Захтеви за мисионара. Основни принципи проповеди: циљеви и задаци. Главна вест мисионара. Објекат мисије. Принцип сведочења. Сила мисионара. Духовни смисао мисије. Критеријум истинитости информације и правилности њеног тумачења. Истинитост Светог Предања. Одлуке Црквених Сабора.
Захтеви за мисионара
Мисионар је дужан да изучава Православно вероучење на основу Светог Писма и да зна како да га правилно пренесе савременом човеку. Мисионар треба слободно да се сналази у саставу и садржају Библије. Мисионару је неопходно да увек са собом носи Библију.
Први домаћи задатак за мисионаре почетнике – учење тачног назива Библије напамет. Од обичног човека који просто жели да научи нешто, мисионар се разликује тиме што је његов циљ да информацију пренесе другоме.
Основни принципи проповеди: циљеви и задаци
Мисионар се пре свега ослања на Свето Писмо, али не како би желео, већ у сагласности са тумачењима Отаца Цркве. Основни задатак мисионара је да носи вест Христову о опроштају грехова (Лк. 24:46-49). То и јесте најважнија вест – „опроштење гријехова по свим народима“ (Лк. 24:47).
Обично говоре да је код хришћана све лако: покајао си се и греси ти се праштају. Слажемо се са тим да је код нас све лако. И говоримо: „Пробајте и сами ћете видети!“ У томе је несхватљива новина Јеванђеља: кидају се узрочно-последичне везе, моја прошлост не управља више са мном, могу почети од почетка, доспевам у први дан стварања и сви моји путеви почињу од аналоја са Крстом и Јеванђељем (на исповести). Почињемо да живимо од почетка, захваљујући милости Божијој која је веома скупо плаћена – Крвљу Господњом. Вест о опроштају грехова представља срж хришћанске вести.
Ми објављујемо покајање. Покајање је промена погледа на свет. Ми тражимо од свих народа промену погледа на свет. Бог говори да је човеку у природном стању немогуће да прими Јеванђеље ако не измени свој поглед на свет. Јеванђеље се не може механички додати постојећем погледу на свет. „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“. (Мт. 7:21-23). У овом одломку се говори да постоји воља Божија и да се она разликује од људских мишљења. Господ директно објављује: немогуће је спојити старе „мехове“ уобичајеног људског погледа на свет са новим „вином“ Јеванђеља (Мт. 9:16-17). Наш задатак је да захтевамо да се замени стари, незнабожачки поглед на свет – хришћанским.
Ми тачно знамо да су нам греси опроштени. У то не само да верујемо, ми то видимо: „А ви сте свједоци овоме“ (Лк. 24:48), тако је Господ рекао апостолима. Ми смо сведоци Причешћа, покајања, опроштаја грехова и то је јако важно. Одатле следи да смо дужни да говоримо само оно што нам је Бог рекао, без додавања и одузимања. У делу мисије најважније је предавање речи Божије у чистом виду, „као чистог вина, непомешаног са било чиме; тада ће оно имати исцељујућу силу. Јер ако буде разблажено било каквим људским умовањима, изгубиће своју силу“ (Свети Теофан Затворник).
Замислите две варијанте проповеди:
- Постоји највиша представа о Богу, на пример. Бог је љубав. Хајде да видимо које од учења највише одговара јеванђелској представи о Богу…“ – овакав прилаз је потпуно у реду. Међутим, постоји и друга варијанта.
- „Бог је тако рекао и Он заповеда да се тако поступа“.
Други начин је савршенији јер у првом случају на све закључке мисионара саговорници могу да износе своје контра-закључке, и то може да одвуче у страну од главне теме проповеди.
Главна вест мисионара
Ми објављујемо Исуса Христа распетог и васкрслог из мртвих, Који нас је искупио од греха, проклетства и смрти. „Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у Његово Име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима“ (Лк. 24:46-47).
Дакле, главно правило: никада не говорите „ми сматрамо овако…“ или „наша Црква учи овако…“. увек говорите „тачка гледишта Господа Бога је ова…“, „Бог је рекао овако…“. Ово је суштински моменат.
Ако кажемо нешто што не представља реч Божију, чинимо грех лажног сведочења.
Објекат мисије
Објекат мисије је човек коме је Истина важнија од његовог сопственог мишљења. Мисија не може доћи до човека који је својом злом вољом затворио себе за Бога. Ако човек говори да му је свеједно то о чему му сведочите, онда је он затворен за Бога. Њему је неопходно одговорити речима Господњим: „И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе.“ (Мк. 6:11). Ако је човек равнодушан за Истину, такав човек није објекат мисије.
Принцип сведочења
Веома је важно да у темељ разговора поставите принцип сведочења. Ми смо пре свега – сведоци. Зато је неопходно сведочити на начин да нас разумеју. Мисионар је дужан да користи што мање стручних термина, израза, остављајући само најнеопходније. Наш задатак је да говоримо максимално једноставним и простим језиком. Када је наша логика исцрпљена и немамо шта више да кажемо, не треба просто заћутати, већ извести закључак и затражити одговор од саговорника: ‘Да ли се слажете или не?’.
У случају неслагања беседу је неопходно размотрити по тезама и објаснити са чим конкретно се наш саговорник не слаже. Неопходно је доћи до сагласности и тек након тога наставити даље. Ако се човек са нама слаже, то значи да је по том питању променио свој поглед на свет. Апсолутно лажни погледи на свет у природи не постоје. Чиста лаж се „хемијски“ самоуништава, она се распада, њу је просто немогуће изградити. Зато у сваком, најсложенијем погледу на свет постоје елементи истине на које се конкретни поглед и ослања. А апсолутно истински поглед на свет сам по себи може да постоји јер он исходи од истинитог Бога.
Сила мисионара
Чијом силом мисионар делује? Господ говори: „И ево, Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“ (Лк. 24:49). Мисионарење се увек врши силом Духа Светога Кога је обећао Бог Отац. Зато је почетак мисионарења – молитва, средина мисионарења – молитва и завршетак мисионарења – молитва. Без молитве се ништа не може постићи.
Постоји једна нечиста мисао која нас лишава сваке силе. То је мисао: ‘Како ми добро иде!’ Чим прихватимо ову мисао, у току наредне минуте нас чека гарантовани неуспех. Бог ће од нас отићи истог трена. Једино Бог може да обрати другог човека: „Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. У Пророцима је написано: И биће сви научени од Бога. Сваки који чује од Оца и научи, долази к мени. Не да је ко видио Оца, осим Онога који је од Бога: он је видио Оца“ (Јн. 6:44-46).
Дакле, без помоћи Бога Оца нико и никада није могао да обрати било кога. Зато је неопходно увек се ослањати на силу Божију. Најуспешнији мисионари су говорили да они сами за цео свој живот нису обратили ни једног човека, да је људе преко њих обраћао Бог. И то је чиста истина!
Духовни смисао мисије
Човек који излази на дело мисије, долази на прву линије борбе, налази се на граници васељене, у правом смислу ове речи. Мисионар се сусреће истовремено са три света: са светом Бога у Чије име делује, са светом људи и њиховом слободном вољом, при чему у овом свету види како незамисливо добро, тако и скривено незамисливо зло; и са светом злих духова који реално устају против мисионара. Зато се мисионар налази у тачки додира три света, то стање је на граници.
Монаси представљају специјалне јединице Православља, а мисионари су диверзанти који припремају напад ван граница Цркве. Мисионарење је крајње опасно, али и велико дело јер се ради о стварностима које се налазе на граници Васељене.
Критеријуми истинитости информације и правилности њене интерпретације
Ако информација потпуно одговара тексту Светог Писма, она је истинита. Критеријуми правилности схватања текста Светог Писма су провера Светим Духом и сагласност са тумачењима Отаца Цркве. Када проповедамо Јеванђеље, ми проповедамо не просто хришћанство – проповедамо веру Светих Апостола, Пророка и Учитеља Цркве која се назива Православље. То је она сама вера коју нам је Господ дао кроз Пророке, Апостоле и главно, кроз Христа Спаситеља – Сина Свога. Управо зато смо дужни да црпимо веру у Божијем Откривењу. Божанско Откривење има два дела: Свето Писмо и Свето Предање.
Када објашњавамо неко учење ми смо обавезно дужни да то темељимо на речи Божијој. То је неопходно зато што је реч Божија директна реч Бога која звучи у садашњем тренутку: „Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа. Ријечи које вам ја говорим дух су и живот су. Али има међу вама неких који не вјерују. Јер знађаше Исус од почетка који су то што не вјерују, и ко ће Га издати. И говораше: Зато сам вам рекао да нико не може доћи к Мени ако му не буде дано од Оца Мојега“ (Јн. 6:63-65).
Господ говори: речи Моје су дух и живот. Речи Божије су духовне и животворне. Зато и постоји правило свакодневног читања Светог Писма, али га врло многи нарушавају, јер се боје онога што ће им Бог рећи. Људи понекада и не желе да чују Бога. Познато је да се човек који не чита Свето Писмо удаљује из Цркве. Њему је тешко да слуша Бога, тешко му је тамо где се налази Бог одмах поред.
Сама реч Божија коју цитирамо поседује сопствену живу, унутрашњу силу која реално делује на људе. Сетимо се чувене приче како је Антоније Велики одлучио да постане монах. Ишао је на своју њиву и случајно ушао у храм, где су у то време читали речи Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Лк. 9:23). Изашао је из храма, продао све што је имао, поделио сиромасима и отишао у монахе. Сама реч Божија је оживела човека. Управо зато увек цитирамо Свето Писмо. Свети Кирил Јерусалимски је говорио: „ако ти говорим нешто што није основано на Светом Писмо, не веруј ми.“
Размотримо критеријум правилности схватања речи Божије. Често имамо прилике да чујемо. ‘То су ваша тумачења!’ или ‘Ми схватамо овако, ви схватате тако – свако има своју истину, свако има своју тачку гледишта. Сви имамо право да имамо своју тачку гледишта’.
Данас је у моди једна теорија – ‘теорија теологумена“, која говори да постоје само лична богословска мишљења, а да је богословље стваралачка наука. Ово је лажна теорија. Израз ‘теологумен’ је у 19. веку увео Адолф Харнак, а у православном богословљу овај термин је први употребио Василије Васиљевич Болотов. Он са светоотачким учењем нема ништа заједничко. Свети Оци су одвајали два појма: ‘мишљење Цркве’ и ‘лична богословска мишљења’. За Свете Оце лично богословско мишљење је мишљење које није одобрено од стране васељенске пуноће Цркве и које је најчешће погрешно.
Истинитост Светог Предања
О Светом Предању је речено: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). Апостол заповеда да се држимо Предања коме смо научени „речју или посланицом“. „Речју“ представља усмено Предање, док је писмено Предање Свето Писмо, које представља највиши део Светог Предања Цркве. Библијска основа обраћања Светим Оцима налази се у Псалтиру (Пс. 78:5-8). Закон који је поставио Бог садржи предавање верности Богу, подсећања на Његова чудеса, од отаца деци. О овоме се пише као о закону у књизи цара Давида.
Огромна већина наших догмата говори о Богу: о Самом Богу – догмат о Светој Тројици и учење о Божијим својствима; сви остали догмати су о великим чудима Бога. Православље без чуда не постоји, без чуда је оно мртво. Без чуда нема Символа Вере. Догмати Божији су коначно били предати у дан Педесетнице. Педесетница је дан завршетка догматског богословља, јер већег откривења од Богооваплоћења и силаска Светога Духа нема у природи. Зато Црква говори: „Завршни празник Педесетнице“.
Сабори који су следили касније нису се одржавали да би се нешто изнова дефинисало: њихов задатак је представљао формулисање већ предатог Откривења и одсецање лажних тумачења. Формулације су биле дате да би се одвојило, ограничило. Ограничити – значи поставити границе, показати како је неопходно схватати. Скоро све одлуке Сабора су повезане са анатемом: „Ако неко буде учио тако и тако, да буде анатема!“ Или ако неко не буде учио тако и тако, тако и тако – да буде анатема!“
Само Откривење је дато једном и заувек светима у Цркви и ‘Најновијег Завета’ неће бити никада. Директно је написано: „борите се за вјеру једанпут предану светима“ (Јуда 1:3) – управо „једанпут“, а не „много пута“ предану светима. О томе да се догматски развој завршио је написано: „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио; Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све моћном ријечју својом, пошто сам изврши очишћење гријехова наших, сједе са десне стране Величанства на висинама, и толико се показа већи од анђела колико је славније Име наслиједио него они“ (Јевр. 1:1-4).
Дакле, највеће Откривење дато је у Сину – у Христу. Ми живимо у последњим данима. Знак последњих времена је највеће Откривење које је дато кроз Сина Божијег. Мисионар нема права да употребљава израз ‘последњи дани’ у смислу који се разликује од овог: последњи дани су време када Бог непосредно делује у овом свету, када се вечност продире у време. Зато су последњи дани наступили од тренутка Богооваплоћења.
Апостол Петар је на дан Педесетнице рекао: „Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове“ (Дела ап. 2:16-17). И ако нас буду питали када ће наступити последњи дани, ми смо дужни да одговоримо: „Пре 2000 година су наступили последњи дани, Завет је већ дат!“
Откривење се налази у Цркви и зато било које нецрквено учење не може бити правилно. Свако философско нецрквено учење већ је лажно по факту свог настанка. Ако неко учење настаје ван Цркве, према њему није могуће имати однос као према истини.
Сва ванцрквена учења су лажна, јер је Господ дао сву пуноћу истине Цркви: „Ово ти пишем надајући се да ћу скоро доћи к теби; Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине. И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1 Тим. 3:14-16)
Директно је написано да је „Црква – стуб и тврђава истине“. Као што је написано у Катихизису Светог Филарета Московског, „не треба тражити истину ван Цркве, у њу су, као у богату ризницу, апостоли поставили све што је неопходно за спасење“. Ван Цркве може да постоји само делимична истина, апсолутне Истине ван Цркве нема. Питање Понтија Пилата: „Шта је Истина?“ није имало смисла, зато је Христос ћутао.
Питање „Ко је Истина?“, има смисла. Истина је Личност и тачке гледишта ове Личности је Истина.
Одлуке Црквених Сабора
Највиши знак црквене власти представља Васељенски Сабор. Глас Васељенског Сабора је глас Духа Светога. Размотримо шта значи глас Васељенског Сабора, шта се односи на одлуке Васељенског Сабора којима се недвосмислено и јасно описује Истина? То су:
- Ороси (грч. Ορος, граница) – дефиниције вере, граница вероучења (Символ Вере и друге одлуке).
- Документи одобрени од стране васељенских Сабора (њих има јако много, на пример, Томос папе Лава (саборна посланица Светог Лава Римског Флавијану, архиепископу Константинопољском), посланица Светог Кирила Александријског Несторију, посланице Светог Целестина).
- Канонска правила.
Све што је изражено у овим документима за нас не подлеже разматрању. Ако не постоји одлука Васељенског Сабора у овом тренутку, ми се руководимо 19-им правилом Трулског Сабора (такозваног V-VI Васељенског Сабора): „Недопустиво је тумачити Свето Писмо другачије од тумачења Учитеља Цркве“.
Како дефинисати да ли је конкретно мишљење Светог Оца за нас обавезно? Јер ако се чак и Свето Писмо може погрешно тумачити, тим пре и Свети Оци могу да се тумаче неправилно. Постоји принцип Преподобног Викентија Леринског: „Истина је оно чему су учили (1) Светитељи, који су се прославили богоугодним животом и посебно мученичким крајем, (2), сви или, у крајњој мери“ већина, (3) увек и (4) свуда.“
Мученички крај је важан јер кроз хришћанина кога воде на смрт директно говори Дух Свети, а за то је неопходна светост.
Постоји јако важан принцип: када се неко учење износи од Светих Отаца током дужег периода времена, када сви уче на један начин, а један учи другачије, онда су у праву сви, а онај један није.
На пример, раније учење о свеопштем спасењу осуђено је од стране многих Отаца: Светог Игњатија Богоносца, Јустина Философа, Кипријана Картагинског, Методија Олимпијског, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста, Атанасија Великог, Кирила Александријског и многих других. Међутим, био је и Отац Цркве који је учио супротном – Свети Григорије Ниски. Он је учио да је свеопште спасење могуће. У том случају, Свети Григорије Ниски није био у праву, што је потврђено од стране V Васељенског Сабора који је јасно осудио учење о свеопштем спасењу. Један човек може да допусти грешку, али сагласност Отаца (consensus Patrum) – не.
Да би нам било лакше да се оријентишемо у великом наслеђу Светих Отаца, Црква је устима V Васељенског Сабора одредила њих једанаест чије мишљење представља образац. Касније је тај списак Црква умањила на три Света Оца: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. Они су образац за Православље. Сем тога и у огромној већини случајева разлике између мишљења Светих Отаца носе не противречни, већ допунски карактер. Јако често Оци Цркве излажу нешто конкретније, важно управо за тај конкретни временски период.
Ако се неко учење не среће код Светих Отаца константно, значи да то учење није православно. Било које ново учење за Православље је синоним за јерес. На пример, ако се у светској науци са усхићењем говори о новој теорији као о прогресу, за Цркву је та нова теорија – регрес. Ново учење представља гарантовани пад, јер Откривење не може да се увећава, а да се умањи – може. Апсолутно Откривење које је дао Бог не може бити усавршено од стране човека. Управо је зато чување постојаности учења крајње важно. Нагласићемо да се овде не говори о новој формулацији, већ управо о новој доктрини, новом учењу које представља јерес или, у најбољем случају, погрешно мишљење. То мишљење може да се нађе у неком светоотачком делу из разлога што неко од Светих Отаца није до краја очистио свој разум од утицаја овога света.
Учење не треба да буде ограничено локалном традицијом неке од Цркава. На пример, да ли вероучитељни значај може имати језик богослужења? Не, зато што као прво, у питању није учење, као друго, не постоји језик који је распрострањен свуда. Међутим, у дисциплинарном смислу језик богослужења може имати значај.
Ми смо у обавези да следимо књиге које су одобрене од стране Свештеноначалија и у форми која је одобрена. Међутим, ако се језик објави за догмат, онда се догађа измена статуса црквено-дисциплинарне појаве, а то није допустиво.
Постоје и још опасније ствари. На пример, свети римски епископи од краја IV до X века развијали су учење о посебној мистичкој улози римског епископа у Цркви, одакле је израстао каснији став о непогрешивости римског папе као главе Цркве.
Дужни смо да се непрестано бавимо изградњом целовитог система погледа на свет у својој глави. То је неопходно за спасење душе.
Већ смо говорили да су покајање и опроштај грехова објављени у хришћанству. Наш задатак је ширење вести о покајању (измени погледа на свет) и опроштају грехова. Покајање и опроштај су постали могући захваљујући Христовом Васкрсењу. Дужни смо да потпуно изменимо свој поглед на свет, узимајући за темељ Символ Вере. Ако човек не зна овај текст или не исповеда догмате који се у њему налазе, не може бити пуштен до Светих Тајни.
Православни човек је човек који верује сагласно Символу Вере. Човек који не верује сагласно Символу Вере, није православан. Ако човек учи упркос Символу Вере, он није православан. Господ је рекао: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе“ (Мт. 23:15).
Зато смо у обавези да доносимо чисту реч Божију без додатака, без одузимања, без кривљења – онако како је Господ предао. Не треба следити популарне идеје, сагласно са којима је „главно да се проповеда, а шта се проповеда – није важно!“.
Ако учење не носи Откривење Божије, такво учење није корисно.
*
Који је циљ овог курса?
Циљ курса је изучавање Православног вероучења на основу Светог Писма тако да будемо у стању да га пренесемо савременом човеку.
Који су основни принципи проповеди?
Мисионар се ослања пре свега на Свето Писмо, онако како га схватају Свети Оци Цркве. Мисионар је дужан да носи вест Исуса Христа о опроштају грехова. Најважнија вест мисионара је „„опроштење гријехова по свим народима“ (Лк. 24:47). Ми тражимо од свих народа покајање, тј. промену погледа на свет (Мт. 7:21-23). Бог тврди да је човеку немогуће да прими Јеванђеље ако не промени свој поглед на свет.
Коме је потребно проповедати од људи?
Проповедати је потребно свима. Међутим, ако је човек равнодушан према Истини као таквој, онда је такав човек затворен за проповед у принципу. Проповед (мисија) не може доћи до човека који је себе затворио за Бога својом злом вољом. Објекат мисије је човек коме је истина важнија од сопственог мишљења.
Какав је основни принцип сведочења?
Говорити максимално простим и разумљивим језиком. Аргументи су исцрпљени – извести закључак. Тражити одговор од саговорника: ‘Да ли се слажеш или не?’ Ако се не слаже, онда зашто? У случају неслагања размотрити по тезама са чим се управо саговорник не слаже. Сагласност значи да се може ићи даље, да саговорник дели позицију истине или да је изменио свој поглед на свет!
Чијом силом се врши мисионарење?
Мисионарење се увек ври силом Духа Светога Кога је обећао Бог Отац. Зато је почетак мисије – молитва, средина мисије – молитва и крај мисије – молитва. Без молитве се ништа не постиже. Господ говори: „И ево, Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“ (Лк. 24:49).
Који је духовни смисао мисије?
Мисионар се сусреће са три света истовремено: са светом Бога, светом људи и светом злих духова. Последњи – свет злих духова – реално устаје на мисионара. Мисионарење је крајње опасно, али и велико дело.
Који су критеријуми истинитости информације?
Ако информација потпуно одговара тексту Светог Писма онда је она истинита. Критеријум правилности схватања текста Светог Писма је провера Светим Духом и сагласност са схватањем Отаца Цркве. Када проповедамо Јеванђеље, проповедамо не просто хришћанство, ми проповедамо веру Светих Апостола, Пророка, Учитеља Цркве која се зове „Православље“.
Како доказати истинитост Светог Предања Цркве?
О Светом Предању је написано: „„Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). „Научени речју“ – у питању је усмено Предање, док је писмено Предање Свето Писмо, највиши део Светог Предања Цркве.
Принцип Преподобног Викентија Леринског (V век): у црквеном Предању се треба придржавати „онога чему су веровали свуда, увек и сви“ (quod ubique, quod semper, quod ab omnibus creditum est), тј. принципа универзалности, древности и сагласности. Истина је оно чему су учили Светитељи који су се прославили својим богоугодним животом, посебно мученичким крајем, сви или, у крајњој мери, већина њих, увек и свуда.
Шта се односи на одлуке Васељенских Сабора?
- Ороси – дефиниције (Символ Вере и друге одлуке)
- Документа одобрена од стране Васељенских Сабора.
- Канонска правила.