NASLOVNA » MODERNIZAM » Van Crkve nema spasenja – Sveštenik Georgije Maksimov

Van Crkve nema spasenja – Sveštenik Georgije Maksimov

*
Uvod

I
Šta sa onima koji su se rodili i umrli u nepravoslavnim zemljama,
koji objektivno nisu imali priliku da čuju za Pravoslavlje?

II
„Dopustiti propast tolikog mnoštva ljudi je surovo,
Bog Koji ljubi mora neizostavno da spasi
sve dobre ljude koji nisu čuli za istinu.“

III
Ali pravoslavni hrišćani su manjina u svetu.
Ako mogućnost spasenja imaju samo oni,
onda je onih koji se spasavaju vrlo malo,
a onih koji ginu vrlo mnogo.

IV
Govoriti da će inoverni, jeretici i raskolnici
poginuti predstavlja neoprostivu drskost,
pošto to može da odluči samo Bog.

V
Ako se nehrišćani ne mogu spasiti
pošto ne veruju u Hrista i nisu primili Krštenje,
zar se onda neće spasiti rimokatolici, protestanti
i takozvani „nehalkidonci“? Jer su svi oni kršteni
i veruju u Hrista kao u Boga.

VI
A šta ako inoverni i jeretici
na neki mističan način ulaze u Crkvu?

VII
Razmatranje svedočanstava Svetog Pisma i Predanja
koji se navode u korist razmatranog lažnog učenja.

Završna reč
Sveti Ignjatije Brjančaninov
O nemogućnosti spasenja inovernih i jeretika

Mučenik Nikolaj Varžanski
Da li je moguće spasiti se mimo Crkve Hristove?

Sveti Luka Vojno-Jasenecki
O nedovoljnosti dobrih dela za spasenje

Sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk
Gde je istinska religija?

Sveti Oci o spasenju samo u Crkvi
*

 

Sveštenomučenik Danil Sisojev
Umesto predgovora

„…Neophodno je propovedati da je Hristos jedinstveni put ka Ocu. Nepotrebni su razgovori tipa „pa možda je van Crkve moguće spasenje“. Oni su potpuno neumesni. Crkva nije organizacija, to nije prosto skup ljudi koji su primili Hristovo učenje, Crkva je Telo Hrista Spasitelja. U to verujemo, o tome je govorio apostol Pavle: „Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1:22-23) Na taj način, ako je čovek van Crkve, on je i van spasenja, zato što Crkva, ponavljam, nije prosto skup ljudi, nije ljudsko delo, već delo Bogočoveka, Hrista Spasitelja. Hristos je rekao: „nikone dolazi Ocu osim kroz Mene.“ (Jn.14:6) To je veoma važno zapamtiti, i ne predavati se razmišljanjima tipa „a po čemu je kriv čovek koji nikada nije čuo za Hrista, pa zar će i on poginuti?“
Stvar je u sledećem. Ako je moguće spasti se mimo Hrista, onda je Hristos uzalud umro. Ovo su reči iz Biblije. Razumete? Ovo je jako ozbiljno. Ako bi Hristos mogao da spasi čoveka na drugi način, Krst ne bi bio potreban. Krst je raskrsnica na kojoj staje hrišćanin. Ili je jedino u Hristu moguće spasenje, ili je Hristos jedna potpuno nepotrebna i neshvatljiva manifestacija, nikome razumljiva. Štaviše, onda se sumnja i u Samog Hrista, jer je Hristos direktno i nedvosmisleno rekao: „Ja sam Put, Istina i Život.“ (Jn.14:6) On je rekao: „Svi koji god dođoše prije mene lopovi su i razbojnici.“ (Jn. 10:8)
Ovde je potrebno odreći se želje da se oslanja na (ljudsku) pravednost, neophodno je pamtiti da će (takav) čovek biti osuđen, ne zbog toga što nije saznao za Hrista, već za svoja dela. Bog ga neće pitati: „zašto nisi saznao za Hrista?“, on će odgovarati zbog toga što nije imao ljubavi prema Istini, kako govori apostol Pavle (2 Sol. 2:10). To je biblijski odgovor na ovo pitanje.
Uzrok pogibije ljudi je u tome što nisu zavoleli Istinu. Čovek koji je zavoleo Istinu svom dušom svojom, obavezno će je naći! Setite se Žitija prepodobnog Antonija Rimljanina, koga je Bog doveo na kamenu iz Italije u Novgorod, jer je Italija otpala od Pravoslavlja u rimokatolicizam. Štaviše, ko pažljivo čita istoriju Crkve zna za mnoštvo primera kada su ljudi dolazili iz dalekih zemalja da bi prišli Hristu. Počevši od evnuha iz Dela apostolskih. On je došao iz Etiopije da bi saznao za Hrista Spasitelja.
Kako govori Sveto Pismo: „Premudrost“, tj. Hristos, „Sama po svim putevima traži one koji Nju traže.“ A oni koji je ne traže, oni je i ne nalaze. Ko je kriv što su poginuli? Samo oni. Nisu tražili Istinu, nisu je ni našli. To je uzrok pogibije ljudi. I priče da će ih možda, nekim drugim, nama nepoznatim putevima Gospod spasti, potpuno su neumesne. Šta znači „nekim drugim putevima“? Kakav drugi istinski put postoji pored Hrista? Vi znate za drugi način spasenja pored Iskupljenja? Nema ga.
Dvanaesta anatema u Nedelju Pravoslavlja govori: „Onima koji ne primaju blagodat iskupljenja propovedanu Jevanđeljem, kao jedino sredstvo našeg opravdanja pred Bogom – anatema!“ Jedino sredstvo našeg opravdanja!“

 
  Odlomak iz predavanja
„Metode suprotstavljanja delovanju sekti“

 

Uvod

„Hrišćanska vera je jedini Bogom otkriveni put ka istinskom blaženstvu za ljude. I Spasitelj govori da je On vrata ka Ocu, da je On Put, Istina i Život; i sveti apostol Pavle objavljuje da pred Imenom Isusa treba da se prekloni svako koleno nebeskih, zemaljskih i preispodnjih: dakle, nema spasenja van raspetog Isusa Hrista; i bez vere u Ime Njegovo, kao Istinitog Boga, Koji se javio u telu, niko ne može da se očisti od greha, prosveti se i uđe u Carstvo Nebesko“.[1]

Ovako je prepodobni Makarije (Gluharev) izrazio svetu istinu da je spasenje moguće samo u Gospodu Isusu Hristu, samo u Njegovoj Pravoslavnoj Crkvi. O tome svedoče i Hristove reči, koje je izrekao u Jevanđelju: „koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16) i reči o tome da „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5). Svedoče i reči apostola Petra koji svedoči da sem Imena Isusa Hrista „nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti… i nema ni u jednome drugome spasenja“ (Dela ap. 4:11-12).

Ovu istinu potvrđuju i zvanične crkvene odluke. Posebno, Poslanica Patrijaraha istočno-katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. godine objavljuje: „Verujemo da je sveto krštenje koje je zapovedio Gospod i koje se obavlja u ime Svete Trojice, veoma neophodno. Jer se bez njega niko ne može spasiti, kao što govori Gospod: Ko se ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn 3:5)… Gospod ukazuje na ovo i rekao je jednostavno: „Ko se ne rodi“, to jest, posle dolaska Hrista Spasitelja, svi koji hoće da uđu u Carstvo nebesko, moraju se preporoditi… A koji se ne preporode i prema tome ne dobiju oproštaj praroditeljskog greha, podležu neizbežno večnoj kazni za onaj greh i prema tome ne spasavaju se“.

Štaviše, služba u nedelju Pobede Pravoslavlja, čiji tekst je Sveti Sinod usvojio 1764. godine, jasno objavljuje: „Onima koji ne primaju blagodat iskupljenja propovedanu Jevanđeljem, kao jedino sredstvo našeg opravdanja pred Bogom – anatema!“ To jest, zvanično je objavljena crkvena osuda onih koji ne prihvataju jevanđelsko učenje o tome da je moguće spasiti se jedino iskupiteljnim podvigom Gospoda Isusa Hrista.

Bez obzira na to, na žalost, u naše vreme među nekim pravoslavnim hrišćanima se ukorenila zabluda da je, tobože, moguće spasenje i van Crkve koju je Gospod sazdao, i bez Krštenja i bez vere u Jevanđelje – nije važno da li veruješ u Boga ili ne, da li priznaješ Hrista kao Spasitelja ili ne, da li živiš po Jevanđelju ili ne, glavno je da budeš relativno dobar čovek, činiš dobra dela i Gospod će te zbog toga spasiti. Izobličavajući tu strašnu zabludu, sveti Ignjatije (Brjančaninov) je govorio da „onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda i nevoljno, upada u teški greh bogohulstva“.[2]

Ne iznenađuje da je sveti Ignjatije misao da je moguće spasenje bez Hrista nazvao odricanjem od Hrista. Jer ako je moguće spasenje bez Hrista, znači da je bilo moguće spasenje i pre Hrista. Ako je moguće spasenje pre Hrista, znači da je Hristos uzalud došao, znači da Hristos nije Spasitelj, iako se čak i samo ime „Isus“ prevodi kao „Bog Koji spasava“ i dato mu je zato što će „On spasti narod svoj od grijeha njihovih“ (Mt. 1:21). I On Sam je rekao da je došao „da spase duše ljudske“ (Lk. 9:56) i da „ako ko uđe kroza Me spašće se“ (Jn. 10:9).

Nisam slučajno ovu knjigu počeo citatom jednog od istaknutih pravoslavnih svetih misionara. Budući svestan da je pitanje prihvatanja ili neprihvatanja Hrista pitanje života i smrti, prepodobni Makarije, kao i drugi sveti misionari[3] nisu mogli da ostanu ravnodušni i, žrtvujući se, odlazili su u daleke krajeve da bi poslužili spasenju inovernih koji su tamo živeli. Naprotiv, ubeđenje da se „dobri inoverci“ spasavaju čak i bez vere u Hrista, osim drugih pogubnih uticaja na duše ljudi koji ispovedaju ovo ubeđenje, parališe i svaku želju da se postane propovednik reči Božije i u srca takvih ljude seje ravnodušnost prema delu propovedi. Jer, ako je moguće spasiti se i bez Crkve, zašto onda ikoga i zvati u Crkvu? Zašto se truditi, rizikovati, žrtvovati se? Loši inoverci i onako ne bi poslušali, a dobri će i onako da se spasu zbog svojih dobrih dela.

Međutim, to je laž. Apostol Pavle je rekao: „jer ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije“ (Gal. 2:21). Apostol ovo ne govori prosto o neverju ili o drugim religijama, već o bogootkrivenom Starom Zakonu – čak i njime nije bilo moguće spasenje, iako ga je Sam Bog dao. Zato su nakon smrti duše drevnih pravednika silazile u pakao, odakle ih je izveo Gospod, Koji se nakon raspeća spustio u to mračno mesto duhom Svojim, „kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici“ (1 Pet. 3:19). Ako se, uprkos istini, prizna da je ispunjenjem Zakona bilo moguće spasenje, onda je Hristova smrt uzaludna, jer sve što je On uradio nije bilo radi našeg spasenja koje smo mogli da zadobijemo i držanjem Zakona.

Ako nas čak priznanje i držanje Zakona koje je Bog dao nije moglo spasiti, šta da se kaže o drugim religijama koje ne potiču od Boga već od čoveka i đavola? Kao što je poznato, u apostolska vremena skoro celokupan ljudski rod, uz izuzetak zanemarljivog dela hrišćana i Judejaca, prebivao je u idolopoklonstvu. To, međutim, nije smetalo apostolu Pavlu da posvedoči da idolopoklonici „neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21), da „ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima“ (1 Kor. 10:20) i nije smetalo apostolu Jovanu da napiše: „idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom“ (Otk. 21:8).

Veoma je važno zapamtiti da se Gospod smirio i postao kao jedan od nas, da je pošao na velike muke nas radi Sam budući bezgrešan, da je dušu Svoju položio za nas – sve to je On učinio upravo zato što ni naša dobra dela, ni naša znanja o Bogu, niti uopšte bilo šta drugo nije moglo niti može da nas spasi.

Ali, pošto je pomenuta zabluda danas jako rasprostranjena, treba da razmotrimo tipične argumente koji se navode u njenu odbranu.

 

I Šta sa onima koji su se rodili i umrli u nepravoslavnim zemljama, koji objektivno nisu imali priliku da čuju za Pravoslavlje?

Pre svega treba primetiti da sam način na koji je pitanje postavljeno podrazumeva da Boga u našem svetu nema. U najboljem slučaju Bog se pojavljuje nakon naše smrti, u zagrobnom svetu, a ovde, na zemlji, mi živimo sami za sebe i zato upravo od naših dela zavisi da li će čovek, koji živi u nepravoslavnoj zemlji, dobiti mogućnost  da stupi u Pravoslavnu Crkvu. Eto, naši misionari će uspeti da stignu do Nove Kaledonije i – tamo će se pojaviti Crkva. Ako ne uspeju, na primer, zbog brodoloma, skupih putničkih karata ili prosto lenjosti misionara – Crkve tamo neće biti. To jest, sve određuju naša dela, slučaj, i ako mi po svom nesavršenstvu i nemoći nismo u stanju da donesemo Blagu vest do neke zemlje, Bogu ostaje samo da nemoćno tuguje zbog toga i da traži mogućnost da spasava nesrećne stanovnike Nove Kaledonije nakon smrti.

Samo pri ovakvom razmišljanju je moguće postavljanje goreukazanog pitanja. Međutim, ovakav pogled nema ništa zajedničko sa Pravoslavnom verom u Boga Svedržitelja i Promislitelja Koji „promišlja o zemlji… i upravlja svom vaseljenom“ (vidi Jov. 34:17). Zar se Bog, Koji se brine čak o tome da pošalje gavranima hranu ili da ukrasi krinove bojom (vidi Lk. 12:24,27), neće pobrinuti da spasi čoveka koji je „toliko pretežniji od ptica“? (Lk. 12:24)

Znamo da je „Gospod dobar“ (Ps. 135:3), da On „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4). On sve može, zato je o Sebi i rekao: „Ja sam Bog Svemogući“ (1 Mojs. 17:1; 35:11). On zna sve (Jer. 15:15; Jest. 4:17), Njemu je otkriveno i ono što se događa u umu i srcima ljudi: „jer sva srca ispituje Gospod i svaku pomisao zna“ (1 Dnevn. 28:9), „On zna tajne u srcu“ (Ps. 44:21). Zato Pismo i naziva Boga „Poznavalac srdaca sviju“ (Dela ap. 1:24, 15:8).

Ali ako je Bog upravo takav onda nije moguće da On ne bi priveo Sebi, u Pravoslavnu Crkvu koju je stvorio, čoveka koji Ga iskreno traži i čije srce je otkriveno za istinu i ljubav prema Bogu.

Ako pak ovo osporimo i počnemo da tvrdimo da Bog ostavlja bez pažnje ruke istinoljubaca koje su podignute prema Njemu, da On baca u more greha i laži duše ljudi koji bi postali iskreno pravoslavni ako bi do njih došao pravoslavni misionar i govorio im o Hristu – onda se postavlja pitanje: zašto Bog tako postupa? Zašto nije poslao misionara tom čoveku? Odgovarajući na ovo pitanje, suočavamo se sa „trilemom“:

Ako Bog zna da u nekom nepravoslavnom narodu postoji čovek čije srce je otkriveno i spremno da Ga primi, i On hoće da ga spasi ali ne može – tada Bog nije svemoguć.

Ako Bog može da spasi takvog čoveka, i želi da ga spasi, ali ne zna čemu se priklanja čovekovo srce i nije u stanju da vidi ko je od ljudi otkriven za istinu – tada Bog nije sveznajući.

Ako Bog zna da postoji čovek koji je otkriven za istinu i koji žudi za njom, i On može da ga spasi ali neće – tada Bog nije sveblag.

Svako od ovih mišljenja dovodi do istog onog bogohulstva o kome govori sveti Ignjatije.

Međutim, postoji i četvrto rešenje, jedino pri kome nema bogohulstva. Ovo rešenje se pojavljuje kada odbacimo fantaziju, za koju ne znamo na čemu je zasnovana, da tobož u inovernom narodu žive ljudi koji ljube istinu i koji su spremni da prime Boga u srce, ali Bog iz nekog razloga ili ne zna, ili ne može, ili ne želi da ih spasi, već dolazimo do pitanja: a šta ako je razlog u drugome? Šta ako Bog zna, može i hoće, ali prosto u tom narodu u konkretnom trenutku njegove istorije „nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše“ (Rim. 3:11-12). Zato Bog i ne šalje misionare jer dobro zna: njihov trud će u tom trenutku biti bez uspeha.

U knjizi Dela Apostolskih piše: „A kad prođoše Frigiju i Galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti riječ u Aziji. Došavši do Mizije pokušavahu da idu u Vitiniju, ali im Duh ne dopusti“ (Dela ap. 16:6-7). Kako? Istog tog apostola Pavla koji je napisao da Bog „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4), Sam Bog ne pušta da propoveda u tim zemljama.

Zašto?

Zar Bog ne bi hteo da se spasu ljudi koji u tom trenutku žive u Aziji i Vitiniji? Razume se da bi hteo. Međutim, Bog koji vidi srca ljudska i misli njihove, znao je da niko od njih u tom trenutku ne traži istinu i neće primiti apostolsku propoved.[4]

Šta bi se dogodilo kada bi apostoli došli u takva mesta, objavili Jevanđelje i svi stanovnici do jednog odbacili tu propoved? Sam Hristos govori o tome: „I u koji god grad uđete i ne prime vas, izišavši na trgove njegove, recite: I prah što nam je prionuo od grada vašega za noge naše otresamo vam. Ali ovo znajte da vam se približilo Carstvo Božije! Kažem vam da će Sodomu biti lakše u Dan onaj negoli gradu tome.“ (Lk. 10:10-12)

Pravedno je što će kazna za grešnike koji su čuli propoved o Hristu i odbacili je biti mnogo teža, nego za grešnike koji su grešili i robovali grehu, ne znajući za Spasitelja. Međutim, Gospod Koji je „blag i prema nezahvalnima i zlima“ (Lk. 6:35) želi da što manje bude takvih gradova. I On ne šalje tamo apostole, ponekad ih čak i zadržava da bi i tim ljudima, koji su u svom srcu izabrali greh, a ne Boga, ostavio olakšavajuću okolnost za njihovu krivicu. To ostavljanje u neznanju postaje za njih izraz milosrđa Božijeg, jer „onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen“ (Lk. 12:47-48). Kroz to vidimo ljubav Božiju, vidimo da se Bog brine čak i o ljudima koji su u srcu svom izabrali tamu.

Ali ako se On tako brine o onima koji su, izabravši greh, od sebe načinili Božije neprijatelje, kako tek Bog treba da se brine o ljudima u čijim srcima postoji žudnja za istinom, pravednošću?

Upravo takve ljude On traži u svim narodima, kako govori Pismo: „Gospod pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga“ (Ps. 14:2). Prepodobni Siluan Atonski govori da „Duh Sveti pokreće svaku dušu da traži Boga“.[5] Ako se neka duša odazove i počne da traži Boga, sa njom se događa ono što je Gospod obećao u Pismu: „ako Ga ustražiš, naći ćeš Ga.“ (1 Dn. 28:9) Ako postoji čovek koji iskreno traži istinu, neka živi čak i u narodu koji uopšte ne zna za Pravoslavlje, Gospod će urediti za takvog čoveka priliku da primi Pravoslavlje.

Tako je u XII veku Bog omogućio Nemcu-rimokatoliku da sazna za Pravoslavlje i taj čovek je, obrativši se, postao poznat kao sveti Prokopije Ustjuški; u tom istom veku On je omogućio i jednom volžskom Bugarinu-muslimanu koji je, obrativši se, postao poznat kao sveti Avramije Bugarski; u sledećem stoleću Gospod je isto to omogućio jednom Mongolu-neznabošcu i taj je, obrativši se, postao poznat kao sveti Petar Ordinski. Cela istorija Crkve, baš kao i sadašnje vreme, prepuna je sličnih primera koji potvrđuju reči Psalmopevca: „ne ostavljaš onih koji Te traže, Gospode“ (Ps. 9:10).

U Novom Zavetu vidimo to na primeru evnuha Etiopljanina (Dela 8:27-39). Šta je sve Gospod uredio da bi mu omogućio da se krsti! Bilo je potrebno da taj čovek uspe da bezbedno stigne do Judeje, da bi čuo za veru u jednog Boga, da bi mogao da nauči jevrejski jezik, da bi mu u ruke dospela knjiga proroka Isaije, i na kraju, da bi evnuh sreo apostola Filipa koji mu je i javio Hrista, a zatim se krstio. Koliko u ovoj povesti vidimo brige o jednoj duši, koliko je uređeno Promislom, da bi omogućio tom istinoljupcu da kroz Krštenje uđe u spasavajući kovčeg Crkve!

I ako neko, videvši sve to, počne da fantazira da su tobož u to vreme u Etiopiji ili drugim zemljama postojali i drugi ljudi koji su isto tako u svom srcu bili raspoloženi za istinu i tražili Boga, ali im, za razliku od tog evnuha, Bog iz nekog razloga nije poslao apostola i nije omogućio da poznaju istinu i da se krste, šta se onda može reći? Ili takav fantazer uopšte ne veruje u Boga i misli da je sve u svetu određeno slučajem, ili optužuje Boga za licemerje i nepravednost, smatrajući da On, pri svim identičnim okolnostima, jednima iz nekog razloga omogućava da se spasu, a drugima ne.

Međutim, Pismo govori: „u Gospoda Boga našeg nema nepravde, niti gleda ko je ko, niti prima poklone“ (2 Dn. 19:7) i tu istinu o odsustvu licemerja kod Boga još tri puta ponavlja apostol (Rim. 2:11; Ef. 6:9; Kol. 3:25).

Ako verujemo u Promisao Božiji, shvatamo da se ne dešava da, tobož, mi negde idemo i propovedamo, i da se tamo odmah pojavljuju verni. Ne. U početku Bog Srceznalac vidi da u nekom narodu postoje duše spremne za primanje istine i koje žude za njom. Nakon toga On tako uređuje da neki misionar ode tim dušama ili takve duše dospevaju u zemlju gde postoji Pravoslavna Crkva.

Po rečima svetog Atanasija „za poznanje i tačno razumevanje istine imamo potrebu ne u nekom drugom, već samo u nama samima. Put ka Bogu nije daleko od nas… on nije van nas, već u nama samima; njegov početak možemo da pronađemo kao što je i Mojsej učio, govoreći: ͵Blizu ti je riječ u ustima tvojima i u srcu tvomeʹ (Rim, 10:8; 5 Mojs. 30:14)… Neka se ne izgovaraju Jelini koji služe idolima i uopšte, niko drugi da ne obmanjuje samoga sebe, kao da tobož nemaju takvog puta, i zato tobož imaju izgovor za svoju bezbožnost. Svi smo mi stupili na taj put i svima je otvoren, iako ne idu svi tim putem.“[6]

Dakle, niko ne može da se opravda neznanjem. Kako svedoči prepodobni Nikon Optinski: „mogućnost spasenja je oduvek svima dana od Boga“.[7] Zato što obraćanje čoveka Bogu ne počinje od nekih spoljašnjih okolnosti – zato što je video pravoslavni hram i ušao u njega ili mu je u ruke dospela pravoslavna knjiga, ili se upoznao sa pravoslavnim hrišćaninom, susreo sa svetim čovekom ili video čudo – već zbog unutrašnjeg izbora svog srca. Da, ne rađaju se svi u pravoslavnoj zemlji, ne znaju svi za Pravoslavlje i za Hrista, postoje narodi u čijoj kulturi potpuno odsustvuje shvatanje o jednom Bogu. Međutim, apsolutno svaki čovek na zemlji zna pojmove kao što su „dobro“ i „zlo“, „istina“ i „laž“, i svako ima savest koja mu pomaže da se razlikuje jedno od drugog. I kroz to svaki čovek čini izbor. Po rečima prepodobnog Justina (Popovića): „čovek u ovom svetu mora da reši dilemu: biti sa Hristom ili protiv Njega. I svaki čovek, želeći to ili ne, rešava taj problem. Ili će biti hristoljubac ili hristoborac. Trećega nema.“[8]

„Gospod je obećao: ͵tražite i naći ćeteʹ (Mt. 7:7), zato će svaka iskrena potraga za pravdom privesti čoveka Hristu, jer ͵pravda je – Bogočovek Hristos i Njegovo Jevanđeljeʹ. I nepravda je sve ono što On nije, sve što nije u Njegovom Jevanđelju i što je protiv Jevanđelja. Zato vera u Hrista i jeste ͵služba pravednostiʹ (2 Kor. 3:9). Ko ne služi Hristu, taj služi nepravdi“.[9] Istinu ne nalazi i ne dospeva u Pravoslavnu Crkvu samo onaj ko ne traga za istinom. Međutim, kroz to odsustvo želje za traganjem, on takođe čini izbor u svom životu, i taj izbor, na žalost, nije u korist istine.

A čovek, koji bira ljubav prema istini, koji žudi da pozna istinu,[10] stupa na put ka Bogu, koji se, po rečima svetog Atanasija, nalazi u nama samima i takvom čoveku Gospod pruža mogućnost da uđe u Njegovu Crkvu, dovodeći ga u pravoslavni hram, poslavši mu neophodnu knjigu, druga i druge spoljašnje stvari koje pomažu da se uđe u Crkvu. A ako je nekome za iskreno obraćenje potrebno da se susretne sa Svetiteljem ili da vidi čudo – Gospod mu šalje Svetitelja i čini čudo zato što On daje sve što je neophodno da bi ugasio žeđ onoga koji žudi za istinom.

Gospod priziva: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.“ (Mt. 7:7) Ko ne traži, tome se i ne daje, ko ne traži taj i ne nalazi, ko ne kuca, tome i ne otvaraju. Ako čitav narod čine takvi ljudi, onda takvom narodu Gospod ne šalje propovednike Jevanđelja. Blaženi Avgustin direktno o tome piše: „Što se tiče vremena i mesta kada i gde se Njegovo Jevanđelje nije propovedalo, to je On unapred znao da će i tada tamo svi ljudi prema propovedi da se ponesu isto kao što su i u vreme Njegovog telesnog prisustva na zemlji, to jest, upravo kao oni koji nisu želeli da poveruju u Njega, čak i kada je On vaskrsavao mrtve… Šta je čudno u tome što Hristos, spoznavši kroz prethodne vekove koliko je cela vaseljena puna neverujućih, zasluženo nije želeo da propoveda onima za koje je od ranije znao da neće verovati ni Njegovim rečima, ni Njegovim čudesima?“[11]

Isto tako i sveti Luka (Vojno-Jasenecki) razmatra pitanje zašto dok se jedni rađaju u pravoslavnim porodicama i od malena dobijaju znanja o spasenju, „drugi nesrećnici… se rađaju kao predodređeni za propast… žive i rastu u najnegativnijim uslovima za spasenje… Eto, i pitamo sebe šta to znači, zašto kao da Gospod tobož jedne od ranije predodređuje za spasenje, a drugi kao da su od ranije osuđeni na pogibao… Ne, ne! On želi da se svi spasu i da dođu u poznanje istine. U poslanici Rimljanima čitamo: ͵A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po namjeri; Jer koje unaprijed pozna, unaprijed i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegovaʹ (Rim. 8:28-29). Ogroman je značaj ovih reči apostola Pavla. Predodređeno je da budu saobrazni liku Sina Njegova oni za koje je po Svom Božanskom predznanju znao od ranije da će krenuti po putu koji je Hristos zapovedio, da će biti dostojni Carstva Božijeg“.[12]

Neki ljudi koji nisu upoznati sa bogoslovljem nazivaju ovo svetootačko učenje kalvinističkim ili ga zbližavaju sa muslimanskim pogledom na predodređenost, misleći da u Pravoslavlju uopšte nema učenja o predodređenosti. Međutim, nije tako. U Pismu je jasno napisano: „A koje unaprijed odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (Rim. 8:30). Ali, Pravoslavlje ne prihvata pogrešno, jeretičko shvatanje predodređenosti.

Saglasno jeretičkom učenju, Bog predodređuje postupke ljudi, takođe njihov izbor i udeo. Saglasno pravoslavnom učenju, Gospod ne predodređuje ni izbor čoveka, ni njegova dela, ni njegov posmrtni udeo, ali znajući po predznanju kakav će izbor učiniti jedan ili drugi čovek u svom srcu, Gospod za one koji su izabrali istinu predodređuje spoljašnje okolnosti koje im dozvoljavaju da ostvare svoj izbor i razviju ga sa najbolje strane i na kraju – dostignu Carstvo Nebesko.

U „Poslanici patrijarha Istočno-katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. godine“ piše: „On je predvideo da će se jedni dobro koristiti svojom slobodnom voljom, a drugi zlo, te je zato jedne predodredio za slavu, a druge je osudio“. Dalje patrijarsi govore da u celom ljudskom svetu deluje „blagodat, koja prosvećuje… koja slično svetlosti koja obasjava one koji idu po tami, pokazuje nam svima put. Oni koji žele da se njoj slobodno pokoravaju (jer ona pomaže onima koji je traže, a ne onima koji joj se protive), i ispunjavaju njezine zapovesti preko potrebne za spasenje – dobijaju prema tome i posebnu blagodat koja pomažući, krepeći i postojano ih usavršavajući u ljubavi Božijoj, to jest u onim dobrim delima koja Bog traži od nas (i koja je isto tako tražila i prethodna blagodat) – opravdava ih, i čini ih predodređenima“. Mišljenje ljudi koji „uništavajući slobodu čovečije volje“ predstavljaju kao uzrok paklenih muka onih koji ginu želju Samog Boga, patrijarsi nazivaju „strašnim huljenjem na Boga“, Koji „nije učesnik nikakvog zla, jednako želi spasenje svima, i ne gleda na lice“ i „one koji tako govore i misle predajemo večnoj anatemi“.

 

II„Dopustiti propast tolikog mnoštva ljudi je surovo, Bog Koji ljubi mora neizostavno da spasi sve dobre ljude koji nisu čuli za istinu.“

Pre svega bih želeo da primetim da je isti apostol koji je zapisao reči „Bog je Ljubav“ (1 Jn. 4:16), zapisao i reči: „strašljivima i nevjernima… i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom“ (Otk. 21:8), i to u vreme kada je ogromna većina ljudskog roda bila u idolopoklonstvu.

U stvarnosti, sledbenici ovog lažnog učenja propovedaju surovog Boga kada dopuštaju bogohulnu misao da Bog, okovan „objektivnim okolnostima“ ravnodušno ostavlja da stradaju i ginu ljudi koji bi mogli postati iskreni pravoslavni hrišćani kada bi imali mogućnost da čuju za Pravoslavlje, ali im Bog iz nekog razloga to nije omogućio.

U takvom učenju uopšte nema ljubavi, u njemu je – ideja bezumno surovog Boga. Jer kada bismo i mi, grešni ljudi, saznali da negde postoji čovek koji gine, kome je potrebna naša pomoć i koji je spreman da je primi, i ako pritom za nas ne predstavlja nikakav napor da mu ukažemo pomoć – zar ne bismo pošli i spasili ga? Naravno da bismo pošli i spasili čoveka. Zar je Bog manje milostiv od nas? Čak je i u krivičnom zakonu klasifikovan zločin kao „neukazivanje pomoći čoveku u nuždi“. Pa i u Božijem Zakonu je rečeno: „Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih.“ (Prič. 42:11) Zar Sam Bog ne ukazuje pomoć čoveku koji se našao u nevolji; zar ne spasava pohvatane na smrt; izbegava li osuđene na smrt?

Propovednici ove zablude mogu da odgovore da upravo zato i veruju da će takve ljude Bog spasiti nakon smrti i udostojiti ih raja. Ali zašto ih On nije spasio za vreme života? Jer greh nije nešto što nastupa nakon smrti – greh već sada i ovde zaražava čoveka, porobljava i razara mu dušu, život ispunjava mučenjem i mračnim stradanjem, pretvarajući ga u pakao već ovde na zemlji. Ovo je realnost. I Hristos kroz Crkvu – ne tek nakon smrti, već sada i ovde oslobađa čoveka od ropstva grehu, uči ga da se bori sa strastima i pobeđuje ih, da dostiže svetost, da postane sličan Bogu.

Zašto onda Bog nije spasio od greha i njegovih posledica te tobož postojeće tragaoce za istinom? Ako Bog može da omogući tim ljudima da znaju za Njega i prime Ga nakon smrti, zašto im nije dao takvu mogućnost za vreme života? A ako On iz nekog neshvatljivog kaprica nije poželeo da im da takvu mogućnost za vreme života, zašto bi onda poželeo da im je pruži nakon smrti?

 

2.1. Lažno shvatanje posmrtne nagrade, plate.

Uopšte, treba primetiti da razmatrano lažno učenje može da se javi samo pri postojanju lažnog shvatanja posmrtne plate. Ljudi koji tako misle ne priznaju suštinsku vezu između izbora u našem zemaljskom životu i našeg posmrtnog udela. Oni razmišljaju o raju i paklu kao da su u pitanju dva smeštaja – udobni i neudobni, da se celo pitanje svodi na to kako da one, koji nisu uspeli da tokom života pronađu ključ za udobni smeštaj, nekako ipak uvedu u njega.

Međutim, Carstvo Božije nije mesto, već stanje, to je „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14:17) i zato „niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama“ (Lk. 17:21). Carstvo Božije je Sam Gospod, Njegova Ljubav, Njegovo jedinstvo, večno prebivanje sa Njim i u Njemu. A istinska vera u Hrista, sjedinjenje sa Njim u svetim Tajnama, ulazak u Telo Njegovo – Crkvu i život po zapovestima Njegovim – nije prosto spoljašnja formalnost, neophodna za upadanje u „dobro mesto“ nakon smrti – to je praktični put očišćenja od greha, sjedinjenja sa Hristom i zadobijanja Carstva Božijeg.

Prepodobni Jovan Kasijan piše: „Ako se Carstvo Božije nalazi unutar nas i to Carstvo jeste pravednost, mir i radost, onda se onaj ko ih poseduje, bez sumnje, nalazi u Carstvu Božijem. I naprotiv, oni koji žive u nepravdi, razdoru i tuzi, koja rađa smrt, nalaze se u đavoljem carstvu, paklu i smrti. Jer ovo su pokazatelji različitosti između Carstva Božijeg i đavoljeg carstva.“[13]

Prepodobni Grigorije Sinait piše: „Kao što se klice paklenih muka nevidljivo skrivaju u dušama grešnika već na zemlji, tako se i zameci nebeskih blaga nalaze u srcima pravednih kroz Duha Svetoga“.[14] To jest svojom smrću mi rađamo za sebe taj večni udeo koji smo nosili u sebi tokom celog života. U tome i jeste najdublji značaj sadašnjeg privremenog života „ovde se daju pobednicima, kao zalog, pobednički venci; isto kao što se za pobeđene ovde uspostavlja početak njihovog posramljenja i mučenja“.[15]

Po svedočenju prepodobnog Simeona Novog Bogoslova „oni koji umiru pre nego što steknu Carstvo Nebesko, gde i kada da ga zadobiju, ako odlaze tamo gde je neprestana tama? Dakle, ovde, u ovom životu nam je zapoveđeno da ga tražimo i zadobijemo, kucajući na njegova vrata pokajanjem i suzama… onaj ko se još u ovom životu nije obukao u Hrista kao u Boga ne može da uđe u Carstvo Božije, neće da se uzdigne ka sazercanju Onoga i neće da postigne da On obitava unutar njega“.[16]

 

2.2. Izopačenost u sistemu vrednosti.

Kada se udubiš u argumente i tvrdnje onih koji smatraju da je moguće spasenje nekrštenih, javlja se utisak da oni zaboravljaju ne samo na Božiji Promisao, već i na Samog Boga.

„Dobar“ čovek za njih je onaj ko nije grešio protiv ljudi i delima im činio dobro. Ili, drugačije rečeno, onaj ko nije činio loša dela po ljudsku zajednicu a činio je korisna. Samim tim, po njihovom mišljenju, on postaje dostojan spasenja.

Ali čak se ni deset zapovesti Mojsijevog zakona nisu ograničavale nabrajanjem obaveza u odnosu na drugog čoveka – na samom vrhu su zapovesti posvećene čovekovim obavezama prema Bogu: „Ja sam Gospod Bog tvoj… Nemoj imati drugih bogova uza Me. Ne gradi sebi lik rezani… Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj… Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog“ (2 Mojs. 20:2-7).

I ispostavlja se da se takav, najteži, greh kao što je neverovanje u Boga, nepoštovanje Hrista, prihvata kao neka sitnica. Zar je moguće, govore protivnici, zbog takve „sitnice“ lišiti čoveka nakon smrti jedinstva sa Onim Koga za vreme života čovek nije želeo ni da zna ni da poštuje?

Odgovorićemo: ne samo da je moguće, već je i neizbežno, jer posmrtno jedinstvo sa Bogom predstavlja produženje jedinstva koje je čovek izabrao već u zemaljskom životu i koje daruje samo Hristos u Njegovoj Crkvi. Isto tako i posmrtna odvojenost od Boga predstavlja nastavljanje tog jedinstva koje je čovek izabrao za vreme ovog života i kome je sebe podvrgao, ceneći više samoljublje i ljubav prema grehu nego Boga i traganje za Istinitim Bogom.

Bog je jedini izvor dobra i radosti. Odvajanje od dobra jeste muka. Oni koji su odlučili da budu sa Bogom i samim životom posvedočili tu odlučnost, biće sa Bogom u večnosti i prirodno, prebivati u blaženstvu i radosti. Oni koji su cenili bilo šta drugo više nego Boga, koji se nisu sjedinili sa Njim u Tajni Evharistije, i u večnosti će biti odvojeni od izvora dobra i radosti, to jest, biće u muci. U oba slučaja: „Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovjek posije ono će i požnjeti.“ (Gal. 6:7)

Neverovanje u Hrista, neverovanje u jednog Boga, tim pre odricanje Boga – nije „sitnica“. To je narušavanje najvažnije i prve zapovesti. Po rečima svetog Vede Blaženog „laž nepriznavanja Hrista je toliko užasna i mrska da je sve ostalo u poređenju sa tim malo važno… Ova laž postoji kod Judeja koji tvrde da Isus nije Hristos. Međutim, i jeretici koji lažno uče o Hristu ne priznaju da Isus jeste Hristos pošto ne ispovedaju učenje Božanske Istine već sopstvene sujete.“[17]

Prvu zapovest narušavaju ne samo ateisti i idolopoklonici već i oni koji, govoreći da veruju u jednog Boga, ne priznaju Hrista za Boga pošto, kako svedoči prepodobni Justin (Popović): „ne postoji Bog bez Trojičnosti Božanstva. Ko ne priznaje Hrista za Boga, taj je nečestivac i bezbožnik… Veza čoveka sa Bogom određuje se u saglasnosti sa vezom kakvu ima sa Hristom, pošto ne postoji Bog bez Hrista ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom“.[18]

 

III Ali pravoslavni hrišćani su manjina u svetu. Ako mogućnost spasenja imaju samo oni, onda je onih koji se spasavaju vrlo malo, a onih koji ginu vrlo mnogo.

Koliko god to čudno bilo, ovaj „argument“ se često može čuti, iako i pitanje i odgovor na njega već postoje u Jevanđelju: „Reče mu pak neko: Gospode, je li malo onih koji se spasavaju?“ (Lk. 13:23) Hristos je odgovorio: „Borite se da uđete na uska vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći.“ (Lk. 13:24)

Od samog početka Gospod je objavio tu tužnu realnost da onih koji ginu ima mnogo, a da je onih koji se spasavaju malo. Zato je On rekao: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.“ (Mt. 7:13-14) Ako bi sledbenici ukazanog lažnog učenja bili u pravu, onda bi naprotiv bilo potrebno reći da su široka vrata i širok put koji vode u život, i da mnogi idu njime, a da su tesna vrata i uzak put koji vode u propast i da ima malo ljudi koji ga nalaze. Kada bi oni bili u pravu, onda Gospod ne bi rekao: „jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih“ (Lk. 14:24) i ne bi nazvao Crkvu „malim stadom“ (Lk. 12:32).

Sveti Luka (Vojno-Jasenecki) govori: „Nema naroda za koga ne bi zasijala svetlost Hristova. Setimo se da je Gospod uporedio Carstvo Nebesko sa mrežom bačenom u more, koja je uhvatila svaku vrstu ribe, koju: „kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje.“ (Mt. 13:48) Široko je bila bačena mreža Hristova nad čitavim ljudskim rodom, ali je veoma mnogo od uhvaćenog morao da izbaci kao loše. Ostalo je malo ali dragoceno stado Hristovo.

Zašto je tako malo vrednog ostalo u mreži Hristovoj? Zato što se čitav ljudski rod deli na dva, vrlo nejednaka dela: ogromnu većinu čine oni koji se u Svetom Pismu nazivaju „narodom zemlje“. To su oni za koje su najvažniji, čak jedino važni, interesi blagostanja u zemaljskom životu. A prema dobrima večnog života, u koji veruju ili malo ili nimalo, oni su ravnodušni. Duševno nastrojenje koje zahteva Gospod naš Isus Hristos u Svojim velikim zapovestima, blaženstvima, ne samo da im je potpuno strano, već im i smeta u dostizanju njihovih ciljeva zemaljskog blagostanja.“[19]

Autor ovih redova je imao priliku da boravi u Indiji. Jedna od pravoslavnih žena, Ruskinjâ koje žive tamo, rekla je u razgovoru da ne može da shvati zašto je skoro cela Indija sa milijardu stanovnika ostala ravnodušna prema propovedi Jevanđelja koja ovde postoji još od apostolskih vremena. Sledećeg dana sam razgovarao sa njenim mužem, Indusom. Kada se poveo razgovor da istina za čoveka mora da bude iznad svega, moj sagovornik je rekao da je za njega majka kao bog i da ako svakog Indusa pitaš šta je najvažnije u životu, on će navesti dve stvari: roditelje i veru. Ali ako ih staviš pred izbor: roditelji ili vera, sto procenata Indusa će izabrati roditelje. Pitao sam njegovu suprugu da li je zaista tako. Ona je potvrdila istinu njegovih reči. Tada sam joj rekao da se u njegovim rečima nalazi odgovor na njenu jučerašnju nedoumicu: „Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan.“ (Mt. 10:37)

Ideja o tome da tobože oko nas postoji mnoštvo najboljih, najbogoljubivijih ljudi koji samo zbog nekakvog besmislenog sklopa „objektivnih okolnosti“ nisu postali hrišćani – predstavlja fantaziju koja nema veze sa realnošću; fantaziju ugodnu za kabinetske profesore i one koji se većinom kreću u krugu ljudi slične ubeđenosti. Istinitost Gospodnjih reči o tome da većina bira put propasti, dokazuje se samim životom i svaki čitalac može da se ubedi u to eksperimentalnim putem. Ako izađete na ulicu i obratite se prolaznicima, predlažući im razgovor o istini, o Hristu, nije teško videti koliki procenat ljudi će se odazvati, a koliki će – pažljivo ili ne, ali potpuno svesno objaviti svoje neprihvatanje hrišćanske vere. Pravoslavni misionari koji se u praksi bave uličnom misijom, najmanje su podvrgnuti gore ukazanoj zabludi, jer im samo iskustvo dokazuje da ne samo onih koji se spasavaju, već čak i prosto zainteresovanih za sopstveno spasenje ima vrlo malo. Nije slučajno što sveti Grigorije Palama, govoreći o spasenju malobrojnih pravednih hrišćana među mnoštvom neverujućih i grešnih, navodi poređenje sa kopačem zlata koji ispira gomilu zemlje da bi našao zrnca zlata. U nekim periodima u jednim ili drugim narodima uopšte nema ni jednog zrnca zlata – tamo Gospod ne šalje kopače zlata.

 

3.1. Zbog čega je Bog stvorio one za koje je znao da se neće spasiti?

Na pitanje zašto postoje narodi koji ne žele da poznaju istinu, podroban odgovor daje prepodobni Amvrosije Optinski: „(Nedavno) krštenje (tatarskog) mule, obraćenje Lezginca Asana hrišćanstvu, prisajedinjenje Abisinca Pravoslavnoj Crkvi i nekoliko drugih sličnih primera, navelo nas je na misao da Bog ne čuva uzalud različita plemena i narode sa različitim zabludama u odnosu na jedinu Božansku istinu, zato što se, iako ne često, skoro iz svih postojećih plemena u različito vreme ljudi obraćaju istinskom hrišćanstvu. Sveti Jovan Zlatoust na jednom mestu govori: ͵Jedan koji ugađa Gospodu bolji je od gomile nečestivih.ʹ Znači, ako se iz mase nečestivih jedan obratio Gospodu, onda je za Gospoda i to dovoljno; i radi tog jednog koji se obratio, čuva celo pokoljenje od koga on potiče. Taj isti sveti Zlatoust ovu misao potvrđuje primerom pravednog i mnogostradalnog Jova, koji je potomak Isava koga je Bog odbacio… i drugim primerima. A ako neko pleme ili rod budu toliko nečestivi da od njih ne može da potekne ni jedan pravednik, onda će po rečima Psalama, to seme nečestivih biti istrebljeno.“[20]

Neki pitaju i zašto je Bog uopšte stvorio one za koje je znao da će Ga odbaciti i da će se naći u paklu. Na to pitanje su takođe odgovorili Sveti Oci, posebno je tom pitanju posvetio jednu svoju besedu sveti Grigorije Palama. On ukazuje da stvaranje slobodnih razumnih bića pretpostavlja i stvaranje onih koji će koristiti dobijeni dar slobode pogrešno i zato onaj ko postavlja slično pitanje „u suštini tvrdi da Bog nije trebalo da stvara razumno biće; jer čemu razum ako pri tom ne bi postojale sloboda volje i samovlasnost da se vrši izbor? A kako bi neko mogao imati samovlasnost i slobodnu volju, ako ne bi mogao, ukoliko želi, da bude i rđav? Ako se pak bez slobode volje ne može biti rđav, onda se svakako bez nje ne može biti ni dobar.“[21]

Zaista, ako bi Bog stvorio samo one koji će biti dobri i Njemu zahvalni, onda gde i u čemu bi bila sloboda? Postojanje onih koji će biti čeda večnog pakla jasnije od svega dokazuje istinitost božanskog dara slobode. To nas podseća na realnost i ozbiljnost našeg izbora i o našoj odgovornosti za taj izbor.

Sveti Otac takođe primećuje da ako bi Bog pri stvaranju stvorio samo one koji će izabrati dobro, a ne bi stvarao one koji će izabrati zlo, tada bi se pokazalo da bi mogući izbor nepostojeće tvorevine „svezao“, tj. ograničio realno delo Tvorca, što je i apsurdno i nedostojno Boga.

Drugi Sveti Oci su govorili da je Bog stvorio takve ljude i duhove po Svojoj milosti, zato što Njemu nije žao da daruje život i izliva milost čak i na one koji će se okrenuti od Njega. Upravo zato je Hristos mogao da nam kaže: „Ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima.“ (Lk. 6:35) Kada bi Bog stvorio samo one koji će biti dobri i zahvalni Bogu, ne bi mogao da nam kaže: „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?” (Mt. 5:46-47) U tom slučaju Bog bi bio sličan tim carinicima i neznabošcima.

Rasuđivanje da Bogu nije ugodno i nije praktično da stvara one koji će se okrenuti od Njega – jeste stav „carinika i neznabožaca“. To je sujetna ljudska logika. Međutim, Gospod govori: „Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi.“ (Is. 55:8) Sveti Grigorije pokazuje da je Bogu stran „statistički“ pogled na ljudski rod, kao na broj, na mnoštvo – za Boga su važne ličnosti, tako da čak i ako bi od svih ljudi „jedan jedini čovek na svetu bio dobar“ to bi u očima Božijim opravdalo stvaranje celog sveta i sveg ostalog roda ljudskog, „zato što je bolji jedan koji tvori volju Gospodnju, nego desetine hiljada bezakonika. Hoćemo li onima što ispiraju zlato iz zlatonosnog peska reći da ne treba tolike gomile zemlje prebirati zbog zrnaca zlata?… Tako dobrotoljublje i čovekoljublje Božije postaju još očigledniji: iako postoje ljudi koji brinu za svoje spasenje, malo ih je u poređenju sa mnoštvom onih koji se ne spasavaju. Bog je sazdao sav ljudski rod i, bez obzira na to što će malo ljudi biti izabrano, On je po preizobilju Svog čovekoljublja pozvao sve (ljude).“[22]

Iz tih istih razloga je Bog Koji je stvorio duhove i ljude, za koje je znao da će se dobrovoljno okrenuti od Njega, izabrao Sebi u apostole i Judu za koga je znao da će Ga izdati.

  1. Govoriti da će inoverni, jeretici i raskolnici poginuti predstavlja neoprostivu drskost, pošto to može da odluči samo Bog.

Na ovakvu i slične primedbe često možemo da naiđemo. Njom modernisti žele da primoraju protivnike da zaćute, predstavljajući ih kao drske i gorde sudije.

Međutim, ponavljajući često istinu izraženu u Svetom Pismu i Predanju da je spasenje samo u Hristu i Telu Njegovom – Pravoslavnoj Crkvi, pravoslavni hrišćani uopšte time ne „prestižu Sud Božiji“ već govore o tom Sudu ono što je o njemu već otkrio Bog: „Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jn. 15:6) „Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu.“ (Jn. 3:36) „Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca… Koji vjeruje u Sina Božijega ima svjedočanstvo u sebi; koji ne vjeruje Bogu načinio ga je lažom, jer nije vjerovao svjedočanstvu kojim je Bog posvjedočio o Sinu svojemu… Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života.“ (1 Jn. 2:23; 5:10,12)

Ne „usuđujemo“ se mi, već je Hristos tako rekao, a On je Istina i u Njemu nema nikakve laži. Vera Crkve u poslednji Sud se uopšte ne ograničava samo tvrdnjom da će takvog suda i biti, već u sebe uključuje i osnovne kriterijume po kojima će se on dogoditi – najvažniji od njih je svesno prihvatanje Hrista.

  1. Ako se nehrišćani ne mogu spasiti pošto ne veruju u Hrista i nisu primili Krštenje, zar se onda neće spasiti rimokatolici, protestanti i takozvani „nehalkidonci“? Jer su svi oni kršteni i veruju u Hrista kao u Boga.

Sveto Pismo direktno govori da oni koji se predaju „jeresi… neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21). „Jeres“ ne predstavlja ruganje, to je reč koja označava povredu dogmata vere. Jeres je laž ili o Bogu ili o delu spasenja koje je On izvršio, a pošto je Bog Istina (vidi Jn. 14:6, 3:33), a spasenje predstavlja sjedinjenje sa Bogom onda je jeretiku nemoguće da se spasi, kao što je nemoguće da se laž sjedini sa istinom.

Još je učenik apostola Jovana, sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac pisao: „Ne varajte se, braćo moja, domokvaritelji neće naslediti Carstva Božijeg. Jer ako su pomrli oni koji su to činili po telu (= Judeji), koliko će više (umreti) kad neko zlom naukom kvari veru Božiju, za koju Isus Hristos bi razapet? Takav će, postavši nečist, otići u oganj neugasivi, kao i onaj koji ga sluša.“[23]

Prepodobni Antonije Veliki govori: „Ko nema pravu veru, taj priprema hranu crvima koji ne spavaju i žrtvu knezu adskih tamnica; njegov duh je tuđ večnom životu.“[24] A po rečima svetog ave Agatona: „Jeres je otuđenost od Boga. Jeretik se odlučuje od Boga živog i istinitog, i pribraja se đavolu i anđelima njegovim. Odlučen od Hrista već nema Boga, Koga bi mogao da umoli za svoje grehe i u svakom pogledu je poginuo.“[25]

To isto vidimo i kod svetog Jovana Zlatousta: „Spasenje je u Hristu. No to spasenje pripada jedino Crkvi, i niko ne može van Crkve i vere biti zajedničar Hristu, niti se spasti. Svesni toga, mi znamo da bezbožne jeresi nemaju nikakve nade na spasenje, jer nemaju ni najmanjeg opštenja sa Hristom.“[26]

Upravo nepomirljiva i samopožrtvovana borba Svetih Otaca sa jeresima koju vidimo tokom cele istorije Crkve, objašnjava se činjenicom da je za Oce pitanje Pravoslavlja ili jeresi bilo pitanje života i smrti – večnog života i večne smrti. Zato se oni nisu bojali što njihova borba sa jeresima može izazvati smutnju u Crkvi i društvu, i radi spasenja ljudi od, za dušu pogubnih, jeresi oni nisu žalili ni zdravlje, ni sopstveni život – odlazili su u tamnicu, na mučenje i ruganje, nekima su zbog te borbe odsecali telesne ekstremitete, a neki su gubili i sam život.

U crkvenom Predanju postoje svedočanstva o pogubnosti jeresi, dobijena direktnim otkrovenjem od Boga. Na primer, u žitiju svetog Kirijaka Otšelnika piše kako jednom svetom starcu „dođe neki brat stranac iz zemlje Daraske, po imenu Teofan, da bi se sa njim posavetovao u vezi bludnih pomisli, koje su ga mučile. Starac je počeo da ga savetuje i rečima utvrđuje u celomudriju i čistoti. Kako su ove reči veoma koristile bratu, on reče starcu:

͵Gospodine avva, tako bih želeo da ostanem kod tebe, ali moram da se vratim u svoju zemlju, jer tamo održavam bogoslužbeno opštenje sa nestorijancima.ʹ

Čim je starac čuo za Nestorijevo ime bilo mu je veoma žao brata zbog njegove zablude i savetovao ga je i molio da napusti ovu opasnu jeres i da se prisajedini svetoj Katoličanskoj i apostolskoj Crkvi. Još mu je rekao da nema pravog spasenja bez pravilnog poimanja vere, da je Presveta Djeva Marija Bogoroditeljnica, znači Bogorodica. Tada brat reče starcu: ͵Nesumnjivo, gospodine avva, sve jeresi isto kažu da ako čovek ne učestvuje u njima putem bogoslužbenog opštenja, ako se ne pričešćuje kod njih, nemoguće mu je da se spase. A šta ja jadan da radim? Pomolite se Bogu da mi Sam On otkrije koja vera je prava.ʹ

Starac je radosno prihvatio ovaj predlog.

͵Ostani ovde u mojoj keliji i ja se nadam da će ti Božija milost ukazati na pravu veru.ʹ

Ostavivši brata u svojoj keliji starac ode na Mrtvo More da se pomoli za njega. I zaista, u podne narednog dana, taj brat, boraveći u starčevoj keliji, ugleda osobu strašnog izgleda kako mu se približava i govori:

͵Dođi i vidi istinu.ʹ

Onda ga uze i odvede na mesto veoma mračno i prljavo, koje je svo gorelo u vatri, a usred te vatre pokaza mu jeretike: Nestorija i Teodora od Mopsuestije, Evtihija Monofizita i Apolinarija, Evagrija i Didima Slepog, Dioskora Kopta i Sevira, Arija i Origena i još neke druge, i reče mu onaj koji ga je doveo:

͵Ovo mesto je pripremljeno za jeretike i one koji ne poštuju Presvetu Bogorodicu, kao i za sve one koji ove jeretike slede. Ako se tebi dopada ovo mesto ostani u učenju jeretičkom. Ako li ne želiš da iskusiš ovaj pakao, prisajedini se svetoj Katoličanskoj Crkvi kojoj pripada i o kojoj uči starac Kirijak. Jer, kažem ti, ako čovek zadobije sve vrline, a ne ispoveda pravilnu veru, on će se zacelo obreti u ovom mestu muke.ʹ Nakon toga je anđeo postao nevidljiv, a Teofan je požurio da se obrati Pravoslavnoj Crkvi.“[27]

Slično svedočanstvo postoji i u žitiju prepodobnog Joanikija Velikog. On je bio vaspitan u jeresi ikonoboraca i revnosno se podvizavao u ispunjenju jevanđelskih zapovesti. Jednom prilikom je video anđela koji mu je rekao: „Čedo Joanikije, ako se nazivaš hrišćaninom, zašto onda prezireš ikonu Hristovu? Uzalud su svi tvoji vrlinski podvizi, ako nemaš prave vere.“[28] Nakon ovoga Joanikije je postao pravoslavan.

Takođe se u žitiju prepodobnog Vasilija Novog govori da je njegovoj učenici, blaženoj Teodori Carigradskoj, anđeo pri prolasku kroz mitarstva rekao: „Znaj još i ovo: ovim putem ulaze, i istjazavaju se, samo oni koji su verom i svetim krštenjem prosvećeni; a nevernici, neznabožni, idolopoklonici, i Saraceni (muslimani), i svi tuđi Bogu, ovamo ne dolaze. Jer još za života u telu oni su dušama svojim pogrebeni u adu, i kada umiru, đavoli im odmah bez ikakvog ispitivanja uzimaju duše, kao svoj vlastiti udeo, i nizvode ih u ponor pakla.“[29]

 

5.1. Ali, Crkva priznaje tajne nekih jeretika?

Često pitanje o spasenju jeretika povezuju sa pitanjem priznanja tajni od strane Crkve u raznim nepravoslavnim zajednicama. Što se tiče pitanja o njihovoj ne(validnosti), u Predanju Pravoslavne Crkve ono nije konačno rešeno. Neki Sveti Oci su govorili da jeretici nemaju Tajne, a neki su govorili da ih imaju. Ovo razilaženje je zabeleženo još u trećem veku između sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog i svetog Stefana Rimskog.

Sveti Kiprijan je smatrao da van Crkve ne može biti nikakvih Tajni i zato je govorio da je ljude koji se obraćaju Crkvi, krštene jeretike ili raskolnike, neophodno krstiti ponovo. Sveti Stefan je smatrao da ih Crkva može primiti i bez toga, priznavši ono što je ranije izvršeno kao Tajnu, ako je bila izvršena pravilno.

To što je na Vaseljenskim Saborima Crkva odlučila da prima neke jeretike bez ponovnog krštenja, može da se oceni kao priznanje stava koji je imao sveti Stefan. Međutim, ovo nije toliko jednoznačni stav, ako se uzme u obzir mišljenje sveštenomučenika Ilariona (Trojickog) koji je govorio da se Tajna Krštenja ne ponavlja nad jeretikom koji se obratio ne zato što Crkva priznaje Tajne koje su jeretici izvršili, već zato što Gospod pri sjedinjenju jeretika sa Pravoslavnom Crkvom na nevidljivi način ispunjava blagodaću Krštenje i druge Tajne (hirotoniju, ako se govori o kliriku te zajednice, u kojoj se čuva apostolsko prejemstvo).

Mišljenje o tome da van Crkve ne može biti nikakvih Tajni iznosili su, pored svetog Kiprijana, prepodobni Teodor Studit, prepodobni Nikodim Svetogorac, sveti Ignjatije Brjančaninov, sveštenomučenik Ilarion Trojicki, sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk i prepodobni Justin Popović. Postojanje Tajni kod jeretika, pored svetog Stefana, priznavali su Sveti Oci kao što su blaženi Avgustin, prepodobni Vikentije Lerinski, sveti Tarasije Konstantinopoljski[30], blaženi Teofilakt Bugarski[31], sveti Filaret Moskovski[32] i sveti Nikolaj Japanski[33].

Međutim, svi Sveti Oci, kako oni koji priznaju, tako i oni koji ne priznaju validnost tajni koje se vrše van Crkve, bili su saglasni u tome da jeretici (isto kao i raskolnici) ne mogu da se spasu. Navešćemo kao potvrdu reči dva najsnažnija predstavnika obe tačke gledišta o validnosti ili nevalidnosti jeretičkih tajni.

Sveti Kiprijan piše: „Van Crkve nema života: dom Božiji je jedan i niko ne može da se spasi bilo gde osim u Crkvi… čovek koji se nalazi van Crkve mogao bi da se spasi samo u slučaju da se spasio neko od onih koji su se nalazili van Nojevog kovčega.“[34]

Blaženi Avgustin piše: „ovi ljudi mogu imati tajnu krštenja, koju, kada prilaze Sabornoj Crkvi, ni na koji način ne treba poricati u njima ili im je predavati kao da je nemaju. Međutim, mi pri tom tvrdimo da ne treba čvrsto da se nadaju na svoje spasenje, iako ne odbacujemo ono što po našem priznanju oni dobijaju; naprotiv, oni treba da prepoznaju da im je neophodno da uđu u zajednicu jedinstva pomoću veza ljubavi, bez koje mogu imati šta god žele, iako sveto i dostojno poštovanja samo po sebi, a pri tom sami biti ništa, učinivši time manje dostojne nagrade večnog života, što su se manje koristili darovima koje su dobili u prethodnom životu.“[35] U desetoj glavi tumačenja Simvola Vere on piše: „Sve se može imati van Crkve, osim spasenja. Mogu se imati Tajne… Jevanđelje… vera u Oca i Sina i Svetoga Duha i propovedati se ta vera, ali nigde sem Vaseljenske Crkve se ne može naći spasenje.“ A u delu „Protiv Kreskonija“ pisao je da raskolničko krštenje ne donosi onome koji ga prima opravdanje, već osudu jer jeretici i raskolnici nemaju ljubavi. U raskolu presahnjuje ljubav, a u čoveku koji je lišen ljubavi, Duh Sveti ne može da obitava.

Iz ovoga se dobro vidi koliko je neosnovan pogled onih koji smatraju da ako postoje tajne, onda znači da neizostavno postoji i spasenje, jer samo po sebi učešće u tajnama nikoga ne spasava automatski. Takva automatska veza „ako postoje tajne, postoji i spasenje“ ne postoji ne samo u odnosu na jeretike, već ni u odnosu na čeda Crkve. O tome svedoče reči molitve pred Pričešće: „da mi ne bude na sud ili na osudu Pričešće“ i reči sveštenika pred Ispovest: „ako šta sakriješ, dupli greh imaš“, kao i reči prepodobnog Jovana Damaskina: „čovek koji sa lukavstvom pristupa Krštenju, pre će biti osuđen, nego što će imati korist.“[36]

Dakle, ko pristupa Tajni u stanju nepokajanog greha, tome ne samo da neće poslužiti na spasenje, već, naprotiv, na još veću osudu. To se tiče i ljudi koji nepokajani prebivaju u smrtnom grehu jeresi.

Članovi Crkve nisu povezani samo jedinstvom Tajni i molitvi (inače bi svako ko priđe Čaši, čak i nekršten, automatski postajao član Crkve i spasavao se), već i jedinstvom istine i jedinstvom ljubavi. Ako neko odstupa od jedinstva istine, kao jeretici, ili od jedinstva ljubavi, kao raskolnici, postaje tuđ Crkvi, neprijatelj Crkve.

Krštenje je neophodan uslov za spasenje, ali ne i jedini. Pored Krštenja neophodna je i prava vera. Jeretici ne ginu zato što nisu kršteni, već zato što prebivaju u smrtnom grehu jeresi. Upravo ih ovaj greh ubija. One tajne koje kod njih vrši Gospod – ako dopustimo da one postoje – prizivaju ih u istinsku Crkvu, Crkvu Pravoslavnu. Ako se jeretici ne odazovu takvom prizivu, onda ih te tajne ne samo neće spasiti, već štaviše, poslužiće kao povod za njihovu veću osudu u poređenju sa muslimanima, budistima, itd.

 

5.2. Da li su uopšte rimokatolici, protestanti i „nehalkidonci“ jeretici?

Neki autori u vezi sa ovim dozvoljavaju sebi da tvrde da rimokatolici i protestanti tobože nisu jeretici, zato što navodno nije bilo sabora koji bi osudio njihova lažna učenja kao jeresi, a njih kao – jeretike. Slične tvrdnje su istorijski neosnovane.

Na Konstantinopoljskom saboru 1583. godine koji je održan zbog prozelitske delatnosti rimokatoličkih misionara među pravoslavnim stanovništvom, donete su odluke o predavanju anatemi onih koji „ne ispovedaju srcem i ustima… da Sveti Duh ishodi samo od Oca… ko govori da je Gospod naš Isus Hristos na Tajnoj Večeri koristio presni hleb… (ko veruje) u čistilište… ko govori da je papa glava Crkve“. Ovu odluku potpisali su Konstantinopoljski, Aleksandrijski i Jerusalimski patrijarsi kao i episkopi – članovi njihovih Sinoda.

U „Okružnoj poslanici Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve svim pravoslavnim hrišćanima“ iz 1848. godine govori se: „Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva … sada opet saborno vapije da ovo novouvedeno mišljenje, kao da Duh Sveti od Oca i Sina ishodi, jeste suštinski jeres, i da njegovi sledbenici, ma ko oni bili, jesu jeretici… a zajednice koje oni obrazuju jesu jeretičke, i da je sa njima svaka duhovna zajednica od strane dece pravoslavne katoličanske Crkve bezakona.“[37]

Ovu poslanicu potpisala su četiri patrijarha – Konstantinopoljski, Aleksandrijski, Antiohijski, Jerusalimski kao i članovi njihovih Sinoda. Značajno je što se u samom tekstu ova odluka predstavlja kao saborna odluka. Ovo rešenje se ne odnosi samo na rimokatolike, pošto o ishođenju Duha od Oca i Sina do sada zvanično uči ogromna većina protestanata.

Profesor Simatis nabraja dvadeset pravoslavnih sabora od XI do XIX veka na kojima je u određenoj meri osuđen rimokatolicizam.[38]

Osuda osnovnih karakterističnih stavova protestantizma izrečena je na Jaskom saboru 1643. godine i kasnije na Jerusalimskom saboru 1672. godine koji protestante naziva „očiglednim jereticima“, „potpuno odbačenim od cele Vaseljenske Crkve“.

Što se tiče savremenih sledbenika monofizitizma, koji se nazivaju „nehalkidoncima“, njihove zablude su osuđene kao jeresi još ranije, na vaseljenskim Saborima. Ponekada se može naići na tvrdnje o tome da su navodno po veri savremeni „nehalkidonci“ pravoslavni, i da već ne ispovedaju monofizitsku jeres, ali to ne odgovara realnosti. U svojim ispovedanjima vere oni, kao i ranije, pišu da je u Hristu jedna priroda i, kao i ranije, one koji su izmislili monofizitsku jeres poštuju kao Svetitelje.[39] Isto vidimo i u vezi sa nestorijancima koji su ostali jeretici do danas.

Sveti Oci su potpuno jasno govorili o tome da su rimokatolici – jeretici. Navešćemo samo nekoliko citata kao potvrdu:

„Odbacili smo od sebe Latine, ne iz nekog drugog razloga, nego što su oni jeretici.“[40] (sveti Marko Efeski)

„To da su Latini jeretici, ne traži neke posebne dokaze… i mi se od njih odvraćamo kao od jeretika, nalik na arijance, savelijance ili duhoborce makedonijane.“[41] (prepodobni Nikodim Svetogorac)

„Latini nisu hrišćani… Latinstvo je palo u bezdan jeresi i zabluda… Ono leži u tom bezdanu bez bilo kakve nade na ustajanje.“[42] (prepodobni Pajsije Veličkovski)

„Naša Pravoslavna Crkva smatra rimokatolike jereticima.“[43] (prepodobni Makarije Optinski)

„Rimska crkva je odavno skrenula u jeres i novotarije… i uopšte ne pripada Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.“[44] (prepodobni Amvrosije Optinski)

„Latinska jeres je najgora od svih jeresi… jer ona od Hrista vodi čoveku, uči ga da umesto u Hrista, veruje u čoveka – papu.“[45] (sveštenomučenik Andronik Nikoljski)

Patrijaršijska i Sinodalna poslanica iz 1895. godine direktno govori da je rimokatolicima, da bi dostigli spasenje, neophodno da priđu Pravoslavlju: „Zapadna Crkva je od desetog veka naovamo uvukla kroz papstvo u sebe razna strana i jeretička učenja i novaćenja, te se tako otcepila i udaljila od Istočne i Pravoslavne Hristove Crkve. I kolika je nužda vašeg povratka i pristupanja starim i nepovređenim učenjima Crkve radi postignuća željenog u Hristu spasenja.“[46]

Drevni i savremeni Sveti Oci iznosili su misao o pogibiji jeretika tj. rimokatolika, protestanata i monofizita. Sveti Tarasije Konstantinopoljski u pismu jermenskom katolikosu je pisao: „sada se kajem što… sam ćutao i nisam se protivio jeresi; i tvrdim da vam je nemoguće da se spasite, ako budete prebivali u jeresi.“[47] Prepodobni Teodosije Pečerski je svedočio: „A koji žive u drugoj veri: katoličkoj, muslimanskoj, ili armenskoj (monofiziti) – oni neće videti život večni.“[48]

Prepodobni Maksim Grk je luterane nazivao „naslednicima geene.“[49] Sveti Jovan Kronštatski je pisao: „Nečestivi neće videti Slave Tvoje, Hriste, tj. neverujući, oni koji ne prilaze Crkvi, rimokatolici… luterani… i reformisti, Jevreji, muslimani, svi budisti, svi neznabošci.“[50] Takođe je prepodobni Varsonufije Optinski govorio svojim čedima da je „za spasenje neophodno da se bude član Pravoslavne Crkve. U sadašnje vreme se razvejalo mnoštvo sekti… Prišla mi je nedavno jedna žena u velikoj muci: njen muž je izdao Pravoslavlje, prešao u baptiste i ostavio je sa malom decom.

Pita: ͵…šta će biti sa njim?ʹ ͵Poginućeʹ, odgovaram, ͵ako se ne vrati Pravoslavlju.ʹ

Ponekada mi prilaze sektaši: ͵…Evo mi verujemo u Hrista… od Crkve smo otišli, ali se ipak nadamo spasenju.ʹ

͵Sujetna je vaša nada, van Crkve je nemoguće spasenjeʹ, odgovaram.

Ljudi koji se nalaze u Pravoslavnoj Crkvi, idu istinitim putem ka Carstvu Nebeskom. Plivaju po moru ovoga sveta u lađi gde je kormilar – sam Hristos. Ljudi, koji van Crkve streme da preplivaju ovo more na jednoj dasci, što je naravno nemoguće, ginu bespovratno.“[51]

 

5.3. Ali neki od ruskih Svetitelja poslednjeg vremena nisu odgovarali određeno na pitanje o spasenju ili pogibelji jeretika?

Pri objektivnom razmatranju pitanja nemoguće je ograničiti se samo na svedočenja koja služe kao potvrda naših misli. Neophodno je reći da su neki ruski Svetitelji XIX veka na pitanje o mogućnosti spasenja rimokatolika i protestanata odgovarali neodređeno. Pre svega vole da citiraju reči svetog Teofana Zatvornika koje su bile odgovor na pitanje supruge tambovskog gubernatora o spasenju rimokatolika: „Ne želim da sudim da li će se spasiti rimokatolici – jedno znam: ako ostavim Pravoslavlje i idem u latinstvo – bez sumnje ću poginuti.“[52]

Može se takođe navesti i odgovor svetog Nikolaja Japanskog na slično pitanje o spasenju rimokatolika i protestanata: „Čvrsto smo uvereni samo u to da osim kroz Hrista nema drugih vrata u Carstvo Nebesko, kao i da je pred nama pravi put tim vratima. Ali da li se može ući na ta vrata okolnim putevima, mi ne znamo i ostavljamo Bogu da sudi o tome.“[53]

Iznosimo nekoliko primedbi vezanih za ove izreke.

Kao prvo, nije korektno razmatrati odbijanje svetitelja Teofana da sudi o pitanju spasenja rimokatolika kao dokaz tvrdnje da će se rimokatolici spasiti. Isto kao i „ne znam da li će se spasiti“ svetog Nikolaja razmatrati kao dokaz pozicije sledbenika lažnog učenja o mogućnosti spasenja van Crkve.

Kao drugo, ako mi, želeći da bolje shvatimo stav svetih Teofana i Nikolaja, navedemo i njihove druge izjave, videćemo još manje osnove da se oni predstavljaju kao sledbenici mišljenja da navodno van Pravoslavne Crkve ima spasenja. Kod svetog Nikolaja Japanskog, kao što se vidi iz njegovih dnevnika, stavovi su se vremenom menjali, i u kasnijim periodima se susreću prilično oštre izjave: „Rimokatolicizam je otrov sveta, i predstoji mu isto ono što je bilo i sa Arijevom jeresi, tj. nestajanje iz sveta. Protestantizam nije manje od njega… i njegov udeo je isti.“[54] „Protestantizam je jama u koju ako čovek dobro upadne, nema mu spasenja!“[55]

Što se tiče svetog Teofana Zatvornika, on je potpuno jasno učio da je samo Pravoslavna Crkva istinita Crkva, da van Nje nema Hrista, nema istine, nema spasenja: „ne treba lutati pogledom tamo-vamo da bi se videlo gde je istina… Van Pravoslavne Crkve nema istine. Ona je jedina verna čuvarka svega što je Gospod zapovedio preko svetih Apostola, i zato je ona prava Apostolska Crkva. Drugi su izgubili Crkvu Apostolsku i … smislili da sami izgrade takvu crkvu i podigli su je i takvo joj ime i dali. Ime dali, a suštinu nisu mogli da prenesu, jer je Apostolsku Crkvu sazdao Gospod Spasitelj po blagoslovu Oca… I to jeste naša Pravoslavna Crkva.“[56] „Ovde je Hristos, u našoj Pravoslavnoj Crkvi i u nekoj drugoj Ga nema. I ne traži, jer nećeš naći.“[57] „Sveta Pravoslavna Crkva jeste riznica spasenja. Šta god ti je potrebno za spasenje – sve ćeš naći u njoj i samo u njoj. Mimo nje i Sam Gospod ne daje ta dobra… Postavši Glava Crkve, On ne deluje drugačije na spasenje naše sem kroz telo Svoje. I ne traži drugi pristup do Njegovih riznica spasenja. Takvog pristupa nema.“[58]

Poznate su i reči Svetitelja u kojima on poredi nepravoslavne „crkve“ sa različitim stadijumima smrtonosne bolesti: „Kod papista su sve Tajne povređene i izopačena mnoga spasavajuća sveštenodejstva. Papizam predstavlja pluća sa krastama ili gnojem. Kod luterana je veliki deo Tajni i sveštenodejstava odbačen, izopačen i u suštini i u formi. Oni su nalik onima kojima su zagnojene tri četvrtine pluća, a ostatak se raspada. Bliski njima, ali još povređeniji su – naši raskolnici… Svi takvi ili ne dišu ili ne dišu u potpunosti, zato predstavljaju raspadnuta telesa ili presahnjuju kao ljudi kod kojih su grudi raspadnute.“[59]

Koliko god čudno bilo, čak i ove reči sledbenici razmatranog lažnog učenja ponekada predstavljaju kao da su one navodno potvrda njihove tačke gledišta, iako reči „raspadnuta telesa“ uopšte ne predstavljaju sinonim za reči „oni koji se spasavaju“. Na drugom mestu Svetitelj direktno govori: „raskolnicima i svim otpadnicima od Svete Crkve nema spasenja.“[60]

Na kraju, kao treće, radi praćenja tendencije kod nekih ruskih duhovnih autora XIX veka da neodređeno odgovaraju na pitanje o mogućnosti spasenja rimokatolika i protestanata, postoji podrobno objašnjenje prepodobnog Amvrosija Optinskog. Objasnivši nemogućnost spasenja sledbenika drugih veroispovedanja, sveti Starac piše: „zašto se u Rusiji otvoreno ne  propoveda ova istina? Odgovor je vrlo jednostavan i jasan. U Rusiji je dopuštena verska tolerancija i inoverni kao i pravoslavni zauzimaju važne dužnosti… Čim duhovno lice počne otvoreno da propoveda da van Pravoslavne Crkve nema spasenja, inoverni na visokim položajima počinju da se vređaju. Zbog takvog položaja rusko pravoslavno sveštenstvo kao da je steklo naviku i ukorenjenu osobinu da o ovom predmetu govori neodređeno. A možda su i neki zbog svagdašnjeg kontakta sa inovernima, i još više zbog čitanja njihovih knjiga počeli snishodljivo i da misle u vezi sa nadom spasenja i drugim veroispovedanjima.“[61]

 

5.4. Emotivni argument – „inoslavni mučenici“

Ponekad sledbenici ubeđenja da se jeretici mogu spasiti, navode kao primer rimokatoličke ili protestantske misionare koje su ubili inoverni i pitaju: „zar se čak i za njih, koji su postradali za Hrista do smrti, usuđujete da kažete da će u budućem veku biti odvojeni od Hrista?“

Ovaj argument je u suštini nemoguće suprotstaviti jasnim rečima Apostola i Svetih Otaca o pogubnosti jeresi. On prosto udara na emocije, odvodeći diskusiju iz sfere razuma u sferu ličnih osećanja i sentimentalnosti.[62]

Odgovarajući na ovaj argument, nema potrebe da se smišlja nešto novo, dovoljno je podsetiti se reči sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog: „Ako ljudi ne čuvaju savez i najiskreniju zajednicu sa Crkvom, čak i ako bi sebe predali na smrt za ispovedanje imena Hristovog, greh njihov se neće oprati ni samom krvlju. Neizgladiva i teška krivica razdora se ne očišćuje čak ni stradanjima. Onaj ko se nalazi van Crkve ne može da bude mučenik.“[63] Takođe, 34. pravilo Laodikijskog Sabora koje glasi da „nikakav hrišćanin ne sme ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, to jest jeretičkim, ili koji su pre jeretici bili; jer su ovi udaljeni od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.“[64]

Mogu se navesti i reči prepodobnog Amvrosija Optinskog: „treba li se diviti umišljenom usrđu i samopožrtvovanju ovih delatnika, tj. latinskih misionara i milosrdnih sestara? To su najžalosniji propovednici. Oni se ne trude da obraćaju i privode ljude Hristu, već svom papi.“[65]

Zaista, iako se i među zapadnim misionarima ponekada mogu susresti snažni primeri samopožrtvovanja, u celini, u misijama jeretika ima mnogo toga što ne odgovara Jevanđelju ili mu direktno protivreči. Sveti Nikolaj Srpski je govorio da su u Indiji misionari u mnogome diskreditovali hrišćanstvo uopšte: „Jer vera bez iskrenosti nije vera nego kuga. Kuga duhovna. To mi vidimo ovde na rimokatoličkim i protestantskim misionarima.“[66] Prepodobni Amvrosije Optinski podseća da u muslimanskim zemljama rimokatolički i protestantski misionari pre svega propovedaju ne među muslimanima, već među pravoslavnima koji žive tamo, stremeći da ih udalje od istinske vere. Slične primere u Japanu navodi i sveti Nikolaj Japanski.

Nasilna smrt nekih rimokatoličkih i protestantskih misionara može dati povod za iskreno sažaljenje zbog njihovog stradanja i kraja, ali ne može da nas natera da zaboravimo na procep između istine i laži, priznavši da, pri nekim okolnostima, možemo smatrati jeres za beznačajnu sitnicu koja ne utiče na spasenje čoveka.

Čovek koji je nepravilno zapisao adresu i krenuo na put neće doći do mesta gde je krenuo, čak ako na putu bude postradao. Takođe čovek koji se rukovodi lažnim predstavama o Bogu neće stići do Boga, pošto laž ne privodi istini, već, naprotiv, udaljava od nje. Da, jako je žao ljudi koji su, poverovavši lažnom opisu, umesto očevog doma upali u blato. Ali ako mi, predavši se sentimentalnim osećanjima, kažemo: „hajde da one koji su se zaglibili u blato smatramo za ljude koji su dostigli očev dom“, samim tim ćemo povrediti sebe tom lažju i nikako nećemo pomoći poginulima.

Svedoci principijelne razlike između Pravoslavlja i jeresi su naši Mučenici koji su postradali od ruke jeretika kao, na primer, Zografski mučenici, koji su živi spaljeni zbog odbijanja da se poklone papi rimskom; Kantarski mučenici koji su iz istog razloga ubijeni na Kipru; Podljaški mučenici koje su ubili rimokatolici u Poljskoj i mnogi, mnogi drugi.

Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac, odlazeći na kaznu u Rim, u jednom od svojih poslanica, osuđujući jeretike-dokete, nekoliko puta pita: „Ako su oni u pravu, zašto ja onda trpim stradanja?“ Sećajući se mučenika, koji su poginuli od ruke jeretika, želimo da pitamo: ako jeres ne predstavlja prepreku za spasenje, zašto i zbog čega su postradali svi ti Mučenici? Zašto ih je Crkva proslavila?

 

5.5. A šta sa običnim inoslavnim ljudima, koji čak ne znaju osobenosti dogmatike sopstvenih crkava?

Može se čuti i sledeće pitanje: „Razumljivo je zašto ginu jeresijarsi i ljudi koji su, znajući za Pravoslavlje, svesno istrajavali u jeresi. Ali da li se može govoriti o sličnom udelu običnih rimokatolika i protestanata koji možda uopšte ne znaju za Pravoslavlje niti o razlikama između vere svojih „crkava“ i Pravoslavne vere?

Zaista, nemoguće je izjednačiti tvorce i ideologe jeresi sa onima koji su sebe pribrajali jednoj ili drugoj jeretičkoj zajednici prosto „po rođenju, veroispovedanju“, koji se uopšte nisu zanimali dogmatikom, između ostalog i veroučenjem sopstvenog veroispovedanja. Ne možemo reći da je krivica jednih i drugih ista, ali iz toga ne sledi da drugi ne snose baš nikakvu krivicu.

U tim istim rimokatoličkim i protestantskim narodima nalazili su se i do sada se nalaze i takvi obični vernici koji, međutim, živo se interesujući za veru Crkve, čuju za Pravoslavlje i ulažu napore – ponekada i velike – da postanu čeda Pravoslavne Crkve. Njih nema mnogo, ali oni postoje. Zašto su oni mogli da prođu put do Pravoslavne Crkve, a drugi, nalazeći se u istim uslovima – nisu? Zato što nisu tražili istinu, nisu osećali glad za Boga. Nisu znali za razlike svoje nominalne vere od Pravoslavlja ne zato što nisu ispovedali pravoslavne dogmate, već zato što su inače bili ravnodušni prema dogmatima i veru doživljavali kao jedan od dopunskih priloga za život. Njihov unutrašnji pogled je bio usmeren na zemaljsko i privremeno. Naravno, oni su priznavali Boga i ispunjavali neophodne obrede, ali srž njihovog života nije bilo samopožrtvovano sledbeništvo za Hristom, već želja da steknu „jednostavnu ljudsku sreću“. Zbog toga su oni postali slični onima koji su na poziv Gospoda pažljivo odgovorili: „Kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me“, „Oženih se, i zato ne mogu doći“ (Lk. 14:19-20). Time su zaslužili osudu od Gospoda: „nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere.“ (Lk. 14:24) Oni su „ljudi zemlje“ o čijem udelu je govorio sveti Luka (Vojno-Jasenecki) u gore navedenim rečima.

Koliko god to žalosno bilo, nekim ljudima zabluda koju razmatramo u ovoj knjizi upravo predstavlja prepreku da priđu Pravoslavlju. Autoru ovih redova poznato je nekoliko primera rimokatolika koji žive u Evropi (i jedan koji živi u Svetoj Zemlji) koji su se, kao rezultat sopstvenih bogoslovskih traganja, ubedili da je istina na strani Pravoslavne Crkve u svim njenim razlikama od rimokatoličke crkve. Oni ljube Pravoslavlje, priznaju njegovu istinitost, ali ih od prelaska u Pravoslavnu Crkvu zadržava upravo taj, svuda na Zapadu rasprostranjen, stav da će se „spasiti svi dobri ljudi nezavisno od njihove vere“. I pošto im se čini da to ne utiče na spasenje, oni ostaju članovi rimokatoličke crkve.

  1. A šta ako inoverni i jeretici na neki mističan način ulaze u Crkvu?

Gospod naš Isus Hristos koji je rekao: „Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći“ (Jn. 10:9), rekao je takođe da „Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mjestu, on je lopov i razbojnik“ (Jn. 10:1). Sledbenici ove zablude su se potrudili da smisle ne malo intelektualnih shema „prelaska na drugom mestu“ u tor ovčiji za one koji u svom životu nisu poželeli da uđu tamo kroz Hrista.

Mnogi od njih se slažu: naravno, spasenje je samo u Hristu, ali među hrišćane upisuju „sve dobre ljude svih religija“, koji tobože pod vidom Alaha, Bude, čak i idola poštuju Hrista, samo ne znaju da to rade. Mnogi govore: da, bez Pravoslavne Crkve nema spasenja, ali tu odmah dodaju, da mi navodno ne možemo da znamo gde se završavaju granice Crkve i zato u čeda Crkve ubrajaju skoro sve ljude u svetu.

Autor ovih redova je imao prilike da na primer čuje takvu ideju: postojali su u Crkvi izuzetni slučajevi krštenja peskom (u nedostatku vode). Zašto onda ne bismo dopustili i „krštenje vazduhom“ koje se vrši nad „svim dobrim ljudima“ neprimetno za njih same, zbog njihovih dobrih dela? Na ovo je odgovor očigledan. Bog je dao čoveku dar razuma i dar slobode ne da bi se oni prenebregavali. U slučaju Krštenja peskom je postojalo sve ono što postoji u običnoj Tajni Krštenja, izuzev vode. Postojala je vera u Hrista kao u Spasitelja, postojala je svesna želja krštenog da postane hrišćanin, postojao je poseban poredak službe koje je izvršilo opunomoćeno lice u saglasnosti sa poretkom koji je ukazao Sam Gospod (vidi Mt. 28:18). A „krštenje vazduhom“ bez ličnog izbora „krštenog“, bez vere u Hrista, bez onog koji vrši Krštenje, bez forme Krštenja koju je ustanovio Bog u Crkvi – nije ništa drugo do besmislena fantazija, profanisanje same ideje Tajne.

 

6.1. „Teorija grana“ i teorija „nevidljive Crkve“

Još raširenija je shema koja pretpostavlja širenje granica Crkve uključivanjem članova svih ili skoro svih zajednica koje sebe nazivaju „hrišćanskim crkvama“. Sve njene varijante su pozajmljene iz protestantske misli – počevši od „teorije grana“ koja pretpostavlja da „zemne pregrade ne dolaze do neba“ i da Crkva Hristova u sebe uključuje sve zajednice koje se nazivaju crkvama kao granama jednog drveta – i završivši teorijom „nevidljive Crkve“ koja tobože može da ujedini ne samo veroispovesti, već i pojedine, po svojim osobinama istaknute, ljude iz različitih konfesija i denominacija, pri čemu ni sami ti ljudi čak i ne sumnjaju da su „mistički“ članovi Pravoslavne Crkve.

Pojava ovakvih ideja nije iznenađenje u protestantskoj sredini gde je učenje o Crkvi potpuno razoreno, ali je čudno da se susreće među ljudima koji sebe smatraju pravoslavnima, jer svetootačka eklisiologija ne ostavlja nimalo mesta za slične maštarije.

U Simvolu vere ispovedamo „jednu Crkvu“. Po čemu je jedina Crkva –  Hristova? Po jedinstvu istine, jedinstvu ljubavi i jedinstvu tajni, od kojih je glavna – Evharistija. Pričešćujući se jednim Telom i Krvlju Hristovom, hrišćani se mistično sjedinjuju sa Hristom i jedni sa drugima, postaju deo jednog Tela Hristovog „koje je Crkva“ (Kol. 1:24). „Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu.“ (Rim. 12:5)

Prepodobni Justin piše o tome kao o „sveistini“: „sveta Evharistija je svepunoća Crkve; ona je živi, svesavršeni Bogočovek Gospod Hristos, Koji u Svojoj Bogočovečanskoj svepunoći ceo obitava u Crkvi u vek vekova… On je uvek takav, kakav je u svetoj Evharistiji; uvek je takav za svakog pričasnika i u svakom pričasniku… I kroz sve to On – naše osvećenje, naše preobraženje, naše spasenje… i sve to se dobija u Bogočovečanskom telu – Crkvi kroz pričešće svetim Evharistijskim Telom i Krvlju Spasitelja. Dobija se i poima. Kao što Telo Hristovo – Evharistija jeste Crkva, tako i Crkva jeste Evharistija, jer njome i u njoj se mi nalazimo u sabornom svejedinstvu sa svima Svetima.“[67] Isto to govori i sveti Ilarion (Trojicki): „Smisao Tajne Pričešća je u njegovoj crkvenosti. Van crkvenog jedinstva nema ni Pričešća. Jako je značajno da je u svetootačkoj literaturi crkveno jedinstvo postavljeno u neraskidivu vezu sa Tajnom Tela i Krvi Hristove.“[68]

Već smo pisali da su neki Sveti Oci dopuštali postojanje tajni kod jeretika, ali treba naglasiti da se pri tome govorilo ili o krštenju ili o sveštenstvu. Nikada ni jedan Sveti Otac nije dopuštao validnost Tajne Evharistije kod jeretika.[69] Evharistija je samo jedna i samo u Crkvi. Do tog zaključka dolazi i patrijarh Sergije (Stragorodski): „neka inoslavni i imaju neke Tajne… ali u crkvenoj Evharistiji inoslavni ne učestvuju. Gospod je rekao: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (Jn. 6:53) Istina i inoslavni služe kod sebe evharistiju. Ali ni mi ne možemo učestvovati u njihovoj evharistiji niti oni u našoj. A Evharistija i jeste jedinstvo pričasnika sa Hristom i u Hristu među sobom. Znači, ako smo sa njima u Evharistiji podeljeni, neka od strana služi lažnu evharistiju. Dve Evharistije, koje nisu međusobno sjedinjenje, istovetno Hristove i istovetno istinite ne mogu postojati, kao što ne mogu postojati dva Hrista i dve Crkve.“[70]

Zato kanoni strogo zabranjuju pričešćivanje kod jeretika i pričešćivanje jeretika. Blaženi Jeronim Stridonski je jeretičku evharistiju nazivao „demonskom hranom“, prepodobni Teodor Studit je pisao da „pričešće od jeretika… otuđuje od Boga i predaje đavolu“,[71] a prepodobni Teodosije Pečerski je savetovao da se rimokatolicima govori da se ne sme „zajedno Božanskim Tajnama pristupati, ni vama našoj službi, ni nama vašoj, jer na mrtvom telu služite… Mrtvi ste, o Latini, mrtvu žrtvu služite.“[72]

Sveti Grigorije Dvojeslov proslavlja svetog cara-Mučenika Germinigilda koga je ubio rođeni otac jer je odbio da se pričesti od arijanca.[73] Ako je neko od Svetih i dopuštao mekši odnos prema evharistiji koju su služili jeretici, kao na primer, prepodobni Kiril Belojezerski, onda je o njoj on pisao kao o hlebu i vinu, koji zaslužuju uvažavanje jer je nad njima proizneseno Hristovo ime.[74]

Dakle, za čovekovo spasenje je neophodno da se ima istinska vera, jer „bez vjere nije moguće ugoditi Bogu“ (Jevr. 11:6), zatim da se uđe u Crkvu kroz sveto Krštenje, jer „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5), i, na kraju da se živi po veri, ispunjavajući zapovesti i pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, jer „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53) – upravo time se i određuje da li čovek pripada Crkvi Hristovoj ili ne.

Kao poređenje može se napomenuti da i onaj ko želi da putuje vozom, mora da kupi kartu, dođe na stanicu i pronađe potreban prevoz. Sva tri uslova su jednako neophodni da bi se cilj dostigao. Ako nedostaje neki od njih – voz će otići bez nas. Čak i ako rimokatolici imaju krštenje, nemaju istinsku spasavajuću veru Pravoslavnu, a raskolnici, čak i ako imaju istu veru kao i pravoslavni, nemaju u svojim čašama Tela i Krvi Hristove.

Patrijarh Sergije u istom tom članku svedoči: „ako pogledamo istorijske dokumente, pokazaće se da se ͵oduvek, svuda i od svih verovaloʹ da Sveta Saborna i Apostolska Crkva Hristova postoji na zemlji u vidu vidljive, spolja definisane organizacije koja ima svoju jerarhiju, upravljanje i ostalo. Svako ko se nalazi u evharistijskom opštenju sa tom organizacijom, može da kaže za sebe da se nalazi u Crkvi Hristovoj, a onaj ko nije u takvom opštenju – ne može.“

Zaista, Crkva na zemlji ima potpuno vidljiv izgled, koji može da se prati tokom cele istorije kroz episkopat i sveštenstvo koje sabira narod oko Evharistije. I u današnje vreme upravo zato što Crkva na zemlji i jeste vidljiva i potpuno definisana zajednica, svaki crkveno obrazovani pravoslavni hrišćanin, našavši se u tuđini bez teškoće nalazi lokalnu pravoslavnu parohiju, gde može da se moli i pričešćuje.

Upravo i reči Gospodnje: „Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“, (Mt. 18:17) pod Crkvom podrazumevaju ne neku amorfnu, umom sagledavajuću i neodređenu, već potpuno konkretnu, vidljivu zajednicu koja se jasno razlikuje od drugih sopstvenim poretkom koji dopušta mogućnost obraćanja za rešenje nekih nedoumica.

Sve navedeno oduzima svaku mogućnost za maštanje o „nevidljivoj Crkvi“. Navešćemo reči svetog Nektarija Eginskog o tome: „Samo Crkva vodi Hristu sve one koji veruju u Njega i daje im pravo razumevanje Svetog Pisma… Van Crkve, kao Nojevog Kovčega nema nikakvog spasenja… Bez vidljive, Bogom sazdane, Crkve ne može biti nikakve veze između članova bilo koje zajednice koja ne bi bila Telo Hristovo, jer Telo Hristovo je – Njegova Crkva, čija je On Glava. Bez Crkve niko ne može da se sjedini sa Telom Hristovim; niko ne može postati član Hristov… Oni koji sebe vole da nazivaju članovima nevidljive zajednice svetih koja se sastoji od svetih na celoj zemlji, koji su poznati samo Bogu, koji smatraju da posredstvom čisto teorijske vere u Spasitelja postaju učesnici Duha Svetoga, koji misle da Spasitelj vrši njihovo spasenje bez posredstva Crkve u zabludi su, jer van Crkve nema spasenja… Ta Crkva je vidljiva, ona nije prosto sabranje ljudi koji veruju u Hrista. Ona je Božanska ustanova… U njoj čovek opšti sa Bogom i postaje Dete Božije. Delo iskupljenja nije prosto bogoslovska teorija. To je mistični akt koji se vrši u vidljivoj Crkvi Hristovoj.“[75]

Isto tako je neprihvatljiva za pravoslavnu svest i „teorija grana“. Odbacivanje ove teorije može se videti kod prepodobnog Justina Popovića:

„Teorija grana“ (neosnovana pošto su zajednice odvojene od Crkve) nisu (žive) grane, već odlomljene i usahnule. „Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jn.15:6) I (zašto) se tek u XVI veku (Crkva odjednom) razgranala? Znači, nema organske veze (između Crkve i otpalih zajednica). To da je „teorija grana“ i nejevanđelska i besmislena i neprirodna, dokazuje se (rečima Gospodnjim): „Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar. Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi… Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod… Ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje.“ (Jn. 15:1-6) Sve je u ličnosti Bogočoveka Hrista: „Ja sam čokot, a vi loze“, tako da ako čovek otpada od Njega, onda usahnjuje, vene, umire. To se, u suštini, i dogodilo sa papistima, protestantima i svim ostalim jeresima i raskolima.“[76]

Treba reći da je na Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 2000. godine „teorija grana“ bila zvanično osuđena. U sabornom dokumentu „Osnovni principi odnosa RPC prema inoslavlju“, jasno je rečeno da „Pravoslavna Crkva ne može da prihvati tezu o tome da, bez obzira na istorijske podele, principijelno dubinsko jedinstvo hrišćana tobože nije narušeno i da Crkva treba da se doživljava kao da se poistovećuje sa svim ͵hrišćanskim svetomʹ, da hrišćansko jedinstvo navodno stoji iznad denominacijskih barijera“ (II, 4), „… potpuno je neprihvatljiva i povezana sa goreizloženom koncepcijom takozvana ͵teorija granaʹ, koja utvrđuje normalnost, pa čak i promisliteljnost postojanja hrišćanstva u vidu odvojenih ͵granaʹ…“ (II,5).

Sledbenici razmatrane zablude vole da traže primere u istoriji kada su se razne Pomesne Crkve ili njihovi samoupravljajući delovi privremeno nalazili u delimičnoj ili potpunoj kanonskoj izolaciji od ostalih pomesnih Crkava. Po mišljenju modernista takvi slučajevi treba da dokažu njihovu tezu da granice Crkve predstavljaju nešto amorfno i neodređeno, i da se u takvom slučaju pojavljuje mogućnost da, formalno slažući se sa dogmatom o jedinospasiteljnosti Crkve, u realnosti uče o mogućnosti spasenja onih koji nikako sebe nisu smatrali članovima Pravoslavne Crkve.

Naravno, realno nedovoljna definisanost u različitim vremenskim periodima kanonskih odnosa između pravoslavnih ljudi nikako ne može dati osnova za upisivanje nepravoslavnih među „mističke“ članove Pravoslavne Crkve. Slično tome nedovoljna definisanost demarkacije rusko-kineske granice na Amuru uopšte nije značila da je na osnovu te nedefinisanosti moguće upisivanje Pekinga i Šangaja kao ruskih gradova.

Pomenuti argument nije istinit i sa formalne strane. Da se ne bismo temeljitošću zadržavali na svakom primeru i utonuli u detalje, odgovorićemo kratko. Ako se neka Pomesna Crkva ili neki njen deo nalazio bez molitvenog i evharistijskog opštenja sa jednim Pomesnim Crkvama, ali je čuvao molitveno i evharistijsko opštenje sa drugim Pomesnim Crkvama – onda to znači da je ostajao deo Tela Hristovog, iako je prebivao u bolesnom stanju. Ako nije imala nikakvog opštenja ni sa jednom od Pomesnih Crkva, to znači da se u to vreme nalazila u raskolu, van Crkve, i da treba zahvaliti Bogu zbog toga što je taj raskol kasnije bio prevaziđen, što je otpalo vraćeno i ponovo privijeno Crkvi Hristovoj. I u jednom i u drugom slučaju pitanje granice Crkve ne predstavlja nikakvu tajnu, ako se pri razmatranju tog pitanja rukovodimo crkvenim učenjem, a ne emocijama i sentimentalnošću.

 

6.2. Elitna katehizacija u paklu

Druga popularna shema „prelaska na drugom mestu“ koja se danas širi među pravoslavnima ima svoje poreklo čak ne od protestanata, već od mormona. Poslednji potpuno zvanično uče o tome da tobože ljudi koji su živeli van njihove „crkve“, ispovedali druge vere, nakon smrti imaju mogućnost da prime mormonsko učenje, krste se i na taj način „uđu u broj onih koji se spasavaju“.

Pre nekog vremena tim povodom čak je nastao skandal kada su se Jevreji pobunili, saznavši da su po učenju mormona istaknute žrtve Holokausta bile obraćene u mormonstvo i postali članovi „Crkve svetih poslednjeg dana“. Mormoni su izdali zvanično izvinjenje i obavezali se da više neće vršiti „posmrtna krštenja“ Jevreja.[77]

Koliko god to čudno bilo, u pravoslavnoj sredini su se našli ljudi koji su kod nas počeli da propovedaju i da nasađuju isto tako ekstravagantne ideje. Prepodobni Makarije Optinski je u svoje vreme pisao: „luterani i rimokatolici koji su umrli u svojoj veri, ne smeju se pominjati na Proskomidiji: dok su bili živi nisu imali opštenje sa našom Crkvom, kako ćemo onda nakon smrti da se usudimo da ih prisajedinimo Crkvi.“[78]

Eto, međutim, našli su se ljudi koji su dali fantaziji na volju i smislili sredstvo da nakon smrti „prisajedine“ Pravoslavnoj Crkvi jeretike i inoverne.

Oni to čine, ustajući na dogmat o Hristovom silasku u pakao. Saglasno učenju Crkve, nakon smrti na Krstu Gospod Isus Hristos je Svojom ljudskom dušom, koja se privremeno odvojila od tela „sišao u preispodnju da bi i odatle oslobodio pravedne“[79] i „pobedonosno sa Sobom odveo na nebesa duše svetih koje su bile zatvorene tamo.“[80]

I eto, neki naši savremenici su počeli da uče da navodno silazak u ad nije predstavljao jednovremeni akt, već da predstavlja delo koje se produžilo, tako da Hristos neprestano prebiva u paklu, da bi duše svih umrlih ljudi susreo tamo i propovedao im. Te duše, budući već nakon smrti ubeđene neposredno od Hrista, primaju Pravoslavlje, postaju članovi Crkve i izlaze iz pakla. U suštini sve kao kod mormona, čak se govori i o „posmrtnom krštenju“.

Navešćemo citat propovednika tog učenja: „Hristos je sišao u pakao. Šta to znači? Da li to znači da je upravo u tom trenutku, u veliku Subotu… sišao u pakao i izveo sve pravednike odatle tako? Kada je izveo? Kada je vaskrsao, pre Vaskrsenja i zamislite, eto samo što ih je izveo, u to vreme na drugom mestu je umro pravednik, koji Ga još nije znao – Hrista, koji je još živeo Starim Zavetom, a Hristos je već sve pravednike izveo. Šta mislite, kako dalje, da li se može tako razumeti silazak u pakao? Jasno da tu nešto nije u redu.“[81]

Eto, na ovom „zamislite“ stoji sva osnova dokaza novog učenja koje se ubacuje u Crkvu. Uvaženi predavač nam predlaže da uporedimo Hrista Spasitelja sa likom iz stare video igrice „veseli kuvar“ koji je bio prinuđen da trči tamo-amo da bi uhvatio kobasice koje neprestano padaju sa vrha. Isto tako, po njegovoj misli, i Hristos ne može da napusti pakao, dok u njega upadaju duše novih pravednika, koji ne znaju za Njega.

Hoću odmah da pitam: a zašto smo dužni da zamišljamo tako nešto? Zašto smo dužni da zamišljamo nešto o čemu nam ne govore ni Pismo, ni Predanje Crkve, već ono što služi za razaranje istine koje objavljuju i Pismo i Predanje? Zašto ne bismo zamislili, na primer, da je po Svom Promislu Gospod tako uredio da su nakon Njegovog Ovaploćenja svi pravednici i istinoljupci kako iz jevrejskog, tako i iz drugih naroda postajali slušaoci propovedi apostola i njihovih naslednika? Primeri Kornilija kapetana i etiopskog evnuha nam govore upravo o tome.

Ideja o tome da Gospod navodno nastavlja da se nalazi u paklu, propoveda tamo dušama novoumrlih ljudi i ubeđuje ih da poveruju u Njega, predstavlja potpuno novo učenje, nikada ranije poznato Crkvi, i tuđe veri Crkve. A već to samo po sebi podvodi to učenje pod reči apostola: „ako vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1:9)

Crkva uči da je Gospod Isus Hristos silazio u pakao oboženom dušom dok je ona bila odvojena smrću od Njegovog tela. Zatim se Njegova duša sjedinila sa telom i dogodilo se Vaskrsenje, a zatim i čudesno Vaznesenje na nebesa i sada Hristos ljudskom prirodom prebiva sa desne strane Oca. O tome govori svaki hrišćanin, ispovedajući u Simvolu vere Gospoda Isusa Hrista „Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu, Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca“.

Mogu se takođe navesti reči svetog Inokentija Hersonskog: „Naš Spasitelj je sišao u pakao Sam, Svojom voljom i Svojom vlašću, sišao da bi ubrzo i izašao iz pakla, sišao sam da bi odatle izveo sve one koji su sa verom očekivali Njegov dolazak.“[82]

Goreukazano novo učenje protivreči rečima apostola koje govore „usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; Kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici;“ (1 Petr. 3:18-19) „Zato veli: Uzišavši na visinu zaplijeni plijen i dade darove ljudima. A ono ͵uziđeʹ šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mjesta zemlje? Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve.“ (Ef. 4:8-10)

Jasno je rečeno „siđe u najdonja mesta zemlje“ nakon čega „uziđe“, a ne „stalno silazi“ ili „siđe i prebiva u najdonjim mestima zemlje“. O tome gde Hristos prebiva, apostol Petar govori potpuno jasno: „Koji, otišavši na nebo, sa desne je strane Boga.“ (1 Petr. 3:22)

Sem toga, ukazano lažno učenje lišava smisla sam ljudski život na zemlji. Po pravoslavnom učenju, ovaj život je dat čoveku kao vreme za izbor – da li je čovek sa Bogom ili protiv Boga i učinjeni izbor, izražen u rečima i delima čoveka određuje njegov posmrtni udeo.

Prepodobni Varsonufije Veliki govori: „Što se tiče znanja o budućem, nemoj se varati: što ovde poseješ, tamo ćeš požnjeti… Brate, ovde je delanje, a tamo nagrada, ovde podvig, tamo venci.“[83] I sveti Jovan Zlatoust piše: „Samo je ovaj život vreme za podvige, a nakon smrti – sud i kažnjavanje. ͵U pakluʹ, napisano je, ͵ko će Te slaviti?ʹ“ (Ps. 6:5)[84] I u bogoslužbenim tekstovima Pravoslavne Crkve je izražena ista ta misao: „Nema u adu pokajanja, nema tamo drugog olakšanja: tamo je crv koji ne spava, tamo je zemlja mračna i pomračena sva.“ (Čin pogrebenja sveštenika) Takođe je izražena u takvom saborno utvrđenom dokumentu kao Pravoslavno Ispovedanje istočne Crkve: „duša nakon smrti ne može da se oslobodi ili pokaje i ništa da uradi što bi je iskupilo iz pakla.“[85]

Ukazano lažno učenje lišava smisla i postojanja zemnu Crkvu, jer ovaj pristup Crkvu čini potpuno nepotrebnom – ako prihvatimo da Hristos nakon smrti svejedno svakoga lično susreće u paklu i daje mogućnost da se uđe u raj, kakva je razlika onda – biti u Crkvi ili ne, provoditi podvižnički život ili se daviti u gresima, ako je kraj svima isti?

Štaviše, saglasno toj ideji ispostavlja se da je bolje provoditi život tako da dospeš u pakao jer to omogućava da se vera primi na elitniji način – ne od prostih sveštenika na zemlji, već od Samog Hrista, Koji navodno dežura u paklu srećući duše svih koji dolaze tamo i pitajući ih, da li bi oni makar sada bili ljubazni da Ga priznaju kao Spasitelja u zamenu za izbavljenje od tamošnjih muka.

Napomenimo još jednom dogmatsko učenje Pravoslavne Crkve koje izlaže prepodobni Justin: „Religiozno-moralno stanje duša u zagrobnom životu se ne menja suštinski. Ako bi ga Bog u korenu izmenio, onda bi učinio nasilje nad neprikosnovenom slobodom ljudske duše i istrebio ono što ličnost čini ličnošću. Međutim, i sama duša u zagrobnom životu, iako bi svom svojom prirodom i želela da se potpuno izmeni i počne novi život, potpuno različit od njenog života na zemlji – ne bi mogla to da učini. Ne bi mogla zato što joj u zagrobnom životu nedostaje telo – neophodni deo ljudske ličnosti za potpuno samostalno ispoljavanje volje i delatnosti poslednje i zato što nema zemaljske uslove i sredstva za spasenje.

Drugim rečima, u zagrobnom životu je pokajanje nemoguće, jer tamo dozreva ono što je posejano i naraslo na zemlji. Na to ukazuje Sveto Pismo, poredeći zemaljski život sa sejanjem, a život iza groba – sa žetvom. (vidi Gal. 6:7-8)“[86]

  1. Razmatranje svedočanstava Svetog Pisma i Predanja koji se navode u korist razmatranog lažnog učenja.

Sledbenici lažnog učenja o mogućnosti spasenja inovernih, jeretika i raskolnika znaju da neće uspeti da ga unesu u Crkvu ako ga ne potkrepe autoritetom Svetog Pisma i Svetog Predanja – ta dva izvora Božanskog Otkrovenja, koji su značajni za svakog pobožnog pravoslavnog hrišćanina.

Zato su tokom godina svog delovanja smislili niz argumenata sa navođenjem citata iz Biblije i Svetih Otaca. U nastavku ćemo razmotriti najznačajnije i ostaviti čitaocu da prosudi o tome koliko su oni osnovani.

Poznato je da je satana, kušajući Hrista u pustinji, citirao stihove iz Svetog Pisma. Objašnjavajući ovaj evanđelski događaj, prepodobni Jefrem Sirin piše: „ono što mu je bilo potrebno uzeo je iz Pisma, a što mu je protivrečilo je izostavio. Tako i jeretici iz Pisma uzimaju ono što im je potrebno za svoje sablažnjujuće učenje, a izostavljaju ono što protivreči njihovoj zabludi, da bi se na taj način jasno pokazali kao učenici svog učitelja.“[87]

U većini slučajeva modernisti ignorišu tradiciju svetootačkog razumevanja mestâ iz Biblije koje citiraju, iako 19. pravilo VI Vaseljenskog Sabora nalaže: „Kad se porodi kakav spor o nekome mjestu u Svetom Pismu, nikako drugačije da to mjesto ne tumače, nego kako su ga izložili u svojim spisima vidjela Crkve i učitelji, i sa tim spisima neka se većma zadovoljavaju, nego li sastavljanjem svojih riječi.“ U Svetim Ocima je disao isti Taj Duh Sveti, Koji je bio u prorocima i apostolima, tako da kroz njih Sam Gospod otkriva kako je potrebno tumačiti Njegovu reč. Zato sveti Ignjatije (Brjančaninov) govori: „Nemoj se drznuti da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog pisma. Pismo koje je izrečeno preko svetih Proroka i Apostola, nije izrečeno proizvoljno, nego po nadahnuću Svetog Duha (2 Pt 1,21). Kako onda nije bezumno tumačiti ga proizvoljno? Sveti Duh, koji je preko proroka i apostola izrekao reč Božiju, tumačio ga je preko svetih Otaca. I reč Božija i njeno tumačenje – jesu dar Svetoga Duha. Sveta Pravoslavna Crkva prihvata samo to jedno tumačenje! Njena istinska deca primaju samo to jedno tumačenje!“[88]

Zato ćemo biblijske citate koje navode protivnici razmotriti u svetlu svetootačkog razumevanja.

 

7.1. Dela ap. 10:35

Sledbenici mišljenja da je navodno bez poznanja i primanja Hrista moguće spasenje – važno je samo da je čovek činio dobra dela, a nije važno da li veruje – posebno ukazuju na reči apostola Petra o tome da je „u svakom narodu mio Bogu onaj koji ga se boji“ (Dela ap. 10:35).

Nismo slučajno naveli reči prepodobnog Jefrema. Pri izučavanju načina na koji sledbenici razmatrane zablude koriste citate, javlja se osećaj da oni misle da su ljudi iz njihovog auditorijuma isključivo ljudi koji nisu upoznati sa Pismom. Jer samo je u tom slučaju moguće ne primetiti da razumevanje ovih reči apostola Petra, koje predlažu modernisti, oštro protivreči njegovim drugim rečima koje potpuno jasno izražavaju učenje o spasenju.

Nas pokušavaju da ubede da je apostol Pavle, koji je pisao da je čak ispunjenjem starog zakona koji je dao Istiniti Bog nemoguće dostići spasenje (vidi Gal. 2:21), u stvarnosti navodno uči da mogu da se spasu čak i ljudi koji poštuju idole i nisu hteli da znaju za Božije Otkrovenje i da je apostol koji je govorio: „ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu“ (1 Kor. 10:20), i koji je klicao: „kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav dio ima vjerni s nevjernikom?“ (2 Kor. 6:15), tobože smatrao da će u Carstvu Božijem postojati opštenje onih koji su poštovali Boga i onih koji su prinosili žrtve demonima, onih koji su se molili Hristu sa onima koji su se klanjali Velijaru.

Mislimo da je apsurdnost sličnih misli očigledna. Normalno da od modernista predloženo tumačenje apostolskih reči ne samo da protivreči svetootačkom tumačenju, već ga direktno izobličavaju Sveti Oci, posebno prepodobni Josif Volocki:

„Ako je ͵u svakom narodu mio Bogu onaj koji ga se bojiʹ (Dela ap. 10:35), zašto Petar nije ostavio Kornilija i njegove bližnje da prebivaju u njihovoj prethodnoj veri, iako su se oni bojali Boga i činili dobra dela više od svih – već im je zapovedio da se krste u Hristovo ime? Ako bi u svakom narodu onaj ko se boji Boga i postupa po pravdi Njegovoj bio ugodan Njemu, zašto je Gospod naš Isus Hristos rekao Svojim svetim učenicima: ͵Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedioʹ? (Mt. 28:19-20) I još je rekao Gospod: ͵Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.ʹ (Mk. 16:16)

Veliki apostol Petar je rekao ͵usvakom narodu mio Bogu onaj koji ga se boji i tvori pravduʹ za pravednike koji su živeli pre Hristovog Ovaploćenja, pre Njegovog Raspeća i Vaskrsenja, za ljude koji su se u jevrejskom i drugim narodima bojali Boga i postupali po pravdi, koji se nisu poklanjali idolima već istinitom Bogu, kao Kornilije i njemu slični. Međutim, nakon Ovaploćenja Hristovog, Njegovog Raspeća i Vaskrsenja ͵nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spastiʹ (Dela ap. 4:12). Gospod u Svetom Jevanđelju govori da onaj ko se ne rodi od vode i Duha u ime Oca i Sina i Svetoga Duha ne može da se spasi, čak i ako bude pravedniji od svih ljudi. To je posvedočio i apostol Petar, krstivši pravednog Kornilija o kome je Bog javio apostolu… Sada su ljudi Bogu ugodni zbog njihovog Krštenja i stremljenja ka dobrim delima. Pre ovaploćenja Hristovog, Bogu su bili ugodni pravednici zbog straha Božijeg i njihovog pravednog života… Očigledno je da je apostol ove reči rekao za pravednike koji su živeli pre Hristovog Ovaploćenja, za one koji su se bojali Boga i postupali po pravdi, koji se nisu poklanjali idolima. Za njih je i apostol Pavle rekao: ͵Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu… Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu.ʹ (Rim. 2:14-15)“[89]

 

 

7.2. Rim. 2:14-15 i 1 Kor. 5:13

Druge tekstove koje često navode sledbenici razmatrane zablude su reči apostola Pavla: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju“ (Rim. 2:14-15) i druge njegove reči: „A onima koji su napolju sudiće Bog.“ (1 Kor. 5:13) Iz ovih apostolskih reči o tome da će se neznabošcima koji nisu znali za Otkrovenje suditi po njihovim delima na osnovu svedočenja njihove savesti, sledbenici ove zablude žele da izvedu zaključak o mogućnosti spasenja onih koji nisu poverovali u Hrista i koji se nisu sjedinili sa Njim u Krštenju.

Predlažu nam čudnu logiku: „biće im suđeno“ – znači „biće opravdani“. Ali odakle je uzeto ovo značenje? Za svakog čoveka koji je istinski savestan, reči „sudiće ti se po tvojim delima i po pravednosti ćeš dobiti za njih ono što ti sledi“, uopšte nisu „sjajne vesti“. To je strašna presuda jer savest podseća na sve grehe koji ne zaslužuju nagrade, već kazne.

Biće suđeni – znači biće osuđeni u saglasnosti sa gresima koje su učinili, kako o tome direktno govori apostol na tom istom mestu: „Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginuti; a koji pod zakonom sagriješiše, po zakonu će se osuditi… Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mojemu kroz Isusa Hrista.“ (Rim. 2:12,16)

Reči apostola o sudu Božijem nad onima koji su napolju sveti Jovan Zlatoust nije shvatao kao „sjajnu vest“ o mogućnosti opravdanja, već, naprotiv, kao strašno upozorenje o večnom kažnjavanju: „Da neko iz njegovih reči ͵Jer što da sudim i onima koji su napolju?ʹ ne bi izveo zaključak da će neznabošci ostati nekažnjeni, on im ukazuje na drugi sud – Strašni sud. Govori to da bi uplašio one koji su napolju i da bi uz to utešio svoje i da bi pokazao da vremenska kazna izbavlja od večne i beskonačne.“[90]

Čovek bi mogao da se opravda svedočanstvom svoje savesti samo kada bi proveo bezgrešni život. Međutim, Bog nam govori da „nema čoveka pravednog na zemlji koji tvori dobro i ne greši“ (Prop. 7:20), „nema čoveka koji ne greši“ (2 Dn. 6:36), „svi sagriješiše i lišeni su slave Božije“ (Rim. 3:23). Po svedočenju svetog Vede Blaženog: „svi ljudi se rađaju u tami poroka i prebivaju u mraku dok ih ne prosveti blagodat Krštenja Hristovog.“[91] Čovek koji nije pribegao blagodati Krštenja nije koristio put spasenja koji je Hristos otkrio za sve, ostao je u mraku svojih grehova.

Postojanje savesti ukazuje da niko neće pobeći od suda. Kada ne bi bilo tog glasa Božijeg u čoveku, onda ne bi imalo za šta da se sudi onima koji nisu dobili informaciju o volji Božijoj iz spoljašnjih izvora.

Međutim, kako objašnjava blaženi Teofilakt: „apostol sada govori o tome na koji će se način suditi svim ljudima uopšte. U dan suda stajaće ispred nas naše sopstvene misli, da nas osude ili da nas opravdaju, i čoveku na tom sudu neće biti potrebni drugi tužioci ni drugi branioci.“[92] I tada, po tumačenju blaženog Teodorita, one koji nisu znali Božanski zakon Sudija će zbog njihovih sagrešenja „zakonito kazniti, po, za njihovu prirodu, urođenom daru da raspoznaju dobro i zlo… Savest onih koji su živeli van zakona će se čas opravdavati, ističući kao izgovor neznanje, čas će primati optužbu i objavljivati pravednost donete presude.“[93]

 

7.3. 1 Tim. 4:10

Drugi argument sledbenika razmatranog lažnog učenja je i pozivanje na reči Pisma i Predanja Crkve u kojima se govori da je Hristos došao radi spasenja svih ljudi. Posebno vole da navode reči apostola: „jer se nadamo u Boga živoga, koji je spasitelj sviju ljudi, osobito vjernih.“ (1 Tim. 4:10) Iz ovih reči i sličnih svetootačkih misli da je Hristos došao radi svih ljudi, modernisti žele da izvuku zaključak da se na taj način može govoriti o spasenju ne samo hrišćana, već i muslimana, budista, idolopoklonika, itd.

Ovaj zaključak je, međutim, neosnovan. Zamislimo da čovek koji ide u hram putem ulazi u dom gde se nalaze njegovi prijatelji i zove ih da mu se pridruže. Kao rezultat toga neki odlaze u hram, a neki će odbiti i ostati kod kuće. Onaj što ih je pozvao ušao je u dom radi svih, ali su od njegovog dolaska imali koristi samo oni koji su poslušali i krenuli u hram.

Upravo tako i objašnjava ove reči sveti Teofan: „͵Jer se nadamo u Boga živoga, koji je spasitelj sviju ljudi, osobito vjernihʹ (1 Tim. 4:10) – On ne samo da želi da spase sve, već je uredio i divni način spasenja, otkriven za sve i uvek moćan da spase svakog ko samo poželi da ga koristi. Ali zašto je On Spasitelj ͵osobito vjernihʹ? Zato što se spasavajuća Božija želja i spasavajući Božiji poredak prostiru na sve i dovoljni su za spasenje svih; međutim, u stvarnosti se spasavaju samo verni, to jest samo oni koji su poverovali u Blagu vest i oni koji nakon primanja blagodati žive u duhu vere. Tako da Bog, Koji uvek želi i uvek može da spase sve, u realnosti jeste Spasitelj samo vernih. Μαλιστα – znači: tako, upravo tako. Zato se  ͵osobito vjernihʹ – može prevesti: upravo verne.“[94]

Sveti Tihon Zadonski direktno odbacuje modernističko shvatanje ovih reči: „Na tvoje pitanje: ͵Ako je Hristos radi svih došao u svet, zar se svi ne spasavaju?ʹ – odgovaram ti kratko. Volja Božija želi spasenje svima, i Hristos je došao da spase sve kao što sam ti pisao, ali se ne spasavaju svi. Hristos Gospod je nakon Svog Vaskrsenja rekao apostolima: ʹIdite po svemu svijetu i propovijedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.ʹ (Mk. 16:15-16) Zato ko prihvata Njegovu veru i krsti se ͵u ime Oca i Sina i Svetoga Duhaʹ taj se spasava, a ko Ga ne prima, taj gine. Tako Ga nisu primili Jevreji, kao Njegov narod, kako piše: Gospod Isus ͵svojima dođe, i svoji Ga ne primiše.ʹ (Jn. 1:11) Tako Ga ne prihvataju muslimani i drugi narodi, i idolopoklonici i lažni hrišćani, koji na jeziku imaju veru, a u srcu bezbožnost, o kojima je apostol pisao: ͵Govore da znaju Boga, a djelima ga se odriču; jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro djelo.ʹ (Tit. 1:16)“[95]

 

7.4. Mt. 12:32-33

Još jedan argument propovednici ove zablude grade na rečima Gospodnjim: „Svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko riječ protiv Sina Čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem.“ (Mt. 12:32-33) Oni žele da predstave da se ove reči odnose samo na one koji se, znajući istinu, svesno protive istini. I zato tobože svi jeretici i inoverni koji, iako se zbog neznanja ne protive istini Pravoslavlja biće opravdani i spaseni, čak i ako hule na Hrista. Kao potvrdu svog tumačenja modernisti navode reči Svetih Otaca, posebno, svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofana Zatvornika, koji su govorili da protivljenje očiglednoj istini jeste hula na Duha Svetoga.

Bez sumnje, niko neće sporiti da se svesno, ogorčeno protivljenje istini neće oprostiti ni u ovom, ni u budućem veku. Međutim, Sveti Oci na koje se pozivaju modernisti nisu govorili da je JEDINO TO hula na Duha Svetoga. Sveti Oci svojim tumačenjima dopunjuju jedan drugog. Zato radi potpune predstave o svetootačkom shvatanju smrtnog i neoprostivog greha hule na Duha Svetoga treba takođe da obratimo pažnju na reči prepodobnog Jefrema Sirina: „Koji greh je neoprostiv? Greh protiv Duha Svetoga. To je greh svakog jeretika zato što su jeretici hulili i hule na Duha Svetoga. Njima se neće oprostiti ni u ovom ni u budućem veku, po reči Gospodnjoj, jer su se usprotivili Samom Bogu od Koga je izbavljenje; i ko će im pomoći?“[96]

Na razumevanje koje predlažu modernisti direktno je upozoravao sveti Atanasije Veliki: „reci mi – zar će se hula na Sina oprostiti arijancima, simonijanima, savelijanima, fotinijanima i svim neprijateljima koji hule ovaploćenje Sina? Neka se udalji od nas takva besmislena misao!… hula na Duha je neverje, i nema drugog načina da se stekne oproštaj nego da se postane veran; greh bezbožja i neverja se neće oprostiti ni ovde ni u budućem veku.“[97]

Umesno je setiti se takođe da sveti Marko Efeski u svojoj okružnoj poslanici povodom Firentinskog sabora u greh hule na Duha Svetoga pribraja učenje o filioque koje, kao što je poznato, i danas ispovedaju i rimokatolici i protestanti. Istog mišljenja je bio i prepodobni Pajsije Veličkovski, koji je rekao „bolje ti je da prebivaš u siromaštvu, negoli da pohuliš Svetoga Duha kako Ga hule Rimljani.“[98]

 

7.5. Pokajani razbojnik

Na kraju, sledbenici ove zablude i te kako vole da se pozivaju na primer pokajanog razbojnika – eto, on nije bio kršten, a spasio se, znači, morate da priznate da se neznabošci i svi oni koji ne veruju u Hrista mogu spasiti bez Krštenja.

Jako čudan argument. Kao prvo, pokajani razbojnik nije bio neznabožac, on je bio Jevrejin, to jest, već je samim obrezanjem ušao u Zavet sa Bogom i znao, u krajnjoj meri, osnovne istine bogootkrivenog znanja, iako i nije sledio to znanje u životu. Kao drugo, saglasno sa Jevanđelistom Lukom, on je verovao u Hrista Raspetog, nazivao Ga Gospodom i Njemu se obraćao molbom za spasenje. Kako njegov primer može da služi kao opravdanje za misao da mogu da se spasu i oni koji nisu bili u Zavetu sa Bogom i koji nisu verovali u Hrista?

Sveti Kiril Jerusalimski piše: „Ko se ne krsti, nema mu spasenja, osim mučenika koji i bez vode primaju Carstvo nebesko. Spasitelj je iskupio vaseljenu Krstom i bio je proboden u rebro i iz utrobe je potekla krv i voda da bi se jedni, u vreme mira, krstili vodom, a drugi u vreme gonjenja, svojom sopstvenom krvlju. Da je Spasitelj i mučeništvo nazvao krštenjem poslušajte reč: ͵možete li piti čašu koju ja pijem i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?ʹ (Mk. 10:38) Mučenici poznaše ovo i postadoše primer i svetu i anđelima i čoveku.“[99]

U Crkvi je poznato drevno predanje koje o pokajanom razbojniku govori kao o Mučeniku. Blaženi Jeronim je pisao: „Hristos je sa krsta razbojnika uveo u raj; i da niko ne bi smatrao obraćenje zakasnelim – pretvorio kaznu za ubistvo u mučeništvo.“[100] Sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski, rekavši, da su mučenici „kršteni najslavnijim i najvećim Krštenjem krvlju“ nastavlja: „a da oni koji su se krstili svojom krvlju i osvetili stradanjem dostižu savršenstvo i dobijaju blagodat Božanskog obećanja, pokazuje taj isti Gospod u Jevanđelju, kada govori razbojniku, koji veruje u Njega i ispoveda Ga u svom stradanju, da će biti sa Njim u raju.“[101]

Ne samo sveti Kiprijan, već su i drugi Sveti Oci jasno učili da je razbojnik primio Krštenje. Prepodobni Jefrem govori: „razbojnik je dobio otpuštenje grehova kroz tajnu vode i Krvi koje su istekle iz rebra Hristovog.“[102] Sveti Jovan Zlatoust govori da je „Hristos krstio razbojnika na krstu iz Svoje rane i on se istog trenutka udostojio da otvori vrata raja.“[103]

„Razbojniku je bilo obećano spasenje od Spasitelja; međutim, vremena nije bilo i nije pošlo za rukom da ostvari svoju veru i prosveti se (Krštenjem), a rečeno je: ͵ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.ʹ (Jn. 3:5) Nije bilo ni prilike, ni mogućnosti, nije bilo ni vremena za razbojnika da se krsti jer je tada visio na krstu. Spasitelj je međutim našao izlaz iz tog bezizlaznog položaja… Hristos je uredio tako da je nakon stradanja jedan od vojnika probo rebro Gospodnje i iz njega ͵iziđe krv i vodaʹ (Jn. 19:34)… – ne prosto istekla, već sa šumom tako da je briznula na telo razbojnika; jer kada ilazi sa šumom ona prsne, a kada ističe polako, onda ide tiho i spokojno. Međutim, iz rebra su krv i voda izišli sa šumom, tako da su prsnuli na razbojnika i tim okropljenjem je on bio kršten.“[104]

Tako uči i sveti Dimitrije Rostovski koji u Slovu na Bogojavljanje govori da je za pokajanog razbojnika „voda koja je istekla iz rebara Hristovih, postala voda Krštenja“ i poziva se pri tom na prepodobnog Anastasija Sinaita.

 

7.6. Sveti Irinej Lionski i sveti Jovan Zlatoust

Često u nizu citata koji tobože potvrđuju lažno učenje o mogućnosti spasenja idolopoklonika i uopšte nehrišćana navode reči svetog Irineja Lionskog, i to u sledećem obliku: „Hristos je došao ne samo radi onih koji su poverovali u Njega, već uopšte za sve ljude, koji … su želeli da vide Hrista i čuju Njegov glas. Zato će sve takve On u drugom dolasku Svom prethodno podići… vaskrsnuti i postaviti u Svoje carstvo.“[105]

U ovom obliku je citat upotrebio jedan od istaknutih propovednika razmatranog lažnog učenja, i mnogi njegovi istomišljenici su prosto počeli da ga kopiraju. Međutim, ako se pogledamo celinu teksta svetog Irineja, uopšte nećemo videti osnovu za misao o spasenju idolopoklonika i jeretika.

Svetitelj govori o silasku Hrista u pakao onima „o kojima je On i govorio učenicima: ͵da su mnogi proroci i pravednici željeli vidjeti što vi vidite i čuti što vi čujete.ʹ (Mt. 13:17) Jer Hristos nije došao samo radi onih koji su u vreme Tiverija cezara poverovali u Njega, i Otac je pokazao Svoj promisao ne samo radi ljudi koji žive sada, već uopšte za sve ljude, koji su seod početka u svom pokoljenju po sili bojali i ljubili Boga, i pravedno i pobožno ponašali u odnosu na bližnje i želeli da vide Hrista i čuju Njegov glas. Zato će sve takve On u drugom dolasku Svom prethodno podići od sna i kako njih, tako i one kojima treba da se sudi vaskrsnuti i postaviti u Svoje carstvo. Jer jedan je Bog koji je usmeravao patrijarhe u skladu sa Svojim odlukama i opravdao obrezane po veri i neobrezane kroz veru.“

Naveli smo citat u potpunosti, bez isečaka i pojačali delove teksta koje su modernisti skratili. Nije teško primetiti da u ovom tekstu sveti Irinej govori o spasenju starozavetnih patrijaraha, proroka i pravednika koji su verovali u istinitog Boga, ljubili Ga i bojali se Njega, verovali u Hristov dolazak i čekali Ga. U ovom citatu se nalazi izlaganje istine koja je opštepoznata u Crkvi. Da bi se ovaj tekst pretvorio u dokaz o mogućnosti spasenja onih koji su se klanjali idolima, nisu verovali u istinitog Boga, propovednici razmatrane zablude su morali aktivno da se „prihvate makaza“. Kada se vide ove metode, u sećanje dolaze reči otaca Šestog Vaseljenskog Sabora upućene protivniku: „evo, ti si i to svedočanstvo Svetog Oca otkinuo nesuvislo; ne priliči pravoslavnima da tako unižavaju izreke Svetih Otaca, istrgnu ih bez smisla; to je pre delo jeretika.“[106]

Učenje svetog Irineja o udelu idolopoklonika i jeretika saglasno je sa učenjem i drugih Svetih Otaca: „sve jeresi, koliko god da ih ima, priznaju da je Bog Jedan, ali svojim zlim učenjem izopačuju istinu, kao što se neznabošci svojim idolopoklonstvom pokazuju nezahvalnim Onome Ko ih je stvorio. Oni preziru obrazovanje Božije, govoreći protiv svog sopstvenog spasenja, postajući najsuroviji tužioci i lažni svedoci protiv sebe samih… oni se neće pribrojati pravednima zbog svog neverja“,[107] „jeretici koji prinose oltaru Božijem tuđ oganj, tj. tuđa učenja biće spaljeni nebeskim ognjem, kao Nadav i Avijud“.[108]

Sveti Irinej nije jedini Sveti Otac koji je na taj način postradao od ljudi koji po svaku cenu žele da u Crkvu proguraju učenje o mogućnosti spasenja inovernih i jeretika. Koliko god to čudno bilo, oni među svoje sledbenike upisuju čak i svetog Jovana Zlatoustog koji je veoma jasno i na mnogim mestima govorio upravo suprotno. Njegove reči o tome da „jeresima ne ostavljamo nade na spasenje“ su već bile citirane gore. Navešćemo još njegovih reči: „Neznabožac, koji ne zna Boga, dužan je da plače; zato što on, čim umre – odmah ide na kaznu. Dostojan je da se skrušava i Judejac, koji je, ne verujući u Hrista, osudio svoju dušu na pogibao. Dostojni su sažaljenja i naši oglašeni, ako oni, po svom neverju ili po lenjosti bližnjih, skončaju bez spasavajućeg Krštenja.“[109]

Na osnovu čega se modernisti usuđuju da upišu svetog Jovana Zlatoustog u svoje redove?

Oni navode njegove reči o tome da jedno telo Crkve čine „svi verujući koji god postoje u vaseljeni, koji su postojali i koji će postojati. Isto kao što su i oni koji su pre dolaska Hristovog ugodili Bogu. Zašto? Zato što su oni znali Hrista.“[110]

Ali gde se ovde govori o spasenju onih koji nisu znali Hrista? Svetitelj govori o tim istim starozavetnim pravednicima koji su se trudili da ugode Bogu i znali po otkrovenju Duha o Njegovom dolasku, a i o hrišćanima koji su poznali Hrista i ugodili Bogu nakon Njegovog dolaska. Poražavajuće je videti kako izreku o tome da Crkvu čine oni koji ugađaju Bogu i znaju za Hrista, pokušavaju da predstave kao dokaz direktno suprotstavljenih stavova – da tobože na neki način mogu da uđu među čeda Crkve i spasu se ljudi koji ne veruju u Hrista i trude se da ugode demonima, koji se kriju iza imena neznabožačkih bogova.

Druga izreka Svetitelja na koju se ponekada pozivaju sledbenici razmatranog lažnog učenja je ova: „Ni za Judeje, ni za ljude uopšte, nesreće nisu bile nepravedne već su i jedni i drugi trpeli kaznu za ono u čemu su sagrešili. Međutim i jedne i druge koji su se utapali u toliko velikom zlu, Gospod je udostojio spasenja. Judeji, obuzeti mnoštvom zala, nisu mogli da uzimaju čak ni hranu… A neznabošci nisu želeli da slušaju savete sopstvenih filosofa, zato su jedni osudili Sokrata na smrt, drugi su podvrgli Anaksarha nečuvenoj kazni, treći su sledbenike Pitagore, teško ih uvredivši, ubili pre vremena. Međutim, i njih je Bog na svaki način privukao učešću u besmrtnoj hrani, pobudio da joj pristupe sa potpunim raspoloženjem i oslobodio iz vrata smrti.“[111]

Modernisti pokušavaju da tumače ove reči kao da se navodno odnose na spasenje Sokrata, Anaksarha i Pitagore, dok Svetitelj ovde govori o spasenju neznabožaca koji su poverovali u apostolsku propoved Jevanđelja narodima koje je Bog „pobudio da pristupe k njoj sa potpunim raspoloženjem“.

Sveti Jovan, kao i drugi Sveti Oci, sa odobravanjem su se odnosili prema činjenici da su neki drevni grčki filosofi kritikovali tradicionalni politeizam, ali je to bilo daleko od odobravanja njihovog učenja, a još dalje od misli o darovanju spasenja tim filosofima zbog njihovih učenja. U celini, odnos Svetitelja prema njima bio je prilično oštar: „Sokrat je… sve činio zbog sujete. Da ste upoznati sa njegovim učenjem, ja bih… vam pokazao koliko mnogo licemerja ima u njemu, i kao kod samog Sokrata… celo učenje je proniknuto sujetom.“[112] Za Pitagoru Svetitelj govori da on „ne samo da nije doneo nikakvu korist za čovečanstvo, već mu je još i mnogo štete nanosio“, nazivajući njegovo učenje „satanskom gnusobom i propašću“.[113]

 

7.7. Mišljenje svetog Justina Mučenika o drevnim grčkim filosofima

Jedini čovek koji je zaista dopuštao da su drevni grčki filosofi bili među spasenima jeste drevni apologet sveti Justin Mučenik. Sledbenici ove zablude vole da navode njegove reči o tome da je Hristos „Slovo, kome je blizak ceo ljudski rod. Oni koji su živeli u saglasnosti sa Slovom su hrišćani, makar se i smatrali za bezbožnike: među Jelinima su takvi Sokrat, Heraklit i njima slični.“[114] Pritom se citirane reči neizostavno predaju kao navodno tipična fraza koja karakteriše zajednički odnos Svetih Otaca prema ovoj temi.

Pre svega treba istaći da ovu izreku nije korektno vezivati za neznaboštvo i smatrati je za potvrdu mogućnosti spasenja idolopoklonika pošto su za svetog Justina ovi filosofi bili važni kao primer onih koji su, živeći u neznabožačkom okruženju, odbacili poklonjenje neznabožačkim bogovima (zato i govori „smatrali za bezbožnike“). „Sokrat je odlučio da… rukovodeći se istinskim razumom i ispitivanjem odvede ljude od demona.“[115]

Takođe zato što je sveti Justin verovao da ti filosofi znaju Stari Zavet: „u svemu što su filosofi… govorili o besmrtnosti duše, o kaznama nakon smrti, o sagledavanju nebeskog i o sličnim predmetima, uzimali su od proroka – kroz njih su mogli da shvate i izlože to.“[116]

Što se tiče konkretno neznaboštva i neznabožaca, sveti Justin direktno govori da je neznaboštvo poteklo od demona: „Još u drevna vremena zli demoni su, otvoreno se javljajući, oskvrnjavali žene i dečake i navodili poražavajuće užase na ljude, tako da su ih oni koji nisu rasuđivali razumom o njihovim delima, budući obuzeti strahom i ne znajući da su to bili zli demoni, nazivali bogovima“;[117] „demoni se samo za to i trude da odvedu ljude od Boga Tvorca i Njegovog Prvorođenog Hrista Boga“;[118] apologet upozorava i na kraj onih koji su im verovali: „tela nečestivih, u stanju da večno osećaju, (Bog) će poslati zajedno sa zlim demonima u večni oganj.“[119]

Kao i drugi Sveti Oci, Mučenik Justin uči da Krštenje jeste jedini put ka spasenju. U opisu Krštenja on navodi reči Hristove: „ako se ne rodite ponovo, nećete ući u Carstvo Nebesko“,[120] a u drugom delu: „Jedino Krštenje može da očisti one koje se kaju i ono je voda života“,[121] da biste „zadobili otpuštenje vaših grehova i nadu na nasledstvo obećanih dobara nema drugog puta osim toga da vi, poznavši našeg Hrista i umivši se tim Krštenjem za otpuštenje grehova o kome je javljao Isaija, živite zatim bez greha.“[122]

I ponovo vidimo istu sliku – Svetitelja koji je učio da osim Krštenja „nema drugog puta“ modernisti predstavljaju za propovednika učenja „drugog puta ima!“

Saglasno sa drevnom verom Crkve, sveti Justin Filosof je smatrao da je one koji su se upokojili do dolaska Hristovog u istinskoj veri Hristos izveo iz pakla. Sveti apologeta se nije razlikovao po svojim pogledima od drugih Svetih Otaca ni u tom učenju, ni u učenju o spasenju kroz Krštenje, ni u učenju o pogubnosti neznaboštva. On se razlikovao u tome što je filosofe smatrao da su verovali u jednog Boga i da su se borili protiv poštovanja demona, da su živeli saglasno Njegovoj volji, da su čak znali i poštovali Njegovo otkrovenje preko proroka.

Predstavljanje mišljenja o Sokratu i Heraklitu kao o „hrišćanima pre Hrista“ kao zajedničkog svetootačkog mišljenja nije korektno pošto je sveti Justin Filosof bio jedini autor kanonizovan od Crkve koji je to mišljenje iznosio. Kao ilustracija da to mišljenje uopšte nije bilo prihvaćeno može da posluži peta anatema iz odluka Konstantinopoljskog sabora 1084. godine: „Onima koji tvrde da su tobož grčki mudraci… i ovde bili i da će na budućem sudu biti bogatiji vrlinom od ljudi koji su, iako su bili pobožni i pravoslavni, sagrešili po slabosti ljudskoj ili po neznanju – anatema.“ Naravno, sveti Justin nije govorio da su Sokrat i Heraklit bogatiji vrlinom od hrišćana koji su sagrešili, međutim, ukazane reči saborske odluke ne ostavljaju mesto za ideje o filosofima kao „hrišćanima pre Hrista“.

Gore su navedene Zlatoustove reči kritike Sokrata i Pitagore. Mogu se navesti i reči svetog Kiprijana Kartaginskog: „Postoje nečisti lutajući duhovi koji su se utopili u svetovnim porocima i kroz pristrašće prema zemaljskom odvojili od sile nebeske, koji ne prestaju – sami poginuvši – da pogubljuju, sami bivši razvratni – da šire razvrat. Zato ih znaju pod imenom demona. I Sokrat je govorio da on dobija pouke od demona i da se upravlja demonskom voljom… Dakle, iza statua i skulptura se skrivaju ti obogotvoreni duhovi… Glavna njihova briga je da odvlače ljude od Boga, odvode ljude od razumevanja istinske religije ka sujevernom poštovanju sebe i pošto su sami osuđeni na kaznu, traže saučesnike u kazni u onima koje uspeju obmanom da uvuku u učestvovanje u ovom zločinu.“[123]

Nije teško zapaziti da se odnos prema neznaboštvu poklapa i kod svetog Kiprijana i Justina, isto kao i učenje o Krštenju. Po tim pitanjima, učenje svetog Justina se nije razlikovalo od drugih Otaca i on nije navodio misli koje pod njegovim imenom pokušavaju da opravdaju modernisti. On nije grešio u vezi sa dogmatikom, već u vezi sa konkretnim ljudima – nekoliko drevnih grčkih filosofa koje je neopravdano ubrajao u grupu starozavetnih bogoljubaca.

 

7.8. Događaj iz Žitija svetog Grigorija Dvojeslova o caru Trajanu

Neki modernisti kao argument koriste događaj iz Žitija svetog Grigorija Dvojeslova u kome se govori da se Svetitelj tobože molio za dušu neznabožačkog imperatora Trajana i da su ga anđeli obavestili da je njegova molitva uslišena. Ovaj događaj je početkom osmog veka – to jest, sto godina nakon smrti Svetitelja – zapisao sastavljač Žitija, anonimni engleski monah iz Vitbija, napomenuvši da je to čuo od „nekih Rimljana“. Njegovo poreklo je sumnjivo, a sadržaj se razlikuje od onoga što je pisao sam sveti Grigorije Dvojeslov. Sačuvano je njegovo pismo dvojici konstantinopoljskih klirika u kome on opovrgava njihovo ubeđenje da je Hristos pri silasku u pakao izveo odande duše ne samo starozavetnih pravednika, već i svih onih koji su poželeli i takav stav smatra za jeres.[124] Teško je dopustiti da pri takvim strogim stavovima Svetitelj, koji se potrudio da napiše specijalnu poslanicu da bi odbranio istinu o tome da oni koji za života nisu verovali u istinitog Boga ne mogu da izađu iz pakla, odjednom sam počinje vatreno da se moli ne prosto za neznabošca, već za jednog od gonitelja hrišćana i sve to zbog utiska koji je na njega ostavila arhitektura Trajanovih građevina kao i zbog jedne sentimentalne priče.

U delima koje je napisao sveti Grigorije, vidimo potpuno drugačije stavove. On piše, na primer: „O Carstvu Nebeskom je poznato da u njega ne ulazi ni jedan od nečestivih“,[125] „neverni, koji se nalaze u donjem mestu svoje osude, obraćaju pažnju do dana poslednjeg Suda na sve verne koji se nalaze u pokoju iznad njih, čije radosti nakon toga ne mogu videti više nikada“,[126] „potpuno je neophodno da se veruje u to da su duše nečestivih u paklu“,[127] jeretici u budućem veku „treba da očekuju smrt umesto života, i to ne privremenu, već večnu“.[128]

Na jednom mestu sveti Grigorije direktno piše da se Svetitelji ne mole za neverne koji su umrli i objašnjava zašto: „Koji je, dakle, razlog za to što sveti ljudi ne uznose molitve za nevernike i preminule bogoprotivnike, ako li ne taj što, znajući već da su ovi osuđeni na večne muke, strepe da kako, krivnjom svojih moljenja, ne obezvrede rasuđivanje (=odluku) pravednoga Sudije?“[129]

Na drugom mestu on govori da je saglasno viđenju jednog podvižnika car-arijanac Teodorik bio bačen u pakao i naziva to pravednim jer je Teodorik ubio dvojicu pravoslavnih.[130] Krajnje je teško poverovati da se Svetitelj koji se držao ovakvih stavova odjednom raznežio zbog društvenih građevina i počeo da se moli za spasenje neznabošca, u vreme čije vladavine je ubijeno mnogo više od dvojice hrišćana. Čini nam se da smo dužni više da verujemo samom svetom Grigoriju nego „nekim Rimljanima“ koji su živeli sto godina nakon njegove smrti.

Treba primetiti da se ni u Žitiju svetog Grigorija Dvojeslova koji je sastavio prepodobni Simeon Metafrast, ni u Žitiju koji je sastavio sveti Dimitrije Rostovski, ne pominje događaj sa Trajanom iako je on bio dobro poznat kako na grčkom Istoku, tako i u Rusiji. Postoje sve osnove da se smatra da ova povest nije uključena zato što je sveti pisci nisu priznavali kao autentičnu. Međutim, neki Sveti Oci su pominjali ovaj događaj ne izlažući sumnji njegovu pouzdanost – sveti Marko Efeski, prepodobni Josif Volocki i sveti Filaret Moskovski.

Međutim, po našem mišljenju, ovaj događaj – čak i ako se dopusti njegova autentičnost – u stvarnosti je u suprotnosti sa idejom koju upravo pokušavaju da potvrde. Ovaj slučaj u Žitiju je predstavljen kao svedočanstvo osobite molitvene hrabrosti svetog Grigorija, i prikazuje se kao izuzetak koji potvrđuje pravilo da je nekrštenom strano spasenje i da nakon smrti prebiva dušom u paklu. Kada bi sledbenici lažnog učenja o spasenju bez Hrista bili u pravu, tada bi anđeo koji se javio Svetitelju rekao da su njegove molitve suvišne, pošto je Gospod već davno obratio i krstio Trajanovu dušu u paklu ili da je Trajan na nevidljivi način svojim dobrim delima još za života neprimetno ušao u sastav Crkve koju je progonio ili nešto slično tome.

Kada bi verovanje da se „dobri neznabošci“ mogu spasiti svojim dobrim delima bilo drevna vera Crkve, kao i vera svetog Grigorija Dvojeslova, odakle onda plač zbog Trajana? Taj „potok suza“ koji se pominje u Žitiju, moguć je samo pri dubokoj svesti o tragediji večne pogibelji neznabošca koji je neprosvećen svetim Krštenjem. Ako se mimo Crkve može ući u Carstvo Nebesko, onda u posmrtnom Trajanovom udelu nema tragedije, ne treba tugovati ni za kim, nema potrebe za molitvom i potocima suza. Sveti Grigorije bi u takvom slučaju, videvši građevine i čuvši za događaj o udovici, sebi samo još jednom potvrdio da je zbog svojih dobrih dela Trajan već dostigao spasenje i da je sa njim „sve u redu“.

Treba obratiti pažnju na dve okolnosti.

Prvo, ni sastavljač Žitija, ni Sveti Oci koji su pomenuli ovaj događaj nisu iz njega izvodili zaključke koje žele da izvedu propovednici savremenog lažnog učenja. Niko ovo nije predstavljao kao dokaz da Krštenje i vera u Hrista nisu obavezni za spasenje i da se „dobri neznabožac“ spasava svojim delima. Ovaj događaj je bio izuzetak. Sveti Filaret Moskovski piše: „Hrabrost čudotvorca ne treba obratiti u opšte pravilo. Jedan od svetih rimskih papa (Grigorije Dvojeslov) se, slučajno se setivši vrlina neznabožačkog imepratora Trajana, molio za njega i imao otkrovenje da njegova molitva nije odbačena, ali da on više ne prinosi takve molitve.“[131]

Druga okolnost se sastoji u tome što u samom događaju koji je u Žitiju opisao monah iz Vitbija, nema ni reči o spasenju iz pakla, kao ni o ulasku Trajanove duše u Carstvo Nebesko. Evo šta je doslovno tamo rečeno: „Pošto Grigorije nije znao šta da čini, da bi utešio dušu tog čoveka… on je pošao u crkvu svetog Petra i prolivao potoke suza kakav je bio njegov običaj, dok na kraju nije dobio božansko otkrovenje da su njegove molitve uslišene.“[132] To jest, tema o „izbavljenju od večnih muka“ i „krštenje suzama“ – već predstavljaju dodatne interpretacije i umne doskočice. U samom događaju se samo govori o tome da je molitvama svetog Grigorija Trajanova duša dobila neku utehu. I to potpuno potvrđuje drevna agiografska svedočanstva. Kao paralela ovome može se navesti događaj iz „Duhovnog Luga“ o tome kako je umrli neznabožački žrec posvedočio prepodobnom Makariju Velikom da, prebivajući u paklu oni, neznabošci, osećaju neku privremenu utehu kada se za njih moli prepodobni,[133] i drugu povest iz „Morskog putovanja svetog Brendana“ o tome da se sveti molio za Judinu dušu da bi u određeno vreme ona osećala neko olakšanje u svojim mukama.[134]

 

7.9. Neustavna služba Mučeniku Uaru

Ponekad se pozivaju na nedavno nastalu praksu poštovanja Mučenika Uara koji navodno ima blagodat da izmoli iz pakla duše nekrštenih. Nema potrebe da pišemo detaljnije o tom argumentu pošto je ovo pitanje detaljno razmotrio protojerej Konstantin Bufejev u tekstu „O svetom Mučeniku Uaru i crkvenoj molitvi za nepravoslavne“.[135] Sve zainteresovane upućujemo na taj tekst, a ovde ćemo navesti samo nekoliko citata koji su važni za našu temu.

Otac Konstantin piše: „U poslednjim izdanjima bogoslužbenih Mineja za 19. oktobar su navedene dve službe Mučeniku Uaru – ustavna i neustavna. Prva (na koju ukazuje Tipik) je sastavljena potpuno tradicionalno i uobičajeno… Druga služba – koju Tipik uopšte ne pominje – počinje sa prilično netradicionalnim i pretencioznim nazivom: ͵Druga služba, bdenije, svetom mučeniku Uaru, kome je dana blagodat da umoli za umrle Kleopatrine praroditelje koji se nisu udostojili primanja svetog Krštenjaʹ… Treba jasno reći da u nazivu ove druge, neustavne službe stoji, ako ne direktna laž, onda nedokazana i neosnovana izjava: ne postoje nikakva svedočanstva o tome da su blaženoj Kleopatri (praznik tog istog dana, 19. oktobra) srodnici bili nekršteni. Potpuno je verovatno da su pobožnu i revnosnu hrišćansku ženu vaspitali verujući roditelji – hrišćani. Žitije svetog Uara ne daje nikakve osnove da se sumnja u neverništvo i neznaboštvo Kleopatrinih roditelja.“

Po saopštenju arhimandrita Rafaila (Karelina) ovu neustavnu službu je sastavio i uključio u Mineje mitropolit Nikodim (Rotov) sedamdesetih godina. Ova služba nije poznata u drugim Pomesnim Crkvama i ne pripada opštecrkvenom liturgijskom predanju, već predstavlja prosto samovoljnu novotariju. Danas svi novi bogoslužbeni tekstovi moraju da prođu obaveznu saglasnost posebne sinodalne komisije. Taj isti tekst, koliko je poznato, nije prošao nikakvu proveru u to vreme i bio je uključen u sastav nekih izdanja Mineja jednostavno sopstvenom odlukom autora.

O nedopustivosti ideja koje nastaju zbog ovoga, potpuno jasno je govorio Svjatejši Patrijarh moskovski i sve Rusije, Aleksej II: „Kod malocrkvenih ljudi se stvara utisak da nije obavezno da se primi sveto Krštenje ili da se bude član Crkve, dovoljno je samo moliti se Mučeniku Uaru. Takav odnos prema poštovanju svetog Mučenika Uara je nedopustiv i protivreči našem crkvenom veroučenju.“[136]

 

7.10. Izjava prepodobnog Nektarija Optinskog

Na kraju, sledbenici razmatrane zablude navode reči iz jedne usmene besede prepodobnog Nektarija Optinskog: „Običan indus, koji veruje na svoj način u Svevišnjeg i ispunjava, kako ume, volju Njegovu – spasava se; onaj ko, znajući za hrišćanstvo, ide putem budizma ili postaje jogin – ne.“[137] Iako ovo nisu reči koje je zapisao sam Svetitelj, već su prepričane iz treće ruke, najverovatnije se može priznati da su one zaista izgovorene jer o tome svedoči ne samo arhimandrit Boris, već i pesnica Nadežda Pavlovič koja je prisustvovala toj besedi.

Svi drugi citati iz Svetih Otaca kako smo pokazali gore, modernisti su ili isekli ili rastumačili na svoj način, da bi ih približili „potrebnom smislu“. Ovo je jedini citat gde se direktno i jasno govori o mogućnosti spasenja inovernih.

Šta se može reći za ovu izjavu? Ona je pogrešna.

Pogrešna je sa religijske tačke gledišta. Kao prvo, običan indus ne veruje u Svevišnjeg. Dubokomislena rasuđivanja o Velikom Brami su u najboljem slučaju udeo bramana. Ostali indusi žive u najbanalnijem politeizmu i idolopoklonstvu, pripadajući ljudima o kojima Pismo govori: „idolopoklonici neće naslijediti Carstvo Božije.“ (1 Kor. 6:9-10) Kao drugo, indusi ne „idu putem budizma“, ta religija je prognana iz Indije pre mnogo vekova. Kao treće, budisti, sa svoje strane, ne samo da ne veruju u Svevišnjeg, već Ga i svesno odriču (priznajući pri tom mala božanstva). Direktna polemika o poštovanju Svevišnjeg Tvorca se nalazi u mnogim budističkim kanonskim tekstovima.[138]

Ova izreka je pogrešna i sa istoriografske tačke gledišta. Indijci su mnogo bolje od drugih u Aziji upoznati sa hrišćanstvom. Hrišćanska zajednica ovde postoji od vremena apostola Tome. Primetne plodove donela je i socijalna delatnost rimokatoličkih i protestantskih misionara koja je široko poznata po čitavoj zemlji. Hrišćani zauzimaju istaknuto mesto u indijskom društvu, tako da se čak na svakoj novčanici između ostalih predstavnika religija nalazi i znak hrišćanstva. Uopšte, reči o indusima koji ne znaju za hrišćanstvo ne odgovaraju istorijskoj realnosti.

Na kraju, što je najvažnije, ova izjava je pogrešna sa bogoslovske tačke gledišta, jer protivreči rečima Pisma, odlukama Sabora i svedočanstvima mnoštva Svetih Otaca.

Završna reč

 

Ako napravimo kratki pregled kako citata, koji direktno i nedvosmisleno svedoče o tome da je spasenje samo u Hristu i Njegovoj Pravoslavnoj Crkvi, tako i citata koji isto tako nedvosmisleno i direktno govore, bez potrebe za dodatnim tumačenjem o tome, da inoverni i jeretici ne mogu da dostignu spasenje onda kod ljudi koji ljube istinu neće ostati mesta za sumnju.

Kao potvrdu prvog mišljenja navodili smo reči Svetog Pisma – najmanje deset koje jasno govore da je spasenje samo u Hristu i da će oni koji ne priznaju Hrista i koji se ne sjedinjuju sa Njim biti osuđeni: Mk. 16:16, Jn. 3:5, Dela ap. 4:11-12, Jn. 10:9, Otkr. 21:8, Jn. 15:6, Jn. 3:36, 1Jn. 2:23; 1Jn. 5:10-12, Gal. 5:20-21. Navedeni su citati iz tri zvanične saborske odluke: Poslanice patrijaraha Istočno-Katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. g. koji govore da je bez Krštenja spasenje nemoguće; iz Službe u nedelju Pravoslavlja koju je prihvatio Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve 1764. g., koja objavljuje anatemu na one koji ne priznaju da je samo u Hristu moguće opravdanje čoveka pred Bogom; i iz Patrijaršijske i sinodalne Poslanice iz 1895. g., koja govori da je rimokatolicima neophodno da prime Pravoslavnu veru da bi dostigli spasenje. Iz agiografskog nasleđa su navedeni događaji iz Žitija prepodobnog Kirijaka Otšelnika, prepodobnog Joanikija Velikog i prepodobne Teodore – i u sva tri Žitija, istina da se inoverni i jeretici ne spasavaju, predaje se kao znanje dobijeno po osobenom božanskom otkrovenju.

Na kraju, prikazali smo – delom u tekstu knjige, a delom u prilogu, nedvosmislene izreke na ovu temu više od četrdeset Svetih Otaca, kao što su sveti Ignjatije Bogonosac, sveti Justin Filosof, sveštenomučenik Irinej Lionski, sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski, prepodobni Antonije Veliki, sveti Atanasije Veliki, sveti Kiril Jerusalimski, sveti Jovan Zlatoust, sveti Amvrosije Mediolanski, prepodobni Jefrem Sirin, blaženi Avgustin, sveti Grigorije Dvojeslov, sveti Tarasije Konstantinopoljski, prepodobni Anastasije Sinait, sveti Vede Blaženi, prepodobni Teodosije Pečerski, prepodobni Nestor Letopisac, prepodobni Simeon Novi Bogoslov, blaženi Teofilakt Bugarski, sveti Grigorije Palama, sveti Tihon Zadonski, sveti Dimitrije Rostovski, prepodobni Pajsije Veličkovski, sveštenomučenik Kozma Etolski, prepodobni Makarije Gluharev, sveti Ignjatije Brjančaninov, sveti Makarije Nevski, mučenik Nikolaj Varžanski, sveštenomučenik Andronik Nikoljski, sveštenomučenik Ilarion Trojicki, sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk, sveštenomučenik Luka Vukmanović, sveti Nikolaj Srpski, sveti Luka Vojno-Jasenecki, prepodobni Justin Popović. Ovo su Svetitelji koji su živeli i prosijali od I do XX veka u zemljama kao što su Grčka, Palestina, Italija, Severna Afrika, Rusija, Moldavija, Srbija i dr. To je glas Crkve, koji se čuo uvek, svuda i na svakom mestu.

Sve što protivnici ovome mogu da suprotstave su lične fantazije, jedan bogoslužbeni tekst samovoljno sastavljen pre četrdeset godina u Rusiji i reči jednog podvižnika sa početka dvadesetog veka. Sve ostalo na šta oni pokušavaju da se oslone, kako iz Pisma, tako i iz Predanja ne izražava i ne potvrđuje njihove misli, već potežu za nasiljem i samovoljno tumače, kako smo gore pokazali.

Prepodobni Vikentije Lerinski piše da ako se među ljudima, koji sebe pribrajaju Crkvi, javlja novo učenje, onda je hrišćanin u obavezi „da se pobrine da pogleda u drevnost koja ne može biti obmanuta nikakvim lukavstvom novine. A ako se u samoj drevnosti otkrije greška dvojice ili trojice ljudi?… Tada je on svecelo dužan da se potrudi da nerazumnosti ili neznanju malobrojnih, gde god oni bili, pretpostavi odluke drevne Crkve. A šta ako se tamo otkrije da je nemoguće naći takvo rešenje? Tada je dužan da se potrudi da međusobno uporedi i razmotri sabrana mišljenja predaka, samo onih koji su, iako su živeli u razna vremena i na različitim mestima, neizostavno prebivali u veri i zajednici sa jedinstvenom Vaseljenskom Crkvom i bili uvažavani kao učitelji, i ako sazna da su u vezi sa pitanjem koje se pojavilo ne samo jedan ili dvojica, već svi zajedno jednodušno držali, predavali pismeno, govorili živim glasom otvoreno, često, čvrsto, neka razume da je u to neophodno verovati bez ikakve sumnje.“[139]

To je najpouzdanije sredstvo da se sazna istina i sačuva se od grešaka. Taj put su sledili i oci Vaseljenskih Sabora – ako pogledamo stenograme njihovih dela, videćemo da su oni, pre nego što bi doneli odluku, izučavali ono što su o različitim pitanjima govorili Svetitelji koji su živeli pre toga, a takođe razmatrali koliko se korektno pozivaju na Pismo i Oce sledbenici novoizmišljenih učenja.

Tim putem smo prošli i mi, koliko je u našoj moći, u vezi sa novim učenjem o tome da je moguće spasiti se ostajući inoveran, jeretik ili raskolnik. Otkrili smo da svedočanstvo Crkve ne ostavlja nikakvu mogućnost za takvo učenje, koje zato mora biti priznato kao lažno, nepravoslavno učenje. Do tog zaključka su došli i drugi pravoslavni autori, koji su specijalno proučavali ovo pitanje: arhimandrit Rafail Karelin[140] i sveštenik Danil Sisojev.[141] Sve koje je zainteresovala ova tema pozivamo da se upoznaju sa njihovim delima u kojima je ovo pitanje razmotreno osnovanije i gde su razmotreni i drugi argumenti.

Bilo je prilike da se od modernista čuje sledeće pitanje: ako se neko od Svetitelja pridržavao takvog mišljenja, zar se ne mogu i ja pridržavati?

Sveti Oci su nam dragi kao izražavaoci opšteg učenja Crkve, jedinstvene Božanske Istine. Zato ako je mišljenje Svetitelja izrečeno po spornom pitanju, naš dug je da istražimo – prateći put koji je opisao prepodobni Vikentije i kojim su išli oci Vaseljenskih Sabora – da li je to mišljenje istinito ili lažno. Ako je mišljenje tog Oca saglasno sa svedočanstvom drugih Otaca onda je ono istina i ne samo da je moguće, već je i neophodno slediti ga i učiti druge. Ako ono odskače od opšteg svedočanstva bogomudrih učitelja i protivreči onome u šta su u Crkvi verovali svi, svagda i svuda, onda se nikako ne sme slediti takvo mišljenje.

Prepodobni Vikentije govori nešto što je potpuno primenljivo na izreku prepodobnog Nektarija Optinskog: „moraju se prihvatati misli samo onih Otaca koji su se živeći, učeći i prebivajući u veri i sabornom opštenju sveto, mudro, postojano, udostojili ili da sa verom počinu u Hristu ili da blaženo umru za Hrista. I verovati im treba po sledećem pravilu: šta su ili svi oni ili većina njih primali… to poštovati kao nesumnjivo, tačno i neosporno; a ono o čemu je mislio neko, bio on Svetitelj ili učen, Ispovednik ili Mučenik, što nije saglasno sa svim ili što čak protivreči svim, to se odnosi na lična mišljenja, skrivena, pojedinačna i to treba razlikovati od opšteg autoriteta, otvorenog i svenarodnog verovanja, da ne bismo, ostavivši drevnu istinu sveopšteg učenja, po nečastivom običaju jeretika i raskolnika, sa najvećom opasnošću u vezi sa večnim spasenjem, krenuli za novom zabludom jednog čoveka.“[142]

Umesto zaključka ćemo navesti izbor svetootačkih citata vezanih za pitanje koje razmatramo, a koji nisu bili uključeni u tekst knjige. Najveću pažnju ćemo pokloniti Svetiteljima koji su direktno polemisali sa lažnim učenjem o mogućnosti spasenja bez istinske vere u Hrista, bez Krštenja, samo dobrim delima. Pošto se to lažno učenje pojavilo i steklo popularnost relativno nedavno, njega i kritikuju Svetitelji koji su živeli u vremena bliska nama – sveti Ignjatije Brjančaninov, mučenik Nikolaj Varžanski i sveštenoispovednik Luka Vojno-Jasenecki. Glas ovih Svetitelja, upravo i predstavlja svedočanstvo koje se može priznati za konačno u rešavanju ovog pitanja. Ovo lažno učenje ne protivreči prosto Pismu i učenju drevnih Svetih Otaca i Sabora, već su ga i novi Sveti Oci definisali kao pogrešno.

Ali ako je u XIX i početkom XX veka ovo lažno učenje tek počinjalo da se pojavljuje, pri čemu ne toliko u crkvenoj, koliko u blisko-crkvenoj sredini i to više kao pitanje, kao još neformulisano, u naše dane se ono predstavlja kao celovito učenje, sa razvijenim (iako ne po savesti) sistemom argumentacije, koje se može čuti čak i sa crkvenih katedri, koje se ponekada vrlo aktivno nameće. Sve to izaziva veliku uznemirenost, pošto se ne govori o nekom drugostepenom i nesuštinskom pitanju, već o samoj suštini naše vere, o onome što je učinio Hristos, što se dogodilo na Krstu, šta je spasenje, šta su raj i pakao, šta je Crkva.

O tome koliko je opasna i za dušu pogubna ova zabluda, jasno je govorio sveti Ignjatije: „Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluženo visoku cenu, ti čine najveću i po dušu štetnu grešku. Oni se upuštaju, ne shvatajući to, u ponižavanje i odbacivanje Hrista. Često pitaju: ͵Zašto ne bi bili spaseni neznabošci, muslimani, luterani, i svi slični, otvoreni i skriveni neprijatelji hrišćanstva? Pa i među njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.ʹ Očigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u čemu se sastoji ljudska propast i spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Ukratko: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hrišćanstvo.“[143]

Sveti Ignjatije Brjančaninov
O nemogućnosti spasenja inovernih i jeretika

Dostojan je gorkoga ridanja ovaj prizor: hrišćani koji ne znaju šta je hrišćanstvo. A sa ovim prizorom sada se skoro neprestano suočavamo. Pogledi retko nalaze suprotan, zaista utešan prizor. U mnoštvu onih koji sebe nazivaju hrišćanima oči retko mogu da se zaustave na hrišćaninu koji je to i imenom i delom.

Pitanje koje vi postavljate sada pitaju svi redom. „Zašto se ne spasavaju“, pišete vi, „neznabošci, muhamedanci i takozvani jeretici? Među njima ima tako dobrih ljudi. Pogubiti te tako dobre ljude bilo bi protivno milosrđu Božijem… Da, to je protivno čak i zdravom razumu čovečijem. A jeretici su takođe hrišćani. Smatrati sebe spasenim, a pripadnike ostalih verovanja izgubljenim, to je bezumno i krajnje gordo!“

Postaraću se da vam odgovorim po mogućnosti u malo reči, da mnogoslovlje niukoliko ne bi povredilo jasnoću izlaganja. Hrišćani, vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je spasenje, zašto je ono potrebno ljudima, najzad ne poznajete Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja. Evo istinitog učenja o tom pitanju, učenja Svete, Vaseljenske Crkve. Spasenje je u povratku opštenju (zajedničarenju) sa Bogom. Ovo opštenje (zajedničarenje) izgubio je sav rod čovečiji grehopadom praotaca. Sav rod čovečiji je vrsta izgubljenih bića. Pogibelj je udes svih ljudi, i vrlinskih i zlih. Začinjemo se u bezakonju, rađamo se u grehu. „Sa tugom ću u grob leći za sinom svojim“, govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svetom sinu svome Josifu celomudrenom i prekrasnom. Silazili su u ad po okončanju zemaljskog stranstvovanja ne samo grešnici nego i pravednici Staroga Zaveta. Takva je moć dobrih dela čovekovih. Takva je cena vrlina naše pale prirode. Da bi se uspostavilo zajedničarenje čoveka sa Bogom, za spasenje je bilo neophodno iskupljenje. Iskupljenje roda ljudskog nisu izvršili ni Anđeli ni Arhanđeli, niti bilo koje od najviših, ali ograničenih i stvorenih bića. Izvršio ga je Sam bezgranični Bog. Kazne – sudbinâ roda ljudskog, zamenjene su Njegovom kaznom, nedostatak zasluga čovečijih zamenjen je Njegovim večnim dostojanstvom. Sva dobra dela ljudska koja su nemoćna i nishode u ad, zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Upitali su Gospoda Judeji: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija? Gospod im je odgovorio: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla. (Jn. 6,28 -29) Jedno dobro delo nužno nam je za spasenje: vera. No vera je delo. Verom, jedino verom mi možemo ući u opštenje (zajedničarenje) sa Bogom posredstvom tajni koje nam je On darivao. Ali uzalud i pogrešno mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muhamedancima spasiti, to jest stupiti u opštenje sa Bogom. Uzalud gledate na misao protivnu tome kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala. Ne, takvo je postojano učenje istinite Crkve, i starozavetne i novozavetne. Crkva je svagda smatrala da je jedini Posrednik spasenja Iskupitelj. Ona je priznavala da i najveće vrline pale prirode nishode u ad. Ako su pravednici istinite Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci, koji su verovali u Iskupitelja koji dolazi, a svojom su smrću prethodili dolasku Iskupitelja, nishodili u ad, kako to vi hoćete da neznabošci i muhamedanci, koji nisu poznali Iskupitelja i nisu poverovali u Njega, zato što vam se oni čine tako dobri, zadobiju spasenje, koje se daje jednim, ponavljam vam, jedinstvenim sredstvom: verom u Iskupitelja? Hrišćani, poznajte Hrista! Shvatite da vi Njega ne poznajete, da ste se odricali Njega, smatrajući da je spasenje moguće bez Njega zbog nekakvih dobrih dela. Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda ne znajući, zapada u teški greh bogohuljenja.

„Mislimo, dakle“, govori sveti apostol Pavle, „da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.“ (Rimlj. 3, 28) „I to je pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu.“ (Rimlj. 3,22- 24) Vi ćete prigovoriti: „Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela, on uči da je vera bez dela mrtva.“ Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Zapazićete da on, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, traži dela vere, a ne dobra dela naše pale prirode. On traži živu veru, potvrđivanu delima novoga čoveka, a ne dobra dela pale prirode protivna veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo iz koga se projavila vera pravednika: to delo bilo je u prinošenju na žrtvu Bogu svoga jedinorodnoga sina. Zaklati sina svoga kao žrtvu uopšte nije dobro delo po prirodi čovekovoj. Ono je dobro delo kao ispunjenje zapovesti Božije, kao delo vere. Zagledajte se u Novi Zavet i uopšte u celo Sveto Pismo. Vi ćete naći da ono zahteva ispunjenje zapovesti Božijih, da se to ispunjenje naziva delima, da od toga ispunjenja zapovesti Božijih vera u Boga postaje živa, kao ona koja dela. Bez njih ona je mrtva, kao da je lišena svakog pokreta. Nasuprot tome, naći ćete da su dobra dela pale prirode od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca nedopuštena, odbačena. A baš ta tako dobra dela vama se i sviđaju kod neznabožaca i muhamedanaca. Za njih vi hoćete da im se da spasenje, mada bi to bilo uz odbacivanje Hrista.

Čudno je vaše rasuđivanje o zdravom razumu. Otkud ga, s kakvim pravom, nalazite i prepoznajete kod sebe? Ako ste hrišćani, onda treba da imate o ovom pitanju shvatanje hrišćansko, a ne kakvo drugo, samovoljno ili prihvaćeno ko zna gde. Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, da razum pale prirode naše, kakvo god urođeno dostojanstvo imao, ma kako bio izoštren učenošću ovoga sveta, očuvava nasleđe stečeno padom, ostaje lažno nazvani razum. Njega treba odbaciti i predati se rukovođenju vere. Pod tim rukovođenjem, u svoje vreme, posle znatnih podviga u pobožnosti, Bog daruje vernom slugi Svome razum Istine, ili razum duhovni. Ovaj je razum moguće i dužno smatrati zdravim razumom, on je objavljena vera, tako nenadmašno opisana od svetog apostola Pavla u 11. glavi njegove poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je Bog. Na ovom tvrdom kamenu on se zida i zato se ne koleba, ne pada. A to što vi nazivate zdravim razumom mi, hrišćani, smatramo razumom toliko bolesnim, toliko pomračenim i zabludelim, da se njegovo izlečenje drukčije i ne može ostvariti nego odsecanjem svih znanja koja ga sačinjavaju, mačem vere, i njihovim odbacivanjem. A ako se smatra zdravim i priznaje takvim na nekakvom temelju neizvesnom, klimavom, neodređenom, koji se neprestano menja, onda će on, kao „zdrav“, neminovno odbaciti Hrista. Ovo je dokazano iskustvom. Pa šta vam to govori vaš zdravi razum? Da je smatrati pogibiju dobrih ljudi, koji ne veruju u Hrista, protivno vašem zdravom razumu. I ne samo to, takva propast vrlih protivna je milosrđu tako sveblagog Bića, kakvo je Bog. Razume se došlo vam je otkrivenje sviše o ovom predmetu, o tome šta je protivno a šta nije protivno milosrđu Božijem? Nije, nego zdrav razum pokazuje ovo.

Ah, vaš zdravi razum!… Međutim, budući pri vašem zdravom razumu, kako to mislite da možete sopstvenim ograničenim čovečijim umom da shvatite šta je protivno i šta nije protivno milosrđu Božijem? Dozvolite da kažem naše mišljenje. Jevanđelje, odnosno Hristovo učenje, ili Sveto Pismo, drukčije još rečeno, sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može znati o milosrđu Božijem, koje prevazilazi svako umovanje, i ono je nedostupno svakom ljudskom poimanju. Uzaludno je zanošenje uma čovekovog kada nastoji da definiše bezgraničnog Boga, kada nastoji da objasni neobjašnjivo, i da potčini svojoj uobrazilji… koga? Boga! Takav poduhvat je pregnuće satansko!… Nosiš ime hrišćansko, a ne znaš učenje Hristovo! Ako se iz ovog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nesaznajan, pođi u školu i čuj čemu se uče deca. Njima objašnjavaju predavači matematike u teoriji beskonačnog da se ono, kao neodređena veličina, ne potčinjava onim zakonima kojima su potčinjene određene veličine – brojevi, da rezultati njegovi mogu biti sasvim suprotni rezultatima brojeva. A ti hoćeš da ograničiš zakone dejstva milosrđa Božijeg i govoriš: ovo je u skladu sa njim, ovo mu je protivno. To je u skladu ili u neskladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim shvatanjima i osećanjima. Sledi li iz toga da je Bog dužan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? A upravo to i zahtevaš od Boga. To je sasvim nerazuman i krajnje gordi poduhvat. Pa ne okrivljuj rasuđivanja Crkve za nedostatak zdravog smisla i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo postojano sledi učenje Božije o dejstvima Božijim, koja je Sam Bog otkrio. Poslušno za njom idu istinska njena čeda, prosvećujući se verom, potirući razmetljivi razum, koji ustaje na Boga. Verujemo da možemo znati o Bogu samo ono što je Bog blagovoleo da nam otkrije. Ako bi bilo drugog puta ka Bogopoznanju, puta koji bismo mogli prokrčiti (umu svome) sopstvenim naporima, ne bi nam bilo darovano otkrivenje. Ono je dano zato što nam je neophodno. Pusta su i lažna samoizmišljanja i skitanja uma čovečijeg.

Kažete: „Jeretici su takođe hrišćani.“ Otkud vam to? Zar će neko ko naziva sebe hrišćaninom a ništa ne zna o Hristu, zbog krajnjeg neznanja svoga rešiti da sebe smatra isto takvim hrišćaninom kao što su i jeretici, a svetu veru hrišćansku neće razlikovati od poroda prokletstva: bogohulne jeresi? Drugačije rasuđuju o ovome istinski hrišćani. Mnogobrojni zborovi svetih primili su venac mučenički, smatrali za bolje najžešće i najdugotrajnije muke, tamnicu, izgnanstvo, nego da pristanu da saučestvuju sa jereticima u njihovom bogohulnom učenju. Vaseljenska Crkva svagda je smatrala jeres smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, udaljen od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres zloverjem. U idolopoklonstvu đavo preuzima na sebe božansku čast od zaslepljenih ljudi, a pomoću jeresi on čini zaslepele ljude saučesnicima svog glavnog greha bogohuljenja. Ko pročita pažljivo „Odluke Sabora“, taj će se lako uveriti da je karakter jeretika sasvim satanski. On će uvideti njihovo užasno licemerje, prekomernu gordost, zapaziće ponašanje koje se izražava u neprekidnoj laži, uočiće da su se oni odali raznim niskim strastima, uvideće da se oni, kada im se pruži prilika, rešavaju na sve najstrašnije prestupe i zlodela. Naročito je primetna njihova nepomirljiva mržnja prema čedima istinite Crkve i žeđ za njihovom krvlju! Jeres je skopčana sa okorelošću srca, sa strašnim pomračenjem i kvarenjem uma, uporno se održava u duši njome zaraženoj i teško je čoveka isceliti od ove bolesti. Svaka jeres sadrži hulu na Duha Svetoga: ona ili huli na dogmat o Svetom Duhu, ili na dejstvo Svetoga Duha, ali obavezno huli na Svetoga Duha. Suština svake jeresi je bogohuljenje. Sveti Flavijan, patrijarh konstantinopoljski, koji je zapečatio krvlju ispovedanje istinite vere, proizneo je odluku pomesnog Konstantinopoljskog sabora prema jeresijarhu Evtihiju sledećim rečima: „Evtihije, do sada jerej, arhimandrit, potpuno je razotkriven i u prošlim svojim postupcima i u sadašnjim svojim izjašnjenjima o zabludama Valentina i Apolinarija, u upornom sleđenju njihovog bogohulstva, tim više što on čak nije ni saslušao naše savete i pouke da prihvati zdravo učenje. I zato, plačući i uzdišući zbog njegove konačne pogibije, objavljujemo u ime Gospoda našeg Isusa Hrista da je on pao u bogohulstvo, da je lišen svakog svešteničkog čina, opštenja sa nama i upravljanja svojim manastirom, dajući na znanje svima koji od sada budu opštili sa njim, ili ga posećivali, da će sami biti podvrgnuti odlučenju.“ Ova odluka je obrazac zajedničkog mišljenja Vaseljenske Crkve o jereticima; to opredeljenje je priznala sva Crkva, a potvrdio ga je Vaseljenski Halkidonski sabor. Evtihijeva jeres sastojala se u tome što on nije ispovedao dve prirode u Hristu po ovaploćenju, kako ispoveda Crkva, već je dopuštao jedino prirodu Božansku. Reći ćete: samo to!…

Zabavan je po svome nedostatku istinskog znanja i gorko žalostan po svome svojstvu i posledicama odgovor nekog lica, kome je poverena vlast ovoga sveta, svetom Aleksandru, patrijarhu aleksandrijskom, o arijanskoj jeresi. To lice savetuje patrijarha da sačuva mir, da ne započinje prepirke, toliko protivne duhu hrišćanstva, zbog nekoliko reči. Piše on da ne nalazi ništa za osudu u učenju Arijevom, samo poneku razliku u obrtima tek toliko reči! Ti obrti reči, primećuje istoričar Fleri, u kojima „nema ničeg za osudu“, odbacuju Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista – samo to! Opovrgavaju, znači, svu veru hrišćansku – tek toliko! Primetno je da su sve drevne jeresi, pod različitim maskama koje su se smenjivale, težile jednom cilju: odbacivale su Božanstvo Logosa (Reči) i izopačavale dogmat o ovaploćenju.

Najnovije ponajviše nastoje da odbace dejstva Svetoga Duha: sa užasnim hulama one su odbacile Božanstvenu Liturgiju, sve svete Tajne, sve, sve ono gde je Vaseljenska Crkva svagda prepoznavala dejstvo Svetoga Duha. I sve su to nazvale ustanovljenjima ljudskim, drskije: praznoverjem, zabludom! Razume se, u jeresi vi ne vidite ni razbojništvo ni krađu! Možda je samo zbog toga ne smatrate grehom? Tu je odbačen Sin Božiji, tamo je odbačen i pohuljen Duh Sveti – samo toliko! Onaj ko je prihvatio bogohulno učenje i drži ga se, onaj ko proiznosi bogohuljenje, ne otima, ne krade, čak i čini dobra dela pale prirode – on je predivan čovek! Kako može Bog njemu da uskrati spasenje!…

Sav uzrok poslednje vaše nedoumice, isto kao i svih ostalih, jeste duboko nepoznavanje hrišćanstva. Nemojte misliti da je takvo neznanje nevažan nedostatak. Ne, njegove posledice mogu biti pogubne, naročito sada kada su u društvu u opticaju nebrojene bezvredne knjižice sa hrišćanskim naslovom, a sa učenjem satanskim. Ne poznajući istinito hrišćansko učenje, olako možete prihvatiti misao lažnu, bogohulnu kao istinitu, prisvojiti je, a zajedno s njom usvojiti i večnu pogibiju. Bogohulnik se neće spasiti. A te nedoumice koje ste izrazili u vašem pismu, već jesu strašni protivnici vašeg spasenja. Njihova suština je odricanje od Hrista. Ne igrajte se vašim spasenjem, ne poigravajte se, inače ćete večno plakati. Bavite se čitanjem Novog Zaveta i Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (nikako ne Tereza, ne Franja i ostalih zapadnih umobolnika koje njihova jeretička crkva izdaje za svece). Naučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako pravilno razumevati Pismo, kakav način života, kakve misli i osećanja dolikuju hrišćaninu. Iz Pisma i žive vere izučite Hrista i hrišćanstvo. Pre no što dođe strašni čas u koji ćete biti dužni da stanete na sud pred Bogom, steknite opravdanje koje je Bog dao na dar svim ljudima posredstvom hrišćanstva.

Mučenik Nikolaj Varžanski
Da li je moguće spasiti se mimo Crkve Hristove?[144]

 

– Da li je moguće spasiti se mimo Crkve Hristove?

– Ne, nije moguće, zato što se niko nikada nije spasio mimo Crkve.

– Kako govore sektaši da nemaju potrebe da pripadaju Hristovoj Crkvi, ili što je isto, Crkvi Pravoslavnoj, jer ih je Sam Gospod prizvao kao što je On prizvao i Apostola Pavla?

– Pre svega je neophodno otvoreno reći sektašima da potpuno lažno govore da ih je tobož Gospod prizvao kao Apostola Pavla. Kada je Gospod čudesno prizvao Apostola Pavla onda, po svedočenju Svetog Pisma: „ljudi koji putovahu s njim stajahu nijemi, čujući glas, a nikoga ne videći.“ (Dela ap. 9:7) Apostol Pavle poražen svetlošću oslepeo je i njegovi saputnici „ga uzeše za ruku“ (Dela ap.9:8). Ništa slično se nije dogodilo ni sa jednim od samoobmanjenih sektaša, koji bez osnove, drsko porede sebe sa Apostolom Pavlom.

Kao drugo, neophodno je objaviti sektašima da primer Apostola Pavla ne može da ih opravda zato što ne pripadaju pravoslavnoj Crkvi Gospoda Boga. (Dela ap. 20:28) Iako je Apostola Pavla prizvao Sam Hristos, Sam Gospod ga nije prisajedinio Svojoj Crkvi, već ga poslao episkopu Damaska Ananiji, koji je naučio Pavla (tada još uvek Savla, iscelio ga od slepila i Krštenjem prisajedinio Crkvi (Dela ap. 9: 10-18 i 22: 10-18).

Pa i nakon toga Apostol Pavle nikada nije išao protiv Crkve, već se uvek trudio da bude u potpunoj saglasnosti sa Njom i ne odvoji se od Nje. „A potom, nakon četrnaest godina“, samostalne propovedi, „opet iziđoh u Jerusalim sa Varnavom, uzevši sa sobom i Tita; a iziđoh po otkrivenju, i izložih im jevanđelje koje propovijedam neznabošcima, posebno pak izložih uglednima, da kako ne trčim ili ne trčah uzalud.“ (Gal. 2:1-2) I „ugledni“ (tumačenje Svetog Zlatousta na poslanicu Galatima) Apostoli Jakov i Kifa i Jovan odobrili su Apostola Pavla. Ako se čak Apostol Pavle bez Crkve nije spasio, onda se bez Nje ne mogu spasiti ni sektaši.

– Da li pravilno govore neki da je dovoljno biti dobar čovek i da ćeš se onda lako spasiti mimo Crkve?

– Takvi ljudi su u zabludi, ne znajući Pismo i volju Božiju, iz reči Božije znamo da je Kornilije kapetan bio „pobožan i bogobojazan sa cijelim domom svojim, koji je činio mnoge milostinje narodu i molio se stalno Bogu“ (Dela 10:2). Međutim, bez Crkve nije mogao da se spase. Gospod se sažalio na Kornilija i rekao mu preko Anđela: „Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom. I sad … dozovi Simona prozvanoga Petra; On gostuje u nekoga Simona kožara, čija je kuća kod mora. On će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.“ (Dela ap. 10:4-6) Čudesno obavešteni u vezi sa tim događajem, apostol Petar je došao do Kornilija, naučio ga veri u Hrista i prisajedinio Crkvi kroz Krštenje (Dela ap. 10:48).

– Da li sektaši pravilno govore da mogu da se spasu mimo Crkve, samo verom u Hrista.

– Ne, oni govore nepravilno, jer „i đavoli vjeruju, i drhte“ (Jak. 2:19) koji se naravno neće spasiti (2 Pet. 2:4; Jud. 1:6). Bez Crkve ni sektaši ne mogu da se spasu.

Da li postoje u Svetom Pismu primeri da se neki, iako su i verovali u Boga i Hrista, nisu mogli spasiti bez Crkve?

– Takvih primera ima mnogo. U Efesu, kao što se vidi iz Dela ap. 19:1-6 bili su ljudi koji su poverovali, ali se nisu mogli spasiti dok ih apostol Pavle nije prisajedinio Crkvi. Uopšte, sektaši ne mogu ukazati ni na jedan slučaj čoveka ko bi se u Novom Zavetu spasio da se nije prisajedinio Crkvi kroz Krštenje.

– Sektaši ukazuju na razbojnika koji se spasio bez Krštenja, samo ispovedanjem?

– Oni zaboravljaju da je to bilo još pre postojanja Crkve Hristove.

– Kako nam se objašnjavaju slučajevi kada su hrišćanski mučenici umirali, ne krstivši se i opet, poštuju se kao Sveti?

– Oni su postali hrišćani pred samo mučenje ili čak za vreme mučenja i nisu uspeli da se krste vodom, ali su se krstili „ognjenim“ Krštenjem, u sopstvenoj mučeničkoj krvi.

– Zašto ne može biti spasenja mimo Crkve?

– Zato što je Hristos Glava Svoje Crkve, tj. Svoje zajednice, i van Crkve, tj. van tela Hristovog nema ni Spasitelja, a bez Hrista ne samo nema spasenja, nego ni vrline ne može biti. U Jevanđelju od Jovana Gospod govori: „Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar… Ostanite u Meni, i Ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez Mene ne možete činiti ništa.“ (Jn. 15:1,4-5) Dakle, Gospod opisuje Crkvu kao vinogradnu lozu, kao drvo: koren i stablo – to je On Sam, a grane su oni koji veruju u Njega. Ako ti budeš grana drveta ili list, tj. ako budeš u Crkvi, hranićeš se sokovima iz korena i stabla, tj. od Hrista i živećeš; ako nisi u Crkvi, tj. ako nisi grana ili list loze – Hrista, ili si grana koja se odlomila ili list koji je sleteo i gazi se od prolaznika, tada si usahnuo, poginuo i nema života u tebi. Eto koliko je važno biti u Crkvi! Ako sada nisi u Crkvi, onda si i bez Hrista i bez života! Hraniš se beživotnim sokovima tog nečastivog učitelja, koji je pored Hrista, posadio drugo, suvo i beživotno drvo!

Gospod poredi Crkvu i sa stadom, gde je Pastir – Sam Spasitelj (Jn. 10:1-6). Ako neko nije u stadu Hristovom, tj. nije u Crkvi, taj i ne može da se naziva Hristovom ovcom: Hristos nije Pastir takvom čoveku. Još Gospod poredi Crkvu sa mrežom koja se baca u more i hvata ribu svake vrste. Ko nije u mreži, ko nije uhvaćen, taj znači nije u Božijem plenu: ko nije u Crkvi, taj živi sam po sebi, bez volje Božije.

– Zar je bez pripadanja Crkvi nemoguće istinski verovati u Hrista i nazivati se hrišćaninom?

Ako neko „ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18:17). Taj čovek nije hrišćanin.

– Zar je nemoguće poznati istinu Hristovu bez Crkve?

– Nemoguće je. Sektaši misle da znaju istinu iz Svetog Pisma mimo Crkve, a u reči Božijoj je napisano da se ne samo na zemlji istina Božija propoveda kroz Crkvu (Dela ap. 1:8), već čak „kroz Crkvu sada obznani načalstvima i vlastima na nebesima mnogostruka mudrost Božija“ (Ef. 3:10).

– Zašto se upravo kroz Crkvu jedino i može poznati istina Božija, a ne, na primer, kroz Sveto Pismo?

– Zato što nije Sveto Pismo, već Crkva „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3:15).

– Da li pravilno misle neki da pod Hristovom Crkvom treba podrazumevati ne zajednicu slebenika Isusa Hrista, već učenje Spasitelja?

– Takvo shvatanje je nepravilno jer se pod Crkvom u Svetom Pismu svuda podrazumeva zajednica ispovednika Hristovih, a ne učenje.

Ako li ti zgrješi brat tvoj“ govori Spasitelj, u početku ga pokaraj nasamo, ako ne posluša, pokaraj ga pred dva ili tri svedoka, a ako i njih ne posluša „kaži Crkvi“ (Mt. 18:17). Jasno je da se može reći samo ljudima, a ne učenju. Znači da Crkva nije učenje, već zajednica.

Takođe u knjizi Dela Apostolskih se govori da je prezvitere efeske Bog postavio „da napasaju Crkvu Gospoda i Boga“ (Dela ap. 20:28). Opet, napasati je moguće samo živa bića, u ovom slučaju – ljude, a ne učenje. I apostol Jovan govori: „Pisah Crkvi“ (3 Jn. 1:9), a pisati je moguće samo ljudima, a ne učenju.

– Da li se Crkvom može nazvati svako sabranje u ime Hristovo?

– Ne, ne može. Jer će se tada dobiti mnoštvo svakakvih zajednica često neprijateljskih i različitih međusobno, i sve one bi trebalo da se priznaju za istinske hrišćanske zajednice.

Kada sektaši žele da opravdaju svoje nepripadanje Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj govore da nema potrebe da pripadaju njoj, jer je Sam Spasitelj rekao: „gdje su dva ili tri sabrana u Ime Moje, ondje sam i Ja među njima.“ (Mt. 18:20)

Sve sekte se oslanjaju na ovaj tekst želeći da opravdaju sebe. Zbog toga se i dobija da stotine najbezumnijih sekti sebe naziva zajednicom Hristovom.

Hristos se nije podelio (1 Kor. 1:13), On je Jedan,  jedno je „telo Njegovo koje je Crkva“ (Kol. 1:24). Jasno je da su sve sekte u zabludi, kada tako izopačeno i lažljivo žele da se opravdaju rečima Hristovim…

Otkinuli su se sektaši od zajednice Hristove, od svete Crkve Pravoslavne, nesavladive, koja potiče neprekidno od apostolskih dana; otkinuli su se oni od tog „tela Hristovog“ i poginuli: nema Hrista među njima, ne mogu oni naslediti spasenje.

Sveti Luka Vojno-Jasenecki
O nedovoljnosti dobrih dela za spasenje[145]

Među ljudima koji su oko nas, postoje oni koji ne veruju u Boga, a koji su ipak dobri i čine mnogo dobrih dela. Često se ukaže prilika da se čuje pitanje: „Šta, zar to nije dovoljno, zar se oni neće spasiti svojim dobrim delima?“ Moram da odgovorim. Ne, neće se spasiti. Zašto se neće spasiti?

Zato što je tako rekao Gospod i Bog naš Isus Hristos kada Ga „upita jedan od njih, zakonik, kušajući ga i govoreći: Učitelju, koja je zapovijest najveća u Zakonu?A Isus mu reče: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim… Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Mt. 22:35-39)

Ako je vera u Boga, ako je ljubav prema Bogu prva i najvažnija zapovest u zakonu, a druga zapovest o ljubavi prema bližnjem, koja ističe iz prve, dobija svoju silu zbog ljubavi prema Bogu, znači da je, da bi se čovek spasio, potrebno da ljubi Boga svim srcem svojim, jer je to prva i najvažnija zapovest zakona.

Šta znači spasiti se? Znači dobiti život večni, znači ući u Carstvo Nebesko, znači postati pričasnik tog Carstva! Šta je Carstvo Božije? Šta je život večni?

To nam je rekao Gospod Isus Hristos u Svojoj velikoj prvosvešteničkoj molitvi obraćenoj Bogu Ocu. On je govorio: „A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ (Jn. 17:3) To je život večni: život večni u poznanju Boga, u poznanju Gospoda Isusa Hrista. Znači, bez poznanja Boga, bez poznanja Svete Trojice, bez vere u Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista nema večnog života, to jest, nema spasenja.

Gospod Isus Hristos je pred Svoje Vaznesenje na nebo govorio Svojim učenicima: „Idite po svemu svijetu i propovijedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“ (Mk. 16:15-16) Vidite kako su jasne reči, vidite kako je potpuno jasno Gospod rekao: „koji ne vjeruje biće osuđen“. Znači nisu dovoljna samo dobra dela, znači da je potrebna i vera, znači da je potrebno da oni koji čine dobra dela svim srcem poveruju u Boga i zavole Ga.

Sveti apostol Jakov je u svojoj sabornoj poslanici rekao: „Vjera bez djela je mrtva.“ (Jak. 2:20) I onaj ko veruje i samo na veru polaže sve nade na spasenje, ni taj se ne spasava: potrebna su dobra dela. Može se reći i drugačije: ako je vera bez dobrih dela mrtva, i dobra dela su bez vere mrtva.

Gospod i Bog naš Isus Hristos je govorio Jevrejima zadivljujuće reči o tome da svi moraju da se pričešćuju Nebeskim Hlebom, govorio je da je taj Nebeski Hleb Telo Njegovo, koje On daje za život i spasenje sveta.

Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (Jn. 6:53) Kakvog života? Života večnog: nećete imati život večni, nećete biti pričasnici Carstva Božijeg, nećete dobiti spasenje duša vaših. Šta je jasnije od ovoga? Ako ne verujemo svim srcem u Boga, ako se ne krstimo, ako se ne pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovom, nema nam spasenja.

Vidite: samo dobra dela su nedovoljna za spasenje! Znate da i neverujući čine dobra dela i svaku pravdu – javlja se pitanje: kako oceniti to dobro koje čine neverujući? Naravno, sva dobra dela neverujućih treba da se visoko cene. Priznajući to, ipak treba znati da postoji razlika između dobrih dela neverujućih i dela onih koji svim srcem veruju u Boga.

U čemu je ta razlika? Evo u čemu: bilo je mnoštvo ljudi jakih duhom, koji su žrtvovali sve, čak i život za dobro naroda. Takvih je bilo bezbroj sada, u naše vreme i nedavnih godina. Bilo je mnogo ljudi koji su svoj život žrtvovali za dobro svog naroda, svoje nacije. Postoje ljudi koji daju život za dobro ljudi svoje rase, svoje klase. Po čemu se razlikuju sva ta dobra dela, čak i žrtvovanje svog života, veliki podvizi i ljubav prema svojoj klasi, svom narodu, svojoj rasi? Iako i jako visoka, ta ljubav je samo ljubav prema svojoj klasi, svom narodu, svojoj rasi – spojena sa mržnjom prema ljudima druge klase, drugog naroda, druge rase; istinska i prava ljubav je sveobuhvatna, ljubav koja je ugodna Bogu obuhvata sve, njoj se nikada ne dodaje mržnja ma prema kome. Takva ljubav je sveobuhvatna.

Ako ljudi ljube Hrista svim srcem, onda u njihovim srima nema mesta za mržnju prema bilo kome od ljudi. O ljudima koji ljubav prema svojoj klasi, svojoj naciji spajaju sa mržnjom prema ljudima druge klase, drugog naroda, druge rase i druge nacije, sveti apostol Pavle je u svojoj predivnoj reči o ljubavi govorio: „I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.“ (1 Kor. 13:2) Čak i vera koja premešta gore predstavlja ništa ako nije sjedinjena sa sveopštom ljubavlju.

I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.“ (1 Kor. 13:3) Ako je to ljubav samo prema svojoj klasi, svojoj naciji, a ne ljubav sveopšta, sveobuhvatna, za dušu našu nema koristi od nje. Nema nikakve koristi u dobrim delima, nema čak koristi u tome što će život dati za svoje prijatelje, ako nema sveopšte ljubavi, ljubavi prema svim ljudima.

Odakle sveopšta ljubav? Ona je samo od Boga: to je dar blagodati Božije. Nema takve sveobuhvatne ljubavi kod ljudi koji ne veruju u Boga, koji Ga nisu zavoleli svim srcem svojim i svom snagom svojom, koji nisu poverovali svim srcem u Gospoda Isusa i nisu Ga zavoleli.

Postoje ljudi koji su od prirode dobrog srca i upravo zato oni lako i prirodno čine dobra dela. Ali i sada postoje moćni ljudi, koji imaju neobičnu fizičku snagu; postoje ljudi koji imaju veliku telesnu lepotu. Da li postoji zasluga što su se oni rodili sa velikom silom, što su se rodili lepi, sa dobrim srcem? Ne, zasluge nema nikakve: to je dar, dobijen od Boga pri rođenju, a Carstvo Božije treba zaslužiti. Gospod je rekao: „Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju.“ (Mt. 11:12)

Neophodni su podvizi, neophodni su napori, prinuđivanje sebe na dobro, obraćanje od zla, od svake nepravde pravdi, neophodni su napori u činjenju dobrih dela. I samo kada velikim i neprekidnim naporima očistimo svoje srce i privučemo blagodat Božiju, kada se pod uticajem te blagodati zagreje i u srcu našem razgori sveta ljubav, ljubav sveopšta, ljubav lišena mržnje ma prema kome – samo tada će nam ta ljubav u jedinstvu sa verom otkriti put ka Carstvu Božijem. Dakle, dobra dela nisu dovoljna, nije dovoljno učenje o moralnosti: neophodna je religija, jer samo u religiji, u veri u Boga, u zajednici sa Bogom mi dobijamo silu da činimo istinsko, u očima Božijim vredno, dobro. Prosta moralnost to ne daje i veoma greše oni koji misle da religiju zamene samo učenjem o moralu.

Za Boga vredno dobro tvore samo oni koji su prosvećeni Božijom blagodaću, čije srce je postalo stanište istinske, sveopšte ljubavi prema ljudima, pre svega prema Bogu.

Eto zašto sam na početku svoje besede rekao da nisu dovoljna samo dobra dela. Vidite da je samo dobrim delima nemoguće spasiti se, jer ako je vera bez dela mrtva, onda su dobra dela bez vere takođe mrtva.

Pamtite to, pamtite da je spasenje duša vaših samo u zadobijanju ljubavi. Bez ljubavi ništa nema silu. A ljubav je samo od Boga, jer nam je Gospod Isus Hristos otkrio najveću tajnu: da je Bog ljubav. Kao što je sunce izvor celokupnog života na zemlji, i da sve što živi zavisi od sunca, tako je i Bog Sunce Pravde, Sunce Ljubavi, Sunce Dobra; samo oni čija srca primaju Božanske zrake pravde, samo oni mogu da se spasu.

Otkrijte srca vaša pred Bogom, jer se blagodat Božija i sveta ljubav šalju samo u srca koja su široko otvorena pred Bogom.

Zašto se zahteva otvaranje svojih srca? Gospod je u Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova rekao: „Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom.“ (Otk. 3:20) Ako ko čuje, ući ću i prebivaću sa njim.

Potrebno je da svi vi čujete to kucanje Hristovo, potrebno je da pazite na reči Otkrovenja Jovanovog i otvorite svoja srca široko, široko. Potrebno je da se useli blagodat u srca vaša i ona će postati hram Duha Svetoga.

Sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk
Gde je istinska religija?[146]

Susrećemo često ljude koji na pitanje o njihovoj veri odgovaraju: „priznajemo da postoji neko Više Biće, ali Ga ne zamišljamo.“ Da li se takvo ispovedanje može nazvati religijom? Ne! Veoma je rasprostranjen, posebno među inteligencijom, tolstojevski panteizam. Bog je – ceo svet. Panteizam nije religija. Religija je opštenje čoveka sa Bogom. A opštenje pretpostavlja kao neophodan uslov, Boga za lično, živo Biće.

Neznabošci se mole svom bogu, mole ga, klanjaju se, prinose mu žrtve. To je religija. Neka neznabožac ima lažnu predstavu o Bogu, ipak, on Boga doživljava kao živu Ličnost. I islam i judaizam i hrišćanske sekte, raskoli jesu religije, jer Boga priznaju za ličnost, za živog. Međutim sve te religije ne mogu da se smatraju istinskom religijom.

Milosrdni Gospod prima i njihove molitve kao što je primao i molitve neznabošca Kornilija, rimskog kapetana. Ali ne traži Sebi Bog takve poklonike. Savršena, istinska religija je jedinstvo čoveka sa Bogom, kada čovek postaje jedan duh sa Gospodom. Istinska religija je – oboženje čoveka u opštenju sa Bogom: „Bog je postao čovek da bi čoveka učinio bogom.“ Gde se događa to oboženje čoveka? Samo u Pravoslavnoj hrišćanskoj Crkvi, jer samo ovde postoje blagodatne Hristove tajne, kroz koje se verujući čovek obožuje.

U Tajni Pričešća verujući pravoslavni hrišćanin stupa u krvno jedinstvo sa Hristom Bogom. Sam Hristos Bogočovek zahteva od Svojih sledbenika to oboženje: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ (Jn. 6:53-54)

Da li postoje tajne kod neznabožaca, u islamu? Naravno da ne. Da li postoje tajne u rimokatolicizmu, luteranstvu, anglikanstvu, raznim hrišćanskim sektama? Ne, jer su svi oni, počevši sa rimokatolicizmom, prekinuli vezu sa Pravoslavnom Hristovom Crkvom, svi se nalaze u nepomirljivom neprijateljstvu sa njom. A Crkva Hristova je jedna.

Apostol govori: „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje.“ (Ef. 4:5) Gospod je primio molitvu neznabošca Konrilija, ali mu je Gospod ukazao na nesavršenstvo njegove religije i poslao ga apostolu Petru radi sjedinjenja sa Crkvom: „…on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.“ (Dela ap.11:14) I sada Bog ukazuje svim ljudima na istinsku religiju – pravoslavnu. Na koji način? Kroz čudesa koja se događaju samo u Pravoslavnoj Crkvi: u njoj su mošti svetih ljudi, čudotvorne ikone, svete Tajne Pričešća, Jeleosvećenja, od usrdne molitve bolesni ljudi dobijaju isceljenje naočigled svedoka.

U Pravoslavnoj Crkvi se čuva nepovređeno Hristovo učenje. Naša nesreća je u ovome: ljudi, pod uticajem koristi, ili zbog straha od lišavanja, ili zbog svoje duhovne lenjosti, ili gordosti ne žele da priđu istinskoj, savršenoj religiji – pravoslavnoj hrišćanskoj. Najupornija je rimokatolička religija: svim merama, pre svega nasiljem, ide protiv volje Božije.

Međutim, ko samopožrtvovano traži istinu, taj će je i naći i drugima ukazati na nju. Evo šta je pisao nemački profesor I. Overbah svojoj jednovernoj braći – protestantima: „Mnogi pišu i spore o Crkvi, njenoj prirodi, značaju, uređenju – i to pokazuje do kog stepena svi žele da nađu Crkvu. Međutim, svo filosofiranje i bogoslovstvovanje vaše tu neće pomoći, jer Crkva nije delo ljudskih ruku, već Božijih. Crkva postoji: ona se može naći, ne urediti. Zato u tom delu jedini rukovoditelj treba da bude istorija; ona će sa nepromenljivom očiglednošću pokazati do kog stepena je papizam izopačio Crkvu i kako se čistota pravoslavnog učenja sačuvala u Istočnoj Crkvi.“

Mi, pravoslavni, čuvamo najveću riznicu – istinsku religiju. Naš dug je da se trudimo da budemo istinski učenici Hristove armije i privodimo svetlosti Pravoslavlja sve one koji su van Pravoslavne Crkve.

 

Sveti Oci o spasenju samo u Crkvi

„Onaj koji je po svojim delima dobar, ali nije zapečaćen vodom, neće ući u Carstvo Nebesko. Reč je smela, ali nije moja; tako je odredio Isus.“

Sveti Kiril Jerusalimski,
Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, 3.

 

„Ko želi da se spasi, mora, pre svega, da čuva vaseljensku veru, koju ako ne sačuva u celosti i neporočnosti taj, bez sumnje, gine zauvek“.

Sveti Atanasije Veliki,
Simvol vere

„Čujte svi vi, koji ste tuđi prosvećenju (krštenju): užasnite se, zaridajte! Strašna je to pretnja, strašna odluka! Nemoguće je, govori Hristos, onome koji se ne rodi vodom i duhom da uđe u Carstvo Nebesko, jer na sebi još nosi odeću smrti, odeću prokletstva, odeću truljenja – još nije dobio znak Gospodnji, još nije svoj, već tuđ; nema znak za carstvo.“

Sveti Jovan Zlatoust,
Besede na Jevanđelje od Jovana, 25.1.

 

„Šta, reći ćeš ti, zar nema i hrišćana koji se loše vladaju i neznabožaca, koji provode život u vrlini? Da postoje hrišćani koji žive loše, to i ja znam; a da li postoje neznabošci koji žive vrlinski, to stvarno još uvek ne znam… Ali da se ne bismo nekome pokazali kao ljubitelji sporenja, složićemo se da među neznabošcima postoje ljudi koji žive dobro… Pogledaj, međutim, kako ih Hristos lišava svakog opravdanja. On govori da je ͵Svetlost došla u svetʹ. Da li su Ga tražili, govori On, da li su se trudili, brinuli da Ga nađu? Svetlost je sama njima došla; međutim, ni tada nisu pohitali k njoj. Ako i među hrišćanima neki žive poročno, u vezi sa tim ćemo primetiti da Hristos ne govori o onima koji su postali hrišćani od rođenja i primili veru od predaka (iako su se često oni poročnim životom uklonili od pravog učenja); čini mi se da se ovde ne govori o njima, već o ljudima koji su iz judejstva ili neznaboštva morali da se obrate pravoj veri. (Hristos) pokazuje da niko, nalazeći se u zabludi, neće poželeti da se obrati veri, ako pre toga samome sebi ne odredi dobar život, i niko neće ostati u neverju ako pre toga ne odluči da zauvek ostane zao. Nemoj mi govoriti da je neko celomudren i neverujući; nije vrlina samo u tome. Koja je korist, imati te osobine, a biti rob sujetne mase i stideći se svojih prijatelja, ostati u zabludi? To nije vrlinsko življenje. Rob sujete nije bolji od bludnika; čak čini i mnogo veće grehe od bludnika. Međutim, pokaži mi nekog među neznabošcima ko bi bio slobodan od svih strasti i bez ijednog poroka: nećeš moći da mi pokažeš.“

Sveti Jovan Zlatoust,
Besede na Jevanđelje od Jovana, 28.2-3

 

„Niko ne ulazi u Carstvo Nebesko na drugi način, nego samo kroz Krštenje. I oglašeni veruje u Krst Gospoda Isusa kojim se i sam znamenuje; ali ako ne bude kršten u ime Oca i Sina i Svetoga Duha neće dobiti oproštenje grehova i udostojiti se dara duhovne blagodati.“

Sveti Amvrosije Mediolanski, citat po:
Mitr. Makarije (Bulgakov). Pravoslavno
dogmatsko bogoslovlje. SPb. 1857, str. 258

 

„Niko neće dostići spasenje ni večni život, osim onoga ko za glavu ima Hrista: može za glavu imati Hrista samo onaj ko se nalazi u Njegovom Telu, koje je Crkva… Ko nije među članovima Hristovim, ne može imati hrišćanskog spasenja. Svako ko se odvojio od zajednice sa Crkvom, iako bi njegov život i bio dostojan pohvale, za to jedno bezakonje, što se odvojio od jedinstva sa Hristom, neće imati života, već će gnev Božiji prebivati na njemu.“

Blaženi Avgustin, citat po:
Svešt. Grigorije Djačenko. Lekcije
i primeri pravoslavne vere. Moskva, 1894, str. 439.

 

„Ko nije član Hristov, ne može da se spasi. Može se imati počast, može se imati tajna, može se pevati „aliluja“, može se odgovarati „amin“, može se držati Jevanđelje, može se imati vera u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i propovedati ta vera, ali nigde se osim u Pravoslavnoj Vaseljenskoj Crkvi ne može naći spasenje.“

Blaženi Avgustin,
Sermo ad Caesarieusis ecclesiae plebem, 6.

 

„Ko je van Crkve, neće primiti život večni.“

Blaženi Teodorit Kirski,
Sabrana dela. Kijev, 1855. T. 1, str. 273.

 

„Pitanje: Da li čovek koji ne veruje u Hrista, na primer, Judejac ili Samarjanin, a čini mnogo dobrih dela, ulazi u Carstvo Nebesko?“

„Odgovor: Pošto Gospod govori Nikodimu: ͵Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božijeʹ (Jn. 3:5), jasno je da (niko od neverujućih u Hrista) neće ući u (to) Carstvo. Međutim (niko) se ne lišava svoje plate: ili će (neverujući u Hrista) dobiti svoje blagostanje bogatstvom, raskošima i drugim obmanama (ovog) života) nalik na (bogataša) koji je od Avraama čuo: ͵sjeti se da si ti primio dobra svoja u životu svomeʹ (Lk. 16:25), ili će njegova sudbina u budućem veku jako da se razlikuje od sudbine onoga ko (ovde) nije činio dobro. Jer kao što za pravednike postoji mnogo obitelji (Jn. 14:2) kod Boga, tako i za grešnike (postoji) mnoštvo različitih kazni.“

Prepodobni Anastasije Sinait,
Pitanja i odgovori, 7

 

„Bez Krštenja niko ne može da se nada na večno spasenje – makar bio i najpobožniji od pobožnih.“

Prepodobni Jovan Damaskin

 

„Ko je poverovao, a nije se krstio već ostaje oglašen, nije spasen.“

Blaženi Teofilakt Bugarski

 

„Veliko blago je verovati u Hrista, jer je nemoguće spasiti se bez vere u Hrista.“

Prepodobni Simeon Novi Bogoslov,
Slova, 37.

 

„Bog će suditi živima i mrtvima i uzvratiti svakome po delima njegovim: pravednicima – Carstvo Nebesko, lepotu neizrecivu, veselje bez kraja i večnu besmrtnost; grešnicima – mučenje ognjeno, crva koji ne spava i muku bez kraja. Takva će biti mučenja za one koji ne veruju Bogu našem Isusu Hristu: mučiće se u ognju oni koji se ne krste… ako neko bude u drugom zakonu, na onom svetu će goreti u ognju.“

Prepodobni Nestor Letopisac,
Hronika. Moskva, 1996, str. 103-104.

 

„U budućem veku sila Njegovog Drugog Dolaska će sve podignuti iz smrti, iako se neće svi udostojiti istinskog života; zato što će nečestivi i neverujući, i oni koji ovde preko ispovesti i pokajanja nisu primili oproštenje grehova… vaskrsnuti, zaista, ali će osetiti život gori od smrti, predani mučenju i stradanju i pritešnjenosti i stidu večnom, obitavajući sa crvima koji ne spavaju i spaljivani mračnim, neugasivim ognjem.“

Sveti Grigorije Palama,
Besede.
t. 2. Moskva, 1993, str. 13.

 

„Na osnovu čega smo primili veru da se spasavamo krsteći se? – Naravno, na osnovu toga što smo čuli reči Gospodnje: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“ (Mk. 16:16) Pošto je Sama Istina navela i jedno i drugo, tj. neophodnost vere i Krštenja, onda je nemoguće da se spasi onaj ko ne želi da se krsti, makar i tvrdio da tobože veruje, kao i onaj ko ne veruje, makar i bio kršten.“

Sveti Grigorije Palama,
Besede.
t. 2. Moskva, 1993, str. 51.

 

„Tajna Krštenja predstavlja vrata Božije blagodati. Ako se ne krstimo, čak nas ni krv Sina Božijeg neće spasiti.“

Sveti Dimitrije Rostovski,
O simvolu vere

 

„Niko ne može da se opravda pred Bogom i da se spasi bez Hrista i mimo Hrista, već jedino – verom u Hrista… Jer niko ne može da se izbavi od đavola, greha, prokletstva zakona i od pakla bez Hrista i to sve je sadržano u kratkoj reči Hristovoj: ͵Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni. ʹ (Jn. 8:36)“

Sveti Tihon Zadonski,
O istinskom hrišćanstvu. II.1.2.

 

„Braćo moja, učio sam četrdeset i pet godina. Pročitao sam mnogo knjiga o Judejcima, idolopoklonicima, muslimanima i jereticima. Izučio sam dubine mudrosti. Sve druge vere su lažne. Samo je naša vera, sveto Pravoslavlje, istinska i sveta…

Radujte se i veselite što se vi pobožni pravoslavni hrišćani. Plačite i sažaljevajte nečestive, neverujuće i jeretike koji idu u tamu i u ruke đavola.“

Sveštenomučenik Kozma Etolski,
Pouke, 7

 

„S obzirom da od mene tražite pouku, mogu da vam odgovorim sledeće: Premilostivi Bog vrši spasenje pravoslavnih hrišćana Pravoslavnom verom, dobrim delima i Svojom blagodaću. Vera Pravoslavna je ona koju poseduje Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. Bez te vere je nemoguće spasenje nikome.“

Prepodobni Pajsije Veličkovski
Cit. po: Prot. Sergij Četverikov. Moldavski starac
Pajsije Veličkovski. Pariz, 1976, str. 237.

 

„Hrišćanstvo je jedini put ka spasenju… jedini put u Večno Carstvo koji je Bog ostavio na zemlji… Postoji mnogo naroda koji ne znaju istiniti put. Oni koji se rađaju među njima, treba sa usrđem da traže put i da li će ga naći?… Jer kakvo spasenje da očekuje onaj ko nema istinsko učenje vere i Crkve ili lažno misli o Bogu, svetu i čoveku, ili o sadašnjem našem iskvarenom stanju, ili o sredstvu našeg obnavljanja koje je jedno… A eto, postoje ljudi koji govore: veruj kako hoćeš, samo živi vrlinski i ničega se ne boj – kao da se tobože može živeti u vrlini nemajući zdrava shvatanja o predmetima koji se prenose istinskom verom. Ne obmanjujte se braćo! U istinski život ne ulazi samo ponašanje, već i zdrav način razmišljanja.“

Sveti Teofan Zatvornik.
Pet pouka na putu ka spasenju.
Zadonski muški manastir Rođenja Presvete Bogorodice,
2006, str. 7, 10, 27, 19.

 

„Hrišćanskim crkvama, kao što ti je poznato, sebe nazivaju osim naše Pravoslavne Crkve, latinska crkva i mnoge protestantske hrišćanske zajednice. Ali ni latinsku crkvu, ni tim pre protestantske zajednice ne treba priznavati za istinske Hristove Crkve – zato što su one nesaglasne sa Apostolskim uređenjem Crkve Božije.“

Sveti Teofan Zatvornik.
Pisma raznim licima o različitim predmetima vere i života.
Moskva, 1892, str. 230.

 

„Za dušu čoveka koji nije pravilno verovao, koji je umro u svojim zabludama i nije prineo iskreno pokajanje pred Gospodom – kakva nada može biti na spasenje? I kako se i za šta moliti za takvu dušu?“

Prp. Josif Optinski.
Žitije Optinskog starca Josifa. Kozeljsk, 1993, str. 180

 

Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn.3:5): muslimani neće ući, Jevreji, idolopoklonici, jeretici neće ući, sektaši neće ući, bludnici, preljubnici, lihvari i drugi nečestivci neće ući i Carstva Božijeg neće naslediti. Samo se istinskom verom u Hrista i u Crkvu Njegovu spasavamo i delima ljubavi.“

Sveti Jovan Kronštatski,
Dnevnik. T. 1. Tver, 2005, str. 298.

 

„O nedovoljnosti spasenja i lažljivosti protestantizma i reformatorstva kao zasebnih veroispovedanja i ne treba govoriti: tamo je sve izopačeno, čitavo zdanje vere i bogosluženja.“

Sveti Jovan Kronštatski,
Živo slovo mudrosti duhovne. Moskva, 2003.

 

„Da li će svi grešnici biti predani tim strašnim mukama ili će se neki osloboditi? Svi treba da se muče ako se ne očiste od grehova. Međutim, na zemlji nema čoveka koji bi bio slobodan od greha, i nema čoveka koji bi mogao da stekne sredstvo da sebe iskupi od grehova i odvrati od sebe gnev Božiji. Zato su svi osuđeni na pakao.“

Sveti Makarije Nevski,
Besede neznabošcima, 1.5.
Kompletan zbornik propovedničkih radova
Preosvećenog Makarija, arhiepiskopa Tomskog i Altajskog,
za sve vreme njegovog služenja u arhijerejskom činu (1884—1910 g.).
Tomsk, 1910, str. 451.

 

Bez obzira što je Iskupljujuću žrtvu prineo Hristos Spasitelj za sve ljude, plodove te žrtve mogu da koriste samo oni koji veruju u Hrista, pripadaju telu koje je On sazdao – jedinoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi, koji su ušli u opštenje sa Hristom kroz Pričešće Njegovim Telom i Krvlju. Znači, oni koji ne veruju u Hrista i ne pripadaju svetoj Pravoslavnoj Crkvi, ne mogu da koriste plodove Iskupljenja, koje je izvršio Gospod Isus Hristos. A takvih na celoj zemlji i u otadžbini našoj još ima mnogo… Svima njima je potrebna propoved o Hristu i o Crkvi koju je On sazdao.“

Sveti Makarije Nevski,
Kompletan zbornik propovedničkih radova, str. 215-216.

 

„Priznati mogućnost spasenja mimo Crkve… znači priznati neobaveznost Crkve.“

Sveštenomučenik Ilarion Trojicki
Hrišćanstva nema bez Crkve

 

„Ko ne drži u svoj celosti i nepovređenosti učenje Hrista i Njegove Crkve, ko je upao u jeres, otpao je od Hrista i Crkve, nema ništa zajedničko sa njom, lišen je nade na večno spasenje koga su se udostojili svi ugodnici Hristovi.“

Sveštenomučenik Andronik Nikoljski
Slovo u Nedelju Pravoslavlja //
Sabrana dela. Knjiga II. Tver, 2004, str. 8.

 

„Krštenje je neophodno za spasenje. Ko ne primi Krštenje, ne može da se spasi.“

Sveštenomučenik Luka Vukmanović,
Dogmatika / Sabrana djela, t. II. str. 67.

 

„Samo je ono pravi život, što se u ime Gospoda Isusa traži i dobija. Sve drugo je smrt i trulež. U žarkoj pustinji ljudske istorije vaskrsli Hristos je jedini otvoreni i nepresušni izvor, koji zapaja, osvežava i oživljava. Sve drugo, što se zamornom i žednom putniku može učiniti izvorom, nije izvor no sjaj vrelog peska, sličan sjaju vode, ili đavolski prizrak.“

Sveti Nikolaj Srpski,
Prva nedelja po Vaskrsu
Jevanđelje o sumnji i veri apostola Tome

 

„Da li može čovek da se spasi bez Crkve? Ne, ne može, jer je Crkva riznica Božije blagodati, bez koje niko ne može da se spasi, kao što ne može da živi ruka, odsečena od tela.“

Sveti Nikolaj Srpski,
Katihizis „Vera Svetih“

 

„Strah i užas Strašnog Suda za grešnike će posebno biti u tome što će svi oni u tom trenutku jasno videti i poznati da se Isus Hristos zaista ovaplotio radi spasenja svih, postradao za sve, predao svima u Crkvi blagodatna sredstva spasenja – svete Tajne i svete vrline; da je On – zaista jedini Spasitelj ljudi, da je Njegovo Jevanđelje i zaista jedini istinski smisao i cilj ljudskog života na zemlji, da je Njegovo Ime – zaista jedino Ime kojim se ljudi mogu spasiti od užasne besmislice greha i smrti i izbeći večno mučenje u večnom carstvu greha i zla – u preispodnji (vidi 1 Sol. 1:6-10). Tada će svako ko nije za vreme zemaljskog života poverovao u Hrista kao u Boga i Spasitelja jasno osetiti celim svojim bićem, da je samim tim već na zemlji sebe osudio na večne muke.“ (Jn. 3:18; 5:24)

Prepodobni Justin Popović
Sabrana dela. T. IV. Moskva, 2007, str. 422-423.

 

NAPOMENE:

[1] Misli o sredstvima za uspešnije širenje hrišćanske vere među Jevrejima, muslimanima i neznabošcima u ruskoj državi, 1.

[2] Sabrana dela episkopa Ignjatija Brjančaninova: Asketska propoved i pisma mirjanima. Sankt-Peterburg, 1905, str. 471.

[3] Isto tako je verovao i sveti Nikolaj Japanski: „Čvrsto smo uvereni… u to da sem Hrista ne postoje druga vrata u Carstvo Nebesko“. (Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 357).

[4] „Kada su apostoli želeli da propovedaju neznabošcima u Aziji Duh im je zabranio (Dela ap. 16:6); međutim, Sam taj Duh, Koji je pre toga zabranio propoved, kasnije je ulio propoved u srca Azijata. Jer odavno je već cela Azija poverovala. Sledi da je ono što je prethodno zabranjeno, nakon toga izvršeno zato što tamo pre toga nije bilo takvih ljudi koji su bili u stanju da se spasu. Tada (u vreme kada je zabranjeno) su u njoj (Aziji) bili takvi koji još nisu zasluživali da budu obnovljeni u životu, ali nisu zasluživali ni da budu podvrgnuti najstrožijoj osudi za prezrenje propovedi. Dakle, po prefinjenom i skrivenom sudu, sveta propoved se ne dopušta do sluha nekih, jer oni ne zaslužuju da budu obnovljeni blagodaću.“ (Sv. Grigorije Dvojeslov. Četrdeset beseda na Jevanđelje. 4.1)

[5]Prep. Siluan Atonski. O smirenju / Dela Starca Siluana. Ivanovskoe, 1997, str. 42.

[6]Sv. Atanasije  Veliki. Protiv neznabožaca. 30.

[7]Prep. Nikon Optinski. Zapažanja i primedbe na peti tom sabranih dela episkopa Ignjatija (Brjančaninova) K Gl. H.

[8]Prep. Justin (Popović). Tumačenje 1. saborne poslanice svetog apostola Jovana. Moskva, 1999, str. 110-111.

[9]Prep. Justin (Popović). Isto, str. 162.

[10] Razume se, kada se govori o želji da se pozna istina, ima se u vidu ne dokona radoznalost već želja sjedinjenja uz spremnost da se čovek menja u saglasnosti sa istinom – samo onaj ko ima takvu spremnost dostojan je da pozna istinu.

[11]Blaženi Avgustin. O daru prebivanja, 23 / Antipelagijanska dela kasnijeg perioda. Moskva, 2008, str. 400-401.

[12]Sv. Luka (Vojno-Jasenecki). Beseda od 4. februara 1951. g. / Propovedi, t. 1. Simferopolj, 2003, str. 47.

[13] Dela prepodobnog oca našeg Jovana Kasijana. Moskva, 1892, str. 176.

[14]Prep. Grigorije Sinait. Dela. Moskva, 1999, str. 19.

[15]Prep. Simeon Novi Bogoslov. Slova. Moskva, 1892, t. II, str. 49.

[16]Prep. Simeon Novi Bogoslov. Slova. Moskva, 1892, t. I, str. 230, 475.

[17] Cit. po: Biblijski komentari otaca Crkve i drugih autora I-VIII veka. Novi Zavet. T. IX. Tver, 2008, str. 217.

[18]Prep. Justin (Popović). Tumačenje 1. saborne poslanice sv. ap. Jovana. Moskva, 1999, str. 59.

[19]Sv. Luka (Vojno-Jasenecki). Beseda od 22. jula 1957. g. / Propovedi. T. 2. Simferopolj, 2003, str. 83.

[20]Prep. Amvrosije Optinski. Pisma mirjanima, 5. K A.P. Tolstomu.

[21]Sv. Grigorije Palama. Besede (omilije). Br. 2. Moskva, 1993, str. 154-155. (Srpsko izdanje „Gospode prosveti tamu moju“, Sabrane besede, beseda 41, Obraz Svetački, 2005)

[22]Sv. Grigorije Palama. Besede (Omilije). Br. 2. Moskva, 1993, str. 156-157. (Srpsko izdanje „Gospode prosveti tamu moju“, Sabrane besede, beseda 41, Obraz Svetački, 2005)

[23]Sv. Ignjatije Bogonosac. Poslanica efežanima, 16 // Rani oci Crkve. Brisel, 1988, str. 108. (Srpsko izdanje: Dela apostolskih učenika, Trebinje 1999, prevod umirovljeni ep. Atanasije Zahumsko-Hercegovački).

[24] Cit. po: sv. Ignjatije (Brjančaninov). Otačnik. Moskva, 1993, str. 1-2.

[25] Cit. po: Isto delo, str. 43.

[26]Sv. Jovan Zlatoust. 1. slovo na Pashu // Sabrana dela. T. 8. Sankt-Peterburg, 1902. (Na srpskom vidi Dogmatika Pravoslavne Crkve, prepodobni Justin Ćelijski, tom III, glava „Mrzeti greh, voleti grešnika“).

[27] Ovaj događaj pominje se i u knjizi svetog Jovana Mosha „Duhovni lug“, 26. glava odakle je citat i uzet – prim. prev.

[28]Sv. Dimitrije Rostovski. Žitija svetih. Novembar, 4. čislo. Prep. Joanikije Veliki, str. 55 (U Žitiju Svetih prepodobnog Justina Popovića pominje se umesto anđela prozorljivi monah ravnoanđeoskog života, koji je „doznavši od Duha Božijeg“ o Joanikiju prišao i posavetovao ga da ostavi jeres.) – prim. prev.

[29] Cit. po: jerom. Serafim (Rouz). Duša posle smrti. Moskva, 1991, str. 124. Srpski izvor „Žitija Svetih“, prepodobni Justin Ćelijski, Žitija Svetih, 26. mart). Povest prepodobne Teodore su kao autoritetni izvor veroučenja Crkve priznavali sveti Ignjatije (Brjančaninov), sveti Teofan Zatvornik, sveti Jovan (Maksimović) Šangajski, sveti Nikolaj Ohridski, sveti Justin Ćelijski… Detaljnije o tome na ruskom jeziku možete videti na: http://pravoslavie.ru/jurnal/29780.htm – prim. prev.

[30] Na prvom zasedanju Sedmog Vaseljenskog sabora, sveti Tarasije Konstantinopoljski, obrazlažući primanje episkopa-ikonoboraca u postojećem činu, govorio je: „Šta ćete reći za Anatolija? Zar nije bio predsedavajući Četvrtog Vaseljenskog Sabora? Međutim, on je bio hirotonisan od strane nečestivog Dioskora u prisustvu Evtihija. Tako i mi primamo one koje su hirotonisali jeretici, kao što je i Anatolije bio primljen. Opet, zaista postoji izreka Božija da se deca ne umrtvljuju umesto otaca, već da svako umire za svoje greh (Jez. 18:4), i na kraju, hirotonija je od Boga“. Sabor je prihvatio navode svetog Tarasija i ikonoborci su primljeni u postojećem činu.

[31] O ovome svedoči episkop ohridski Dimitrije Homatin (http://logothet.livejournal.com/77561.html)

[32] Reči svetitelja povodom odluke Sinoda od 24. avgusta 1797. godine o načinu služenja opela inoslavnih: „Dozvoljavajući ovo, sveti Sinod je upotrebio snishođenje i pokazao uvaženje duši koja na sebi ima pečat Krštenja u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Cit. po: Bulgakov S.N. Priručna knjiga za svešteno-crkvenoslužitelja. Moskva, 1993, str. 1347).

[33] Tajna episkopata se uzajamno priznaje između nas i katolika i uvažava se.“ (Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 388)

[34]Sv. Kiprijan Kartaginski. Sabrana dela. Kijev, 1861, t. 1, str. 27, 174.

[35]Blaž. Avgustin. O različitim pitanjima Simplicijanu, II.1.10.

[36]Prep. Jovan Damaskin. Tačno izloženje pravoslavne vere. IV.9.

[37] Dogmatske poslanice pravoslavnih jeraraha XVII-XIX vekova o Pravoslavnoj veri. Sveto-Trojicka Sergijeva Lavra, 1995, str. 206-207. (Srpsko izdanje u IZVORI ZA CRKVENU ISTORIJU – Protojerej-stavrofor dr Radomir Popović, str. 424-446, Centar za hrišćanske studije, Beograd 2006)

[38] U 1089, 1233, 1273, 1274, 1282, 1285, 1341, 1351, 1441, 1443, 1484, 1642, 1672, 1722, 1727, 1755, 1838, 1848, 1895. g. – Σημάτη Π. Είναι αίρεση ο Παπισμός; Τι λένε Οικουμενικές Σύνοδοι και Πατέρες, υπόμνημα-ερώτημα στην επί των Νομοκανονικών Επιτροπή της Ιεράς Συνόδου, Αίγιο 2007, Σ. 39.

[39] Detaljnije o tome vidi: jerej Tigrij Hačatrjan. O pitanju dijaloga između Pravoslavne Crkve i drevnih Istočnih crkava / http://www.bogoslov.ru/text/510783.html; Sveštenik Oleg Davidenkov. U čemu je razlika između Pravoslavlja i jermenskog hrišćanstva? / http://www.pravoslavie.ru/smi/38172.htm

[40] Cit. po: Arhim. Amvrosije (Pagodin). Sveti Marko Efesski i Florentinska Unija. Moskva, 1994. str. 333.

[41] Ovo svetitelj govori u svom „Pidalionu“ u tumačenju 46. apostolskog pravila / Πηδάλιον, εκδ. Ρηγόπουλου. Θεσσαλονίκη, 1991, Σ. 55-56.

[42] Dela o znamenju Časnog i Životvornog Krsta / http://www.pochaev.org.ua/?pid=1364

[43] Sabrana pisma blaženopočivšeg Optinskog starca Makarija. T. IV. Moskva, 1862, str. 408.

[44] Sabrana pisma blaženopočivšeg Optinskog starca jeroshimonaha Amvrosija mirjanima. Br. 1. Sergiev Posad, 1913, str. 231, 235.

[45]Sveštenomuč. Andronik (Nikoljski). Slovo u Nedelju Pravoslavlja // Dela. Knjiga II. Tver, 2004, str. 10.

[46] Srpsko izdanje na www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/poslanica_1895.htm

[47] Pismo Zahariji-katolikosu Velike Jermenije o jednom licu Gospoda našeg Iisusa Hrista iz sjedinjenja dve prirode i o pravomisliju Sabora svetih otaca u Halkidonu.

[48] „Zaveštanje velikom knezu Izjaslavu o pravoslavnoj veri“. Treba primetiti da neki svetski istraživači smatraju da ovo delo ne pripada prepodobnom Teodosiju, već monahu Teodosiju Grku, koji je živeo u dvanaestom veku. Međutim, mi više verujemo crkvenom predanju. Među svetovnim istoričarima je uopšte jako rasprostranjen hiperkriticizam u vezi sa tradicionalnom atributikom drevnih tekstova. Međutim, daleko da su uvek njihova mišljenja o pereatribuciji osnovana. Imali smo mogućnost da se ubedimo u to, radeći na disertaciji na temu „Vizantijska polemika sa islamom“ koja je obuhvatala dela desetine autora. Skoro za svakog od njih postojao je naučnik koji je izražavao sumnju da pripada autoru čije ime stoji na delu. (Na srpskom jeziku na www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/zavestanje.htm) – prim. prev.

[49] Protiv luterana – slovo o poklonjenju svetim ikonama.

[50]Sv. Jovan Kronštatski. Dnevnik. T. 1. Tver, 2005, str. 298.

[51]Prep. Varsonufije Optinski. Beseda od 1. juna 1912. g.

[52] Ove reči prenosi arhiepiskop Nikon (Roždestvenski) u tekstu „Da li su Bogu ugodne ͵drugeʹ vere?“ Neophodno je reći da ovu frazu vole da citiraju u sledećem obliku: „Ne znam da li će se spasiti rimokatolici“… i često pripisuju raznim autorima – čas svetom Filaretu, čas svetom Serafimu.

[53]Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 357. Tipološki bliska je i izjava sveštenoispovednika Atanasija (Saharova) u jednom pismu, gde piše da se „ne usuđuje“ da govori o tom pitanju određeno.

[54]Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici, str. 389.

[55]Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici, str. 415.

[56]Sv. Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini. Moskva, 1997, str. 7.

[57]Sv. Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini, str. 25.

[58]Sv. Teofan Zatvornik. „3. i 5. pismo u Sankt-Peterburg povodom tamošnje jeresi“.

[59]Sv. Teofan Zatvornik. O Pravoslavlju sa upozorenjima na zablude protiv njega. Moskva, 1991, str. 18.

[60]Sv. Teofan Zatvornik. Izloženje spasavajuće Hristove vere u kratkim stavkama, 7.

[61]Prep. Amvrosije Optinski. Odgovor ljudima koji su blagonakloni prema Latinskoj crkvi. Srpski prevod – prim. prev.

[62] U slične sentimentalne izjave može se ubrojati i patetično klicanje jednog od najpoznatijih savremenih propovednika ovog lažnog učenja: „zar su poginuli svi naši preci koji su živeli pre Krštenja Rusije?“ Prepodobni Nestor Letopisac govori o tome potpuno jasno govoreći svetoj Olgi: „ona je prva od Rusa ušla u Carstvo Nebesko“ ((Hronika. Moskva, 1996, str. 96), a o svetom Vladimiru: „da nas on nije krstio, mi bismo i sada prebivali u zabludi đavolskoj u kojoj su i naši praroditelji poginuli.“ (tamo, str. 122) Vrlo je čudno smatrati da dogmatika Crkva treba da se menja u zavisnosti od toga da li su je prihvatali moji dalji rođaci.

[63] Cit. po: svešt. Grigorije Djačenko. Lekcije i primeri hrišćanske vere. Iskustvo katehizatorske hristomatije. Sankt-Peterburg, 1900, str. 428.

[64] Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima Nikodima, episkopa dalmatinskog, knjiga II, str. 92 – prim. prev.

[65]Prep. Amvrosije Optinski. Odgovor ljudima koji su blagonakloni prema Latinskoj crkvi.

[66]Sv. Nikolaj Srpski. Indijska pisma, 22. Ovo pismo se može pročitati na www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IndijskaPisma/Nikolaj020222.htm – prim. prev.

[67] Sabrana dela prep. Justina (Popovića). T. 3. Moskva, 2006, str. 519.

[68]Sveštenomuč. Ilarion (Trojicki). Hrišćanstva nema bez Crkve. Srpski prevod na http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NemaHriscanstvaBezCrkve/NemaHriscanstvaBezCrkve.htm

[69] Neki smatraju da priznanje postojanja tajne sveštenstva mora neizostavno da označava i priznanje Evharistije. Sa takvom logikom je nemoguće složiti se, pošto neizostavne automatske veze sveštenstva i Evharistije nema. „Učitelьnoe izvestie“ ukazuje na čitav niz uslova pri kojima čak Evharistija koju je služio sveštenik Pravoslavne Crkve nije validna (na primer, služenje ne na vinu i dr.). Jeres je takođe jedan od uslova pri kojima se Evharistija ne služi, o čemu, posebno, piše prepodobni Teodor Studit: „hram oskvrnjen jereticima nije sveti hram Božiji, već običan dom, kako govori Vasilije Veliki… Zato i žrtvoprinošenje koje se služi u njemu Bog ne prima.“ (Prep. Teodor Studit. Pismo 80 (139) // Poslanice. Knj. 1. Moskva, 2003, str. 379).

[70]Patr. Sergije (Stragorodski). Odnos Crkve Hristove prema zajednicama koje su se odvojile od nje // ŽMP br. 5, 1994.

[71]Prep. Teodor Studit. Pismo 58 // Poslanice. Knj. 1. Moskva, 2003, str. 193.

[72] Zaveštanje velikom knezu Izjaslavu.

[73]Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, 31.

[74] „Mi ne opštimo sa Latinima i ne smatramo prosto njihova (latinska predanja) mrskim, već i latinske presne hlebove ne treba da uzimamo. Međutim, ne treba da to smtramo za prost hleb, jer su oni oznamenovani prizivanjem Gospoda.“ (Enciklopedija ruskog igumana XIV-XV v. Zbornik prepodobnog Kirila Belojezerskog. Sankt-Peterburg, 2003, str. 72)

[75]Sv. Nektarije Eginski. Put ka sreći. Moskva, 2011, str. 25-26.

[76]Prep. Justin (Popović). Zapisi o ekumenizmu, 44-45 // Pravoslavlje, br. I, 2012.

[77] Istina, kasnije je ta praksa svejedno nastavljena: http://www.jewish.ru/history/hatred/2012/02/news994304789.php

[78]Prep. Makarije Optinski. Pisma o smirenju, samoukorevanju i trpljenju nevolja. Pismo 189.

[79]Sv. Kiril Jerusalimski. Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, 4.2.

[80]Blaž. Jeronim Stridonski. Tumačenje na Poslanicu Efescima knj. 2 // Dela. Br. 17, Kijev, 1903, str. 303. Treba reći da su ideju da je tobože Gospod izveo iz pakla duše svih ljudi koji su se nalazili tamo, direktno odbacivali takvi Sveti Oci kao sveti Jovan Zlatoust, sveti Epifanije Kiparski, blaženi Avgustin, sveti Kiril Aleksandrijski, prepodobni Jovan Damaskin, sveti Grigorije Dvojeslov, blaženi Teofilakt Bugarski, pri čemu je osuđena kao jeres na Rimskom Saboru 745. godine. Detaljnije o tome na http://www.pravoslavie.ru/put/4201.htm

[81]http://heatpsy.narod.ru/wosip4.html

[82] Cit. po: Sveto Jevanđelje sa tumačenjem Svetih Otaca. Moskva, 2000, str. 613.

[83] Sveti Varsonufije Veliki i Jovan Prorok, Duhovno rukovođenje. Moskva, 2001, str. 513.

[84] Izabrana dela svetog oca našeg Jovana Zlatoustog. Moskva, 1993, knj. 1, str. 398.

[85] Cit. po: Dogmatske poslanice pravoslavnih jeraraha XVII-XIX vekova STSL., 1995, str. 49. Ovo Ispovedanje koje je sastavio sveti Petar Kijevski utvrdili su Istočni Patrijarsi 1643. godine i u Ruskoj Crkvi 1685. g. za vreme patrijarha Joakima.

[86] Sabrana dela prep. Justina (Popovića). T. IV. Moskva, 2007, str. 364-365.

[87]Prep. Jefrem Sirin. Tumačenje na Četvorojevanđelje, 4.

[88] Cit. po: 300 izreka mudrosti. Moskva, 2011. (Ovu misao sveti Ignjatije je izneo u prvom tomu Asketskih ogleda, u tekstu „O čitanju Jevanđelja“, Zadužbina manastira Hilandara, 2006-7. godina. – prim. prev.)

[89]Prep. Josif Volocki. Prosvetitelj, 5.

[90]Sv. Jovan Zlatoust. Besede na 1. poslanicu Korinćanima, 16.1 // Sveto Pismo u tumačenjima svetog Jovana Zlatousta. T. VIII. Moskva, 2006, str. 175.

[91] Cit. po: Biblijski komentari otaca Crkve i drugih autora  I-VIII veka. Novi Zavet. T. IX. Tver, 2008, str. 207.

[92]Blaž. Teofilakt Bugarski. Tumačenje Poslanice Rimljanima, 2.

[93]Blaž. Teodorit Kirski. Sabrana dela. Moskva, 2003, str. 110-111.

[94]Sv. Teofan Zatvornik. Tumačenje Prve poslanice svetog apostola Pavla Timoteju.

[95]Sv. Tihon Zadonski. Kelejna pisma, 9.

[96]Prep. Jefrem Sirin. Sabrana dela. T. 3. Sergiev Posad, 1912, str. 111.

[97]Sv. Atanasije Veliki. Sabrana dela. T. IV. Moskva, 1994, str. 441.

[98] Pismo unijatskom svešteniku Jovanu. Cit. po: prot. Sergij Četverikov. Moldavski starac Pajsije Veličkovski, njegov život, učenje i uticaj na pravoslavno monaštvo. Pariz, 1976, str. 217.

[99]Sv. Kiril Jerusalimski. Pouke tajnovodstvene i oglasiteljne, 3. Ovo delo na srpskom jeziku: Sveti Kiril, arhiepiskop jerusalimski Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene,Svečanik, Hrišćanska misao, 2001.

[100]Blaž. Jeronim Stridonski. Pismo 16 // Sabrana dela. Br. 1, Kijev, 1893, str. 46.

[101]Sv. Kiprijan Kartaginski. Pismo 60, Jubajanu.

[102]Prep. Jefrem Sirin. Tumačenje Četvorojevanđelja, 20.

[103]Sv. Jovan Zlatoust. Slovo o povratku iz Azije u Konstantinopolj // Sabrana dela. T. 3, knj. 2.

[104]Sv. Jovan Zlatoust. O revnosti i pobožnosti, i o sleporođenom // Sabrana dela. T. 8, br. 2.

[105]Sv. Irinej Lionski. Sabrana dela. Knj. 4. Sankt-Peterburg, 1900, str. 381.

[106] Dela Vaseljenskih Sabora. T. IV. Sankt-Peterburg, 1996, str. 94.

[107]Sv. Irinej Lionski. Protiv jeresi. I.22.1.

[108]Sv. Irinej Lionski. Protiv jeresi. V.26.3.

[109]Sv. Jovan Zlatoust. Sabrana dela. T. II. Sankt-Peterburg, 1899, str. 641.

[110] Sveto Pismo u tumačenjima svetog Jovana Zlatousta. Moskva, 2006, t. IX, str. 110.

[111]Sv. Jovan Zlatoust. Razgovor na psalam 106:2-3 // Sabrana dela. T. V. Sankt-Peterburg, 1889, str. 773.

[112]Sv. Jovan Zlatoust. Besede na knjigu Dela apostolskih, 36.2.

[113]Sv. Jovan Zlatoust. Besede na Jevanđelje od Jovana, 2.2-3.

[114]Sv. Justin Filosof. Sabrana dela. Moskva, 1995, str. 76-77.

[115] Tamo, str. 35.

[116] Tamo, str. 74.

[117] Tamo, str. 35.

[118] Tamo, str. 89.

[119] Tamo, str. 82.

[120] 1. Apologija, 61.

[121] Razgovor s Trifunom, 14.

[122] Razgovor s Trifunom, 44.

[123]Sv. Kiprijan Kartaginski. Sabrana dela. Kijev, 1891, br. 3, str. 4-5.

[124] „Nakon vašeg odlaska sam saznao… da je vaša ljubav govorila da je tobože Svemogući Gospod Spasitelj naš Isus Hristos sišavši u pakao, sve one koji su Ga tamo ispovedili za Boga, spasio i oslobodio od zasluženih kazni. Želim da vaše bratstvo o tome misli sasvim drugačije, da je upravo Onaj Koji je sišao u pakao oslobodio po blagodati Svojoj samo one koji su i verovali da će On doći i živeli po Njegovim zapovestima… Savetujem vam da pročitate ono što je o ovoj jeresi napisao Filastrije u svojoj knjizi o jeresima. Evo njegovih reči: ͵postoje jeretici koji govore da je Gospod, sišavši u pakao, tamo propovedao Sebe svima, već nakon njihove smrti da bi se oni koji Ga tamo ispovede spasili, dok je to protivno rečima Proroka Davida: ͵u grobu ko će Te slaviti?ʹ (Ps. 6:5), i rečima Apostola: ͵Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginutiʹ (Rim. 2:12). Sa njegovim rečima saglasan je i blaženi Avgustin u svojoj knjizi o jeresima. Dakle, rasudivši o svemu ovome, ne držite ništa osim onoga čemu uči istinska vera Vaseljenske Crkve.“ (Sveti Grigorije Dvojeslov, pismo 179 // «Hristianskoe čtenie». Sankt-Peterburg, 1841, br. II – str. 93-97).

[125]Sv. Grigorije Dvojeslov, Četrdeset beseda na Jevanđelje. 12.1.

[126]Sv. Grigorije Dvojeslov, Četrdeset beseda na Jevanđelje. 40.2.

[127]Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, IV.28.

[128]Sv. Grigorije Dvojeslov. Pravilo pastirsko, IV.26.

[129]Sv. Grigorije Dvoeslov. Dijalozi, IV.44.

[130]Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, IV.29.

[131]Sv. Filaret. Pismo namesniku Trojice-Sergijeve Lavre Arhimandritu Antoniju (Medvedevu).

[132] Cit. po: jerom. Serafim (Rouz). Prinos pravoslavnog Amerikanca. Moskva, 1998, str. 196.

[133] Sm. Blaž. Jovan Mosha. Lug duhovni. Moskva, 2008, str. 590.

[134] Morsko putovanje svetog Brendana // Alfa i Omega br.  1 (35), 2003, str. 301.

[135]http://www.pravoslavie.ru/smi/42451.htm

[136] Žurnal Moskovske Patrijaršije. Br. 2, 2004, str. 25.

[137]Arhimandrit Boris (Holčev). Sećanja na starca jeromonaha Nektarija // So zemlji. Moskva, 1998, str. 170.

[138] Detaljnije o tome vidi na: http://orthodox.or.th/index.php?content=literature&sub_content=Buddhism_Orthodoxy&lang=ru

[139]Prep. Vikentije Lerinski. Peregrinovo upozorenje, I.3.

[140] O savremenom neognosticizmu / http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html

[141] Da li će se spasiti nekršteni? / http://bookovo.net/14170-spasutsya-li-nekreshhenye-svyashhennik-daniil.html

[142]Prep. Vikentije Lerinski. Peregrinovo upozorenje, I.28.

[143]Sv. Ignjatije (Brjančaninov). Asketski ogledi. T. 2. Moskva, 2001, str. 375.

[144] Dobro Ispovedanje. Počaev, 1910.

[145] Propoved izgovorena 4. jula 1948. godine.

[146] Uzeto iz: Jerođakon Sofronije (Makricki). Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). Moskva, 2003, str. 120-122.