NASLOVNA » MISIOLOGIJA » Svetootačko shvatanje misije – Sveštenik Georgije Maksimov

Svetootačko shvatanje misije – Sveštenik Georgije Maksimov

Knjiga predstavlja zapis predavanja autoraodržanih u Sretenjskoj duhovnoj seminariji i u „Školi pravoslavnog misionara“ pri Sinodalnom misionarskom odeljenju i u njoj se prvi put sistematski izlaže svetootački pogled na misionarsku službu. Autor je rukovodilac apologetske misije Sinodalnog misionarskog odeljenja, član komisije za misionarsku delatnost međusaborskog prisustva Ruske Pravoslavne Crkve, parohijski misionar hrama Prepodobnog Sergija Radonješkog u Businovu.

 


 

*

 

 

Nezaobilazan misionarski priručnik
Umesto predgovora


Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želio da se već zapalio!
(Lk 12, 49)

U revnosti ne budite lijeni: budite duhom vatreni…
(Rim 12, 11)

 

 

U naše vreme, možda više nego ikada ranije, postoji potreba za hrišćanima ognjenogduha. To su zapravo i jedini pravi hrišćani u svim vremenima – mlakušni su odbačeni već u apostolsko doba (up. Otk 3, 16), s obzirom na to da nisu prikladni za svedoke Onoga koji je došao da razgori oganj blagodati Duha Svetoga u ljudskim srcima. Čitajući knjigu o. Georgija Maksimova, stekao sam utisak da je reč o svešteniku ognjene revnosti koji sebe daje svecelo za propoved Jevanđelja Hristovog. Sticajem okolnosti, upoznao sam ga 2009. godine u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu, u vreme dok još nije postao sveštenoslužitelj. Tada je bio u pratnji čuvenog misionara, o. Danila Sisojeva, koji će nekoliko sedmica posle tog dolaska mučenički postradati u Moskvi. Čitajući uporedo tekstove ova dva misionara, jasno se primećuje velika duhovna srodnost i verujem da je o. Georgije upravo od svog satrudnika, Sveštenomučenika Danila, nasledio ognjeni duh misionarske revnosti (up. 2 Car 2:9).

Važnost knjige koja je pred Vama proističe iz važnosti misionarske delatnosti Crkve koja je zapoveđena od strane samog Gospoda Hrista (sr. Mt 28:19). Misija je nasušna potreba svakog hrišćanina da donese svetlost bogopoznanja onima koji „sede u tami“ (up. Mt 4:16; Lk 1:79; Jn 12:46) i da time proslavi Ime Božije (up. Jn 17, 1-21). To je dolazak u posetu svima koji su gladni i žedni Istine, svima čiji um ranjen i okovan leži u tamnici lažnih učenja (up. Mt 25:34-40). Hrišćanska misija je stoga od suštinskog značaja za spasenje ne samo neznabožaca, već i samih hrišćana, a osobito sveštenoslužiteljâ, koji će za svoj misionarski trud položiti račun na Strašnom sudu Hrista Spasitelja.

Uzevši u obzir sadržaj i način na koji je ova knjiga napisana, nećemo preterati ako kažemo da je u pitanju nezaobilazno misionarsko štivo, i to jedno od najboljih među onima koja su dostupna na srpskom jeziku i jedno od onih koja se obavezno čitaju dva puta. Stil pisanja autora je dinamičan, živ i interesantan; tekst je jasan, praktičan i veoma primenljiv; a pritom, što je najvažnije, sve je utemeljeno na Svetom Predanju. Kao što u naslovu knjige stoji, o. Georgije Maksimov se zalaže za svetootački pristup misiji, što je i jedini pravi(lan) pristup za pravoslavne hrišćane. On podrazumeva sledovanje Ocima ne samo u reči, već i u načinu života. U vremenu kada je sve više intelektualističke obrade bogoslovlja, a sve manje reči koja oživljava i životnog primera koji sam po sebi prenosi žar vere, ova knjiga nas podseća da je važnije biti, nego znati, a da je idealno ispuniti oboje. Ona nam iznova ukazuje da nehrišćane ka hrišćanstvu privlači pre svega način života misionara, a tek potom njegovo teološko znanje. Primeri istorijski uspešnih misija Pravoslavne Crkve koji su navedeni i metode koje su pravoslavni misionari imali najbolje potvrđuju to pravilo. Teološko predznanje je tako preduslov da bi se adekvatno i uspešno misionarilo, ali mora biti povezano sa srcem koje plamti za Hrista. Ukoliko, međutim, ono potiče iz racionalističke studeni za koju je bogoslovlje svojevrsna gimnastika razuma, reč misionara neće imati snagu da preobrazi njegove slušaoce, iz prostog razloga što nije preobrazila ni njega samog.

Postoji jedna važna stvar u pogledu misionarenja koja u ovoj knjizi nije navedena u vidu eksplicitno naslovljenog poglavlja, ali se posredno može pronaći kroz primere navedenih oblagodaćenih ličnosti. Ta tema je značaj isihazma za misionarenje i na nju je danas potrebno staviti poseban naglasak. Naime, u naše vreme je suviše „misionarenja bez tihovanja“, kako to pronicljivo zapaža mitropolit Jerotej Vlahos, jedan od savremenih predstavnika isihastičkog bogoslovlja. Suviše je spoljašnje reči bez unutrašnjeg molitvenog delanja; suviše užurbanog pokreta i aktivizma bez unutrašnjeg mira i spokojstva. A upravo na tom polju leži suštinska razlika u misionarskim poduhvatima između Pravoslavne Crkve i svih ostalih vidova hrišćanstva. Ovo je osobito vidljivo kada se napravi poređenje sa misionarskim delatnostima zapadnih konfesija, koje su do dana današnjeg ostale krajnje nametljive i često zasnovane na ovosvetovnim metodama. Za razliku od takvog delanja, koje se uglavnom iscrpljuje u organizaciono-institucionalnim projektima i spoljašnjem aktivizmu, Pravoslavlje stavlja naglasak na svetotajinskom životu, ličnosnom pristupu i unutrašnjem  molitvenom žaru kao osnovi misije. Pravoslavni hrišćanin zbog toga prvo mora uložiti poseban trud da u okviru liturgijskog okrilja Crkve pronađe sopstvenog „skrivenog čoveka srca“ (1Pet 3, 4) koga skriva tama strasti, posle čega može ići u potragu za braćom koja leže u tami neznanja. O tome nas uči i psalmopevac David koji kaže „…srce čisto sazdaj u meni Bože“ (Ps 50:10), a tek potom „…naučiću bezakonike putevima Tvojim i bezbožnici će se obratiti Tebi“ (Ps 50, 13). Tu vekovnu liturgijsko-podvižničku praksu Crkve zapadno hrišćanstvo je odavno izgubilo i zbog toga se ono toliko traži u neprekidnom spoljašnjem aktivizmu bez gotovo ikakvog unutrašnjeg delanja.

Neizmerno je važno shvatiti da je pravoslavni misionar čovek koji prvo radi na očišćenju svoga srca od strasti, a tek onda na očišćenju spoljašnje sredine od idolopoklonstva; da prvo vapi za Svetlošću koja će prosvetiti njegov um (setimo se samo višegodišnjeg uzdaha Svetog Grigorija Palame: „Gospode, prosveti tamu moju!“ (up. Ps. 17, 28)), a tek potom svoj pogled upire ka prosvećenju neznabožačkih naroda. Iz tog razloga, najveći pravoslavni misionari su kroz vekove bili Svetitelji – obožene ličnosti za koje je Hristos bio sve i svja, tako da je prosto sijao sa njihovih likova i neodoljivo privlačio neznabošce. Zbog toga je „osvajanje unutrašnjih prostora“ (sintagma koju koristi mitropolit Amfilohije Radović) glavni i osnovni korak u životu pravoslavnog misionara. Takvom unutrašnjem delanju osvajanje spoljašnjih prostora prirodno sleduje, posredno ili neposredno, s obzirom da se nekada može biti i misionar bez reči, kako nas podseća Sveti Porfirije Atonski, predivni hristonosac našeg vremena. Isihazam – molitveno tihovanje zarad stalnog prebivanja u blagodati Božijoj – za pravoslavne hrišćane danas je neophodan preduslov za istinsku misiju u vremenu nemira, vremenu koje je dovelo do opšte duhovne atrofije srca i rastrojenosti uma. Uspeh koji u naše vreme pokazuje svetogorski monah-isihasta Jefrem Filotejski, misionar Pravoslavlja u Americi,  dovoljno govori u prilog ovoj tezi.

Toplo preporučujem knjigu o. Georgija Maksimova svim pravoslavnim hrišćanima, a ne samo onima koji su „zainteresovani“ za misiju Crkve, ako uopšte takvu podelu treba uvoditi. Jer, kako o. Georgije odlično primećuje, svaki hrišćanin po prirodi stvari treba da je zainteresovan za misiju, s obzirom da je njegovo prizvanje da svedoči Hrista: svima, svuda i svagda (up. Mt 5:14-16). Ovu knjigu posebno preporučujem svojoj sabraći sveštenicima i sveštenomonasima, budući da mi na polju misije Crkve treba da smo u prvim borbenim redovima vojske Hristove – u borbi za ljudske duše biće nam od velike važnosti praktična i iskustveno potvrđena uputstva kako „dobar rat vojevati“ (2 Tim. 4:7) i „svima biti sve“ (1 Kor. 9:22) na slavu Imena Gospodnjeg.

 

Prezviter Oliver Subotić
urednik Pravoslavnog misionara

Uvod

 

Misionarska služba predstavlja apostolsku službu, ispunjavanje zapovesti Spasitelja o propovedi Jevanđelja „svakom stvorenju“ (Mk. 16:15). Gospod je zapovedio Svojim učenicima da „nauče sve narode“ bez izuzetka (Mt. 28:19) i rekao: „bićete Mi svjedoci sve do kraja zemlje“ (Dela ap. 1:8).

Ova zapovest je izrečena Apostolima, ali ne samo za njih, već preko njih svim hrišćanima. Ovo je očigledno iz činjenice da su oni još tokom svog života, u propovedničkim naporima  dobijali pomoć od strane mnogih hrišćana koji nisu imali apostolsko zvanje i nisu obavezno bili sveštenici ili episkopi. Takođe se vidi i iz činjenice da nakon smrti Apostola Crkva nije prestala da ispunjava tu zapovest već je produžila ispunjavanje naporima pravoslavnih misionara. Bog je za najistaknutije od njih u Crkvi ustanovio poseban čin svetosti: ravnoapostolni. Ako se pogleda na zbor ravnoapostolnih nije teško primetiti da među njima većinu čine laici i pritom ne samo muškarci već i žene, i to ne obavezno carskog porekla (kao Sveta Jelena i Sveta Olga) već i najobičnijeg porekla i položaja (kao Sveta Tekla i Sveta Nina). Dakle, delo propovedi Hristove otvoreno je za svakoga prema njegovoj meri.

Eto i zašto nije moguće složiti se sa pogledom na misionarenje kao na svojevrsni hobi, lični zanos pojedinih entuzijasta. Propoved Jevanđelja je ono što Gospod očekuje od svakoga od nas. To je i naša najveća obaveza i najveći dar Božji nama, mogućnost da saučestvujemo u delu spasenja ljudskog roda koje Gospod vrši tokom cele istorije. Sveti Nikolaj Mistik je misionaru, koji je bio poslat da hrišćanstvom prosvećuje neznabožački narod, rekao: „Zar ne znaš da je naš Čovekoljubivi Spasitelj, Koji je Sebe spustio sa visine slave Svoje radi spasenja poginulih, da one koji lutaju u tami bezbožnosti privede svetlosti pobožnosti i tebe odredio za tu istu službu koju je Sam izabrao?“[1]

Dakle, propoved Jevanđelja ne predstavlja nekakav teret za nas. U pitanju je delo kojim možemo pokazati sopstvenu zahvalnost Bogu za spasenje, delo koje oživljava našu veru i čini nas dostojnim velikih nagrada. O tome je Sam Gospod govorio, na početku ustima proroka Danila: „I razumni će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka“ (Dan. 12:3), a zatim ustima Apostola Jakova: „Neka zna da će onaj koji obrati grešnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grehova“ (Jak. 5:20). I prorok Isaija hvali propovednika „koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje“ (Is. 52:7), o čemu je Apostol Pavle posvedočio upravo kao o predskazanju hrišćanske propovedi (vidi Rim. 10:15). Zato ljudi koji makar malo počinju da propovedaju o Hristu osećaju posebnu blagodat Božiju.

Dakle, zapovest Gospoda o propovedi Jevanđelja tiče se svakoga od nas. Ove reči Svetog Pisma napisane su da bismo ih ispunjavali, ne samo oni koji osećaju posebno prizvanje ili interesovanje za misiju, već svaki pravoslavni hrišćanin. Kao što i druge zapovesti Hristove – ljubiti bližnje, opraštati neprijateljima, pomagati stradalnicima i tako dalje – treba da ispunjavaju ne samo oni kojima je to zanimljivo i blisko srcu, već svako ko sebe naziva hrišćaninom. Zato, uzimajući u obzir svoje životne okolnosti, svaki hrišćanin je dužan da razmišlja na koji način može da ispuni zapovesti Božije, između ostalog i zapovest o propovedanju Jevanđelja onima koji su još uvek daleko od Hrista.

U naše vreme postoji tendencija da se reč „misija“ upotrebljava u veoma širokom značenju. Prekrstili smo se na ulici – to je misija, pripremili smo zakusku u parohiji – i to je misija, organizovali susret pravoslavne omladine – i to je misija. Ispostavlja se da se skoro svaka crkvena aktivnost, svako ispoljavanje vere naziva misijom. Takva rasprostranjena upotreba ove reči nije opravdana. Pod misijom u pravom smislu reči podrazumeva se propoved Pravoslavlja ljudima koji sebe ne povezuju sa njim. Misija se razlikuje od važnog i neophodnog dela katehizacije ljudi koji sebe smatraju pravoslavnima, ali malo znaju o veri i još ne žive crkvenim životom. Katehizacija je neophodno delo, ali to nije misija.

Prepodobni Marko Podvižnik je govorio da Gospod ocenjuje naša dela po namerama sa kojima ih činimo.[2] Upravo kroz namere dela postaju ugodna ili neugodna u očima Božijim. Zato svaki put kada činimo nešto treba da razmotrimo – radi čega mi to radimo? I milostinja može da se daje ne Hrista radi, ona može da bude čak i neugodna Hristu. Možemo i da postimo i da se molimo tako da to bude neugodno Bogu. Kao što znamo, moguće je čak i pričestiti se na osudu. Sve što činimo u Crkvi možemo da činimo na Bogu ugodan način, ali i na način kojim se Bogu ne ugađa.

Zato, govoreći o misiji, važno nam je da saznamo kako da se njom bavimo da to bude ugodno Bogu. Zato je potrebno da obratimo pažnju na reči Svetih Otaca koji su govorili o principima misionarskog služenja. U ovoj knjizi su upravo i sabrane i sistematizovane njihove reči.

Značaj misionarske službe

Mnogo se o temi koja nas interesuje može pronaći u delima Svetog Jovana Zlatoustog. U njegovo vreme odvijala se misija u Finikiji, gde su živeli veoma surovi neznabošci. Sveti Jovan se brinuo o podršci finikijskoj misiji čak i u vreme kada se sam nalazio u izgnanstvu i trpeo različita lišavanja. I kada se saznalo da su finikijski neznabošci ubili misionare koji su im došli, Zlatoust iz izgnanstva piše svešteniku Gerontiju, podstičući ga da ode u Finikiju umesto ubijenih misionara:

„Usrdno molim… tvoju pobožnost: što je bura strašnija, što je više zla, što su veće prepreke, što su brojniji neprijatelji, to odlučnije ustani i sam, ubeđuj i druge da krenu zajedno sa tobom u tu dobru borbu i što je moguće pre požuri tamo. Već za svoj put ćeš dobiti veliku nagradu: ako ćeš samo za putovanje biti nagrađen, onda tim pre kada se latiš posla i pokažeš veliku usrdnost. Zašto sedeti kod kuće, mnogo je bolje i korisnije ići na slična putovanja. Budući tamo, ti možeš da imaš sve što imaš i sada: i post, i bdenje, i druge podvige uzdržanja. A sedeći kod kuće ne možeš steći ono što možeš da dostigneš živeći tamo – spasenje toliko mnogo duša, nagradu za opasnosti, platu za potpunu spremnost da ih izdržiš, jer se i za samu spremnost za sve to već daje plata. Pomisli, dakle, koliko ćeš steći za sebe novih venaca i nemoj oklevati, ne odlaži, već popravivši se, molim te, pravo odavde idi tamo, nimalo se ne brinući za potrebne stvari… ako dobijem vest da si otišao tamo sa potpunom odlučnošću da učiniš sve i izdržiš sve radi spasenja duša tamošnjih neznabožaca, zbog toga ću biti u stanju čak i da zaboravim da živim u pustinji“.[3]

U ovim rečima Svetog Jovana posebnu pažnju na sebe skreće tvrdnja da sve što je neophodno za življenje dobrim hrišćanskim životom čovek može da ispunjava i na misiji, a to što se odvija na misiji on ne može da učini živeći u hrišćanskom okruženju i ne može da stekne takav venac. Mnogi naši Svetitelji su pisali o tome, posebno oni koji su se sami trudili u delu misije i iz iskustva poznali blagodatnost takve službe.

Na primer, Sveti Inokentije (Venijaminov) je pisao: „Ostaviti otadžbinu i ići u mesta udaljena, divlja, lišena mnogih životnih udobnosti da bi se na put istine obraćali ljudi koji još uvek lutaju u mraku neznanja i prosvećivati svetlošću Jevanđelja one koji još uvek nisu videli ovu spasavajuću svetlost – jeste zaista delo sveto i ravnoapostolno. Blažen je čovek koga izabira Gospod i postavlja na takvo služenje!“[4]

I Prepodobni Jefrem Sirin hvali misionara: „Blažen je onaj ko je postao predivna duhovna mreža i koji je mnoge ulovio za blagog Vladiku; on će biti pohvaljen u Gospodu… Blažen je čovek koji je kao jasni svetilnik na visokom svećnjaku prosijao verom u Gospoda i prosvetio pomračene duše koje su sledile učenje nevernih i bezbožnih“.[5]

Sveti Nikolaj Japanski je govorio: „Šta je bolje, uzvišenije, plemenitije od misionarske službe“?[6] „Ona predstavlja najdirektnije i najneposrednije služenje Bogu i služenje najvećem dobru bližnjih, upravo, njihovom večnom spasenju“.[7]

Zbog čega je misionarenje toliko uzvišeno i sveto? Zašto ga Sveti Oci toliko hvale? Zato što misionarenje predstavlja saučestvovanje u glavnom delu Spasitelja, radi koga se On i ovaplotio – delu spasenja roda ljudskog. Ako misionar iskreno služi Bogu, tada kroz njega Sam Hristos vrši delo radi koga se i dogodilo Bogoovaploćenje i bio stvoren svet. Jer „Bog Otac je odlučio da stvori svet kao poklon Svom Sinu, jer sve je Njime i za Njega sazdano (Kol 1:16). I mi, ljudi, postajemo služitelji delu Boga Oca, delu privođenja nove braće Sinu Njegovom. Zadatak misionara je da prođe ovaj svet i sitnim češljem nađe ljude kojima je istina važnija od njih samih“.[8]

Zlatoust govori da je misionarenje iznad ispunjavanja nekih drugih zapovesti: „Veliko je dobro sastradavanje sa onima koje muči siromaštvo; međutim, nema takvog dobra kao što je oslobađanje ljude od zabluda, jer nema ničeg dragocenijeg od duše – ona je važnija od celog sveta. Na taj način, makar razdao siromasima neizmernu količinu novca, nećeš učiniti ništa u takvoj meri veliko, kao kada obratiš jednu dušu“.[9]

O ovome govori i Sveti Nikolaj Mistik koji je pisao episkopu Hersona, ubeđujući ga da nastavi misiju među pripadnicima njemu susednog naroda: „Savetujemo te da još jače, iz sve snage, pokažeš brigu za njihovo spasenje… Ako privođenje Hristu samo jedne duše donosi platu koja se ni sa čim ne može uporediti… neka tvoja mudrost sagleda kakva će blagodat biti na tebi za toliko mnoštvo onih koji su od nedostojnih Boga postali dostojni“.[10]

Motivacija misionara

Pravoslavni misionar se u svom delanju rukovodi čvrstom verom da je spasenje moguće jedino u Gospodu Isusu Hristu, samo u Njegovoj Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. O tome govore i Hristove reči izrečene o propovedi Jevanđelja: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne veruje biće osuđen“ (Mk. 16:16), upozorenje da „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božje“ (Jn. 3:5), kao i reči Apostola Petra koji svedoči da osim imena Isusa Hrista „nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti… i nema ni u jednome drugome spasenja“ (Dela ap. 4:11-12).

Zato u naporima misionara vidimo takvu odlučnost da propovedaju bez obzira na različite teškoće i pretnju fizičkom smrću – oni su bili svesni da javljaju ljudima jedini put ka spasenju od večne propasti. U tom smislu misionarenje predstavlja prirodni znak hrišćanske ljubavi prema onima koji još uvek ne znaju za taj put.

Prepodobni Makarije Altajski je pisao: „Hrišćanska vera, zasnovana na Reči Božijoj, predstavlja jedinstveni, ljudima od Boga otkriveni put ka istinskom blaženstvu. I kao što Spasitelj govori da je On vrata ka Ocu, da je On put, istina i život… dakle, nema spasenja van raspetog Isusa Hrista; i bez vere u Ime Njegovo, kao Boga istinitog, Koji se javio u telu, niko ne može da se očisti od greha, prosveti se i uđe u Carstvo Nebesko…

Ako u narodu vlada hrišćanska religija, onda pravednost zahteva da i Duh Isusa Hrista vlada u duhu tog naroda. Ako iskreno verujemo u Sina Božijeg, Isusa Hrista, onda kao što Sveti Apostol govori, u nama moraju biti ista osećanja kao što su u Hristu Isusu. Međutim, u Isusovom srcu trpeljivost ne predstavlja ravnodušnost prema istini i zabludama, već milosrđe prema zabludelima… [sjedinjeno sa] željom da svi ljudi koje je Bog Otac dao Hristu poznaju istinu, poznaju jedinog istinitog Boga i Onoga Koga je poslao, Isusa Hrista, i da u ovom poznanju steknu život večni.

Pošto je hrišćanska Crkva u Rusiji Crkva Apostolska, to i nad njom grme reči Spasitelja: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“… Pošto je hrišćanska Crkva u Rusiji Crkva Apostolska, onda njen najsvešteniji podvig i venac, koji joj pripada, predstavlja da se učini i pokaže takvom tolikim narodima koji su pokoreni ruskoj državi od strane Svedržitelja Isusa Hrista, a koji ne poznaju Isusa Hrista; prosvećenje mnogih naroda koji sede u tami i senci smrti verom u Isusa Hrista predstavlja visoko naznačenje ruskog naroda; ta plemena mu je predao Promisao da bi im on predao onaj isti dar Božiji koji je njemu samom predan od strane naroda koji su pre nas ušli u Carstvo Božije“.[11]

Ovde Prepodobni Makarije objašnjava odmah nekoliko važnih stvari. Kao prvo, da u očima Božijim naš narod ima zadatak da prosveti narode koji ne znaju za Hrista. Da su zbog toga našem narodu Promislom i date tolike ogromne teritorije na kojima su živeli i žive mnogi nepravoslavni narodi. Nisu nam ti regioni dati da bismo mi prosto crpeli iz njih prirodne resurse, već pre svega da bismo podelili vest o spasenju sa tim ljudima. Kao drugo, reči Prepodobnog Makarija ukazuju na to da u temelju misionarskog rada leži ubeđenost da je spasenje moguće samo u Pravoslavnoj Crkvi.

Sveti Makarije Nevski, još jedan propovednik, koji se takođe trudio na Altaju, ali već nakon smrti Prepodobnog Makarija (Gluhareva) ovako je pisao o tome: „Braćo hrišćani! Bez obzira na to što je žrtva iskupljenja prinesena od Hrista Spasitelja za sve ljude, njenim plodovima mogu da se koriste samo oni koji veruju u Hrista i pripadaju telu koje je On sazdao – Jedinoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, oni koji su ušli u opštenje sa Hristom kroz pričešće Njegovim Telom i Krvlju. Znači, ljudi koji ne veruju u Hrista i ne pripadaju Svetoj Pravoslavnoj Crkvi, ne mogu da se koriste plodovima iskupljenja koje je izvršio Gospod Isus Hristos. A takvih ljudi je na celoj zemlji i u našoj otadžbini još veoma mnogo… Svi oni imaju potrebu za propoveđu o Hristu i o Crkvi koju je On sazdao“.[12]

Zamislite da živimo u gradu čije stanovništvo je pogodila pandemija smrtonosne bolesti. Zaraženi su svi, među njima i mi. I iznenada nam neko govori da postoji mesto gde besplatno daju vakcinu – jednostavno idi tamo i tamo i dobićeš je. I mi odlazimo, dobijamo lek i ozdravljamo. I šta zatim? Zar vrativši se kući, nećemo o takvoj mogućnosti govoriti ni porodici, ni drugovima, ni komšijama, ni kolegama na poslu? Ako čovek ima makar mrvicu ljubavi u sebi – on će im ukazati na put spasenja. To je normalno.

Jedan moj poznanik se izlečio od smrtonosne bolesti koja obično ubija većinu ljudi koji obole od nje. Prvo što je odlučio da uradi kada je ozdravio bilo je preduzimanje svih napora da pomogne ljudima da na vreme prepoznaju tu bolest, da ih informiše kako i gde je najbolje da se ona izleči. I niko od njegovih neverujućih poznanika mu nije rekao: „A šta će ti sve to? Postoji mnogo potrebnijih stvari, a kome je među tim bolesnim ljudima potrebno da nađe lek, on će sve sam naći i saznati“. Svi shvataju koliko je to dostojno i plemenito delo.

Isto takvo plemenito osećanje pokreće i misionara. Međutim, delo misionarenja u našoj crkvenoj sredini sve do sada nailazi na nerazumevanje. Neki verujući hrišćani, čak i sveštenici, pitaju misionare: „A šta će ti sve to uopšte? Koga treba, Bog će i Sam privesti u Crkvu“. Takvi ljudi su zaboravili na reči Svetog Jovana Zlatoustog: „Nema ničeg hladnijeg od hrišćanina koji se ne brine za spasenje drugih“.[13]

Ubedljivo objašnjenje pruža Sveštenomučenik Vasilije Kinešemski: „Na svakom od nas u izvesnoj meri leži dug apostolske službe… Mi smo prizvani od Gospoda ne samo na lično spasenje, već i da pomognemo spasenju naše braće. To je dug hrišćanske ljubavi. ‘Ne mogu da verujem’, govori sveti Jovan Zlatoust, ‘da će se spasiti onaj ko ne brine za spasenje bližnjeg’. Ove reči vaseljenskog učitelja voleo je da navodi Sveti Tihon Zadonski i dodavao od sebe: ‘Niko ne može više da ljubi Hrista od čoveka koji ište spasenje bližnjeg’. Tu istu misao nešto detaljnije objašnjava Sveti Dimitrije Rostovski: ‘Hrišćanin je po Božijoj zapovesti dužan da ljubi bližnjeg kao sebe samog. Ako ljubi kao sebe, onda je dužan da mu želi i spasenje isto kao i sebi. Čovek koji se ne brine za spasenje bližnjeg ne ljubi ga kao sebe samoga i nema istinsku ljubav prema Bogu. Međutim, neko može da kaže: meni je dovoljno da pazim na sebe a ne na drugog, da pazim na sopstveno spasenje a ne da brinem o spasenju drugih. Takvome odgovara Sveti Zlatoust, govoreći: ako i sve u sebi ispravi, a ne trudi se oko onoga što je na korist bližnjem, neće ući u Carstvo. Dakle, vrlinskom hrišćaninu nije dovoljno za spasenje samo sopstveno ispravljanje, ako drugima ne donosi korist i ne ispravlja ih. A ako neko kaže: ja nisam učitelj, nisam sveštenik, nisam duhovnik, nisam pastir duša; ne treba nikoga ja da učim – takvom odgovara Sveti Teofilakt: ‘ne govori: nisam pastir i nisam nastavnik, ne treba da učim druge: lažeš, jer za poučavanje svih nisu dovoljni samo učitelji; jer Bog želi da svako savetuje i poučava drugog (vidi 1 Sol. 5:11). I zar u Starom Zavetu, Sveti David kao car nije brinuo o koristi bližnjih? Naučiću, govori, bezakonike putevima Tvojim i bezbožni će se obratiti Tebi (Ps. 50:15)… Koliko smo više mi, koji smo dobili novu blagodat, dužni da to činimo!’“.[14]

Protivnici misionarenja

Bez obzira na gorenavedene reči, danas čak i među crkvenim ljudima ima mnogo onih koji smatraju da se misionarenjem ne treba baviti. O ovom problemu je još Sveti Nikolaj govorio pre više od sto godina: nedostaje nam misionarska svest. A to je povezano umnogome sa dušepogubnom mišlju, tačnije osećanjem, da je Pravoslavlje nešto što postoji samo za mene. Rasprostranjen je koristoljubiv odnos prema veri. Mnogi dolaze u Crkvu samo da bi dobili nešto: utehu, psihološku podršku, mogućnost sopstvenog ostvarenja, nadahnuće. Čak se i dobre stvari imaju u vidu – očišćenje grehova, blagodat, duhovni darovi, znanje o Bogu – ali sve to predstavlja samo: dobijanje, dobijanje, dobijanje. Međutim, Gospod je tako uredio da ne možeš nešto sigurno da dobiješ ako pre toga ne daš nešto, deo sebe, ako ne žrtvuješ sebe.

Postoji drevna izreka u crkvenom Predanju: „daj krv i primi Duh“. Čovek koji se nesebično trudi radi Boga i žrtvuje sebe u tom trudu, dobija i blagodat, i očišćenje, i prosvetljenje, i duhovne darove, dok ljudi koji ne žele da žrtvuju sebe, već žele samo da dobijaju, zapravo prestaju uopšte da dobijaju bilo šta i njihov duhovni život zamire. Odatle dolazi i do hlađenja vere kod nekih ljudi. Dok je plamteo čisto ljudski entuzijazam bilo je zanimljivo, a kada je entuzijazam zgasnuo, počela je da se oseća unutrašnja praznina. Čovek oseća da on tu ništa više ne dobija i počinje da gleda na druge strane.

Postoji karakteristična tendencija: prema različitim istraživanjima, broj ucrkvenjenih ljudi u našoj zemlji postepeno raste. Međutim, pritom opada broj onih koji se upisuju u bogoslovije i koji stupaju u manastire. Zato što i monaštvo i sveštenstvo pre svega predstavljaju žrtvovanje sebe. I misionarska služba je iz te oblasti, ona je takođe povezano sa samožrtvovanjem. I zato je ona takođe nepopularna. Među crkvenim „potrošačima“ rasprostranjena je lažna ideja da je moguće spasiti se i bez Crkve[15] – i zašto u takvom slučaju rizikovati, ići u misiju, zašto se naprezati radi onih koji će se, tobož, ionako spasiti? Zato i na Crkvu oni gledaju ne kao na Kovčeg spasenja već kao na svojevrstan klub. U pitanju je deo savremene tendencije da se stvori udobno, komforno hrišćanstvo, hrišćanstvo u kome nema izazova, nema konflikta između našeg starog čoveka i onoga što od nas očekuje Bog. Iako nam već sam simbol naše religije – Hristovo raspeće – daje da shvatimo da u pitanju nije komfor, samoostvarenje, kabinetsko igranje sa bogoslovljem i ostale besmislice. Na žalost, ne shvataju svi ovo. Zato je malo onih koji su spremni da posluže delu misionarenja.

Sramota je reći da se naša Crkva, budući najmnogobrojnija po broju ljudi među svim ostalim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama, bavi propovedanjem Jevanđelja manje od ostalih. Grka ima deset puta manje od Rusa i opet su u dvadesetom veku oni pokrenuli misiju u Africi, tako da sada tamo ima pet miliona pravoslavnih hrišćana crne boje kože. Šta bi se dogodilo ako bismo se probudili i počeli da ispunjavamo poslednju Spasiteljevu zapovest? Navešćemo reči Svetog Nikolaja Japanskog:

„Vi, kao svetski putnik, poznajete ceo svet: gde god da odete, posebno u daleke istočne zemlje, istog trenutka Vam u oči upadaju ljudi različitih veroispovedanja – sve su to u pitanju misionari. Međutim, uzalud Vaš pogled traži među njima čoveka u rasi – ruskog pravoslavnog misionara – njega nema nigde… Dakle, Vama kao pravoslavnom hrišćaninu, ne može da ne bude žalosno zbog toga što se Pravoslavlje ne propoveda po svetu, dok svet zavisi upravo od Pravoslavlja, jer se nije za uzdizanje pape u rimokatolicizmu i nije za umnožavanje do beskonačnosti papa u protestantizmu javio Sin Božiji na zemlji, već zbog osnivanja Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve koja će spasavati ljude – Crkve kakva je Crkva Pravoslavna. Dakle, briga o objavljivanja Pravoslavlja svetu, a zbog toga i razvoj spoljašnje misije, predstavlja našu najveću dužnost koju nam je Bog odredio. To neće biti nauštrb unutrašnjoj misiji, već naprotiv, na veliku pomoć i još snažniji razvoj. Unutrašnja misija bez spoljašnje predstavlja jedno krilo bez onog drugog: ptica može da poskakuje i tako se kreće napred, ali nije u stanju da snažno i brzo leti… [spoljašnja misija] će dati silu i unutrašnjim misijama. Usudiću se da kažem i nešto više: tako nešto će pomoći oživljavanju religioznih osećanja kod samih pravoslavnih hrišćana u Rusiji.“[16]

A evo šta je pisao Prepodobni  Makarije (Gluharev): „Zar Duh Crkve Hristove nije takav da uvek želi da širi svoje granice, uvek voli da upada u oblast neprijatelja, voli tamo da izaziva otmice i zarobljavanja, slavi nove pobede, pokreće nova osvajanja?… Što se iskrenije, usrdnije i revnosnije Rusija bude trudila da obraća ova plemena Hristu, to će se najizobilniji blagoslovi sviše od Oca svetlosti izlivati na rusku državu.“[17]

Takva je istina. Gospod će obavezno podržati čoveka koji ispunjava Njegovu volju. Ne govorimo o materijalnom bogaćenju, već o svemu što se tiče blagodatnog, pobožnog života. Sveti Makarije govori da misionari koji odlaze da propovedaju nepravoslavnima ne predstavljaju „izgubljeni kapital“ za svoj narod, kao što mnogi govore: „Eto, otišli su ko zna gde, a mogli su da ostanu i rade ovde“. Ne, ti ljudi kroz svoj podvig i samoodricanje privlače Božiji blagoslov ne samo na sebe već i na  one koji ostaju u otadžbini.

Ovo ne shvataju oni protivnici misionarenja koji govore: „Potrebno je najpre obratiti sve iz našeg naroda, a potom razmišljati o propovedi među drugima.“ Nažalost, oni ne shvataju da ako govorimo na taj način, onda se svesno odričemo da ispunimo zapovest Gospoda našega Isusa Hrista o propovedi SVIM narodima. Slušajući zapovest Spasitelja, mi ne razmišljamo na koji način da je ispunimo, već kako da obrazložimo naše odsustvo želje da je ispunimo. Sa svim posledicama po naš duhovni život koje iz toga proističu.

Kao što je poznato, put pod nazivom „sutra ću to uraditi“, vodi na put koji se zove „nikada neću uraditi“. Govoreći da ćemo se propovedanjem Jevanđelja drugim narodima baviti tek kada obratimo sve Ruse, samim tim pokazujemo da se njome nećemo baviti nikada – potpuno je jasno da koliko god dobro mi propovedali „svojima“, oni nikada neće svi redom postati pravoslavni, pošto u većini slučajeva uzrok njihovog neverja ne predstavlja nedostatak informacija o veri ili potrebnih pravoslavnih primera, već svestan izbor.

Evo šta o ovom argumentu piše Sveti Nikolaj Japanski: „Ne sme se takođe sumnjati da se otvoreni neprijatelji za delo pomoći spoljašnjoj misiji među pravoslavnim svetom neće pojaviti; zamislite hrišćanina koji tvrdi da nije potrebno propovedati hrišćanstvo neznabošcima – kako bi to besmisleno zvučalo za druge! Pokušavali su – dok sam se još trudio na osnivanju [Japanske] Misije – da mi prigovore neki da je potrebno najpre obratiti svoje neznabošce i tek zatim ići van granica, ali je i njih potpuno razoružavalo prosto ukazivanje na to da pri takvoj teoriji hrišćanstva uopšte ne bi bilo u svetu sem u judejskoj zemlji; jer Apostoli ne bi trebalo da izađu i propovedaju svetu, dok ne obrate najpre svoje saplemenike – a oni su, kao što je poznato, i do sada obraćeni u najmanjem broju.“[18]

O ovom problemu pisao je i Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski). On je takođe bio u misiji u Japanu i trudio se pod rukovodstvom svetog Nikolaja. Evo kako je on opisao svoj razgovor sa ruskim konzulom u Japanu: „Zatim smo dugo sporili sa Vasiljevim… govorio je da uzalud svi mi dolazimo iz Rusije kada i kod nas ima potrebe za misijom preko glave, na šta sam mu odgovorio da u slučaju da su i Apostoli isto tako govorili, mi i do sada ne bismo znali ni reči o Hristu; a on mi na to: ‘a zašto i da znamo? Neka svako živi po svojoj religiji’. I sve slično tome govore ljudi koji ne mare ni za Boga ni za đavola; žalosno je i tužno što kod naših umesto pomoći, nailazimo na potpuno odbacivanje i podsmeh. A o saosećanju sa kojim se prema misiji odnosi društvo, na primer, u Americi ili Engleskoj, da i ne govorim… Slični ljudi nikakve argumente ne razmatraju, pa i ne prihvataju čak da razmisle, već samo guraju svoje, zbog čega se nisam nešto posebno ni trudio da nastavim raspravu i da sve do kraja objasnim.“[19]

Na drugom mestu on piše: „A naša inteligencija: umesto umne i delatne ili, u krajnjoj meri, novčane pomoći misionarskom radu, sposobni su, žele i trude se da mu na svaki način napakoste i da ga predstave u lošem svetlu“.[20]

Problem neshvatanja, ponekad čak i protivljenja misionarenju od strane nekih „pravoslavnih“, avaj, nije nešto novo. Kad pogledamo unazad,  vidimo da su se i misionari u prošlosti susretali sa tim problemom. Tako je, na primer, u trinaestom veku episkop Teodor, došavši iz Nikeje, počeo da propoveda Alanima na Krimu koji su, iako su i bili svojevremeno kršteni, zbog odsustva brige od strane lokalnog grčkog sveštenstva koje se brinulo samo o Grcima, ostajali faktički neznabošci. Misionarenje mladog episkopa izazvalo je oštru negativnu reakciju i suprotstavljanje lokalnog hersonskog episkopa.

U svom pismu Teodor opisuje dijalog između njih dvojice:

– Odakle si se ti stvorio? – [pita hersonski episkop]

– Kao da sam druge vere ili ispovedanja, kao da nisam iz te iste Crkve i da se ne potčinjavam istom arhipastiru!

– Do vraga sa bezbožnim i nečestivim Alanima koji su gori i od Skita!

– Šta drugo možemo pravilno da činimo, ako ne da nosimo apostolstvo?“[21]

Četiri veka pre toga neki episkop Metodije je tvrdio da jevanđelska zabrana da se „baca biser pred svinje“ označava tobož „da pred onima koji su ogrezli u bezbožnost… Hristos nije zapovedio da se izlaže Božansko učenje, jer takvi nisu u stanju da ga usvoje“. Njemu se protivio Sveti Fotije Veliki, koji je ukazao na neprihvatljivost takvog tumačenja: „[učenje] je predano i objavljeno od strane Hristovih učenika svim Jelinima i drugim nevernim ljudima, to ih je i privelo Hristu iz bezbožnosti… Dakle ne treba smatrati da biser predstavlja učenje [Hristovo], a da su svinje – nevernici; to bi predstavljalo bogohulstvo!“[22]

Avaj, i danas su aktuelne gorke reči Svetog Nikolaja Japanskog: „Idite, naučite sve narode – kao da to tobož u Jevanđelju i ne postoji. Iako to čuju svi i znaju napamet. I mi nemamo spoljašnju misiju! U Kini, Indiji, Koreji, u Japanu – mora i okeani neznaboštva, sve leži u mraku i seni smrti, a mi –  šta? Mi se samo izležavamo! Nemoj da se takneš Pravoslavlja – „svetinja je to“! Pa zašto ga onda ne objavljujete svetu?“[23]

Neki govore da, eto, nije potrebno propovedati, jer „koga treba i Bog će privesti u Crkvu“. Međutim, Reč Božija govori sasvim drugačije: „Jer svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen. Kako će, dakle, prizvati Onoga u koga ne poverovaše? Kako li će poverovati u Onoga za koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika? A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što je napisano: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro!“ (Rim. 10:13-15).

Dakle, potrebno je propovedati neverujućima i potrebno je da postoje ljudi koji će biti poslati na to, to jest, misionari, pošto se ta reč upravo tako i prevodi, potiče od latinskog „mission“ –  „poslanje“.

Aktuelnost misionarenja u svetlosti savremenih izazova

U naše vreme se mnogo govori o problemima izazvanim masovnim useljavanjem ljudi iz drugih naroda koji se od nas razlikuju religijom, kulturom i mentalitetom. Sve to dovodi do povećanja napetosti u društvu i povećanju stepena kriminala. Naravno, moguće je razmatrati ovu temu iz različitih uglova – političkog, sociološkog, kulturološkog. Međutim, za hrišćanina je pre svega najvažnije da shvati: šta to znači u kontekstu Promisla Božijeg? Zbog čega je Bog priveo sve te nehrišćane sada u Rusiju [kao i u Srbiju – prim.prev.]? Zar samo da bi prosto zaradili ovde novac i mogli da pošalju svojim porodicama u zavičaj?

Neki govore da se to događa kao kazna našem narodu za grehe koji su danas rasprostranjeni, kao što su razvrat, abortusi, pijanstvo i drugi. Sa time nije moguće ne složiti se, međutim mora da postoji smisao i u vezi sa tim samim doseljenicima. Kad vidimo kako neki od njih prilaze Hristu i postaju revnosni hrišćani, mi dobijamo odgovor. Gospod ih je doveo ovde da bismo mi mogli da im svedočimo o Hristu i privedemo ih u Crkvu. Bili smo lenji da idemo u misiju u njihovu domovinu i Bog ih je doveo u našu otadžbinu.

O tome piše Sveti Grigorije Palama koji se u svoje vreme nalazio u turskom zarobljeništvu. Našavši se na bivšim vizantijskim teritorijama, koje su osvojili Turci, on je svojoj Crkvi u Solunu pisao: „Ispričaću vašoj milosti ono što sam po svojim silama razumeo u vezi sa Božanskim Proviđenjem, budući odveden[24] u zarobljeništvo u Aziju i posmatrajući kako hrišćani i Turci žive i kreću se jedni među drugima, vladaju i bivaju potčinjeni. Čini mi se da se zbog ove situacije, dela Gospoda našega Isusa Hrista, Boga koji vlada nad svima, objavljuju ovim varvarima, najvećim od svih varvara“. I sam Svetitelj je imao nekoliko misionarskih rasprava sa muslimana dok se nalazio u zarobljeništvu.

Danas se ni u Moskvi ni u drugim velikim gradovima naše zemlje ne zahteva da se istog trena ode u daleke krajeve da bi se propovedalo nehrišćanima. Oni su nam sami došli. Postoje ljudi koji se trude da nađu načine da propovedaju gastarbajterima. Drugi organizuju misiju među stranim studentima na našim univerzitetima – organizujući im ekskurzije u pravoslavne manastire na njihovom maternjem jeziku. Iako je toga, naravno, vrlo malo.

Najbolji pastiri Crkve su se od davnina brinuli da propovedaju nepravoslavnima koji su dolazili u njihove gradove. Tako je, na primer, Sveti Jovan Zlatoust napisao posebnu propoved za gotski hram u Konstantinopolju i sam propovedao Gotima preko prevodioca. A vizantijski autor Evtimije Tornik u epitafu atinskom mitropolitu Nikolaju, koji se upokojio 1175. godine, piše: „Video sam kako si izlagao drevne dogmate spasenja pred neznabošcima koji su ušli u hram; zajedno sa Pavlom si nosio ime Gospoda i učinio se učiteljem naroda… O, ubedljivosti i silo reči uz pomoć kojih se… nadmeni neznabošci privode poznanju istinite vere“.[25]

Kod nas, na žalost, takvih primera skoro da nema. Iako u svim moskovskim hramovima zapošljavaju inoverne-gastarbajtere: Uzbekistance, Tadžikistance i druge, kako za privremeni rad, tako i za stalni posao. I niko od sveštenika, koji ih zapošljavaju, i ne pomisli da je potrebno da im govore o hramu, o Hristu Spasitelju. Gospod privodi ove ljude u Pravoslavnu Crkvu, a mi im ništa ne govorimo. Među gastarbajterima ima mnogo dobrih ljudi, ja sam razgovarao sa njima i znam da bi mnogi od njih sami želeli da čuju u šta veruju Rusi. A niko im ne govori. Zar nas Gospod neće pitati za to: „Šta si uradio kada sam ti priveo čoveka? Koliko sam toga uredio da taj čovek dođe u Rusiju, da dođe u tvoj hram, a ti mu ni reč nisi rekao o Meni?“

Malo ko zna da se naša zemlja već susretala sa masovnim doseljavanjem stranaca u naše gradove. To se tiče i Moskve 16. veka, na primer. Međutim, kroz hristijanizaciju „gostiju prestonice“ pošlo nam je za rukom da se obezbedimo njihovo mirno i organsko uključivanje u naše društvo. A njihovi potomci su kasnije postali istaknuti delatnici otadžbinske istorije, kako crkvene, tako i građanske.

Dakle, misionarenje predstavlja hrišćanski odgovor na problem masovne imigracije i njenih društvenih posledica o kojima sada govore svi, uključujući i predstavnike vlasti. Odgovor na najbolnija pitanja povezana sa terorizmom. Postoje primeri kada su se fanatici koji su se pripremali za izvršenje terorističkih napada u Rusiji obraćali u Pravoslavlje i kao rezultat, naravno, napadi koje su hteli da izvedu se nisu događali.

A šta se događa kada izostane ozbiljno, organizovano misionarenje, i posledično, organski ulazak u lokalno stanovništvo, može se videti na primeru nekih savremenih zapadnoevropskih zemalja. Imigranti zauzimaju delove gradova, istiskuju starosedeoce, potpuno se izoluju u tim četvrtima, društvena napetost i otuđenost između došljaka i starosedelaca se samo povećava, kao i svi problemi koji su povezani sa tim.

Često odgovaraju da nam ionako neće poći za rukom da krstimo sve Uzbekistance ili Tadžikistance koji su došli u Moskvu i druge ruske gradove. Da, teško da će se svi do jednog krstiti, čovek je slobodan i deo onih koji budu čuli za Hrista neće poželeti ili se neće odlučiti da Ga slede. Međutim, potpuno je ostvarivo obratiti toliko ljudi da se u prestonici stvori uzbekistanska ili tadžikistanska pravoslavna zajednica. I onda oni koji budu dolazili već neće imati takvu uzročno-posledičnu vezu: „Uzbekistanac sam, dakle to onda znači da moram da budem musliman“. Osoba će videti alternativu, primetiće da ovaj put pomaže boljem ulasku u lokalnu zajednicu, postaće mu mnogo lakše da učini izbor i postepeno će broj onih koji se krštavaju postajati sve veći. A da je potpuno realno stvoriti takve nacionalne zajednice iz novoobraćenih, pokazuje iskustvo moskovskih sekti. Dok su pravoslavni lenji ili se boje da propovedaju, i Jehovini svedoci i različiti protestanti aktivno misionare među gastarbajterima u Moskvi i već imaju mnogobrojne zajednice novoobraćenih.

Naša Ruska Pravoslavna Crkva je pre revolucije vodila široku i organizovanu misiju među inovernima, između ostalog i među muslimanima, i to je donosilo plod. Danas su okolnosti još povoljnije od onih u kojima su se trudili misionari 19. veka. Pre svega, širenje pismenosti i savremenih medija čine da je informacija o Pravoslavlju mnogo dostupnija za nehrišćane, dok karakter savremenih društvenih odnosa često pruža osobi veliku psihološku nezavisnost u izboru religije.

Drugi, još aktuelniji problem predstavlja prozelitizam među pravoslavnim hrišćanima od strane predstavnika drugih religija. Na eparhijalnom sabranju grada Moskve 2013. godine, Svjatejši patrijarh Kiril je naglasio: „Među imigrantima ima mnogo nosilaca radikalnih stavova, pritom se vrbovanje u njihove ekstremističke i terorističke organizacije ponekada odvija neposredno u samoj prestonici. Molim da se obrati posebna pažnja na pojačanu prozelitsku delatnost ovih grupa među slovenskom omladinom koju aktivno uvlače u radikalne pokrete. Posebno se aktivno vrbovanje odvija u srednjim i višim obrazovnim instiuticijama, zatvorima, sportskim klubovima, društvenim mrežama“.[26] Uz islam, sve snažnije se poslednjih godina oglašava i neopaganizam.

Šta Crkva može da suprotstavi ovome osim misionarenja? I ne samo islam ili neopaganizam, već i mnogi novi religiozni pokreti i sekte, kako zapadnog tako i istočnog porekla, organizovano propovedaju među ljudima koji su kršteni u Pravoslavnoj Crkvi. Nema ni jednog grada u Rusiji gde ne postoji mnoštvo sekti koje su zavrbovale sledbenike među našim parohijanima ili ljudima koji su bili nominalno pravoslavni. Od početka devedesetih godina, milioni ljudi su uvučeni u sekte.

U nekim mestima se preduzimaju različite mere da se spreči delatnost sekti, organizuju se protesti, pišu žalbe vlastima, šire protivsektaški materijali, itd. Međutim, sve ove ograničavajuće mere u najboljem slučaju mogu da pomognu samo da se novi ljudi sačuvaju od upadanja u sektu. A šta sa onima koji su već upali? Jedino ih misionarenje može vratiti u ogradu Pravoslavne Crkve. I postoje misionari koji sami idu na sektaške skupove i razgovaraju sa njima o veri. To potpuno ostvariv i uspešan način. Na primer, samo je otac Danil Sisojev uspeo da obrati više od pet stotina protestanata u Pravoslavlje. Poznati su i primeri kada su zahvaljujući predanom radu misionara, čitave zajednice na čelu sa pastorima prelazile u Pravoslavnu Crkvu. Takvih primera nema mnogo – kao što ni aktivnih misionara kod nas nema mnogo – ali postoje i u pitanju nisu jedan ili dva slučaja. A koliko bi ih bilo kada bi se celokupno sveštenstvo, a ne samo pojedini entuzijasti, bavilo misionarskim radom među sektašima?

Evo šta je pre sto godina pisao Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki): „Vukovi iz sekti su danas od strane vlasti pušteni do pravoslavnog stada. Pastiri su dužni da ove vukove progone i čuvaju ovce. Kod nas se formiraju specijalne misije, broj misionara se svake godine povećava. To je novi pokazatelj grehova našeg pastirstva, jer se misionari prihvataju posla kojim treba pastiri da se bave. Imao sam prilike da od misionara čujem da od sveštenstva nailaze samo na prepreke, a ne na pomoć. Čak je i odgovornost za širenje sekti sveštenstvo sklono da prebacuje sa sebe na misionare. „U eparhiji ili crkvenom okrugu postoji misionar – ne moramo da se uznemiravamo niti da razmišljamo o sektama; doći će gospodin da se time pozabavi.” Eto o čemu je neophodno govoriti bez prestanka – o neophodnosti da naši pastiri stanu na duhovnu stražu oko stada i da ne ograničavaju svoje delovanje samo na pokrete koje su neraskidivo i neposredno povezani sa šišanjem vune“.[27]

Da bismo shvatili da li se nešto izmenilo od tada, uporedimo njegove reči sa zapisom iz dnevnika savremenog misionara od pre samo pola godine:

„Danas sam blizu hrama sreo jednog sveštenika. On mi je, znajući da vodim misionarsko odeljenje naše eparhije, postavio sledeće pitanje:

– Pa, oče, šta se dešava, jel’ si obratio sve sektaše u Pravoslavlje?

Nisam bio raspoložen da ulazim u ozbiljan razgovor, i rekavši „nisam sve“, pokušao sam da prođem dalje.

– A kako to da nisi?, nije odustajao baćuška.

Odlučio sam da odgovorim pitanjem na pitanje:

– A što pitaš? Jel’ hoćeš možda da mi pomogneš u obraćanju zabludelih?

– Neee, nije to za mene. Ja se nisam prijavio da misionarim. (U ovim rečima se osetilo otvoreno ruganje.) Nikome sem tebi to nije potrebno…

– A znaš oče, od sektaša koje sam sreo na svom putu, skoro 90% je pre svojih sekti bilo kršteno u Pravoslavlju. Šta misliš, zašto su otišli od nas?

– Ja njih i ne smatram pravoslavnima. Verovatno su opleli po zlim babama, pijanim popovima, mercedesima, itd. I ti misliš da ih to opravdava? Pa oni ne treba ni da izlaze iz hramova, treba da okajavaju  svoje grehe…

Mene je iz nekog razloga dotakla reč „treba da“.

– Kome treba to da rade? Nama? Dobro, oni su nama dužni, a mi njima ništa nismo dužni?

– Pa… mi smo ih krstili.

– I to je to? Pa, oni su bili kršteni za novac. Oni su nam dali novac, mi smo taj novac uzeli. Tako da niko nikome ništa ne duguje. Šta smo to još učinili za njih zbog čega oni ne treba da izlaze iz naših hramova i da okajavaju  svoje grehe?

– Dakle, kako se vidi, tebe je Vladika postavio da se boriš sa sektašima. A ti si se očigledno u njihove advokate upisao.

Nisam znao šta da odgovorim ovom svešteniku. Eto, mislim da je ovde bio moj poznanik, starešina „Jehovinih svedoka“, Sergej Ž., on bi se, saslušavši naš razgovor, teško mogao složiti da sam ja njegov advokat. Ipak, Sergej Ž. je dovoljno pametan da shvati da je stav mog sagovornika privlačniji za „Jehovine svedoke“.

Dodao sam:

– Slušaj, oče, ti beše služiš u toj i toj parohiji?

– Da, služim, pa šta?

– Pa ništa posebno… prosto sam imao prilike da govorim sa nekoliko ljudi iz tvoje parohije. Ti si ih krstio, a oni su sada prešli kod baptista.

– Pa šta? Nikoga ja ne zadržavam.

– Naravno da ne zadržavaš… I ja tako to vidim.“[28]

 

I ja sam imao prilike da vidim da je među našim savremenim sveštenstvom veoma rasprostranjeno ubeđenje da se „nisam prijavio da misionarim“. Tim pre je tako nešto čudno, ako se uzme u obzir da svaki sveštenik pred svoju jerejsku hirotoniju izgovara specijalnu zakletvu u kojoj govori: „Ja, mnogogrešni đakon (ime), prizvan sada na jerejsko služenje, obećava i kunem se pred Svemogućim Bogom i Njegovim Svetim Krstom i Jevanđeljem… Da ću učenje vere držati i drugima predavati po rukovodstvu Svete Pravoslavne Crkve i Svetih Otaca; meni poverene duše čuvati od svih jeresi i raskola, a zabludele urazumljivati i obraćati na put istine i spasenja“. To jest, upravo se svaki budući sveštenik ovim rečima „prijavljuje da misionari“ i ne prosto prijavljuje, već se kune da će misionariti i uz uslov takve zakletve Crkva mu daje svešteni čin.

Nakon primanja čina sveštenici iz nekog razloga zaboravljaju na ovu svoju zakletvu i mnogi su iskreno uvereni da se sve njihove obaveze ograničavaju isključivo na vršenje propisanih službi u hramu kao i tréba, ili, po umesnoj reči Svetog Ilariona: „jedino na pokrete koji su neraskidivo i neposredno povezani sa šišanjem vune“.

Ali, i u bogoslužbenim tekstovima se govori o neophodnosti misionarskog rada od strane pastira. Na primer, svaki sveštenik na dan Pobede Pravoslavlja čita glasno u hramu posebnu molitvu u kojoj se moli: „Podaj, Gospode, i pastirima Crkve Tvoje svetu revnost i njihovu brigu za spasenje i obraćanje zabludelih, duhom jevanđelskim pronikni“.

Avaj, za mnoge to ostaju samo reči u koje se čak niko i ne udubljuje. Kao posledicu na protestantskim sajtovima, na primer, čitamo sledeće reči: „Zbog potpunog odsustva misionarskog rada u RPC, luteranska crkva se utvrdila u narodu Komi“.[29] Zar to nije sramota za nas?

Jedino živi misionarski rad može postati odgovor na probleme prozelitizma, širenja sekti i različitih lažnih učenja.

Stepeni učestvovanja u misionarenju

Sveti Makarije (Nevski) je pisao: „Delo Pravoslavlja je delo svakog pravovernog: svaki sin Crkve dužan je ne samo da čuva pravoslavno veroučenje u svoj njegovoj čistoti, već i da se brine da se pravoslavna vera širi među nevernima i nepravovernima. Zato na svim verujućima leži obaveza da pomognu tom delu mogućim za njih sredstvima.“[30]

Dakle, misionarenje ne predstavlja udeo pojedinaca–entuzijasta, već obavezu svakog hrišćanina. Međutim, često ljudi govore: „misionarenje nije nešto što je za mene, jer ne mogu da ostavim sve i zauvek da odem u daleke krajeve.“ Zaista, najpotpunije i savršeno ispunjavanje Spasiteljeve zapovesti „idite i naučite sve narode“ predstavlja situaciju kada misionar zauvek odlazi u tuđinu, živi među drugim narodom radi propovedanja Hrista i ne daje tek neki deo svog vremena, već ceo svoj život predaje apostolskom trudu. Može se reći da takvi ljudi ispunjavaju zapovest 100%.

Međutim, ako nismo u stanju da isto tako postupimo, ne znači da uopšte nije potrebno ispunjavati tu zapovest. Ne može svako da, ostavljajući sve, posveti život propovedi Jevanđelja, ali u svojoj meri, u misiji mogu da učestvuju svi. Ako možemo da ispunimo zapovest u meri od 50, 20, 10 ili 5% – to takođe predstavlja ispunjavanje zapovesti. Navešću reči naših Svetitelja o ovome.

Prepodobni Makarije (Gluharev): „Različiti članovi Crkve dobili su različite sile potrebne za ispunjavanje zapovesti Hrista Spasitelja o propovedi Jevanđelja narodima koji ostaju u raznoraznim sujeverjima… I dok jedne šalju na propoved, drugi se brinu o vaspitanju i obrazovanju propovednika; drugi, opet, po celom crkvenom prostranstvu sabiraju, pribiraju, čuvaju, pokreću različite načine za podršku postojećih i za osnivanje novih misija. Od verujućih ljudi koji čine Rusku Crkvu, jedni ugađaju Bogu u blagoslovenom braku, drugi Mu prinose devstvenost i svoje udovištvo kao miomirisnu žrtvu… U svim svojim delovima Crkva ima potrebne sile za ostvarenje misije.“[31]

Sveti Makarije (Nevski) je, ponavljajući misao Prepodobnog Makarija Altajskog, govorio: „o. Makarije smatra mogućim, korisnim i poželjnim da u delu misionarskog služenja učestvuju ljudi svakog zvanja, pola i stanja; u misiji, kako u njegovo vreme, a tako i kasnije, u istoj meri sa mladićima služio je i pobožni starac koji se bavio domaćinstvom u misiji, i starica koja je negovala bolesne, i obrazovana devojka koja je učila decu pismenosti i pripremala žene za krštenje, a pored oženjenog sveštenika služio je i jeromonah. Svako je imao svoje mesto i svoj posao. Ako ne možeš da budeš lovac ljudi, govorio je o. Makarije, onda lovi ribu za hranu lovcima ljudi“.[32]

Isti Svetitelj uči: „Ako uspeh misije zavisi od uspeha sakupljanja [sredstava za misiju], onda uspeh sakupljanja zavisi od broja onih koji saosećaju sa delom misije. A saosećanje se pojavljuje kada se društvo iscrpno upoznaje sa misionarskim delovanjem, kada se u narodu  podiže svest o misionarenju kao o delu Božjem Podizanje svesti o važnosti misionarskog služenja i obaveze svakog hrišćanina da delatno pomaže ovom delu može biti ostvareno… putem žive reči ili kroz štampu. Zato se dobrotvorima misionarenja mogu smatrati ne samo ljudi koji žrtvuju nešto za misionarski rad, već i čovek koji širi informacije o misionarskom delovanju, njegovim zadacima, potrebama i time budi saosećanje za misionarsko delo… Ako neko nema nikakva sredstva da priloži za ovo sveto delo, može da mu posluži svojom molitvom za uspeh misionarskog dela“.[33]

Kod svetog Makarija ovde vidimo različite stepene ispunjavanja zapovesti – jedan stepen je kada zauvek odlaziš u misiju, drugi stepen je kada, ne odlazeći sam, daješ prilog za misionarski rad onih koji su otišli. Na primer, otac Danilo Sisojev je imao pravilo da odvaja desetinu od svojih prihoda za misiju.

Iz istorije misije na Altaju poznat je slučaj kada je jedan sveštenik nadahnjivao svoje parohijane i poznanike da daju priloge za misiju. U pitanju nisu bile neke ogromne sume, ali su se slale redovno tokom decenija. Tim redovnim prilozima za svo to vreme, sveštenik je toliko učinio da se na Altaju poštovao kao jedan od najvećih dobrotvora misije. Isto je bilo i sa Svetim Jovanom Kronštatskim. Za njega govore da je, dok je bio u seminariji, želeo da ode kao misionar u Kinu, ali ga je Gospod poslao u Kronštat na služenje. Ipak, on se živo interesovao za pravoslavne misije u drugim zemljama, molio se za njih i delatno ih podržavao materijalnim sredstvima. Svojevremeno sam, izučavajući istoriju spoljašnjih misija, svuda nailazio na tragove učešća Svetog Jovana. Ako se govorilo o misijama u Kini, Koreji, Japanu ili o prvom pravoslavnom hramu u Južnoj Americi ili u Nemačkoj – svuda se čuvaju odežde i druge neophodne stvari za nove hramove koje je slao Sveti Jovan.

A Sveti Jovan Zlatousti je, budući u progonstvu, svom imućnom sledbeniku Diogenu, koji je želeo da mu pošalje materijalnu pomoć, pisao da tu pomoć pošalje misionarima: „Gospod će te nagraditi… zbog toga što ćeš ukazati takvu velikodušnu pomoć ljudima koji propovedaju neznabošcima u Finikiji reč Božiju i trude se tamo podignu crkve… posebno u ovom trenutku, kada se nalaze u krajnje teškom položaju i trpe pritisak od mnogih“.[34]

Kako dalje objašnjava Sveti Makarije, čovek koji nema novca može pomoći širenjem informacije o misiji, besedom, pisanjem članaka o misiji, nadahnjivanjem drugih. To će biti njegov doprinos u delu ispunjavanja poslednje Spasiteljeve zapovesti.

Na kraju, ako neko ni to ne može da učini, on može u krajnjoj meri da se moli za misionare. Svako je u stanju da to uradi – da unese u svoj pomjanik nekoliko savremenih misionara koji se trude među drugim narodima i da se redovno moli za njih. Koliko god mi smatrali svoju molitvu nemoćnom, i ona može privući blagodat Božiju i postati svedočanstvom da nam nije svejedno.

Moguće je moliti se i za obraćenje nama poznatih zabludelih ljudi, kako o tome piše Sveti Nikolaj Srpski: „Tvoj bol zbog neverovanja nekih ljude očituje tvoju ljubav prema Gospodu… Ali čuvaj se dobro, da ne omrzneš one koji ne veruju. To bi bilo kobno za tebe a beskorisno za njih. Nego ih gledaj sa sažaljenjem kao na putnike, koji su na drumu napadnuti od skrivenih razbojnika i opljačkani. Sažaljevaj ih kao što sažaljevaš ubožjake na ulici. I moli se Bogu za njih. Ti ćeš biti misionar. Neka ti bude kao prvo pravilo misionarstva – moliti se Bogu za otpale od vere.“[35]

Nažalost, poslednjih godina se među pravoslavnim ljudima u Rusiji raširio čudni stav da se, tobož, ne smemo moliti za zabludele i neverujuće, to je, eto, opasno, biće velikih iskušenja i tome slično. Razumljivo je odakle taj vetar duva, pošto je samo jedno biće u svetu zainteresovano da se hrišćani što je moguće manje mole i da čak i kroz molitvu ne pokazuju svoju ljubav i saosećanje prema drugim ljudima. Ova satanska ideja da se ne smemo moliti za neverujuće protivreči i rečima Svetih, posebno navedenim rečima Svetog Nikolaja i praksi Crkve koja ima posebne molitve za zabludele. Na kraju, protivreči i onome što vidimo kao realno stanje stvari: ogromno mnoštvo pravoslavnih ljudi se moli za zabludele da ih Gospod prosveti i ne oseća nikakve negativne posledice zbog toga.

Pošto je među mnogim pravoslavnim hrišćanima duboko ukorenjeno mišljenje da se njih ne tiče ništa što je povezano sa misionarenjem, jer u tome treba da učestvuju samo pojedinci-entuzijasti koji imaju želje, mogućnosti i posebne uslove za to, hajde da razmotrimo na primeru naših Svetitelja da li je ovo mišljenje ispravno.

Sveti Jovan Zlatoust je, kao što smo već videli, pomagao misiji u Finikiji čak i u progonstvu. Još u većoj meri je učestvovao u misionarskom radu dok je bio arhiepiskop Konstantinopolja, bez obzira na to što je u prestonici carstva i na tako odgovornom služenju imao mnogo briga povezanih sa njegovim neposrednim obavezama. Pomogao je utvrđenju Pravoslavlja u Gotiji i lično propovedao Gotima koji su živeli u Konstantinopolju.

Blaženi Teodorit Kirski u pohvali Zlatoustu piše. „Ti si srodan sa Apostolima u još jednoj stvari. Ti si prvi podigao oltare u narodu Skita koji žive u kolibama… Na strele Persijana odgovorio si strelom propovedi i oni koji su nosili gvozdene oklope, poklonili su se pred Raspetim. Tvoj jezik je pobedio mudrovanja Haldeja i magova i na sasušenoj zemlje Persije procvetali su molitveni domovi… Sve to te je prisajedinilo Apostolima.“[36] Sa svoje strane, Prepodobni Simeon Metafrast dodaje: „Saznavši da su Kelti uhvaćeni u arijansku zamku, on… ih je mudro i predivno priveo zdravoj veri“.[37]

Ako se obratimo primerima koji su nam bliži po vremenu, videćemo da je, na primer, Sveti Teofan Zatvornik čak kao zatvornik učestvovao u delu misije. U jednom od svojih pisama on piše da je odlučio da od novca od prodaje svoje nove knjige „hiljadu rubalja priloži Misionarskoj zajednici“.[38] U drugom pismu pominje da za misionare poklanja deo tiraža svojih knjiga: „500 [primeraka] [Tumačenja na] Drugu [poslanicu Apostola] Solunjanima sam poslao u Misionarsku zajednicu, smatrajući da će oni polako nešto misionarima poslati a nešto po eparhijalnim odeljenjima Misionarske zajednice“.[39]

Ne ograničavajući se samo na svoja sredstva, Sveti Teofan je i druge ljude pobuđivao da pomognu misiju i da čak organizuju prikupljanje sredstava: „Još jedna najpokornija molba za vas. Šaljem vam vest o požaru u misiji na Altaju. Iz ovih vesti ćete videti kakve su potrebe tamo, ta misija je napotrebnija i najtrudoljubivija. Dakle, pomozite sami i ubedite u to i druge koji su mekšeg srca. Recite im: „Da li imaš višak novca? Da li želiš da ga uložiš u najpouzdaniju banku iz koje ćeš dobijati kamatu večnih vremena i nakon smrti? Eto, uloži tamo.“ Nije potreban celi vagon zlata, već ono šta ti Bog stavi na srce“.[40]

Reklo bi se da podvig kao što je stolpništvo u potpunosti isključuje mogućnost učešća u misionarskoj delatnosti. Međutim, upravo je Prepodobni Simeon Stolpnik postao jedan od najistaknutijih misionara Pravoslavlja. Ne silazeći ni jedan jedini put sa stuba, on je, bez obzira na to, obraćao čitava plemena u hrišćanstvo.

Žitije na sirijskom o tome govori: „Koliko Arapa… je dolazilo i videlo Svetog, postajalo hrišćanima i odricalo se od idola svojih otaca i služilo Bogu! Koliko varvara, Jermena!“[41] A evo šta Blaženi Teodorit piše o Svetom Simeonu: „Ismailćani su dolazili u grupama… događalo se i da se hiljadu ljudi u istom trenu sa krikom odriče otačkih zabluda i pred tim blaženim stubom razbija idole koje su poštovali ranije… I ja sam bio očevidac toga i slušao kako se odriču od bezbožnosti predaka i primaju jevanđelsko učenje“.[42]

Pored stuba je izgrađen poseban hram i krstionica, faktički, otvorena misija u kojoj su neprestano dežurali sveštenici koji su krštavali inoverne koje je obratio sveti Simeon. Blaženi Teodorit je upravo i bio u jednoj od takvih „smena“. Prepodobni je ljude preobraćao pre svega svedočanstvom svog života i čudesima koja su se dogodila po njegovim molitavama, ali i besedama koje je sa stuba vodio sa neznabošcima i novokrštenima.

Da se ne bi stekao utisak da su samo monasi i sveštenici učestvovali u misionarenju, treba pomenuti i laike. Primer Svete Nine, prosvetiteljke Gruzije je svima dobro poznat. Manje poznat je primer Svetog Ilije Novog – običnog mladića sa Sicilije koji je živeo u devetom veku, koji je bio zarobljen u vreme napada muslimana i zatim, stekavši slobodu, dugo godina putovao po Severnoj Africi i Palestini, neustrašivo propovedajući muslimanima i obraćajući ih u hrišćanstvo. U starosti se vratio u Vizantiju gde se i upokojio.[43] Isti takav mladić-zarobljenik bio je i Sveti Frumentije, prosvetitelj Etiopije.

U vreme Vizantije, misionarenje laika je predstavljala osnovno sredstvo širenja hrišćanstva među drugim narodima i zemljama, i time se objašnjava činjenica da nam je poznato toliko malo imena vizantijskih misionara. Prvo upoznavanje sa Hristovom verom inoverni su dobijali, po pravilu, kroz svedočenje običnih laika – putnika, trgovaca i zarobljenika. Blaženi Teodorit Ohridski upravo o tome piše: „Bugari, predani nerazumnosti Skita, nisu čuli za ime Hristovo… i hrišćani koji su se nalazili u njihovoj vlasti, koji su se držali vere Otaca, u svakom kontaktu sa njima izlagali su učenje Hristovo i koliko je moguće, otkrivali im svetlost Jevanđelja.“[44]

Dakle, ako ni progon, ni zarobljeništvo, ni podvig zatvorništva, ni stolpništva, ni prepun briga život u metropoli, spojen sa mnoštvom obaveza na visokom položaju, nisu predstavljali prepreku za učestvovanje u misionarskom radu, ko onda od nas može da kaže da nije u stanju da pronađe mogućnost da, po svojoj meri, učestvuje u ispunjavanju poslednje zapovesti Spasitelja? Gospod je rekao: „Ako Me ljubite, zapovijesti Moje držite“ (Jn. 14:15). Ako se mi svesno odričemo da ispunimo Hristovu zapovest, zar to ne znači onda da Ga ne volimo? Na um  dolaze Zlatoustove reči: „Ako je dvanaest ljudi „zakvasilo“ celu vaseljenu, razmisli koliki smo mi ništaci kad mi u ovolikom broju nismo u stanju da ispravimo one koji su ostali – a u nama bi moralo da bude kvasca za hiljade svetova.“[45]

Dakle, svaki hrišćanin treba da se zamisli u kojoj meri može da učestvuje u ispunjavanju Hristove zapovesti da bi pokazao svoju ljubav prema Njemu i da naša ništavnost ne bi pružila povod za hulu na našu veru.

Sreća misionara

Ako se misionarenje ne vrši po uticaju strasti, gordosti i sujetnoj želji da pokažemo sebe „učiteljima“, već radi ispunjavanja volje Božije, onda Gospod daje posebnu radost, blagoslov, blagodat propovedniku. Ovu činjenicu potvrđuju i misionari naše škole koji odlaze u misionarenje.

Na primer, oni koji su uzimali učešće u radu misionarskih centara u republici Tuva. Tamo imamo dva misionarska centra, jedan u gradu Šagonar, drugi u gradu ak-Dovurak. Neki od naših misionari su odlazili tamo zabrinuti, neki su se susretali sa teškoćama, nije sve bilo u potpunosti bez problema, ali su svi govorili da nisu želeli da odu odatle. Na misiji Gospod mnogo otkriva čoveku, pre svega o njemu samom. Mnogi su kasnije dolazili i drugi put, a neki su se čak i preselili u Tuvu za stalno. U ovoj republici su teške životne okolnosti, u pitanju je najsiromašniji deo Rusije, tamo je visok stepen kriminala, to jest, misionare ne privlači udobnost tamo. Međutim, oni su tamo čak u tako kratkom vremenskom periodu osetili blagodat apostolskog služenja koja ih je tako snažno nadahnula.

Kada čovek odlazi u misionarenje, počinje da biva svestan da ništa ne može bez Boga. U svom svakodnevnom životu, u poznatom okruženju, mi, iako i znamo da Bog upravlja svime, ipak ne možemo da se izbavimo od osećanja da sami vladamo svojim životom, znamo šta i kako da činimo, postavljamo zadatke i dolazimo do rezultata. Na misiji ova iluzija nestaje. Dolaziš do shvatanja da si ništa bez Boga i tada i molitva sasvim drugačije teče i na drugi način se doživljava veza sa Bogom.

Kada se oslobađamo od uzdanja u sebe, nadanja na sopstvene snage, znanja i umeće, onda počinjemo da zaista verujemo Bogu i Bog na poseban način ulazi u naš život i deluje kroz nas čak i bez obzira na našu nedostojnost. To donosi sreću sa kojom se malo šta može uporediti. Sreću da vidiš zadivljujuće delovanje Promisla Božijeg u narodu koji sedi u tami i seni smrtnoj. Sreću da vidiš kako se duhovno rađa novi hrišćanin, kako Pravoslavna vera preobražava čoveka. Kao što je pisao sveti Nikolaj Japanski: „Moja sreća na zemlji je dobro stanje misije… to je za mene jedina istinska sreća na zemlji.“[46] Ova sreća daje snage misionaru da izdrži sve teškoće na svom putu.

Jedan iskusni arhimandrit mi je jednom prilikom ispričao nešto što mu se dogodilo devedesetih godina: „Ponekada mi na ispovest dolaze žene koje su izvršile abortus i govore: ‘Baćuška, već mnogo godina se kajem za taj greh, ispovedam se, molim se, pričešćujem. Međutim, težina zbog onog što sam učinila svejedno ne odlazi. Šta da uradim da bi mi Gospod otpustio, da ne bi bilo više težine na duši?’ Jednom prilikom sam rekao nekolicini takvih žena, najozbiljnijim među njima:

‘Postoji način’.

‘Koji?’

‘Eto, ubila si jednog. Rodi umesto njega drugu dvojicu za Boga.’

Vidim zaprepašćenje: ‘Kako da rodim baćuška, nemam muža, a i da imam, već sam stara’.

Ja im kažem: ‘Reč Božija govori: „Neka zna da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova“ (Jk. 5:20). Da li si shvatila šta znači ‘roditi za Boga?’

Rekao sam im to, otišle su, prošlo je dosta vremena i iznenada mi dolaze, tako radosne i govore: “Baćuška, rodile smo!’ Ja sam već zaboravio na taj razgovor, gledam ih i ne shvatam. Nastavljaju: ‘Ja sam rodila dvadesetoricu, a ona – skoro trideset!’ Ja sam već u potpunoj nedoumici. ‘Pa, uradile smo kako ste nas savetovali. U Kazahstanu postoji mesto gde nikada nije bilo sveštenika. Otišle smo tamo, počele sa ljudima da govorimo o Bogu, veri, da ih pripremamo za krštenje, zatim smo se dogovorile sa sveštenikom, dovele ga i on ih je sve krstio. I znate, takva radost i lakoća na duši i više nas ne opterećuje ništa. Duboki poklon za savet, oče! Ali, znate, nama se dopalo, i mi još želimo da rađamo za Boga.’“

Takva je blagodat, sila i radost misionarske službe.

Smirenje i poslušanje

Sveti Nikolaj Japanski piše: „Od znakova po kojima može da se, uz Božiju pomoć, prepozna dobar misionar, najvažniji je smirenje – izvor snage i uspeha za misionara, jer Bog samo smirenima daje blagodat (1 Petr. 5:5), bez koga misionarsko služenje ne predstavlja ništa.“[47] Ako misionar nema smirenja, bez koristi je sve što on čini.

O smirenju je potrebno da govorimo detaljnije. Šta je smirenje? Ponekad misle da smirenje znači da se o sebi govori: „Oh, kako sam ja grešan, pokvaren, najgori“ i tome slično. Međutim, smirenje se ne sastoji u ovome. Evo šta govori Prepodobni Jovan Prorok: „Smirenje se sastoji u tome da ni u kom slučaju ne smatraš sebe nečim važnim, da u svemu odsecaš svoju volju, povinuješ se svima i bez uznemirenosti izdržiš sve ono što nas zadesi spolja. Takvo je istinsko smirenje u kome sujeta ne nalazi sebi mesto. Smireni ne treba da se trudi da pokazuje svoje smirenje na rečima, nije potrebno takođe da se sam nudi na niska poslušanja; jer i jedno i drugo vodi sujeti, stvara prepreke za uspeh i više nanosi štete nego koristi: međutim, kada zapovede nešto, ne treba da se protivreči, već ispuni sa poslušanjem: evo šta dovodi do uspeha [u potrazi za istinskim smirenjem]“.[48]

Često se javljaju problemi sa misionarima-početnicima, zato što kod njih ne postoji navika najosnovnijeg poslušanja. Ne govorimo sada o uzvišenim stvarima, već o najjednostavnijim o kojima je pisao Prepodobni Jovan: rečeno ti je nešto i ti si uzeo i uradio to što je rečeno. Nisi počeo da mudruješ da tako nešto uopšte ne treba raditi ili treba raditi drugačije ili da „ja najbolje znam kako to da se uradi“.

U takvom uzdanju u sebe i nespremnosti za elementarno spoljašnje poslušanje se i pokazuje gordost. Ali i mnoštvo problema zbog svega toga. Misionaru govore da uradi nešto, on to ne čini ili se, bez saveta, poduhvata nečeg, a zatim je sam u užasu od onoga što se dogodilo. A zašto nije prvo pitao pre nego što je uradio? Zbog gordog uzdanja u sebe, zbog ubeđenosti tipa: „Zar može misao koja mi je došla u glavu i koja mi se čini dobrom na kraju da bude loša?“

Prepodobni Maksim Ispovednik piše: „Um je prirodno privržen svojim mislima i.. nerazumnom umu se sopstvene misli čine najrazumnijim, makar bile besmislenije od svih. Mudrom čoveku se sopstvene misle ne čine takvim: već čak i kada ima potvrdu da su one istinite i dobre, čak i tada ipak ne veruje svom sudu, već druge koji su mudri ostavlja da budu sudije njegovih misli i rasuđivanja, „ne trčim li uzalud?“ (Gal. 2:2) i od njih prima potvrdu“.[49]

Dakle, smirenje nije prosto u smirenim rečima, smirenje su dela, ponašanje, svesna i izražena u delu spremnost na poslušanje. Delatnost ljudi koji sa gordošću pristupaju misionarenju, delujući samouvereno i uzdajući se u sebe, na njihovo sopstveno iznenađenje dovodi do problema, nesreća, skandala, u vreme dok se, kako im se čini, rukovode dobrim pobudama. Iskustvo je to pokazalo. Dakle, svaki misionar treba da se nauči disciplini. Sveti Vasilije Veliki piše u nizu pravila koje piše za „one kojima je poverena propoved Jevanđelja“: „Izabrani ne treba samovoljno da pristupa na propoved, već da čeka vreme Božje za to dobro delo i počne propoved kada je zapoveđeno kao i da propoveda onima kojima je poslan“.[50]

Ovo se vidi u najosnovnijim stvarima. Misionarenje predstavlja ravnoapostolno delo. Apostol u bukvalnom prevodu znači „onaj koga su poslali“. To jest, on od samog početka ne vrši svoju volju već pokazuje poslušnost onome koji ga je poslao. Ako mi nešto radimo u misiji bez blagoslova – ko nas je onda poslao? Sami smo sebe poslali? To je apsurd.

Setimo se Svetog Stefana Permskog – kada je odlučio da bude misionar među narodom Perma, on je pre svega otišao do arhijereja i uzeo blagoslov na to. Arhijerej ga je blagoslovio, Crkva ga je poslala i Sveti Stefan je postao naš čuveni misionar. Zar nije mogao sam da ode u Perm, da ne pita bilo koga? Fizički je, naravno, mogao. Međutim, on je imao crkvenu svest i zato nije mogao ni da pomisli da se odluči bez blagoslova na delo prema kome je osećao vatrenu želju u svojoj duši. Takvo je učenje Crkve.

Sveti Ignjatije Bogonosac piše: „Ništa ne činite bez episkopa i sveštenika. Ne mislite da će biti nečeg pohvalnog kod vas ako to budete činili sami po sebi“.[51] „Bez episkopa neka niko ne radi ništa što je u vezi sa Crkvom… onaj ko čini nešto bez znanja episkopa, služi đavolu“.[52] Eto zašto je važno imati blagoslov u delu misionarenja, da sve može da se čini u skladu sa poretkom koji je Bog ustanovio i da bismo se učili smirenju. Ako se govori o misiji na određenoj parohiji, neophodno je uzeti blagoslov od starešine hrama, pošto je upravo njemu nadležni arhijerej poverio tu parohiju. Ako je reč o misionarskim inicijativama u okviru cele eparhije, onda je potrebno usaglasiti ih sa čovekom koga je episkop naznačio da predsedava eparhijskim misionarskim odeljenjem. Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk) piše da ako se „neko odluči da propoveda hrišćansku veru bez blagoslova Crkve Pravoslavne – taj je samovoljnik i lišava se blagodatne pomoći Božije u svom delu“.[53]

Ponekada pitaju: šta činiti ako episkop ili sveštenik koga je episkop postavio na dužnost eparhijskog misionara ne odobravaju aktivnu misionarsku delatnost? Tako se ponekada, nažalost, događa. U tom slučaju, ako čovek ima ozbiljnu nameru da bude misionar, preporučujem da se obrati u eparhiju gde vladika podržava misionarsku delatnost. U mnogim sibirskim ili dalekoistočnim eparhijama dobrog misionara će primiti  raširenih ruku. Tamo može zakonito da se trudi sa blagoslovom arhijereja. Znam primere kada su se laici-misionari, koji nisu naišli na podršku i razumevanje u sopstvenoj eparhiji, preselili u eparhiju gde postoji velika potreba za misionarima i sada se trude tamo, pokazali su se dobro i postavljeni su od strane episkopa na mesto rukovodilaca eparhijskih odeljenja. Ovo je pravilan put. Ako se ostane u pređašnjoj eparhiji i tamo se pokušava, uprkos volji nadležnog arhijereja, bavljenje „ilegalnim radom“ ili stupa u direktni konflikt sa predsednikom eparhijskog misionarskog odeljenja – ničim se dobrim tako nešto neće završiti.

Međutim, i kad se dobije blagoslov, neophodno je u praktičnom ispunjavanju tog blagoslova ne uzdati se u sebe. Sveti Nikolaj je govorio misionarima: „U služenju kao što je naše, veoma je opasno biti prepušten samome sebi i ne oslanjati se na pouzdani autoritet“.[54] Važno je imati čoveka sa kojim se možeš posavetovati. Sam Sveti Nikolaj se savetovao sa Svetim Makarijem (Nevskim), koji je takođe bio iskusan misionar. Čovek koji smatra da mu nije potrebno da se savetuje sa bilo kim, samim tim pokazuje da boluje od gordosti, i biće besplodan.

Kako prepoznati dobrog misionara?

Kada su Svetog Nikolaja pitali po kakvom kriterijumu da biraju kandidate za misionarenje u Japanu, on je opisao niz znakova: „Nijedna vest iz Rusije ne može biti radosnija za Misiju od one da postoji nada na dolazak misionara odatle!… Mislim na misionare ne po imenu, već prave; i zato ako bi među onima koji se prijavljuju da dođu ovde bile primećene, makar u maloj meri, osobine koje nisu saglasne sa svrhom misionara, molim odmah da se takvi ljudi ne šalju. Ako, na primer, čovek krene da govori o novcu sa očiglednom željom da ga nađe u izobilju ovde… ili o činovima i nagradama… sa takvim, dok još nije završen razgovor, treba prekinuti pitanje Misije. Takođe, za Misiju nisu pogodni ni ljudi sa promenljivim, nepostojanim i lakomislenim karakterom, osobe koje su očigledno sklone lenjosti i nedelatnosti, ljudi nedruštvenog karaktera; oni koji imaju telesne bolesti nikako ne treba da se šalju ovde, sa posebnim sklonostima za nervna oboljenja… ovde loši misionari ne samo da nisu potrebni, već bi bili i štetni“.[55]

U drugom pismu je pisao: „Ne samo da nije potrebno predlagati tri godine [za one koji žele da odu u spoljašnju misiju], već ako bi novajlija sam izjavio da „želi da ode na tri-četiri, čak na pet-šest godina, pa ako mu se tamo dopadne onda bi ostao zauvek“ – takvog ne puštati ovde. Uopšte, osoba koja sebe odmerava u nekom odnosu nije pouzdana za misiju, kod takve osobe je, očigledno, centar u njoj samoj, a ne u delu – takvi nisu potrebni ovde. Potreban je čovek koji celog sebe predaje na služenje Bogu kroz misionarsku službu“.[56]

O istinitosti ovih kriterijuma svedoči i istorija misije. 2012. godine smo obeležili tri stotine godina misije Ruske Pravoslavne Crkve u Kini. Značajno je da kada su stvarali ovu misiju, i crkvene i svetovne vlasti su na početku sebi za cilj postavile propoved Kinezima i njihovo obraćenje u Pravoslavlje. Međutim, u prvih 150 godina, svi koji bili poslani u misiju u Pekingu, uz retke izuzetke, pokazali su se kao potpuno bezuspešni. Zašto? Zato što su na početku postavljeni pogrešni kriterijumi za odabir ljudi za misiju. Vlast je, želeći da motiviše kandidate, obećavala: „Idite na nekoliko godina u Kinu, a zatim ćete, kada se vratite, dobiti posebne privilegije, napredovanje u karijeri, itd.“ Takav prilaz je upravo određivao one koji su dolazili u misiju. U pitanju su bili ljudi koji nisu bili spremni da žrtvuju sebe za misiionarenje. Za njih psihološki nije bila važno misionarenje, već ono što će dobiti kada se vrate iz misije. Našavši se u Kini, mnogi su prosto čekali da vreme njihovog boravka protekne i da se vrate nazad, dok su drugi nalazili sebi neku razonodu koja im je odgovarala.[57]

Istinski misionar je čovek koji dok je na propovedi ne gleda na sat: „A koliko mi je još ostalo ovde?“ I danas su svi uspešni savremeni misionari u spoljašnjoj misiji ljudi koji su došli sa mišlju „Ja ću umreti ovde“, oni koji se, postavljajući ruku na plug, ne osvrću nazad. Već samo takva odlučnost da se bude veran do smrti privlači na čoveka posebnu blagodat Božiju. I u Kini se misija pokrenula tek onda kada se među načelnicima misije pojavio otac Inokentije (Figurovski), koji se bez ostatka posvetio propovedi Hrista Kinezima. Takav čovek je bio i Sveti Nikolaj Japanski.

Još su u Vizantiji od sveštenika koji su bili poslani u zemlje inovernih, pred hirotoniju uzimali specijalne zapise. Citiraću jedan od takvih zapisa koji je dobio jeromonah Kiril 1338. godine: „Oni koji se šalju hrišćanskom narodu koji se nalazi pod vlašću bezbožnog naroda, treba u svom umu da drže da su na sebe uzeli apostolski podvig… [bivajući svestan teškoća koje me čekaju] dajem pismeno obećanje… da neću očekivati i tražiti povod da usporim i odložim svoj odlazak… i da se neću vraćati ovde, odbacivši poverenu mi pastvu bez velike neophodnosti i potrebe“.[58] U ovom tekstu je značajno, kao prvo, da se sveštenik, upućivan u spoljašnju misiju, od samog početka posmatrao ne kao onaj ko će se baviti isključivo Grcima-hrišćanima koji tamo žive, već da se po meri snage brinu i o prosvećenju tamošnjih inovernih ljudi – uzimati na sebe na takav način „apostolski podvig“. Kao drugo, da onaj koji odlazi u misiju treba da bude svestan da je dobio kartu u jednom pravcu.

Još snažnije se to videlo kod drevnih irskih monaha – podvižnika koji su, odlazeći na propoved neznabošcima, istog trena sebe unutrašnje pripremali za mučeničku smrt. Ova odlučnost ih je učinila Apostolima za mnoštvo evropskih naroda koji žive na teritoriji savremene Škotske, Britanije, Francuske, Belgije, Nemačke, Švajcarske, Italije, Islanda i Farskih ostrva. Isto takvo raspoloženje vidimo i kod svetog Stefana Permskog u njegovom obraćanju episkopu kolomenskom Gerasimu: „Blagoslovi me Vladiko da pođem u neznabožačku zemlju koja se zove Perm, u narode zabludele, ljudima nevernim, ljudima nekrštenim. Hoću da ih učim i krstim, ako me Bog bude pratio i pomogao mi; i tvoje molitve će mi pomoći. Neka ih ili prosvetim, obratim i privedem Hristu Bogu ili neka sam položim svoju glavu za Hrista, veru i dobro ispovedanje, po rečima Apostola: „Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega“ (Fil 1:29)[59].

Toliko je važno imati odlučnost i neustrašivost pred licem mogućih teškoća da je Sveti Nikolaj Japanski čak predlagao da se potencijalni kandidati za misiju odmah, u punoj meri, upozore na predstojeće teškoće i „ako predstavljajući sebi sve moguće teškoće misionarskog služenja ljudi koji se pripremaju da dođu ovde, osete uznemirenost i kolebanje, onda neka se i uzdrže od svog puta ovde: ako se, nakon što mu se predstave teškoće, kod njega još više razgori želja i utvrdi odlučnost da služi ovde – molim vas, pošaljite takvog ovde, upravo takve i očekuje misija“.[60]

Još hiljadu godina pre prosvetitelja Japana, Sveti Nikolaj Mistik, patrijarh Konstantinopoljski, takođe je pisao da je misionar dužan da „od samog početka bude spreman na opasnosti radi pobožnosti i blagovesti“. Ukazivao je da je on sam, misionaru koga je slao u daleki narod, prethodno opisivao „napore, teškoće i lišavanja“ koji ga tamo očekuju i tek nakon dobrovoljnog slaganja i obećanja da će otići da propoveda „bez obzira na bilo kakvu opasnost“, hirotonisao u episkopski čin i slao u misiju.[61]

Naravno, ovde se govori o ljudima koji imaju želju da se u potpunosti posvete propovedi inovernima, dok se onima koji prosto po meri svojih snaga i slobodnog vremena nečim pomažu misionarima tako visoki zahtevi za odlučnost ne postavljaju, pošto se oni ne susreću u takvoj meri sa teškoćama misionarske službe.

Drugi važan kriterijum je čistota vere. O tome su Sveti Oci takođe govorili. Sveti Inokentije piše: „Dogmata vere i suštine delatnog učenja potrebno je držati se tako čvrsto da se ne govori i ne dopušta ništa protivno njima, makar ti pretila očigledna smrt.“[62] I sveti Nikolaj Japanski je govorio: „Nijednog dogmata, nijedne crte u dogmatu ne možemo se odreći, jer je sve što držimo, do najmanje crte – Božje učenje, Božji razum i savet koji su dati rodu ljudskom za spasenje“.[63] Sveti Fotije Veliki je novokrštenom bugarskom caru Borisu, koji je krstio i svoj narod, pisao da „ni jednu jedinu ciglu ne možemo izuzeti iz zdanja hrišćanstva bez pretnje njegovog potpunog rušenja“.[64]

Zato čovek koji ne čuva potpuno tačno učenje Pravoslavne Crkve ne može biti misionar. Kako može da nauči druge onome što i sam ne zna ili zna iskrivljeno? Ako čovek sumnja u bilo koju tačku pravoslavnog učenja i tim pre, ako se ne slaže sa njom, onda je potrebno da se prvo sam sa sobom razabere, nauči da veruje Bogu i smiruje svoj um pred istinom.

Ovo, nažalost, ne shvataju oni koji pod razgovorima o misiji žele da prikriju svoju želju da reformišu Crkvu, izmene učenje Spasitelja i Svetih Otaca. Oni tvrde da spoljašnji ljudi tobož ne mogu da shvate i prihvate Pravoslavlje onakvim kakvo ono jeste i da je zato neophodno da se modernizuje na neki način, stvori light-verzija, privlačnija za savremenog čoveka, za omladinu. Na primer, ukloniti sav „negativ“, ne govoriti ništa o paklu, ne govoriti o grehu i pokajanju, već u temelj misije postaviti zabavu i veselje. Da je tobož jedino na taj način moguće privući i ne odgurnuti savremenu omladinu. Postoje ljudi koji ozbiljno predlažu ovo kao princip savremenog misionarskog rada u našoj Crkvi.

Međutim, Sam Gospod je postavio sasvim drugi temelj za misiju, objašnjavajući da je „tako trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećega dana, i da se u NJegovo Ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova po svim narodima, počevši od Jerusalima“ (Lk. 24:46-47). Apostoli nikako nisu zabavu postavljali kao temelj svoje propovedi, već su govorili: „Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od grijehova svojih“ (Dela ap. 3:19). Reči o grehu, o plati za greh i o neophodnosti pokajanja zaista mogu da odgurnu – ali samo ljude koji ne žele da se odreknu greha, koji ne žele da se bore, koji traže jedino udobnost i žele da plivaju „niz vodu“, da dobijaju od života sve bez ikakvog napora. Za takve je vest o pokajanju neprijatna i čini im se da je „negativ“.

Dok za ljude koji traže nešto istinsko, koji žele da postanu bolji i spremni su da rade na sebi, reči o tome da je pokajanje moguće predstavljaju radosnu vest. Zato što ta vest govori da možeš postati slobodan od greha, da prošlost ne vlada više nad tobom, da možeš da se izmeniš ne prosto ka boljem, već ka istinskoj svetosti. Vest o pokajanju je radosna vest da Bogu nije svejedno zbog tebe, da nisi sam i da tvoj život ima smisao. Da možeš ući u žive lične odnose sa Tvorcem vaseljene, poznati istinu i na sopstvenom iskustvu osetiti ljubav Božiju. Neka je takvih ljudi manje od onih koji jure zabavu, međutim, upravo „Otac traži da takvi budu oni koji Mu se klanjaju“ (Jn. 4:23).

Zato je zadatak misionara da propoveda nepovređeno učenje Crkve. Iskustvo očigledno pokazuje da u slučajevima kada se Pravoslavlje na bilo koji način iskrivljuje, prilagođava grešnom čoveku – ono gubi silu da izmeni ljudski život. Light-Pravoslavlje predstavlja praznu, bez-blagodatnu stvar, samo još jednu od mnoštva ideologija .

Mitropolit Atanasije limasolski govori da je 70-ih godina tim putem išla Kiparska Pravoslavna Crkva. U ranoj fazi im je polazilo za rukom da u crkvenu ogradu dovedu bez izuzetka svu decu. Međutim, u meri njihovog odrastanja, sva ta deca su takođe, bez izuzetka, napustila Crkvu. Kipar je stekao ovo bolno iskustvo da bismo postali svesni da je „obaveza Crkve da pokaže sebe mladim ljudima u svom istinskom izgledu. Jer ako bismo napravili grešku i pokušali da postanemo „savremena“ Crkva, to bi bilo isto što i baka u farmerkama i sa nalakiranim noktima. Kada pokušavaju da modernizuju Crkvu, da bi je učinili savremenom, postaje smešno… ako se Crkva ne pokazuje u svom istinskom izgledu, kao posledicu ćemo imati da ona neće biti u stanju da se odupre“.[65]

Još oštrije o opasnosti takvog lažnog misionarenja govori drugi duhovnik, shiarhimandrit Joakim (Par): „Znamo da živimo u palom svetu, međutim, pritom našoj omladini govorimo: idite i naslađujte se. Čime? Sveto Pismo, koje objašnjavamo ljudima, govori: „Ako si u prijateljstvu sa svetom – u neprijateljstvu si sa Bogom“. Gospod Bog nam govori: „budite sveti“… Vi želite da dodate teret izbezumljenim ljudima ili želite da ih oslobodite od okova ovoga sveta? Postoji ključ da se skinu okovi – živeti po Jevanđelju. Nemojte postati nikada, ni pod kojim uslovima, misionari koji uče o udobnom hrišćanstvu. Ne postoji komforno i udobno hrišćanstvo. Vas treba da oblije hladan znoj kada čujete Reč Božiju i shvatite koliko se daleko od nje nalazite“.[66]

Dakle, neophodno je da stremimo da 100% budemo pravoslavni. Nije moguće biti Hristov učenik samo na 50%, 70% ili 80%. Ovo je neophodno shvatiti da ne bismo dopuštali greške.

Za misionara je takođe važno da njegov život bude u saglasnosti sa učenjem koje propoveda. Smešno i žalosno izgleda čovek koji propoveda post a da sam pritom ne posti, uči molitvi i sam se ne moli, poziva na Liturgiju i sam se ne pričešćuje.

Sveti Jovan Kronštatski je govorio: „Na uzajamnom osećanju ili razumevanju naših duša se temelji delovanje ili odsustvo delovanja propovedničkih reči: ako propovednik ne govori od srca, nego licemerno, slušaoci unutrašnjim osećanjem shvataju nesaglasnost reči propovednika sa njegovim srcem, njegovim životom – i reč nema onu silu koju bi mogla da ima u slučaju kada bi je propovednik izgovorio iz srca, posebno kada bi sam ispunjavao svoju reč na delu“.[67] Dakle, ako govorimo duboke i mudre reči, a sami ne živimo po njima, slušalac će to osetiti i ostaće ravnodušan na naše prazne reči.

Mogu se navesti i ove reči oca Joakima: „Pre nego što uđemo u dijalog sa [nepravoslavnim] ljudima, treba da znamo ono što im predlažemo. Kako možemo da postanemo misionari ako sami ne verujemo u to čemu učimo? Ako želite da budete misionari i ne molite se svakog dana – zaboravite na to! Ako želite da budete misionari, ali ne čitate svakog dana uz molitvu Sveto Pismo – zaboravite na to! Ako želite da budete misionari i ne znate ništa o Predanju Crkve, ne čitate Svete Oce – zaboravite na to! Ako ne pristupate Tajni ispovesti, ne pričešćujete se Svetim Hristovim Tajnama, ne idete na Liturgiju jednom nedeljno – zaboravite na to! Čemu mi možemo naučiti? Ne možemo dati ono što sami nemamo“.[68]

Zato ne iznenađuje da je Prepodobni Justin Popović govorio: „Podvižnici su jedinstveni misionari Pravoslavlja; podvižništvo je jedinstvena misionarska škola Pravoslavlja. Pravoslavlje je podvig i život i zato se propoveda jedino životom i podvigom“.[69] Ovo se dobro vidi iz pravoslavne misije u Africi. Mnogi svetogorski monasi odlaze u afričke zemlje kao misionari i na starosedeoce ostavlja utisak kada vide Jevanđelje ne samo na rečima, već i u životu propovednika, osećaju da je u pitanju istinsko hrišćanstvo. Neki su stekli takvu ljubav pastve da ih u narodu već poštuju kao svetitelje – na primer, oca Kozmu zairskog.

Isto to se dogodilo i u Sjedinjenim Američkim Državama, kada je po zapovesti Majke Božije tamo došao starac Jefrem, koji je do danas tamo osnovao već više od dvadeset manastira. Kako je o tome pisao jedan od američkih sveštenika: „Mi, američki arhijereji i jereji, tokom sedamdeset godina želeli smo da privučemo narod u Crkvu održavanjem svečanosti, to jest, organizovali smo proslave i slavlja, gostili ljude pićem, jelom i zabavom. Zaboravili smo na molitvu, ispovest, postove, brojanice – sve ono što sastavlja Predanje naše Crkve… I eto, došao je jedan sitan čovek, bez svetskog obrazovanja i bogoslovskih diploma, bez novatorskih i smelih ideja (kojih smo imali u izobilju) i podsetio nas na najvažnije – naše Pravoslavno Predanje. Nije zvao na plesove i zabave, već na post i učešće u višečasovnim bdenjima. I ljudi su se odazvali na njegov poziv, prišli su starcu i podržali ga. Broj ljudi koji dolaze ocu Jefremu ne može da se izmeri. Amerika koja stremi da izađe iz ćorsokaka potrošačke kulture i robovanja materijalnim vrednostima kroz različite društvene pokrete (hipi-pokret na primer) i istočne religije, otkriva za sebe istinsko, neiskrivljeno hrišćanstvo – Pravoslavlje“.[70]

Na um dolaze reči Svetog Ignjatija Brjančaninova, koji je, brinući se o pravoslavnoj misiji među muslimanima Osetinima i Čerkezima, predlagao otvaranje manastira na Kavkazu, objašnjavajući to činjenicom da su „monasi – najbolji misionari“.[71] Takođe je i Sveštenomučenik Jovan (Vostorgov) to naglašavao: „Monasi su najbolji misionari po svojim životnim navikama i naviknutosti na suroviji način života, po velikom bogatstvu duhovnog života; na kraju, neobremenjeni porodičnim odnosima, oni su potpuno slobodni da svoje služenje Bogu sjedine sa apostolskim podvigom. U vezi sa tim, neizmerivi značaj ima još i čisto moralna strana uticaja na inoverne. Potrebno je imati u vidu da neka religiozna mišljenja inovernih najuzvišeniji moralni ideal sjedinjuju sa bezbračnošću. Takav je, na primer, lamaizam. Lame nisu oženjene; oni su okruženi oreolom podviga bezbračnosti. Religiozni ideal lamaizma je monaški ideal. Tip pobožnosti lamaista je tip monaške pobožnosti. Treba uzeti u obzir takav pogled na svet mongolo-lamaista i davati im hrišćanske propovednike ne niže, već više po podvigu od lama na koje su navikli, to jest, monahe i manastire“.[72]

Nije za iznenađenje kada, obraćajući se istoriji, možemo među najuspešnijim misionarima da vidimo pre svega monahe. Na primer, anonimni vizantijski istoričar, poznat kao „Nastavljač Teofila“, piše da su nakon centralizovanog krštenja po inicijativi cara, Bugari još uvek bili slabi u veri i da se hrišćanstvo ukorenilo zahvaljujući misiji monaha koje je poslao car Vasilije I: „kroz pobožne monahe koje je prizvao imperator sa planina i pećina i poslao tamo, ovaj narod je ostavio običaje svojih otaca i dao da se ulovi u Hristove mreže“.[73]

Na žalost, dok manastiri Svete Gore redovno šalju svoje najbolje monahe u Afriku, Ameriku i druge spoljašnje misije, naši monasi i, tim pre, starešinstvo manastira danas čak i ne pomišlja na misionarsko služenje.

Iako, naravno, monasi nisu jedini podvižnici. I laik-misionar je po  svojoj meri dužan, kako govori sveti Makarije, da „nosi na sebi oklop pravde i pazi da on uvek bude ceo, da ni jedan deo ne ispadne iz tog oklopa, da nijedno delo pravednosti ne bude izostavljeno. Inače će protivnik Crkve, primetivši u svom protivniku neki moralni nedostatak ili narušavanje bilo kakve zapovesti Crkve, svoje strele obličenja usmeriti direktno upravo na taj nedostatak u misionaru i na taj način može ga primorati  da zaćuti“.[74]

Tako da je velika greška svoditi misiju samo na reči. Protestantima je važno šta će i kako reći. Za pravoslavnu misiju je najvažnije – kakav si ti sam i kako se odnosiš prema čoveku kome svedočiš o Hristu.

Principi pravoslavne misije

Sveti Inokentije, Apostol Aljaske, sastavio je ceo niz preporuka za misionara. Evo šta on piše: „Najvažnija i istinska priprema jeste molitva koja je jedina u stanju da otvori izvor uzvišenih pouka i nizvede blagoslov na svaku dobru nameru i delo; i zato se uvek, posebno pred razgovor sa onima koji borave u neznanju, koje želiš da prosvetiš rečju istine, obraćaj Bogu toplom molitvom“.[75] Ovo je zaista neophodno. I otac Danil Sisojev je govorio o neophodnosti da delo misije bude pripremljeno, praćeno i završeno molitvom.

A Sveti Makarije je pisao: „Ako se misionar bude usrdno molio, urediće se da i vlast ukaže pomoć. Zašto se molitvi daje tolika sila? Naravno, zato što ona na delo blagovesti spušta blagodat koja ima moć da razori svaku prepreku: ona čini da je reč propovednika sama po sebi jednostavna, delotvorna, da pokorava srca onih koji slušaju na poslušnost Hristu“.[76]

Potrebno je obratiti pažnju na reč Svetog Inokentija da molitva otvara izvor uzvišenih pouka. Ovo je jako važno za misionara. Često mi na predavanjima slušaoci postavljaju pitanje: „Kakve su metode za razgovor sa muslimanom, ateistom ili čovekom koji je u sekti? Šta im reći da bismo ih obratili?“ Ljudi misle da postoje neke čarobne reči, neki univerzalan ključ za ateiste ili za sve muslimane. Neophodno je samo znati i naučiti, a zatim, prilikom susreta sa nevernima prosto ih izgovoriti i istog trena će musliman otići u hram sa željom da se krsti, a čovek iz sekti će poželeti da prođe Čin prisajedinjenja. U pitanju je velika zabluda. Nema čarobnih reči. Nema univerzalnih metoda za obraćenje bilo kog čoveka. Svaki čovek je zasebna ličnost, i ono što može da dotakne srce jedne osobe, ostaviće potpuno ravnodušnom drugu. Kako saznati šta je upravo neophodno reći konkretnom čoveku? Samo Bog može to da otkrije. A mi nećemo saznati ako Ga ne budemo molili da nas nauči. Gospod je rekao: „Ištite, i daće vam se“ (Mt. 7:7). Kada počnemo usrdno da se molimo, Gospod nam može otkriti upravo one reči koje je neophodno reći u datom trenutku konkretnoj osobi. Ako su u tom trenutku zaista potrebne reči.

U Tuvi se dogodilo da su misionari mesecima razgovarali sa jednom porodicom koja je bila u sekti; svaki put su pokušavali nešto da im objasne i sve je bilo bez rezultata. Tuvinci su slušali, slušali, ali nisu žurili da se obrate u Pravoslavlje. U narednom susretu, misionari su, bez međusobnog dogovora, odlučili da tog puta prosto poslušaju Tuvince. Oni su dugo govorili o svom teškom životu, a na kraju su iznenada sami rekli: „Mi smo spremni da se krstimo u Pravoslavlju. Recite, šta je potrebno za to?“ I cela porodica, pet ljudi, primila je Krštenje i postali su dobri parohijani. Ovim ljudima je konkretno za obraćenje bilo potrebno da ih neko sa saosećanjem posluša. Kako možemo da znamo ovakve stvari? Samo ako nas Gospod urazumi.

Dakle, kada idemo da razgovaramo sa čovekom o veri, neophodno je da zamolimo Gospoda za pomoć, da nam On da silu, reč, razumevanje, trpljenje i ljubav prema toj osobi. I za vreme razgovora je neophodno da se, makar malo, misleno pomolimo za sagovornika, da Gospod obrati njegovo srce. Razgovor o veri se razlikuje od svakog drugog razgovora time što je u pitanju duhovno delanje. I prema tome mora da postoji odgovarajući odnos. Za vreme takvog razgovora prisustvuje ne samo sama osoba sa kojom razgovaramo, već i duh zlobe koji ga zadržava da prihvati Pravoslavlje.

Jedan mladi misionar mi je pričao kako se jednom, dok je izlazio iz metroa susreo sa dva muslimana, Čerkezom i Uzbekistancem, i počeo da razgovara sa njima o veri. Čerkez je razgovarao sa velikim interesovanjem dok je Uzbekistanac ćutao, međutim, po njemu se videlo da se veoma razgnevio i da se bukvalno jedva suzdržava. Na kraju je svom drugu rekao: „Hajdemo odmah odavde jer đavo u meni govori“. I otišli su. Tako neočekivano je čak i spolja potvrđena istina da pri razgovoru o veri učestvuju ne samo ljudi koji razgovaraju. Zato sami po sebi, bez Boga, teško da možemo šta da učinimo. A sa Bogom možemo da učinimo sve, po rečima Apostola Pavla: „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć“ (Fil. 4:13).

Drugi neophodan uslov uspeha za misionara je nada na Boga i samo na Boga. Sveti Vasilije Veliki savetuje: „Ne treba misliti da se uspeh propovedi ostvaruje našim sopstvenim naporima, već je svu nadu potrebno polagati na Boga“.[77] I prepodobni Makarije je pisao: „Samo da srce misionara pripada Gospodu, samo da se on, gde god da krene, uči da uvek hoda pred Bogom i živi za Boga, deluje sa Bogom, gleda na Njega i govori Mu: Gospode! Ti me proničeš i znaš… Pronikni me, Bože i poznaj srce moje, ispitaj me i pomisli moje i vidi da li sam na opasnom putu i povedi me na put večnosti“.[78]

Ako budemo polagali nadu na Gospoda, naše delo neće biti bez ploda. Ako se budemo uzdali u sebe, u svoje snage, između ostalog i na svoja znanja, umeća, iskustvo – to onda znači da smo na lažnom putu. O tome je pisao još Sveti Teofan Zatvornik. On je govorio: „Eto, Apostoli su izašli na propoved, bili su prosti ljudi, nisu bili materijalno obezbeđeni, nisu se pripremali dugo, nisu pravili planove, nisu tražili sredstva za ispunjenje planova. Gospod im je rekao: „Idite i propovedajte“, oni su krenuli i počeli da propovedaju, imali su toliko veliki plod da su se čitavi narodi obratili zbog njihove propovedi. „Kako se to dogodilo? Potpunom predanošću volji Božijoj; zato je Gospod tako i uređivao, da oni nisu imali potrebu ni za čim… Apostoli nisu očekivali ništa, već su sve predavali Gospodu. Zato su trpeljivo podnosili ako su nailazili na neprijatnosti. Samo su jednu brigu imali – da propovedaju, i jednu žalost – ako nisu čuli propoved. Odatle čistota, nezavisnost i mnoštvo plodova u propovedi“.[79]

Naši misionari, iako imaju mnogo više i novca i podrške nego što su imali Apostoli, i razrađenu metodologiju, grade velike planove i kao da sve čine pravilno, međutim, plodovi su mnogo manji. Zašto je tako? Upravo zbog tog duhovnog zakona koji glasi da što se više uzdamo u sebe, to manje verujemo Bogu i to nam manje bilo šta polazi za rukom. Misionar bez uzdanja u Boga je prosto brbljivac. Međutim, kako govori Sveti Teofan, iskreni misionari, čak ako i počinju, iz nemoći, uz traganje za „spoljašnjom sigurnošću, bez koje ne činimo ni korak“, vremenom se „samim svojim trudom uzvode u stanje predanosti Bogu; treba znati da od tog trenutka počinje istinsko donošenje plodova od strane propovedi.“[80]

Sveti Inokentije daje još jedan savet misionaru: „Poseduj uvek skromno i smireno raspoloženje duha i ne obećavaj sebi samopouzdano neobične ili sigurne uspehe u svom delu. Takva obećanja potiču od gordosti, a gordima se blagodat ne daje. Svaki put kada se prihvataš nekog dela, dovedi sebe u spokoj i potpunu pribranost duha; inače nećeš biti u stanju da kažeš ni ono što znaš dobro i pouzdano“.[81]

Ovo je takođe vrlo važan momenat na koji zaboravljaju ljudi koji, stupajući u razgovor o veri, počinju da govore oštro. Prepodobni avva Dorotej je pisao da ni jedna reč izgovorena po strasti nije ugodna Bogu koliko god ona bila inteligentna i pravilna. Zato je prilikom besede sa nepravoslavnima važno posmatrati stanje svog srca – da se nije potkrala neka strast u njega? Da nije tamo ušla netrpeljivost, razdražljivost, sujeta, da li je prisutan prezir ako govorimo sa pokvarenim i neprijatnim čovekom; da li je prisutna pohota ako govorimo sa mladom i lepom osobom suprotnog pola, da li je prisutna poniznost ako govorimo sa bogatim čovekom? Reč izgovorena iz strasti je duhovno prazna, koliko god spolja bila lepa. Ako osećamo da za vreme razgovora nama vlada neka grehovna strast, posebno razdraženost, i nismo u stanju da se toga oslobodimo, neophodno je prekinuti razgovor jer on neće biti ugodan Bogu. O veri se može govoriti samo u spokojnom i smirenom stanju duha, kako je o tome pisao Sveti Inokentije. Možemo se prisetiti i reči Svetog Vasilija Velikog: „Nije potrebno propovedati Jevanđelje iz ljubavi prema sporu, iz zavisti i suparništva sa bilo kim“.[82]

Na žalost, neki ljudi doživljavaju delo suprotstavljanja jeresima prosto kao pokriće za svoju mržnju prema ljudima drugačijih pogleda. Oni su iskreno ubeđeni da je jeretike i ljude iz sekti neophodno mrzeti kao neprijatelje Pravoslavlja. Zato su njihovi prizivi za obraćenje u Pravoslavlje proniknuti nadmenošću i hladnom mržnjom, što prlja i čini besplodnim čak i one stvari koje govore pravilno. Sve to nema nikakve veze sa Pravoslavljem. Sveti Isaak Sirin piše: „Ni na koga nemoj da se gneviš i nikoga nemoj mrzeti, ni zbog vere, ni zbog loših dela koje čini… Nemoj gajiti mržnju prema grešniku jer smo svi krivi… Mrzi njegove grehe i moli se za njega samog da bi postao nalik Hristu, Koji nije negodovao na grešnike, već se molio za njih.“[83] Misionar koji ide na razgovor sa ljudima iz sekti i jereticima treba da pamti reči Svetog Grigorija Bogoslova: „Mi želimo ne pobedu, već povratak braće čija nas razdvojenost kida“.[84]

Ovde je umesno navesti besedu Prepodobnog Siluana Atonskog sa takvim misionarem: „Mi znamo za besedu starca sa jednim arhimandritom koji se bavio misionarskim radom među inoslavnima. Arhimandrit je veoma uvažavao starca i više puta je dolazio da razgovara sa njim za vreme svojih boravaka na Svetoj Gori. Starac ga je pitao kako on propoveda? Arhimandrit, još mlad i neiskusan, gestikulirajući rukama i čineći pokrete celim telom, uzbuđeno je odgovorio:

– Govorim im: vaša vera je blud, kod vas je sve izopačeno, sve je laž, nema vam spasenja ako se ne pokajete.

Starac je saslušao i pitao:

– Recite, oče arhimandrite, da li oni veruju u Gospoda Isusa Hrista, da je On istiniti Bog?

– U to veruju.

– Da li poštuju Majku Božiju?

– Poštuju, ali nepravilno uče o Njoj.

– Poštuju i Svetitelje?

– Da, poštuju, ali od onog trenutka od kada su otpali od Crkve, kakvi Svetitelji mogu biti kod njih?

– Da li kod njih ima bogosluženja u hramu, čitaju li reč Božiju?

– Da, imaju i hramove i službe, ali kada biste samo videli kakve su to službe u poređenju sa našima, kakva hladnoća i bezdušnost.

– Dakle, oče arhimandrite, njihova duša zna da dobro čine kada veruju u Isusa Hrista, da poštuju Majku Božiju i Svetitelje, da ih prizivaju u molitvama; tako da kada im govorite da je njihova vera blud, oni vas neće poslušati… Ali, ako budete govorili narodu da dobro čine kada veruju u Boga; dobro čine kada poštuju Majku Božiju i Svetitelje; dobro čine kada idu u hram na bogosluženja i mole se kod kuće, kada čitaju reč Božiju i ostalo, ali da u tome i tome postoji greška kod njih i da je to potrebno ispraviti i da će onda sve biti dobro; i Gospod će se radovati zbog njih; i tako ćemo se svi spasiti milošću Božijom… Bog je ljubav i zato propoved uvek treba da ishodi iz ljubavi; tada će biti koristi i za onoga ko propoveda i za onoga koji sluša. Ako budemo vređali, duša naroda vas neće poslušati i neće biti nikakve koristi.“[85]

O tom istom govori i sledeća pouka svetog Inokentija: „Uvek pamti da ako propovednik ne bude imao ljubavi u sebi, kako prema svom delu, tako i prema onima kojima propoveda, onda i najbolje i najlepše izlaganje učenja može ostati bez ikakve koristi, jer jedino ljubav izgrađuje; zato je potrebno imati u sebi duh svete ljubavi“.[86]

Zaista, ljubav i iskrenost predstavljaju glavne principe odnosa pravoslavnog misionara u odnosu na ljude kojima svedoči o Hristu. Znate za protestantski tip misije kada prilaze nepoznatom čoveku sa šablonskim frazama, tipa: „Da li želite da porazgovaramo o Bogu?“ ili „Isus te voli“, itd.

Protestantskih misionara ima neuporedivo više od pravoslavnih i trude se mnogo i usrdno, međutim, ako se uporede njihovi kolosalni napori sa rezultatima daleko je da će to ostaviti utisak na nekoga. Zašto je njihova misija neefikasna iako imaju i sredstva, i ljude, i razrađene metode, i ogromno stečeno iskustvo? Zato što, po pravilu, mnogi ljudi osećaju neiskrenost reči čoveka koji se prema njima odnosi prosto kao prema objektu svoje misije koga je potrebno prevesti iz jednog stanja u drugo, postaviti sebi još jedan plus i ići do drugog. To nije svetootački prilaz, nije pravoslavni prilaz.

Neophodna je ljubav prema čoveku kome propovedaš. Sećam se razgovora sa sveštenikom koji je bio u gostima kod oca Danila na dan njegovog ubistva. Otac Danilo ga je odvezao na železničku stanicu, zatim se vratio, održao biblijsku besedu i kasno uveče primio smrt za Hrista. Taj sveštenik mi je pričao da nije shvatao zašto se otac Danilo uopšte bavi misionarenjem među muslimanima i pitao ga direktno: „Zašto trošiš vreme na te buzdovane, kada ima toliko toga zanimljivog u drugim oblastima?“. Otac Danilo mu je odgovorio: „Propovedam onima koje volim“. Upravo zato su ljudi koji su ga slušali, između ostalog i muslimani, mogli da mu veruju, da mu se otvaraju.

Ljubav ne predstavlja prosto neko sentimentalno osećanje. Ljubav je žrtva. Koliko žrtvujemo sebe radi drugog čoveka, toliko ga i volimo. Ovo se odnosi i na porodične odnose i uopšte na hrišćanski odnos, jer nam je Gospod pokazao primer ljubavi na krstu kada je dao celog Sebe. Ako ljubavi ima, ona se pokazuje i u sitnicama.

Na primer, ako pretpostavljamo dijalog sa čovekom po principu: „Pazi, sada ću izliti na tebe iz čaše svoje mudrosti“, to, blago govoreći, nikako nije efikasno. Tako nešto neće oraspoložiti sagovornika, neće se dotaći njegovog srca. Misionar je dužan da se nauči da sluša drugog čoveka. Ponekad to može biti važnije od umeća da se govori. Kada slušamo drugog, žrtvujemo svoje vreme, poklanjamo pažnju, osoba počinje na drugačiji način da se odnosi prema nama i pojavljuje se drugačiji odnos prema njemu.

Pozvati čoveka telefonom, pitati ga kako je ne predstavlja veliku žrtvu, ali i tako nešto može dotaći čoveka, pomoći mu da vidi Hrista ne samo u rečima, već u delima i životu pravoslavnih hrišćana. Ako vidite čoveka u nevolji, pomozite mu: novcem, potrebnim poznanstvima, saosećajte sa njim, recite mu da ćete se pomoliti za njega i molite se. Pažnja, neravnodušnost, živo učešće, predstavljaju ono što često nedostaje čoveku koji strada, posebno u velikim gradovima gde su ljudi daleko jedan od drugog. Kroz našu ljubav prema čoveku Gospod može dati nama i reč propovedi, a njemu spremnost da  je čuje.

Dalje sveti Inokentije uči: „Od prvog susreta sa narodom kome propovedaš trudi se da zadobiješ njihovo poverenje i blagonaklonost, ali ne poklonima ili laskanjem, već rasuđivanjem, spremnošću da pomogneš, dobrim i razumnim savetima i iskrenošću. Jer ko će ti otvoriti srce, ako ne bude imao poverenja? Kada ti neko od njih govori, slušaj ga sa pažnjom, snishodljivo i strpljivo i na njihova pitanja odgovaraj razumljivo, sa posebnim raspoloženjem i ljubazno; jer pitanje koje postave u vezi sa duhovnim predmetima predstavlja vrlo važno delo za onoga koji propoveda, pošto je takvo pitanje u stanju da pokaže i stanje duše onoga koji pita i njegovih sposobnosti i želje za prosvećenjem. Ako ne odgovorite jednom, ili mu odgovorite uvredljivo, možete izazvati da zaćuti zauvek“.[87]

Isto tako i Sveti Nikolaj Japanski govori da misionar treba da „govori sa svima krotko, razumno, iz ljubavi – tada će reč u velikoj meri izazivati dobar efekat, u krajnjoj meri, neće nanositi štetu; govoriti gnevno, gordo, netrpeljivo – reč će biti trula – ljudi će je tako i primiti i ništa dobro iz toga neće proizaći.“[88] Ove reči je korisno da zapamte ljudi koji misle da delo propovedi predstavlja delo izobličavanja, da je potrebno seći levo i desno, govoriti oštro i grubo. To nije nešto što će nam pomoći da ispunimo volju Božiju.

Sveti Oci, duhovni ljudi, Proroci mogli su da govore reči obličenja bez grehovne strasti. Ako čovek, još ne očistivši se od strasti, odluči da podražava Proroke i Svetitelje, samim tim on samo dodaje sebi grehe, a ne ispravlja nikoga. Svetitelji su mogli da kažu oštru reč i ona nije ranjavala čoveka već ga primoravala da se zamisli, zato što su bili u stanju da kažu i oštru reč sa ljubavlju. Izobličenje bez ljubavi, izrečeno kao sa prezirom, preuznošenjem, neminovno će raniti i udaljiti slušaoca od propovednika kao i od onoga što on propoveda.

Umesno je ovde navesti ideal ponašanja misionara koji oslikava Prepodobni Simeon Metafrast na primeru Apostola Tome: „Stupajući u tu zemlju, veliki Apostol nije počeo da se ponaša nadmeno i izazivački, nije počeo da govori hvalisavo i nadmeno, nije učinio ništa što bi izgledalo nesnosno, samozadovoljno i sa preuznošenjem… sebe je raspoložio na krotko i smireno ponašanje… Toma nije istog trenutka počeo da ih izobličava, nije počeo da ih prekoreva za sve, odlučio je da se ne koristi surovošću. Znao je: ono što je osnaženo u našim dušama dugom navikom, ne uništava se lako, brže se menja pod dejstvom ubeđivanja nego sile. Zato je više pribegavao mekoći, dobrom ponašanju i prijatnim rečima… On im se prikazao ne visokoparnom krasnorečivošću, već delima i znamenjima“.[89]

Ljubav i krotost kao principi pravoslavnog odnosa prema zabludelima propisani su čak u kanonima Crkve. 77. pravilo Kartagenskog Sabora o raskolnicima – donatistima govori: „Nakon saznanja i ispitivanja svega što može da doprinese koristi Crkve, po nadahnuću i savetu Duha Božijeg, nađosmo za najbolje da se sa gorepomenutim ljudima postupa krotko i mirno, iako se oni svojim nemirnim raznomislijem veoma udaljuju od jedinstva Tela Gospodnjeg… Možda će im onda, kada sa krotošću sabiramo one koji različito misle, Bog dati pokajanje za razum istine: i tako se izbave iz satanske mreže“.

Sveti Makarije (Nevski) dodaje sledeće preporuke misionaru: „Neprestano se podvizavaj u čitanju reči Božije. Neka ne prođe ni jedan dan da ne pročitate, pre svega, ono što je određeno da se čita tog dana iz Jevanđelja i Apostola. Takvo, dosledno svakodnevno čitanje nije potrebno samo da bismo pamtili reči jevanđelskog i apostolskog učenja, već i da bismo se napojili duhom tog učenja… Često čitajte i poučne knjige da biste mogli bez teškoća da razgovarate sa zabludelima“.[90]

Svakodnevno čitanje Pisma je od svojih misionara zahtevao i o. Danilo. Zaista, ne možemo biti dobri propovednici ako ne poznajemo Sveto Pismo. Uopšte, korisno je za vreme razgovora o veri u svoju reč dodavati citate iz Svetog Pisma. U mnogim slučajevima, naš nepravoslavni sagovornik nije čitao Bibliju i naša reč možda predstavlja jedinstvenu mogućnost za njega da makar posredno čuje nešto iz reči Božije. Naravno, ove citate je potrebno dodavati sa poštovanjem i na odgovarajućem mestu. Tada ćete osetiti koliko mnogo naša reč od toga ima koristi u vezi sa dejstvom na dušu slušaoca, jer se reč Božija po delovanju na srce razlikuje od naše reči kao planina od zrna peska.

U misionarskom radu je važno imati ogromno strpljenje i ne očekivati brze rezultate. Uopšteno govoreći, naše vreme nas je veoma razmazilo spoljašnjim udobnostima zbog kojih smo postali manje strpljivi, jer smo navikli da sve dobijamo brzo. Ranije je bilo potrebno otići, pripremiti i upaliti kerozin lampu, ili zapaliti vatru, a danas je dovoljno da se pritisne prekidač. Ranije je bilo potrebno otići i doneti vodu iz reke ili bunara, sada je dovoljno da se jednim pokretom ruke otvori slavina. I ovo se ne tiče samo svakodnevice. Ako čovek današnjice ne dobija brze rezultate u nekom poslu, najverovatnije da se neće time baviti ili će započeti pa odustati. Međutim, u duhovnom životu ništa veliko se ne zbiva brzo i bez truda. To se posebno tiče obraćenja grešnika Hristu. Zato je vrlo uobraženo s naše strane očekivati da će nakon jednog ili dva razgovora osoba otići i izmeniti svoj život. Već formiranoj ličnosti nije lako da se menja, nije lako da preispituje svoj život. Neophodno je mnogo strpljenja, ljubavi i takta sa naše strane kako svojim nepotrebnim nestrpljenjem ne bismo u njoj ubili želju da spozna Istinu.

Iskušenja misionara

Najčešće i najuobičajenije iskušenje u duhovnom životu misionara jeste uninije. Sveti Nikolaj Japanski priznaje: „Kako često uninije dolazi na dušu… od očigledne neuspešnosti propovedi! Međutim, delo Božije se zaista odvija tiho, kao što je rečeno u priči: „Tako je Carstvo Božje kao čovek kad baci seme u zemlju; ispava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da on i ne zna“ (Mk. 4:26-27).“[91]

Sveti Makarije opisuje detaljnije mnogobrojne razloge za uninije: „Služenje misionara kao apostolsko služenje predstavlja, više od svega, niz žalosti, bolesti i napora… Misionar strada dušom na početku svog služenja od sredine u koju dolazi; tamo nema ni rođene porodice, ni zajednice, ni životnih okolnosti na koje je navikao. Među strancima koji su mu tuđi po jeziku, običajima, tuđ i njima samima, on ponekad oseća užasnu muku od usamljenosti… On strada zbog svoje mlađane pastve… i to se događa kada novokršteni, još ne utvrdivši se u veri, hramlju na obe noge, priklanjajući se starim neznabožačkim običajima. Posebno misionaru biva teško kada u njegovo mlađano stado ulaze vukovi koji žele da otmu neku ovcu… Dosta tuge misionaru uzrokuje i nedostatak materijalnih sredstava… Veliku žalost su misionarima izazivale prepreke koje su im postavljali neprijatelji Pravoslavlja – neznabožačke vlasti, a još više – predstavnici naše pravoslavne, ruske vlasti.“[92]

Ovo uninije dovodi do toga da misionar počinje da se koleba na putu koji je izabrao, oseća iskušenje da odbaci započeto. Kako upozorava Sveti Nikolaj: „Ako – što je veoma moguće da se dogodi na početku dela, zbog nedostatka iskustva, a zbog čega se, zapravo, nikada ne treba uznemiravati –  delo u prvo vreme krene ne baš sasvim uspešno, postoji opasnost da misionar klone duhom, da se razočara i napusti delo.“[93]

Svetitelj predlaže beskompromisnu borbu sa mislima koje predlažu povratak sa započetog puta, napuštanje misionarskog rada i povratak nazad. Tako je, na primer, sveštenomučeniku Androniku (Nikoljskom), koji je došao u Japan radi misije, pisao: „Odbacite misao o Rusiji i neka vas ne uznemirava ni na javi ni u snu. U Rusiji umesto Vas ima mnogo delatnika; ovde nema ko da Vas zameni. Nemojte biti u iskušenju da odbacite Vaš dobri deo zbog đavoljeg našaptavanja“.[94] O sebi samom Sveti Nikolaj svedoči: „Otići samovoljno odavde smatram u istoj meri moralno nemogućim, isto kao kada bi anđeo sa ognjenim mačem stajao na granici Japana i branio mi odlazak“.[95]

Isti takav stav imao je i Sveti Filaret Moskovski. Kada mu je igumanija koju je poznavao poslala pismo misionara koji se žalio na teškoće i molio da se vrati u Rusiju, sa molbom da mu se u tome pomogne, on je odrično odgovorio:

„Vraćam vam pismo misionara. On ide putem koji je sam izabrao. Ako se osnaži, dobiće nagradu sviše. Ako su prepreke nepremostive, može da kaže [svom] načalstvu. Nije prilično ljudima sa strane da ga vuku nazad. Ako bi neko sa strane, umešavši se u tuđu stvar, odvukao misionara od njegovih podviga, ne znajući da li je to zaista potrebno i lišio koristi ljude kojima propoveda, šta bi to onda bilo: dobro delo ili greh? Brinite se za sestre vašeg manastira, a za misionara se molite.“[96]

Greške misionara

Sveštenomučenik Vasilije piše: „Ako smo obavezni da mislimo ne samo na svoje spasenje već da utičemo i na druge, dajući im da osete toplotu i svetlost Jevanđelja i privlačeći ih Bogu, onda je neizbežno pitanje: kako to učiniti? Ovde su takođe moguće greške: lošim sredstvima umesto obraćenja moguće je samo odgurnuti čoveka i umesto ljubavi izazvati u njemu odvratnost prema Hristu i Njegovom Jevanđelju, što je užasno.“[97]

Dakle, veoma je važno da znamo šta su Svetitelji pisali o greškama u misionarskom delovanju. Sveti Vasilije Veliki govori da „za jevanđelsku propoved nije potrebno koristiti se ljudskim preimućstvima, da se njima ne bi zasenila Božija blagodat“.[98] Sveti Inokentije to opisuje detaljnije: „Da bi se povećao broj ljudi koji primaju Sveto Krštenje, nikako ne treba upotrebljavati bilo kakve mere ili sredstva koja nisu svojstvena jevanđelskom duhu i ne dolikuju propovedniku, poput prinuda, pretnji, poklona, obećanja, nikakvih sujetnih obmana (povlastica i sl.), već je potrebno uvek delovati sa apostolskom iskrenošću“.[99]

Pravoslavno misionarenje ne predstavlja „lov na duše“ u kojem je važna količina obraćenih po bilo koju cenu, već svedočenje o Hristu, u kome je važan kvalitet i adekvatnost tog svedočenja. Postići takav kvalitet i adekvatnost moguće je samo na jedan način: bilo koji misionarski rad treba da bude praćen strpljivim duhovnim naporom misionara na očišćenju sopstvenog srca od strasti i dovođenju svog života u saglasnost sa Hristovim zapovestima. I od ljudi koji žele da prime Pravoslavlje misionar očekuje iskrenost i želju da usklade svoj život sa istinom Hristovom. Bogoslužbeni tekstovi koji su povezani sa ulaskom čoveka u Crkvu pretpostavljaju njegovu dobrovoljnu i svesnu odluku, pa čak i posebno naglašavaju to. Na primer, u činu koji je Crkva sastavila za prihvatanje osoba koje prelaze iz islama, napisano je da pred Krštenje čovek koji se obraća treba da posvedoči da ne prima hrišćanstvo iz bilo kog koristoljubivog uzroka, već isključivo zato što je „lepotom vere Pravoslavne ulovljen i ljubavlju ka Hristu Spasitelju privučen“.

Umesno je navesti reči episkopa Hrisanta (Šćetkovskog) koji je osnovao pravoslavnu misiju u Koreji. Ukazavši na nizak moral novoobraćenih Korejaca–rimokatolika i loš glas koji ih je pratio, on piše da je uzrok tome u ljudima koji prihvataju veru iz različitih svetovnih razloga i dodaje: „[inoslavni] misionari nisu ništa manje krivi za ovakvu situaciju, jer jureći za brojem svojih sledbenika, oni ne brinu o njihovom hrišćanskom obrazovanju. Nama takvi hrišćani nisu potrebni; da smo težili tome da što više ljudi pokrstimo, za tri godine svog postojanja u Koreji mogli smo da krstimo desetine hiljada, jer je broj onih koji su želeli da prime „rusku veru“ bio veoma veliki. Međutim, nakon pažljivog informisanja i strogog ispitivanja uvek se ispostavalo da svi oni ne traže veru i ne brinu o spasenju duše, nego žele da u ličnosti misionara steknu zaštitnika za svoja nezakonita dela u odnosu na svoje bližnje ili vlasti… Svi koji nam dolaze da prime Krštenje sa nečistim pobudama govorili su nam da, ako ne budemo radili kao što rade inoslavni misionari, nećemo imati ni jednog hrišćanina. Ja sam im odgovarao da smo potpuno spremni i da je bolje da nemamo ni jednog hrišćanina, nego da ih imamo mnogo i da ih vodimo u propast“.[100]

Pređimo sada na drugi savet svetog Inokentija: „Nipošto ne pokazuj očigledan prezir prema njihovom načinu života, običajima i dr., koliko god se to činilo opravdanim; jer ništa ne može toliko da uvredi i razdraži pagane koliko očigledan prezir i podsmeh prema njima i svemu što je njihovo.“[101]

Zato je u razgovoru sa nepravoslavnim ljudima najbolje ne kritikovati njihova ubeđenja, osim ako je to baš neophodno. Suština naše propovedi nije u tome da se dokaže ljudima koliko je njihova vera glupa, već u tome da im se otkrije put ka Hristu. Ako vređamo veru sagovornika, onda se kod njega psihološki javlja osećanje da želimo da mu oduzmemo nešto što je lično njegovo, što mu je drago. Zato čak ako sve pravilno govorimo, čak ako umom on shvata ispravnost naših argumenata, on će svejedno imati instinktivnu želju da zaštiti ono što pokušavamo da mu oduzmemo. Odatle i agresivna reakcija.

Potrebno je da graditi razgovor ne na oduzimanju vere sagovornika, već na predlaganju svoje, to jest, bolje je govoriti o svojoj veri nego kritikovati njegove poglede. Tada je potpuno druga slika, mi dajemo a ne oduzimamo, a on, kao slobodna ličnost, može sam da uporedi i izabere bolje.[102] Takvo je i misionarsko iskustvo oca Danila Sisojeva. On je govorio da je na početku smatrao ispravnim da u misionarskom razgovoru sa muslimanom razobličava islam, ali se zatim iz iskustva uverio da je mnogo efikasnije jednostavno govoriti muslimanu o hrišćanstvu po Simvolu vere.

U Tuvi je bio slučaj kada je našem misionaru na ulici prišlo nekoliko budista i zamolilo ga da im kaže po čemu se njegova vera razlikuje od njihove vere. Na to je misionar odgovorio: „Pa, vi svoju veru ionako poznajete, zašto da vam govorim o njoj. Bolje je da vam govorim o hrišćanstvu, a vi slušajte i sami uporedite u čemu je ona slična, a u čemu se razlikuje od vaše vere“. Zatim je počeo da im govori o hrišćanstvu, a slušaoci su počeli da pažljivo slušaju i upoređuju.

Ovo ne znači da je apsolutno nemoguće kritikovati veru sagovornika u bilo kojim okolnostima. Postoje momenti kada je tako nešto neophodno i misionar treba da bude spreman za to, zato je važno izučavati apologetsku literaturu. Međutim, čak i kada je direktna polemika neophodna, to treba da bude samo epizoda besede, a ne njen osnovni sadržaj. Misionar koji čitavu svoju besedu posvećuje kritici stavova svog sagovornika pravi grešku. To izaziva odbacivanje kod slušalaca i kao po pravilu ne donosi plodove. Međutim, ako čak i pobedimo u pokušaju da sagovornika ubedimo u u manjkavosti njegove vere, hrišćanski misionar ništa ne dobija time što je muslimana ili neznabošca pretvorio u ateistu. Nije u tome zadatak misionara.

Još jedna greška je kada misionar koji loše poznaje veru Crkve i ne ceni je kao dragocenost, počinje da propoveda ne Hristovu istinu, već svoje emocije, utiske, ideje i pod vidom pravoslavne vere predstavlja, pa čak i nameće, lične pristrasnosti i poglede na istoriju, kulturu, politiku, itd. Tako su postupali fariseji koje je Gospod izobličio, govoreći: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sledbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe“ (Mt. 23:15). Naš zadatak se ne sastoji u tome da pokušamo da učinimo da drugi ljudi budu slični nama, već da im otkrijemo put ka Bogu. Zato je neophodno propovedati upravo Hrista, a ne svoje ideje, ukuse, simpatije, pretpostavke itd. Potrebno je paziti na to dok propovedamo. Potrebno je da se trudimo da naša figura ne zasenjuje Hrista u očima onih kojima propovedamo. Potrebno je da naučimo sebe da smirujemo svoj um pred crkvenim učenjem, to jest, pred Istinom.

Greške se pojavljuju i onda kada osoba koja želi da propoveda Hrista počinje da misli o sebi više nego što je potrebno i postavlja pred sebe zadatke koje pred njega Hristos ne postavlja. Na primer, zadatak da ubedi sagovornika. Nije naš posao da menjamo poglede drugog čoveka. To je njegovo delo. Naše delo je da mu govorimo o istini, da pokušamo da posejemo jevanđelsko seme u njegovu dušu. Da li će čovek prihvatiti istinu ili ne – za to će on dati odgovor pred Bogom. A da li smo mu govorili o istini ili ne – za to ćemo mi dati odgovor pred Bogom, kako upozorava Sveti Justin Filosof: „Svako ko može da govori istinu i ne govori, biće osuđen od Boga“.[103]

Ljudi koji sebi za cilj postavljaju ubeđivanje sagovornika, provode mnogo sati u sporovima koji izazivaju mnoštvo strasti, a kao posledicu ne dobijaju ništa osim umora i duševne opustošenosti. Onaj ko pamti da je istinski smisao misije u svedočanstvu, izbeći će ovu grešku, sačuvati mir u duši, uvažavanje prema daru slobode koji je Bog dao svakom čoveku, nadu na Boga i uspeće da za obraćenje ljudi učini sto puta više od najstrasnijih polemičara. Istinski misionar pamti reči Apostola: „A ludih zapitkivanja i … sporova … kloni se; jer je to nekorisno i sujetno“ (Tit. 3:9).

Sveti Nikolaj Mistik, koji se trudio na organizovanju misije u narodu Alana i koji im je iz redova svojih saboraca poslao Evtimija i Petra, posebno ih upozorava na opasnost prepirki među misionarima: „neka se ni u čemu ne pojavi ni najmanji predlog za neprijateljstvo ili podele [među vama] … da lukavi ne bi uspeo da poseje kukolj između tvoje vrline… i tvog brata [u Gospodu]. Da ne uspe tajno da unese neke protivrečnosti u vaše jedinstvo i ljubav“.[104]

Zaista, sa takvim iskušenjem se često susreću pravoslavni misionari. Ovde se ne govori o slučajevima kada neko koristi misionarsku retoriku radi prikrivanja svojih ličnih ciljeva koji mogu da nanesu štetu Crkvi ili ako propoveda jeres, a drugi ga zbog toga izobličavaju. U takvom slučaju je neophodno izobličiti.

Ali, nažalost, događa se i da oba misionara stoje na zdravim svetootačkim pozicijama i bave se dobrim delom, a između njih se pojavljuju sporovi zbog nekih ne tako važnih pitanja, međusobna netrpeljivost, pa čak i neprijateljstvo. Sve to veoma šteti misionarskom delu.

Važno je sprečiti to čak i kada se radi o sitnicama. Razmotrimo jednostavan primer: jedan misionar propoveda čoveku ili grupi ljudi, a drugi koji prisustvuje, iznenada počinje da se spori sa prvim misionarem, prekida ga, popravlja, govori da je nešto nepravilno rekao. Takvo neprilično ponašanje potiče od gordosti i samozaljubljenosti koje dovode do takve zaslepljenosti da čovek čak i ne shvata da u očima nepravoslavnih slušalaca ponižava ne samo svog brata u Hristu, već i samo učenje koje oni predstavljaju. Ako je jedan počeo da govori, onda drugi misionar ne treba da se meša već da se moli u sebi da Bog da reč bratu, a da srca slušalaca oraspoloži da prime istinu. Čak i ako je propovednik rekao nešto što ne treba, to se može razmotriti kada budu nasamo, bez stupanja u spor pred slušaocima. Kako je ispravno primetio otac Danilo, „kada se misionari međusobno grizu u društvu muslimana, to ne predstavlja znak Hristove ljubavi, i niko se na takav način neće obratiti“.[105] Ovo se odnosi i na sveštenike koji pred ljudima ispravljaju misionara.

Ako vidimo da je naš brat zaista rekao nešto veoma pogrešno ili propustio nešto vrlo važno, možemo ga ispraviti, ali to ne treba da izgleda kao sporenje ili poricanje sa naše strane, već kao dopuna. Na primer: „Igor je odlično rekao, a ja bih na to želeo da dodam još to i to“, ili: „Dozvolite mi da preciziram još jednu stvar.“ Veoma je poželjno da se, pre nego što počnemo da govorimo, dogovorimo o tome sa misionarom koji govori. Ja govorim sada o slučaju koji je karakterističniji za dijalog koji je spontano nastao. Ako dva misionara znaju da im predstoji propoved, onda pre toga treba da usaglase međusobno sva pitanja ko će i šta govoriti ili raditi za vreme besede.

Istina i ljubav

Sveti Teofan Zatvornik piše: „Zašto su Apostoli, koji su bili prosti ljudi i nisu, sa ljudske tačke gledišta, imali nikakvih prednosti na svojoj strani, obratili tolike ljude? Zašto su se tako ljudska srca priklanjala na njihovu propoved? Zato što je ono što su Apostoli govorili bila istina“. Svetitelj ukazuje da se „uopšte propoved svetih Apostola, u čemu su ih sledili i svi potonji propovednici Jevanđelja, sastojala se u jednostavnom, bez ikakvih umovanja, predstavljanju istine… I to je, može se reći, najprirodniji način delovanja kroz reč – predstaviti istinu kakva ona jeste, ne remeteći je sopstvenim domišljanjima, a posebno ne  nagađanjima“.[106]

U svakom čoveku postoji savest, taj organ za razlikovanje istine od laži. Zato, kada je Apostol propovedao nekome o Hristu, unutar tog čoveka savest je potvrđivala da je zaista istina u pitanju. I to se odnosi i na nas, pošto kada govorimo istinu, naša reč postaje čvršća od bilo koje druge naše reči koja je zasnovana na nagađanju, pretpostavkama, ličnim zapažanjima, pa čak i onome što smo sami iskusili. Kada govorimo istinu o Hristu, na našoj strani je savest osobe kojoj propovedamo, ona unutar nje takođe govori, možda tananim osećanjem, i potvrđuje da je to istina.

Naravno, svedočanstvo savesti ne može naterati čoveka da se složi sa nama, ono ga jedino postavlja pred izbor. Reč Božija kao ognjeni mač deli ljude na one koji je sa ljubavlju prihvataju i na one koji je sa mržnjom odbacuju. Zato se misionar neizbežno susreće ne samo sa zahvalnošću slušalaca, već i sa negativnom reakcijom onih koje reč o Hristu ranjava, jer izobličava unutarnju tamu njihovih duša. Tako je bilo i za vreme apostolske propovedi – ljudi koji nisu želeli da se odreknu svojih zlih dela, počinjali su da se razdražuju i da mrze jer im glas savesti nije davao spokoja, osećali su potrebu da učine nešto da taj glas ućutkaju.

Neki ne žele da propovedaju svojim poznanicima kao, uostalom, i nepoznatima, upravo zato što se boje da se susretnu sa takvom negativnom reakcijom, oštrim neprihvatanjem, sa činjenicom da će sagovornik početi da se odnosi gore prema nama.

Da, postoji takav rizik. Ali zar ne treba ići na taj rizik Hrista radi? Ako mi to ne želimo da učinimo, kakvi smo to onda hrišćani? Ako nam se ljudi smeju ili govore loše o nama zato što smo im govorili o Hristu, to je onda sreća za nas kao što je Gospod rekao: „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog Mene“ (Mt. 5:11). Treba rizikovati još i zato što dok ne budemo pokušali, nećemo saznati kako se taj čovek odnosi prema našim rečima. A šta ako se on iznenada odazove na njih? Čak i ako ne odmah, one će mu pasti na dušu i prineti svoj plod nakon deset godina, kada ga mi već ne budemo znali? I tako biva. A ako poznajemo nepravoslavnu osobu dugo vremena i za sve vreme nismo mu ni reč o veri rekli, zar nas neće izobličiti taj naš poznanik na Strašnom Sudu jer smo mogli da mu kažemo reč spasenja ali smo prećutali? Zar neće od nas tražiti Sam Gospod, Koji je rekao proroku: „Kad kažem bezbožniku: Bezbožniče, poginućeš; a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svog; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje; ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke.Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svog puta, a on se ne vrati sa svog puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju“ (Jez. 33:8-9).

Dakle, savest našeg sagovornika je naš saveznik kada mu propovedamo. Međutim, to unutrašnje svedočanstvo savesti o istini odvija se samo onda kada zaista propovedamo istinu o Bogu. Ako mi u Pravoslavlje unosimo neka svoja umovanja i fantazije, onda postajemo neuspešni i u propovedi. Sveti Teofan piše: „Može se reći da sva neplodnost propovedi zavisi od umovanja kojima je ispunjavaju. Međutim, razjasni istinu jednostavno, otkrij u čemu se ona sastoji i duh će biti pobeđen“.[107]

Pritom istina, po rečima Prepodobnog Justina (Popovića) „živi ljubavlju i svedoči o sebi ljubavlju. U tom se ostvaruje suštine jevanđelske vere. Hristova istina se najuspešnije propoveda ljubavlju. Ljubav je najbolji misionar. Ona će naći put za istinu Hristovu i u najtvrđu dušu“. Zato ljubav i istina treba svuda da idu zajedno. Tada se hrišćansko svedočanstvo vrši dostojno Hrista. Ako gubimo jedno od tog dvoga, onda ono drugo već ne deluje dostojno Hrista. Istina bez ljubavi privodi prosto do oštrih reči koje jedino ranjavaju i razdražuju čoveka i ne rađaju njegovu dušu za večnost. Međutim, i ljubav bez istine postaje besplodna kao što vidimo na primeru ekumenizma.[108]

Poznajem monahe iz grčkog manastira Petras Katafigiu koji su otišli u Meksiko na poziv nadležnog arhijereja. Oni na početku nisu zamišljali da će se baviti misionarenjem, govorilo se prosto o osnivanju pravoslavnog manastira. Međutim, dogodilo se tako da su Meksikanci koji su živeli u okolini masovno počeli da primaju Pravoslavlje. Za kratko vreme su krstili nekoliko stotina ljudi (u grčkoj tradiciji rimokatolike primaju u Crkvu kroz Krštenje). Pitao sam monahe kako su imali toliki misionarski uspeh.

Ispostavilo se da je sve bilo veoma jednostavno. Pre svega su primali sa ljubavlju i pažnjom svakog čoveka koji im je dolazio. Svakoga bi ugostili čajem, sedeli sa njim, razgovarali, slušali. Ljudi su bili iskreno dirnuti takvom brigom koja se razlikovala od onoga što su videli od lokalnog rimokatoličkog sveštenstva. Ljudi su postajali prijatelji manastira. Međutim, kod monaha je postojala velika čvrstina u onome što se ticalo istine. Ako bi njihovi meksički prijatelji govorili: „Mi bismo želeli da se pričestimo kod vas“, monasi su odgovarali: „Vi niste u Crkvi, zato vam ne možemo dati Pričešće“. Na taj način su ljudi počinjali da shvataju svoj položaj i osetili potrebu da ga isprave, da postanu pravoslavni.

Znam za isti takav primer kada su u kanonsku Crkvu došli raskolnici nakon posete Svetoj Gori. Njih su prihvatili sa ogromnom ljubavlju, što ih je veoma dirnulo, međutim, kada su poželeli da učestvuju u službi, čuli su da to nije moguće dok se nalaze van kanonske Crkve. Da prethodno nisu videli tu iskrenu ljubav, čuvši te reči, mogli bi da pomisle: „Ovi monasi tako govore jer nas mrze, gledaju na nas kao na neprijatelje.“ Međutim, pošto su videli tu ljubav, to je za njih bilo kao grom iz vedra neba, kao poziv da se ozbiljno zamisle nad svojim crkvenim položajem. „Znači, ne radi se o ličnoj ili grupnoj netrpeljivosti, znači da smo mi zaista u raskolu“, shvatili su tada sveštenici i u narednom periodu svi prešli u kanonsku Crkvu. A da su monasi, ukazujući im ljubav, dopustili da učestvuju u Liturgiji, Pričešću, oni ne bi imali povod da se vrate u Crkvu, ostali bi u uverenju da je sa njihovim crkvenim položajem sve u redu. U tom istom Meksiku, nedaleko od manastira je postojala i pravoslavna parohija. Tamo su takođe odlazili Meksikanci, ali nijedan od njih nije primio Pravoslavlje. Zašto? Zato što su ih tamo spokojno pričešćivali bez obzira na to što su u pitanju rimokatolici. A u takvom slučaju čemu onda i prelaženje bilo gde, ako nam vi i ionako već dajete Pričešće? Šta može biti iznad Pričešća? Šta još mogu da dobijem više od toga ako pređem u Pravoslavlje? Ništa. Tako da nema smisla ni prelaziti. Eto u šta se pretvara ljubav bez istine.

Ono o čemu je govorio Prepodobni Justin, još pre njega je naglašavao Sveštenomučenik Aleksandar (Mirpoljski). On je bio misionar među Tatarima–muslimanima. Evo njegovih reči: „Naša prilično duga pastirska i misionarska delatna praksa nam je dala mogućnost da se uverimo gde i u čemu se skriva uslov za uspeh… ljubav – ljubav ne na rečima, u vidu učenja Hristovog, već ljubav – Hristov život u nama – krajnje je neophodna za uspeh u pastirskoj i misionarskoj delatnosti.“[109]

Prikladno je prisetiti se takođe i reči koje je Sveti Inokentije Aljaski rekao mladom Svetom Nikolaju Japanskom koji je tek kretao za Japan: „Na početku zavoli one kojima želiš da propovedaš, zatim učini da i oni tebe zavole, a zatim im govori o Hristu“.

Neki su, čuvši ove reči, spremni da ih shvate kao povod da se misli o misionarenju odlože u najnižu fioku: „Eto, na početku ću deset godina učiti da zavolim te bezbožnike, zatim ću dvadeset godina pokušavati da i oni mene zavole, a zatim ću već početi da im propovedam“. Ne, nije tako. Reči Svetog Inokentija pokazuju sa kakvim raspoloženjem srca čovek treba da izlazi na propoved, šta pritom  treba da traži i da moli od Boga. Ako staje na put misionarenja sa odgovarajućim raspoloženjem srca, Gospod će dopuniti njegove nemoći i dati mu mogućnosti i sile da postane propovednik kod koga je reč sjedinjena sa ljubavlju. U duhovnom životu ne postoji ništa što počinje „sutra“ ili „od ponedeljka“ ili „za deset godina“. Sve što počinje, počinje ovde i sada, kao kod etiopskog evnuha koji je rekao: „Evo vode, šta me sprečava da se krstim?“ (Dela ap. 8:36).

Ne bacati biser

Sveti Grigorije Bogoslov je upozoravao: „Ne može se svuda, pred svima i o svemu govoriti o Bogu, već je potrebno znati kada, pred kim i o čemu“.[110] Zato je potrebno reći par reči o onima koji još uvek nisu spremni da čuju propoved. Sveti Nikolaj Japanski je pisao: „Ne postoje način da se ubedi onaj ko se uporno protivi istini“.[111] Ovo je važno razumeti da ne bismo uzalud trošili vreme i sejali na kamenitom tlu.

Kada počinjemo da govorimo sa nepravoslavnim čovekom o pravoslavnoj veri, neophodno nam je da razaznamo da li u tom čoveku postoji ljubav prema istini. Ako shvata istinu kao vrednost, smatra da je ona viša od njega i spreman je da je sledi bez obzira na sve – sa takvom osobom se može govoriti čak i godinu dana. Međutim, ako čoveku istina u principu nije važna, ako su mu zanimljivije sopstvene fantazije i lične simpatije koje su izazvane težnjom ka udobnosti – sa takvim čovekom je nekorisno voditi razgovor. Za takve Apostol govori: „Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se“ (Tit 3:10). Nakon prvog ili drugog razgovora već će postati jasno ko je pred nama – neko ko traži istinu, makar trenutno bio i daleko od Crkve ili neko ko živi po principu „ono što mi se dopada i jeste istina“. Na ove druge nema smisla trošiti vreme. Kako govori Sveti Vasilije Veliki „potrebno je udaljavati se onih koji su bezosećajni za primanje jevanđelske propovedi i ne koristiti se njihovim uslugama čak ni za neophodne potrebe tela“.[112]

Kako odrediti kojoj kategoriji pripada naš sagovornik? Po tome da li on sluša ono što govorimo ili ne. Slušati – ne znači obavezno i slagati se istog trena sa svim. Sagovornik može i da se ne složi i da se protivi, ali se iz njegovih reči može videti da on pažljivo prima i razmišlja o onome što ste rekli, očigledno je stremljenje da dopre do suštine. Ako vidimo da nas osoba ne sluša, naglo skače na novu temu bez završetka prethodne, ponavlja ono na šta je već dobio odgovor, pokazuje cinizam, podsmeh – sve to su znaci da se pred nama nalazi ličnost koju istina ne zanima. U tim slučajevima Gospod zabranjuje propoved:  „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas“ (Mt. 7:6).

Sveštenik Danilo Sisojev je kao primer svoje greške navodio besedu sa jednim mladim protestantom. Oni su se mnogo puta susretali, razgovor je trajao dvadeset šest časova. Otac Danilo je iscrpno odgovorio na sve njegove argumente, pokazao sa različitih strana istinitost Pravoslavlja. Na kraju je ovaj mladić, budući razoružan, rekao: „Da, shvatam da je istina u Pravoslavlju, ali ću ipak ostati u svojoj zajednici jer mi je tamo udobno.“ Otac Danilo je ovaj razgovor smatrao svojom greškom, govoreći da misionar treba da se nauči da odmah prepozna takav tip ljudi. Ako čovek ne traži istinu, već sopstveni komfor, onda se neće izmeniti šta god mu vi rekli. Takvi ljudi čak „ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uvjeriti“ (Lk. 16:31).

Kada shvatimo da konkretnu osobu istina ne zanima, ne treba da donosimo konačan sud nad njom. Mi prekidamo sa njom razgovor o veri, ali se ne svađamo, molimo se za nju i predajemo je u ruke Božije. Ko zna, sada je u takvom stanju, ali možda već sutra ili nakon godinu dana, ili dvadeset godina, njena duša će se probuditi i potražiće istinu, postaće takav revnostan hrišćanin da ćemo još ići do nje za blagoslov i duhovni savet. Sve može da se dogodi, mi ne znamo budućnost. Mi samo u konkretnom trenutku definišemo: da li je čovek otvoren za slušanje reči o Hristu ili ne.

Kako govoriti o veri

Pre nego što pređemo na praktične preporuke, važno je da obratimo pažnju na to da misionar ne treba da predstavlja hrišćanstvo kao skup apstraktnih ideja. Kako je govorio otac Danilo: „Misionar je dužan da priziva čoveka na lični kontakt sa Gospodom Bogom“.[113]

Sveštenomučenik Aleksandar (Miropoljski) o ovome govori detaljnije: „Pravoslavno hrišćanstvo predstavlja život po obrascu Isusa Hrista… svako odstupanje od Njega predstavlja lutanje i duhovnu smrt. Ako je već tako, onda u besedama sa zabludelima pre svega treba govoriti o istinskom životu koji predstavlja put ka večnom blaženstvu. Često sam imao prilike da boravim na besedama naših misionara sa staroobrednicima i ljudima iz sekti i nikada tamo nisam slušao o Pravoslavlju kao istinskom životu, tamo sam stalno slušao samo rasprave i rasprave, često praćene vređanjima, anatemama i prokletstvima… Nikada ni reč nisam čuo o ljudskom životu radi čijeg je obnavljanja došao na zemlju Isus Spasitelj“.[114]

O ovome govori i mitropolit Atanasije Limasolski: „Svako treba da shvati: ono što tražimo u Crkvi i što Crkva može da nam da jesu lični odnosi sa Hristom. Veoma je važno znati da smo, ušavši u Crkvu, prizvani da uspostavimo vezu ne sa učenjem Crkve, već sa Živom Ličnošću Isusa Hrista, Koja postoji i sa Kojom čovek može i treba da ima odnose ljubavi… Crkva predstavlja iskustvo večnog života koji počinje u ovom životu i prelazi u večno Carstvo Božije… Kada čovek gleda na Crkvu kao na ideologiju, nije u stanju da shvati da se život vernih temelji na iskustvu (opitu). Za njega je to bezumlje. Za njega je Crkva bezumlje. I Svetitelji su bezumni“.[115] Zato se zadatak propovedi ne ostvaruje u prostom predavanju teoretske informacije, već u pokušaju da se ljudima pomogne da shvate da hrišćanstvo predstavlja život, da se gradi na iskustvu žive veze sa Bogom koja može da izmeni sve.

Ako razmatramo moguće načine pravilnog upoznavanja ljudi sa verom, treba obratiti pažnju na reči Svetog Nikolaja Japanskog o tome da je, sa njegovim blagoslovom, knez Stefan Dade imao misionarsku besedu pred svojim bivšim podanicima:

„On ih susreće uz pozdrav, govori o ljubavi uopšte, prelazi na hrišćansku ljubav i po njenom savetu, predlaže im svima izvor svoje utehe, govori im o svom iskustvu – da je tražio spokoj u budizmu i da nije našao, da se u protestantizmu takođe nije uskopokojio, već da je mir stekao u jedinoj istinitoj veri – Pravoslavnoj… na kraju im svima podeli knjižicu „Suština Pravoslavne Vere“ sa dodatkom spiska sa adresama svih služitelja Crkve u Tokiju da bi svako znao gde da nađe dalju pouku o Veri ako to poželi.“[116]

Ovde treba obratiti pažnju, kao prvo, na svedočanstvo ličnog iskustva. Zaista, ne jednom smo imali prilike da vidimo da kada je misionar ili propovednik izlagao učenje vere samo teoretski, apstraktno, slušaocima je očigledno bilo dosadno, ali čim je počeo da govori o tome kako je sam prišao veri ili kako je vera izmenila njegov život ili život njemu poznatih ljudi, slušaoci bi odmah „oživeli“ i počeli da sa istinskim interesovanjem slušaju njegove reči. Ovo se tiče ne samo pitanja iz veronauke. Svaki iskusni predavač će potvrditi da prikladno ubačen primer iz života koji ilustruje jednu ili drugu misao iz teme besede, pomaže auditorijumu da usvoji materijal koji se prenosi.

Kada propovednik govori o Pravoslavlju samo apstraktnim formulama retko biva uspešan. Ako ljudi slušaju o hrišćanstvu koje se izlaže prosto kao ideologija, kao određeni kompleks ideja, malo koga to može da dotakne. Međutim, kada na osnovu svedočenja iz ličnog iskustva ljudi slušaju o hrišćanstvu kao o životu, onda ih to dotiče mnogo više.

Protestanti su odavno primetili efikasnost ovoga i zato lično svedočanstvo u njihovoj propovedi zauzima vrlo mnogo  mesta. Ponekada se čini da ga je i previše. Ne treba ni preterivati sa tim. Kao prvo, obilje banalnih svedočanstava tipa: „Ranije sam bio neverujući, pijančio sam, bludničio, zatim sam poverovao u Isusa i sada imam porodicu, ne pijem, dobro zarađujem“ izaziva gubitak poverenja kod slušalaca, a može čak da izazove i odbojnost, posebno ako se akcenat stavlja na spoljašnju izmenu života, prećutkujući unutrašnju promenu koja je učinila da neverujući čovek postane verujući. Kao drugo, ako glavni akcenat propovedi bude samo na svedočanstvu ličnog iskustva iz razgovora će nestati tema hrišćanstva kao univerzalne istine i sve će se svesti prosto na pojedinačne slučajeve. „Odlično, hrišćanstvo ti je pomoglo na neki način, očigledno da ti ono prija, ali iz toga uopšte ne sledi da ja treba da ga razmatram kao varijantu za sebe. Ti imaš svoje, a ja imam svoje iskustvo,“ može rezonski da primeti slušalac.

Dakle, svedočenje na osnovu ličnog iskustva treba u propovedi da ima samo pomoćnu ulogu, da bude svojevrsna ilustracija istine Božje koju predajemo i koja se tiče apsolutno svakog čoveka na zemlji. Kako je govorio Sveštenomučenik Jovan (Vostorgov), koji je služio kao misionar u Persiji: „Istina pre svega ima opravdanje u sebi samoj: nju je dovoljno samo pokazati… pokazati otvoreno i nepristrasno, i to je već samo po sebi – misionarenje“.[117]

Mnogi savremeni misionari pominjali su slučajeve kada bi nepravoslavna osoba koja tek što je uporno sporila sa rečima misionara, odjednom zaćutala i počela da razmišlja nakon što je čula citat iz Pisma, koji je prethodno bio izrečen sa rečima: „Bog govori ovako“. Kao što smo već govorili, Reč Božija ima posebnu moć delovanja na sagovornika. Zato Apostol i zapoveda: „Ako neko govori, neka govori kao riječi Božije“ (1 Petr. 4:11).

Kao drugo, povest o misionarskom metodu kneza Stefana Dadea sadrži još jednu važnu činjenicu – podela svim slušaocima knjižica o pravoslavnoj veri nakon besede. Misionaru je važno da uvek sa sobom nosi materijal koji može da se deli. Vreme velikih knjiga prolazi i savremeni čovek ih više ne čita, ali letak, brošuru, knjižicu on lako može da pročita. Vreme našeg razgovora sa čovekom je ograničeno i nakon završetka mi najverovatnije više nikada nećemo videti našeg sagovornika. Međutim, knjižica ili letak koji smo mu dali može da nastavi rad sa njim i nakon završetka razgovora, a može da utiče i na druge ljude – na primer, članove njegove porodice.

Materijal za deljenje treba da odgovora auditorijumu kome se propoved obraća. Materijal ne treba da čine tekstovi koji:

 

– uporedo sa pravoslavnim, izlažu sporne ili sumnjive ideje;

– posvećeni su drugostepenim ili uskostručnim pitanjima;

– orijentisani na već ucrkvenjenog čoveka;

– napisani su teško razumljivim, arhaičnim ili naučnim jezikom;

 

U slučajevima kada se propoved vrši u nepravoslavnoj zemlji, potrebno je da materijal sadrži i kontakte najbližeg pravoslavnog hrama.

Posebno je važno reći da misionarski materijali za deljenje treba da budu napisani jednostavnim i razumljivim jezikom. Još je Blaženi Teofilakt Ohridski posebno hvalio Svetog Klimenta Ohridskog jer je radi prosvećivanja Bugara hrišćanstvom „za sve praznike pripremio proste, jasne propovedi, koje nisu u sebi sadržale ništa duboko, ali koje su bile shvatljive i najglupljem čoveku“.[118]

Prelazeći na drugu temu potrebno je da se kaže da naši nepravoslavni sagovornici – i protestanti, i muslimani, i ateisti, ako i imaju interesovanje za besedu o veri, često razgovor započinju sa drugostepenim pitanjima. Na primer, musliman može postaviti pitanje: zašto se vi, pravoslavni, poklanjate ikonama? Ako razgovor bude krenuo u pravcu razmatranja tih pitanja, onda će to biti greška, neće se završiti ničim, koliko god mi dobro odgovarali na pitanja. Čovek koji nam postavlja takvo pitanje u duši ima sledeći stav: „Da, znam da je Pravoslavlje glupost, ali mi je zanimljivo da znam kako pravoslavni hrišćani odgovaraju na to konkretno pitanje“. I čak ako mu i idealno odgovorite na to konkretno pitanje, sagovornik će od vas otići sa mišlju: „Da, Pravoslavlje je glupost, ali na ovo pitanje oni umeju da odgovore“. Eto, to je sve – i to u najboljem slučaju.

Koji smisao je u razgovoru sa ateistom o crkvenoj istoriji ako on ne priznaje da Bog postoji? Koji smisao je da se govori sa muslimanom o ikonama, kada on ne veruje da je Hristos Bog Koji je išao na smrt radi nas? Koji smisao je u razgovoru sa protestantom o poštovanju Svetih ako on ne zna šta je Crkva Hristova,[119] i da je izvor Otkrivenja Božijeg ne samo Pismo, već i Predanje? Da, potrebno je kratko odgovoriti na njihova pitanja da sagovornik ne bi pomislio da ne umemo da odgovorimo, ali je neophodno da se razgovor neizostavno prevede na prvostepeno, najvažnije. I zatim o tome i govoriti, izbegavajući suvišnu apstraktnost, nakićenost, već jednostavno, sa životnim primerima koji su bliski svakom.

Realnost za koju misionar-početnik često nije spreman, pokazuje se u činjenici da mnogi nepravoslavni sagovornici ne razumeju apstraktno teoretsko izlaganje istina vere – pritom ne razumeju čak i u slučajevima kada iskreno žele da ga shvate. Neophodno je učiti se objašnjavanju istina hrišćanske vere oslanjajući se na primere koji su poznati i razumljivi našem sagovorniku iz njegovog sopstvenog života. Zato je one naročito uspešne primere koje smo čuli ili pročitali od misionara korisno zapisati zasebno, da bismo ih zapamtili i, ako bude potrebno, upotrebili.

Sveštenomučenik Jovan (Vostorgov) piše: „Kako treba da se predaje? Najbolji je metod razgovorni (evristički) kao i pokazni. Klasična predavanja su neprimenljiva na narodno-misionarskim kursevima jer od slušalaca zahtevaju pripremu i umeće slušanja i praćenja toka misli. Pri živom razgovoru, kada besednik putem usmeravajućih pitanja podstiče sve slušaoce da učestvuju, učenici će usvajati materijal na najplodonosniji način.“[120]

Ako se govori o besedi pred većim brojem slušalaca, biće korisno da se sastavi plan besede, podeli na delove i prethodno razmisli koja pitanja se mogu uputiti publici nakon završetka svakog dela besede. Bilo bi dobro da prelazak na sledeći deo bude organski nastavak razmatranja prethodnog dela sa slušaocima.

Sveti Jovan pominje da izlaganje vere treba da se vrši „pokazno“. U naše vreme nije teško pripremiti besedu tako da ona bude praćena pokazivanjem slajdova i video-fragmenata koji ilustruju teze misionara, nekih eksponata koji se mogu puštati tokom besede. Čak ako u mestu gde budemo govorili nema konkretne opreme za puštanje slajdova ili video-materijala, u mnogim slučajevima se to može zameniti sopstvenim laptopom – u krajnjoj meri ako broj slušalaca nije isuviše veliki. Dok sam bio na Filipinima, u mestima gde nije bilo struje koristio sam prethodno pripremljeni album sa odštampanim fotografijama.

U naše vreme su se kao odlični način misionarenja pokazala poklonička putovanja po manastirima koja se organizuju za strance koji žive u Rusiji – pre svega za strane studente. Jedan od misionara koji vodi studente iz Mijanmara (Burme) u Trojice-Sergijevu lavru predložio im je da nakon putovanja zapišu svoje utiske o samoj poseti. Rezultat je bio veoma važan – iz njihovih zapisa je postalo očigledno da su Burmanci zapamtili samo ono što su im govorili i pritom i pokazivali, a ono što su im govorili bez očigledne ilustracije uopšte im nije ostalo u sećanju.

Za ovaj princip su znali i uzimali su ga u obzir već od najdrevnijih vremena. U srednjevekovnom žitiju Svetog Pankratija Tavromenijskog opisuje se da je prilikom propovedi neznabošcima on koristio specijalno napravljene ilustracije. Davši pomoćniku da naglas čita određeni odlomak iz Jevanđelja sam Sveti Pankratije je „neznabošcima tumačio i pokazivao na slikama različite događaje … saglasno sa čitanjem iz Jevanđelja“.[121]

Takođe je i misionar iz Vizantije koji je došao Svetom knezu Vladimiru, u vreme dok je još uvek bio neznabožac, svoju propoved izgradio kao objašnjenje slike na kojoj je bio prikazan Strašni sud, što je ostavilo utisak na kneza. Ako su čak u to vreme misionari koristili u propovedi materijale sa ilustracijama, onda tim pre danas, pri takvom bogatstvu savremenih načina za audio, foto i video-zapis, misionar treba da ih koristi i ne nada se samopouzdano samo na svoju krasnorečivost.

Odlično sredstvo za očiglednu i nenametljivu propoved inovernima predstavlja i ekskurzija po pravoslavnom hramu koja se održava u vreme van bogosluženja. O tome nam takođe govori Predanje Crkve, posebno, Sveti Nikolaj Japanski pominje u dnevnicima starca-Japanca koji se „nekoliko godina od jutra do večeri nalazi u [tokijskom] hramu i svim radoznalim neznabošcima objašnjava hrišćanstvo uz pomoć ikona, govori im o neophodnosti Hristove vere radi večnog spasenja“.[122]

Često misionar ima prilike da se susretne sa ljudima koji otvoreno govore da ih religija ne zanima. Često su u pitanju samodovoljni ljudi koji smatraju da su „sami sebe stvorili“, ali i ljudi koji su ustremljeni samo na zemaljska zadovoljstva. Kako je zapazio Sveti Nikolaj Japanski „svi su zauzeti isključivo zarađivanjem novca, zato se i propoved ovde teško prihvata“;[123] „Najveća prepreka je učmalost i ravnodušnost visokih klasa, njima je isuviše dobro na zemlji da bi razmišljali o nebu“.[124] Ako takva osoba direktno govori da je ne interesuje razgovor o veri, nije potrebno biti nametljiv i pokušavati da se ipak uvuče u razgovor, isto kao što nije potrebno ni govoriti toj osobi oštre reči osude. Sa njom je potrebno prekinuti razgovor o veri i to na prijatan način, na primer, osmehnuvši se i poželeti sve najbolje.

Misionarski razgovor sa inovernom osobom koja ne zna za Pravoslavlje i razgovor sa predstavnikom tradicionalno pravoslavnog naroda koji je napravio izbor u korist druge religije ili neverja se obično veoma razlikuju jedan od drugog. Ako u prvom slučaju, kao po pravilu, slušaju naše reči o Pravoslavlju sa interesovanjem i čak i dobrom voljom, u drugom slučaju takvu otvorenost ne treba očekivati i vrlo je verovatno da će sagovornik ili sasvim odbiti razgovor, ili će sam početi da govori da mu se Pravoslavlje ne dopada. U duši takvih ljudi se duboko ukorenilo ubeđenje da oni ionako sve znaju o hrišćanstvu i Pravoslavlju, iako su zapravo puni neznanja i izvitoperenih predstava.

Žalosna istina se sastoji u tome što mnogi od njih ne idu u Crkvu zato što ne žele da se odreknu greha. „Jer svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla“ (Jn. 3:20).

Međutim, retko će neko otvoreno reći: „Ne prihvatam hrišćanstvo zato što ne želim da se odreknem mogućnosti da bludničim, kradem i dr.“ Obično govore druge reči: „Kod vas u hramu su zle bakice, sveštenici su pohlepni, služba je nerazumljiva“, itd. Međutim, ako im se kaže: „Evo, izvolite u hram gde su bake dobre, sveštenici požrtvovani, služba je razumljiva, hajde večeras da odemo na večernju službu, a u nedelju na Liturgiju“, videćete da će, zbunivši se na sekund, početi da izmišljaju nove izgovore i opravdanja. Između ostalog, mogu navoditi argumente filosofskog, bogoslovskog i prirodno-naučnog karaktera.

Otac Venedikt, starešina Optine pustinje, govorio je o jednom značajnom slučaju. Došao je činovnik koji je odmah rekao da ne veruje, ali se ponašao dobronamerno, bez agresivnosti. Oni su porazgovarali, baćuška mu je govorio o pravoslavnom životu, čudima, na kraju ga pitao: „Šta mislite o tome?“. Činovnik je odgovorio: „Znate, u dubini teku podzemne reke koje izlučuju posebna polja zračenja; ova polja utiču na ljude tako da oni smišljaju religije i postaju verujući“. Otac Venedikt ga je pitao: „Ali, ako je zaista tako, molim vas recite mi, zašto ova polja ne utiču na vas lično?“ Ateista se zbunio na sekund i rekao: „Hmmm, da. Pa znači da je u pitanju nešto drugo“. I to je to! I ako misionar, susrevši se sa ovakvim ljudima, misli da radi njihovog uveravanja jednostavno ne dostaju nekakvi argumenti ili nova informacija, onda čini grešku. Istinski uzrok leži dublje.

Prepodobni Siluan Atonski ukazuje na najrasprostranjeniji razlog: „Gordost ne dozvoljava duši da stupi na put vere. Neverujućem savetujem sledeće: neka kaže: „Gospode, ako postojiš, prosveti me i ja ću Ti služiti svim srcem i dušom“. Za ovakvu smirenu misao i spremnost da se posluži Bogu, Gospod će neizostavno prosvetiti… Tada će tvoja duša osetiti Gospoda; osetiti da joj je Gospod oprostio, da je ljubi i ti ćeš iz iskustva poznati, blagodat Svetoga Duha će u duši svedočiti o tvom spasenju“.[125]

Imao sam prilike da budem na jednom prijemu i meni je prišao muškarac koji je odmah rekao da je ateista i da bi od mene želeo da čuje dokaze postojanja Boga, jer eto, želi da poveruje, a niko ne može da ga ubedi. Kasnije su mi za njega rekli da je docent filosofije i kao svojevrsna zabava mu služi da prilazi verujućim ljudima iz svog kolektiva sa takvim pitanjima, da bi od njih čuo filosofske dokaze postojanja Boga i zatim im uzvratio filosofskim kontra-argumentima. Ja nisam znao za ovo, ali me je Gospod nekako urazumio da ne idem po tom besplodnom putu „sporova i rasprava“, tako da sam mu odgovorio rečima prepodobnog Siluana: ako zaista želite da poverujete, izgovorite ovu jednostavnu molitvu i Sam Bog će vam dati veru. Bilo je očigledno da su reči „i ja ću Ti poslužiti“ prosto presekle jadnika. On je opet počeo da me podstiče na spor sa teoretskim argumentima na šta sam mu odgovorio: „Vi ste čuli na koji način možete da se ubedite u Božije postojanje. Šta ćete izgubiti ako probate? Ova molitva će oduzeti samo par sekundi Vašeg vremena. Međutim, nešto u Vama vam ne dozvoljava da izgovorite ovu molitvu. Šta Vi mislite, šta je u pitanju?“ Istog trena je zaćutao, zahvalio mi za razgovor i otišao.

Ponekad je najviše što može da se postigne u razgovoru sa takvom osobom – naterati je da se zamisli. Neki misionari se veoma uznemiravaju kad se sretnu sa ravnodušnošću ili zlobnom tvrdoglavošću sagovornika i kad vide neuspeh svojih razgovora.

Ovde je važno zapamtiti: da, mi želimo da se čovek obrati veri, ali mi propovedamo pre svega Boga radi, da bismo ispunili Njegovu zapovest. A kakve plodove će to prineti zavisi ne od nas već od Boga. Apostol Pavle je pisao: „Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste“ (1 Kor. 3:6). Vidljivi rezultati u misionarskoj delatnosti predstavljaju delo Božije, a naše delo je da sa dobrom savešću ispunjavamo zapovest. I ne znamo gde će i kada Bog učini da uzraste reč koju smo posejali. Kako je govorio Sveštenomučenik Onufrije: „Posejali ste u njihovim srcima reči istine… Možda će nakon mnogo godina, u trenucima bučne razonode, pokucati na dušu grešnika tvoja davno izrečena reč istine, zalivena tvojom suzom. I zamisliće se… i poželeće svetli i čist život hrišćanina“.[126]

Naravno, da bi se pojavila takva reč neophodno je da volimo čoveka kome propovedamo i da se iz sve duše molimo za njega. Kako govori taj isti Svetitelj: „Kada pravoslavni misionar besedi sa tvrdoglavim, upornim raskolnikom ili jeretikom, na koji način ga može usmeriti na put istine? Dokazati da protivnik nije u pravu još uvek nije sve. Neophodno je slomiti njegovu gordost, učiniti ga krotkim, poslušnim za prihvatanje istina Pravoslavlja. A ovo je u stanju da učini samo misionar koji voli, koji se sa saosećanjem usrdno moli Bogu za njega i privlači na raskolnika ili jeretika milost Božiju koja ga urazumljuje“.[127]

Ne treba se bojati ako nas na početku naš sagovornik susreće neprijateljski, pa čak i agresivno. Samuraj Savabe se za vreme prvog susreta spremao da ubije Svetog Nikolaja Japanskog, a na kraju je postao prvi Japanac koji je primio Pravoslavlje i prvi japanski sveštenik. Sveštenomučenik Onufrije govori: „Pri ostvarivanju ove vaseljenske misije kod služitelja Hristovih ne treba da postoji uninije kada vide zlobu ljudi koji ih okružuju. Koliko god nevernik ili jeretik bio neprijateljski raspoložen protiv svete vere – može se predati pred dejstvom blagodati Božije, samo da Hristov propovednik ima snažnu ljubav prema zabludelima i da se neumorno trudi. Neće se predati dejstvu blagodati Božijoj samo svesni bogoborci… hulitelji na Duha Svetoga“.[128]

Socijalni rad kao element misije

Neki misionari-početnici zamišljaju misionarenje isključivo kao usmeno propovedništvo, dok delatnu brigu sa materijalnom pomoći stradalnicima i inovernim ljudima koji se nalaze u nevolji, smatraju povezanom sa socijalnim služenjem i nepotrebnom za misionarsku službu.

Međutim, kako je moguće propovedati Hrista koji je zapovedio da se nahrane gladni i posete bolesni i pritom sam ništa ne činiti za gladne i bolesne? Zar neće ljudi koji slušaju takvog propovednika imati prvo da kažu: ako je tvoja vera tako dobra, zašto ti sam ne živiš po njoj?

Zar naš Spasitelj nije rekao: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5:16)? Kako naša propoved može biti uspešna bez ove svetlosti?

Značajni uspesi grčkih misionara XX veka u Africi oslanjali su se na aktivnu pomoć lokalnom stanovništvu: pojava nove misije u nekom mestu često je bivala praćena otvaranjem škola, bolnica, prihvatilišta, dovođenjem vode u naselja koja nisu imala vodu, itd. Isto to su činili i naši Sveti misionari pre revolucije.

Sveti Makarije (Gluharev) je pisao da je važno da misionari „na različite načine pomažu onima koji stradaju i koji su u nevolji, daju hleb gladnima… bolesne leče bezbednim travama i zavojima; decu uče pismenosti… upoznaju ih sa veštinama i zanatima… i međutim, sve svoje odnose misleno oplemenjuju molitvom Gospodu Isusu Hristu, da ih prosveti svetlošću Jevanđelja, izgovarajući im i rečima ovu želju u pogodno vreme“.[129]

Tako se isto i Sveštenomučenik Arkadije (Garjaev) kao misionar među narodima severa, brinuo da im ukazuje pomoć u nasušnim potrebama: „Prihvatao sam kod sebe u stan mnoge iz plemena – Vogule, Ostjake, arhangelske Zirjane… da bi ih posavetovao gde da se obrate da bi dobili zemlju i koliko sam mogao, trudio sam se da svakom izađem u susret, kažem lepu reč; i usuđujem se da mislim da sam potpuno pravilno izabrao ovaj pravac jer će mi prihvatanje, dobrodušnost i lepa reč bolje poslužiti u mom služenju od strogosti, osude i prekorevanja.“[130]

Misionar koji nije „gastarbajter“, već koji za stalno živi među ljudima kojima propoveda nikako ne može ostati ravnodušan na potrebe onih koji stradaju. Razume se, pravoslavni misionar nikada neće postaviti prihvatanje Pravoslavlja kao uslov za pružanje pomoći. Pomoć se, ako može biti ukazana, ukazuje svima, nezavisno od njihovih ubeđenja, jer misionar ne radi to da bi kroz tu pomoć prinudio ljude koje je zadesila nesreća da popune njegovu „kolekciju trofeja“, već isključivo Hrista radi, pokrenut hrišćanskom ljubavlju. Kako govori Prepodobni Teodosije Pečerski: „Ako vidiš nagog ili gladnog ili nekog ko je u nesreći – bilo da je Judejac ili musliman – prema svakome budi milostiv, izbavi ga od nevolje koliko možeš i nećeš biti lišen nagrade od Boga, jer Sam Bog u sadašnjem veku izliva Svoje milosti ne samo na hrišćane, već i na neverne“.[131]

Iako nas okružuju različiti ljudi, koji u mnogo čemu ne razmišljaju kao mi i ne gledaju na svet kao mi, ipak, jezik dobra, jezik dobrih dela svi razumeju. I često taj jezik dotiče ljudsko srce više od jezika reči. Znam za više primera muslimana koji su se krstili i koji su objašnjavali svoj izbor činjenicom da su videli takvu ljubav prema sebi od strane hrišćana kakvu nisu videli čak od bliskih rođaka. Na Tajlandu su na početku vlasti negativno reagovale na molbu za registraciju pravoslavne zajednice, imajući prema tome veliku sumnjičavost. Međutim, misionar je ostao u zemlji, i videvši kako on i njegovi parohijani devet godina zaredom samopožrtvovano ukazuju pomoć ljudima koji su se našli u nevolji, i Tajlanđanima i strancima, vlasti su potpuno promenile svoje mišljenje i ne samo odgovorili potvrdno na ponovni zahtev za registraciju, već sada ukazuju puno pažnje pravoslavnoj zajednici.

Ukazivanje spoljašnje pomoći je korisno i samom misionaru da bi pravilno shvatio svoj položaj pri misionarenju: on nije učitelj-mudrac koji prosvećuje neznalice, već pre svega sluga ljudima kojima predaje vest o spasenju koja mu je poverena. „Ja sam najniži sluga i dadilja narodima koji su ovde“, govorio je o sebi Prepodobni German Aljaskinski.

Sveštenomučenik Vasilije piše: „Čak tamo… gde je bilo potrebno obnoviti čoveka i vaspitati njegovo poročno srce… neverujućeg učiniti istinskim hrišćaninom i tamo se primenjivao i delovao uspešno samo put služenja. Sveti Serapion Sindonit je jednom predao sebe u ropstvo jeretiku-manihejcu da bi ga spasao i obratio u hrišćanstvo. Položaj robova u to vreme bio je užasan, ali je Svetitelj hrabro nosio težak krst poniženja, batina, prekomernog truda, nadahnut velikim ciljem kojem je težio. Uvek usrdan, uvek na usluzi, uvek srdačan i radostan, on je skrenuo na sebe pažnju svog gospodara, malo-pomalo osvojio njegovo uvažavanje, ljubav i poverenje, i koristeći se svojim moralnim uticajem konačno ga ubedio da se odrekne manihejske jeresi. Podvig služenja kao sredstvo obnavljanja ljudske ličnosti nije izgubio svoj značaj ni danas… Svet govori: potrebno je primorati druge da ti služe. U ovome je životna mudrost. Hrišćanstvo uči: potrebno je da sam služiš drugima. U tome je sila i sreća u životu. To i jeste ona kolosalna sila koja je obnovila i drevni razvraćeni svet i izazvala da se pokloni pred Hristovim stopama“.[132]

Naravno, kod pravoslavnih misionara nema ni blizu takvih finansijskih mogućnosti kojima raspolažu rimokatolički i protestantski misionari, zato u socijalnom služenju mi zaostajemo i očigledno je da ćemo i dalje zaostajati za njima. Međutim, u iskrenosti i srdačnosti koji se pokazuju prema svakoj osobi koju je Gospod uveo u naš život, dužni smo da budemo savršeni.

Finansiranje misije

Sveti Nikolaj Japanski je još pre sto godina definisao dva osnovna problema pravoslavne misije: „Nemamo novca i nemamo ljudi“. Od tada se situacija izmenila samo na gore. Ako je u vreme svetog Nikolaja postojalo sverusko Misionarsko društvo, ako je bilo novca koji je Sinod redovno izdvajao za misiju, danas su misionari, kao po pravilu, prepušteni sami sebi i prinuđeni su da samostalno traže novac za sve troškove koji su u vezi sa misionarenjem. Što je ozbiljnije postavljeno misionarsko delo i što je ono uspešnije, to zahteva i veću finansijsku podršku.

Ovo je detaljno opisao još Sveti Makarije (Nevski): „Uspeh misionarskog dela zavisiće od umnožavanja delatnika, to jest, misionara i njihovih pomoćnika, ali i od novčanih i drugih materijalnih sredstava kojima će se misija koristiti. Sredstva će se samo onda umnožavati kada se u pravoslavnom narodu razgori usrđe za sveto delo jevanđelske propovedi…

Misionaru je neophodno izdržavanje. To mu ne mogu pružiti novokršteni, tim pre mu neće pomoći neznabošci. Neophodno je da mu to pruže pravoslavni hrišćani.

Radi učenja novokrštenih veri i životu hrišćanskom, neophodne su knjige odštampane na njihovom maternjem jeziku da bi mogli brže da razumeju i usvoje hrišćansko učenje. Eto, ponovo su neophodna sredstva da bi se platilo štampanje knjiga.

Za školu su potrebni učitelji i udžbenici. I to takođe zahteva mnogo sredstava.

Krštenje ponekada primaju ljudi iz mnogočlanih porodica ili prestareli, takođe bolesni i beskućnici. Svima njima je pomoć neophodna, i to ponovo zahteva sredstva od misije, jer osim misije, njima niko ne može pomoći…

Pravoslavni hrišćani! Pokažite svoju ljubav ka Hristu: pomozite našim misijama u njihovim potrebama svojim većim prilozima za delo Hristovo… Neka svako priloži od svojih pravednih trudova. Neka svako žrtvuje po svojoj moći, ne iz prinude, već radosno, jer Bog voli onoga koji dobrovoljno daje. Onaj koji daje neka pamti izreku Pisma: „Ko škrto seje, škrto će i žnjeti; a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti“ (2 Kor. 9:8).“[133]

Ovo je bio citat iz obraćanja Svetog Makarija pravoslavnim hrišćanima sa molbom da učestvuju u prikupljanju sredstava za misiju. Takvo isto prikupljanje priloga organizovao je i Sveti Nikolaj Japanski za vreme svoje posete Rusiji, obraćajući se ljudima, kako poznatim, tako i nepoznatim, sa molbom da daju prilog za misiju u Japanu.

O tome koliko je psihološki teško ovo delo, svedoče zapisi u njegovom dnevniku: „Uznemiruje me prikupljanje priloga – neophodnost da kucaš i nailaziš na grube, poput jučerašnjih, progone (u bukvalnom značenju)… Neprirodno, nešto nasilno, postoji u takvom prikupljanju za one koji to čine. U Svetom Pismu toga nema… mislim da će mog moralnog mučenja u ovom delu biti mnogo. Šta sada? Makar se raspao na deliće, samo da postoji hrišćanstvo u Japanu!… Sakupljati priloge je mučenje. I kako teško daju… Kako mi je neprijatno ovo moljakanje, pritom sa tako malo plodova!… Ali kada se ili iznenada pokrene delo Misije ili neko da veliki prilog, kao da na krilima ceo dan letiš“.[134]

Bez obzira na ovakve teškoće, Svetitelj je nastavio da traži sredstva kod pojedinih ljudi. Nakon odlaska u Japan on je slao pisma ljudima koji su, kako je čuo od drugih, bili u stanju da pomognu u delu finansiranja misije: „Nije problem ako se neki ili čak i veći deo molbi pokaže neuspešnim; spreman sam da bez roptanja pišem uzaludno i na 10, 20 mesta, samo da mi na 21-om daju ono za šta molim.“[135]

Ovi napori nisu bili bez ploda. Važno je obratiti pažnju na to kako je on postupao sa prilozima: „Nakon što sam ovde dobio sve, nakon uređivanja hrama i njegovog osvećenja, naravno, smatraću svojim svetim i prijatnim dugom da obavestim priložnike da sam dobio njihove darove i da im zahvalim“[136]… „Za vreme osvećenja, fotografisaće se već gotov hram i ova fotografija će biti poslata svim priložnicima u vidu izveštaja da su njihovi dobri prilozi dostigli svoj cilj, sa dubokom zahvalnošću za to“.[137]

Iz iskustva Svetog Nikolaja Japanskog mogu se izvesti tri pravila za čoveka koji sakuplja novac za misiju:

  1. Novac treba da se potroši na ono zbog čega je i sakupljan. Čak i ako se usput pojavila druga potreba koja se čini važnijom.
  2. Treba da postoji potpuna preglednost, transparentnost u vezi sa novcem koji je prikupljen. Kod priložnika treba da postoji mogućnost da saznaju da su njihovi prilozi primljeni i potrošeni upravo na ono za šta su i sakupljani. Ako je Sveti Nikolaj pismeno obaveštavao svakog od priložnika, u naše vreme je to mnogo lakše zahvaljujući internetu. Na sajtu ili kroz imejl-listu može se poslati spisak priloga koji su stigli i izvestiti o njihovom trošenju. Po ovom sistemu deluje grčka zajednica podrške spoljašnjoj misiji, a i u Rusiji mnogi misionari uspešno koriste ovo. Mnogi pravoslavni ljudi su požrtvovani i odazivaju se, spremni su i drago im je da podrže misiju. Međutim, mnogobrojni slučajevi prevara povezanih sa sakupljanjem novca od strane nepoznatih ljudi, čine ljude sumnjičavim i opreznim. Potpuna finansijska preglednost i providnost omogućava priložnicima da se uvere da je tu sve pošteno i često ih nadahnjuje da prilože još više. Zato je važno da misionar strogo vodi dokumentaciju svih priloga koji su stigli i da čuva dokumentaciju o njihovom utrošku, da bi bio spreman da ih pokaže na prvi zahtev.
  3. Važno je izveštavati priložnike o tome da je delo na koje su izdvojili sredstva uspešno završeno. Poslati fotografije, iskreno zahvaliti. Ne sme se zaboraviti na ovo bez obzira na veliku zauzetost misionara. Ne sme da postoji takva situacija da su ljudi poslali novac i da im nije poznato kakva je bila sudbina misionarskog poduhvata koji su podržali.

Iskustvo inoslavnih misionara

Naši Svetitelji su bili otvoreni za izučavanje metoda rimokatoličkih i protestantskih misionara. Na primer, prepodobni Makarije Gluharev je smatrao da je potrebno slati ljude u „različite hrišćanske države da bi… pronikavši u poredak crkvenih vaspitnih ustanova formiranih radi obrazovanja misionara, posećujući dobro uređene i plodne misije, razmatrajući sa jedne strane udobnosti i sredstva njihovih misionara, a sa druge strane, sa kakvim teškoćama se susreću, kako ubeđuju neverne, kako poučavaju one koji su kršteni i koji se pripremaju za krštenje, kako organizuju i podržavaju škole i na koji način uče, sve što je vredno pažnje unose u svoje beleške… iz kojih bi crkvena uprava mogla da izvlači mnoštvo korisnih iskustava i modela“.[138]

Sa svoje strane, sveti Nikolaj Japanski je primećivao: „putujući besednici su velika pomoć protestantskoj misiji; a svake godine ih ima po nekoliko i misionari umeju odlično da se koriste njima. Bože, kakav bogati arsenal sredstava postoji u protestantskoj misiji!“[139]

Nije moguće ne priznati da su u poslednjim vekovima rimokatolici i protestanti bili mnogo aktivniji od pravoslavnih u misionarskom služenju i dobro je upoznati se sa iskustvom koje su sakupili, kako pozitivnim tako i negativnim, i iskoristiti ga u našoj misionarskoj delatnosti.

Međutim, ovde se ne govori o tome da se nepromišljeno kopiraju tuđi modeli. Sveti Oci su razmatrali iskustvo inoslavnih sa dozom kritike i daleko od toga da su smatrali da je u tom iskustvu sve pravilno.

Prepodobni Amvrosije je pisao: „Nepotrebno se neki od pravoslavnih dive postojećoj propagande rimske crkve, lažnom, prividnom samopožrtvovanju i prilježnosti njenih misionara… da li se treba diviti tobožnjem usrđu i samopožrtvovanju ovih delatnika, tj. latinskih misionara? U pitanju su žalosni podvižnici. Oni se ne trude da obraćaju i privode ljude Hristu, već svom papi“.[140]

Sveti Nikolaj Srpski je, govoreći o Indiji, zapazio: „Vera bez iskrenosti nije vera, već kolera. Duhovna kolera. Ovo vidimo ovde na rimokatoličkim i protestantskim misionarima“.[141] „Zapadni narodi … zavladali su svim kontinentima, ali i Indijom takođe. I jedino su njihove hrišćanske misije imale dostup pokorenim narodima. Međutim, bez uspeha. Jer gde krstu prethodi mač, tamo mrze krst.“[142]

Zaista, u savremenoj Indiji nije teško primetiti koliko je tamo snažno iskompromitovano hrišćanstvo od strane zapadnih misionara. Zakonodavstvo ne samo Indije, već i većine azijskih zemalja danas ozbiljno ograničava, a ponekad i direktno zabranjuje hrišćansko misionarenje. Ako pogledamo kroz istoriju, možemo videti da su prilikom prvih kontakata sa evropskim misionarima lokalni vladari često imali dobronameran stav prema hrišćanstvu i da su dozvoljavali hrišćansku propoved. Međutim, kasnije ponašanje zapadnih misionara primoralo je Azijate da ponovo razmotre odnos ne samo prema njima samima, već i prema učenju čijim su se predstavnicima ti Evropljani nazivali.

Mogu se navesti primeri konkretnih kritika od strane naših Svetitelja na adresu inoslavnih misionara. Tako sveštenomučenik Andronik, analizirajući uzroke otpadanja celokupnog japanskog protestantskog instituta „Dosisja“ u budizam, piše: „Protestantizam je [ovde] uređen isključivo na evropskom novcu, a na taj način možeš imati koliko god hoćeš hrišćana, ali bolje je onda da nemaš nijednog. Uz to još treba reći i najvažnije, da protestanti samo unižavaju i obezličuju hrišćanstvo: celokupno delo svode na moralno učenje, dok dogmatski deo objavljuju nevažnim. Japanci, poredeći hrišćansko učenje sa budističkim, vide da je prvo uzvišenije od drugog, ali to je sve: neuporedivo, božansko dostojanstvo u njemu se ne vidi. Kao rezultat imamo odsustvo razlike u veroispovedanju i dalje – gubljenje vere.“[143]

On takođe kritikuje i preterano nastojanje da se izvrši inkulturacija hrišćanstva u azijatsku realnost: „Đakon Stefan Kugimi je govorio da su rimokatolici i Bogorodicu (tj. statuu Bogorodice) obukli u japanski ženski kimono, i na pitanje: zašto? – nisu bili u stanju da odgovore ništa… U Kini, kako govore, i Hrista predstavljaju kao Kineza sa kosom; sve ovo je iz njihovog stremljenja da se prilagode lokalnim uslovima, da što slobodnije šire hrišćanstvo, a kao rezultat imamo – potpunu ravnodušnost“.[144]

Kritički ocenjuje metode inoslavnih i Sveštenomučenik Onufrije: „Spasitelj zabranjuje Svojim učenicima da čine bilo kakvo nasilje nad drugim religijama, čak nad neznabošcima i nevernima. Apostoli Hristovi su u Crkvu Božiju privlačili ubedljivom rečju… ukazujući na primer sopstvene vere u Boga (1 Kor. 4:1 i dr.). Ako propovednike – Apostole nisu prihvatali u nekom mestu, oni se nisu svetili ljudima koji su drugačije razmišljali, nisu upotrebljavali nikakva lukavstva, obmanu, tim pre – nasilje. Ne šire na taj način svoju veru inoslavni propovednici – rimokatolički i protestantski misionari. Oni pre svega deluju uz pomoć lukavstva… vešto koristeći različitosti u društvu, koristeći intrige i usmeravajuće ljude jedne protiv drugih. A gde nailaze na prepreke, ne ustežu se da koriste i vojnu silu“.[145]

Čak i metodike koje su razvili inoslavni, a koje se smatraju efikasnima, mogu biti zasnovane na principima koji su neprihvatljivi za pravoslavnog misionara. To se, na primer, tiče različitih tehnika manipulacije svešću; tehnika zasnovanih na zameni duhovnog duševnim, itd. Snažna polemika koja se pre nekoliko godina razvila u Rusiji oko pokušaja unošenja u Pravoslavlje protestantskog „Alfa kursa“ pokazuje koliko može biti opasno ishitreno i nekritično pozajmljivanje metoda inoslavnih misionara.

Pre obraćanja iskustvu rimokatolika i protestanata, potrebno je temeljno izučiti i usvojiti iskustvo tradicionalne pravoslavnog misionarenja, biti ukorenjen u pravoslavnom učenju i odlično znati razlike hrišćanskog učenja od različitih jeretičkih učenja, između ostalog i od rimokatoličkog i protestantskog.

Treba obratiti pažnju na to da je Prepodobni Makarije u gorenavedenim rečima govorio da je potrebno da ljudi koji izučavaju iskustvo inoslavnih misija svoje zapise predaju zatim na razmatranje Episkopatu. To jest, ne odmah, čim se vidi nešto što može da se učini korisnim, samovoljno predlagati na opštu upotrebu, već drugima poveriti odluku o tome. Nije dopustivo uvođenje nekih novih metoda nepravoslavnog porekla bez njihovog prethodnog kompetentnog razmatranja i zvanične potvrde od strane crkvenog Odeljenja odgovornog za misionarenje.

Kod nas se, na žalost, često više pažnje obraća na inoslavno misionarenje nego na najbogatije iskustvo pravoslavnog misionarenja – kako vizantijskog, tako i ruskog pre revolucije, a takođe i savremenog grčkog i drugih Pomesnih Crkava – sve to je do sada kod nas izučeno u maloj meri i još manje je poznato savremenim pravoslavnim misionarima. Još pre sto godina sveštenomučenik Jovan (Vostorgov) je pisao: „Ko zna da se među Tatarima koji su porobili rusku zemlju širila propoved hrišćanstva i kako je u njihovom centru, u Saraju, osnovana čak i ruska episkopija. Ko već prati u poslednje vreme, u XIX veku, delatnost Makarija na Altaju, Inokentija na Kamčatki, Dionisija u Jakutiji? A ovo delovanje je izuzetno interesantno, i u budućnosti, daće Bog… izazivaće pravedni ponos kod Rusa i vaspitavaće buduća ruska pokoljenja“.[146]

Na žalost, u naše vreme, čak i među ljudima koji se zanimaju za misionarenje, ovo delovanje pravoslavnih misionara u prošlosti ostaje malo poznato ili potpuno nepoznato.

Zaključak

Kao što sveštenomučenik Jovan u navedenom citatu smatra trud ruskih misionara ponosom ruskog naroda, tako i prepodobni Makarije misionarenje naziva „delom koje predstavlja unutrašnju, istinsku i večnu slavu naroda koja ne vene“.[147]

Međutim, ako je tako, onda nemar prema ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti predstavlja sramotu i porugu našeg naroda i naše zemlje. O tome svedoče mnogobrojni gorki redovi iz dnevnika Svetog Nikolaja Japanskog:

„Gospode, kada će se Rusija prenuti na delo Pravoslavlja? Kada će se javiti pravoslavni misionari? Ili će Rusija i večno stvarati sve takve svojeglavce i moralne patuljke, kakvih je prepuna do sada? … večno, dok tako i ne propadne u svom moralnom religioznom ništavilu na svoju strašnu osudu na Sudu Božijem zato što je zakopala talant?“[148]

„Protestantski svet na početku dvadesetog veka stoji pred licem neznaboštva u sveoružju 449 misionarskih zajednica sa potporom iza njih od strane velikih crkava i neiscrpnim izvorom; 15 460 misionara koji deluju… Uzgred da se zapitam – ko kod nas stoji nasuprot neznaboštvu? Evo ko. U Kini – otac Inokentije [Figurovski]… u Koreji – otac Hrisant [Šćetkovski], u Japanu mi nesrećni, zajedno sa ocem Venijaminom… Četiri misionara. Gospode, da li ćeš nekada pogledati na Pravoslavnu Crkvu, ukloniti porugu od Nje?“[149]

Ne dozvolimo ovu sramotu za našu Crkvu i naš narod i potrudimo se da pojačano učestvujemo u ispunjavanju poslednje zapovesti našeg Spasitelja! Pamtićemo reči Svetog Makarija (Nevskog):

„Misionari su pioniri ruskog Pravoslavlja, nećemo ih ostavljati same u teškoj borbi: njihov poraz je naš poraz, njihova čvrstina – naša čast… Pomozimo nosiocima zastave Pravoslavlja da je drže čvrsto i visoko.“[150]

Neophodno je reći da je sa temom držanja poslednje Spasiteljeve zapovesti povezano još jedno važno pitanje koje se neposredno tiče naše zemaljske otadžbine i našeg naroda.

Nakon pada Vizantije, mnogo vekova Pravoslavna Crkva se praktično nije bavila misijom, ako se ne uzmu u obzir pojedinačni napori Ruske Crkve. Za većinu Pomesnih Crkava opravdavajuću okolnost predstavljalo je tursko ropstvo koje je veoma otežavalo život pravoslavnih hrišćana. Međutim, u XIX veku Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija i Crna Gora su stekle slobodu ali, avaj, ovi pravoslavni narodi uopšte nisu žurili da podele Pravoslavlje sa onima koji još uvek ne znaju za njega.

Zbog toga je još pre sto godina Pravoslavlje bilo ograničeno na kompaktno područje tradicionalno pravoslavnih naroda. U celom ostalom svetu za Pravoslavnu veru uopšte ništa nisu znali. To se ticalo čak i najobrazovanijih ljudi zapadne Evrope, da i ne govorimo o stanovnicima Azije, Afrike, Južne Amerike i Australije.

I u XX veku za članove apsolutno svih Pomesnih Crkava pojavile su se takve okolnosti da su nevoljno morali da napuste svoja mesta i raseju se po zemljama gde nisu želeli da idu dobrovoljno. U Rusiji je počela revolucija, građanski rat i Drugi svetski rat, u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji su došli komunisti, u Grčkoj su počeli građanski rat i ekonomski problemi, za Antiohijsku i Jerusalimsku patrijaršiju nastao je pojačani pritisak od strane inovernog okruženja.

Na taj način minuli XX vek postao je vek najšireg rasprostranjivanja Pravoslavlja po planeti. Pravoslavne dijaspore su se pojavile na svim kontinentima i u velikoj većini zemalja. I svuda gde su se pojavljivale, nicali su pravoslavni hramovi sa sveštenicima i episkopima, prevodila se Liturgija na jezike starosedelaca, izdavala se pravoslavna literatura na jezicima nepravoslavnih naroda.

Tako su se pojavili uslovi da starosedeoci počinju da saznaju za Pravoslavlje, i saznavši, mnogi su počeli da se obraćaju u istinitu Crkvu Hristovu i da obraćaju druge. Zahvaljujući tome, u zapadnoj Evropi i Aziji hiljade ljudi je postalo pravoslavno, u Americi – desetine hiljada, a u Africi – milioni ljudi.

U drevnoj verziji Žitija Apostola Tome piše da on, dobivši u udeo za propoved Indiju nikako nije želeo da putuje u tako daleku zemlju. I Gospod mu je pomogao – prodavši ga u ropstvo kapetanu lađe koja je putovala za Indiju.

Gledajući na gorenavedene činjenice iz tog ugla, stiče se utisak da je Gospod pomoću nevolja izagnao pravoslavne na propoved drugim narodima, tamo gde nisu želeli da idu dobrovoljno. Mi smo Ga sami primorali na to svojom lenjošću i odsustvom bilo kakvog delovanja. O tome otvoreno piše Sveti Jovan Šangajski, govoreći da su Rusi rasejani po svetu upravo da bi drugim narodima svedočili o Pravoslavlju.

I danas, nakon pada bezbožne vlasti i sticanja pune slobode za Crkvu u njenoj delatnosti, imamo toliko mogućnosti za uspešnu i efikasnu spoljašnju misiju, koliko zaista nije bilo ni u jednom od prethodnih vekova. Međutim, mi skoro ništa ne činimo za spoljašnju misiju. Postoji samo nekoliko entuzijasta koji nemaju skoro nikakvu podršku. Sramota je biti svestan da Ruska Pravoslavna Crkva, najmnogobrojnija od svih Pomesnih Crkava, obraća pažnju na spoljašnju misiju maltene manje od svih ostalih.

Još pre 150 godina, Sveti Filaret Moskovski je pisao: „Sveta Crkva ima potrebu za propovednicima vere u susednim zemljama – Kini, Japanu, Americi, Tibetu, Buharu, Koganu, Persiji, Turskoj i u svim evropskim državama latinskog, luteranskog i reformatorskog veroispovedanja“.[151]

Ovaj imperativ naše Crkve izražen je još u XIX veku, međutim, u nekim od zemalja koje je nabrojao Sveti Filaret do današnjeg dana nije stupila noga pravoslavnog misionara.

Poslednja Spasiteljeva zapovest, kao i ranije, ostaje zanemarena. Kako da znamo ne pripremamo li samim tim na svoju glavu nove kazne koje će nas primorati da odemo tamo gde nismo želeli da odemo po sopstvenoj volji?

Hteo bih da završim rečima Sveštenomučenika Onufrija: „Kakva je misija našeg pravoslavnog naroda? Njemu je od Boga poverena najveća riznica – sveta Pravoslavna vera od koje na svetu ne postoji ništa uzvišenije i dragocenije.

Ovu svetinju je dužan ne samo da čuva, već da njome teši i ostale narode, kao onaj ko je dobio pet talanata i krenuo sa njima da radi. Ruski narod je sam prizvan da živi po pravoslavnim načelima i da drugim narodima otkriva sveto Pravoslavlje „sve do kraja zemlje“ (Dela ap. 1:8).“[152]

„Šta da činimo mi, koji posedujemo Hristovo učenje i blagodatni sveti radosni život u Pravoslavnoj Crkvi? Da nosimo tu riznicu onima koji ih nemaju… I svima nam je neophodno – ne samo pastirima, već i svim verujućim hrišćanima – da govorimo bez prestanka o našoj svetoj veri i hrišćanskom životu svim nevernim i razvraćenim. Neka i budu slabe i uboge naše reči, ali je neophodno govoriti, jer istina samu sebe brani. Neprestano urazumljivanje neverujućih sjedinjeno sa sastradavanjem i ljubavlju prema njima, usrdna molitva Bogu za njihovo prosvećenje – eto najvažnijih sredstava pravoslavnog hrišćanina u borbi sa neverjem.“[153]

*

 

Svetootački citati koji se ne nalaze u knjizi

„Hristos želi da ljubimo jedni druge kao što je On zavoleo svakoga od nas. On želi da mi i drugima želimo spasenje kao što i On želi da se svi spasu i dođu u poznanje istine… Dakle, ko želi da pokaže ljubav i zahvalnost Hristu Spasitelju za Njegovu ljubav i milost prema nama, neka posluži Njegovom velikom delu prizivanja neznabožaca spasenju kroz misionarsku propoved“.

 

Sveti Makarije (Nevski), Propovedi, str. 217.

 

*

 

„Gospod Isus Hristos, nalazeći se na zemlji, nije uvek išao Sam da propoveda… već je slao i Apostole kao što ih je poslao i nakon Svog Vaznesenja, zapovedivši im da krštavaju obraćene „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“… A zato i mi, nedostojni, treba da ispunjavamo svaku pravdu i dužni smo da se potrudimo da obraćamo Hristu Gospodu neznabošce koji sada žive, pomažući čime možemo trudbenicima na propovedanju svetog Jevanđelja“.

Sveti Jovan Vostorgov,
Ogledi, str. 17.

*

„Idite, naučite sve narode, rečeno je danas nikome drugom na zemlji do našoj Pravoslavnoj Crkvi, naslednici Apostolske Crkve. Upravo Ruskoj Crkvi jer je Grčka Crkva siromašna i iz tog razloga ne može da šalje misionare… Za delo propovedi će se u Rusiji naći sredstva – u to ne može biti sumnje. Međutim, kako pokrenuti propoved? Kako ispuniti Hristovu zapovest?“

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 22. septembar, 1894. god.

*

„Pri Sinodu treba da postoji misionarsko odeljenje; radi sejanja i vaspitavanja misionarske „misli“ (da ne govorimo o „stremljenju“ – za to je potrebno čekati još sto godina) u duhovno-školskim ustanovama; radi stvaranja i razvoja spoljašnjih misija… Koliko je ovde već boravilo misionara… ali, da li je bio makar jedan istinski misionar? Ni jedan jedini. Zato su svi i otišli. Zašto je tako? Očigledno zato što se u duhovno-školskim ustanovama u Rusiji uopšte i ne razmišlja o misionarenju“.

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 31. maj, 1896. god.

*

„Na kraju su [gosti iz Indije] postavili pitanje: zašto Rusija u Indiji nema Duhovnu misiju? Imaju svi – i Amerikanci i Francuzi i Nemci, da ne govorimo o Englezima, dok ruske nema – zašto? Rimokatolici, protestanti mnogobrojnih sekti imaju u Indiji svoje misije, a Pravoslavne nema. Zašto? Zaista, zašto je nema? Zar nije vreme da šire otvorimo oči? Dokle ćemo crveneti zbog sličnih pitanja o našoj nemoći?“

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 22 avgust, 1901. god.

*

„Svet pripada istini a ne laži, istina je u Pravoslavlju, ali je neophodno da istina postepeno ovlada svetom: brzo i nasilno osvajanje nije postojano. Pravoslavna misija treba da bude delo celokupne Ruske Crkve… Međutim, neophodno je da u svest Ruske Crkve uđe obaveza misionarenja“.

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 30 decembar, 1886. god.

*

„Svako može da krsti čoveka koji je poverovao i koji je poučen u veri… ali da neverne poučiš u veri – to zahteva veliki trud, veliku mudrost i čak predstavlja opasnost… uopšte nije teško krstiti čoveka koji je poverovao, a ovde je potreban veliki trud da promeniš raspoloženje, ispraviš narav, uništiš zabludu i zasadiš istinu“.

Sveti Jovan Zlatoust,
Besede na Prvu poslanicu Korinćanima, 3.2.

*

„Hristos je sa neba došao jedino radi spasenja Svog nepokornog stvorenja od greha; On je žrtvovao sve radi tog spasenja… Ako smo tako skupom cenom kupljeni, kako da ne cenimo to celokupno delo? Eto našeg životnog cilja sa kojim ništa drugo ne može da se uporedi po visini, večnosti i jedinstvenosti: u pitanju je spasenje svih ljudi verom i životom u Hristu Spasitelju. Pa i kako može biti drugačije? Ako čitaju zapovest zemaljskog cara, svi neizostavno slušaju sa pažnjom i trude se zatim što ispravnije da ispune sve što su čuli, jer će se u protivnom pokazati kao neposlušni carskoj vlasti i protivnici svog cara. A hrišćanstvo objavljuje volju Samog Nebeskog Cara, koji ima vlast nad svima na nebesima i na zemlji. To i jeste poslednja i spasavajuća volja Božija za nas. Dakle, kako je ne objavljivati svima kojima je moguće? A moguće je, naravno, svima. Tu istinsku svetlost koja nikada ne zalazi i ne slabi… Zato je i neophodno truditi se da bude što manje ljudi koji ne bi znali za tu svetlost, da bi makar mali deo njih zaista živeo u svetlosti Njegovoj i ušao u život večni. Zbog toga je i bio i postoji čitav domostroj našeg spasenja od Boga, zbog toga je Hristos i rekao Svojim učenicima Svoju poslednju zapovest, da bi Njegovi učenici išli na propoved o Njemu po celom svetu. Na to delo ovih dana je On i nas prizvao Svojom blagodaću, da bismo se i mi grešni, makar malo, potrudili na Njegovoj svetoj njivi.“

Sveti Andronik Nikoljski,
Godina u Japanu, str. 265-266.

*

„Neophodno je što je moguće više ljudi posvetiti u tajnu naše Crkve da bi bilo što je moguće više onih koji se spasavaju. Da li se nešto može po uzvšenosti uporediti sa ovim delom?“

Sveti Andronik (Nikoljski),
Godina u Japanu, str. 268.

*

„Zar neće biti blagougodno… [objaviti] pastirski poziv od strane Svetog Sinoda svim slojevima koji čine Rusku Crkvu, koji bi u narodu budio… revnost ka proslavljanju imena Gospoda Isusa Hrista u obraćanju tolikih naroda Njemu koji još uvek ne veruju u Njega… kada bi svake godine, na dan silaska Svetog Duha na Apostole na velikoj večernji u sabornom hramu bio čitan poziv od strane episkopa, u manastirskom hramu od igumana, a u svakom parohijskom hramu – od sveštenika; zar to ne bi donelo ploda u mnogim dušama? Zar ne bi privelo mnoge bogoljubce na službu misionarskoj zajednici? Ovaj poziv bi uvek i u svakom hramu mogao da se nalazi u lepom ramu sa staklom, na mestu gde bi svako mogao da ga pročita.“

Prepodobni Makarije Gluharev.
Misli, XV

*

„Dosta smo krili Pravoslavlje u nama samima, vreme je da ga objavimo svetu, vreme je da svi vrednuju to blago koje posedujemo; ove misli voljno-nevoljno utiču i na nas same: mi sami kroz to postajemo pravoslavniji, religiozniji i bolji ljudi“.

Sveti Nikolaj Japanski,
Pisma, str. 246.

*

Poziv pravoslavnim hrišćanima da pomognu propovednicima vere među neznabošcima i muslimanima

Pravoslavni hrišćani, učinite, Hrista radi, milostinju svetu! Možda će neko pitati: kome dati milostinju? Dajte je Samome Hristu! Sam Hristos će primiti vašu milostinju ako je usmerite na delo Hristovo. Koje je to delo? To je delo radi kojeg je Gospod naš Isus Hristos došao na zemlju, radi kojeg je prineo Sebe na žrtvu… U pitanju je delo spasenja onih koji propadaju jer ne znaju istinskog Boga. To je delo prizvanja nevernih istinitoj veri. Sve koji ne znaju istinitog Boga, koji ne veruju u Hrista, On je nazvao ovcama koji su van Njegove ograde. I ove ovce je obećao da će privesti u Svoju ogradu. Njegova ograda je Sveta Crkva.

Gospod je postavio Svete Apostole kao i mnoge blagovesnike da sabiraju rasejane ovce, to jest, da neverne privode veri.

Poslavši na propoved u ceo svet Svoje apostole, Gospod naš Isus Hristos je obećao da će, ko njih bude primio, primiti Njega Samog. Ko pomaže Apostolima, taj pomaže Samom Hristu. Ko odbija da pomogne onima koje je On poslao, odriče se Njega Samog. Ko ne sabira sa Hristom Njegove rasejane ovde, taj kao da ih razgoni, ide protiv Hrista (Lk. 11:23).

Iz ovoga se vidi koliko će težak greh biti na onome ko nije želeo sa sabira ovce sa Hristom, to jest, ko se svesno odrekao da pomogne u delu prizivanja neverujućih veri Hristovoj.

Šta je potrebno učiniti da ne budemo krivi za ovaj greh? Neophodno je pomagati onima kojima je Gospod predao delo sabiranja Njegovih ovaca. Ne može svako da bude propovednik vere među nevernima; nisu svi Apostoli, nisu svi blagovesnici, ali svako ko veruje u Hrista dužan je da pomaže ovim propovednicima. Gde su ovi propovednici i gde su ovce koje oni sabiraju?

U našoj zemlji do sada postoji još mnogo nekrštenih različitih plemena. Među njima su i naši susedi… Eto, to i jesu rasejane ovce koje lutaju van ograde, van Crkve Hristove. Njihovim prizivanjem veri u Hrista i privođenjem u ogradu Crkve bave se posebni propovednici vere koji se zovu misionari…

Uspeh misionarskog dela će zavisiti od umnožavanja delatnika, to jest, misionara i njihovih pomoćnika, ali i od novčanih i drugih materijalnih sredstava koje će misija koristiti. Sredstva će se umnožavati samo kada se u pravoslavnom narodu razgori usrđe za sveto delo propovedi Jevanđelja…

Pravoslavni hrišćani! Pokažite vašu ljubav prema Hristu: svojim pojačanim prilozima za delo Hristovo pomozite našim misijama u njihovim potrebama… Neka svako da prilog od svojih pravednih trudova. Neka svako žrtvuje po svojoj moći, bez žalosti, radosno, jer Bog voli onoga ko dobrovoljno daje. Neka onaj koji daje pamti izreku Pisma: „Ko škrto seje, škrto će i žnjeti; a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti“ (2 Kor. 9:6).

Sveti Makarije (Nevski),
Propovedi, str. 198-200.

*

„Čoveka mora od tuge srce da zaboli kad vidi da ruski pravoslavni činovnici ometaju delo misije isto kao što su neverujući Judeji ometali Svetog Apostola Pavla. Kakva je to anomalija!“

Sveti Nikolaj Japanski,
Pisma, str. 65.

*

(Govoreći o Svetom Nikolaju Japanskom, Sveti Jovan piše:) „Gorko, bolno i uvredljivo je znati da su njegovo delo ometali pre svega ne neznabošci-starosedeoci, već njegovi bliski, predstavnici pravoslavne Rusije u neznabožačkom Japanu, od kojih je zavisio službeno o. Nikolaj i od kojih je mogao i bio dužan da očekuje jedino saosećanje i podršku. Koliko god to gorko bilo, neophodno je biti svestan da su pravoslavni misionari u Kini i Americi svuda nailazili samo na prepreke od strane naših diplomatskih predstavnika.“

Sveti Jovan (Vostorgov),
tom 4, str. 214-215.

*

„Mnogi revnosni monasi u pustinjskim obiteljima, mnogi pobožni ljudi koji žive u svetu želeli bi da posluže Gospodu Bogu u spasenju tolikih naroda koji su do sada van Crkve Njegove; međutim, njih zadržava misao: ‘Nisam dostojan da učim ljude; i zato sama sklonost misionarskom služenju koja se nalazi u mom srcu mora da je nešto sumnjivo, savet koji potiče od tajne gordosti’. Svakom od takvih ljudi [potrebno je] … govoriti da bi odagnali sumnje koje su protivne pozivu Božijem: ‘daj na kamatu svoju sklonost, kao talant trgovcima’… Ti zaista nisi dostojan da učiš druge, već samo kada bude zapoveđeno tada ćeš prepričavati drugim ljudima reči Božije koje si sam čuo. Ako oni kojima budeš sebe predao na služenje ne nađu u tebi sposobnosti za ovo poslušanje, naći će za tebe mnoštvo drugih koji priliče tvojim darovima. Ne možeš da budeš propovednik? Budi onda pekar, nosi vodu za propovednike, budi čtec, pisac, drvoseča, krojač, obućar; uči decu pismenosti, obrađuj vrt, pravi lekove, služi bolesnima. Ne umeš da loviš ljudske duše u mrežu Hristovu? Lovi ribu sa Petrom i Andrejem, krpi mreže sa Jakovom i Jovanom. Možda će nastati vreme kada će i tebi Spasitelj reći: „hajde za Mnom i učiniću te lovcem ljudi“. Petar i Andrej, Jakov i Jovan još nisu bili Apostoli u vreme kada su bili prizvani; međutim, Spasitelj ih je kasnije učinio Apostolima: tako će i tebe učiniti plodnim u meri koja je preodređena za tebe“.

Prepodobni Makarije (Gluharev),
Misli, IX.

*

„Život misionara je skladan, ozbiljan, dobro uređen, uvek u trudu, u oblasti misli i religioznog osećanja“.

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnik, 18. mart, 1871. god.

*

„[Misionarsko društvo treba da bude] sastavljeno iz svakog zvanja, iz oba pola i svih uzrasta čeda Crkve… Svi članovi misionarskog društva bi na sebe preuzimali obaveze na svaki pravedan način i pravednim sredstvima, u svakom slučaju… u duhu ljubavi prema Hristu i revnosti prema istinskoj veri i istinskoj Crkvi Božijoj na zemlji… usrdno pomagati širenju hrišćanstva među Jevrejima, muslimanima i neznabošcima, dobrom uređenju misionarskih obrazovnih ustanova, dobrom stanju i uspesima crkvenih misija u Rusiji. Takođe i obraćanje raskolnika sjedinjenju i zajednici sa Pravoslavnom Crkvom … ušlo bi u krug obaveza misionarskog društva“.

Prepodobni Makarije (Gluharev),
Misli, V.

*

„Zar će se malo naći takvih članova za ovo Društvo koji bi smatrali za sebe visokom čašću da se trude na korist i uspeh dela Božijeg kao o sopstvenom, da budu saradnici Isusu Hristu u obnavljanju plemena i naroda, da budu zajedničari Svetih Apostola… u izbavljanju od zabluda, u prosvećenju i spasenju ljudi, koji bi u ovom služenju nalazili pravi put ugađanja Bogu, način da se bogate ljubavlju ka Hristu, Njegovoj Svetoj Crkvi i celom rodu ljudskom?

Zar u ruskom narodu ima malo onih koji se bogate ne za sebe, već za Boga? Zar ćemo se mi, koji se van granica države ne bojimo mnoštva usijanih neprijateljskih grotla, uplašiti troškova, nemira, neuspeha koji vode do odlučnog uspeha u delu koje čini unutarnju, neuvelu, istinsku i večnu slavu naroda? Ne, nećemo se uplašiti, ako samo budemo poželeli ovu slavu.. ako se odlučimo… da stremimo cilju, nagradi višnjeg zvanja Božjeg u Hristu Isusu.“

Prepodobni Makarije (Gluharev),
Misli, VI

*

 

„Starešinama monaških obitelji treba da bude strogo zapoveđeno da ne stvaraju prepreke dobrim monasima da ulaze… u članstvo Misionara; potrebno je objasniti im da pravilo zadržavanja u ovom slučaju može biti veoma pogrešno; i da će, naprotiv, što obitelj prinese više ploda Gospodu Isusu Hristu posredstvom svoje braće u spasenju ljudskih duša, to izobilniji blagoslov Božji privući na sebe; što više pouzdanih monaha iz obitelji za misionarsko služenje izađe, to će se istinski molitvenici i podvižnici u manastiru umnožiti.“

Prepodobni Makarije (Gluharev),
Misli, IX.

*

[O ženi misionara]: Pre stupanja u brak misionari bi obaveštavali devojke koje su izabrali čemu treba da se nadaju, čega da se boje i kakve će obaveze preuzeti kada budu njihove supruge. Opšta je obaveza žene misionara da bude pomoćnica mužu ne samo u domaćinstvu i vaspitanju dece, već i u sveštenom delu crkvene službe… Zajedničko pravilo misionara i njihovih žena: da budu iskreni i revnosni učenici Isusa Hrista i da privode ljude Isusu Hristu. Žena misionara ne treba da stvara prepreke u tome, već je dužna još i da pomaže svom mužu u svemu čime god mogu da ugode Gospodu Bogu i budu korisni ljudima…

Spasitelj je govorio za Svoje učenike: „nisu od sveta, kao ni Ja što nisam od sveta“ (Jn. 17:14). Zato i misionar i njegova žena treba da budu ne od ovoga sveta, tj. da žive ne po duhu ovoga sveta; duh sveta je: „pohota telesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja“ (1 Jn. 2:16). Misionar i njegova žena treba da se odriču svega toga i u mislima i u međusobnim savetovanjima… Ako budu postojani u ovom odricanju, njihov savez sa Gospodom u duhu će jačati iz dana u dan… Ako misionar i njegova žena budu sledili istinsko učenje Isusa Hrista, a ne mišljenja bezumnih koja vladaju u svetu, neće se bojati da žive ne po modi, već po zakonima zdravog razuma koji se rukovodi Jevanđeljem; imaće manje potreba, manje troškova, više zadovoljstva u duši, više spokojstva i mira Božijeg u savesti, više radosti Duha Svetog u srcu; zar to nije sreća? […] Ako oboje budu služili Bogu… i Crkvi sa čistom savešću i u zemaljskom životu će biti blagosloveni od Boga… i u Carstvu Nebeskom će steći venac besmrtnosti od Cara nad carevima, Isusa Hrista.

Prepodobni Makarije Gluharev,
Misli, XXVIII

*

[Žene koje se podvizavaju u misiji] prihvatale bi novokrštene siročiće ženskog pola na vaspitanje i učile ih pismenosti i zanatima… posećivale bolesne, služile im, prenosile istine Jevanđelja, pobuđivale na pokajanje, bodrile nadom na milost Božiju. Postelja u bolesti predstavlja Hristovu školu u najvišem stepenu; i tu blagovesnica ima priliku da poseje na zemlji srca, pripremljenoj stradanjem, mnoštvo semena Slova Božijeg koja mogu da prinesu plod ili još ovde u ovom životu ili u večnosti“.

Prepodobni Makarije Gluharev,
Misli, XVI.

*

„Neophodno je misliti na hrišćane koji odlaze u mesta gde nema hrama; ne sme se gubiti kontakt sa njima, potrebno je podržavati u njima hrišćanski duh; svi oni su deca Crkve i mi ćemo odgovarati za njih ako budemo dozvolili da potonu među neznabošcima“.

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 15. jun, 1881. god.

*

„Trudi se da poznaš detaljno veru, obrede, običaje, naklonosti, karakter i celokupan način života svojih parohijana, posebno radi toga da bi bolje i lakše delovao na njih.“

Sveti Inokentije (Venijaminov),
Pouke, 46.

*

[Neophodno je] prizivati misionarstvu i samo sveštenstvo, uredivši posebne pastirsko-misionarske kurseve na nivou namesništva i eparhija.“

Sveti Jovan (Vostorgov),
t. 4. str. 628.

*

„Hrišćanstvo predstavlja potrebu, zadovoljstvo i utehu pre svega srca, a ne samo uma;  i zato je u predavanju učenja Vere potrebno truditi se da se deluje više na srce nego na um. Radoznalost uma je nezasita, i zato onaj ko srcem oseti neophodnost Vere i njene utehe, primiće je brzo i lako i ona neće ostati bez ploda u njemu. Ali da bi se delovalo na srce, potrebno je govoriti od srca; „usta govore od suviška srca“ i zato samo onaj ko je ispunjen i izobiluje verom i ljubavlju, može imati usta i premudrost, kojoj ne mogu da se protive srca onih koji slušaju i koja istinski ukazuje kako, gde i šta govoriti. Dakle, primeti i lovi trenutak srdačnog raspoloženja onih koji te slušaju. To vreme je uvek pogodno za sejanje reči Božije.“

Sveti Inokentije (Venijaminov),
Pouke, 10.

*

„Slušaoci su bili veoma pažljivi, očigledno da upravo zbog takve, to jest, čisto religiozne propovedi oni i dolaze, a njima je često ne pružaju, to jest, propovednik odluta, govori ko zna o čemu samo ne o Bogu – Tvorcu i Iskupitelju; dolaze po hleb, a daju im kamen… Posebno mladi katehizatori pate od ovog nedostatka: uklanjanjem u stranu od jedinog što je na potrebu u oblast fizike, istorije, etike i tome slično; zato su i besplodni: slušalac koji je jednom došao, sledeći put neće doći.“

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 28. april, 1903. god.

*

„U predaji učenja i uopšte, u razgovorima, budi kratak, pažljiv, jednostavan, ni u kom slučaju ne pokazuj hvalisavi izgled učitelja jer to veoma može da naškodi uspehu tvog dela.“

Sveti Inokentije (Venijaminov),
Pouke, 36.

*

„Da bi uzvišenu propoved o Hristovom smirenju i poslušnosti do smrti učinio lakom za prihvatanje, propovednik treba da se spusti u dubinu smirenja, sa visine visokoobrazovanog čoveka do dečijeg nivoa slušalaca, da bude jednostavan i u reči i u životu“.

Sveti Makarije (Nevski),
Propovedi, str. 169.

*

„[U besedi sa neznabošcem] dao sam mu hrišćanske knjige, savetovao da se zamisli nad njima i pomoli se Ocu Nebeskom da bi mu On otkrio Sebe; daj Bože da mu to bude na korist, da njegova gordost i ravnodušnost budu pobeđeni!“

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 27. novembar, 1903. god.

*

„[Pravoslavni japanski predavač] Isikama mi govori da su ranije, na inicijativu episkopa, počinjali propoved u gradu, ali da se ona ubrzo prekinula jer je bilo malo slušalaca. Rekao sam mu da verovatno ove propovedi nisu predstavljale izlaganje hrišćanskog učenja, već nekakve naučne traktate o teškim i nikome zanimljivim predmetima, zato je nestalo i slušalaca, a oni, umesto da učine zanimljivim svoju propoved, odbacili su sve. Složio se.“

Sveti Andronik Nikoljski,
Godina u Japanu, str. 217.

*

[Stvari ne treba da se uređuju tako da misionar mora sam da zarađuje]. Pažnja misionara se rasejava na različite strane; trošiće mnogo vremena koje je potrebno za ono što čini misionarsku službu ili služi kao priprema za nju; sami Apostoli Hristovi odrekli su se brige o trpezi: treba se čuvati da misionarska služba ne postane sporedno… Dakle, da bi misionar bolje pamtio svoje misionarsko zvanje, mislim da treba da dobija platu od Misije i da nema drugu dužnost osim misionarske; i ne treba trošiti snagu i silu njegovog blagodarnog osećaja… Zar smo toliko siromašni da ne možemo Misiji da damo hleb da može da hrani misionara?“

Prepodobni Makarije Gluharev,
Misli, XXVI

*

[Potrebno je da se tako uredi da] uz pomoć prevodioca glavni misionar na jeziku naroda na kome služi misija, prevodi izabrana mesta iz Biblije, pitanja za ispovest, molitve; da piše na tom jeziku kratko izloženje vere i dužnosti hrišćanina, savete nekrštenima i pouke novokrštenima. Dužan je da sve to predaje svojoj braći i sestrama u Gospodu na upotrebu u različitim delovima službe. Međutim, u tome kao i svemu drugome, braća treba da mu pomažu i sami učeći dijalekte naroda gde su postavljeni na služenje.“

Prepodobni Makarije (Gluharev),
Misli, XXXI.

*

„Dvanaest članova Sinoda treba da se podele na četiri dela: 1. Tri čoveka za vođenje tekućih poslova Ruske Crkve. 2. Tri čoveka za vođenje unutrašnjeg misionarenja – među raskolnicima, inoslavnima, budistima i muslimanima u okviru Rusije. 3. Tri za vođenje spoljašnje misije – među rimokatolicima, starokatolicima i protestantima u Evropi i Americi, neznabošcima u Aziji i dr. 4. Tri za vođenje prosvetnog rada među pravoslavnima.

Sveti Nikolaj Japanski,
Dnevnici, 10 decembar. 1898. god.

*

„Po primeru misije u Altaju… i misija u Japanu se takođe snabdela saradnicima u Petrogradu i Moskvi. I kako je to dobra ustanova! Bez njih bi Misiji prosto bilo teško da postoji.“

Sveti Nikolaj Japanski,
Pisma, str. 64.

*

„Pošto naši hrišćani žive veoma daleko jedni od drugih, ja sam im govorio da se trude da umesto običnih ispraznih razgovora otpočinju sa neznabošcima razgovore o veri i pritom se prisete pouka za propovednika: a osim toga i Bogu da se pomole da nam On pomogne u delu širenja vere Svoje, da postepeno čitav Japan poveruje u Njega i da se na taj način stvori jedna opšta jednodušna porodica… Ako želiš sebi spasenje, želi ga i drugom čoveku. Ako on za to spasenje ne zna, onda mu ti reci.“

Sveti Andronik (Nikoljski),
Godina u Japanu, str. 236.

*

„Savetovao sam da se postepeno u razgovoru sa neznabošcima počinje beseda i o hrišćanstvu umesto uobičajenog ogovaranja; i da bi se to postiglo, ne smeju se sablažnjavati, već ih treba privlačiti hrišćanstvu i sopstvenim životom; i jedan drugog pobuđivati na delo Crkve.“

Sveti Andronik (Nikoljski),
Godina u Japanu, str. 270.

*

„Vidiš kako se javlja naše Pravoslavlje na Zapadu! Naši hramovi se kriju dalje od očiju, služba u hramovima je kratka, pevaju nepravoslavni ljudi. Meni se ovakav položaj Pravoslavlja na Zapadu čini prilično žalosnim. Ova tendencija za skrivanjem pokazuje se još u tome što i naše sveštenstvo u inostranstvu oblači mantiju samo na bogosluženju, a sve ostalo vreme ide u svetovnoj odeći… Uopšte ne odobravam ovaj običaj našeg sveštenstva na Zapadu da se presvlači u svetovnu odeždu… Mislim da bi, obrnuto, trebalo tako postaviti sebe na Zapadu da bi nas primećivali. Ne govorim o ispraznoj demonstraciji. Ne, međutim, naše religiozno svedočenje na Zapadu bi moglo da ima i misionarski značaj. Zaista je čudno koliko Zapad loše i malo zna o Pravoslavlju…“

Sveti Ilarion (Trojicki),
Pisma o Zapadu, 5.

 

O jednom neuspešnom misionaru

Nedavno je objavljena knjiga memoara arhimandrita Andronika (Elpidinskog) „Osamnaest godina u Indiji“. Za mene kao čoveka koji je više puta posećivao Indiju knjiga je bila posebno interesantna. Otac Andronik je 1931. godine otišao u tu zemlju kao misionar i u njoj proveo osamnaest godina. On je bio čovek za divljenje. Što se tiče metoda misije, on je postupao potpuno pravilno. Došao je i nastanio se na pusto mesto, u planinama i šumama, i živeo potpuno siromašno, gradeći svojim rukama pravoslavni skit. On je govorio sa Indijom na jeziku koji ona najviše ceni – na jeziku strogog asketizma. Sem toga naučio je i lokalni jezik i preveo na njega bogosluženje koje je i služio u izgrađenom hramu. Otac Andronik je bio otvoren, pristupačan čovek dobrog karaktera i u vreme svojih čestih putovanja obišao je skoro celu zemlju, razgovarajući sa mnogim ljudima. Za kratko vreme je osvojio ogromno uvažavanje Indusa – kako hrišćana, tako i neznabožaca.

Međutim, uz sve to, za osamnaest godina kao misionar nije uspeo ništa da uradi. Nakon njega nije ostala čak ni najmanja zajednica pravoslavnih hrišćana koje je on obratio. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Nije čudno ako se kao besplodan pokaže misionar koji nema ljubav prema ljudima i zemlji u koju je došao da propoveda, čovek lenj, neverujući, sa porocima, koji doživljava misiju kao obavezu. Međutim, ništa od toga se ne odnosi na oca Andronika. Zašto onda?

Njegova knjiga pruža detaljan odgovor. Knjiga počinje nakon kratkog uvoda opisom putovanja oca Andronika brodom u Indiju. Odmah sam se setio dnevnika svetog Nikolaja Japanskog, koji takođe počinju opisom njegovog putovanja u Japan brodom.

Ali kakav kontrast u raspoloženju dva misionara! Sveti Nikolaj već na lađi razmišlja kako će obraćati Japance, a otac Andronik ima potpuno drugačije misli: „Lakšim mi se činilo ostvarenje jedinstva Crkvi; obraćenje neznabožaca se činilo težim i mogućim samo uz posebno delovanje Božije sile… Za rad takvih dimenzija, verovao sam, Gospod će pripremiti druge delatnike sa većom duhovnom silom i darovima od mene“.[154]

Dakle, čak ne stupivši nogom na indijsku zemlju, misionar odlučuje da se neće baviti obraćanjem neznabožaca; ono je isuviše visoko i teško za njega. Njega zanima prisajedinjenje Pravoslavlju indijske Malankarske „pravoslavne“ crkve koja ulazi u „porodicu“ monofizitskih crkava. Čudna protivrečnost: obratiti nekoliko neznabožaca je teško za mene, a eto, obratiti celu nepravoslavnu crkvu mi  je baš po meri.

Otac Andronik je ostao dosledan svom odsustvu želje da propoveda među Indusima tokom svih osamnaest godina boravka u Indiji. Svaki put kada se povede reč o tome zašto se on ne bavi time, otac Andronik naglašava neverovatnu teškoću i nemogućnost takvog dela. Međutim, ono što je zanimljivo: kada govori o misionarima u Indiji koje je on lično poznavao, ispostavlja se da su se oni sasvim uspešno nosili sa tim „nemogućim“ delom.

Tako na primer, opisuje siromašnog katehizatora Grigorija koji ima jednu nogu i živi u manastiru Betani Ašram, koji putuje po zemlji i obraća neznabošce u hrišćanstvo (str. 87). Na drugom mestu pominje malankarskog arhimandrita Petra koji je „obratio u hrišćanstvo 15 hiljada neznabožaca i njegovo bratstvo nastavlja da obraća po hiljadu neznabožaca svake godine“ (str.254). Štaviše, u takvu delatnost je jednom bio uvučen i sam otac Andronik, kada ga je malankarski sveštenik Toma poveo sa sobom zajedno u neki kraj gde su obojica propovedali više od nedelju dana. Rezultat tog misionarskog putovanja je bio da se 500 lokalnih neznabožaca prisajedinilo malankarskoj crkvi (str. 103). Reklo bi se, zašto ne bi i ti pokušao to isto, ako si već imao prilike i mogućnost da se ubediš na sopstvenom iskustvu? 500 ljudi za nedelju dana – koga to ne bi nadahnulo? Oca Andronika, međutim, nije nadahnulo. Naravno, i Grigorije i Petar i Toma su Indijci, starosedeoci; možda se moglo reći da im je bilo lakše da propovedaju sopstvenom narodu. Međutim, otac Andronik pominje i slučaj kada je ruska luteranka A. K. Irbe pokrenula luteransku misiju u Indiji „i nakon 15 godina je bilo oko 3000 ljudi koje je ona obratila“ (str. 294).

Bez obzira na te činjenice, otac Andronik je svih osamnaest godina sačuvao neverovatnu upornost u odsustvu želje da propoveda neznabožcima. Kao izuzetak se može navesti da je ipak krstio četvoro dece iz porodice neznabožaca – svo četvoro je za Krštenje pripremio shimonah Konstantin koji je neko vreme živeo sa njim. Kasnije su dvoje dece „preveli u rimokatolicizam“, a za drugo dvoje otac Andronik piše: „pitao sam lokalnog sveštenika-jakovita da uzme ovu decu pod svoju brigu“ (str. 156). Čini mi se da su ovde komentari suvišni.

Pored neznabožaca, u Indiji ima mnogo hrišćana sa izvitoperenim veroučenjem – rimokatolika, protestanata. Oni takođe nisu predstavljali nikakav misionarski interes za oca Andronika. Dolazilo se do toga da on ne samo da ništa nije činio da im propoveda, već je pokazivao pasivnost čak u slučajevima kada su različite zajednice Indijaca same molile da ih primi u Pravoslavlje.

Tako on opisuje kako je još 1933. godine kao koordinator misije u koju je ulazilo nekoliko grupa obraćenih i koja je osiromašila kada je njen rukovodilac, anglikanac, napustio Indiju „počela snažno da me moli da prevedem misiju u jurisdikciju Ruske Crkve… Pisao sam mitropolitu Evlogiju, ali je on ovo pitanje zaobišao ćutanjem…“ Otac Aleksej (malankarac) i katolikos su vodili politiku da tu misiju sa svom njenom imovinom privuku sebi. Otac Andrej mu je jednom prilikom rekao: „Vi ne treba da se mešate u ovu stvar“ (str. 97). I otac Andronik poslušno nije počeo da se meša.

Drugi put su mu pričali da u okolini Kalkute „u Tričinapoliju masa rimokatolika želi da pređe u Pravoslavlje i da se tamo sada prodaje ogromna škola. „Kupite“, govorili su mu, „tu školu i vi ćete odmah dobiti veliku misiju“. Ja sam bojažljivo pisao o tome u Francusku, ali, naravno, naši nisu uradili ništa“. (str. 291)

I u ovom i u drugim slučajevima otac Andronik naglašava odsustvo finansijske podrške kao razlog njegovog nedelovanja. Teško da je to moguće priznati kao istinski razlog. Tim pre što su mu novac ipak slali, posebno Sveti Nikolaj (Velimirović). Naravno, to se nije moglo porediti sa sredstvima koja su, na primer, imali rimokatolici, ali sa druge strane, Grigorije sa jednom nogom mogao je da vodi uspešnu misiju čak i potpuno bez novca. Čudna stvar: otac Andronik je pri svojim čestim putovanjima po Indiji posetio, čini se, sva njena mesta, sem onih mesta gde su bile zajednice koje su molile da budu primljene u Pravoslavlje. On čak nije ni odlazio kod njih! Sve što je radio bilo je pisanje još jednog pisma svom mitropolitu koji je boravio u Evropi i time „prao ruke“.

Činjenica da uzrok uopšte nije bio u nedostatku materijalnih sredstava jasno se vidi iz trećeg slučaja kada su mu čak predlagali i materijalno obezbeđivanje potreba misije u grupama koje su molile da budu primljene u Pravoslavlje. I on je opet odbijao! Otac Andronik piše: A. K. Irbe „mi je predlagala da primim u Pravoslavlje 300 ljudi, obećavajući podršku, ali ja nisam želeo da se bavim time i odbacim započeto delo u Travankoru“ (str. 294). Drugi put pominje da mu je na Cejlonu „otac Vasilije predlagao da kupim deo zemlje sa pirinčem, obećavajući mi pomoć u radovima i molio me da podignem manastir“ (str. 191). To je isti anglikanski sveštenik, Vasilije Džaijavarden, za koga mitropolit Nestor piše da je zajedno sa dvanaest drugih sveštenika ne jednom molio da bude primljen u Pravoslavlje – avaj, bez uspeha. Mitropolit je u to vreme već bio daleko od Indije, a otac Andronik nije počeo da se bavi misijom na Cejlonu iz istog razloga kao i gore: „nisam lično želeo da ostavim delo u Travankoru“ (str. 191).

A kakvo je to delo u Travankoru? Izgradnja skita na planini, koji je, odlazeći nakon nekoliko godina u SAD, otac Andronik „zvanično predao“ malankarskom mitropolitu Dionisiju (str. 348). I kontakti sa malankarskom crkvom, koja je nakon osamnaest godina opštenja sa ocem Andronikom ostala i po veri i po statusu potpuna ista kao i pre njegovog dolaska u Indiju.

Reklo bi se, ako je sva njegova pažnja bila usmerena na malankarske hrišćane, onda bi za osamnaest godina njegova delatnost morala da donese makar nekakav plod u tom smeru. Avaj!

Zaista, mnogi malankarci su ga zavoleli i uvažavali, neki su čak živeli kao njegovi pomoćnici sa njim u skitu po više godina, ali ni jednog od njih nije primio u Pravoslavlje. Karakterističan primer: otac Andronik piše da je od lokalnih malankaraca „u Strasnoj nedelji nekoliko ljudi dolazilo da se pripreme… zato nisam nikoga od njih uzimao za ispovest i Pričešće… Nisam ih terao, ali sam im govorio da, kada se pripreme kod mene, treba da ostanu u svojoj crkvi. Zbog nekoliko ljudi nisam želeo da kvarim odnose sa sirijskim episkopima, jer sam se trudio na sjedinjenju celokupne njihove crkve sa našom Crkvom“ (str. 153).

Eto. Nije hteo da kvari odnose zbog nekoliko ljudi. „Skromno“ je želeo da obrati odjednom celu crkvu.

Kako se može objasniti takav čudan odnos oca Andronika? Jer čak i moralno pali i lenji misionar ne bi počeo da odbija da primi u Pravoslavlje makar one koji sami dolaze i mole ga za to. A otac Andronik nikako nije bio ni lenj, ni moralno pali čovek.

Zaista, sigurno su mnogi čitaoci već pogodili razlog. Cela stvar je u tome što je otac Andronik, na žalost, bio ekumenista i modernista. Kao što je prihvaćeno kod ljudi sličnog pogleda na svet, on je smatrao da se i nepravoslavni spasava (str. 171), samo ako je, kako se kaže, bio dobar čovek. Ovim ubeđenjem – koje protivreči kako Svetom Pismu tako i Predanju Crkve – objašnjava se razlog zašto otac Andronik ne samo da sam nije preduzimao nikakve napore u propovedanju Pravoslavlja Indijcima, već je čak i propuštao i – štaviše – odgurivao slučajeve koji su sami išli njemu u ruke.

Koji poveruje i krsti se biće spasen, a koji ne veruje biće osuđen“ (Mk. 16:16); „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božje“ (Jn. 3:5); „Ko veruje u Sina, ima život večni; a ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu“ (Jn. 3:36); onaj ko se predaje „jeresi… neće naslediti Carstva Božjega“ (Gal. 5:20-21). Ovim istinama se rukovodi pravi misionar. On shvata da je prihvatanje ili neprihvatanje Pravoslavlja – pitanje života i smrti, štaviše – večnog života i večne smrti. Zato su, na primer, naši Sveti misionari naglašavali da jedino u Hristu, jedino u Crkvi koju je On osnovao, čovek može steći spasenje.[155]

Međutim, ako mi ne smatramo da je jedino Pravoslavlje spasavajuće, onda pitanje o primanju ili neprimanju Pravoslavne vere prestaje da bude pitanje koje rešava večni udeo čoveka i tada se čitavo misionarenje svodi na agitaciju „naš klub je bolji od vašeg“. I šta je tu za čuđenje ako je „misionar“ arhimandrit Andronik Elpidinski prenebregao takvo agitovanje radi velikog cilja koji je zamislio? Ako svi koji to požele mogu da se spasu svojim dobrim delima, onda, zaista, zašto im bilo šta propovedati? Zašto radi nekakvih 300 Indijaca odbaciti veliko „delo u Travankoru“?

U saglasnosti sa svojim ekumenističkim stavovima otac Andronik je pričešćivao malankarce i, štaviše, samovoljno dao malankarskom mitropolitu Dionisiju „uverenje da naši pravoslavni mogu da mu se obraćaju radi vršenja tréba“, a od njega zauzvrat dobio uverenje da može da vrši trébe za malankarce (str. 302). Na drugom mestu on sa zadovoljstvom opisuje kako je jednom ušao u anglikanski hram. Ispostavilo se da su se parohijani okupili na službu, a da njihov sveštenik nije došao. „Crkveni savet mi se obratio sa molbom da služim službu… ja sam popustio … služiću našu večernju i oni će pevati između mog pojanja „Gospodi vozvah“, „Svete tihi“ i jektenija. Stavši na sredinu oltara… spokojno sam služio i bogomoljci su bili vrlo zadovoljni“. (str. 194)

Kao što i dolikuje ekumenisti, otac Andronik je smatrao da su malankarci po veri potpuno pravoslavni i da smo sa njima duhovno već u Crkvi Hristovoj, a da smo prosto samo administrativno podeljeni. I ova zabluda je učinila besplodnim njegove titanske napore za „sjedinjenje crkava“. On je zaista mnogo učinio. On je lično znao većinu arhijereja, čak i katolikosa Malankarske crkve, sa kojim je više puta govorio o prisajedinjenju Pravoslavnoj Crkvi. Pritom je zapazio da katolikos „strogo čuva različitosti svoje crkve i na tom terenu smo stalno imali neslaganja“ (str. 243). Kako u ovom, tako i u drugim slučajevima u susretu sa malankarskim „različitostima“ otac Andronik ostaje uporan na svom: „Smatrao sam beskorisnim i prosto sam se trudio da im dam do znanja da smo mi pravoslavni i da sporovima o formulisanju ničemu nećemo pomoći. Stvarajući atmosferu hrišćanskog bratstva sa njima, verovao sam da je to najpotrebnije, da će to bratstvo uništiti svaku nebitnu razliku“ (str. 296).

Kako je pokazala istorija, uopšte nije uništilo. Kakve su to „nebitne razlike“? Ne samo otac Andronik, već su mnogi i danas ubeđeni da, tobož, indijska malankarska crkva, kao i druge istočne crkve, u realnosti uopšte ne slede monofizitsku jeres i da su po veri iste kao i naša Crkva. Navešćemo svedočanstva iz knjige o kojoj pišemo.

Otac Andronik piše da malankarci „mrze Grke“, poštuju kao Svetitelje Sevira Antiohijskog, Dioskora, Jakova Baradaja i da su pri tom „neprijateljski raspoloženi prema Svetom Lavu Velikom“ (str. 297). Takođe i „prema Halkidonskom Saboru imaju određen neprijateljski odnos“ (str. 179). U izloženju vere koje su malankarski episkopi predstavili pravoslavnima 1954. godine govori se da „nakon tog tajanstvenog sjedinjenja ne može biti nikakvog razdeljenja… na dve prirode. Hristos je jedno Lice i Njegova priroda je jedna. U Njemu je jedna volja i jedna sila“ (str. 300).

Čoveku koji je upoznat sa crkvenom istorijom i dogmatikom, nije teško da vidi da je to upravo isto ono monofizitstvo (a ujedno i monotelitstvo i monoenergizam) sa kojim su se borili Sveti Oci i koje je osuđeno na Vaseljenskim Saborima. Na žalost, malankarski hrišćani su sve do sada privrženi tome. Imao sam priliku da se lično uverim u to, kada sam 2011. godine prilikom posete malankarskog hrama u indijskoj državi Goa čuo od parohijanina da je u Hristu jedna priroda i da mi, pravoslavni, uzalud sledimo Halkidonski Sabor koji je pogrešio.

Na veliku žalost, zbog svojih ekumenističkih i modernističkih stavova otac Andronik ništa nije učinio da bi razvejao makar neke od zabluda malankaraca, iako je, ponavljam, bio toliko poznat i stekao takvo uvažavanje da ga u Indiji pamte sve do danas.

U vezi sa nepriznavanjem Četvrtog Vaseljenskog Sabora od strane malankaraca, otac Andronik je govorio da „u suštini, ovo pitanje je sporedno, iako je neophodno. Glavno je – naša zajednička svest o pripadanju Pravoslavlju, Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Ta svest je kod nas postojala i ranije“ (str. 179).

On nije mogao da razume da upravo takvi lažni stavovi i čine besplodnim njegove dugogodišnje samopožrtvovane napore. Misleno postavivši sebe na mesto malankaraca sa kojima je govorio otac Andronik, ja ne nalazim ni jedan razlog koji bi mogao da ih pokrene da vatreno žele sjedinjenje sa Pravoslavljem: ako mi već, kao što govoriš, imamo istu veru, ako se već nalazimo u istoj Crkvi, ako se već spasavamo, ako se već moliš sa nama i čak nas pričešćuješ – zašto onda da radimo još nešto da bismo se prisajedinili Pravoslavlju? Čemu to? Onda je u pitanju samo prosto sitničavo administrativno pitanje koje se ne ubrajaju u životno važna.

Tema prisajedinjenja Pravoslavlju – pritom ne na polju veroučenja, već upravo u administrativnoj dimenziji – predstavljala je određeni interes za katolikosa i njegovo okruženje. Oni su izjavljivali da žele da se prisajedine Pravoslavlju, ali evo iz kog razloga. U to vreme malankarska crkva bila je podeljena na dve struje. Jedan deo arhijereja je ostao veran Siro-jakovitskom patrijarhu, a druga je 1912. godine proglasila autokefaliju i izabrala svog katolikosa. Ova autokefalija nije bila priznata od jakovitskog patrijarha i katolikos se sa svojim okruženjem nije osećao prijatno pod kritikom episkopa prve struje, koji su ih nazivali raskolnicima i otpadnicima, ukazujući da su se lišili zajednice sa Sirijom. To nije bilo pitanje samo kritike koja nije imala dodira sa realnošću – obe struje su aktivno uzimale pastvu jedna drugoj. U vezi sa tim, kao kontraargument i određenu legalizaciju, struja katolikosa je razmatrala varijantu prisajedinjenja Pravoslavnoj Crkvi. Ovo je bilo isključivo političko pitanje, oni nisu imali nameru da menjaju bilo šta u svojoj veri i crkvenoj praksi.

Otac Andronik je smatrao da je njegov cilj „sjedinjenja crkvi“ ostao nedostižan zbog toga što Pravoslavna Crkva, tobož, nije obraćala dovoljno pažnje željama malankaraca. Nije tako. On sam opisuje da su u različita vremena u periodu tridesetih i četrdesetih godina XX veka, u cilju pregovora sa katolikosom, Indiju posetili episkop hajlarski Dimitrije Voznesenjski, arhiepiskop kamčatski Nestor Anisimov, Sveštenoispovednik Dositej Vasić, mitropolit zagrebački; dodajmo takođe da su u vreme putovanja katolikosa i malankarskih episkopa u Evropu oni bili pozvani da posete Srbiju i da su ih tamo primili na najvišem nivou, da se posebno sa njima susretao i Sveti Nikolaj Velimirović.

Tako da njima jeste poklanjana pažnja, i to na vrlo visokom nivou, postojali su višekratni pregovori, ali je rezultat izostao. Uzrok je u samim malankarcima. Otac Andronik piše da je 1938. godine katolikos „arhiepiskopu Nestoru izjavio da oni žele jedinstvo, ali da sada treba sačekati sa tim delom“ (str. 305). Piše da su i njemu samom dali do znanja da „još nije vreme“ za sjedinjenje.

Uopšte, zaprepašćuje lakomislenost u predstavama oca Andronika o tome kako je neophodno pripremiti „sjedinjenje Crkava“. Opisujući da najveći deo pastve sirijskog jakovitskog patrijarha čine upravo malankarci koji žive u Indiji, i primećujući da je čak na struju katolikosa patrijarh imao određeni uticaj, otac Andronik se uopšte nije zamislio koje mere bi mogao da preduzme jakovitski patrijarh da bi se izborio za tako veliki deo svoje pastve. Jer teško da bi on sedeo skrštenih ruku da je stvar krenula u pravcu ozbiljnih kretanja ka Pravoslavlju. U svojim fantazijama otac Andronik je iz nekog razloga odlučio da bi upravo „Ruska i druge slovenske Crkve trebale da ostvare duhovno i formalno jedinstvo“ sa malankarskom crkvom (str. 168), iako je njegov nadležni arhijerej, mitropolit Evlogije, potpuno tačno primetio da u to vreme – u periodu 1930-40 godina – Ruska Pravoslavna Crkva uopšte nije bila u situaciji da se bavi velikim delima u Indiji.

Malankarska crkva je imala veze i sa monofizitskim antiohijskim patrijarhom. Zar se onda delo obraćanja u Pravoslavlje nije ticalo i pravoslavnog antiohijskog Patrijarha? Međutim, otac Andronik nije čak ni pokušao da se posavetuje sa pravoslavnim hrišćanima iz Antiohijske Crkve. U to vreme je u Indiji postojala parohija Konstantinopoljske Patrijaršije u Kalkuti, gde je služio grčki sveštenik. Međutim, otac Andronik se čak nije potrudio ni da se sretne sa ovim sveštenikom i da sa njim razmotri svoje velike planove za prisajedinjenje malankaraca Pravoslavlju.

Ovi planovi su bili osuđeni na propast čak i da je stvar krenula dalje. Jer, ako prisajedinjenje Pravoslavlju nije pitanje vere, istine, spasenja, već samo pitanje političke prilike, onda će ono biti na slabom temelju; kada se promene prilike, završiće se izlaskom iz Crkve. Takve primere već imamo u dvadesetom veku i u Francuskoj, i u Češkoj, i u Brazilu, gde su određene crkvene organizacije prelazile u Pravoslavlje, a zatim nakon nekog vremena otpadale od njega.

Godine 1949. otac Andronik je napustio Indiju. Nakon sebe nije ostavio ni zajednicu, čak ni jednog jedinog čoveka koji se obratio u Pravoslavlje.

Primer oca Andronika je važan primer koji pokazuje koliko je opasno narušavanje vere. Ono se ne ograničava samo na čovekov um, već utiče na celokupnu njegovu delatnost, tako da se čak i preduzeto dobro delo pokazuje potpuno besplodnim, bez obzira na to što je na planu metoda sve bilo učinjeno pravilno.

Kao poslednji detalj u ovoj povesti potrebno je dodati činjenicu da je o. Andronik imao nastavljača. U pitanju je arhimandrit Lazar (Vud), Englez koji se obratio u Pravoslavlje. U nekom smislu je on bio saborac oca Andronika i nekoliko godina je proživeo zajedno sa njim u skitu u Travankoru, tridesetih godina. Otac Andronik je, kao što sam pominjao, napustio Indiju 1949. godine i već 1952. godine Ruska Zagranična Crkva je u Indiju poslala oca Lazara. On je proveo u Indiji još više vremena – dvadeset godina. Kao i otac Andronik, bio je ekumenista. Isto tako je stavljao akcenat na obraćenje malankaraca u Pravoslavlje. I isto tako se pokazao potpuno bez rezultata, ne samo ne dostigavši određeni cilj, već ne ostavljajući iza sebe čak ni najmanju zajednicu. Tako je misija otaca Andronika i Lazara u Indiji, od 1931. do 1972. godine, završena krahom i postala najneuspešnija u istoriji Pravoslavlja.

 

Spoljašnja misija Pravoslavne Crkve danas

Navešćemo kratak pregled savremenog stanja pravoslavne misije u svetu.

Afrika. Najveće uspehe pravoslavni misionari imaju na afričkom kontinentu. Do danas je ovde izgrađeno više od hiljadu hramova i broj pravoslavnih hrišćana približava se broju od sedam miliona, od kojih ogromnu većinu predstavljaju novoobraćeni starosedeoci. Aktivne su pravoslavne bogoslovije, škole, bolnice, pojavili su se prvi manastiri. Afrika ulazi u oblast kanonske odgovornosti Aleksandrijskog Patrijarha, misijom se pre svega bave Grci, ali podršku pružaju i pravoslavni Amerikanci i Finci. Misija se intenzivno razvija – na primer, samo je u Tanzaniji za poslednjih šest godina 70 000 ljudi primilo Pravoslavlje. Aktivno delovanje se vodi u velikoj većini zemalja, uz izuzetak muslimanskog severa Afrike gde je propoved hrišćanstva ili zabranjena ili veoma ograničena.

Organizovanje misije predstavljalo je često odgovor Pravoslavne Crkve na zahtev samih Afrikanaca. Neke lokalne zajednice su same, kao rezultat religioznog traganja, prilazile Pravoslavlju – tako je bilo u Ugandi, Nigeriji, Gani; negde je prvi propovednik bio Afrikanac koji se obratio za vreme školovanja u Grčkoj – tako je bilo u Zimbabveu, a negde su ljudi prilazili Pravoslavlju kao rezultat natprirodnih događaja – tako je bilo u Beninu, gde je lokalna protestantska zajednica, moleći Boga da joj otkrije kako treba da se naziva Njegova istinska Crkva, dobila u otkrivenju odgovor: „Moja Crkva se zove Pravoslavna Crkva“. Nakon nekoliko godina su pronašli tu Crkvu i prisajedinili se njoj.“[156]

O velikoj sklonosti Afrikanaca Pravoslavlju svedoči i slučaj koji se dogodio na Madagaskaru 1996. godine. Pravoslavni misionar, arhimandrit Nektarije, putovao je, besedio o Pravoslavlju, ali nikoga nije krstio odmah da ne bi bilo nepromišljenih i nezrelih obraćenja. Jednom prilikom je propovedao u selu Ambovondramanesi, a nakon njega su u to mesto stigla dva američka baptistička misionara. Uporno propovedajući, baptisti su u selu proveli tri dana. Na kraju svoje posete, želeli su da organizuju masovno krštenje i obećali su žiteljima sela da će im izgraditi hram, školu i bolnicu. Čuvši to, starešina sela, Fokotani, ustao je i u ime svih stanovnika rekao: „Mogli smo da tražimo da odete još prvog dana kada ste stigli. Međutim, mi smo saslušali ono što ste želeli da nam kažete. Sada, kada ste završili svoje propovedanje, molimo vas da napustite naše selo i nikada se više ne vratite. Nama nisu potrebne vaše crkve, škole i bolnice, jer smo mi pravoslavni hrišćani!“[157] Ovakvu čvrstinu su pokazali, a da pritom još čak nisu ni bili kršteni u Pravoslavlju, a sam o. Nektarije im nije obećao ništa od gorepomenutih materijalnih dobara. Danas je to selo, kao i niz drugih, potpuno pravoslavno.

Govoreći o razlozima posebne raspoloženosti Afrikanaca za Pravoslavlje, često se izdvajaju dva osnovna. Prvi, blizina Pravoslavlja tradicionalnoj afričkoj kulturi i pogledu na svet. Na primer, sveštenik Josif Kvame Labi iz Gane ukazuje na zajednicu Afrikanaca kojima je stran zapadni individualizam i blisko pravoslavno shvatanje crkvenog jedinstva. Kao dodirne tačke on takođe pominje i razvijeno osećanje blizine nevidljivog sveta, tradicije pominjanja umrlih, postove i druge običaje.[158] Kao drugo, Pravoslavlje nikada nije bilo religija ugnjetavača i kolonizatora, naprotiv, u nizu slučajeva Pravoslavna Crkva je čak podržavala pravo lokalnih naroda na postojanje. U nekim zemljama su prvi pravoslavni sveštenici crnci postradali od kolonijalne uprave kao na primer, u Ugandi, gde je sveštenik proveo u zatvoru pet godina jer je organizovao školu za decu na lokalnom jeziku, dok je zakon određivao da se školovanje obavlja jedino na engleskom. Pravoslavni hrišćani nikada nisu dolazili da nešto uzmu Afrikancima, da izvuku neku materijalnu korist, tako da u njihovim odnosima sa starosedelačkim stanovništvom nema crnih stranica u istoriji.

Misionarenju pomaže i činjenica da u njemu aktivno uzimaju učešće monasi iz svetogorskih manastira. Videvši u njihovoj ličnosti ljude koji na delu ispunjavaju, a ne govore samo o Jevanđelju, Afrikanci stiču uvažavanje prema Pravoslavlju. Posebno poznat je postao jeromonah Kozma (Aslanidis) koga nazivaju „apostol Zaira“. Mnogi ljudi su u Kongu (ranije Zair) ubeđeni u njegovu svetost.

Pravoslavna Crkva u misionarskom radu dopušta inkulturaciju – bogosluženja se vrše na starosedelačkim jezicima, za vreme Liturgije se koriste bubnjevi, a odmah nakon službe parohijani plešu, đavo se ne slika kao crn, već crven, širi se poštovanje Prepodobnog Mojsija Murina – drevnog podvižnika koji je bio crnac. Međutim, u svim suštinskim tačkama i vera i praksa afričkih parohija se ne razlikuje od opštepravoslavnih.

Najsnažnije zajednice su u Keniji (gde već ima milion pravoslavnih hrišćana), Tanzaniji, Ugandi, Kongu, Kamerunu i na Madagaskaru, dok u nekim drugim zemljama misionarsko delovanje tek počinje. Veliki deo misionarskog rada nose sveštenici iz starosedelačkog stanovništva. Postoje i određeni problemi – pošto su veliki deo podrške ukazivali hrišćani Grčke i Kipra, sada se zbog ekonomske krize u ovim zemljama pojavila ozbiljna pretnja finansijskom obezbeđenju misije.

Azija. Tradicionalno se pravoslavnom misijom u ovom regionu bavi Ruska Crkva. Međutim, politički potresi u XX veku doneli su suštinske izmene. Samo u Japanu, Pomesna Crkva koju je osnovao istaknuti ruski misionar, Sveti Nikolaj (Kasatkin) uspela je da očuva svoje prejemstvo. Danas je to Autonomna Crkva u okviru Ruske Pravoslavne Crkve, većinu njenih sveštenika i parohijana čine Japanci čije porodice ispovedaju Pravoslavlje već nekoliko pokoljenja. Iako Japanska Pravoslavna Crkva preduzima određene napore u organizaciji propovedi, broj novoobraćenih nije veliki. Umnogome je u pitanju rezultat pada religioznosti u japanskom društvu u celini, što utiče na sve religije koje su prisutne u toj zemlji.

U Koreji su ruski misionari početkom XX veka takođe imali uspešnu misiju. Nakon podele zemlje, na severu je hrišćanstvo skoro nestalo, dok su na jugu Amerikanci prognali 1949. godine poslednjeg rukovodioca Korejske pravoslavne misije. Nekoliko godina kasnije, pravoslavne hrišćane u Južnoj Koreji preuzeli su Grci iz Konstantinopoljske patrijaršije. Pošlo im je za rukom da sačuvaju korejsku pastvu, međutim danas, bez obzira na značajan rast rimokatolika i protestanata, pravoslavna zajednica skoro da ne raste. Po priznanju nekih Korejaca, ovakva situacija je izazvana time što mnogi Grci podrazumevaju samo po sebi da kada Korejanac postaje pravoslavan, on mora postati i Grk a daleko da su svi spremni na tako nešto. Ruski misionari su tu bili mekši i otvoreniji za lokalnu kulturu i mentalitet.

Godine 2006. formirana je parohija i izgrađen Sveto-Trojicki hram u prestonici Severne Koreje. To se dogodilo na inicijativu pokojnog lidera Severne Koreje, Kim Džong Ila. Ovde služe korejski sveštenici u jurisdikciji Ruske Crkve, ali se ni o kakvoj misiji ne može ni govoriti – hram postoji za malobrojne pravoslavne strance koji rade u Severnoj Koreji.

Pravoslavna misija u Mongoliji, koja je prestala da postoji dvadesetih godina prošlog veka, obnovljena je prethodnih godina od strane sveštenika Alekseja Trubača, koji krštava Mongole i predano radi na prevođenju pravoslavne literature na mongolski jezik.

Najteži položaj iz svih starih ruskih misija je u Kineskoj misiji. Ona je imala velike uspehe na kraju XIX i u prvoj polovini XX veka. Čvrstina i iskrenost novoobraćenih se odlično vidi na primeru 222 kineskih mučenika koji su postradali za vreme čuvenog „bokserskog“ ustanka 1900. godine.

Kao što je poznato, krv mučenika predstavlja seme hrišćanstva i nakon pogroma broj pravoslavnih Kineza se mnogo puta povećao. Međutim, komunistički progoni u drugoj polovini XX veka su ozbiljno poljuljali pozicije Pravoslavlja. Do sada u kontinentalnoj Kini živi 15 000 pravoslavnih koji su očuvali veru bez obzira na krajnje teške uslove. Imaju nekoliko hramova (u Urumčiju, Kuldži, Harbinu i Labdarinu) ali ni jednog sveštenika. Napori Ruske Pravoslavne Crkve su u mnogome usredsređeni da se obnovi normalan crkveni život za verujuće u kontinentalnom delu Kine.

Međutim, u drugim delovima kineskog sveta takvih teškoća nema. Parohije i zajednice Ruske Pravoslavne Crkve slobodno deluju u Hong Kongu, Tajvanu i Singapuru, u tim mestima se nalaze i parohije Konstantinopoljske patrijaršije.

Posebno treba izdvojiti misiju arhimandrita Olega (Čerepanina) na Tajlandu. Za petnaest godina uspeo je da podigne šest hramova i manastir na Tajlandu, pripremi prvog sveštenika Tajlanđanina za rukopoloženje, organizuje prevod pravoslavne literature i filmova na tajlandski jezik. Otac Oleg govori da „Tajlanđanima ne možeš dati dva, tri ili čak dvadeset tri časa svog vremena i da ostaviš nešto za sebe. Njima je potrebno dati sve, dati svoju ljubav i srce. Tada ćete saznati šta je Tajland i ko su Tajlanđani… Kada su prvog Tajlanđanina kog sam krstio pitali u Odeljenju za pitanja religije: Zašto baš Pravoslavna Crkva? Postoje rimokatolici, postoje protestanti. On je odgovorio: ‘U rimokatoličkoj crkvi pevaju, kod protestanata plešu, a mole se samo kod pravoslavnih.’ Treba takođe istaći i unutrašnju težnju Tajlanđana prema svemu što je autentično, prema izvoru. Zato ako Tajlanđanin svesno donese odluku da primi hrišćanstvo i pritom odsustvuje korist, sa velikom sigurnošću se može reći: ako bude čuo za Pravoslavlje, doći će u Pravoslavnu Crkvu. Nisu slučajno prilikom registracije zajednice kršteni Tajlanđani odlučili da reč „pravoslavna“ prevedu kao „den-deem“ što označava „istinska, neizmenjiva, autentična, prava“.[159] Poslednjih godina otac Oleg je proširio misionarsku delatnost i na susedne zemlje – Laos i Kambodžu. U sve tri zemlje pravoslavna propoved se čula prvi put u istoriji upravo sada.

Grčki misionari najuspešniju misiju „klasičnog tipa“ u Aziji imaju u Indiji. Uspešna propoved grčkog sveštenika Atanasija i njegovih naslednika osamdesetih godina XX veka  u Kalkuti dovela je do obraćenja pet hiljada Bengalaca u Pravoslavlje, formirane su parohije, izgrađeni hramovi, rukopoloženi sveštenici iz starosedelačkog stanovništva. Među krštenima ima čak i bramana. Kasnije su indijske vlasti prestale da daju vize grčkim sveštenicima-misionarima i to je otežalo razvoj misije, iako je nije prekinulo.

Za razliku od „klasičnog tipa“ misije koji pretpostavlja dolazak u zemlju misionara – stranca, poslednjih godina su se neke misije u Aziji formirale po novom tipu. To znači da je inicijativa krenula od lokalnih žitelja koji su se samostalno uverili u istinu Pravoslavlja i sami molili Pravoslavnu Crkvu da ih primi pod svoje okrilje. Na taj način su se formirale misije u Indoneziji, Pakistanu, na Filipinima, Indiji – u državama Maharaštra i Karnataka, gde od 2012. godine postoje zajednice novoobraćenih Indijaca u okrilju Ruske Crkve.

U misijama novog tipa lokalni stanovnici sami propovedaju i uređuju crkveni život, a pravoslavni Grci ili Rusi im samo pomažu. Iako broj obraćenih ovde nije toliko veliki kao u Africi, upravo zemlje Azije danas postaju region gde se pravoslavna misija sve intenzivnije razvija.

Na Bliskom Istoku, koji predstavlja kanonsku teritoriju Antiohijske i Jerusalimske Crkve, zbog činjenice da u nju ulaze pre svega muslimanske zemlje (kao i Izrael i Liban) u kojima je zabranjena ili veoma ograničena hrišćanska propoved, organizovane misije nema, iako postoje individualna obraćenja, kako muslimana tako i Jevreja. Takvi slučajevi, po pravilu, ostaju u najstrožoj tajni; često muslimani koji žele da prime Pravoslavlje moraju da putuju u druge zemlje da bi tamo dobili Krštenje. U centralnoj Aziji i Zakavkazju postoje eparhije Ruske Pravoslavne Crkve, ali organizovane misije među lokalnim stanovništvom tu takođe nema.

U Severnoj Americi se pravoslavna misija vodi prilično aktivno. To se posebno odnosi na SAD, u manjoj meri na Kanadu i u još manjoj meri na Meksiko. Neka istraživanja ukazuju na to da je Pravoslavlje u SAD  veroispovedanje sa najvećim rastom, nisu retki slučajevi kada se obraćaju čitave zajednice, zajedno sa svojim sveštenicima i pastorima, a ponekad i episkopima.

U Centralnoj Americi Pravoslavlje aktivno jača svoje pozicije upravo danas. Pravoslavni hramovi su se pojavili na Haitiju, Kubi, Bahamima, u Belizeu, Dominikanskoj Republici, Kostariki i drugim državama. Najsnažniji događaj dogodio se u Gvatemali gde se pre pet godina Pravoslavlju prisajedinila denominacija sa oko 170 000 ljudi.

U Južnoj Americi pravoslavna misija skoro i da ne postoji. Iako u nekim zemljama, pre svega u Argentini i Brazilu, živi veliki broj iseljenika iz pravoslavnih naroda i postoje eparhije različitih Pomesnih Crkava, njihovi osnovni napori usmereni su na duhovnu brigu o pastvi. Samo u Čileu deluju parohije koje sačinjavaju lokalni stanovnici. Pritom postoje osnove za mišljenje da kada bi kanonske Pravoslavne Pomesne Crkve vodile organizovanu i pravu misiju u Južnoj Americi ona bi takođe imala uspeh.

U Australiji žive velike dijaspore iseljenika iz pravoslavnih naroda, postoje eparhije, hramovi, manastiri, školske ustanove, itd. Neki sveštenici se trude da misionare, ali je njihov broj mali i za sada uspesi nisu značajni. Kao osnovnu prepreku misionarskom radu mnogi ističu odsustvo ozbiljnog interesovanja za religiozni život u australijskom društvu u celini. Ipak, pravoslavna misija ovde postoji i čak obuhvata i australijske Aboridžine, kojima propoveda sveštenik Ruske Zagranične Crkve, otac Serafim Slejd.

Na Novom Zelandu Pravoslavlje predstavlja konfesiju sa najdinamičnijem razvojem – poslednjih godina se broj pravoslavnih hrišćana u zemlji utrostručio, ali je to pre svega na račun iseljenika a ne kao rezultat misionarskog rada. Međutim, ima i obraćenika, kako među belim stanovništvom, tako i među starosedeocima – Maorima.

U Okeaniji je pravoslavna misija počela tek u XXI veku. Na Fidžiju uspešno rade grčki misionari, a na ostrvu Tonga se trudi misionar Ruske Zagranične Crkve. U oba slučaja lokalno stanovništvo se veoma živo odaziva na propoved, međutim, Pravoslavlje ovde čini tek prve korake.

Što se tiče Zapadne Evrope, najznačajniji rezultati su bili u Češkoj gde je, nakon raspada Austro-ugarske monarhije i sticanja slobode, veliki deo verujućih napustio rimokatoličku crkvu u potrazi za istinskim crkvenim identitetom. Ova potraga je dovela do obraćanja mnogih Čeha u Pravoslavlje. Ovom procesu je pomogla Srpska Pravoslavna Crkva u licu Sveštenoispovednika Dositeja (Vasića). Veliku ulogu u uspostavljanju buduće Pomesne Pravoslavne Crkve Češke i Slovačke imao je Sveštenomučenik Gorazd (Pavlik) koga su fašisti ubili 1942. godine. Sličan pokret, iako manjih razmera, postojao je i u Austriji i takođe je doveo do stvaranja potpuno austrijske pravoslavne zajednice u zemlji.

Određeni broj starosedelaca koji su primili Pravoslavlje postoji u parohijama skoro svih zapadnoevropskih zemalja. U Francuskoj i Italiji su se događali prelasci čitavih zajednica u Pravoslavlje; u Poljskoj, Belgiji i Francuskoj se dešavalo da čitav manastir pređe iz rimokatolicizma u Pravoslavlje. Mnogi novoobraćeni govore da doživljavaju svoj prelazak u Pravoslavlje kao povratak istinitoj veri kojoj su pripadali njihovi daleki preci i koja potiče od Apostola. U vezi sa tim poslednjih decenija u Pravoslavnoj Crkvi se veoma raširilo poštovanje drevnih zapadnoevropskih Svetitelja, ne samo među novoobraćenim Evropljanima, već i među mnogim predstavnicima tradicionalno pravoslavnih naroda.

Za mnoge je put ka Pravoslavlju počinjao sa dubokim ličnim doživljajem lepote vizantijske Liturgije. Od druge polovine XX veka pravoslavna literatura je počela da se prevodi i izdaje na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, u manjoj meri na ostalim jezicima. Postale su popularne ikone, pravoslavne pesme. Za nekoga je to takođe predstavljalo vrata u svet Pravoslavlja. Međutim, u svakom slučaju se govori o ličnoj duhovnoj potrazi čoveka, a ne o rezultatu nekog organizovanog i usmerenog misionarskog rada od strane pravoslavnih.

Danas se u mnogim zapadnoevropskim pravoslavnim parohijama već niko ne iznenađuje kada vidi starosedeoce, ne samo među aktivnim parohijanima, već i među sveštenicima.

Ipak, razmere ovog procesa ne treba preuveličavati. U savremenim tendencijama zapadnog društva koje sve više udaljuje Evropljane od hrišćanstva, samo je za retke pojedince, koji se protive ovim tendencijama i traže živu vezu sa Bogom, aktuelno poznanstvo sa Pravoslavljem. Zbog svoje usmerenosti na ozbiljan duhovni život sa asketizmom i samopožrtvovanjem kao i smirenjem sopstvenog uma, Pravoslavlje sigurno ne može postati masovna religija Zapada.

[1] Pismo 133. Citat iz: Ivanov S.A. Vizantijsko misionarstvo, Moskva, 2003, str.188

[2] Slova, 1,184.

[3]Sveti Jovan Zlatoust, Pismo 41.

[4]Sveti Inokentije Moskovski, „Pouke svešteniku određenom za obraćanje nevernih i rukovođenje obraćenih u hrišćanskoj veri“, „Crkveno-istorijski vesnik“, br. 8, 2001, str. 25.

[5]Prepodobni Jefrem Sirijac, „Blaženstva“ (u 55 glava), 40. 44.

[6]Sveti Nikolaj Japanski, „Dnevnici“, tom 2, Sankt-Peterburg, 2004, str. 113.

[7]Sveti Nikolaj Japanski, „Očigledna je Božija volja da prosveti Japan“, Moskva, 2009, str. 263.

[8]Sveštenik Danilo Sisojev, „Instrukcije za lovce ljudi“, Moskva, 2010, str. 13.

[9]Sveti Jovan Zlatoust, „O učenju i poukama, slovo 6“. // Dela, tom 12, drugi deo, Sankt Peterburg, str. 147

[10] Pismo 106. Citat po: Ivanov. S.A. Navedeno delo,str. 182.

[11] Arhim. Makarije (Gluharev). Misli o sredstvima za uspešnije širenje hrišćanske vere među Jevrejima, muslimanima i neznabošcima u ruskoj državi // Svetlost Hristova prosvećuje sve. Novosibirsk, 2000, str. 164-168.

[12] Reči i besede u vezi sa delom misije Makarija, mitropolita moskovskog i kolomenskog, Sergijev Posad, 1914, str. 217.

[13]Sveti Jovan Zlatousti, „Besede na Knjigu Dela apostolskih“, 20.4.

[14]Sveštenomučenik Vasilije Kinešemski, „Besede na Jevanđelje po Marku“, Moskva, 2010. str. 141.

[15] O ovoj ideji Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio da se „čovek koji priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista odriče Hrista i možda i nevoljno, upada u teški greh bogohulstva“ (Pismo 28. // Sabrana dela, Moskva, 1995, tom 4., str. 479)

[16] Pisma, str. 258-259.

[17] Arhimandrit Makarije (Gluharev). Misli… str. 283.

[18]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 270.

[19]Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski), Misionarska godina u Japanu // Sabrana dela, knj. 1, Tver, 2004. str. 273.

[20] Tamo, str. 301.

[21] Ivanov S.A., Navedeno delo, str. 268.

[22] Ivanov S.A., Navedeno delo, str. 145.

[23] Dnevnici, T. 3. Sankt-Peterburg, 2004, str. 320.

[24]Sveti Grigorije Palama, Pismo svojoj Crkvi, // Iguman Jovan (Ekonomcev), Pravoslavlje, Vizantija, Rusija, Moskva, 1992, str. 223

[25]Ivanov. S. A., Ukazano delo, str. 251

[26] http://www.patriarchia.ru/db/text/3453393.html

[27]Sveti Ilarion (Trojicki), O životu u Crkvi.

[28]http://stavroskrest.ru/content/missionerskiй-dnevnik/

[29]http://vk.com/wall-31607700_99983

[30] Slova i besede, str. 209.

[31] Arhimandrit Makarije, Misli… str. 175

[32] Slova i besede, str.  170-171.

[33] Slova i besede, str. 225-226.

[34] Sveti Jovan Zlatoust, Pismo 38.

[35]Sveti Nikolaj Srpski, Misionarska pisma, 4. pismo. // Sabrana dela.

[36]Ivanov S. A. Navedeno delo, str. 67.

[37] Ivanov S. A., Navedeno delo, str. 205.

[38]Sveti Teofan Zatvornik, Pisma, 7.1081.

[39]Sveti Teofan Zatvornik, Pisma, 7.1085.

[40]Sveti Teofan Zatvornik, Pisma, 1.86.

[41] Ivanov, S. A. Navedeno delo, str. 59.

[42] Ivanov, S. A. Navedeno delo, str. 309.

[43] Sm.: Rossi Taibbi G. Vita di sant’Elia il Giovane. Palermo, 1962.

[44] Ivanov, S. A. Navedeno delo, str. 161.

[45]Sveti Jovan Zlatoust, Besede na Jevanđelje po Mateju, 46.

[46]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 1, str. 97.

[47]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 281.

[48]Prepodobni Varsonufije Veliki i Jovan Prorok, Rukovođenje u duhovnom životu u pitanjima i odgovorima, Moskva. 2001, str. 289.

[49] Prepodobni Maksim Ispovednik, Glave o ljubavi, 3.58., Moskva 2013. str. 105.

[50] Sveti Vasilije Veliki, Naravstvena pravila, 70.3.

[51] Poslanica Magnežanima, 7 // Rani Oci Crkve, Brisel, 1988. str. 113.

[52] Poslanica Smirnjanima, 8-9, Ukazano delo, str. 137.

[53] Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk), U zaštitu hrišćanske vere, // „Pravoslavni Reutov“, br. 2(4), 2004. str. 67.

[54]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 78.

[55]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 262.

[56]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 263.

[57] Detaljnije o tome u knjizi: Dacišen V. G. Istorija Ruske Duhovne Misije u Kini, Hong Kong, 2010.

[58]Ivanov S. A., Ukazano delo, str. 287-288.

[59]Epifanije Premudri, Slovo o žitiju i učenju Svetog oca našeg Stefana, episkopa u Permu // http://lib.pushkinskijdom.ru/Default.aspx?tabid=10091.

[60]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 282.

[61] Pismo 135. Citat po Ivanov S. A. Ukazano delo, str. 185.

[62]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 17, str. 30.

[63]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 3, str. 835.

[64]Ivanov S. A. Navedeno delo, str.165.

[65]Mitropolit Atanasije limasolski, Glad za Bogom, str. 9.

[66]Arhimandrit Joakim Par, Naše krštenje obavezuje svakoga od nas da bude misionar // Pravoslavlje, izdanje 1, Moskva 2013. str. 328, 335-336.

[67]Sveti Jovan Kronštatski, Moj život u Hristu, deo 1.4.

[68]Arhimandrit Joakim Par, Ukazano delo, str. 327.

[69]Prepodobni Justin Popović, Unutrašnja misija naše Crkve.

[70]Zoitakis A. Jefrem Filotejski – Apostol Amerike // http://www.svedokverni.org/starac-jefrem-filotejski-apostol-amerike-atanasije-zoitakis/

[71]Sveti Ignjatije Brjančaninov, Pisma rođacima i drugovima, 464.

[72]Protojerej Jovan Vostorgov, Ogledi iz spoljašnje misije, Moskva, 1917. str. 42.

[73]Ivanov S.A. Ukazano delo, str. 168.

[74]Sveti Makarije (Nevski), Slova i besede, str. 214.

[75]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 1, str. 24.

[76]Sveti Makarije (Nevski), Slova i besede, str. 211.

[77] Naravstvena pravila, 70.27.

[78]Arhimandrit Makarije, Misli… str. 287.

[79]Sveti Teofan Zatvornik, Misli za svaki dan u godini, Moskva, 1997., str. 229.

[80] Isto.

[81]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 2-3, str. 24.

[82] Naravstvena pravila, 7025.

[83]Prepodobni Isaak Sirin, Podvižnička slova, Moskva, 1993. str. 306, 430.

[84] Sv, Grigorije Bogosov, Beseda 41.

[85]Arhimandrit Sofronije (Saharov), Starac Siluan, str. 84.

[86]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 5. str. 25.

[87]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 35, str. 39.

[88]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 2, str. 293.

[89]Ivanov S. A. Navedeno delo, str. 203.

[90]Sveti Makarije Nevski, Slova i besede, str. 212.

[91]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 4, str. 846.

[92]Sveti Makarije (Nevski), Slova ibesede, str. 181-182.

[93]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 206.

[94]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 119.

[95]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 2, str. 323.

[96] „Pripadam Vam. Žitije igumanije Spaso-Borodinskog manastira Marije (Tučkove). Pisma Svetog Filareta Moskovskog njoj“, Moskva 2003., str. 117.

[97]Sveštenomučenik Vasilije Kinešemski, Besede na Jevanđelje po Marku, str. 178.

[98] Naravstvena pravila, 70.26

[99]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 29. str. 36.

[100]Episkop Hrisant (Šetkovski), Od Seula do Vladivostoka, Moskva 2012., str. 179-180.

[101]Sveti Inokentije Moskovski, Pouke, 34. str. 38.

[102] Ali ako misionar bude razgovarao sa pravoslavnim hrišćaninom koji je u iskušenju da pređe u drugu religiju, onda je u tom slučaju direktna kritika te religije od strane misionara ne samo umesna, već i neophodna.

[103]Sveti Justin Mučenik, Sabrana dela, Moskva, 1995. str. 268.

[104]Ivanov S.A. Navedeno delo, str. 186.

[105]Sveštenik Danilo Sisojev, Navedeno delo, str. 45.

[106]Sveti Teofan Zatvornik, Put ka spasenju, 2.4.

[107] Tamo.

[108] O tome kako u praksi to utiče na plodotvornost misionarskog truda pročitaj tekst u prilogu „O jednom neuspešnom misionaru“.

[109] Žitija Novomučenika i Ispovednika ruskih 20. veka, Januar, Tver, 2008. str. 418.

[110]Mitropolit Ilarion (Alfejev), Život i učenje Sv. Grigorija Bogoslova, Moskva, 1998. str. 182.

[111]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 5, str. 39.

[112] Naravstvena pravila, 70.34.

[113]Sveštenik Danilo Sisojev, Navedeno delo, str. 14.

[114]Sveštenomučenik Aleksandar (Miropoljski). Nekoliko reči o besedama sa staroobrednicima i sektađima // Ekaterinburske eparhijalne novosti, br. 35, 1912, str. 820.

[115]Mitropolit Atanasije limasolski, Glad za Bogom, Moskva, 2011. str. 5, 17-18.

[116]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 4, str. 586.

[117]Protojerej Jovan (Vostorgov), Sabrana dela, tom 4. Moskva, 1916. str. 72.

[118]Ivanov S. A. Navedeno delo, str. 243.

[119] O tome govori i Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki): „Naša protivsektaška polemika se pretvorila u nekakav sport sjedinjen sa zloupotrebom reči Svetog Pisma. Polemika sa ljudima iz sekti često predstavlja samo nekakvo gađanje tekstovima pri čemu i sektaši i misionari zajedno sa njima, jednako staju na lažno i besplodno tle. Spor „iz Pisma“ je još u drugom veku bio priznat ne samo za beskoristan, već čak i za štetan. [Umesto toga, neophodno je] dati bogoslovsku ocenu samom necrkvenom shvatanju hrišćanstva“. Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki), O životu u Crkvi.

[120] Sveštenik Jovan Vostorgov, Narodno-katehizatorski kursevi. Iskustvo rukovodnih uputstava. Moskva. 1911. str. 14.

[121]Ivanov. S. A. Ukazano delo, str. 314.

[122]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 5, str. 100.

[123]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 2, str. 85.

[124]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 3, str. 443.

[125]Prepodobni Siluan Atonski, Dela, 3.6.

[126]Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). O borbi sa neverjem i razvratom // Propovedi. Međutim, ne treba upadati u drugu krajnost, smatrajući: „Moje delo je da prosto posvedočim istinu, a kako to radim i da li su ljudi spremni da me čuju – to se mene ne tiče.“ Ako se misionar mnogo vremena trudi u delu propovedi, posvećujući tome mnogo vremena i ostaje bez ploda – to je onda ozbiljan povod da se zamisli da li ima grešaka u načinu na koji propoveda.

[127] Tamo.

[128]Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). U zaštitu hrišćanske vere, str. 67.

[129]Arhimandrit Makarije. Misli… str. 257.

[130] Izveštaj misionara sveštenika Arkadija Garjaeva // Ekaterinburške eparhijalne novosti, br. 11, 1911, str. 278.

[131] Poslanica Prepodobnog Teodosija o vere varjažskoj // Pravoslavni sagovornik. Kazanj, 1865, deo 2, str. 327.

[132]Sveštenomučenik Vasilije Kinešemski, Ukazano delo, str. 244.

[133]Sveti Makarije Nevski, Slova i besede, str. 198-199.

[134]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 1, str. 135, 143, 170.

[135]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 127.

[136]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 141.

[137]Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 253.

[138]Arhimandrit Makarije. Misli… str. 188.

[139]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici. tom 4. str. 786.

[140]Prepodobni Amvrosije Optinski. Odgovor onima koji su blagonakloni prema Latinskoj crkvi.

[141]Sveti Nikolaj Srpski, Indijska pisma, Saratov, 2004. str. 84.

[142] Tamo. str. 164.

[143]Sveti Andronik (Nikoljski). Godina u Japanu, str. 245.

[144] Tamo, str. 259.

[145]Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). U zaštitu hrišćanske vere, str. 71.

[146]Prot. Jovan (Vostorgov). Sabrana dela, tom 4. Moskva, 1916. str. 208.

[147]Arhimandrit Makarije, Misli… str. 182.

[148]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici. tom 3, str. 275.

[149]Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici. tom 4, str. 574.

[150]Mitropolit Makarije (Nevski), Slova i besede, str. 191.

[151] Izveštaj caru o uzrocima žalosnog položaja Pravoslavne Crkve u Rusiji.

[152]Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). U zaštitu hrišćanske vere, str. 90.

[153]Sveštenomučenik Onufrije (Gagaljuk). O borbi sa neverjem i razvratom // Propovedi.

[154]Andronik (Elpidinski), arhimandrit. Osamnaest godina u Indiji. Moskva.: Sretenjski manastir, 2012. S. 21. Na dalje se svi citati navode po ovom izdanju.

[155] Vidi citate o ovome u poglavlju „Motivacija misionara“

[156]http://www.pravoslavie.ru/put/4223.htm

[157]http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/40217.htm

[158]http://religioscope.info/article_242.shtml

[159]http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/40217.htm