2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење
„Дакле, ако неко на себе прихвата Христово име,
а оно што је повезано са овим именом
не показује у животу, такав лажно носи ово име…
у питању је бездушна маска са цртама људског лика
постављена на мајмуна“.
Свети Григорије Ниски[1]
Луис је својевремено написао у „Писмима Баламута“ да се демонска ирга са људима „састоји у томе да они са апаратима за гашење пожара јурцају у време поплава и прелазе на страну чамца који је скоро већ под водом“.[2] При пажљивом разматрању стварности која нас окружује могуће је убедити се да проницљивост писца није преварила Луиса. Ако је још пре 15 година могло да се сумња и расуђује о применљивости ових или оних начина привлачења људи у Цркву и духовног утицаја на њихов живот, данашња ситуација захтева израду јединствене конструктивне позиције. Методе обредних односа са људима постављених у основ делатности Цркве показали су се као утопија. Управо су ове методе постале разлог преласка „на страну чамца који је скоро већ под водом“. Данас, са 1,5-3% становништва који живе хришћански, насупрот скоро 90% који формално учествују у обредима Цркве, ми настављамо да умножавамо номиналне „хришћане“[3] и споримо о методима.
За многе друштвене организације нашег времена „трка за клијентима“ је оправдана трговачким мотивима. Са огромним ентузијазмом они у своје редове убрајају свакога ко је показао макар и најмањи интерес. У Цркви су сличне појаве недопустиве као противречне њеној природи. Хришћански живот се не потчињава законима дијамата: овде количина не прелази у квалитет. Духовне промене, како у животу једног човека, тако и целог друштва не зависе од броја узалуд извршених Крштења, Венчања, освећења, молебана и других обреда. „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“[4], учи нас Јеванђеље. Ове речи се не односе само на Крштење. Исто се може рећи и за све остале Тајне и обреде. Који повјерује и венча се… који повјерује и освети стан, аутомобил, крст, икону и остало, примиће благодатну помоћ од Бога. Без вере, Причешће и све друге Тајне и обреди носе човеку осуду по речи Христовој. Међутим, још увек се чују гласови у заштиту неких лажних обичаја који су у последње време ушли у црквени живот. „Апаратом за гашење пожара“ критичари за време „поплаве“ окултизма, обредоверја, магије и религиозног незнања покушавају често да угасе покушаје повратка јеванђелских метода рада са људима у Цркву. При чему се овај став налази како међу лаицима, тако и међу свештенством, што понекада рађа парадоксалну неопходност примене административног ресурса за потврду јеванђелских норми.
25. априла 2004. године у курској епархији, архиепископ курски и рилски Герман је издао указ који је забрањивао свештеницима да крсте људи без претходне припреме. Председник мисионарског одељења курске епархије је у свом иступању пред свештенством рекао да у том указу види предзнак гнева Божијег. Сам Господ је рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио…“[5] Сада већ речи Спаситеља нису довољне. Сада, да би се људи учили вери пред Крштење и након њега, неопходно је циркуларно писмо од стране архијереја. Слично томе, данас већ вршење хришћанских Тајни над практично неверујућим људима називају „бригом о спасењу душе“. Ако јеванђелске норме у нашем животу не могу да делују без примене од стране административног ресурса, онда нам заиста, остаје само да чекамо Божије уразумљење.
Савремени црквени обичај односа са људима који траже учешће у обредима и Тајнама Цркве због објективних историјских разлога изгубио је јеванђелску и канонску основу. Као резултат имамо формализацију основа примања у Цркви, брисање норми припадања Цркви, а такође и деформисање еклисиолошке свести која се крајње негативно одражава на духовном животу не само парохијана, већ и свештенослужитеља. Овај проблем се више пута разматрао на свештеничким саветовањима и епархијалним скуповима. Међутим, до сада нису видљиви озбиљни покрети у његовом решавању на парохијском нивоу. Очигледно је да је неопходно широко и комплексно разматрање овог проблема са уношењем конкретних измена у свакодневну парохијску праксу.
Овај текст представља покушај да се означе нека питања која су у вези са проблемом свуда распрострањеног номиналног хришћанства данас. Како су показали разговори са парохијанима, ова проблематика брине сваког одговорног хришћанина. Питања која су осветљена у тексту имају искључиво практични карактер и неизбежно се јављају током парохијског служења свештеника.
„Не знаш ко је наш, а ко од непријатеља наших.
У умовима влада нека анархија.
Исувише се много појавило „учитеља“.
Одвија се „раздор у тијелу“ (1 Кор. 12:25) црквеном.
Свештеномученик Иларион Тројицки[6]
Неопходност одговорног и свесног односа према припадности у Цркви са крајњом јасноћом и тачношћу дефинисао је још почетком 20. века Свештеномученик Иларион (Тројицки). У свом делу „Хришћанства нема без Цркве“ показао је да хришћанство без молитвено-евхаристијског живота у Цркву представља чудовишну заблуду. Ова заблуда, по речима Свештеномученика Илариона, има свој корен у западном богословљу, али је широко распрострањена и код нас. Њена практична пројава се огледа у неодговорном, често и непријатељском односу према Цркви од стране људи који себе називају православним хришћанима.
Данас, након 100 година од како је Свештеномученик Иларион (Тројицки) написао своја дела, она нису изгубила на својој актуелности. Одсуство одговорног хришћанског погледа на свет пред Богом и Црквом о коме је говорио владика Иларион представља кључни проблем савременог црквеног живота.
Особеност нашег историјског тренутка је и трагање за новим начинима организације парохијског живота и последично мисионарске делатности. Ако је у совјетско време огромно благо за парохију било само вршење богослужења, данас је то очигледно недовољно. Говорећи о основним цртама савременог црквено-друштвеног живота на епархијалном сабрању 15. децембра 2004. година, Свјатејши патријарх Алексеј II је запазио: „Данас у овој области имамо прилике да видимо низ појава негативног карактера: у питању је општа статичност црквене свакодневице, одсуство динамике у парохијској делатности, слаба посећеност храмова од стране људи, одсуство религиозног интересовања код адолесцената.“
Паралелно са свим овим и даље остаје високи проценат људи који сматрају себе православнима и прибегавају учешћу у појединим обредима и Тајнама Цркве. Спој слабе посећености храмовног богослужења од стране људи са високим процентом људи који примају Крштење, Венчање, заказују помене, молебане и друго, сведоче о дубокој деформацији црквене свести. Ова деформација се показује у конфликту између формалне религиозности и искуства живе вере. Притом, приврженост формалној религиозности се показује чак и код сталних парохијана, а понекада и код свештенослужитеља. Данас формална религиозност претендује на право постојања као јединствени израз хришћанске духовности. Она је лагодна и не захтева од човека подвиг и сагласност са моралним идеалима. Формална религиозност је популарна у световном друштву. Њено ширење у црквеној средини изазива посветовњачење црквеног живота, слагање са обичајима света. Са своје стране, посветовњачење Цркве и неодговоран однос хришћана према својим обавезама и канонима представљају најважније узроке извитопереног односа према вери и црквеном животу у свету. У свету неодговоран однос према вери достиже свој врхунац и показује се у одбацивању саме Цркве.
Навешћу речи Свештеномученика Илариона (Тројицког): „Просечни ‘посетиоци’, понављамо, о хришћанству говоре обично са одређеним поштовањем: „Хришћанство, о! – то је наравно, високо и велико учење. Ко може да спори са тим“. Тако отприлике говоре о хришћанству. Међутим, истовремено се као признак пристојности сматра пребивање у неком несвесном непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно живи уважавање према хришћанству и презир према Цркви. Скоро да се нико, у крајњој мери, не стиди да себе назива хришћанином, али о Цркви не желе ни да чују и стиде се да нечим открију своју црквеност. Људи на папиру „православног вероисповедања“ са неком, несхватљивом злурадошћу указују на стварне, а најчешће, измишљене недостатке црквеног живота…“
Посетиоци који су се дивили хришћанству у време Свештеномученика Илариона познавали су хришћанство добро. Богослужење су посећивали у виду испуњавања државне обавезе. Већина данашњих становника наше земље себе назива православнима, немајући ни васпитање, чак ни најповршније представе о садржају вере. Људи су почели мање да знају, а њихов непријатељски однос према Цркви се сачувао. Људи у себи спајају моћно стремљење да користе Цркву у свом животу ради добијања мистичке помоћи у свакодневним ситуацијама и непријатељство према свему црквеном.
Ево само неколико примера из праксе.
Једна будућа „кума“ из Обнинска пристала је да постане „кума“ само уз услов да јој нађу храм где свештеник са њом неће разговарати о вери пред Крштење. Родитељима је пошло за руком да нађу такав храм у једном од села (крај 2005. године).
У Обнинску је био још жалоснији пример (почетак 2006 године). У једној од школа је учитељица говорила деци о војнику Евгенију Родионову који се ни по цену мука није одрекао вере и одбио је да скине крст са груди. Након овога се учитељица заинтересовала ко је од деце у одељењу крштен. Руке је подигло 80% деце. „А ко има напрсни крстић?“, питала је учитељица. Таквих је било мало. Није страшно то што је било мало такве деце. Страшно је то што су се следећег дана родитељи побунили јер се у школи одвија „религиозна пропаганда“. Нека деца су дошла кући и замолила родитеље да им купе крстиће… Бунили су се родитељи који су претходно крстили своју децу.
Пре неколико година у једној средњој школи у граду Калуга, уз подршку градског одељења за образовање, покушала је да се усели тоталитарна секта „Валдорфска школа“. Имао сам прилику да учествујем у кампањи супротстављања овим покушајима. А директорка „Валдорфске школе“ из Калуге је током двадесет минута покушавала да ме убеди да је она православна, да је чак пострадала за веру, крстивши се у совјетско време.
Примера је довољно. Разумљиво је да се јако често Цркви супротстављају на свим нивоима, између осталог и на политичком, људи који себе називају православнима. Да ли је правилно сматрати их аутентичним, правим члановима Цркве? Како их назвати? Како се односити према њима? Како се односити према свима онима који живе обичним животом, заборављајући на свој хришћанску дуг пред Црквом?
Не може се рећи да Цркви нису потребни сви они који су заборавили на завете које су дали или они или њихови кумови за време Крштења. Чак ако се човек, крстивши се, несвесно налази у непријатељству са Црквом – не смемо га одбацивати. Црква је призвана да се брине о спасењу сваке душе. Међутим, управо ради спасења заблуделих душа није корисно признавати их у потпуности пуноправним члановима Цркве који имају иста права на учешће у Тајнама и обредима, као и верни хришћани. Таква пракса противречи канонским темељима Цркве.
Свештеномученик Иларион (Тројицки) писао је: „У првим вековима одлучење од Цркве је била најуобичајенија мера црквене дисциплине и сви су ову меру сматрали потпуно законитом и веома корисном“. Одлучење од црквеног општења је у првим вековима представљало органски део целокупног црквеног васпитног система и начина живота хришћана. Без тог начина живота данас је немогуће примењивати древне методе подршке црквене дисциплине у пуној мери. Међутим, такође је недопустиво предавати их забораву јер они представљају темељ правилног уређења црквеног живота. Задатак садашњег тренутка састоји се у обнављању јеванђелских темеља и канонске дисциплине у поретку црквеног живота, учењем да их следимо у савременим условима.
„Стање је жалосно! Ето, баш то жалосно стање наше савремености
и треба свакога коме је драгоцена вера и живот вечни
да подстакне на проверу основне заблуде
савремене предрасуде по којој се
хришћанство може одвајати од Цркве.
При руководству речи Божије и светоотачких дела
у свој дубини треба размотрити ово важно питање:
да ли је хришћанство могуће без Цркве?“
Свештеномученик Иларион Тројицки
Занимљиво је да се погубна заблуда о могућности постојања некаквог „хришћанства“ независно од Цркве која је дошла са Запада до нас, данас облачи у одећу нове богословске „теорије“. Ову „теорију“ нећете нађи у уџбеницима из канонског права или догматике, али ће вам о њој говорити скоро сваки парохијанин, можда, чак и неки свештеници. Назваћемо ова расуђивања „теоријом пасивног чланства у Цркви“. Обично се ово „богословствовање“ огледа у томе што се крштени људи који не воде хришћански начин живота називају лукавом речју „неуцрквењени“. Подразумева се да је човек већ постао православни хришћанин, али му, ето, недостаје најмања ситница – држање норми црквеног живота. Ипак, сматра се да је у питању ситница, главно је да је човек крштен.
Лажни стереотип дозвољава да се неуцрквењени називају „православнима“. То противречи логици канона. 80-то правило VI Васељенског Сабора јасно указује да човек који избегава црквено општење треба да буде одлучен од Цркве. Три недељна богослужења која су пропуштена без озбиљног разлога представљају основу за одлучење од Цркве. При чему је црквени обичај тог времена подразумевао да је на сваком богослужењу верни хришћанин приступао Причешћу ако није био у реду оних који се кају. Оци VI Васељенског Сабора су као минимум узели једну посету богослужењу за три недеље. То је својеврсни духовни „животни минимум“ неопходан за душу.
Данашњи обичај се изменио. Изгубљена је евхаристијска напрегнутост црквеног живота. Али ово не значи да је у црквеном организму нестао евхаристијски принцип припадности. Ако одступимо од овог принципа, неизбежан је прелазак на световне основе припадности Цркви по факту формалног постојања крштенице.
Наравно, обзири икономије[7] допуштају ублажавање неких канонских захтева ако је неопходно. Међутим, нема никакве потребе у одрицању од употребе канона који говоре о пропасти отпадања од Цркве. Одрицање од употребе ових канона је изузетно погубно за духовни живот и мисионарску делатност. Зато је данас крајње важан повратак на, за Цркву природну, канонску платформу оцене пуноправности њених чланова.
Погледајмо у уџбеник канонског права протојереја Владислава Ципина. Овај уџбеник разматра састав Цркве на следећи начин: Глава Цркве је Господ Исус Христос, у саставу Цркве се издвајају клирици, лаици и монаси.[8] Никакви „неуцрквењени“ ту нису означени.
Можемо погледати и у древне изворе црквеног права. Тамо такође не могу да се нађу „нецрквени“ (непријатељски расположени или пасивни), већ пуноправни чланови Цркве. Канонски зборници и радови древних тумача дају јединствену варијанту могућег непуноправног чланства у Цркви – оглашени, то јест, људи који се активно припремају за Крштење, који стреме да постану чланови Цркве. У састав Цркве, осим клирика и монаха, канони издвајају још „верне“ и „оне који се кају“. Међутим, сви они активно показују своју веру.
Постоји још једна категорија људи коју издвајају древни извори црквеног права – „отпали“ (добровољно или невољно). Међу добровољно отпалима црквену пуноправност добијају једино људи који су се искрено покајали за своје отпадање од вере. Међутим, чак су и према онима који се кају веома строги. Светитељи Василије Велики и Григорије Ниски сматрају да човек који се каје за добровољно отпадање треба да буде лишен Причешћа до саме смрти. Правила I Васељенског Сабора су више милостива према њима „ако и нису достојни човекољубља“. О њима значајно говори 12 правило I Васељенског Сабора: „Ови, који позвани благодаћу, показаше прву ревност, те збацише појасеве, али послије, као пси се повратише на своју бљувотину … такви, пошто проведу три године у слушању, нека за десет година припадају. Али код свију тих треба испитати расположивост и начин кајања. И према томе, они између таквих, који са страхом и сузама, стрпљењем и добрим делима показују, и то не спољашњошћу, него стварно да се обраћају, такви, пошто изврше вријеме у слушању, могу одмах бити примљени у заједницу молитава; при чему епископу је слободно, да још човјекољубивије са њима поступи. Они пак, који равнодушно подносе (што су удаљени од заједнице молитава) и који држе, да је доста за њихово обраћење што у цркву долазе, такви нека изврше све вријеме (одређено им за кајање).“
Јасно је да овде правило говори о повратку на претходни начин живота након Крштења као признаку отпадања од Цркве. Овај знак дозвољава да упоредимо „нецрквене“ људе „као псе који се повратише на своју бљувотину“, управо са онима који су добровољно отпали. Повратак на претходни начин живота у 12 правилу I Васељенског Сабора осуђује се због повратка идолопоклонству. Почетком четвртог века у Римском царству је отпадање од Цркве било у вези са неоходношћу прихватања друге религиозне праксе. међутим, у овом случају је потпуно допустиво преношење принципа правила на сличне ситуације. Ако данас држава не захтева поклоњење идолима, то никако не значи да ван црквеног општења човек остаје хришћанин.[9] Савремени номинални „хришћани“ неизбежно потпадају под утицај астролога, врачара, исцелитеља, магова, чијим услугама се често користе. 61 правило VI Васељенског Сабора изједначава све то са идолопоклонством и заповеда одлучење из Цркве свих оних „који упорни у томе остану и неће да се одврате и уклоне од таквих штетних и незнабожачких измишљотина“. Осим јавног учешћа у незнабожачким безакоњима, неуцрквењени „чланови Цркве“ врше мноштво смртних грехова несместивих са хришћанском вером, сматрајући их за животну норму. Зато сваки покушај да се канонски оснује измишљање појма „неуцрквењеност“ изгледа неубедљиво.
Човек који је отпао, као особа која је изгубила благодатну заједницу са Богом, мора да изгуби и црквену пуноправност. Њој је потребно искрено (а не спољашње) појачано покајање о коме се говори у последњим речима 12-ог правила I Васељенског Сабора. Такви људи се ни на који начин не могу називати члановима Цркве. Међутим, потребно је употребљавати канонски термин „отпали“ у односи на њих, узимајући у обзир савремену ситуацију. Ни у ком случају се овај термин не сме доживљавати као израз односа презира према онима који су изгубили везу са Црквом.
Отпали су људи који имају потребу за особеном делатном бригом за њихов повратак у Цркву. Данас се отпадање од Цркве догађа у другачијим околностима у односу на древност, због измене потрека црквеног живота. Отпадање је у древности представљало јавну издају Христа, Цркве, своје евхаристијске заједнице. Данашњи отпали човек никада и није био члан евхаристијске заједнице у чијем јединству би могао да види одраз благодатног јединства свих оних који верују у Христа. Он нема чак ни приближно схватање о Христу, о домостроју нашег спасења, о обавезама хришћанина пред Црквом. Зато је мера његове одговорности много мања од оне о којој говоре правила. Међутим, то не значи да се природа Цркве изменила и да је Тајна Крштења престала да узводи људе у благодатно јединство са Богом и целокупном Црквом. У Крштењу се човек, као и раније, облачи у Христа. Као и раније он даје завете и сведочи о својој вери у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ чак ако је Символ вере за њега прочитао свештеник. Ако човек након Крштења не живи хришћански, он губи то благодатно општење које је добио у Крштењу. А то се не може другачије назвати него отпадањем од Цркве.
Чињеница остаје чињеница: крштен човек који не живи хришћански је отпао. При чему данас огроман део кривице за његово отпадање лежи на ономе ко га је крстио, али се није побринуо за његово просвећење. И управо је овде потребно тражити узроке за појавом псеудоканонског термина „неуцрквењени“. Неопходно је пред собом разјаснити да, признајући људе неуцрквењеним али истовремено пуноправним члановима Цркве, ми покушавамо да скинемо са себе одговорност за њихово духовно стање. „Ми смо крстили, а даље је већ њихова ствар“. Ми перемо руке и заборављамо на људе. И такав односе се назива „љубављу“, „бригом о спасењу људи“. Иако је заправо ради о греховној равнодушности према људима и према Христу Коме смо их заручили.
… истина Цркве постављена је у најтеснију везу са тајном Пресвете Тројице.
Људи који ступају у Цркви и који љубе један другога,
налик су на три Лица Пресвете Тројице које
Њихова љубав сједињује у једно Биће“.
Свештеномученик Иларион (Тројицки)
Следећа лажна богословска теорија која је широко распрострањена у савременој црквеној средини представља убеђење о благотворном призивајућем дејству благодати Крштења на човека независно од његове воље. Притом се нико не замишља зашто се благодат даје у Крштењу и да ли је човек у стању да прихвати њено деловање без одговарајућег духовног расположења. Тврдња да благодат Крштења треба да приведе нерелигиозног човека ка свесном црквеном животу је апсолутно без основе. Ако размотримо ову тврдњу са догматске и канонске тачке гледишта, испоставиће се:
- Из нерелигиозног стања у свесни црквени живот приводи благодат која се условно назива „призивајућа“. Призивајућа благодат делује на све људе без изузетка, независно да ли су крштени или не.
- У Крштењу се дају благодатни дарови који човека чине потенцијално Светим. У човеку се засејава семе светости које на најтеснији и нераскидиви начин повезује човека и Бога.
- Са тачке гледишта Светог Предања изражене у Светим канонима и делима Светих Отаца, недопустиво је да човек који у Крштењу прима Христа ни на који начин не измени свој живот. Благодатни дар примљен у Крштењу несместив је са греховним, нецрквеним начином живота. Дарови, добијени у Крштењу представљају највеће духовне ризнице које човек не може да сачува ван благодатног црквеног општења.
Благодат добијена у Крштењу не делује на човека магијски, као што очекују људи који имају слабу (понекада уопште и никакву) представу о смислу Тајне. Међутим, горе од ове наивне заблуде је то што се благодат на богохулни начин гази греховним поступцима који се чине након Крштења.
Један свештеник ми је причао да је једна његова парохијанка примила код себе једног младића и на сваки начин покушавала да га баћушка крсти. Упознавши се са њим, свештеник је одложио Крштење видевши да он још увек није спреман. Међутим, усрдна парохијанка, не желећи да чека, одвела је свог штићеника у суседни црквени округ и „добри“ баћушка га је крстио. Отприлике месец дана након Крштења, момак је извршио силовање и осуђен је на дугу затворску казну.
Био је још један тешки случај који се догодио у калушкој епархији. У близини једног од храмова пијанац је пришао свештенику и поносно му рекао да се претходног дана крстио. На питање свештеника да ли су га причестили након Крштења, он је немарно одговорио да су му „давали неку глупост“.
У сопственој свештеничкој пракси имао сам случај када је човек одбио предложену беседу пред Крштење, бојећи се да неће успети да се крсти пре него што напуни 40 година. Примио је Крштење и одмах се причестио у суседном граду. Када сам након недељу дана од Крштења преко познаника покушао да позовем тог човека, да поразговарамо о вери и хришћанском животу, испоставило се да је у пијаном стању и да није способан да разговара. Исто се догодило и након наредних недељу дана…
Ето шта чине људи са највећим благодатним даровима које добијају у Крштењу. Да ли се гажење благодати може признати за духовно достигнуће у животу човека? Никако! Тајна која није примљена на потребан начин делује на осуду човеку. То јест, душа која је примила благодат и која је дрско гази, разара се духовно.[10] Убеђење да благодат коју је човек добио у Крштењу треба да га приведе свесном црквеном животу упркос његовој жељу представља погубну заблуду која противречи православној догматици и канонима. Не бивајући свесни овога, њени следбеници стоје на позицијама римокатоличке догматике која садржи учење о дејству благодати независно од човекове воље. Римокатолици сматрају да благодат може да делује на човек просто због извршеног дејства (обреда) „ex opere operato“. Жалосно је што се ова представа врло дубоко укоренила у умовима људи који се називају православнима. Људи су уверени да је довољно да се правилно изврши чин Венчања да би благодат деловала на њих и на децу независно од начина њиховог живота. Исто је и са освећењем аутомобила, стана, итд. Људи су уверени да ће им само извршење одређеног обреда обезбедити одређени духовни резултат. Са-учешће (sinergia – садејство, сарадња) се овде не подразумева.
Ова заблуда бива разбијена самим животом. Пракса показује: након што човек многократно нанесе штету својој души, газећи благодат даровану у Крштењу, не треба очекивати да ће, дошавши у Цркву, он достићи духовно савршенство. Свесно учинивши грехе након Крштења, потрошивши богомдане таланте, у Цркву се враћају само крштени појединци. Али и они већ немају то богатство које им је дато у Крштењу, ни животних сила. Њихов духовни потенцијал већ није довољан чак ни за дубоко кајање, а да не говоримо већ о стицању високих врлина.[11] Након тога је чудно слушати жалбе да „неста преподобног“, да нам Бог даје мало богонадахнутих Стараца, да је мало људи са иницијативом који су у стању да понесу социјално и друго служење у Цркви. А одакле да се појаве? Онај ко би у будућности могао да постане образац праведности, добивши семе светости, снажно их спаљује у греху. Сви људи са иницијативом троше драгоцене силе на решавање земаљских проблема, заборављајући на душу. А канонска средства која су у стању да их зауставе, омогуће им да осете да живе неправедно, налазе се у забораву.
Свака молитва у којој се није уморило тело
и није туговало срце,
налик је на плод који није изнела утроба,
јер таква молитва нема душу у себи[12].
Преподобни Исаак Сирин
Да би човек био у стању да усвоји спасавајуће дејство благодати Божије, не изгази је, морају да се очувају веома важни услови. Они су јасно прописани у канонским правилима. Међутим, пре него што говоримо о канонима, најбоље је објаснити их помоћу поређења. Једно од таквих поређења у предавањима из „Увода у литургијско предање“ за 1993/94. годину предложио је протојереј Влаадимир Воробјев:
„Може се навести очигледна паралела: када се дете рађа на свет ми улажемо све напоре да све буде онако како је потребно јер знамо да од тога како ће се дете родити, може да зависи целокупан његов живот. Ако не пазимо довољно, ако не помогнемо, дете може да умре или буде осакаћено. Јако је важно да постоји помоћник, доктор, да помоћ буде указана на време, да дете, чим се роди буде у сигурним рукама, да први тренуци његовог живота буду праћени потребном пажњом и љубављу. На исти начин и човеку који се рађа духовно потребно је да рођење буде правилно, да буде окружено највећом бригом и љубављу, да човек који се рађа буде примљен сада у окриље Мајке Цркве. Да се благодат коју он добија као нови дах живота развија у њему, да тај живот који тек што се запалио, може да се разгори у прави пламен. Као беба у породилишту, тако и овде човек може да умре од прљавштине које свуда има много, много чак и у храму. Он може бити осакаћен погрешним односом према њему, може бити тешко повређен и остати инвалид за цео свој живот“.
Протојереј Владимир Воробјев говори о изузетној важности тренутка духовног рађања човека, поредећи га са уобичајеним појављивањем на овај свет. Али, пре него што се родило телом, детету је неопходно да проживи цео живот у мајчиној утроби. Овај живот се суштински разликује од нашег. У утроби човек још увек не дише самостално, храну добија преко мајчине крви, његов крвоток је организован принципијелно другачије, он се налази у воденој средини. Без обзира на значајне разлике у принципа живота унутар и ван утробе, немогуће је рећи да је интраутерин период непотребан. Безумно је вадити плод из мајчиног организма и давати му могућност да се самостално развија. Плод ће истог трена умрети.
Исто је и у духовном животу. Пре него што се човек роди „водом и Духом“, неопходно је да се догоди својеврсно духовно зачеће, несумњиво, живо, прихватање дејства призивајуће благодати од стране људске душе. То треба да буде делатни одазив душе у којој се образовао заметак вере. Овај заметак још увек не може бити темељ истинског духовног живота. Потребно му је време и брига. Управо са оваквим замецима вере људи и долазе у храм, тражећи Крштење, притом не бивајући свесни сопствене неспособности за нормални духовни живот. Шта треба да уради брижни лекар ако му је дошла жена која је остала у другом стању? Да изазове превремени порођај? Не. То зову убиством. Зашто онда ми не дајемо ембриону вере да сазри? Нека човек и није свестан несавршенства своје вере, нека се увреди што не желе одмах да га крсте. Зар ове глупе и неосноване увреде могу да буду основа за нарушавање принципа: „Не нанеси штету!“? Познато је да журба у духовном животу може да доведе до прелести и пропасти чак и искусне подвижнике. А пред нама у овом случају није искусни подвижник, већ „духовни ембрион“. Њега је неопходно чувати од сопствене неразумности! Не успевши да се формира за духовни живот, он може погинути као и ембрион који је бачен на сметлиште.
Оглашење пред Крштење неопходно је за душу човека исто као што је и интраутерин период развоја неопходан за формирање тела. Црква је дужна да „носи“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
Период оглашења се дубоко разликује од аутентичног црквеног живота за потпуно усвајање свих благодатних дарова. Човек који треба да се „храни од крви мајке“ кроз пупчану врпцу, није у стању да прими њено млеко. Исто тако и особа која још није сазрела за примање Тајни, не може да их прими на спасење.[13] У периоду оглашености човеку је још увек недоступно потпуно учешће у сакраменталном животу Цркве, међутим, он већ почиње да се удаљује од света. У питању је јако осетљив и рањив процес, зато га је важно правилно поставити, ту се не сме журити, не сме се оставити човек без подршке и пажљивог руковођења. Према делу уласка човека у свесни црквени живот верни хришћани треба да се односе са пажњом и по могућству да учествују у њему. Будућем хришћанину је неопходна и молитвена подршка и поука и пример праведног живота његових савременика. У томе помажу разговор уз чај, специјално изабране књиге и филмови. Приметно је то и да људи који прошли пажљиву припрему са учешћем се односе и према проблемима парохије. Учествовање у црквеним делима им такође помаже да уђу у свесни црквени живот.
Наравно, овакав прилаз захтева улагање напора и време и зато он данас није на гласу. Проблеми Крштења се обично разматрају са тачке гледишта статистике[14] и извештаја књиговође, а не са позиција привођења душа Христу. Жалосно је да нико не рачуна број реално уцрквењених људи. Зато се број „мртворођених“ чланова Цркве фиксира у извештајима и о томе се преноси у епархијалну управу. Ради чега је потребна ова статистика крштених „побачаја“? Није јасно…
Очигледно је да је рођење свише једно од најважнијих догађаја у животу сваког човека који захтева озбиљну припрему. Уклањање припреме неизбежно доводи до духовног сакаћења и смрти. О неопходности припреме са највећом категоричношћу говоре канони Цркве.
„Ми радосно примамо и у свој цјелини и као непомично
потврђујемо оно што установљују божанствена правила
која су издана од светих трубља Духа, велеславних Апостола,
затим од шест светих Сабора Васељенских
и од оних који су се помјесно сакупљали
ради издавања таквих правила
и најпослије од Светих Отаца наших.
Јер сви они, просвјећени једним и истим Духом,
установише што је корисно било“.[15]
2. правило I Васељенског Сабора гласи: „… јер и за обучавање у вјери треба времена, а и послије Крштења треба дуже испитивање“. Валсамон, тумачећи ово правило недвосмислено тврди: „…ниједан неверни се не пушта до Крштења пре довољног изучавања вере, зато што је неопходно време за испитивање. Онога ко поступа несагласно са овим, правило заповеда да се извргне“.
О неопходности показивања усрђа у вери пред Крштење говори 45. правило Лаодикијског Сабора: „Послије друге седмице Четрдесетнице, не треба никога примати за Крштење.“ У древности је припреми за Крштење био посвећен читав Велики пост. Ово правило забрањује примање на припрему људи који су пропустили прве две седмице. Коментари Књиге правиле објашњавају: „Ко од почетка четрдесетнице или, у крајњој мери, током прве две недеље није изразио одлучну жељу да прими Крштење и није почео да се припрема: такве правило не дозвољава да прими Крштење у тој четрдесетници, већ да очекује даље разматрање његовог усрђа у вери“.
7. правило II Васељенског Сабора указује на тачни поредак по коме је неопходно примати људе у Цркву и прописује да се оглашени подстичу да бораве у храму и слушају поуке: „Те их први дан хришћанима чинимо, други оглашенима, затим трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их у истинама вјере доста поучимо и настојимо, да дуго времена у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их“.
8. правило Лаодикијског Сабора не захтева просто да се људи поучавају вери, већ и непрестано проверавају да ли је они правилно усвајају: „Који се крсте, морају учити вјеровање, и петог дана сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати шта су научили.“ У тумачењу овог правила Зонара примећује јако важну ствар за практичну делатност. Пажљива припрема за Крштење је ефикасно профилактичко средство за упадање људи у секте: „Правило заповеда да просвећивани, то јест, они који се припремају за просвећење и оглашени, изучавају тајну вере и у пети дан сваке седмице говоре епископу или свештенику шта су научили током седмице. Ово бива да неко не би био крштен, не би био посвећен у нашу тајну и као неутврђен, био отет од јеретика.“[16]
Правила указују на неопходност изучавања вере чак и од стране људи који су крштени у смртној опасности без припреме али су избегли смрти. 47. правило Лаодикијског Сабора: „Који су у болести Крштење примили и послије су оздравили, морају изучити вјеровање, да упознаду да су се божанственога дара удостојили.“ Аристин тумачи ово правило овако: „Ко долази у храм да би се крстио дужан је да изучава веру… јер не треба крстити одмах и пре него што им буде откривена вера. Ко је болестан и тражи да се крсти треба да буде крштен; затим, уставши са болесничке постеље, дужан је да изучи веру и позна да се удостојио божанске благодати“.
Важно је да мотиви из којих човек тражи примање Крштења треба да буду прави и крајње чисти. Лажна мотивација за примање Крштење, при недозрелом стању душе оштећује и целокупан даљи духовни живот. Ово се види из 12. правила Неокесаријског Сабора које брани да се у свештени чин рукополаже онај ко је био крштен у болести: „Који је у болести просвијетељен био Крштењем, не може се произвести за презвитера, јер вјера његова није из освједочења, него из неопходности; моћи ће само бити примљен ако послије покаже ревност и вјеру, или због недостатка људи.“ Аристин објашњава овако: „Ко је пожелео Крштење не због захтева неке потребе, тај, пошто је оно у стању да опере сваку душевну нечистоту, може да буде произведен у свештеника и у епископа… Човек крштен због болести као онај ко је пришао просвећењу не својом вољом, већ из нужде, не може да буде примљен у свештенство осим ако не буду помогле томе две околности – мањак достојних људи и његови подвизи након Крштења“.
Посебно је занимљива чињеница да је лажна мотивација Крштења деце са канонске тачке гледишта недопустива. О овоме говори 8. правило VII Васељенског Сабора. Правило забрањује крштење деце чији су се родитељи, будући Јудејци, претварали да су хришћани: „Пошто неки, блудећи из јеврејске вјероисповијести, смислише подругивати се над Христом Богом нашим, причињајући се хришћанима, а међутим потајно Га се одричу, и кришом светкују суботу и друго чине што је јудејско, наређујемо да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у цркву, него нека отворено буду по својој вјероисповијести Јевреји, нити им децу треба крштавати…“ Правило осуђује лицемерје када су вери примали из политичких мотива, због одређених олакшица којима су се хришћани користили. Јевреји о којима се говори су се тајно држали свог вероисповедања. Шта рећи о онима који се јавно држе антихришћанског начина живота и убеђења, називајући себе православнима? Њих такође не треба „примају ни у општење, ни на молитву, ни у цркву, него нека отворено буду по својој вјероисповијести…; нити им децу треба крштавати.“ Главни акцент овде није на националној припадности деце, већ на искрености намере. Неискрено обраћање родитеља вери је директна канонска препрека за крштење њихове деце. У потпуности можемо да се користимо логиком овог правила, тим пре, што у историји већ постоји сличан случај. Никодим Милаш у тумачењу овог правила пише, позивајући се на Валсамона: „У погледу овога последњега, то јест, да не треба ни дјецу крштавати таквих привидно обраћених Јевреја, Валсамон у тумачењу овога правила опажа, како су и Турци нешто сличнога као и Јевреји радили и приводили су дјецу своју, да их хришћански свештеници крсте, сматрајући Крштење не као тајну него као на неки тјелесни лијек. У тумачењу 84. Трулскога правила Валсамон разјашњава како се то код Турака завело. У вријеме патријарха Луке (1156-1169) дођоше у Цариград неки Турци, казујући пред патријаршијским сабором да су они хришћани, јер су у детињству крштени били у својој земљи од хришћанских свештеника. Кад су запитани били, како то може бити, кад они слиједе Мухамедовом закону, одговорише, да је код њих обичај крстити своју дјецу код православних свештеника и то с тога, што они сматрају, да је зао дух у свакоме новорођеном дјетету и да смрди као псето док не добије хришћанско крштење; из чега је сабор закључио да ово крштење које невјерни траже у хришћана, не траже га у доброј и православној намјери, него ради тјелеснога лијека, и не као средство које чисти од сваке душевне скверне и просвјетљује и посвећује човјека, него као неки лијек или чаролију. Овакво крштење сасвим наравно да сабор овај патријаршијски није могао признати правилним, те је наредио да сви ти Турци буду изнова крштени, ако то желе. Одлуку ту своју онај је сабор основао по аналогији на овоме 8. правилу Седмог Васељенског сабора.“[17]
Исто тако неправилно као и поменути у цитату Турци, поступају и савремени руски родитељи. Они такође крсте своју децу „да не плачу“, „да не буду болесна“, „да их не урекну“, итд. „Добре православне намере“ се овде јако ретко могу открити.
Уопштавајући канонске захтеве за вршење Тајне Крштења може се рећи да се од крштаваних захтева: 1) вера сагласна православном Символу вере; 2) усрдност у делима вере; 3) јасно знање и схватање вере, права мотивација. Од оних који врше Крштење, захтева се појачана брига о људима који се припремају за Крштење изражена у молитви за њих,[18] темељној поуци и испитивању.
Нарушавање канонских правила и захтева црквеног живота за собом повлачи негативне последице у свим његовим областима и пројавама.
„Духовни дарови и сва служења уопште постоје у Цркви,
по мисли Апостола, ради усавршавања Светих,
то јест ради моралног обнављања хришћана (Еф.4:12),
„док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега,
у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13).
Свештеномученик Иларион (Тројицки)
Црква је целовити, уравнотежени организам који живи по Богом установљеним законима који су изражени у заповестима и канонској дисциплини. Нарушавање појединих заповести или канонске логике неизбежно за собом повлачи значајно искривљење у целокупном црквеном животу. Савремена пракса вршења Тајне Крштења представља најснажнији пример таквог нарушавања. Свети Оци су установили природан, промишљен, лаки начин уласка човека у практичан хришћански живот. Овај пут уласка у хришћански живот представља систем оглашења који претходи Крштењу. Главни задатак оглашења пред уласком у црквени живот јесте давање човеку поуке одговорног односа према сопственој души, одвајање његовог ума од земаљских предмета, усмеравања ка небеским, учење човека неприметном свакодневном подвигу, самоограничењу. Већ припремајући се за Крштење, човек је дужан да стекне навику одговорног односа према духовном животу. Ако човек ступа у црквени живот не стекавши лекцију одговорности, не осетивши духовну напрегнутост, некорисно је на даље очекивати од њега озбиљност и стремљење ка подвигу. Тако се и дешава. Јако много крштених људи очигледно пренебрегава молитвено-евхаристијски живот, то јест, иако Крштење и треба да буде тајна уласка у Цркву, у свакодневној реалности она није таква (и то није ништа друго до профанација Тајне).
Свесном црквеном животу јако много парохијана прилази не кроз Крштење, већ различитим „околним путевима“. У већини у Цркву долазе кроз невоље или жалости већ повређени животом страдалници. Најчешће су у питању старији људи, већина којих су жене. И притом људи примају Крштење у детињству или као млади. Међутим, док је човек млад, Црква му је туђа. Узрок овог отуђења није у томе што „лоша омладина“ не жели да зна Бога. Млади не желе да знају карикатуру од религиозног живота. Управо карикатурно мишљење о црквеној религиозности чврсто борави у просечној свести.
Једном приликом сам присуствовао на отвореном часу у једној од школа града Обнинска. Међу картицама са задацима за децу стајала је и картица са питањем: „Да ли делите мишљење тачке гледишта А. Тојнби о томе да са глобалним проблемима савремено човечанство може да се избори једино уз помоћ религије?“ Нико се од ученика завршног разреда се није сложио са Тојнби. Једна девојчица, образлажући свој став, рекла је да црквени религиозни живот представља нешто неодређено, спољашње, нешто што се не тиче суштине живота.[19] Иако су у питању речи основца, сматрам да је она веома тачно изразила однос према црквеној религиозности од стране савремених активних младих људи. Треба се замислити над овом чињеницом. Сваки свештеник је имао прилике да се сусретне са огромним бројем сличних лажних стереотипа који чврсто стоје у главама крштених људи који се клоне црквеног живота. Зашто су се у свести већине крштеног становништва укоренили стереотипи који нису сместиви са хришћанском вером? Одговор је једноставан: изгажени су закони узајамних односа Цркве и људи који траже Крштење и учешће у другим Тајнама. Нарушен је принцип целовитости Цркве. Нарушавање мудрих правила пријема и припреме људи за практични хришћански живот, до извитоперетности доводи целокупан црквени живот након Крштења. Сем тога, овај феномен доводи и до негативних последица у међусобним односима са спољашњим светом.
Пре свега, то разара духовни живот верних хришћана. Проблеми повезани са Тајном Крштења у многоме дефинишу унутрашње проблеме црквеног живота. Оно са чиме се човек сусреће при ступању у Цркву, подсвесно се доживљава као норма црквеног живота. Какав се утисак о вери код њега формира након Крштења? Утисак је следећи: хришћанство је несхватљива, архаична вера, далека од реалног живота која садржи непотребна ограничења и има везе са новцем. Промрмљали неразумљиве молитве, залили водом, намазали нечим, прошетали са свећом, узели новац и испратили – ето је цела вера. Оно што се лако даје, мало се и цени. Након таквог обраћења човеку је изузетно тешко да прихвати појмове о духовним предметима. Он већ има искуство додира са сакраменталним животом Цркве и то искуство га не привлачи. Дубина људске душе није додирнута, није запаљена.
Тако се формира вера о којој је протојереј Александар Шмеман писао да „руски човек верује у неопходност свештеника као извршиоца Тајни, али престаје да очекује од њега било шта друго: поуку, руковођење, морални пример“.[20] Тако се умртвљују душе. Умртвљују не само душе људи који траже учешће у Тајнама, када се претварају у наручиоце религиозних услуга. Умртвљују се и душе оних који ове „услуге“ пружају. Целокупан парохијски живот се гради на световним принципима који су противприродни за Цркву.
Допуштајући постојање неуцрквењених „чланова“ Цркве, ми у корену подривамо појам о хришћанском дугу пред Богом и Црквом. Нестаје уопште било какво схватање о дужности.[21] Свест о томе да људи који носе печат Крштења и имају благодатно помазање могу да живе развратно, изузетно слаби ревност ка хришћанском животу међу црквеним људима. Верни хришћани не виде разлику у приступању Тајнама Цркве и обредима за фактичке незнабошце и истинске хришћане. Човек током 10 година може да избегава црквено општење, не држи ни постове ни друге црквене одлуке, међутим, постећи три дана или једну недељу (од целог Великог поста) он ће једнако са свима бити пуштен до Причешћа.[22] Никога не брине да такав човек може поново на 10 година да заборави на Причешће. А да би учествовао на Тајни Јелеосвећења, осветио станове, аутомобиле, итд. чак нису потребни ни пост ни молитва. Исто је и са Крштењем. Испоставља се да имамо читав низ свештених радњи које се врше независно од припадности Цркви. Дозволићу себи да употребим израз А. Хомјакова и назовем такве свештене радње и обреде „тајнама мртве вере“. У огромној већини људи који учествују у њима покретани су нехришћанским мотивима.[23] Савремени црквени обичај допушта широку употребу свештених радњи[24] из лажних, сујеверних мотива. На тај начин се испоставља да савремени црквени обичај постулира необавезност следовања хришћанским нормама живота ради стицања црквене пуноправности. А пошто црквени обичај постулира необавезност духовног подвига, аскезе за чланове Цркве, зашто да се посебно напрежу они који живе црквеним начином живота? Јер ионако чине тако „пуно“: службе, пост, молитвена правила… У поређењу са нецрквеним „хришћанима“ они су већ подвижници. Када је изгубљен појам о хришћанској дужности као таквој, држање најједноставнијих норми спољашње обредне побожности се доживљава као „прекомерне заслуге“. Међутим, да ли је велика цена ових заслуга ако дела живе вере стану у ред необавезних занимација?
Постојање лажног схватања међу православним хришћанима о црквеној пуноправности номиналних „чланова“ Цркве представља основу за формирање лажних представа о хришћанству у нецрквеној средини. Савремени крштени, али од Цркве отпали, становник уверен је да он и јесте прави правцати хришћанин, док су људи који посте па иду и на службе – фанатици. Ова заблуда веома чврсто стоји у умовима и скоро да је немогуће избацити је. Чак свештенику понекада не полази за руком да убеди човека да његов начин живота не одговара хришћанским нормама. Сваки пијанац себе може назвати „православним“ и ни код кога се неће појавити сумња да ипак није тако. Пред нама је фактички дискредитација хришћанског звања као и учења о неопходности унутрашњег преображаја кроз подвиг. На тај начин слободно допуштајући људе који су туђи Цркви пуноправном учешћу у свим свештенодејствима Цркве, ми дозвољавамо све бестидности које представљају норму у свету.
Неопходно је признати дволичност оваквог положаја. Са једне стране, црквени обичај признаје сваког крштеног грешника потпуно пуноправним чланом Цркве. Са друге стране, канони забрањују да се ради то јер слично признање представља дозволу за греховни живот. Остаје нам да се одлучимо. Ако званичну црквену позицију изражавају канони, значи да је потребно осудити „обичај без истине“ који представља „само древну заблуду“ и борити се са њим. Ако званичну позицију Цркве изражава савремени обичај, онда је неопходно укинути застареле каноне. Зар су неопходни архијерејски укази који би забранили компромис са грехом?
„Замислите круг… замислите да круг
представља овај свет, а центар круга је Бог;
радијуси представљају пут људског живота.
Дакле, колико светитељи улазе унутар круга,
желећи да се приближе Богу…,
толико се приближавају један другом;
и колико се међусобно приближавају,
толико се приближавају и Богу.
Исто тако схватите и за удаљавање…
Таква је природа љубави:
колико се налазимо ван и не љубимо Бога,
толико је сваки удаљен и од ближњег“.
Преподобни Авва Доротеј[25]
Одбацивање јеванђелских норми принуђује нас да прихватамо световну основу уређења парохијског живота. Ако проанализирамо савремену ситуацију, може се издвојити низ признака световног уређења у парохији. Ујединивши ове знаке, добијамо модел парохије. Назваћемо овај модел „парохија типа предузећа“ или, речима једног баћушке, „биро за обредне услуге“.
У основи делатности парохије организоване по типу предузећа налази се распоред богослужења и списак обавеза сарадника. То јест, на основу распореда служби и списка обавеза окупљају се сарадници храма и испуњавају свој посао. Богослужења у овом случају почињу да се доживљавају као специфични подухвати организовани ради задовољења религиозних и других потреба наручилаца. Људи имају потребу за задовољењем својих потреба, парохија им пружа ту могућност. Парохија типа предузећа заинтересована је да буде више посетилаца на богослужењу. Посетиоци су заинтересовани да их што квалитетније услуже, помогну им да душевно предахну, реше унутрашње или породичне проблеме уз помоћ обредних средстава. Ако посетиоце не задовољава ниво „религиозних услуга“ које им се пружају, онда они одлазе у другу, сличну организацију у потрази за неопходним.[26] Њихово незадовољство и прелазак не брину много сараднике парохије,[27] јер „бироу обредних услуга“ није важна свака личност засебно, већ постојање одређеног броја људи – наручилаца „религиозних услуга“ који обезбеђују постојање организације. Парохијани се у овом случају не доживљавају као „братија светога храма овог“.[28] Њих тако и помињу у јектенијама и на Великом входу: засебно „братију“, засебно „парохијане“.[29] Међу самим парохијанима односи могу да постоје, али су они увек површни: или на нивоу поздрава приликом сусрета, или на нивоу размене сплетки. Парохија организована по типу предузећа не узима на себе одговорност бриге о старим, сиромашним, вишедетним и другим парохијанима. Таквим парохијама је својствена мисионарска немоћ: парохијска средина не само да не привлачи, већ често одгурује људе који искрено стреме Христу. Другу карактеристичну одлику представљају површне и сумњиве представе о Православној вери код парохијана, широка распрострањеност различитих сујеверја међу њима.
Потрошачки дух који влада у савременом друштву у религиозном животу ствара форму парохије типа предузећа у коме парохијанин може да задовољи своје „религиозне“, ређе естетске и интелектуалне потребе. Хришћански дух треба да створи другачији облик парохије – евхаристијску заједницу у чијој основи леже јеванђелске норме међусобних односа и духовног живота.
Данас се свуда уочавају тенденције повратка парохијског живота канонским основама. Понекада се ово стремљење показује у виду обновљенства чија суштина представља спољашње подражавање древности без следовања духу древне Цркве. У том случају парохија покушава да проблем посветовњачења реши неким површним мерама које стварају илузију духовног оживљења.
Међутим, појављује се све више обичних парохија чије заједнице, избегавајући саблазан обновљенства, организују свој живот тако да он у мањој или већој мери одговара правилном парохијском животу. У овом тренутку, имајући различите мање или више успешне обрасце организовања живота заједнице у појединим парохијама, не може се указати на конкретан облик који одговара свима. Мисионарска коценпција 2005-2010. године наглашава неопходност стварања „евхаристијских заједница по примеру првоапостолске коју је створио Сам Христос“. Међутим, апостолска заједница даје само принципе за које је неопходно изабрати форме које одговарају савременом човеку. Зато питање евхаристијске заједнице 21 века још увек остаје отворено.
„… најближи циљ мисионарења састоји се
у стварању евхаристијских заједница
по примеру првоапостолске,
коју је створио Сам Христос, „до краја земље“.
Концепција мисионарске делатности РПЦ, 2005.-2010. г.
Сада је неопходно дотаћи и неке мисионарске аспекте проблема који разматрамо. У овом одељку ће бити дотакнута нека питања такозване „унутрашње мисије“.[30]
Ради се о томе да су канонске норме, изражавајући природне законе историјског постојања Цркве усмерене на стварање оптималних услова у њој за остварење мисије. Одступање од најважнијих канона неизбежно доводи до озбиљних компликација у мисионарској делатности. Укратко изложено, проблем се може представити на следећи начин.
Испред мисионара у пракси стоје три основна питања без одговора на које није могуће остварење мисије: КОГА, ГДЕ И КАКО је потребно привести.
КОГА – аудиторија за коју мисионар улаже напор. За остварење „унутрашње“ мисије, одговор на ово питање је фактички немогућ. Огромна већина носилаца хришћанске културе су крштени људи. Као последица чињенице да савремени црквени обичај постулира необавезност интензивног аскетског и евхаристијског живота зарад стицања пуноправности чланства у Цркви, таквим људима није обавезно да живе хришћански. Њима је и онако доступна пуноћа црквеног општења. Они, при потпуном одсуству хришћанског живота, формално имају могућност да се користе истим добрима као и верни хришћани. Фактички, такви људи немају чему да стреме. Зашто би се они оптерећивали „непотребним“ теретом који ће им одузимати део времена и снаге. Добијамо ћорсокак: мисионару је потребно да у хришћанство обраћа људе који себе већ сматрају хришћанима и који се убрајају у чланове Цркве. Тежак задатак!
ГДЕ – хришћанска заједница која је у стању да прихвата нове чланове Цркве. Таква заједница је евхаристијска заједница при храму. Да би била способна за прихватање људи из света, заједница мора имати људе, одговорне и заинтересоване за тако нешто. Човек се не може просто привести у храм и препустити на вољу судбине. Навешћу пример. Током Великог поста 2005. године имао сам прилике да једну девојку огласим. Виђали смо се једном недељно, након недељне Литургије. Девојка је посећивала (и сада посећује) свеноћно бдење и Литургију у недељу. Сагласно са нашим договором, за време Литургије верних она је излазила из храма и до краја службе помагала у трпезарији. Након службе је била закуска и разговор. Временом је на беседе и на службе почео да долази и њен вереник. Тако је прошао цео пост. У Велику суботу девојка је крштена. Занимљиво је да за сво време док је помагала у трпезарији, нико од парохијана који су се трудили у кухињи није покушао да се упозна са њом и поразговара. Црквени људи су се држали одвојено. Након неколико месеци ова девојка је са својим изабраником одлучила да се венча. Ручак након Венчања су одлучили да организују у трпезарији нашег храма. Уочи дана Венчања једна од помоћница у нашем храму са недоумицом ме је питала: „Оче, а зашто ће они организовати ручак код нас? Какве везе они имају са нашим храмом?“ Морао сам да објашњавам недобронамерној сарадници да су у питању практично јединствени парохијани из нашег храма који су ушли у парохију законитим, канонским путем. Ето какви се парадокси парохијског живота код нас дешавају. Данас је такав однос напрегнутог опреза према новим људима карактеристичан за многе парохије. Понекада се може приметити чак и затвореност слична секташкој.
Обично мисионарењем називају делатност харизматских личности који успешно проповедају истине вере у свету. Последично, као кључна мисионарска јединица сматра се проповедник. Моје мишљење је да најважнију улогу треба да има евхаристијска заједница, која мање или више одговара јеванђелским нормама. Проповедник без заједнице нема где да приводи новообраћене. А заједница, чак и без харизматских проповедника у стању је да привлачи и у молитвени живот уводи нове људе. И ето, та најважнија мисионарска карика код нас сада је највећа реткост. А да у заједници конкретни људи буду одговорни за новообраћене и помажу им – то је на граници фантастике. Међутим, за успех мисионарења то представља једно од главних питања.
КАКО – у питању су методе привођења људи у Цркву. По питању метода мисионарења данас постоје разлике у мишљењима међу мисионарима. Не улазећи у ове разлике, неопходно је означити принципијалне, али по мом мишљењу, још увек нерешене проблеме методологије мисије.
1.Усмереност подухвата.
Погледавши на списак подухвата кји се данас свуда организују под рубриком „Мисија“ може се приметити збрка. Културно-просветни и образовни подухвати се увек називају мисионарским, док је број управо мисионарских догађаја врло ограничен. Као резултат имамо огроман број дешавања, а мисионарског ефекта нема. Ако покушамо да израчунамо мисионарску ефективност ових подухвата, испоставиће се да је близак нули. Таква слика је свуда. И ту се уопште не ради о квалитету самих дешавања, подухвата. Њихов квалитет је често веома висок. И као културно-просветни они су, без сумње, неопходни. Ради се о томе да ни једно од општепознатих подухвата које се одвија под рубриком „Мисија“ за свој циљ нема непосредно обраћање људи Христу или стварање и јачање евхаристијских заједница. Следи да они не одговарају свом циљу и да не треба да се називају мисионарским. Постоји врло изражена неопходност стварања мисионарских околности и развоја управо мисионарских дешавања која за свој циљ имају стварање, јачање евхаристијских заједница и привођења људи у Цркву.
2. Неопходност стварања средине која помаже мисији.
По мом мишљењу, најважнији мисионарски значај имају не само дешавања, већ и јасно изражена позиција Цркве по питањима духовног живота. То се посебно односи на питање као што је делатна припадност Цркви. Став канона је у овом питању недвосмислен, али он није изражен у црквеном животу. Канони захтевају свесно обраћење. Обраћење представља кључни моменат у мисионарској делатности. Управо ради тог тренутка треба да се води огроман рад за који је прихваћено да се назива мисионарским. Парадокс је међутим у томе што рад постоји, а обраћења након таквог рада скоро да нема. Нема их јер их не може ни бити у условима када не делују канонске норме чланства у Цркви и није промишљен природни поредак уласка у хришћански живот. Говорећи световним језиком, одсуствује процедура[31] уцрквењења. Следи да у методици мисионарског рада одуствују карике које би мисионарима омогућавале да раде по схеми „проповед > уцрквењење“. Нема могућности за привођење и адаптацију људи на црквени живот. Механизми адаптације су изгубљени. Из црквеног живота су изузете природне методе стимулисања духовне активности предвиђених канонима. Нема могућности рада на конкретни резултат, рад се одвија у стилу пријатне беседе о високој материји без практичне неопходности да се било шта промени у животу.
3. Значај Тајне Крштења
Крштење представља венац мисионарског рада. И целокупан мисиоанрски рад треба да буде оријентисан на свесно Крштење. Притом статус крштеног човека треба да буде изузетно вредан. Крштење и учешће у сакраменталном животу Цркве треба да буде жељено. Човек треба да стреми да то заслужи својим животом. Једино при таквом прилазу он може да прими Тајну на спасење и пожели да настави са хришћанским животом. У савременој ситуацији отвореног гажења већине канона повезаних са Тајном Крштења,[32] живот по православном поретку доживљава се као фанатизам.
На питање статуса Крштења односи се и питање свечаности вршења саме Тајне. Данас је оно просечна треба која се врши у мање свечаном окружењу од помена или молебана. У помену и молебану учествује често хор и цела парохија. Свештеник често крсти сам, без хора и парохијана који у то време чак могу и да му сметају. Такав начин вршења Тајне говори о неправилном односу према њој, као према уобичајеном догађају. Ништа не показује новокрштеном да га Црква чека. Чак у тренутку духовног рођења никога није брига за њега. Одакле код човека да се појави жеља да се моли у парохији, живи животом храма?
Свечаност Крштења, учешће парохијана у њему помоћи ће савладавању њихове љубоморе: „А какве везе имају новокрштени са нашим храмом?“ Свечаност вршења Тајне, учешће парохијана може само по себи решити питање о односу нових чланова према парохији.
Ако говоримо о мисионарском значају канонских норми, неопходно је признати њихову огромну важност. Одбацивање канонских основа у парохијском животу лишава мисионара ослонца. Примена канонских норми поједностављује решавање мисионарских задатака. Одговори на три практична питања мисионара су следећи.
КОГА приводити у Цркву? У Цркву је неопходно приводити некрштене као и људе који су отпали од општења са Црквом. При чему они који су отпали треба да буду веома јасно свесни свог положаја. А верни хришћани треба да буду проникнути свешћу о посебној опасности положаја тих људи и неопходности делатне бриге за њиховим повратком.
ГДЕ приводити људе? У евхаристијску заједницу која је спремна да их прими и има искуство пажљиве адаптације људи на црквени живот. Уцрквењење човека може да се пореди са трансплантацијом новог органа у живи организам. Црквени организам не треба да одбацује нове чланове.
КАКО приводити људе? Методи могу бити најразличитији, али су сви дужни да раде на промени начина живота људи и њиховом уцрквењењу. Сви путеви човека који стреми Цркви треба да га воде систему оглашења и свесног Крштења (или покајања, ако је већ крштен). Сваки метод мисије дужан је да формира правилне, узвишене представе о Крштењу и звању хришћанина.
- Милост хоћу, а не жртвоприношење[33]
„…ако ми пре изабирамо живот у гресима,
ни божанско Крштење,
ни божанске Тајне које следе за њим
неће нас избавити од вечне осуде“.
Свети Григорије Палама[34]
„Милост хоћу, а не жртвоприношење“ – управо овим Христовим речима покушавају да оправдају људе који желе да приме тајну Крштења, али немају намеру да живе хришћански. Овај прилаз је веома чудан. Ако ћемо бити доследни, онда је по том принципу неопходно допустити прилаз и другим Тајнама, на пример, Евхаристији. Бог може све људе силом благодати да приведе свесном хришћанству. Зашто стварати препреке људима на путу ка Богу? Зашто их одгуривати од Цркве? Колико стотина и хиљада људи би могло да се причешћује за сваким богослужењем да нема обичаја да се за Причешће припрема молитвом, постом и исповедањем грехова. Апсурдност оваквог прилаза је очигледна. Разумљиво је да је припрема потребна људима који се спремају да учествују у Тајнама. Припрема не представља испразне захтеве, већ духовну помоћ човеку. Зашто се онда лишавање човека духовне помоћи назива „милошћу“? Зашто се човекоугађање, угађање страстима и пороцима назива „знаком љубави“, „икономијом“? Зашто принцип икономије сада ради против Цркве, а на њено добро? Зашто икономијом називају гажење канона о припреми за Крштење, а свако њихово помињање одмах постаје акривија?
Христове речи „милости хоћу, а не жртвоприношење“ говоре једино о милости према људима који се кају и мењају свој живот, који доносе плодове достојне покајања. Али немају никакве везе са децом које лажно обраћени[35] родитељи желе да крсте „да не плачу“. Ове речи немају везе са људима који не желе да науче основе вере и клоне се од учешћа у богослужењима. „Не требају здрави љекара него болесни“[36], рекао је Господ. Само они који траже Христа као Спаситеља од духовне смрти имају потребу за Његовом милошћу. Остали који себе сматрају „здравима“ овде немају места. И пастирска дужност сваког свештеника је да спречи свакога ко, без искрених намера да живи хришћански, покуша да уђе у ограду Цркве. Напротив, сваком „болесном“ који тражи духовно лечење треба да се пруже сва неопходна средства духовне помоћи (која одгварају околностима његовог живота и потреба).
Као закључак овоме могу да послуже речи свештеника Константина Пархоменка: „…ако је за неку партију чак понекада корисно поседовање мртвих душа (статистике ради), за живо Тело Христово, за Богочовечански организам поседовање мртвих чланова значи страдање и болест. Ако је грех сваког члана Цркве страдање за Тело Христово, какво онда страдање Телу наносе милиони формално, због Крштења, Цркви припадајућих окултиста, секташа, биоенергетичара, врачара… Управо зато је потребно неизоставно вратити у праксу обавезни курс оглашења за људе који желе да се крсте који је постојао у древној Цркви“.[37]
Притом, у овом случају се не говори о принципу „древно, значи добро“, већ о принципу сврсисходности са узимањем у обзир савремених услова. Историја Цркве просто пружа јединствено искуство које немамо права да не користимо. Уз то, не поседујемо само древно искуство, већ је сакупљено много савременог искуства. У нашој епархији оглашење се практикује у жиздринском, људиновском, малојарославецком, обнинском црквеном округу.[38] Постоје концептуалне и методичке стратегије, за које постоји интерес чак и у другим епархијама.
Нису све праксе из древности применљиве у данашњим условима, међутим, добро прилагођена, устаљена пракса оглашења једно је од првих, најједноставнијих и најефикаснијих средстава супротстављања феноменима посветовњачења у савременој Цркви.
Друго једноставно и ефикасно средство стимулисања духовне активности представља увођење диференцираног прилаза за приступање учешћу у Тајнама и обредима Цркве за верне хришћане и оне који су отпали од Цркве. Неопходно је да се уведе у обичај савремена норма захваљујући којој би се човек могао сматрати верним хришћанином. Крајње штетним за духовни живот је потребно признати неодређеност човека у односу на црквене обавезе. Као верни члан може да се призна једино човек који признаје своје обавезе према Цркви, јеванђелским заповестима и њеним канонима. Спољашњи критеријум припадности Цркви треба да буде чланство у конкретној парохијској заједници које подразумева учешће у њеном молитвено-евхаристијсом животу. Као духовни „животни минимум“ за хришћанина може да се призна учешће у Евхаристији једном у току поста.[39] Неправилна ће бити буквална примена захтева 80. правила VI Васељенског Сабора за саврмене хришћане.[40] Међутим, као несумњиво штетно је неопходно признати и категоричко одсуство примене овог правила.
Још је Свештеномученик Иларион (Тројицки) писао: „Свакој политичкој партији се признаје неотуђиво право да од себе одваја чланове који су издали партијске ставове и почели да делују на штету ове партије. Само Црква Православна из неког разлога не може да одлучи онога ко је сам далеко отишао од ње и постао њен непријатељ! Једино Црква из неког разлога мора да у својим недрима држи своје директне непријатеље!“
Данас се може говорити о одређеном патолошком страху свештенослужитеља да човеку каже да његов живот не одговара хришћанским нормама. Зато управо на свештеницима лежи значајни део одговорности за толико често отпадање људи од Цркве. Ми смо сачували свест да је човеку који умире од неке болести корисније да зна да му је смрт близу. Ова свест му даје могућност да се достојно припреми за сусрет са Богом. Али зар за достојном припремом за сусрет са Богом имају потребу само људи који умиру? Зар здрави телом не треба да знају да умире и страда њихова душа? Треба да знају! За њих је ово знање важно јер могу да принесу плод достојан покајања. Још је важно и зато што ови људи, почевши дело сопственог спасења још могу да послуже Цркви, ако им се помогне да се покају. Наша дужност је да им укажемо ову истинску милост[41] и бригу.
Да би се људи који су отпали покајали, недовољно је просто чекати то, иначе ћемо бити налик на законике о кјима је Господ говорио: „Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“.[42] Лажно тумачећи Закон, древни књижевници и фарисеји су учили да спасење наслеђују људи који испуњују обредне прописе због чега су били осуђени од Бога. Напустивши бригу о спасењу душа у Богу, они су говорили да је за спасење довољно обрезање као видљив знак припадности Израиљу, држање суботе и испуњавање мноштва (613. ставки) обредних прописа (у вези са приношењем установљених жртава, итд.) Законици су схватали веру као скуп обредних прописа, зато и „сами не уђоше“. Тешко да нам је корисно да данас поновимо њихово жалосно искуство. Обавезно учење истинитој вери – ето „кључа од знања“ који је неопходан људима.
Очигледно је да је у данашњој ситуацији неопходан промишљен систем мера: као прво, у вези са обновом јеванђелским основа уређења црквеног живота; као друго, за повратак крштених људи у окриље Цркве. Први корак за враћање људи је њихово признавање за отпале, људе којима је неопходна посебна брига за њихово уцрквењење. Други корак треба да буде диференцијални прилаз у допуштању за учешће у свештеним радњама Цркве за верне и оне који су отпали (Крштење деце, Венчање, помени, освећење аутомобила, станова, крстића). Разлика у прилазу треба да зависи од степена учествовања човека у молитвено-евхаристијском животу Цркве. На пример, оне који су изразили жељу да се крсте али нису показали усрдност у доласку на богослужење, довољно је посветити само у чин оглашених. Свако вршење треба са људима који су отпали мора да буде праћено обавезном[43] (довољно дуга су 3-4 сусрета са беседама, а не катехизација од 30 минута). Након катехизације треба да се изврши присаједињење, најједноставније кроз Исповест. Трећи корак треба да буде разрада комплекса подухвата за развој живота заједнице у парохији. Истовремено са тим, неопходан је развој институције парохијских „старатеља за новообраћене“ (својеврсних кумова). Ово је отприлике низ практичних корака за повратак отпалих.
Не треба се бојати да ће конструктивна позиција Цркве која захтева стварну моралну измену у животу одгурнути људе. Напротив, људи увек схватају бригу, чак ако се она показује у строгости. И управо одсуство строгости се данас доживљава као слабост и равнодушност Цркве. Први на ране Цркве обраћају пажњу њени противници. Следбеници либералних вредности у званичним обраћањима архијерејима указују на мали број верних хришћана као на основу за ограничење моралног утицаја Цркве на друштво.[44] То јест, чак неки непријатељи Цркве не признају номиналне „хришћане“ за хришћане. Други, напротив, покушавајући да покажу њену слабост признају номиналне чланове за пуноправне. Од муслимана се могу чути изјаве да је Православна Црква исувише слаба јер не показује реални морални утицај на људе који себе сматрају хришћанима.
Неопходност изражене бриге и строгог утицаја Цркве на духовно-морално стање људи износи се чак и у савременој књижевности. Елена Чудинова у роману „Џамија Нотр-Дам“ износи мисао о томе да Православна Црква данас иде стопама римокатоличке, понављајући грешке римокатолика. Притом, по мишљењу Елене Чудинове, управо стремљење римокатолика ка олакшањима доводи до брзог ширења ислама међу староседелачким европским становништвом. Своја размишљања писац потврђује реалним статистичким подацима над којима треба да се замислимо.
Речима хероја њене књиге, о. Лотара из 2048. године, аутор се обраћа читаоцима: „Као римокатолику, мени је прилично тешко да мислим о томе. Постојао је тренутак када је Православље могло да спаси Европу од ислама. Све те препреке о које се саплео Други ватикански концил: када Црква иде путем олакшица да задржи паству. Људи једног лепог дана почињу да жале за строгим захтевима. Само у Данској у периоду од 1990. до 2000. г. ислам је примило по најскромнијим показатељима од 3000 до 5000 Европљана. Први канал данске телевизије је 2004. године почео са преношењем проповеди у петак из копенхагенске џамије. Последњи грч за духовношћу се изражава у речима: „кажите ми шта не смем!“ На данском језику проповеда имам Абдолвахид Бедарсен, Данас. У Немачкој број ентичких Немаца обраћених у ислам чини од 13 000 до 60 000 људи, при чему се број обраћених из 2003. г. удвостручио у поређењу са 2002. годином.“[45] Динамика је очигледна.
Чињенице сведоче да живимо у преломном тренутку историје чији даљи ток, као и наш вечни удео, зависи од тога како ћемо се данас оријентисати. Следећи заповести Спаситеља, дужни смо да уредимо сопствени лични духовни живот и поредак црквеног живота на чврстим темељима: „градимо кућу на камену“[46] делатне вере. При чему је у делу уређења црквеног поретка важна улога не само свештеника, већ и лаика. Правилна расуђивања и лепи обреди иза којих се скрива непринципијалност у духовним и моралним питањима нису у стању да утичу на наш сопствени живот и душе људи око нас. Одговорност пред Богом, Црквом и ближњима захтева данас од сваког хришћанина да дефинише свој однос према најболнијим питањима свакодневног парохијског живота и прими учешће у њиховом решавању.
НАПОМЕНЕ:
[1] Григорије Ниски свт. Шта значи име хришћанин., М. Издаваштво св. Игњатија Ставропољског, 2006. стр. 9.
[2] Луис К. С. Писма Баламута. – Распад брака. М.: Fazenda «Дом наде», 2005. – стр. 88-89.
[3] Сагласно подацима различитих социолошких анкета спроведених у Руској Федерацији крајем 1990-их – почетак 2000-их, број испитаника који су себе назвали православнима превисио је број људи који су за себе рекли да верују у Бога за отприлике 20%. Ови подаци би могли да се не узимају озбиљно, међутим, свештеници су имали прилике да се сусретну са ситуацијом када човек који је дошао да се крсти изјављује да не верује у Бога. Један свештеник је код жене која се причешћивала током 5 година открио да она не верује у Божанство Исуса Христа. Након сваког Причешћа је желела да прекине свој живот самоубиством. Такви се ето парадокси догађају у животу свештеника.
[4] Мк. 16:16
[5] Мт. 28:19-20.
[6] „Хришћанства нема без Цркве“, Свештеномученик Иларион Тројицки.
[7] Принципом икономије се назива непримењивање све строгости канонских норми у конкретним животним околностима узимајући у обзир пастирске потребе. Икономија је супротстављена принципу акривије. Акривијом називају примену целокупне строгости канона у конкретних околностима црквеног живота. И икономија и акривија представљају средства која су дужна у једнакој мери да помажу спасењу душа верних као и супротстављање греху.
[8] Прот. Владислав Ципин. Курс црквеног права. Клин, 2002. – стр. 174-176.
[9] Тако данас на територији области Калуга постоји више од 11 незнабожачких идолишта на којима се приносе жртвоприношења древним незнабожачким словенским боговима.
[10] „А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе“ (Мт. 12:43-45).
[11] Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише ако се овај проблем одражава на монаштву: „Данашње ослабело хришћанство припрема и даје, следствено свом стању, слабе монахе. Данас ступање девственика у манастир представља највећу реткост! Данас ступање лица која нису стекла порочне навике јесте реткост! Данас је ступање људи који су сачували неоштећеним своје здравље, способне за манастирске подвиге – реткост! Највише ступају слави, повређени телом и душом; ступају људи који су сећање и машту испунили читањем романа…; ступају они који су се преситили чулним задовољствима… са пригушеном, умртвљеном савешћу… За ове личности је веома тешка борба са самим собом. Тешка је и због порочних навика које су се укоренила у њима и због губитка искрености, због неспособности за искреност. Из тог разлога је тешко и поучавање ових људи“ (Дела епископа Игњатија Брјанчанинова, том I, Аскетски огледи, 186, стр. 477).
[12] Исаак Сирин, Подвижничка слова, Москва, 1858, стр. 11.
[13] Види 1 Кор. 11:26-30. Овај одломак из Посланице Коринћанима не говори само о одговорности у примању Светог Причешћа, већ о одговорности у вези са свим другим Тајнама. Речи Апостола: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор. 11:26) са речима: „Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем…“ (Рим. 6:3-5). Учешће у тајнама Евхаристије и Крштења носи једнаку одговорност. Погребавајући се са Христом у Крштењу ми такође „објављујемо смрт Господњу“ и дужни смо да то чинимо свесно и одговорно. Иначе добијамо ругање Тајни. „Облик смрти“, „облик васкрсења“, „ходање у новом животу“ чува се искључиво формално само у обреду (уз услов његовог правилног вршења), док реално човек не мења свој живот.
[14] Статистичким прилазом се могу назвати расуђивања о томе када се и колико људи крстило у храму. При сличним расуђивањима се обично само помињу периоди времена и број крштења. Судбина крштених притом никога не забрињава, не помињу се чак ни њихова имена.
[15] 1 правило VII Васељенског сабора (одломак).
[16] Данас су скоро сви људи у сектама пре одласка тамо били крштени у Православној Цркви.
[17] Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве са тумачењима, књига I, 1895. Нови Сад, 622 стр.
[18] 19. правило Лаодикијског Сабора.
[19] Препричавам смисао одговора јер немам при руци записани одговор. Одговор девојке је био озбиљан у највећој мери и карактеристичан за већину савремених озбиљних младих људи.
[20] Прот. Александр Шмеман. Историјски пут Православља. – М. „Паломник“, 1993. – стр. 370.
[21] Православљу је стран практични морал римокатолицизма са његовом поделом на спасење и савршенство, на јеванђелске заповести и јеванђелске савете, на потребно и преко потребе. Римокатоличка црква учи да су свети праведници достигли не само спасење већ и савршенство, пошто су они у свом животу испунили не само јеванђелске заповести, већ и такозване јеванђелске савете и зато они имају „прекомерне заслуге“. Православна Црква међутим, никада није учила у том смислу да је човек за своје спасење дужан да изврши неки неопходни минимум добрих дела и да све што изврши преко тог минимума чини његове прекомерне заслуге. За разлику од римокатоличке јуридичке теорије, у православној сотериологији спасење човека се схвата не као избављење од вечних казни које се достиже захваљујући постојању „заслуга“, већ као процес духовног освећења и преображења људске личности које се догађа у мери њеног додира са Божијом благодати која је извор обожења и светости.
[22] У неким тешким случајевима (тешка болест, одлазак у рат) у виду изузетка могуће је приступање Причешћу за човека који до тада није живео хришћански. Међутим, код нас су сви у виду изузетка.
[23] На пример, људи често свештенику предлажу да „очисти ћошкове“ подразумевајући освећење стана.
[24] И то притом што се тајне Крштења, Миропомазања, Венчања врше једном у животу. „Привремена“ варијанта Крштења није могућа (понављање Крштења забрањено је 47. апостолским 36. и 59. правилом Картагенског сабора).
[25] Авва Доротеј, „Поуке, 6 поука, О неосуђивању ближњег“
[26] Често тоталитарна секта постаје та алтернативна организација. Међутим, Црква је развила и превентиву за одлазак у секте: „Који се крсте, морају учити вјеровање, и петог дана сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати шта су научили“ (46. правило Лаодикијског сабора).
[27] Скоро сваки човек који је завршио у секти, говорећи о свом обраћењу у секту, помиње непријатни сусрет са „сарадницима“ православних храмова који се догодио пред његов одлазак тамо.
[28] Братијом храма се у овом случају сматрају плаћени (понекада и неплаћени) сарадници храма.
[29] Понекада се између свештенослужитеља и парохијана ствара присан однос, али се садржај општења ретко дотиче духовних проблема. Овде се управо и ради о систему предузећа.
[30] „Унутрашњом мисијом“ називају јеванђелску проповед међу крштеним људима који нису просвећени вером. Ова мисионарска делатност се може назвати и „мисијом у супротном смеру“. Са канонске тачке гледишта, „унутрашња мисија“ представља противприродни феномен. Пракса показује да просвећивање већ крштених људи практично не доноси резултате. Ипак, проповед међу непросвећенима представља основно поље делатности савремених мисионара. Једино средство да се рад мисионара учини ефикасним представља повратак канонских темеља у уређење црквеног живота.
[31] Процедура [лат. procedere – покретати се] – поредак, систематичност конкретних подухвата неопходних за организацију сложеног дела.
[32] По мом мишљењу, у овом тренутку из свих правила која се тичу учешћа у Тајни Крштења не подвргава се сумњи неопходност испуњења једино 6. правило Тимотеја Александријског (о томе да жена за време трајање нечистоће не треба да прими Тајну Крштења). Правила о неопходности духовне припреме су просто заборављена. А њих има прилично: 2 пр. I Вас. Саб., 45-46-47 пр. Лаод. Саб, 96 пр., VI Вас. Саб. и друга. Испоставља се да „цедимо комарца“ телесне нечистоће и „прождиремо камилу“ духовне нечистоће (Мт. 23:24). Чак и обредна страна страда. Без обзира на заповест 49-50. правила Светих Апостола да се крсти погружењем, велики део одраслих прима Крштење кроз обливање. (у Србији често и кроз кропљење – прим. прев.).
[33] Мт. 9:13.
[34] Григорије Палама. свт., Беседе. део 2. – М.: Паломник, 1993. – стр. 128. Беседа XXXVIII.
[35] Види тумачење 8 правила VII Васељенског сабора у петом поглављу.
[36] Лк. 5:31.
[37] Свештеник Константин Пархоменко. Тајна уласка у Цркву. СПб .: „Издавачки Дом ‘Нева’“, М.: „ОЛМА-ПРЕСС“, 2002. – стр. 37.
[38] Могуће је да нисам поменуо некога због „незнања, заборава или мноштва имена“. Свештеници који се труде на обно праксе оглашења има много и жеља је да у овом питању постоји јединство мишљења.
[39] Добијамо следећу норму: човек који се није причестио без озбиљног разлога једном у току поста, отпада од Цркве.
[40] Епископ или презвитер или ђакон, или други који припада клиру, исто и световњак који нема никаквог неодложног посла и нужде да за дуже времена мора остати удаљен од своје цркве, него борави у граду, а неће да дође у три недјељна дана кроз три седмице у цркву – ако је клирик нека се свргне, а ако је световњак, нека буде уклоњен од општења.
[41] Мт. 9:13.
[42] Лк. 11:52.
[43] Изузетак могу да буду само тешки случајеви, смртна опасност и одлазак у рат. Овом катехизацијом може да се бави свака школа за оглашење.
[44] Леонид Гозман, заменик председник Политичког савета Савеза десних снага, 17. 04. 2006. у отовреном писму митрополиту Кирилу (сада Патријарху) као одговор на његово иступање на Светском руском народном сабору (4-5. април 2006. г) писао је: „Руска Православна Црква… објављује данас управо себе одговорном не само за моралност својих парохијана, већ и целог друштва… претензије овакве врсте у светској држави и у целини нерелигиозној земљи, у којој Ваши парохијани чине не више од неколико процената становништва – тешко да су основане“.
[45] Чудинова Е. Џамија Нотр-Дам: 2048. год. – М.: Лепта-Пресс, 2005. стр. 126-127.
[46] Лк. 6:48.