језику.
Хвала вам за пажњу драга браћо и сестре.