NASLOVNA » PROTESTANTIZAM » Protestantizam (transkript radio emisije iz serijala ‘Apologet’ na radiju Radonjež) – Sveštenik Georgije Maksimov

Protestantizam (transkript radio emisije iz serijala ‘Apologet’ na radiju Radonjež) – Sveštenik Georgije Maksimov

Protestantsko učenje ‘Sola Scriptura‘, istorija nastanka. Sveto Pismo kao izvor za princip ‘samo Sveto Pismo’? predanje u životu Apostolske Crkve. Učenje Apostola Pavla. Protestantski argumenti. Ljudsko predanje i Predanje Božije. Šta je postojalo pre – Predanje ili Pismo?

Ovog puta ćemo razgovarati o protestantizmu i pošto je u pitanju opširna tema, želeo bih da počnem sa temom Predanja Crkve. Svaki čovek koji je imao prilike da razgovara sa jednim ili drugim predstavnikom protestantskih denominacija, a njih ima jako mnogo, zna da za njih veliki značaj ima svedočanstvo iz Svetog Pisma. Za protestante, Biblija, kako oni govore, predstavlja jedini izvor učenja, to jest, najraniji osnivači protestantizma su objavili ovaj princip, na latinskom ‘Sola Scriptura’, u prevodu ‘samo Pismo’. U suštini ovaj princip označava da jedino tekst Starog i Novog Zaveta oni priznaju za pouzdani izvor učenja o veri, moralnog i bogoslovskog učenja. Sledi da protestanti odbacuju autoritet Svetog Predanja Crkve.

Pre svega treba shvatiti odakle se pojavilo ovo učenje. Ono je povezano sa istorijom pojave protestantizma. Kao što znamo, sredinom 11. veka se dogodilo otpadanje rimske crkve od Istočne, Pravoslavne Crkve. Jedan od razloga zašto ovo otpadanje nije moglo da se zaleči je i taj što se na Zapadu pojavilo lažno učenje koje već nije bilo moguće trpeti u Crkvi, učenje da je papa glava Crkve, o primatu pape, učenje o filiokve, da Duh Sveti ishodi od Oca i od Sina. Tu su i neka druga učenja i prakse rimske crkve. Nakon otpadanja Rima od Istočne Crkve, dalji istorijski razvoj ove crkve doveo je do određene krize koja je već u 16. veku izazvala odvajanje prilično velikog broja verujućih koji su počeli da sebe nazivaju protestantima. Oni su protestovali protiv različitih zloupotreba u rimokatoličkoj crkvi, protiv onoga što im se činilo iskrivljenjem vere. Međutim, u to vreme rimska crkva je već formirala svoje sopstvene autoritete u okviru svog sopstvenog predanja. To jest, ono što je bilo jedinstveno, drevno hrišćansko Predanje im nije predstavljalo autoritet, već ono što se formiralo nakon odvajanja od Istočne Crkve. Za ove protestante je bilo jako teško da obrazlože svoje teze predanjima rimokatoličke crkve. Zato su odlučili da potpuno odseku pojam o Predanju u principu, oni su ga ukinuli. Rekli su da im je dovoljno samo Pismo. I bez obzira na to što postoji istorijsko poreklo svemu tome u njihovoj polemici sa rimokatolicizmom, i na našem tlu oni isto tako ne prihvataju Predanje Pravoslavne Crkve.

Njihova pozicija, bez obzira na to što je iznose sa velikom samouverenošću, prilično je ranjiva jer u samom tekstu Svetog Pisma nema osnove za princip ‘samo Pismo’. Nigde u Svetom Pismu se ne govori da je Biblija jedini izvor Istine. Često nas oni pitaju: ‘Pokažite nam gde se o tome govori u Bibliji?’, a isto pitanje se može postaviti i njima: ‘A gde se u Bibliji govori da princip ‘samo Pismo’ mora da bude neophodan za hrišćane?’ Neki protestanti se pozivaju na završne reči knjige Otkrivenja Jovanovog, 22:18-19 gde Apostol Jovan govori da onaj ko doda bili šta proroštvu te knjige biće kažnjen od Boga. Same ove reči pokazuju da je u pitanju nategnuto tumačenje jer Apostol govori o proroštvu „što je napisano u knjizi ovoj“ (22:19), to jest, u knjizi Otkrivenja, on ne govori o Bibliji u celini. Sem toga, u ranom periodu hrišćanstva, u vreme Apostola ove Novog Zaveta uopšte nije bilo. On se stvarao postepeno, javljale su se jedne ili druge knjige Pisma i one su onda već postepeno, zbog sile Predanja, čuvane, poštovale na jednim ili drugim mestima. Međutim, prvih decenija nije bilo formiranog kanona teksta Svetog Pisma, a Crkva je postojala, Crkva koja je živela Predanjem kako o tome direktno govori kod Apostola. Apostol Pavle: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“  (2 Sol. 2:15). „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadohJer ja primih od Gospoda što vam i predadoh“ (1 Kor. 11:2, 23). Ove reči protestanti više vole da ne primećuju.

U slučaju razgovora o Predanju, oni umesto ovoga pominju samo dva stiha: Mt. 15:6, tamo gde Gospod prekoreva fariseje koji su svojim izmišljenim predanjima ukidali zapovest Božiju; Kol. 2:8 gde Apostol piše negativno o onima koji upadaju u prazne obmane po predanju ljudskom, a ne po Hristu. Nije teško primetiti da se u oba ova stiha govori o predanju ljudskom, predanju lažnom, a ne o Predanju Božijem, Svetom Predanju.

To su različite stvari jer su i naši Sveti Apostoli isto tako govorili o realnosti Svetog Predanja, o onom Predanju zbog koga Apostol Pavle hvali one koji ga se drže. To Sveto Predanje koje se jasno pominje u Bibliji, protestanti se trude da ignorišu. Trude se da ignorišu i činjenicu da je na početku Biblija bila pisani deo Predanja Crkve. I Biblija je bila formirana kao kanon na Saborima Pravoslavne Crkve upravo na osnovu saglasnosti jednih ili drugih knjiga Predanju Crkve, na osnovu toga koje su se knjige u Predanju Crkve smatrale autentičnim. Dakle, Sveto Predanje prethodi Svetom Pismu. Bez Svetog Pisma Novog Zaveta Crkva u vreme Apostola je živela, razvijala se i to u tolikoj meri sa uspehom da i sami protestanti smatraju za obrazac.

 

Činjenica ljudskog predanja u protestantizmu. Istorijski primeri koji pokazuju na koji način Predanje postoji u Pravoslavnoj Crkvi – Sveti Irinej Lionski, Kliment Aleksandrijski, Sveti Papije Jerapoljski. Sveti Apostol Petar o protestantskom principu ‘Sola Scriptura‘.

Treba reći da sami protestanti stvaraju svoja sopstvena predanja. Iako zvanično imaju učenje ‘samo Pismo’, naglašavanje da je ‘kod nas sve isključivo po Bibliji’, međutim, i bivši protestanti koji su se obratili u Pravoslavlje takođe to potvrđuju, svako od njih ima svoje sopstveno ljudsko predanje koje prekoreva Apostol Pavle. Zato što predanje u određenom smislu označava ‘predaju određenog tumačenja Svetog Pisma’. Ako krenemo kod baptista, zatim kod metodista, zatim kod adventista sedmoga dana, kod luterana i sve njih budemo pitali na koji način oni shvataju jednu ili drugu tačku hrišćanskog učenja, oni će nam iznositi različite prilaze koje odlikuje svaku od ovih denominacija. Naravno, svako od njih će navoditi reči Svetog Pisma, ali to zašto je neophodno shvatati upravo onako kako oni sami shvataju, a ne kao neki drugi protestanti – oni nisu u stanju da objasne ni na koji drugi način osim jedino činjenicom da prate predanje koje se formiralo u njihovoj protestantskoj zajednici. Međutim, to predanje, predanje svake protestantske sekte, koja se pojavilao čak i relativno nedavno ipak se formira i zato ljudi koji nisu saglasni sa tim se odvajaju i organizuju svoje sopstvene denominacije, svoju novu crkvu. Ovaj proces se u protestantizmu odvija sve vreme njihovog postojanja. Međutim, upravo oni imaju to ljudsko predanje koje odbacuje Apostol, jer to predanje ne ide dalje od života osnivača te konkretne denominacije, njihovo predanje ima izvor u njima.

Predanje Pravoslavne Crkve ima za izvor ono što su govorili sami Apostoli. Jer su sami Apostoli predali svojim učenicima, učenici su predali svojim učenicima itd., kao lanac sve do našeg vremena. Da ovo ne bi zvučalo prosto samo kao gole reči sa moje strane, dozvolio bih sebi da citiram neke misli Svetitelja koji se poštuju u Pravoslavnoj Crkvi, kao i neke od drevnih autora. Eto, na primer, krajem drugog veka, Sveti Irinej episkop Liona, piše sledeće reči kojima izobličava jednog od jeretika i govori da ‘to učenje ti nisu predali prezviteri koji su bili pre nas, koji su opštili sa samim Apostolima. Ja sam još bio dete kada sam bio u donjoj Aziji, kod Polikarpa’, misli se na Svetog Polikarpa Smirnskog, ‘ondašnje pamtim bolje nego ovo nedavno, jer ono što smo naučili u detinjstvu ojačava zajedno sa dušom i ukorenjuje se u njoj. Tako bih mogao čak da opišem i mesto gde je sedeo i razgovarao blaženi Polikarp. Mogu da oslikam njegov hod, način života i spoljašnji izgled, njegove besede sa narodom, kako je govorio o svom opštenju sa Apostolom Jovanom i sa drugima koji su videli Gospoda’. Sveti Polikarp, učitelj Svetog Irineja je zatekao one koji su videli lično Gospoda Isusa Hrista i od Njega lično primili učenje. Nastavljam sa citatom: ‘Pamtim kako je Sveti Polikarp podsećao na njihove reči i pričao šta je slušao od njih o Gospodu, Njegovim čudima i učenju. Sve što je slušao od očevidaca Slova, on je govorio saglasno sa Pismom. Po Božijoj milosti prema meni, još tada sam pažljivo slušao Polikarpa i zapisivao njegove reči ne na papiru, već u svom srcu, i po milosti Bižijoj uvek ih čuvam svežim u svom sećanju’. Zato kada se obraćamo knjigama koje je napisao Sveti Irinej Lionski, vidimo u njima isto ono učenje koje je došlo do njega samo kroz jedno pokoljenje, kroz jednu kariku lanca od onih koji su neposredno videli i čuli Gospoda Isusa Hrista. Ko od osnivača protestantskih crkava može da se pohvali time? Ko može da govori to isto?

Približno u vreme sa Svetim Irinejem Lionskim, na drugom kraju tadašnjeg rimskog carstva Kliment Aleksandrijski je pisao: ‘Ono što sam napisao nije izmišljotina, niti je hvala. U pitanju je sećanje na drevnost, lek protiv zaborava, prosti nacrt najboljih misli koje ispunjuju zadivljujuće svetle i žive reči blaženih ljudi koje sam imao čast da slušam. Oni su sačuvali istinsko Predanje i blaženo učenje koje su direktno, kao sin od oca, primili od Svetih Apostola Petra, Jakova, Jovana i Pavla. Po Božijoj volji, ono je došlo i do nas, pavši u našu dušu kao seme koje su posejali prethodnici i Apostoli.’ Dakle, još jedan poznati drevni hrišćanski autor svedoči o tome da je specijalno sabirao sve ono što su mu govorili oni hrišćani koji su videli same Apostole.

Evo reči još jednog Svetitelja, Svetog Papije Jerapoljskog koji je živeo pre Svetog Irineja i Klimenta, sredinom drugog veka. Evo šta on piše: ‘Neću da propustim da ti kažem ono što sam dobro naučio od Staraca i što sam dobro zapamtio, prisajedinivši objašnjenje za potvrdu istine. Ako bih sreo nekoga ko je opštio sa Starcima, ja sam ga pitao o njihovom učenju, na primer, šta je govorio Andrej, šta Petar, šta Filip, šta Toma, šta Jakov, šta Jovan ili Matej ili bilo ko od učenika Gospodnjih. Smatrao sam da mi pisana znanja neće doneti toliko koristi koliko živi i večni glas’. To govori Sveti Papije. Taj živi i večni glas i jeste Sveto Predanje Pravoslavne Crkve.

Možemo se ovde prisetiti i onoga što Apostol Jovan piše u svojoj Drugoj poslanici: „Imao bih mnogo da vam pišem, ali ne htjedoh na hartiji i mastilom, nego se nadam da ću vam doći i usmeno vam govoriti, da radost naša bude potpuna“ (2 Jn. 1:12). Kod nas pravoslavnih ova radost je potpuna jer u Predanju slušamo taj živi i večni glas Apostola, od usta do usta. Na žalost, toga su lišeni protestanti, jer ne samo ovi Svetitelji koje sam pomenuo, već i drugi, na primer, Sveti Kliment Rimski je lično susretao Apostole i učenje koje on izlaže je neposredno apostolsko učenje. Sveti Ignjatije Bogonosac koji je živeo u prvom i postradao početkom drugog veka. Oni su videli i slušali lično Apostole. Sveti Polikarp Smirnski koga pominje Sveti Irinej, takođe je ostavio dela. Sva dela ovih Svetitelja, a nakon njih i drugih, predstavljaju za nas izvore učenja Gospoda Isusa Hrista. U pitanju nije ljudsko predanje, već istina kojoj su bili naučeni od samih Apostola, jer sami Apostoli u Svetom Pismu govore da nisu sve zapisali u svojim poslanicama. Kao što znamo, Apostol Pavle zapoveda da držimo predanja kojima smo naučeni rečju ili poslanicom našom. Kod protestanata ostaje samo poslanica – šta se dogodilo sa onim o čemu su Apostoli učili samo usmeno? To se čuva u Crkvi. Još je Sveti Vasilije Veliki u četvrtom veku jasno pisao: ‘Iz sačuvanih u Crkvi dogmata i propovedi, neka imamo od pismene pouke, a neke smo primili od Apostolskog Predanja, po prejemstvu u tajnosti.’

Već smo pominjali da u samom Pismu nema osnove za protestanstski princip ‘Sola Scriptura’, čak štaviše, Apostol Petar direktno svedoči da čovek sam po sebi nije u stanju da objasni Sveto Pismo: „I ovo prvo znajte da nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovječijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi“ (2 Pet. 1:20-21). Naravno, protestanti često govore ‘pa u meni takođe deluje Duh Sveti, On mi takođe govori’, međutim, u realnosti ono što oni govore tumačeći Pismo ne dobijaju od Duha Svetoga, oni prosto govore ono što ima dolaze na um.

 

Šta je Sveto Predanje? Protestantska teorija o ‘nestanku Crkve u drugom veku’. Pravoslavni odgovor. Princip Prepodobnog Vikentija Lerinskog. Gde je izraženo Sveto Predanje?

Želeo bih takođe da citiram i Svetog Nikolaja Japanskog, velikog misionara Pravoslavne Crkve koji se trudio u zemlji izlazećeg sunca krajem devetnaestog veka i početkom dvadesetog veka. On je pisao: ‘Ponekada mi dolaze Japanci – protestanti, mole da im objasnim neko mesto iz Svetog Pisma. ‘Pa, imate svoje učitelje – misionare – njih pitajte’, govorim im ja. Šta mi odgovaraju? ‘Pitali smo ih, govore: shvati kako znaš; ali, meni je važno da znam istinsku misao Božiju, a ne moje lično mišljenje’, Sveti Nikolaj ovo komentariše na sledeći način, ‘Kod nas (to jest, pravoslavnih) nije tako, kod nas je sve svetlo i pouzdano, jasno i čvrsto – jer mi, sem Svetog Pisma, prihvatamo još i Sveto Predanje. Sveto Predanje je živi, neprekidni glas… naše Crkve od vremena Hrista i Njegovih apostola do sada koji će se i čuti do kraja sveta. Na njemu se u potpunosti utvrđuje Sveto Pismo’.

A šta upravo čini Sveto Predanje Crkve? Nisu u pitanju prosto drevni ljudi koji su živeli davno, Sveto predanje je svedočenje o veri koju su čuvali Svetitelji u svakoj epohi, svakog veka postojanja Crkve. U pitanje je odraz shvatanja koje odgovara i obećanjima Gospoda Isusa Hrista, Koji je rekao Svojim učenicima da će im poslati Duha Svetoga i da će ih On podsetiti na sve što je Gospod Isus rekao. Gospod je darovao Duha Svetoga Crkvi i Duh Sveti živi u Crkvi u svakom veku sve do naših dana.

Nije kao kod nekih protestanata koji govore da je do drugog veka postojala Crkva Hristova, zatim se nešto dogodilo, ona je nestala i eto, u 16. veku smo je obnovili. Izvinite, a gde je Duh Sveti bio svo to vreme, zar je spavao sve vreme? Šta se dogodilo sa Njim? Gospod je rekao da vrata pakla neće nadvladati Crkvu. Kako, Crkva je odjednom mogla da izgubi pravilnu veru, kako tvrde protestanti, i zarazi se, kako opet oni govore, lažnim učenjima na toliko vekova? Pravoslavna Crkva uči i shvata da je Gospod naravno Svoje obećanje održao i da vrata pakla nisu nadvladala Crkvu bez obzira na to što se pojavilo mnogo jeresi. Sve njih je Crkva odsecala od sebe i čuvala tu istinu koju je dobila od Gospoda Isusa Hrista.

I izražavala je tu istinu kroz Svetitelje koji su živeli u to vreme. I nije samo jedan Svetitelj govorio, već je u pitanju saglasno svedočanstvo svih Svetitelja, drevnih i novih, po jednom ili drugom pitanju. Takođe bih naveo značajne reči Svetog Vikentija Lerinskog, koji je živeo u petom veku. On piše: ‘Sa velikim usrđem i svim mogućim naporom sam se trudio da saznam od svih mogućih pobožnih i najučenijih ljudi, na koji način da pravilnim putem razlikujemo istinu Vaseljenske vere od lažljivosti jeretičkih skretanja. Na to su mi svi oni uvek davali sledeći odgovor. Ako ja ili neko drugi poželi da sazna za obmanu i izbegne zamke jeretika koji se ponovo pojavljuju i bude zdrav u veri, neophodno je da ogradi svoju veru, uz pomoć Božiju, na dva načina: kao prvo, autoritetom Božanskog zakona, to jest, Svetog Pisma i drugo, Predanjem Vaseljenske Crkve. Ali, možda će neko pitati: kanon Pisma je savršen i u preizobilju i potpuno dovoljan, zašto bi njemu dodavali autoritet crkvenog shvatanja? – Zato što ne razumeju svi Pismo na isti način zbog njegove uzvišenosti, već jedan čovek tumači reči iz Pisma na jedan, drugi na drugi način, tako da se ispostavlja da se iz njega može izvući onoliko smisla koliko ima i glava’.

Dalje Sveti Vikentije navodi primere drevnih jeretika koji su objašnjavali svoje sopstveno učenje i pravdali ga ovim ili onim rečima iz Svetog Pisma. On govori: ‘Upravo zato što postoji toliko mnogo krivljenja, krajnje različitih zabluda vrlo je neophodno usmeravati nit tumačenja Proroka i Apostola po pravilu crkvenog i pravoslavnog shvatanja’. To je ono što se čuva u delima naših Svetih Otaca.

Sveto Predanje se izražava u odlukama VaseljenskihSabora, čiji obrazac je dat u Saboru Apostola opisanom u knjizi Dela Apostolskih. Osim njih, takođe i u odlukama Pomesnih Sabora čije odluke nose opštecrkveni značaj, na njima su se takođe okupljali Sveti Oci, Duh Sveti Koji je disao kroz njih utvrđivao je i štitio istinu od jedne ili druge zablude koja se pojavljivala. Zatim u Predanje ulaze i dela Svetih Otaca. Neophodno je razumeti, kako to objašnjava Sveti Vikentije Lerinski, da ono u šta su verovali svi, svuda i uvek, predstavlja Predanje Crkve. Sem toga, naravno i Žitija Svetih takođe ulaze u Predanje Crkve, mislim naravno na Žitija Svetih napisana takođe od strane Svetitelja, jer ponekada pokušavaju Žitija da pišu ljudi koji su svetovnog karaktera, malocrkveni, koji su daleki od pravilnog shvatanja stvari. Takođe u Predanje ulaze i bogoslužebi tekstovi koji imaju opštu upotrebu u Crkvi, kao što Sveti Filaret Moskovski odlično zapaža kada govori da Predanje ne predstavlja samo vidljiva predaju pravila i odluka, već i nevidljivo delovanje božanske blagodati i osvećenje koje se čuva u Crkvi.

Upravo zato što u Pravoslavnoj Crkvi Duh Sveti nije nestao, Duh Koji je govorio kroz Apostole i Proroke, upravo zato mi možemo tačno da znamo na šta je Gospod mislio u jednoj ili drugoj izreci Svetog Pisma, u slučaju kada se obraćamo Svetim Ocima radi tumačenj ovih reči. Zato što je kroz Svete Oce disao Duh Sveti, kroz njih je Gospod direktno Sam objasnio na šta je mislio u jednom ili drugom stihu Svetog Pisma. Zahvaljujući tome, Pravoslavna Crkva je mogla da se sačuva bez nekih promena u veroučenju i uređenju od apostolskih vremena do naših dana. Kada se obratimo delima Svetih Ignjatija Bogonosca, Irineja Lionskog, Polikarpa Smirnskog mi ćemo tamo videti one elemente učenja i života Crkve koji se do danas čuvaju i koji se mogu naći u Pravoslavnoj Crkvi, koje, međutim, ne vidimo u učenju protestantskih zajednica koje govore da tobož streme da obnove tu zajednicu i sve učine onako kako je bilo u Crkvi Apostola. Ljudi koji su lično znali Apostole i koji su lično od njih dobili blagoslov da budu episkopi, ljudi koji su neposredno opštili sa očevidcima Gospoda Isusa Hrista i Apostola, oni govore o drugačijem hrišćanstvu, hrišćanstvu koje se čuva u Pravoslavnoj Crkvi. To je riznica našeg Svetog Predanja.

 

Shvatanje Svetog Predanja kroz podvig i borbu sa svojim strastima. Svetootačka dela kao sredstvo u borbi protiv sopstvene gordosti. Ljudsko tumačenje u poređenju sa svetootačkim tumačenjima Svetog Pisma. Primer iz Jevanđelja sa čovekom koji nije imao bračno odelo. Savremeni primer koji pokazuje do čega dovodi iskreno traganje za Istinom. Svedočanstvo arheologije. Sveto Predanje kao riznica Istine – učenje Svetog Irineja Lionskog.

Ako se udaljimo malo od teme koja je neposredno vezana za protestantizam, treba reći da za pravoslavne hrišćane činjenica postojanja Svetog Predanja označava određenu podvižničku disciplinu. Svi mi imamo jednu ili drugu grehovnu nemoć naše volje, naše prirode, našeg uma. I naš um je u značajnoj meri zaražen gordošću. Vrlo često čovek koji dolazi veri, dolazi sa osećanjem ‘sam ću se snaći i shvatiti šta je ovde pravilno, a šta nije; ono šta mi se bude dopalo u to ću i verovati, u ono što mi se ne dopada – neću verovati’. Takav gordi prilaz Crkvi zatvara za čoveka mogućnost da stekne blagodat Božiju, jer kao što znamo iz reči Božije, Bog se gordome protivi, a smirenome daje blagodat.

Za pravoslavne hrišćane je jako važno obraćanje rečima Svetih Otaca, autoritetu Svetog Predanja, korišćenje toga kao sredstva za isceljenje svog uma od gordosti. Jer kada se susrećemo sa situacijom kada nam se čini da je po nekom pitanju neophodno govoriti na jedan način, međutim obrativši se i videvši kako o tome govore Sveti Oci, mi vidimo da govore potpuno drugačije – to za nas predstavlja izuzetnu priliku da pokažemo da Bogu Koji je govorio kroz Svetitelje verujemo više nego samima sebi. Ako postoji razmimoilaženje u našem stavu, onda smo dužni da smirimo svoj um pred istinom Crkve, a ne suprotno, istinu Crkve prilagođavati u skladu sa svojim umom. Dešava se da i pravoslavni ljudi pokušavaju da sebi prilagode Sveto Predanje, pod svoje izmišljotine, kao što i protestanti postupaju sa rečima Svetog Pisma. U slučaju Svetog Predanja je to mnogo teže uraditi, međutim, to ne sprečava neke da pokušavaju, skupe mnoštvo citata, istrgnu ih iz konteksta, sklapju iz njih nešto što može da se čini kao da potvrđuje sopstvene ideje. Sve to nije dostojno pravoslavnog hrišćanina.

Ako bismo iznenada videli Svetog Irineja Lionskog ili Svetog Jovana Zlatoustog, zar bismo im prišli i počeli da ih učimo kako treba ispravno verovati, itd.? Svako od nas zna ko su bili ovi ljudi. Svako od nas ko čita ove Oce sa iskrenim raspoloženjem i nevoljno oseća njihovu veličinu. Sećam se kako je jedan moj poznanik koji je bio protestant ali je izučavao Svete Oce, on je prevodio jednu knjigu Svetog Atanasija Velikog na engleski jezik i priznao mi je da je plakao kada je radio na njenom prevodu, toliko je bio pod utiskom od veličine Svetog Atanasija i kao hrišćanina i kao bogoslova i kao tumača Svetog Pisma. Naravno, kada bismo se i lično susreli sa ovim Svetiteljima, radovali bismo se mogućnosti da im postavimo pitanje i učinimo ih svojim učiteljima. Na isti način treba da se odnosimo i prema njihovim knjigama.

Što se tiče protestanata, često naši misionari koji posećuju njihova sabranja, razgovaraju sa njima na tim sabranjima, svedoče koliko ljudsko shvatanje Svetog Pisma ne može ni na koji način da se uporedi sa tim dubokim i mudrim, uzvišenim tumačenjem koje su predlagali Sveti Oci. Mogu navesti primer koji mi je ispričao jedan od naših savremenih misionara – sveštenika a koji on često predlaže protestantima. Kada mu oni govore da je njima dovoljno samo Sveto Pismo, on govori: ‘Odlično. Da li možete onda, polazeći samo iz Biblije, da mi objasnite priču Gospodnju kada govori o ljudima koji su sabrani na bračno veselje. Neko se složio, neko se odazvao, neko se vratio sa raspuća, svi siromašni, ubogi, itd. Dalje se govori da je Gospod ušao i video čoveka koji nije bio u svečanom odelu, pitao ga zašto on nije u prikladnoj odeći i zapovedio da ga izbace van, u tamu spoljašnju.

Pitanje koje postavlja ovaj sveštenik: ‘Zašto upravo ovakvo surovo kažnjavanje? Eto, čovek je došao, nije imao odeću, zašto ga kazniti tako? Naravno, razumljivo je da se ovde govori ne samo o tome da su ga izbacili sa veselja, iako je samo po sebi, to takođe ozbiljna kazna, već to što su ga podvrgli večnoj kazni. Ako čovek već nema odeću, zašto ga tako ispitivati? Da li se to može objasniti samo polazeći iz teksta Jevanđelja?’

Svi njegovi protestantski sagovornici su govorili da ne mogu da odgovore na ovo pitanje samo iz teksta Jevanđelja, jer u ovom slučaju jevanđelski tekst nije dovoljan. Obraćajući se Predanju Crkve mi saznajemo da je zapravo u to vreme postojao običaj da kada su zvali ljude na bračno veselje, svakome ko bi ulazio se davala ta odeća prilikom ulaska. Zato to što se on tamo našao bez odeće za bračno veselje nije bilo zato što on nije imao odakle da je uzme, već zato što se sam odrekao da je obuče kada su mu predlagali da je obuče, isto kao i svima ostalima.

Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje da Sveto Pismo ne može biti dovoljno za objašnjenje samog Pisma. Često ti protestanti koji odriču Sveto Predanje, po pravilu, su sami vrlo malo upoznati sa delima Svetih Otaca. Oni uopšte imaju loše znanje drevne hrišćanske istorije, onoga što je bilo pre 16. veka, pre pojave njihove denominacije, njihovo interesovanje za to je, po pravilu, vrlo malo. Kao posledicu imamo da su njihove predstave o Predanju Crkve, njegovom mestu u Crkvi vrlo daleke od realnosti. A kada počinju da se interesuju za Svete Oce, za istoriju Crkve tada izvlače potpuno drugačije zaključke i otkrića.

Mogu da navedem primer koji se dogodio u SAD, krajem osamdesetih godina. Tamo je bila prilično velika denominacija, u dva grada, Santa Barbara i Ben Lamon, u pitanju su bili mladi ljudi, bilo ih je preko dve hiljade u toj zajednici. Oni su odlučili da se obrate istoriji Crkvi, osetili su da nije moguće da se Crkva tek tako ugasila u drugom veku zbog nečega i da je Duh Sveti čekao do 16. veka. Hteli su da saznaju šta se dogodilo sa onom Crkvom koju su osnovali Apostoli, kakvo je njeno dalje kretanje bilo i gde se ona sačuvala. Počeli su da izučavaju istoriju. Njima niko od pravoslavnih nije propovedao, niko nije znao za njih, oni su se kretali isključivo po lancu istorijskog svedočanstva Crkve. Počeli su da čitaju crkvene tekstove iz prvog veka, zatim drugog, trećeg, četvrtog veka, peto. Svi zajedno su čitali, razmatrali, ispitivali, nailazili su na sve one jeresi koje su se javljale tokom istorije. Svaki put su razmatrali, na primer, u sporu pravoslavnih i arijanaca, ko je bio u pravu? Ili u sporu nestorijanaca i pravoslavnih ili monofizita i pravoslavnih, ko je bio u pravu? U sporu rimokatolika i pravoslavnih, ko je zaista čuvao prvobitnu apostolsku veru saglasnu sa rečju Božijom, saglasnu uopšte sa drevnim svedočanstvom Predanja. Kao rezultat svojih sopstvenih istraživanja, oni su se ubedili i došli do zaključka da upravo Pravoslavna Crkva čuva autentično, neiskrivljeno apostolsko učenje sve do naših dana. Ubedivši se u tome, sami su se obratili Pravoslavnoj Crkvi sa molbom da budu primljeni u Pravoslavlje. To je bila velika neočekivanost, i svi su, više od 2000 njih postali su pravoslavni hrišćani.

Zato ovo što govorimo sada nije ono što mi govorimo samo sa svoje tačke gledišta, ‘sa svog zvonika’. Mi ovde govorimo stvari koje se potpuno mogu proveriti i potvrditi iz nezavisnih izvora. Svaki čovek, svaki protestant može da učini to isto, da se obrati najranijim hrišćanskim delima, izuči ih i po njima prati u šta je verovala apostolska Crkva, kako je bila uređena, kakve su bile molitve, kakve su bile Tajne, kakav je njihov odnos bio prema njima, sve one tačke koje nas razlikuju od protestanata, bilo da je to poštovanje Svetih ili poštovanje Bogorodice, ikone, ili Tajne Crkve. Svaki protestant može da uzme i proveri da li je tako nešto postojalo u drevnoj Crkvi ili ne.

Često i sama arheologija na primer pokazuje gde je istina, na čijoj je strani. Ako bismo sada ušli u neku od protestantskih zajednica, šta tamo možemo da vidimo? Kao po pravilu, veliki krst na zidu, bele zidove, a oko ulaza različite tekstove sa informacijama, itd. Bez ikakvih ikona. Međutim, ako pogledamo na drevne hrišćanske katakombe koje su se sačuvale u Rimu i još ponegde, na teritoriji savremenog Tunisa na primer, tamo ćemo videti ikone, freske, Bogorodičine ikone, Hrista sa Apostolima, drevne Proroke, Mojseja, tri mladića, Proroka Danila. Videćemo da su cele katakombe prekrivene ikonama i freskama isto kao i kada bismo ušli u pravoslavni hram. Neke od ikona ili fresaka su čak jako i slične onima koje se kod nas do danas upotrebljavaju, na primer, u rimskim drevnim katakombama postoji ikona Borodice gde Ona stoji sa uzdignutim rukama, a ispred Nje je naslikano dete Isus. To je isti tip ikone koji se i danas upotrebljava u Pravoslavnoj Crkvi. Ovo je samo jedan od primera. Dakle, čak i arheologija potvrđuje istinitost onoga što se čuva u Pravoslavnoj Crkvi kao svedoku Predanja. Ovo ponekada dolazi čak i sa strane neprijatelja. Bio je pronađen crtež – karikatura, nacrtao ga je neki neznabožac u vreme neznabožačkog rimskog carstva. Karikaturno i bogohulno je prikazano Raspeće Hristovo i bio je naslikan pored Raspeća čovek koji uzdiže ruku da se oseni krsnim znakom. Pored toga stoji natpis ‘Anaksamen se moli Bogu’. Dakle, neko od neznabožaca je odlučio da se ovakvim crtežom naruga hrišćaninu kojeg je poznavao. Ono što je značajno da čak i samo to svedočanstvo od strane protivnika hrišćana pokazuje da su hrišćani u to vreme imali običaj da stavljaju na sebe krsni znak, uzgred rečeno, što je posvedočeno takođe u drevnoj hrišćanskoj književnosti.

Želeo bih da podsetim na reči Svetog Irineja Lionskog koga smo već citirali: ‘Apostoli su u Crkvu kao u riznicu položili sve što se tiče istine. Zato verni sin Crkve nema potrebe da traži istinu negde van nje, da se obraća na neka druga mesta ili drugim izvorima učenja. Sve što se tiče istine Božije, istine spasenja, istine vere, sve to ćeš naći u Crkvi.’ Predanje za nas predstavlja upravo mesto za tu riznicu istine.

Zato bih želeo da poželim i pravoslavnim hrišćanima da cene tu riznicu Predanja i našim protestantskim sagovornicima i sugrađanima da obrate pažnju na tu riznicu. Često se pitaju: ‘Zašto je Pravoslavna Crkva tako konzervativna, tako ne želi da se menja u saglasju sa savremenim tokovima sveta?’ Upravo zbog onoga o čemu je pisao Sveti Irinej, zato što posedujemo istinu, savršenu, punu istinu. Ako je imamo, to znači da njoj nisu potrebne nikakve izmene, nikakve dopune, novine, suštinske novine. Jer svako unošenje izmena u ono što predstavlja savršenstvo, predstavlja iskrivljenje savršenstva i unošenje nesavršenstva. Ako imamo nešto nesavršeno, to možemo i da poboljšamo. Međutim, kada imamo samo savršenstvo, nema mesta za izmene, izmene dovode samo do pogoršanja. Zato Pravoslavna Crkva tokom svakog veka svog postojanja, kada jeretici svakog vremena predlažu da se unese jedna ili druga izmena, u jedno ili drugo učenje, Crkva je bez izuzetka uvek odgovarala: ‘Ne, to nije ono što smo dobili od Hrista i Njegovih Apostola. To nije ono čemu smo bili naučeni’. Kako je o tome govorio Apostol Pavle: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude!“ (Gal. 1:8).

Upravo zato je Crkva mogla i da sačuva tu istinu koju joj je dao Gospod Isus Hristos i koja oživljava naš duhovni život sada. Svaki čovek koji dotakne tu istinu može da se uzvisi sa svog sadašnjeg nivoa do onog nivoa na kome su se nalazi Svetitelji – i Apostoli i njihovi učenici, i učenici apostolskih učenika i tako sve do našeg vremena. Sveto Predanje nije samo prenos informacija, u pitanju je prenošenje života u Duhu Svetom po primeru koji je svaki Svetitelj video u svom pokoljenju.

 

Najvažnija tema u našem dijalogu sa protestantima. Protestantska teorija o nestanku Crkve u drugom veku. Predlog puta traganja za Istinom za protestanta. Teorija o ‘nevidljivoj Crkvi’. Reči Gospoda Isusa Hrista o tome. Protestantska ‘teorija grana’. Evharistija kao faktor jedinstva Crkve.

Sada ćemo preći na pitanje koje je najvažnije u našem dijalogu sa protestantima, koje zapravo oni najčešće i ne shvataju, u pitanju je učenje o Crkvi, šta je Crkva Hristova. Mnogi protestanti imaju sledeći pogled na istoriju Crkve: postojala je apostolska Crkva, apostolska vremena, a zatim sa drugim vekom, neki govore kasnije, nemaju zajednički stav na tu temu, u svakom slučaju, vrlo rano su se tobož pojavila iskrivljenja u učenju Crkve. Oni govore da je rana Crkva izgubila apostolsko veroučenje, njegovu čistotu, unela različita lažna ubeđenja i stavove. Počevši sa 16. vekom, od vremena Reformacije protestanti su čisto apostolsko učenje tobož vratili. Razume se, 16 vek, u pitanju su luterani, kalvinisti, oni su se javili na početku. Baptisti, adventisti, pentakostalci su se javili kasnije.

U vezi sa ovom protestantskom idejom, treba reći da samo Sveto Pismo ne samo da ne potvrđuje ovu ideju, već i direktno protivreči. Kao što se sećamo, Gospod Isus je rekao: „Sazidaću Crkvu svoju i vrata pakla je neće nadvladati“ (Mt. 16:18). Gospod obećava da sile zla neće pobediti Crkvu, između ostalog i kroz iskrivljenje učenja, Crkva će uvek ostati ista. Ako verujemo da je cela Crkva, kompletno skrenula u zabludu, onda naravno objavljujemo da su vrata pakla nadvladala Crkvu i govorimo da je Gospod Isus Hristos lažov, da je obećao nešto i da nije održao obećanje. Postoji i drugo obećanje koje je Gospod Isus dao: „Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28:20). Gospod ne samo da obećava da će Crkva stajati, već obećava da će i On Sam biti sa njom lično u sve dane do svršetka veka. Kao što vidimo, ovde nema ni reči da se Gospod priprema da napravi pauzu od 2. do 16. veka, tim pre do 19. veka.

Na drugom mestu Gospod je obećao Apostolima Duha Svetoga Koji će ih „naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26), dakle, Gospod daje Duha Svetoga i On čuva Crkvu, istinitu Crkvu razume se, čuva je od iskrivljenja učenja, čuva je od odstupanja od istine. Pojedinac ili i grupa ljudi čak, naravno, mogu da skrenu u zabludu. Tako se dešavalo oduvek, još su Apostoli upozoravali na to. Međutim, da cela Crkva ode u zabludu značilo bi da je Crkva prestala da postoji. Govoriti da je cela Crkva skrenula u zabludu i prestala da postoji, ni na koji način se istorijski ne može potvrditi.

Kada sam ja prilazio veri, čitao sam na početku Novi Zavet, zatim dokumente prvog veka koji su se odnosili na hrišćanstvo i istoriju hrišćanstva, zatim sam krenuo da čitam druge hrišćanske dokumente koji su se sačuvali od kraja prvog veka, na primer, poslanice Svetog Klimenta Rimskog, učenika Apostola. Zatim sam prešao na dokumente koji su napisani u drugom veku, pročitao sva dela iz drugog veka, između ostalog i one koji su napisani direktno od strane apostolskih učenika kao što su Polikarp Smirnski, Ignjatije Bogonosac, ljudi koji su lično znali Apostole, one koji su lično videli Gospoda Isusa Hrista i od njih primili učenje. Posle toga sam prešao na treći vek i pročitao hrišćanske dokumente, zatim na četvrti, peti vek. Lično sam se uverio da je tokom svih ovih vekova Crkva ostala jedna i ista, mogle su da se preciziraju formulacije učenja, ali samo učenje u Pravoslavnoj Crkvi prebiva isto kao što je bilo i u vremena Apostola i u vremena apostolskih učenika. Ovde ne mora da bude važno samo moje svedočanstvo, u razgovoru sa protestantima ja im uvek predlažem da sami provere, nije obavezno da mi veruju reč. ‘Uzmite i proverite sami’.

Po pravilu, skoro svi protestanti izuzetno slabo znaju istoriju Crkve, praktično je ne poznaju uopšte. Šta se dešavalo nakon onoga što je opisano u Delima Apostolskim i do trenutka do kada se javila njihova denominacija, za njih je terra incognita, iako je u pitanju ogroman deo istorije, i crkvene i uopšte, istorije ljudskog roda.

Ako oni nađu vreme za to, hrabrost da bez ikakvih predrasuda pogledaju na ovo pitanje, onda naravno vide ovu istinu. I štaviše, ono što ostavlja utisak na mnoge, Crkva opisana u dokumentima prvog, drugog veka uopšte ne liči na ono što vidimo kada dolazimo na protestantska sabranja, kada se upoznajemo sa savremenim protestantizmom. Ona je objektivno bliska i slična Pravoslavnoj Crkvi. Da ne bi ostalo na rečima, ponovio bih o slučaju koji se dogodio krajem osamdesetih godina prošlog veka. U Kaliforniji, u američkim gradovima Santa Barbara i Bomon postojala je grupa mladih protestanata koji su odlučili da prate istoriju Crkve od vremena apostolskih do naših dana, gde je otišla Crkva koja je opisana u Delima Apostolskim. Krenuli su istim putem, to jest, izučavali su sve istorijske dokumente. Pritom je u istoriji bilo mnogo podela, u drevnoj Crkvi je bilo mnogo jeresi koje su se odvajale od Pravoslavlja, u kasnijim vremenima takođe. Za vreme svake od ovih podela, oni su bez predrasuda gledali i poredili – koje od ovih učenja, učenje Pravoslavne Crkve ili zajednica koje su se odvojile više odgovara učenju ljudi koji su živeli pre njih, koji su držali apostolsku veru? Na taj način, zahvaljujući istarživanju koje je bilo veoma ozbiljno, sporo, koje je dugo trajalo, u kojem ni na koji način nije učestvovala pravoslavna strana, ova zajednica se ubedila da je upravo Pravoslavna Crkva ona Crkva koja je stvorila Bibliju, dala Bibliju svetu, čiji su prvi koraci opisani u Delima Apostolskim. I svi oni, više od 2 000 ljudi tražili su da budu primljeni u Pravoslavnu Crkvu, ušli su i do sada čuvaju Pravoslavnu veru. Bilo je naravno i drugih primera, manjih po broju ljudi, koji su se takođe kroz izučavanje istorije hrišćanstva ubeđivali u istinitost Pravoslavlja.

Naravno, nisu svi ljudi na ovo spremni, nemaju svi mogućnosti za ovo, međutim, u takvom slučaju je dovoljno ono što govori Gospod Isus Hristos. I ne samo to da će On sazdati Svoju Crkvu već i na drugim mestima Svetog Pisma. Protestanti često govore: ‘Da, da, bila je Crkva, ali istinska Crkva je bila nevidljiva, ona je sastavljena iz pojedinaca koje ne poznajemo’, pritom misle na ljude čiji se stavovi podudaraju sa njihovim stavovima, njihove denominacije, tobož takvi ljudi su oduvek postojali. Oni to ne mogu da dokažu, ali predlažu to kao ideju.

Iz takvih ljudi koji su mogli da se nalaze i među nestorijancima, rimokatolika, pravoslavnih, monofizita, najrazličitijih jeretika – svi ti ljudi koji se nalaze u najrazličitijim zajednicama koje se nazivaju crkvama, na taj način, ulazili u nekakvu nevidljivu, jedinstvenu Crkvu. U pitanju je tzv. teorija ‘nevidljive Crkve’ koja je stvorena u protestantskom svetu da bi se objasnio problem nesaglasnosti koji se danas uočava u protestantskom svetu, sa njihovim neprekidnim drobljenjem na nove i nove denominacije od kojih se svaka naziva ‘Crkvom’.

U knjizi Dela Apostlskih Crkva se opisuje kao jedinstveni organizam, jedinstvena realnost, jedinstvena organizacija, struktura koja može sebi da dozvoli da organizuje Apostolski Sabor u Jerusalimu, koja sprovodi odluke tog Sabora. Sve ovo je, naravno, nezamislivo u protestantskom svetu za sve denominacije, sami protestanti ovo priznaju.

Što se tiče ideje o nevidljivoj Crkvi, ja bih ovde želeo da navedem reči Gospoda Isusa Hrista, On govori kako treba izobličiti čoveka koji je učinio greh, da je potrebno dovesti i svedoke, a zatim: „Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18:17).

Ovaj savet koji Gospod daje svim ljudima koji se nazivaju hrišćanima i govore da ispovedaju Njegovu veru, ovaj savet podrazumeva da će Crkva uvek biti nešto što se može videti, da Crkva nije nešto amorfno, apstraktno, nedefinisano, nevidljivo. Jedino u slučaju da je Crkva nešto što je konkretno vidljivo, sa jasnim granicama u odnosu na druge zajednice, sa sopstvenim poretkom koji dozvoljava obraćanje radi razrešenje nedoumica, samo u tom slučaju se može obratiti Crkvi da bi ona iznela sud po jednom ili drugom spornom pitanju, kako je oduvek u Crkvi i bilo, počevši od apostolskih vremena kada je bio Sabor Apostola, tako i kasnije, kada su bili i drugi Sabori Crkve koji su rešavali sporna pitanja. Takođe je postojao i postoji i crkveni sud, koji je sprovodio tu vlast Crkve, da iznese sud, „da sveže i razreši“ o čemu i Gospod govori u ovom stihu.

Naravno, i na drugim mestima Svetog Pisma, na primer, u knjizi Dela Apostolskih se govori o toj istoj realnosti, kada piše da „Gospod svaki dan dodavaše Crkvi one koji se spasavahu“ (Dela ap. 2:47) – tu se opisuje konkretna Crkva Jerusalima, koja je bila vidljiva, za koju su ljudi znali da ako želiš da postaneš hrišćanin onda moraš da priđeš toj zajednici, da se krstiš kako je objavio Apostol Petar, da budeš sa svima kako se to opisuje na tom istom mestu, da su svi hrišćani bili jednomisleni u učenju Apostola i lomljenju hleba, to jest, Tajni Evharistije.

Postoji u protestantskom svetu još jedna teorija koja pokušava da na neki način ukloni problem o kome govorimo. U pitanju je ‘teorija grana’. Za razliku od ‘teorije o nevidljivoj Crkvi’ koja faktički ne priznaje postojanje podela i govori da su tobož najrazličitiji pojedinci mogli, uprkos učenju Crkve kojoj su pripadali, da pripadaju nekakvoj ‘nevidljivoj istinskoj Crkvi’ – ‘teorija grana’ priznaje sve denominacije, svi zajedno, svi protestanti, katolici, pravoslavni, monofiziti, nestorijanci – svi zajedno sastavljaju Crkvu kao grane jednog istog drveta.

Nećemo moći da se složimo sa ovom teorijom pošto je Sam Gospod govorio da će On imati „jedno stado“ (Jn. 10:16). Naravno, ne možemo sve ove nabrojane zajednice da nazovemo jednim stadom, pošto u realnosti, što ni za koga nije tajna i niko to ne može da poriče, sve one međusobno nemaju nikakvo jedinstvo – ni jedinstvo vere, ni jedinstvo u Tajnama, čak ni jedinstvo u crkveno-administrastivnim pitanjima, kanonskim pitanjima, ni jedinstvo u moralnim stavovima. Ponekada se iznose potpuno suprotne stvari, postoje na primer protestanti koji tvrde da je u skladu sa Biblijom homoseksualizam greh, a postoje i protestanti koji govore da tako nešto nema veze, da nikakvog tu greha nema, imaju čak i otvorene homoseksualce za pastore, sklapaju tzv. homoseksualne ‘brakove’, itd. To je samo jedan od vrlo čestih primera nejedinstva svih tih zajednica ljudi koje i danas i tokom istorije objavljuju sebe za Crkvu.

Kako kod nas znaju da kažu: ‘Nije to tako važno, koja je razlika? Dobro, postoje neke razlike, ali zar su one toliko važne? Najvažnije je ono što nas ujedinjuje.’ Ali, po rečima Svetog Jovana Zlatoustog mi imamo nešto što nas ujedinjuje sa svim ljudima bez izuzetka, sa svakim čovekom kakvih god bi se stavova pridržavao, mi možemo da nađemo nešto što nas ujedinjuje, jedino sa đavolom nemamo ništa zajedničko. Sa svakim čovekom možemo da nađemo nešto zajedničko, ali to ne znači da se nalazimo u istoj Crkvi sa njim.

Takav plurazliam mišljenja, ideja da uopšte nije važno ko u šta i kako veruje, samo da sebe ljudi nazivaju hrišćanima, nećemo videti kod Apostola, nećemo videti u Svetom Pismu. Na primer, Apostol Pavle govori: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče Krvlju Svojom. Jer ja znam to da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada; I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom“ (Dela Ap. 20:28-30). Na drugom mestu Apostol takođe govori: „Molim vas pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste, i klonite ih se; Jer takvi ne služe Gospodu našemu Isusu Hristu nego svojemu trbuhu, i blagim i laskavim riječima varaju srca nezlobivih“ (Rim. 16:17-18). Na drugom mestu, opet Apostol govori: „Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propovijeda Jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1:9).

Kao što vidimo, razlike u učenju su toliko ozbiljne da Apostol jasno zapoveda da se takvi ljudi predaju anatemi, odvajaju od Tela Crkve. On opisuje da samo unošenje podela predstavlja posledicu greha, a na drugom mestu u istoj poslanici Galatima, Apostol govori da oni koji se predaju jeresi neće naslediti Carstva Božijega (Gal. 5:20-21). Kao što vidimo, nemoguće je govoriti da je svejedno u šta verujemo sve dok se nazivamo hrišćanima, da smo svi u istoj Crkvi. Mi nismo jedno ni u veri, ni u moralnom učenju, niti u Evharistiji što je takođe vrlo važan momenat, što na žalost, naši protestantski sagovornici u dijalogu uopšte ne shvataju. Jer oni uopšte ne veruju da obred koji oni direktno nazivaju ‘pričešćem’, oni ne veruju da su u pitanju istinsko Telo i Krv Hristovi. I oni su u pravu u tome, jer zaista kod njih to nisu Telo i Krv Hristovi, kod njih je u pitanju samo hleb i vino. Oni su u pravu u tome, ali nisu u pravu kada misle da uopšte Pričešće nije moguće, da nije moguće sjediniti se sa istinskim Telom i Krvlju Hristovom.

Ako pogledamo na ono što Gospod govori o Evharistiji u životu hrišćanina, o njenom značaju, videćemo da je ona od prvostepene važnosti. Sećamo se da je Gospod Isus Hristos rekao: „Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi NJegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječni;i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu“ (Jn. 6:53-56). Gospod je rekavši da bez Njegovog Tela i Krvi nije moguće imati život večni u sebi, to jest nije moguće spasiti se, On dalje i pokazao kako upravo ispuniti ove Njegove reči – kroz Evharistiju. To je pokazao na poslednjoj Tajnoj večeri: „I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo Moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv Moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mt. 26:26-28). Gospod ovo nije učinio samo jednom, radi Apostola, On je kao što znamo rekao: „ovo činite za Moj spomen” (Lk. 22:19).

Hrišćani su, kao što znamo, počeli da služe Evharistiju od prvih dana Crkve, u istoj glavi u kojoj se opisuje da su Apostoli u dan Pedesetnice počeli da propovedaju i da se obratilo 3000 ljudi, tu odmah se opisuje da „bijahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hljeba i u molitvama“ (Dela Ap. 2:42). Protestanti govore: ‘Da, da, mi sve to radimo, naravno, lomimo hleb i pijemo vino, ali je to za nas prosto sećanje’.

A da li je za Apostole i njihove savremenike to bilo ‘samo prosto sećanje’? evo, Apostol Pavle govori da u pitanju nije bilo prosto sećanje, on govori: „Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova? Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo“ (1 Kor. 10:16-17).

Sama Crkva je Telo Hristovo, kako Apostol Pavle govori u poslanici Efescima 1:23. Mi vidimo da je za njega to bila realnost, da je Crkva Telo Hristovo, Pričešće je Telo Hristovo; i mi postajemo deo tog Tela kroz Pričešće. Kroz Evharistiju mi postajemo deo Jedine Crkve Hristove.

Treba reći da se u Pravoslavlju 2000 godina čuva ta neprekidna veza kroz Evharistiju, prosto kao primer mogu reći da sam pre dve godine bio na svečanostima u Hong Kongu, i za vreme bogosluženja pričestio iz istog Putira zajedno sa sveštenikom Mihailom Lijem, kineskim sveštenikom. Za vreme svoje mladosti, on se pričešćivao iz istog Putira (Čaše) sa Svetim Jovanom Šangajskim, koji se opet u vreme svoje mladosti pričešćivao iz iste Čaše sa Svetim Jovanom Kronštatskim. Na taj način, iz pokoljenja u pokoljenja, u dubinu vekova, ova živa veza dolazi do vremena Apostola koji su se, kao što znamo, pričešćivali iz ruku Samog Gospoda. Kroz Evharistiju Crkva biva jedinstveni bogočovečanski organizam koji živi bez prekida tokom dve hiljade godina, počevši od apostolskih vremena. Zato nije za iznenađenje kada vidimo da naši Svetitelji govore da su granice Crkve granice Evharistije. Ko nema Pričešće u Crkvi Pravoslavnoj, ko nije u dodiru sa Pravoslavnom Crkvom i ne pričešćuje se u njoj, on se nalazi van Hristove Crkve. Nije moguće učiti da različite zajednice koje se nazivaju crkvama a koje nemaju opštenje među sobom imaju istinsku Evharistiju.

U prvom slučaju, sami protestanti ne veruju u to; u drugom slučaju, čak i zajednice koje veruju da imaju tobož tu Tajnu, mi to ne možemo da priznamo jer i Apostol pita: „zar se Hristos razdeli?“ (1 Kor. 1:13). Hristos je Jedan, Njegovo Telo je jedno, i zato su i Njegova Crkva i Evharistija jedno. Zato je naš zadatak da pronađemo tu Crkvu koju je osnovao Gospod Isus Hristos koja se od vremena apostolskih čuva bez prekida; i veru Apostola i Tajne Crkve, uključujući i Evharistiju, i sve ostale znake jedinstva. Krštenja, moralnog  učenja koje su takođe Apostoli predali. Ako nađemo takvu Crkvu, znači da je ona istinita, ostale zajednice koje sebe nazivaju crkvama, ako se razlikuju od goreopisane Crkve, nisu istinite. Ne možemo reći da su sve crkve sazdane od Hrista, jer je Gospod rekao „sazdaću Svoju Crkvu“, a ne ‘sazdaću Crkve’. I Apostol je pisao „Crkva je stub istine“ (1 Tim. 3:15), nije rekao ‘Crkve su stubovi istine’. Crkva je jedna i to direktno govori Sveto Pismo i Sveto Predanje. Ovo nije nešto što mi prosto deklarišemo, svaki protestant koji ne veruje u to može da se obrati svedočanstvu istorije da bi video gde je istina. Upravo to osećanje Crkve našim protestantskim sagovornicima upravo i nedostaje, oni ne shvataju realnost Crkve.

Što se tiče teme Crkve, pošteno govoreći, protestanti je nikada i ne pokreću jer verovatno osećaju slabost svoje pozicije i zato učenje o Crkvi (eklisiologija) u supštini predstavlja najvažnije učenje koje treba da razjasnimo opšteći sa protestantima.

 

Poštovanje ikona – protestantski argumenti i pravoslavni odgovor. Šta Gospod zabranjuje u 2. Mojs. 20:2-5? Primer iz života koji može da pomogne objašnjenju tokom dijaloga. Protestantsko pozivanje na Jn. 1:18 i pravoslavni odgovor. Primer uticaja pravoslavne ikonografije na protestantsku svest.

Oni takođe optužuju pravoslavne zbog poštovanja ikona. Može se reći da je u pitanju njihova najomiljenija tema. Oni govore: ‘Eto, Bog je rekao u knjizi Izlaska: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje.Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj“ (2 Mojs. 20:2-5)’. Iskusni misionari govore: ‘Otvorite tu istu knjigu Izlaska, otvorite pet glava kasnije, 25. Glavu i vidite šta Gospod govori Mojseju kada je zapovedio da napravi šator od sastanka i kovčeg zaveta: „I načini zaklopac od čistog zlata, u dužinu od dva lakta i po, a u širinu od podrug lakta. I načini dva heruvima zlatna, jednostavne ih načini, na dva kraja zaklopcu.I načini heruvima jednog na jednom kraju a drugog heruvima na drugom kraju; na zaklopcu načinite dva heruvima na oba kraja. I neka heruvimi rašire krila u vis da zaklanjaju krilima zaklopac, i neka budu licem okrenuti jedan drugom, prema zaklopcu neka su okrenuta lica heruvimima. I metnućeš zaklopac ozgo na kovčeg, a u kovčeg ćeš metnuti svedočanstvo koje ću ti dati“ (2 Mojs. 25:17-21). Vrlo detaljno se objašnjava kako treba da napravi ikonu heruvima.

Kada se ovo pokaže protestantima, oni počinju da govore: ‘Ali, to se ticalo samo šatora i kovčega zaveta. Toga sada nema ni kod vas ni kod nas, pravoslavni nemaju ni šator ni kovčeg zaveta, zato sada to više ne važi, to je bilo aktuelno samo za taj trenutak’. U realnosti, ovaj argument nije dovoljan jer ne daje odgovor na to da Gospod u 20. glavi, kako oni kažu, zabranjuje svaku sliku, a u 25. glavi, zapoveda da se napravi slika onoga što je na nebu, to jest, heruvima. Već samo ovo pokazuje da njihovo shvatanje 20. glave u svakom slučaju nije ispravno, čak i ako bi se to odnosilo samo na šator i kovčeg i samo na određeni trenutak istorije. Međutim, nije tačno ni u vezi sa drugom tvrdnjom, jer se ne tiče samo šatora ova zapovest i ukaz da se naprave ikone heruvima.

Ako pogledamo kako je Solomon gradio svoj čuveni hram koji je Gospod osvetio i odobrio, prva knjiga Carstva, 6: 23-29. Detaljno se opisuje kako je od maslinovog drveta napravio dva heruvima, njihov izgled, dimenzije, a zatim piše: „A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja“ (st. 29), to jest, ceo hram koji je Gospod osvetio i prihvatio kao Svoj jedini hram, imao je na svim zidovima ikone heruvima. To nije bila neka prostorija golih zidova kao što vidimo kod protestanata. Štaviše, nije samo u Solomonovom hramu to bilo, već čak kada i Prorok Jezekilj opisuje viđenje nebeskog hrama koje mu Gospod pokazuje, on opisuje te iste ikone heruvima: „Do vrh vrata i do doma unutrašnjeg, i spolja, i sav zid unaokolo iznutra i spolja na meru, i behu načinjeni heruvimi“ (Jezek. 41:17-18).

Dakle i u nebeskom hramu koj ije video Prorok Jezekilj i u Solomonovom hramu i Mojsejevom šatoru – svuda vidimo ikone heruvima. Zato zapravo nemaju protestanti pravo nas da pitaju zašto mi imamo ikone – mi treba njih da pitamo zašto oni nemaju ikone koje su, kao što vidimo, svuda bile? Kod nas, u svakom pravoslavnom hramu imate ikone heruvima. Da li one postoje i kod protestanata? Ko više odgovara onome što opisuje Sveto Pismo?

Ponekada protestanti govore: ‘Dobro, to se tiče samo heruvima, ne tiče se drugih ikona – vi imate ikone Hrista, Bogorodice, Svetitelja’. Zaista, u Starom Zavetu su bili predstavljeni samo heruvimi zato što osim njih, strogo govoreći, niko i nije mogao da bude naslikan. Bogorodica se još nije rodila, Gospod se još nije ovaplotio i postao vidljiv kao čovek. Božanska priroda je neopisiva zato naravno niko i ne oslikava Božansku prirodu na ikonama. Pre Hrista, starozavetni pravednici nisu bili u punoj meri savršeni, zato su oni dušom silazili u tamna, mračna mesta, mesta očekivanja na koja se spustio Gospod i izveo ih odatle pre Svog Vaskrsenja.

Nakon Ovaploćenja i Vaskrsenja Hristovog i stvaranja Crkve, ljudi Novozavetne Crkve dobili su mogućnost da budu oboženi u telu u ovom zemaljskom životu, očišćeni, nalik Hristu i oni zato takođe, u vreme Novog Zaveta, mogu biti naslikani na ikonama. Ovo nisu neke apstraktne i iz knjiga prepisane definicije. Svako koga zanima može ako je u mogućnosti lično da ode u Rim i pogleda hrišćanske katakombe, a ako za tako nešto nema mogućnosti, može da pogleda u specijalnim izdanjima ili na internetu i vidi da katakombe drevnih hrišćana, od najdrevnijih vremena u sebi sadrže ikone. I nisu u pitanju ikone samo heruvima, tamo vidimo ikone Hrista, Bogorodice, Apostola, Svetitelja. Kada ulazimo u ove drevne hrišćanske katakombe, uopšte ne vidimo te gole, bele zidove koje vidimo kada dolazimo kod protestanata na njihove skupove.

Treba reći da je i Sam Gospod Isus Hristos ulazio u taj isti hram gde su bile ikone heruvima i za taj hram On govori da je u pitanju „dom Oca Mojega“, štaviše, u tom hramu dok je postojao i nije bio razoren od strane rimskih vojski dolazili su Apostoli, dolazili prvi hrišćani i molili se u tom hramu gde su se nalazile ikone heruvima.

Isto to treba reći i za njihovu tvrdnju tipa ‘eto, vi se klanjate ikonama, tako nešto je zabranjeno, samo se Bogu možemo klanjati, a ikonama nikako’. Međutim, ako pogledamo na ono što nam govori Sveto Pismo, na primer, Proroka Davida koji govori „klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj“ (Ps. 5:7). Ili na primer opisuje se kako su Mojsej i Aron u šatoru pali ničice, poklonili se do zemlje, učinili zemni poklon pred šatorom (4 Mojs. 20:6), ili da je Isus Navin pao ničice pred kovčegom zaveta (Is. Nav. 7:6), videćemo između ostalog i poštovanje kroz vršenje poklona, isto kao i u savremenoj Pravoslavnoj Crkvi. A između ostalog i poklonjenje ispred kovčega zaveta i hrama u kome su se nalazile ikone heruvima. I ovo potvrđuje da je protestantsko shvatanje 20. glave knjige Izlaska pogrešno.

Treba reći da iako oni sve vreme navode reči o zabrani predstavljanja bilo čega što je na nebu, zemlji ili u vodi, istovremeno njihova protestantska izdanja, i ne samo njih već i ‘Jehovinih svedoka’ su prepuna slika, fotografija. Kako to dragi naši? Vi nam govorite da se tako nešto ne sme i navodite nam stihove, a sami to radite? Štaviše, svako od njih ima pasoš u kome se nalazi njegova lična fotografija, šta je u pitanju ako ne slika, izobraženje? Ako govorite da toga ne sme biti, onda ih ne sme biti apsolutno, ni u vašim knjigama ili tekstovima, jer se u 20. glavi potpuno jasno govori „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje“, ispostavlja se da ništa ne sme da se slika?

Naravno, u pitanju je lažno shvatanje da se ne smeju predstavljati Svetitelji, Gospod Isus Hristos jer ispred ovih reči Gospod govori: „Nemoj imati drugih bogova uza Me“, a nakon toga idu reči o idolima i slikama, upravo izobraženjima drugih bogova, izobraženjima idola kiji se poštuju umesto Boga, izobraženja lažnih bogova. Njih Gospod zabranjuje, a naša ikonografska izobraženja ne predstavljaju nikakvog drugog boga, neke idole. Oni predstavljaju ili ovaploćenog Boga Logosa, Isusa Hrista ili one Svetitelje koji su živeli u drevnosti ili u naše vreme.

Novi Svetitelji su živeli u epohi kada se pojavila i fotografija i mi imamo fotografije recimo Svetog Jovana Kronštatskog, drugih Svetitelja takođe, ponekada i ove fotografije hrićšćani imaju kod sebe i ukazuju im poštovanje. Zato sa naše strane ovde nema nikakvog narušenja zapovesti. Možemo navesti i sledeći primer. Ako recimo muž vidi da njegova žena u svojoj košulji čuva njegovu fotografiju, to mu naravno biti dobar znak da ga ona voli, da ga se seća, da je to znak njene ljubavi prema njemu. Međutim, ako muž vidi da ona kod sebe u košulji čuva slike nekih drugih muškaraca, onda će naravno on osećati negativna osećanja. To je ono što se tiče 20. glave knjige Izlaska (2 Mojs.), pošto se upravo narušavanje vernosti kroz poštovanje drugih bogova, idola i zabranjuje u Svetom Pismu. Treba reći da protestanti navode mnogo citata kada govore protiv ikona, i iz Proroka Isaije, Jeremije, različite citate protiv slika, ali svi ti stihovi govore o slikama lažnih bogova. Mi imamo sliku istinitog Boga, Isusa Hrista, Njegove Majke i Njegovih Svetih, slike heruvima koje je, da podsetimo, Sam Gospod zapovedio da činimo. To imamo, a slike lažnih bogova – ne. Zato svi te njihove tvrdnje mogu da izazovu utisak jedino kod čoveka koji nije upoznat sa Svetim Pismom i koji ne proverava kontekst iz koga su istrgnute ove reči.

Primer kako izvlače reči iz konteksta je kada govore: ‘Nemoguće je predstaviti Boga jer „Boga niko nije video nikad“’, citiraju prvi deo 18. stiha, prve glave Jevanđelja po Jovanu. Naravno, tamo postoje te reči, ali ih oni ne završavaju do kraja, jer nakon njih piše: „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, On Ga objavi“ (Jn. 1:18). On nam je objavio Boga i ovde vidimo upravo ono što je čekao ljudski rod, počevši od Adamovog pada i ono što je Gospod dao, kako govori Prorok Varuh da je obitavao među nama, postao vidljiv, upravo zato što je postao vidljiv zato se i može naslikati. Jednu od najranijih ikona koje imamo dobili smo od Samog Gospoda Isusa Hrista, u pitanju je Plaštanica u koju je uvijen nakon smrti i koja je na čudesan način sačuvala Njegovo izobraženje koje se čuvalo tokom mnogih vekova i koja se čuva i danas, u italijanskom gradu Torinu. Naravno, ovo izobraženje Gospoda Isusa Hrista upravo i objašnjava jedinstvo svih nas o tome kako je On izgledao. Ako uđemo sada u pravoslavni hram i pogledamo kako se na ikoni predstavlja Isus Hristos ili u katakombe rimskih hrišćana i pogledamo kako se On predstavljao – videćemo isto lice, isti tip slike. I sami protestanti predstavljaju Isusa Hrista pod uticajem ikonografije koja je sačuvana u Pravoslavnoj Crkvi od najranijih vremena. Kada predstavljaju Isusa Hrista sa dugom kosom, bradom – odakle to oni znaju, u Pismu o tome ne piše? Oni to uzimaju iz ikonografije Pravoslavne Crkve koja ushodi do najdrevnijih vremena, do izobraženja u rimskim katakombama.

Treba navesti i sledeći primer, naravno, ako naš protestantski sagovornik želi da razume to o čemu govorimo. Ako bi recimo on imao mogućnost da u vremeplovu na jedan minut pređe među gomile ljudi koji su slušali Isusa Hrista, on bi to učinio i šta može da uradi za taj jedan minut? Napravio bi fotografiju Gospoda Isusa Hrista na svom smart telefonu i zatim se vratio. Kako bi se odnosio prema toj fotografiji koju je napravio? Zar isto tako kao i prema svim ostalim? Zar ne bi imao poseban odnos prema njoj? Naravno da bi imao i u takvom odnosu nema ničeg neznabožačkog, nema nikakvog idolopoklonstva. U pitanju je trepetni odnos prema slici Isusa Hrista koje čuvaju pravoslavni hrišćani, koje je prirodno za svako srce koje voli.

Kao što vidimo, njihovi argumenti protiv poštovanja ikona nisu dosledni, u našem slučaju nam je važno da im predamo šta za nas znači pravoslavna ikona. Kako mnogi protestanti blizu svog srca čuvaju fotografije svojih majki i to za njih nije idolopoklonstvo. Tim više, ako čuvamo slike Majke Božije, to nema nikakve veze sa idolopoklonstvom i u principu ne može imati. Ako kažu da je ipak u pitanju samo slika, onda može da im se predloži da oni ili neko drugi ispred njih stanu na fotografiju njihove majke. Da li će im biti svejedno? Jer, to je samo papir? Ne, to nije papir, to je obraz tvoje majke koju ti voliš.

Za nas ikone nisu bogovi, idoli, nisu Sam Bog, već obraz Onoga Koga ljubimo, Gospoda našega Isusa Hrista.

 

Poštovanje Bogorodice i Svetitelja. Učenje Svetog Pisma koje potvrđuje pravoslavno učenje. Objašnjenje pravoslavnog učenja o poštovanju Majke Božije. Protestantska tvrdnja o nesvesnosti duša nakon smrti. Primer iz života koji opovrgavaju to. Kako Svetitelji pomažu? Proroštva Svetog Pisma o slavi Bogorodice i Svetih.

Sada ćemo govoriti o drugoj važnoj razlici Pravoslavlja od različitih protestantskih denominacija, poštovanju Bogorodice i Svetitelja. Znate i sami da kod nas u svakom hramu i svakom domu pravoslavnog hrišćanina moćemo videti ikone i Bogorodice i drugih Svetielja koje poštujemo. Protestanti smatraju da se to poštovanje koje postoji kod nas pojavilo tek kasnije, da za to ne postoji svedočanstvo u Svetom Pismo, da to krivi učenje Crkve. Oni govore da je neophodno poklanjati se i poštovati samo Boga, Isusa Hrista, a poštovanje drugih ljudi, čak i Svetitelja predstvlja zabludu i približavanje neznaboštvu.

U realnosti, naravno, poštovanje Božije Majke i Svetitelja potiče iz Svetog Pisma. Sećamo se šta je rekla Božija Majka u razgovoru sa Svetom Jelisavetom, ona je proročki rekla: „Od sada će Me blaženom zvati svi naraštaji“, to jest, pokoljenja (Lk. 1:48). Ovo proroštvo se ispunilo u Njenim istinskim sledbenicima, pravoslavnim hrišćanima i kao što znamo, od tada pa sve do sada, svi pravoslavni hrišćani iz pokoljenja u pokoljenje poštuju Presvetu Djevu Mariju za razliku od protestanata, koji ne žele da je poštuju i zovu blaženom uprkos rečima Svetog Pisma. Isto se možemo prisetiti i detalja da kada se Sveta Jelisaveta srela sa Djevom Marijom piše: „Jelisaveta se ispuni Duha Svetoga, I povika uzvišenim glasom i reče: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni?“ (Lk. 1:41-43). Vidimo da je naziva Majkom Gospoda i vidimo to poštovanje Božije Majke isto koje ukazuju i pravoslavni hrišćani. Prvo poštovanje joj je dakle ukazala majka Svetoga Jovana Krstitelja koja je naziva i Majkom Gospoda i govori da je dostojna proslavljanja. Njene reči su deo i savremenog pravolavnog bogosluženja koje se odnosi na proslavljanje Djeve Bogorodice.

Pre svega bih želeo da objasnim pravoslavno poštovanje Majke Božije koje po pravilu protestanti ne znaju i po pravilu predstavljaju u iskrivljenom smislu. Naši protestanti čija je literatura zapadnog porekla takođe imaju slične zapadne stavove, to jest, o našem poštovanju sude na osnovu poštovanja koje imaju rimokatolici u svojoj zajednici što nije korektno. Jer rimokatoličke predstave, kao i neke forme poštovanja i proslavljanja koje postoje tamo, ni na koji način ne postoje i u Pravoslavnoj Crkvi, to jest, kada rimokatolici govore da je Djeva Marija bila bezgrešno rođena, to jest, ispovedaju neporočno začeće Majke Božije, da ona nije imala nikakvog ni traga greha i dodira grehu. U tome oni protivreče Samoj Majci Božijoj jer Ona u toj istoj prvoj glavi Jevanđelja po Luki Gospoda naziva Svojim Spasiteljem, a znamo da je Spasitelj potreban onome kome je spasenje neophodno. Da je ona, kako rimokatolici tvrde, od samog rođenja bila potpuno van dodira sa grehom, onda ne bi imala potrebe za Spasiteljem i ne ispovedala bi Boga Svojim Spasitreljem, Nju ne bi trebalo ni spašavati u tom slučaju. Takođe i rimokatoličke ideje da Bogorodica predstavlja Saiskupiteljku roda ljudskog zajedno sa Gopodom Isusom Hristom, da je ona Sazastupnica i čak, kako neki rimokatolici govore, ‘nevesta Duha Svetoga’, sve to naravno nema nikakve osnove u učenju Pravoslavne Crkve, u učenju drevne Crkve.

Mogli bismo se prisetiti i događaja iz knjige Dela Apostolskih gde su Apostolima neki neznabošci odlučili da im odaju poštovanje i počast prilično samo bogovima. Apostoli su se oštro usprotivili tom prekomernom poštovanju, nedostojnom obogotvoravanju, koje im je bilo potpuno neprihvatljivo. Takođe i za Presvetu Bogorodicu nije prihvatljivo poštovanje koje daleko prelazi granice i okvire onoga što je označeno u Svetom Pismu i Svetom Predanju koje ponekada ukazuju rimokatolici, između ostalog recimo i kroz kultove ‘Bogorodičinog srca’, itd. Sve to naravno, nema veze sa pravoslavnim učenjem.

A šta govori pravoslavno učenje o poštovanju Bogorodice i drugih Svetitelja, sada ćemo ukratko reći. Djeva Marija, kao i svi Svetitelji, to jest, ljudi koji su do kraja prošli putem spasenja koji je ukazao Gospod Isus Hristos, prebivaju sa Bogom i uvek su u saglasnosti sa Njim. Kako Bogorodica, tako su i svi Svetitelji postali najbliži i najvoljeniji drugovi Božiji, zato imaju posebnu blagodat da zastupaju u molitve ljude. Poznato je da se i tokom zemnog života Bogorodice ili Apostola na primer, Gospod odazivao na njihove molbe i molitve.

Znamo da je upravo na molbu Bogorodice Gospod pomogao siromašnom bračnom paru i učinio prvo čudo na svadbi u Kani Galilejskoj, da bi ih izbavio od sramote (Jn. 2:1-11). Postoje i drugi primeri, povodom kojih protestanti govore da je to bilo dok su oni bili živi, da su za vreme života mogli da mole i Gospod nije odbacivao njihovo zastupništvo već se odazivao. To se ne odnosi na one ljude koji su već umrli, da su nakon svog zemaljskog kraja Bogorodica, Apostoli i drugi Svetitelji izgubili mogućnost i da opšte sa Bogom i da mu upućuju svoje molitve. Mi znamo da Pismo govori da Bog nije Bog mrtvih nego živih, da su Njemu svi živi (Lk. 20:38). Zato nakon smrti ljudi ne nestaju bez traga već se njihove duše držane od Boga. Ljudi koji su Sveti, koji su osvećeni, zdražavaju mogućnost opštenja sa Njim.

Kada govorimo o tome, protestanti govore: ‘pokažite nam gde je u Pismu napisano o tome?’, iako se kao što smo već rekli, crkveno svedočanstvo ne treba ograničavati svedočenjem samo Pisma, da je svedočanstvo Crkve od samog početka svog postojanja u sebe uključivalo i Sveto Predanje. Naravno, to ne znači da na ovo ne možemo da ukažemo u Svetom Pismu. Ako otvorimo knjigu Otkrivenja koju je napisao Sveti Jovan Bogoslov, vidimo da Sveti Apostol govori: „I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starješine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih“ (Otk.. 5:8), na drugom mestu: „I uznese se dim od tamjana sa molitvama svetih iz ruke anđelove pred Boga“ (Otk. 8:4). Štaviše, ako otvorimo 6:9-10, vidimo da duše Svetih, pobijenih za Hristovo svedočanstvo vapiju k Njemu sa pitanjem i On im odgovara: „I kad otvori peti pečat, vidjeh pod žrtvenikom duše zaklanih za riječ Božiju i za svjedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim govoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji?“ U pitanju je direktno svedočanstvo o tome da duše Svetih ne nestaju, ne spavaju kako o tome uče neki sektaši na primer, adventisti ili ‘Jehovini svedoci’, da se duše čuvaju živim, kako je i Gospod rekao, da su u Njemu svi živi.

Zato imamo mogućnosti da se molimo Svetiteljima, nakon što su oni telom ostavili svet, i samo iskustvo pokazuje da ove molitve nisu besplodne, da u pitanju nisu neke teoretske ideje, već nešto što se potvrđuje životom i iskustvom. Mnoštvo hrišćani, ali ne samo hrišćana jer postoje primeri kada su se čak i ljudi koji su daleki od Pravoslavne vere obraćali pravoslavnim Svetiteljama i dobijali ono šta su tražili. Na primer, pre nekoliko godina je jedna muslimanka, Tatarka svedočila da je mnogo godina stradala zbog neplodnosti, i nije u pitanju privatni razgovor, u pitanju je njeno svedočenje u novinama. Ona je govorila da je mnogo godina nikako nije mogla da dobije mogućnost da ostane u drugom stanju, ona se naravno tokom tih godina mnogo puta  molila po muslimanskom običaju, sve to je bilo bez uspeha. Kada joj je neko rekao da treba da ode i zamoli za molitvu u pravoslavnom hramu, od Svetog Nikolaja, ona je poverovala i sa dečijom jednostavnošću došla u hram i pred ikonom Svetog Nikolaja ga zamolila i vrlo brzo dobila ono za šta je molila – rodio joj se sin. Ova žena se jako raduje i svedoči o ovom čudu koje joj je dao Gospod.

Mnogi inoverni svedoče o čudima kojima im je pomogla Blažena Matrona Moskovska, na primer, i čak mi je jedan moj poznanik, sveštenik pričao da kada se susreo sa Jezidima, oni su sledbenici zasebnog učenja i pitao ih u šta veruju, oni su mu odgovorili da veruju u Svetu Matronu Moskovsku. Oni sami nisu dovoljno dobro poznavali svoje verovanje, ali su pritom svedočili o poštovanju koje postoji među Jezidima, među svima njima se mogu naći pravoslavne ikone među njima obavezno i ikona Svete Matrone. I sve to upravo zato što su se ti Jezidi opitno ubedili da ako se obrate ovoj pravoslavnoj Svetiteljki ona ću čuti, odazvati se i pomoći, to jest, Gospod će pomoći po njenim molitvama.

Ovo je jako važno da se shvati, jer mi ne smatramo da Bogorodica i Svetitelji imaju neku svoju sopstvenu silu kojom pomažu nezavisno od sile Božije. Ne, nije tako. Mi verujemo i ispovedamo da upravo Gospod čuje i ispunjava naše molitve upućene Svetiteljima na njihovo zastupništvo, a ne što tobož oni imaju neku nezavisnu vlast. Ovi primeri koji sam naveo predstavljaju ispunjenje blagodati koja počiva u istinitoj veri za koju se molio car Solomon kada je podigao hram u Jerusalimu. On se molio da kada dođe čovek druge vere i pomoli se u tom hramu, da mu Gospod i usliši, da to bude svedočanstvo toga da je u pitanju zaista Božiji hram. To se ispunjuje u primerima koje sam naveo.

Slava i Bogorodice i Svetitelja koje poštujemo predskazana je od strane Samog Gospoda, jer Bog u 1 knjizi Samuilovoj govori: „Jer one ću poštovati koji Mene poštuju“ (1 Sam. 2:30). I upravo znak proslavljenja i predstavlja naše poštovanje koje imamo prema našim Svetiteljima. Takođe, Gospod govori: „I ko Meni služi tome će dati počast Otac Moj“ (Jn. 12:26). I to zemaljsko poštovanje upravo i predstavlja slabi odraz onoga što ukazuje Sam Bog Otac Svetiteljima koji su iskreno poslužili Gospodu Isusu. I Apostoli govore: „Mi nazivamo blaženim one koji pretrpješe“ (Jak. 5:11). Apostol Pavle govori o neophodnosti sećanja i odnosa poštovanja prema Svetima koji su pomogli da se ukrepi i raširi hrišćanska, koji su ostavili dobar primer života: „Sjećajte se svojih starješina, koji vam propovijedaše riječ Božiju; gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na vjeru njihovu“ (Jevr. 13:11). Ovde vidimo zapovest da se sećamo Svetih, poštujemo ih i podražavamo njihov život koje čuva Sveta Crkva od najdrevnijih vremena.

 

O sili molitve pravednog čoveka – primeri iz Svetog Pisma. Da li je jedna molitva grešnog čoveka i pravednika, da li su potrebni posrednici pred Bogom? Uzajamna ljubav u molitvi koje su upućene Svetiteljima.

Protestanti često govore o tome, i ne samo oni, već i maloverni, necrkveni ljudi, pitaju: ‘Šta će meni posrednici, zašto ne mogu sam da zamolim Boga?’ Ovde treba reći da Sveto Pismo upravo i govori da molitva svetog čoveka ima posebnu silu, smelost pred Bogom, da Bog u nizu slučajeva sluša upravo i samo molitve koje mu upućuje pravednik a ne bilo koji čovek. Ako otvorimo knjigu Jova, vidimo da Jovove sagovornike Gospod prekoreva kao one koji su učinili greh i On govori: „Idite k sluzi mom Jovu i prinesite žrtve paljenice za se, i sluga moj Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov“ (Jov. 42:8). Ako se obratimo knjizi Postanja, videćemo događaj kada je Avimeleh hteo da uzme sebi za ženu Saru, ženu praoca Avraama što nije bilo dopušteno od Gospoda, kada se on razboleo i pokajao Gospod mu govori zašto se to desilo i govori da mu je oprostio greh samo zbog molitve Avraama. Kao što vidimo ovde, ni u slučaju sa Jovovim drugovima, ni u slučaju sa Avimelehom, Gospod nije govorio: ‘pomoli se lično Meni i rešiću sve tvoje probleme’. Ne, On govori da će jedino molitvu pravednika da primi da bi oprostio njihove grehe. Poseban značaj molitve Jova nalazi se i u drugim mestima Svetog Pisma i jasno je opisan. Na primer, Apostol Petar govori: „Jer oči Gospodnje obraćene su na pravednike, i uši njegove na molitvu njihovu“ (1 Petr. 3:12). Apostol Jakov piše: „Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jak. 5:16).

Dakle, nije isto ako se pomolimo samo mi, ili se pomole ljudi koje Sam Gospod naziva Svojim drugovima, za koje Sam obećava da će ih proslaviti. U ideji ‘Svetitelji mi nisu potrebni, direktno ću se pomoliti’ pokazuje se gorda duša, da mi niko nije potreban, ja sam mogu da se pomolim Bogu, On je dužan da me posluša i ispuni ono što Mu tražim. Smireni čovek, kako i Sam Gospod opisuje molitvu smirenog čoveka u primeri carinika, koji nije smeo da podigne ni pogled na nebo kada se molio i nije smatrao sebe dostojnim bilo čega, kada priznaje i shvata koliko je grešan pred Bogom, koliko je nedostojan, nikako nema to drsko raspoloženje da će on sam da direktno razgovaram sa Bogom.

Zamislite da je čovek napravio neki zločin protiv cara ili predsednika neke države. Čak i ako bi bio blizak sa njim, teško da bi takav čovek, bivajući svestan da je učinio prestup koje zaslužuje ozbiljnu kaznu, bio toliko drzak da se javi neposredno pred carem i govori samo sa njim. Upravo suprotno, takav čovek bi se potrudio, ako ima poznanike koji su bliski caru, koji su njegovi drugovi, on bi ih molio da ga zastupaju, da mole cara da mu oprosti, ‘prenesi mu moje izvinjenje’ u nadi da će bliski odnosi i dobro raspoloženje koje postoji između njih i cara učiniti da će taj oproštaj biti prihvatljiviji i prijatniji caru. Naravno, ako ne prilazimo Bogu sa raspoloženjem da smo učinili Bogu veliku uslugu time što smo Mu prišli, već Mu prilazimo sa svešću o svom padu, pokajanjem, svoje ništavnosti, u tom slučaju nećemo razmišljati kao što misle protestanti koji govore: ‘nama ne trebaju nikakvi Svetitelji, mi samo možemo da se molimo, Gospod će nas uslišiti’.

Gospod je tako uredio da se mi molimo Svetiteljima i da oni odgovaraju na naše molitve, prenose naše molitve Bogu ili Anđeo čuvar naš ili Bogorodica ili Svetitelji koji su se, koliko je to moguće čoveku, upodobili Gospodu našem Isusu Hristu. Kada oni prenose naše molitve Gospodu i samim tim nam pomažu, kroz to se događa ispunjenje reči Gospodnjih: „Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn. 13:35), jer kada mi ukazujemo poštovanje drugovima Božijim, Svetiteljima, kada im uznosimo molitve i ne samo sa molbama već i zahvalne ili kada hvalimo njihov život kao za vreme čitanja Akatista i Kanona, u tom slučaju mi pokazujemo svoju ljubav prema Svetiteljima.

A oni, kada nas zastupaju pred Bogom i prenose naše molbe, pokazuju svoju ljubav prema nama. I kroz to međusobno raste naša ljubav, ljubav hrišćana koja bez obzira na činjenice vremena i smrti nisu odvojeni jedni od drugih i nisu tuđi jedni drugima. Kroz Boga Svetitelji nastavljaju da učestvuju u našem životu i nastavljaju da pokazuju svoju ljubav i brigu prema nama, što se može videti iz mnoštva primera u životu pravoslavnih hrišćana, pa čak i ne samo pravoslavnih hrišćana, kao što sam već navodio.

O činjenici da Svetitelji, kao i Anđeli Božiji mogu da prenesu našu molitvu Bogu takođe se govori u starozavetnoj knjizi Tovita, tamo Anđeo govori: „I kada si se pomolio, ti i nevjesta tvoja Sara, ja sam prinio spomen molitve vaše pred Svetoga“ (Tov. 12:12). Dakle, ovo što govorimo nije samo gola teorija, naše izmišljanje, sve to je opisano u Pismu, kao i predskazanje o poštovanju Svetitelja, da oni imaju posebnu silu molitve koju prihvata Gospod. U nekim slučajevima samo od Svetih, a ne od grešnih ljudi ili od ljudi koji još nisu dostigli svetost. Opisano je dakle da oni prenose naše molitve Bogu, da i nakon smrti oni ostaju svesni, opšte sa Bogom, obraćaju Mu se i On ih sluša. Sve ovo vidimo u Svetom Pismu.

 

Razlike u poklonjenju Bogu i poštovanju Svetitelja. Protestantsko pozivanje na Kol. 2:8 i pravoslavni odgovor. Svedočenje arhiepiskopa Anastasija albanskog. Kako Svetitelji čuju toliko molitava istovremeno i kako ih ispunjavaju? Da li je Gospod ponizio Bogorodicu u Lk.11:27-28. Pravoslavno objašnjenje. Ispovest jednog Indonežanina. Suština naših odnosa sa Majkom Božijom i Svetima u ljubavi.

Takođe protestanti govore ‘mi ne treba da se klanjamo Svetiteljima, jer je rečeno Gospodu Bogu svome klanjaj se i Njemu jedinome služi’. Na to pravoslavni hrišćani od drevnih vremena govore potpuno jasno: mi razlikujemo poklonjenje koje treba da se odaje samo Bogu i poštovanje koje je potrebno i može se davati kako opisuje Sveto Pismo, i starcu u narodu treba ukazati poštovanje, jer je to nešto se ne odnosi samo na Boga već i na dosta grupa ljudi, ali pre svega Svetitelje. Zato se ne mogu mešati ove stvari i pravoslavni hrišćani koji poznaju svoju veru, nikada ne mešaju, nikada ne smatraju Svetitelje bogovima, nikada ne smatraju da oni deluju autonomno od Boga. Ne, svi verujući pravoslavni hrišćani znaju i shvataju da božansko poklonjenje mi odajemo samo Jedinom Bogu, dok poštovanje, čast, slavu, uvažavanje mi odajemo ne samo Bogu, već i onim Njegovim drugovima koje je On Sam proslavio i za koje On govori da ih poštuje.

Ponekada protestanti navode citat iz Poslanice Kološanima Apostola Pavla, 2:18-19, kao reči koje su usmerene tobož protiv molitve i poštovanja Anđela: „Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim, a ne držeći se glave iz koje je sve tijelo pomoću zglavaka i sveza sastavljeno da raste rastom Božijim“. Oni žele da predstave ove stihove kao da su usmereni tobož protiv poštovanja Anđela. U realnosti, u ovim stihovima se govori ne o služenju Anđelima, već o služenju Anđela. Ovde Sveti Apostol Pavle osuđuje gnostike koji su mislili da tobož oni sami vrše neko anđelsko služenje, uopšte se ne govori o poštovanju Anđela.

Treba reći da sami protestanti mnogo toga sebe lišavaju, ne znajući život Svetitelja koji su prosijali u Bogu tokom 2000 godina istorije Crkve. U septembru protekle godine (2013.) imao sam priliku da budem na jednoj konferenciji posvećenoj misiji, ona se održala u Albaniji. Na susretu sa arhiepiskopom albanskim Anastasijem prisustvovali su i neki predstavnici protestanata. Kada je došlo do trenutka razgovora sa njima, vladika Anastasije, episkop tiranski potpuno jasno im je rekao: ‘Znam vaš tradicionalni protestantski stav da su tobož u Crkvu tokom istoriju uneseni različiti primeri odstupništva od apostolske vere. Zaista, u istoriji možemo naći negativne primere ljudi koji daleko da su odgovarali zvanju hrišćanin. Međutim, pritom u istoriji Crkve ima jako puno primera Svetitelja koji u punoj meri opravdavaju svoje veliko ime hrišćanina, koji su u punoj meri u svom životu javili Jevanđelje, ispunjenje Hristovih zapovesti, koji su u punoj meri pokazali različite darove Duha Svetoga. Sve to postoji i to je takođe činjenica istorije. Zašto ste vi odsekli sebe od njih? Zašto ste se lišili opštenja sa njima, zašto ste se lišili jedinstva sa tradicijom Crkve koja je i rodila te Svete i sada poseduje i čuva njihovo iskustvo? Očigledno je da je u tim Svetiteljima disao Duh Božiji.’

Žao nam je naših sugrađana koji se nalaze u protestantizmu jer oni sebe lišavaju primera života saglasnih sa Jevanđeljem koje nam pokazuju Svetitelji, primere koje je zapovedio da znamo i poštujemo, kao što znamo, Apostol Pavle, nastavnike koji su nam ostavili dobar pimer i obraza života.

Treba reći da ponekada i protestanti i necrkveni ljudi postavljaju sledeće pitanje: ‘Dobro, vi govorite da Svetitelji i Bogorodice čuju molitve koje su njima upućene. Ali kako je moguće da u svakom mestu gde se uznesu ove molitve, u bilo kojoj zemlji, od toliko ljudi koji se mole – da ih Svetitelji slušaju? Zar oni poseduju svudaprisutni, zar su oni postali kao Bog čim mogu da sve te molitve čuju, znaju, ispunjavaju silom Božijom, molitve koje se uzdižu sa najrazličitijih tačaka na planeti?’ Ovde treba reći da, naravno, Svetitelji kao ljudi, kao nosioci ljudske prirode, nisu ni svudapreisutni, ni sveznajući. Ali o tome se upravo i radi, da su oni Svetitelji, to jest, da su se već za vreme svog zemaljskog života sjedinili sa Gospodom Isusom Hristom. Kako je napisano u Svetom Pismu, da onaj ko ljubi Gospoda postaje jedan duh sa Njim. I zbog ovoga naši Svetitelji mogu da znaju za molitve koje su im obraćene, na kom god jeziku one bile izgovorene, sa kog god mesta one bile uznesene, koliko god ih puno bilo. Ne zato što oni zbog svoje ljudske prirode to mogu, ne, već su sjedinjeni  zato što su sjedinjeni sa Gospodom, a Gospod budući i svudaprisutan i sveznajući i svemoguć, kroz Svoje jedinstvo sa njima, daje im da znaju o svim tim molitvama koje su im obraćene. Na žalost, treba reći da ponekada takav otpor poštovanju Majke Božije i Svetitelja duboko ulaze u dušu protestanta i sam sam imao prilike da vidim tu žalosnu sliku da kada razgovaraš sa protestantima i govorite o Hristu, oni mogu da kažu mnogo takvih uzvišenih reči poštovanja, sa kojima se i pravoslavni čovek može složiti. Međutim, kada se razgovor povede o Majci Božijoj pokazuje se nemar, ruganje, čak i odnos prezrenja. Odmah postaje jasno da duhovni koren tome potiče od duha zla. Takođe se sećam da kada sam razgovarao sa pastorom i počeli smo da govorimo o Bogorodici, on mi je rekao: ‘Za Hrista smo mi isto što i Majka Božija, Ona Mu ničim nije bliža’. Zamislite da bilo kom čoveku kažete: ‘Tvoja majka ti ni po čemu nije bliža od mene’. Koliko bi to uvredljivo, drsko, provocirajuće zvučalo? Čovek koji bi sa takvim raspoloženjem došao i molio vas za nešto, teško da bi mogao da računa na dobro raspoloženje prema sebi čoveka koga moli.

I naravno, za Gospoda Njegova Majka Koja Ga je rodila po telu, Bogorodica, ima poseban značaj. Zamislite da čovek koji je učinio greh, koji se još nije očistio od grehovne nečistoće (iako neki protestanti vole sebe da nazivaju svetima, to je, najblaže rečeno, zabluda), počne da govori da Bogorodica ni po čemu nije bolja i bliža Bogu od njega samog.

Oni pokušavaju da navode sledeće reči radi obrazloženja ovog svog stava: navode događaj iz Jevanđelja kada je jedna žena za vreme propovedi Jevanđelja uzviknula „Blažena utroba koja Te je nosila i dojke koje si sisao“, Gospod joj je odgovorio: „Blaženi su oni koji slušaju reč Božiju i drže je.“ (Lk. 11:27-28) Ovim oni žele da obrazlože svoje odsustvo uvažavanja, poštovanja prema Majci Božijoj koje je predskazano u prvoj glavi Jevanđelja po Luki.

Ove reči uopšte ne znače ponižavanje Bogorodice od strane Gospoda Isusa Hrista, ove reči je izgovorio da bi žena i drugi shvatali da je u slučaju Majke Božije važno ne to što se Ona ograničila činjenicom Njegovog rođenja po telu, već upravo Njena duševna čistota, već što je Ona bila upravo Ta za koju se može reći da je slušala reč Božiju i ispunila. Upravo zato se Ona udostojila da postane Majka Božija, upravo zato se i naziva blaženom, jer u Njoj nije bilo ni najmanjeg nedostatka što se tiče pobožnosti i odnosa poštovanja prema reči Božijoj i njenog ispunjavanja.

Možemo se setiti i da kada se Gospod već nalazio na Krstu, kao jedno od Svojih poslednjih dela koje je učinio pre Svoje smrti u telu, bio je akt Svoje brige o Svojoj Majci kada je poručio brigu o Njoj Apostolu Jovanu Bogoslovu. I iz ovoga se takođe može videti da je Gospod imao posebnu pažnju prema Majci Božijoj čak i za vreme Svojim muka i stradanja na Krstu. Zato takav odnos nemara, treba reći direktno, od strane velikog mnoštva protestanata ni na koji način se ne može usaglasiti sa učenjem Jevanđelja i sa poukama Gospoda našega Isusa Hrista. Svako od nas dužan je da poštuje svoju majku. To je ono što se više puta zapoveda i u Starom i u Novom Zavetu. Ako poštujemo svoje majke, kako ćemo se odnositi bez poštovanja prema Majsi Samoga Gospoda našega?

Sećam se jednog događaja koji mi je ispričao jedan Indonežanin, koji je sada vrlo čvrsto u veri, svesni pravoslavni hrišćanin ukorenjen u veri. On je pričao da je on ranije bio protestant i da ta protestantska ‘vakcina’ toliko duboko leži u čovekovom srcu da čak i pravoslavni koji su se obratili iz protestantizma, na žalost, ne retko jako dugo čuvaju hladan odnos prema Majci Božijoj. To isto je i on svedočio o sebi, da kada je postao pravoslavan, sa tačke gledišta dogmatike potpuno je prihvatao sve što govori Pravoslavna Crkva o svetosti Majke Božije, ali sam duševno nije osećao poštovanje prema njoj, nikada joj se nije molio, obraćao, nije osećao potrebu za tim. Osećao je u sebi određenu distancu od tog poštovanja koje predlaže Pravoslavna Crkva prema Majci Božijoj. Jednom se u njegovom životu dogodilo teško iskušenje. Jednom prilikom je išao kod lekara i prolazio preglede. Kada je već čekao rezultate sa nalazima da je sve u redu, njemu su iznenada u bolnici rekli da je smrtno bolestan, da je bolest u terminalnom stadijumu tako da mu je ostalo jako malo života. Njemu je to naravno bio užasan udarac, mladi čovek sa velikim planovima koj itako nešto uopšte nije očekivao. Govorio mi je da je to za njega bio ogroman udarac. Rekao je da se vratio kući, da nije mogao ni da jede, ni da pije, ni da spava, plakao je i oplakivao je svoj život. Danima se nalazio u jako velikoj žalosti, potpuno izgubljen. I upravo tada, nakon t dana žalosti, iznenada mu se javila misao, prisetio se da negde tamo u njegovom stanu leži poklonjena od nekoga mala ikonica Majke Božije koju je iz pažljivosti primio, ali se nikada nije molio pred njom.

Tada mu se javila ta misao, koja mu je došla spolja: ‘Ti imaš Majku, moli Joj se.’ Naravno, pod Majkom se mislilo upravo na Bogorodicu Koju poštujemo kao duhovnu Majku svih pravoslavnih hrišćana. On je uzeo tu ikonu, počeo usrdno da se moli Majci Božijoj i sledeći dani su protekli u neprestanim molitvama za pomoć obraćenih Majci Božijoj.

Nakon toga je on izašao iz kuće, slučajno se susreo sa jednim starijim čovekom koji ga je pitao zašto je tužan. On mu je ispričao sve i tada je taj čovek za koga se ispostavilo da je direktor privatne medicinske klinike rekao da dođe do njih i da će mu oni uraditi ponovo analize besplatno. Nadahnuvši se zbog toga, mladi čovek je došao i ponovljene analize su pokazale da nikakve bolesti kod njega nema, ne postoji. Nakon tog iskustva pomoći Božije kroz molitvu Majci Božijoj, moj sagovornik se potpuno izbavio od hladnoće prema Bogorodici koju mu je privila protestantska zajednica svojevremeno. Nadam se da će to iskustvo koje je doživeo ne samo taj čovek već i mnogi drugi pravoslavni hrišćani, postepeno postati blisko mnogima – i onima koji su se tek obratili iz protestantizma u Pravoslavlje i za one koji su još daleko od toga.

Čak i ako budemo govorili sa čisto praktične tačke gledišta, takvi ljudi sebe lišavaju zastupništva koje je odraženo u Pismu, koje je spasilo od sramote mladi bračni par u Kani Galilejskoj. Da su oni bili na mestu tog bračnog para i znali šta se događa, ne mislim da bi prenebregli zastpuništvo Majke Božije, mislim da bi jako cenili tu ljubav koja se kroz to pokazuje i uzrasta u nama kada vidimo materinsko, potpuno saosećanje i odnos ljubavi koji prema nama ima Majka Božija. Naravno, u pitanju je nešto jako dragoceno, nešto što sastavlja srž našeg odnosa prema Majci Božijoj, Svetiteljima. U pitanju nije prosto samo ideja, što je vrlo važno da se razume, jer kada počinjemo da razgovaramo sa protestantima, oni govore: ‘Dokažite nam to iz Pisma’, mi im navodimo dokaze iz Pisma, oni nam odgovaraju sa drugim rečima, itd.

Po rezultatima, takvi razgovori ostavljaju utisak na ljude koji učestvuju u razgovoru da se tobož radi o prosto neki apstraktnim, teorijskim idejama. Naš odnos sa Majkom Božijom i Svetiteljima, isto kao i naš odnos sa Bogom ne predstavlja oblast nekih teoretskih ideja. U pitanju je ono što izrasta iz iskustva našeg hrišćanskog života, to može da potvrdi svaki ucrkvenjeni pravoslavni čovek koji ima makar minimalno iskustvo molitvenog života. Meni su pričali moji dalji rođaci o događaju koji se dogodio iz života njihovog rođaka. U pitanju je bio čovek koji je bio dalek od vere, nije bio ni svestan ateista, ali je vodio život potpuno necrkven, neverujući. Na žalost, stradao je od pijanstva i sve to je već išlo jako daleko. Jednom prilikom je ispričao da je sanjao Svetog Nikolaja Čudotvorca koji mu je rekao: ‘Ti treba da prestaneš da piješ. Ako ne prestaneš da piješ, umrećeš’. To ga je potreslo, jer ništa u njegovom životu nije moglo ni da pretpostavi takav san. U svom domu nije imao ikone, nije odlazio u hram, čak nije ni pomislio u tom pravcu. I iznenada on vidi takav san. Znate, postoje uobičajeni snovi, a psotoje i snovi za koje čovek oseća da su u pitanju posebni snovi. Ovaj čovek je osetio da u pitanju nije prost san, nakon koga može da kaže da će opet da sanja slično možda. On je poverovao, on je zaista prestao da pije neko vreme, počeo da uzdržava. Na žalost, nije izdržao u tome i nakon određenog vremena je opet pao, ponovo počeo da pije i odmah i umro, kako ga je i upozorio Sveti Nikolaj.

Možda je neko od njegovih predaka bio pobožni pravoslavni hrišćanin i možda je radi pobožnosti njegovog pretka to bilo pokazano kroz pažnju, brigu i upozorenje od Boga kroz Svetog Nikolaja Čudotvorca. Ovakve događaje možemo da sretnemo kod jako velikog broja ljudi, između ostalog, kako sam već pomenuo, ne samo kod pravoslavnih. Jer ako bi tako nešto govorili jedino pravoslavni, moglo bi da se kaže: ‘Pa, da, pravoslavni hvale svoju veru, pokušavaju da je zaštite i zato govore o tome’. Međutim, realnost ima izobilje mnoštva primera kada ne samo pravoslavni, već i daleki od Pravoslavlja ljudi svedoče da su hrišćanski Svetitelji živi, da učestvuju u našim životima, da nas vole, slušaju naše molitve, za šta smo i zahvalni Bogu.

 

Adventisti sedmog dana (subotari). Elena Vajt – osnivač adventizma – da li je po kriterijumima Biblije u pitanju lažna proročica? O poštovanju subote – argument adventista i pravoslavni odgovor. O besmrtnosti duše – adventistički argumenti i pravoslavni odgovor. O večnosti paklenih muka – adventistički stav i pravoslavni odgovor. O krštenju dece – adventističko učenje i pravoslavni odgovor.

Sada bih prešao na razmatranje pitanja koja su već više individualna, neke osobenosti koje su karakteristične za adventiste sedmog dana i pentakostalce.

Adventisti sedmog dana poštuju određenu Elenu Vajt, ženu koja je živela u 19. veku, koja je bila veliki religiozni lider za advenstiste, oni je poštuju kao proročicu. Mnogobrojne knjige koje je napisala Elena Vajt imaju poseban status u adventizmu, vrlo blizak statusu Biblije, što i odlikuje ovu grupu u odnosu na druge protestantske denominacije. Ako budemo imali prilike da razgovaramo sa adventistima (subotarima – prim. prev.) možemo da čujemo da se oni pozivaju na te izreke Elene Vajt kao na određeni autoritetni tekst, kao na svojevrsno ‘Sveto Pismo’. Da bismo izbegli nerazumevanje i nedoumice, mislim da je važno da pre nego što pređemo na druga pitanja, razmotrimo i presečemo takve pokušaje sa njihove strane. Pošto njene pretenzije na proročko služenje ni na koji način ne mogu da se potvrde od strane Biblije. Oni imaju običaj da se pozivaju na Isusove reči iz Otkrivenja: „jer je svjedočanstvo Isusovo duh proroštva“ (Otk. 19:10), međutim kao što vidimo, iz ovog stiha se nikakva veza ne može pronaći sa Elenom Vajt. Ovaj stih može da potvrdi njene pretenzije na proročki dar u istoj meri kao i svakom drugom čoveku koj ibi tako nešto rekao. Ni na koji način se iz ovog stiha ne može obrazložiti njene izjave o njenom proroškom služenju.

Da ne bi bilo dugačkih sporova sa adventistima, između ostalog bolnog i za njih same jer oni poštuju tu ženu kao izuzetnu, mi naravno nećemo da se igramo sa njihovim pravilom da se pozivaju na njene izjave u smislu autoriteta jednakog Svetom Pismu – treba im na to ukazati odmah. Reći da Sveto Pismo nigde ne govori o fenomenu Elene Vajt, njenom dolasku i njoj kao proročici. Suprotno tome, Gospod govori da su svi Proroci proricali do Jovana Krstitelja (Mt. 11:13), Gospod u budućnosti nije predskazivao pojavu novih proroka. Ipak, predskazao je pojavu lažnih proroka: „I izići će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge“ (Mt. 24:11). To se neposredno odnosi na gospođu Vajt. Možemo se prisetiti još jednog mesta iz Svetog Pisma 5 Mojs. 18:20-22: „Ali prorok koji bi se usudio govoriti šta u Moje ime što mu Ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ako li kažeš u srcu svom: Kako ćemo poznati reč koje nije Gospod rekao? Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se“. Ovo je biblijski kriterijum za razlikovanje lažnih proroka od istinskih proroka.

Ako pogledamo na ono što je izgovarala gospođa Vajt videćemo upravo primer lažnih proroštava. Na primer, 1847 godine je imala neko viđenje, inače, ona je stalno imala neka viđenja koja je prepričavala i na koje se pozivala pri propovedima. Ona je dakle videla da će Hristos doći u dan ukidanja ropstva u SAD i da će ropstvo biti ukinuto Njegovim dolaskom. Međutim, kao što znamo, u istom veku je ukinuto ropstvo tamo, a Hristov dolazak se nije dogodio.

Zatim viđenje od 4. januara 1862. godine – njoj je otkriveno da joj je ropstvo ostavljeno da bi se podigao novi ustanak. Međutim, ropstvo je prestalo da postoji bez izazivanja novog ustanka. Postoji mnogo sličnih ukazivanja, ali i druga kritika od strane ljudi koji su sami izašli iz adventizma. U pitanju je dugačka, detaljna kritika koja poimence navodi sva njena lažna proroštva. Po biblijskom kriterijumu Elenu Vajt je neophodno smatrati lažnom proročicom jer je rekla nešto u ime Gospodnje i to se nije dogodilo. Ukazuju takođe da i knjige koje je objavljivala kao proroštva koja potiču od Boga, kao svojevrsna lična otkrivenja koja je ona dobila, sadrže ogromne pozjamice i plagijate. Na primer, jedan od pastora adventista sedmoga dana je napisao knjigu sa nazivom ‘Bela laž’ u kojoj detaljno opisuje šta je ona u svoje 53 knjige iskopirala, pozajmila praktično sve, navodeći primer citata iz knjiga drugih autora.

Faktički, vidimo da je gospođa Vajt obmanjivala svoje čitaoce jer je kao otkrivenje Božije predstavljala nešto što je ukrala od drugih autora. Međutim, nećemo se ovom temom dugo baviti, na itnernetu ima jako mnogo knjiga, materijala koje osvetljavaju ovo. Za nas nema nekog posebnog smisla da se borimo sa kultom gospođe Vajt, dovoljno je da naglasimo da mi kao hrišćani nemamo nikakve osnove da je priznamo za proročicu i posledično i njene izreke kao nešto autoritetno. Štaviše, saglasno sa Biblijom, imamo svaku osnovu da je smatramo za lažnu proročicu. To će biti dovoljno da se naši adventistički sagovornici slože sa tim da se ne pozivaju na nju tokom našeg razgovora. Oni mogu da se pozivaju na nju kao na istaknutu ženu, što je i moje lično iskustvo u razgovoru sa njima, da je učinila mnogo dobra. Međutim, mnoge ljude koji čine mnogo dobra mi na osnovu toga ne smatramo prorocima?

Pređimo na važnija pitanja u našem dijalogu, na njihovo omiljeno pitanje na koje mnogi pravoslavni hrišćani koji nisu potpuno spremni ne znaju kako da reaguju? Ovo pitanje je povezano sa poštovanjem subote. Znamo iz Starog Zaveta da je jedna od zapovesti koje je dobio Mojsej bio da se poštuje subotnji dan. Adventisti su odlučili da je takođe i hrišćanima neophodno da drže taj dan, iako su prvobitno i sami prvi adventisti kao i svi hrišćanui, poštovali nedelju. Međutim, kasnije su se toga odrekli i prešli na poštovanje subote. Za njih je ovo najosnovnije, oni govore ‘Bog je tako rekao, u pitanju je večna zapovest koja mora da se drži. Kako ste vi uzeli jednu od deset zapovesti i narušili je?’ Oni se trude da ovu zapovest na svaki način uzvise, govore da je u pitanju večna zapovest, da je postojala još od Adama ali da nije bila izrečena i zapisana. Ja ovo navodim kao primer, da čak i Hristos nije vaskrsao u subotu da ne bi narušio ovu zapovest samim Svojim vaskrsenjem. Ovo sam lično imao prilike da slušam.

Treba shvatiti da je celokupna adventistička polemika usmerena na rimokatoličku crkvu za koju govore da je ukinula subotu i zamenjeno poštovanjem nedelje. Svi ovi argumenti koje adventisti upućuju pravoslavnim hrišćanima, potiču iz ove pozicije. Zapravo, stav pravoslavnih hrišćana je drugačiji. Dan subote se i dalje poštuje u Pravoslavnoj Crkvi, u subotu nema strogog posta po odlukama Vaseljenskih Sabora uz izuzetak Velike Subote, da se tog dana uvek po posebnom činu služi Liturgija, čak i u dane Velikog Posta, kada se radnim danima ne služi Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog; takođe, tog dana se završava ciklus bogoslužbene sedmice. Naravno, široko je poznato da u većini pravoslavnih zemalja subota predstavlja neradni dan, kao i nedelja. Zato kada vam vaši adventistički sagovornici budu iznosili argumente u korist da niko nikada ne može da ukine reč Božiju u vezi sa subotom, da niko ne može da je ukine, treba im delikatno i pažljivo reći da ceo taj polemički zanos nikakve veze sa nama nema.

Jer mi ne govorimo da je subota ukinuta, mi govorimo da je Gospod ustanovio nedelju, vaskrsni dan kao veći od subotnjeg dana. Ko može da spreči Gospoda da uredi veći, slavniji dan? Subota je po svom značaju, onda kad aje ustanovljena, bila povezana sa događajima starozavetne istorije. Zakon o suboti ako pogledamo 2 Mojs. 16:23, 5 Mojs. 5:15 vidimo da se subota daje kao znak sećanja na izbavljenje od egipatskog ropstva. Međutim, dan Vaskrsenja Hristovog je jedinstveni dan, jedinstveni događaj koji u mnogome prevazilazi događaje oslobađanja Jevreja iz ropstva u drevna vremena. Dan Hristovog Vaskrsenja je dan o kome Gospod predskazuje kroz proroka: „u onaj dan kad se proslavim, govori Gospod Gospod“ (Jezek. 39:13). I zato se mogu upitati: ‘Zar Bog ne može da daruje nešto novo, zar nije dao novo u Novom Zavetu? Kada se sunce podiže, ono ne gasi zvezde, međutim, zvezde se više ne vide od njegove svetlosti. Isto tako ni subota nije formalno ukinuta, ali je potamnila u svetlosti Hristovog Vaskrsenja.’ Isto kao što i pred svetlošću Hristovog Vaskrsenja tamne sva čuda koja su se dešavala na zemlji. Jer za nas je Hristovo Vaskrsenje centralni događaj u istoriji roda ljudskog i adventisti će se sa nama u tome složiti.

Gospod Isus Hristos nas je oslobodio od starog shvatanja subote. Subota se poštuje u Pravoslavlje, ali je njeno poštovanje preosmišljeno i prevedeno na drugi, duhovniji nivo. Starozavetno shvatanje koje se doticalo samo spoljašnjih stvari i postupaka, Sam Gospod je dosledno oslobađao ljude koji su Ga slušali. Za čuđenje je sresti hrišćanina koji se tako grčevito hvata za subotu i pritom sebe naziva sledbenikom Gospoda Isusa Hrista za Koga su Njegovi savremenici govorili: „Nije ovaj čovjek od Boga, jer ne svetkuje subotu“ (Jn. 9:16). Gospod Isus Hristos je objašnjavao: „Subota postade čovjeka radi, a ne čovjek subote radi“ (Mk. 2:27). On je takođe govorio da se u subotu može dobro činiti (vidi Mk.3:4). Sećam se kada sam razgovarao sa jednim adventistom koji mi je rekao: ‘Pa, pravoslavni ne čine samo dobro subotom i tako poštuju subotu, već vrše i uobičajene postupke i tako narušavaju subotu’. Međutim, kako pamtimo, Sam Gospod je zaštitio Apostole od prekora da su narušavali subotu u trenutku kada su oni vršili potpuno uobičajeno delo – kidali klasje kukuruza (Mt. 12:1-5).

Nije za iznenađenje što je dan nedelje počeo da se poštuje od hrišćana još u vremena Apostola. Treba reći da je kod naše protestantske zabludele braće predstava o crkvenoj istoriji jako slaba i iskrivljena i nisu izuzetak ni adventisti sedmog dana. Kod njih je uobičajena teza da su prvih 400 godina hrišćani nesumnjivo držali subotu, da je tek car Konstantin u četvrtom veku uveo poštovanje nedelje umesto subote. Ovo je naravno anti-istorijska tvrdnja jer su hrišćani počeli da se okupljaju na molitvu i lomljenje hlebova, tj. Evharistiju i propoved već u apostolska vremena, o tome piše u Delima apostolskim 20:7. Tog dana su se lomili hlebovi, tog dana se organizovalo skupljanje priloga, o tome piše Apostol Pavle 1 Kor. 16:2. O okupljanju hrišćana upravo u nedeljni dan svedoče izvori sa kraja prvog i početka drugog veka, kao Didahi, poslanice Svetog Ignjatija Bogonosca, poslanice Apostola Varnave. Ovde sa prosto čisto istorijske tačke gledišta je sve potpuno očigledno.

Takođe se našim adventističkim sagovornicima može napomenuti da Apostolski Sabor koji se okupio u Jerusalimu nije odredio hrišćanima koji su se obratili iz neznabožaca da drže subotu. Među propisima šta oni treba da drže, nema ni jednog slova o držanju subote, preporučite im da i sami pogledaju u 15. glavi Dela Apostolskih. Osim toga, na više mesta Apostol Pavle upozorava novoobraćene hrišćane da se čuvaju držanja starozavetnih pravila, uključujući i subotu. Apostol piše: „Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote(Kol. 2:16). U ovom stihu direktno piše, Sveto Pismo govori da niko ne sme da nas prekoreva za nedržanje u starozavetnom shvatanju, a upravo to čine adventisti. Kada sam u razgovoru sa pomenutim adventistom ja naveo taj stih, on mi je odgovorio da se ne misli na tu subotu, jer osim običnih subota, koje su u sklopu svake nedelje, u Starom Zavetu je postojalo shvatanje i godišnje subote koja je padala na deseti dan sedmog meseca i da upravo tu subotu hrišćani ne treba da drže, a subote koje su u sklopu svake nedelje – njih su dužni.

Izvinite, a gde o tome piše kod Apostola? U pitanju je očigledno natezanje ovog apostolskog stiha. Na žalost, naši adventistički sagovornici ponekada nisu spremni da bez predrasuda pogledaju na tekst Svetog Pisma. A ako im se pokaže, onda u takvom slučaju često osećaju veliku nedoumicu. Mislim da su mnogi od ljudi koji su imali prilike da razgovaraju sa protestantima primetili da protestanti imaju duboko ubeđenje da upravo oni najbolje poznaju Bibliju, da upravo oni, njihova denominacija ili njihova sekta žive tačno i strogo po Bibliji. U realnosti, osim nekih izuzetaka, prosečni pripadnici protestantskih denominacija često loše poznaju Bibliju. Kada se susreću sa pravoslavnim hrišćaninom koji je spreman za razgovor sa njima i koji ima pokazuje sve ove citate, dešava se da upadaju u šok, kao da to po prvi put vide u životu. To se dešaa zato što kada protestanti izučavaju Bibliju, izučavaju je po fragmentima. Njihovi propovednici im obavezno govore, ukazuju na citate, govore šta treba da zapišu, šta da podvuku u svojim primercima Svetog Pisma, koncentrišu paažnju na pojedine odlomke koji u tom trenutku potvrđuju samo njihov stav i koji su saglasni sa njihovim mišljenjem. Naravno, citate koji im nisu udobni više vole da uopšte zaobiđu, ili da ne obraćaju pažnju na njih.

Naravno, pitanje subiote je jedan od takvih snažnih primera, jer se Gospod Isus Hristos borio sa tim starozavetnim shvatanjem subote. Ja sam primetio koliko puta je činio čuda upravo u subotu. Ako govorimo po ljudskom shvatanju samo, zašto ne učiniti čudo u neki drugi dan, da se ne razdražuju fariseji? Jer Gospod je mogao sve te ljude da isceli i u neki drugi dan nedelje? Međutim, Gospod dosledno, znajući kakvu će reakciju izazvati Njegov postupak vrši ono što narušava shvatanje Judeja na koji način subota treba da se poštuje. Apostoli zatim kasnije govore da se mi ne nalazimo pod starim zakonom, a nakon svega toga se pojavljuju ljudi koji se nazivaju hrišćanima i ipak hoće da nas vode u taj isti stari zakon od koga nas je oslobodio Gospod Isus Hristos.

Druga tema koja se tiče adventista, a koja se takođe tiče i ‘Jehovinih svedoka’, tu im se stavovi podudaraju jeste njihovo učenje o smrtnosti duše. To jest, oni govore da zapravo duša čoveka nije besmrtna, da se nakon smrti duša faktički uništava i dalje oni govore da će za vreme sveopšteg vaskrsenja, kao što će tela biti vaskrsnuta iz elemenata ovog sveta, tako će i duše biti izvedene iz nebića od koga će se tobož osloboditi. Ovde se takođe susrećemo sa primerom zablude koja se dosledno odbacuje tekstom Svetog Pisma. Pamtimo da u knjizi Propovednika 12:7 piše: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao“. Gospod Isus Hristos je takođe pred smrt rekao: „Oče, u ruke Tvoje predajem duh Svoj“ (Lk. 23:46). Kada je Prorok Ilija vaskrsao umrlog dečaka: „I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša njegova, i ožive“ (1 Car. 17:22), to jest, duša nije bila uništena, pa se zatim pojavila. Dečakova duša je otišla a Gospod je tu dušu vratio u telo dečaka. U knjizi Propovednika je takođe napisano: „Jer čovek ide u kuću svoju večnu“ ne uništava se, ne nestaje, ne pada u san, već nastavlja svoje postojanje. Takođe se i Tovit moli Bogu: „Zapovijedi da bude uzet duh moj, da se razdriješim i postanem zemlja… zapovijedi da se već razriješim od tjeskobe u vječno mesto“ (Tov. 3:6).

Ovo se ne govori samo za pravednike, već takođe i za grešnike, jer i njihove duše nastavljaju sa svesnim postojanjem nakon smrti. Evo šta govori Gospod kroz Proroka Isaiju povodom smrti Navuhodonosora: „Pakao dole uskoleba se tebe radi da te sretne kad dođeš, probudi ti mrtvace i sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve careve narodne.Svi će progovoriti i reći tebi: i ti li si iznemogao kao mi? Izjednačio se s nama?“ (Is. 14:9-10). Isto tako znamo kako se i Prorok Samuil javljao Saulu već nakon smrti, izobličio ga za njegovu bezbožnost i predskazao smrt i njemu i njegovim sinovima, 1 Sam. 28:11-19. U knjizi Premudrog Siraha piše da „I kad je on usnuo, prorokova i ukaza caru na končinu njegovu“ (Sir. 46:20). Takođe, znamo šta govori i Apostol Pavle: „I postajemo smjeli i više volimo otići iz tijela i nastaniti se kod Gospoda“ (2 Kor.5:8). Svi oni govore da duša ne nestaje, jer bi govorili o nestanku ili smrti svoje duše, već govore o odlasku Bogu. Sam Gospod Isus Hristos je na Krstu rekao pokajanom razbojniku: „Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju“ (Lk. 23:43). Na koji način bi On mogao ovo da mu kaže ako bi ljudske duše, razbojnikova između ostalog, nestajale nakon smrti? Na drugom mestu Gospod govori: „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje i obradova se“ (Jn. 8:56). Na koji način je Avraam mogao da vidi dan Gospoda i da se obraduje? Jer on je umro mnogo pre dolaska Spasitelja i nije vaskrsao, sve to se događalo pre sveopšteg vaskrsenja? Upravo zbog toga što duša praoca Avraama kao i duše drugih ljudi čuvaju svest nakon smrti. U knjizi Otkrivenja se opisuju duše ubijenih za reč Božiju koje su gromkim glasom zavapile Bogu, Otk. 6:9-11. Sadukejima koji su odbacivali besmrtnost duše i vaskrsenje iz mrtvih, Gospod je govorio: „Varate se, ne znajući Pisma ni sile BožijeBog nije Bog mrtvih nego živih; jer su njemu svi živi“ (Mt. 22:29; Lk. 20:38). U svojoj prvoj poslanici Apostol Petar piše: „Zato i Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; Kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici. Ovi nekada bijahu neposlušni kad ih očekivaše Božije dugotrpljenje u dane Nojeve, kada se građaše kovčeg, u kome se malo, to jest, osam duša spasoše vodom“ (1 Petr. 3:18-20). Gospod Isus Hristos nam obećava: „Uzeću vas k sebi da gdje sam Ja, budete i vijer Ja živim, i vi ćete živjeti“ (Jn. 14:3,19). Iz svega ovoga se jasno vidi da duša nastavlja svoje postojanje, kako se to dobro vidi i iz priče o bogatašu i Lazaru iz 16 glave Jevanđelje po Luki. Tamo je napisano: „A kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo“ (Lk. 16:22), ne piše da je on uništen, da je njegova duša umrla, zaspala, itd.

U tom slučaju takođe videmo nedoslednost tačke gledišta naših adventističkih sagovornika. Sa ovom njihovom zabludom je povezano i drugo mišljenje – oni odbacuju istinitost pakla, oni govore da neće biti pakla kao večne kazne, govore da duše svih ljudi nestaju nakon smrti a zatim ih Bog sve vaskrsava, osudi i nakon Strašnog suda, pravednici će biti u raju, a grešnici će uprosto biti uništeni i neće više postojati u suštini. Sve što je u Svetom Pismu napisano o paklu, oni govore da je u pitanju samo priča, da je pakao zapravo prosto grob, prosto smrt. Naravno, ovakvo učenje je prijatno za savremene ljude jer to posebno žele i očekuju da čuju naši savremenici, o mogućnosti da izbegnu odgovornost za grehe koje čine, da bi mogli da nastave i dalje da greše. Adventisti predlažu ono što bi danas mnogi želeli da čuju.

U realnosti, Sveto Pismo govori drugačije. „I dim mučenja njegovog uzdizaće se u vijekove vijekova; i neće imati odmora dan i noć“ (Otk. 14:11). „Gdje crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi“ (Mk. 9:48). „I biće mučeni dan i noć u vijekove vijekova“ (Otk. 20:10). „I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se“, to jest vaskrsnuti, „jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni“ (Dan. 12:2). Gospod govori: „I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni“ (Mt. 25:46). I sama priča o bogatašu i Lazaru, iz 16 glave Jevanđelja po Luki svedoči u kom se položaju nalazi bogataš, što nikako nije u pitanju uništena duša koja je prosto nestala. Reči Gospoda Isusa Hrista o večnim mukama podrazumevaju večno svesno postojanje čoveka koji će se naći u paklu. Jer jedino ličnost može da se muči, u principu ne može da postoji muka bez postojanja ličnosti. Muka je ono što preživljava biće koje čuva svoje postojanje. Zato naravno, tu ne možemo da se složimo sa našim adventističkim sagovornicima.

Još jedna polemička tema koja se često pojavljuje od strane protestanata koja već nije ograničena samo advenstistima, praktično svi protestanti optužuju pravoslavne hrišćane za krštenje dece. Oni tobož govore da se deca ne smeju krstiti, da treba krstiti samo svesnog čoveka, samo odraslu osoba koja sve može da shvati, koja može da se pokaje, koja može da čuje i shvati propoved, svesno da ispovedi svoju veru, itd. Pošto deca to ne mogu da urade, onda iz toga sledi da decu ne treba krštavati. Treba da kažemo nešto i po ovom pitanju. Kao prvo deca koja se rađaju od roditelja koji u sebi imaju opštu ljudsku grehovnu prirodu, takođe bivaju podvrgnuti toj opšteljudskoj grehovnoj zarazi. Kako je napisano u Svetom Pismu: „Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko“ (Jov. 14:4). Prorok David govori: „U bezakonju se začeh i u greho rodi me mati moja“ (Ps. 50:5). Pritom znamo da je David bio rođen u zakonitom braku, on nije rođen iz preljube ili nekog drugog greha. Upravo smrtnost, grehovnost, poročnost, naklonost ka poroku je ono što je zarazilo čitav ljudski rod, radi čega Gospod i predlaže Svoje spasenje i radi čega je sazdao Svoju Crkvu, a ulazak u Crkvu – kroz Tajnu Krštenja. Kako govori Sam Gospod: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom. ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5). Zato, ako se deca ne rode od vode i Duha takođe ne mogu da uđu u Carstvo Božije. Protestanti često na ovo odgovaraju sa pozivanjem na Mk. 10:14, gde se govori o deci da je „takvih Carstvo Božije“. Međutim, ovde ne piše da se sva deca već nalaze u Carstvu Božijem, već je napisano da je takvih, to jest, nezlobivih, poverljivih, smirenih, iskrenih Carstvo Božije. U takvom slučaju se može i na odrasle preneti misao da je spasenje moguće bez Krštenja, jer tamo stoji napisano: „Koji ne primi Carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega“ (Mk. 10:15).

Naravno da se podrazumeva da je za odrasle apsolutno neophodno Krštenje. Pošto ovaj stih ne označava da se odrasli mogu spasiti bez Krštenja, to znači da i prethodni stih ne govori da su deca već u Carstvu Božijem. Interesantno je da oni pokušavaju da protiv pravoslavnih koriste stih koji zapravo svedoči protiv njihovog lažnog učenja. Jer u potpunosti 14. stih, 10. glave Jevanđelja po Marku glasi: „A vidjevši Isus uznegodova i reče im: Pustite djecu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije”. I upravo protestanti koji ne krste decu i koji ih pokazuju kao tuđim Hristu, tuđim životu Crkve kao zajednici onih koji se spasavaju koju je ustanovio Gospod Isus Hristos – na sve to osuđuju protestanti svoju nesrećnu decu iako Gospod zabranjuje da se deci brani da Mu prilaze. Čak i ne samo da prilaze, u Jevanđelju piše: „I donošahu mu djecu da ih se dotakne, a učenici zabranjivahu onima što ih donošahu“ (Mk. 10:13). Dakle, Gospod je rekao učenicima da ne sprečavaju decu koja još ne mogu da hodaju, bebe, da Mu prilaze. A protestanti to rade, nadajući se spasenju koje se dobija samo kroz Krštenje kako o tome jasno govori Sam Gospod, sprečavaju deci učešće u blagodatnom životu. Naravno, malo dete još uvek nema svesnu veru, naravno, još uvek nema mogućnost da lično posvedoči o svojim željama. Međutim, ako je u pitanju dete koje se rađa u porodici pobožnih hrišćana, ono dobija Krštenje radi njihove vere. Mi znamo da je Gospod Isus Hristos iscelio oduzetog čoveka po veri onih koji su ga prineli, dakle ne po njegovoj veri, već po njihovoj veri: „A Isus vidjevši vjeru njihovu, reče uzetome: Sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji!“ (Mk. 2:5). Isto tako, po veri pravoslavnih kumova koji svedoče da će vaspitavati dete u veri pravoslavnoj, da će ga učiti u veri, vrši se Krštenje i te dece. Štaviše, Apostol Petar govori: „Jer obećanje je za vas i za djecu vašu i za sve daljne koje će dozvati Gospod Bog naš“ (Dela ap. 2:39), to jest, ni deca nisu lišena tog obećanja Božijeg. Pitanje za protestante je ‘zašto ih vi lišavate učešća u tom obećanju?’ Pismo više puta pominje da se u potpunosti krstila cela porodica, ceo dom, na primer, opisuje se: „i odmah se krsti on i svi njegovi“ (Dela ap. 16:33), na drugom mestu da se krstila Lidija i njen dom (vidi Dela ap. 16:15). Apostol Pavle govori: „A krstih i dom Stefaninov“ (1 Kor. 1:16). Pri opisu ovih primera Krštenja čitavih porodica, celog doma, nigde se ne ukazuje da deca nisu krštena jer su još uvek nerazumna, to nigde ne piše. Svuda su bili kršteni i ako se cela pororica krstila, ni deca naravno nisu bila lišena toga. Nigde se ne opisuje u Pismu da su deca lišena toga. Ako bi se govorilo samo o jednoj porodici, jednom slučaju u Svetom Pismu, moglo bi da se pretpostavi da je možda ova porodica bila bez dece, ali vidimo u Pismu nekoliko primera i ni u jednom se ne ukazuje da su deca bila isključena iz Krštenja. U pitanju je čudna misao koja se nigde ne potvrđuje u Svetom Pismu.

Štaviše, Apostol Jovan piše: „Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini“ (3 Jn. 4), dakle, opisuje decu kao punopravne članove hrišćanske zajednice, štoi pretpostavlja da su deca bila i krštena i posedovali sve da mogu da žive u istini kao i odrasli. Naravno, ako govorimo o bebama, deci od nekoliko meseci, ili jednoj ili dve godine, oni ne mogu da ispovedaju svoju veru, čak i prosto samo zbog činjenice da ne mogu da govore. Međutim, ako uzmemo decu od pet, šest, sedam ili osam godina na primer, možemo da vidimo da su u tom uzrastu deca mogla da imaju ne samo veru, već veru u takvoj meri da su posvedočili pred mučiteljima i pod pretnjom muka nisu se odrekli Hrista i umrli za Hrista. Činjenica je da dete može da ima veru koju može da brani, za vreme komunista je bilo primera kada su na decu hrišćana vršili pritisak da bi se odrekli vere i ona na to nisu pristala. To pokazuje da deca srednjeg uzrasta u potpunosti mogu da imaju veru, ali protestanti ni njih ne krste. Zašto? U pitanju nije prosto teoretsko pitanje. Svaki roditelj zna da dete čak od jako malih godina, 2, 3, 4 godine, već počinje da se susreće sa ozbiljnim duhovnim problemima. Dete nema intelektualnih mogućnosti ili potreba povezanih sa punopravnim životom u zajednici, školovanjem ili poslom, ali duhovni problemi, zavist, uvređenost, kako se izboriti sa uvređenošću, kako naučiti da se deli sa drugim, kako se izbaviti od gramzivosti. Duhovne probleme sa kojima se susređe i odrasla osoba, u ne manjoj meri ih susreću i deca, u pitanju su ozbiljni problemi. Da bi im se pomoglo oni treba da budu uključeni u život zajednice, da dobiju blagodatnu silu od Svetih Tajni, da budu svoji za Boga. Žao nam je tih protestanata koji više vole da radi gole ideje njihova deca budu van blagodatne pomoći Božije, budu lišeni onoga što im je zaista potrebno.

 

Pentakostalci (harizmatski pokret) i fenomen glosolalije – ‘govora na drugim jezicima’. Pravoslavna ocena ovog fenomena.

Prešli bismo sada i na poslednje pitanje koje ćemo danas razmotriti, u pitanju je tema koja se tiče jedne protestantske struje, pentakostalaca i neopentakostalaca, tema govora jezika. Mislim da su mnogi o tome čuli, čak i videli na televiziji. U tim pentakostalnim i neopentakostalnim zajednicama ljudi se ponekada okupljaju i počinju da zajedno svi mrmljaju i ispuštaju nekakve nerazumljive zvuke, ponekada jako snažno, emocionalno, u isto vreme. Sve to izgleda vrlo strašno, ostavlja utisak na sve koji to vide. Zbog svih tih postupaka, pentakostalci govore da imaju dar govora drugih jezika: ‘kako je bilo kod Apostola, tako je i kod nas’, itd. Neshvatljiva mrmljanja, vikanje, uzvikivanje besmislenih slogova i zvuka tobož predstavlja apostolski dar govora jezika. Oni nas pitaju ‘A vi, pravoslavni, imate ovaj dar jezika? Nemate, znači da je vaša Crkva nepravilna jer nema darova koje je Hristos obećao Svojim učenicima, znači da vi niste Njegovi učenici’.

Međutim, fenomen ‘glosolalije’ koji postoji kod savremenih pentakostalaca zaista nema veze sa onim što se shvatalo i šta se shvata u Svetom Pismu i opisuje kao dar govora na jezicima. Ako pogledamo sam opis tog dara u 2. glavi Dela apostolskih kada je na dan Pedesetnice na Apostole sišao Duh Sveti, videćemo da je to bila mogućnost govora na drugim jezicima koji su realno postojali, ljudi koji su se okupili iz različitih zemalja, neverujući i Judeji, slušali su propoved na svom maternjem jeziku i to ih je čudilo, privlačilo pažnju na propoved. U pitanju je dakle bio dar govora na drugim jezicima koji su postojali radi svedočenja o Gospodu Isusu Hristu. Zato nije za iznenađenje što sam Apostol Pavle govori: „Tako su jezici ne znak vjerujućim, nego nevjerujućim“ (1 Kor. 14:22), to jest, nije verujućim hrišćanima potrebna demonstracija ovih jezika, da mogu da govore na drugom jeziku međusobno živeći na jednom mestu, već je neverujućima radi misionarskog svedočenja njima bio potreban ovaj dar od strane hrišćana. Naravno, sve to nema nikakve veze, direktno je suprotstavljeno onome što vidimo kod pentakostalaca. I na svim mestima Svetog Pisma gde se razmatra dar jezika, misli se na već postojeći jezik. A ta nerazumna mrmljanja koja izgovaraju pentakostalci, ustanovljena je činjenica da nisu jezici, to njihovo nema strukturu jezika kako je pokazala istraživanje lingvista koji su to zapisivali i analizirali.

Treba reći da kod njih navodno postoje ljudi koji imaju ‘dar’ jezika, a postoje i ljudi koji imaju dar da ‘tumače’ te jezike. Zato kod njih izlazi jedan čovek koji može nešto da promrmlja ili da viče, a drugi govori: ‘Gospod govori to i to kroz našeg brata’. Takođe je bilo mnogo primera kada su ljudi dolazili i počeli da govore na realnom jeziku, ti tumači su izgovarali sve što im je padalo na pamet, što nikakve veze nije imalo sa onim što je bilo izgovoreno na realno postojećem jeziku. dakle, kod pentakostalaca ni dar jezika, niti dar tumačenja jezika nikakve veze sa realnim darovima nemaju. Međutim, u Pismu piše: „Gospod Gospod dade mi jezik učen da umem progovoriti zgodnu reč umornom“ (Is. 50:4).

Dar govora na drugim, stranim jezicima kod maloobrazovanih Apostola postojao je sa ciljem apostolske propovedi. Nikada Gospod ne daje darove tek tako, bez određenog duhovnog cilja. Treba reći da taj fenomen ‘glosolalije’, prisutan kod pentakostalaca nema apostolsko poreklo, nema paralelu sa apostolskim vremenima. Ali imaju paralelu sa različitim nehrišćanskim religijama. Tamo je zaista bilo jako puno primera toga, na primer i drevne grčke orakule, raznorazna klicanja za vreme šamanskog transa, kada ljudi isto tako počinju da mrmljaju i nešto neodređeno da izgovaraju, što se sve doživljava kao neko posebno duhovno stanje. Sami po sebi istraživači ‘glosolalije’, Filis Gudman recimo, dokazala je da u pitanju nije nikakav dar. Istraživanje pokazuje da je ‘glosolalija’ stečeno ponašanje, a ne neki jedinstveni natprirodni dar Duha Svetoga. Dakle, ‘glosolalija’ je nešto čemu je moguće naučiti se. Ona se i vrši u mnogim religioznim i nereligioznim zajednicama. U pitanju je psihološki fenomen, a ne neki dar; određeno ponašanje.

Na kraju treba reći da kod nas u Pravoslavnoj Crkvi postoji i čuva se ovaj dar. Zbog savremenog širenja sredstava za učenje jezika, on nije toliko aktuelan, međutim, imamo primere, dokumentovane kada su pravoslavni ljudi, kada im je bilo potrebno, počinjali da govore na konkretnom realnom jeziku.

Hvala vam za pažnju draga braćo i sestre.