NASLOVNA » DOGMATSKO BOGOSLOVLJE ZA MISIONARE » Predavanje osamnaesto. O jedinstvenoj spasonosnosti Crkve.

Predavanje osamnaesto. O jedinstvenoj spasonosnosti Crkve.

Šta je Crkva? Van granica Crkve je tama. Oblast svetlosti. Šta je blagodat? Kakva vera je potrebna za spasenje? Logika spasenja. Uslov za spasenje je vera, sjedinjena sa Hristom (Krštenje). Hristos je ustanovio konkretnu Crkvu. Krštenje je granica između dece Božije i dece gneva. Pravoslavna Crkva je jedino mesto spasenja.

 

Svima su poznati izrazi „van Crkve nema spasenja“ i „kome Crkva nije majka, njemu Bog nije Otac“ svetog Kiprijana Kartaginskog. Ljudi često kažu: „Šta će nam vaša Crkva, mi ćemo opštiti s Bogom direktno, bez posrednika!“

 

 

Šta je Crkva?

 

Reč „Crkva“ se u Novom Zavetu upotrebljava 126 puta. Starozavetni analog – reč „kagal“ – označava sabranje sazvanih. Reč „Crkva“ se ne koristi samo u odnosu na hrišćansku Crkvu i ne samo u starozavetnom značenju „mesto okupljanja Jevreja“, već i u odnosu na svako sabranje ljudi, na primer, sabranje ljudi protiv apostola Pavla u pozorištu u Efesu. Radi se o izvesnom sabranju sazvanih, a nije bitno ko ih je i sa kakvim ciljem sazvao. Pred nama nije skup koji se sam organizovao, on nije demokratski, čiji su se sazivači okupili s određenom namerom. S tačke gledišta same Biblije Hristos posle Sebe nije ostavio tekstove, ali je ostavio Crkvu: „A i Ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16, 18).

  1. Crkva je Hristovo telo: „I sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je telo Njegovo, punoća Onoga Koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1, 22-23).
  2. Crkva je stub i utvrđenje istine: „Ako li se zadržim, da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3, 15).
  3. Crkva je mesto spasenja: „Hvaleći Boga, i bejahu omiljeni kod celog naroda. A Gospod svaki dan dodavaše Crkvi one koji se spasavahu“ (Dap. 2, 47).
  4. Crkvom upravlja Sveti Duh: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom“ (Dap. 20, 28).
  5. Crkva je Hristova nevesta i žena: „Jer niko nikad ne omrznu na svoje telo, nego ga hrani i neguje, kao i Gospod Crkvu. Jer smo udovi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih. Toga radi ostaviće čovek oca svojega i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi“ (Ef. 5, 29-32).
  6. Crkva je narod Božiji Novog Zaveta: „Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet“ (Jer. 3, 31); „Koji nekad ne bejaste narod, a sada ste narod Božiji; koji ne bejaste pomilovani, a sada ste pomilovani“ (1 Petr. 2, 10).
  7. Hristos je Glava i Spasitelj Crkve: „Jer muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi, i On je Spasitelj tela“ (Ef. 5, 23).
  8. Hristos je umro za Crkvu: „Muževi, volite svoje žene kao što i Hritos zavole Crkvu i Sebe predade za nju“ (Ef. 5, 25).

Protestanti kažu da Crkva nije potrebna, da nisu potrebni sveštenici kao posrednici u opštenju s Bogom. I to je čista istina, nama – pravoslavcima – posrednici takođe nisu potrebni. Imamo jednog Posrednika između Boga i ljudi – Bogočoveka Isusa Hrista. A sveštenici nisu posrednici, oni su zastupnici, a ne posrednici. Po čemu se zastupnik razlikuje od posrednika? Posrednik spaja svoje koji su se razišli, čini da se sastanu. A zastupnik je onaj ko moli za nešto. Protestanti su bezuslovno u pravu: nisu im potrebni posrednici, jer pošto su van Crkve, ne mogu da se sretnu s Bogom. A pravoslavni hrišćani imaju jednog jedinog Posrednika – Isusa Hrista i zastupnike u Duhu kroz Njega Ocu – sveštenike.

  1. Crkva je novi Izrailj: „A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga Koji vas dozva iz tame na čudesnu svetlost svoju; koji nekad ne bejaste narod, a sada ste narod Božiji; koji ne bejaste pomilovani; a sada ste pomilovani“ (1 Petr. 2, 9-10); „I koji god budu živeli po ovome pravilu, mir na njih i milost, i na Izrailj Božiji“ (Gal. 6, 16).

Rod izabrani“ je narod koji je Bog izabrao. „Carsko sveštenstvo“ su svi hrišćani bez izuzetka. Hrišćani su carevi koji vladaju nad sobom, i u budućnosti, nad preobraženom Vaseljenom. Oni su sveštenici zato što u srcima kao čisti dar prinose žrtvu Bogu – sav svoj život. „Sami sebe, i jedni druge, i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.“ Glavno služenje sveštenstva jeste da prinosi žrtve. Svi hrišćani su sveštenici još i zato što jedu od žrtvenika. U Starom Zavetu su samo sveštenici imali pravo da jedu žrtvu, a u Novom Zavetu od žrtvenika jedu svi hrišćani. Drugim rečima, to što jedemo žrtveno Telo i Krv Gospodnju jeste znak našeg sveštenstva, koje je podjednako dostupno svakom hrišćaninu. Kako kaže svetitelj Jovan Zlatousti, između prezvitera i mirjanina nema nikakve razlike po pitanju Evharistije. I jedan i drugi podjednako okušaju Telo i Krv Gospodnju. „Narod sveti, ljudi uzeti u udeo“ – izdvojeni su od svih u ličnu svojinu Boga, odnosno Crkva je lična svojina Boga. „Da biste objavljivali savršenstvo Onoga Ko vas je prizvao iz tame u Svoju divnu svetlost“ – jeste zadatak koji sabranje treba zajedno da rešava. Tako se, na primer, u staroj Grčkoj crkvom nazivalo sabranje koje se okupilo radi nekog konkretnog cilja, na primer, da bi se sagradio brod. Tako je i ovde: Gospod nas okuplja u Crkvu navodeći nam cilj: da objavljujemo savršenstvo Boga, Koji nas je prizvao iz tame u Svoju divnu svetlost.

Van granica Crkve je tama.

Za Bibliju postoji oblast divne svetlosti Božije – to je narod Boga, crkva Boga, udeo Boga, izabrani rod, izabrani naraštaj, sabranje onih koji su po predviđanju Boga predodređeni za spasenje. Bog je video da mi od početka želimo spasenje. Predodređenje Božije za spasenje bezuslovno postoji i ono potiče od naše volje, mi smo uzrok predoređenja Božijeg o nama. Bog, Koji je vanvremeno Biće, unapred vidi kako usmeravamo svoje srce, da li želimo da nađemo istinu. Jedini uzrok zbog kojeg ljudi ginu jeste nedostatak ljubavi prema Istini. Ubistvo nije uzrok pogibelji – ubica može da se spasi; homoseksualizam nije uzrok pogibelji – homoseksualac može da se spasi; nije idolopoklonstvo uzrok pogibelji – idolopoklonik može da se spasi. Uzrok pogibije je samo odsustvo ljubavi prema Istini: Onoga je dolazak po dejstvu sataninu sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu obmane, da veruju leži; da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego zavoleše nepravdu“ (2 Sol. 2, 9-12).

Zašto Bog ne priziva sve? Bog ne priziva one koji ne traže istinu. A zašto? Zašto, recimo, gine običan Kinez – običan prosečan stanovnik Kine gine i ide u pakao posle smrti? On ne propada zato što nije znao Hrista. On možda nije ni mogao da Ga upozna. On gine zbog toga što nije tražio Istinu. Da je tražio Istinu Gospod bi mu sigurno poslao čoveka ili bi specijalno srušio KNR koja mu smeta da pronađe istinu. Netraženje istine nije rezultat Božijih planova, već je rezultat odsustva želje kod čoveka. Bog je podario biće svima nezavisno od toga da li će oni upotrebiti ili zloupotrebiti ovaj dar. Kad Bog vidi da ljudi ne žele da traže istinu On ih uzima i koristi da posredstvom ovih ljudi stvori budućeg sveca. Gospod Sam bira (neke čak od majčine utrobe) da bi ljudi postali Njegove sluge. Apostol Pavle koji je bio progonitelj hrišćana već je bio izabranik Božiji. Paradoks? Ali Gospod gleda u srce – da li čovek traži Istinu. Upravo zato Gospod zabranjuje da se čoveku sudi pre smrti, jer konac delo krasi. Ne znamo šta će biti dalje, a Bog zna, ima plan spasenja za svakoga ko traži Istinu.

Oblast svetlosti.

I da bi spasio ljude Bog sazdaje oblast svetlosti. Svetlost se probija kroz tamu. I svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze“ (Jn. 1, 5). Svetlost-Hristos dolazi u tamu i pokazuje znanja o Bogu, daje glavnu zapovest, zahtevajući od nas ispunjenje i daje nam snagu za preporod čoveka.

U Knjizi proroka Osije opisana je zanimljiva epizoda. Bog je proroku Osiji dao zapovest da se oženi prostitutkom. Rodilo im se dvoje dece i Bog je zapovedio da jednom da ime Nenarod, a drugom Nepomilovana. Tako je Bog pokazao da Izrailj vara Boga i da greši protiv Njega. Zatim je rekao da Nepomilovanu nazove Pomilovanom, i da Nenarod nazove Narodom – u znak toga da će Bog promeniti svet. I nepomilovani (ljudi tame, prokletstva i gneva Božijeg) postaće deca i narod Božiji.

Moramo da shvatimo ko su nekršteni ljudi.

„I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga sveta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneva kao i ostali; a Bog Koji je bogat u milosti, zbog velike ljubavi Svoje kojom nas zavole, i nas, koji bejasmo mrtvi zbog grehova, oživi sa Hristom – blagodaću ste spaseni – i s Njim zajedno vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu“ (Ef. 2, 1-6)

Šta je bilo potrebno da bismo bili oživotvoreni sa Hristom? Bog je došao, spasio je sve nas, otkupio nas je od greha, prokletstva i smrti, platio je za nas dug, vaskrsao je iz mrtvih i poklonio je vaskrsenje tela celom čovečanstvu. Ali Svom narodu je podario još i prvo vaskrsenje – vaskrsenje duha. Ono se ostvaruje kroz Krštenje. Čovek se u Krštenju čisti od svoje prljave pohote. Ali pod kojim uslovom se to dešava?

Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji“ (Ef. 2, 8).

Bog od čoveka zahteva veru i po ovoj veri ga spasava Svojom blagodaću.

Šta je blagodat? Kakva vera je potrebna za spasenje?

Blagodat je nestvorena energija Boga. Po učenju Crkve koje je izrazio sveti Grigorije Palama – to je teofanija, slava Boga, šehina. Nestvoreni sjaj Lica Božijeg, koji ulazi u nas i spasava nas, oslobađa nas smrti. Od nas se zahteva samo vera. Kakva vera? Da li je dovoljno verovati u Boga? Ovaj uslov je neophodan, ali nije dovoljan. Treba verovati u Boga i Njegovo uzdarje.

A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji Ga traže“ (Jevr. 11, 6).

Zašto nije dovoljno samo verovati u Boga? „Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhte. Ali hoćeš li da znaš, o čoveče sujetni, da je vera bez dela mrtva? Avram, otac naš, ne opravda li se delima kad prinese Isaka sina svojega na žrtvenik? Vidiš li kako je vera sadejstvovala delima njegovim, i kroz dela usavršila se vera?“ (Jak. 2, 19-22).

Kakva su dela vere?

A oni Mu rekoše: Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija? Odgovori Isus i reče im: Ovo je delo Božije da verujete u Onoga Koga On posla“ (Jn. 6, 28-29), ne treba samo verovati u Boga – treba verovati u Isusa Hrista.

Dakle, za spasenje je neophodna vera u Boga i Njegovo uzdarje (svi ateisti, mnogobošci, oni koji poštuju druge bogove osim Jedinog Gospoda, jesu van spasenja; čak i oni koji veruju u Boga, ali ne veruju u to da On daje po zaslugama, takođe se nalaze van spasenja).

Od onih koji veruju u Boga i to da On uzvraća po delima izdvajamo one koji veruju u Boga Isusa Hrista (Jevreji, muslimani i svi oni koji ne veruju da je Isus Hristos Bog, jesu van spasenja). Često se dešava sledeća greška: ljudi uzimaju neki citat iz Biblije, na primer: Ko veruje… biće spasen“ (Mk. 16, 16). Ali to je isto što i reći: „Da bi čovek živeo treba da diše.“ Da, mora da diše, ali na primer, nije naodmet i da se hrani.

Osim toga, treba verovati po rečima apostola. Verovati kao apostoli. To ćemo dokazati na osnovu Pisma: „Kao što si Mu dao vlast nad svakim telom, da u svemu što si Mu dao, daruje im život večni“ (Jn. 17, 2), onima koje je Otac predao u Hristove ruke, dat je večni život, a onima koje Otac nije predao u Hristove ruke, nije dat večni život.

Šta je večni život?

„A ovo je večni život da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga i Koga si poslao Isusa Hrista“ (Jn. 17, 3).

Život večni jeste znanje Boga i Sina Božijeg, ne znanje u smislu spoznaje svojstava i osobina Boga, već u smislu da je i Adam spoznao Evu, ženu svoju“ (1 Mojs. 4, 1), odnosno, prirodno sjedinjenje. Spoznati znači sjediniti se s prirodom, a ne pohađati predavanja anatomije ili prikupiti anketne podatke o Bogu.

Ja Te proslavih na zemlji; delo svrših koje si Mi dao da izvršim. I sada proslavi Ti Mene, Oče, u Tebe Samoga, slavom koju imadoh u Tebi pre nego svet postade. Objavih ime Tvoje ljudima koje si Mi dao od sveta; Tvoji bejahu pa si ih Meni dao, i Tvoju su reč održali“ (Jn. 17, 4-6).

Koje ime je On otkrio? Otac. Oni koji su hrišćani jesu deca Božija.

Sad razumeše da je sve što si Mi dao od Tebe. Jer reči koje si Mi dao, dao sam njima: i oni primiše, i poznaše zaista da od Tebe iziđoh, i verovaše da Me Ti posla. Ja se za njih molim, ne molim se za svet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji“ (Jn. 17, 7-9). Hristove reči pripadaju apostolima. To je veoma važno: pravilno shvatanje Hristovih životvornih reči je predato apostolima. Nisu svima predate i nisu svi zaista shvatili reči Gospoda, već je to dato samo apostolima. Premda neki kažu da je Biblija napisana za ceo svet i da je svima otkrivena za razumevanje. Međutim, Biblija kaže drugačije.

Sam Gospod je rekao da Njegove reči nisu date za sve.

I sve Moje Tvoje je, i Tvoje Moje; i proslavio sam se u njima“ (Jn. 17, 10), odnosno, oni su prepuni života. „I više nisam u svetu, a oni su u svetu, i Ja dolazim Tebi. Oče sveti, sačuvaj ih u ime Tvoje, one koje si Mi dao, da budu jedno kao Mi“ (Jn. 17, 11) – Gospod daje zapovest o apostolskom jedinstvu. Zapravo, iz ovoga proističe princip crkvene hijerarhije. Naša hijerarhija je uređena po principu Trojice. Među apostolima je bio prvi i njihov glava je bio apostol Petar. Ali on je i jednak. Zato ga svetitelj Jovan Zlatousti (nije rimokatolik) naziva glavom apostola, korifejem apostola, knezom apostola. Petrovo prvenstvo jeste ispoljavanje apostolskog jedinstva. Isto tako je i patrijarh prvi među jednakima.

Dok bejah s njima u svetu, Ja ih čuvah u ime Tvoje; one koje si Mi dao sačuvah; i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli, da se ispuni Pismo. A sada dolazim Tebi, i ovo govorim na svetu, da imaju radost Moju ispunjenu u sebi. Ja sam im dao reč Tvoju: i svet ih omrznu, jer nisu od sveta, kao ni Ja što nisam od sveta. Ne molim da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zloga. Od sveta nisu, kao ni Ja što nisam od sveta. Posveti ih istinom Tvojom: reč Tvoja jeste istina“ (Jn. 17, 12-18).

Apostole čuva Bog Otac, o apostolima Se brine Bog Otac, i On Se brine o onima koji su poverovali po veri apostola. Zapravo, Bog Otac je garancija da Crkva neće nestati. Tertulijan je govorio da ako je Crkva otpala od Boga to znači da Sveti Duh nije ispunio Svoje obaveze.

Gospod čini da apostoli nisu od ovoga sveta. I one koji poveruju njihovoj reči On takođe čini da ne budu od ovoga sveta.

Ja posvećujem Sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom“ (Jn. 17, 19).

Gospod Se ne posvećuje za sve, već za apostole i za one koji veruju po njihovoj reči. Hristova žrtva je prineta samo za ove ljude.

„Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u Mene“ (Jn. 17, 20).

Zato ako ne veruješ u Hrista po rečima apostola, nisi Hristov. Za tebe nije prineta žrtva, ti si dete gneva, nalaziš se van Crkve Božije. Ovo stanje se naziva jeres. Jeretik neće naslediti Carstvo Božije.

Logika spasenja.

Dakle, Crkva se gradi odozgo nadole. Otac šalje Sina, Sin okuplja one koje Mu je Otac dao. Prinosi Sebe na žrtvu za njih, daje im Svoju Reč razuma, daje Istinu, čuva ih, predaje u ruke Oca, Koji ih čuva, čini ih jedinstvenima. Dakle, Crkva se gradi unutar Trojice – mesta bitka Svete Trojice. Crkva je upravo mesto gde deluju Otac, Sin i Sveti Duh. Zapravo, van Crkve nema spasenja zato što nije moguće spasiti se uprkos Ocu, Sinu i Svetom Duhu, van Boga.

Logika spasenja ne dolazi od čoveka, već s Neba. Važno je da to shvatimo, zato što često kažemo: „Van Crkve nema spasenja, zato što je istina u Crkvi,“ a ljudi zahtevaju: dokaži! Ako polazimo od čoveka ništa nećemo dokazati. Istina nije u čoveku. Može se reći: popovi su duvandžije, bludničari i pijanice. Možemo prikupiti ko zna koliko istine i neistine. Ali mi ne polazimo od ljudi: „Svaki je čovek laža“ (Ps. 116, 11), a Bog nije laž, Bog je Istina. Mi se ne oslanjamo na čoveka, već na Svetu Trojicu. Upravo Sveta Trojica stvara Crkvu: bogoovaploćenjem, Hristovom žrtvom, Hristovom istinom – apostolskom verom. Crkva je stavljala akcenat upravo na to. A jedinstvo je cilj po sebi samo u Trojici. Kad se krše svete dogme, kad se krnji vera Crkve, jedinstvo ne može biti glavni cilj. Jedinstvo nije moguće tamo gde nema apostolske vere. Zato se Crkva zalaže protiv onog oblika ekumenskog pokreta kad se umesto povratka apostolskoj veri predlaže kompromis. To je odricanje od toga da je najvažniji Gospod Isus Hristos.

Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni, i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si Me ti poslao. I slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo Mi jedno. Ja u njima i Ti u Meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što mene ljubiš“ (Jn. 17, 21-23).

Apostolsko otkrovenje predstavlja uslov jedinstva i Gospod zahteva upravo ovo jedinstvo. Stajanje hrišćana u istini sa svoje strane jeste uslov za njihovo jedinstvo. Dakle, kad hrišćani prebivaju u jedinstvu ljubavi i u jedinstvu vere svet se okreće Hristu. To je najbolja misionarska tehnologija – objavljivanje potpune istine i ljubav među hrišćanima. Kad se misionari međusobno svađaju u društvu muslimana to ne predstavlja ispoljavanje Hristove ljubavi i niko ne može biti obraćen na taj način. Da budu usavršeni u jedno,“ – znači postaće jedinstvena celina, ono Hristovo Telo o kojem ovde govori Pismo. „I da pozna svet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što Mene ljubiš“ – oni koji veruju apostolski sjedinjeni su među sobom, sjedinjeni su sa Hristom i s Njegovim Ocem u jedinstvenu celinu, „usavršeni su u jedno“ – upravo njih Otac voli zato što su Njegova deca.

Oče, hoću da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gde sam Ja, da gledaju slavu Moju koju si Mi dao, jer si Me ljubio pre postanja sveta“ (Jn. 17, 24).

Njihov kraj je Carstvo Nebesko, oni će biti tamo gde je Hristos – u Nebeskom Carstvu. Svako sabranje ima svoj cilj. Cilj Crkve jeste da dođe do Oca, Sina i Svetog Duha. Može se reći da je Crkva zajednica velikog ishoda iz ovog sveta u Carstvo Nebesko. „Cigani lete u nebo“ – reč je o Crkvi. Može se reći da je Crkva tajno društvo Velikog Ishoda. Izlazimo iz tamnice smrti u večni život i predlažemo ljudima da se pridruže ovom ishodu. Nikoga ne teramo na silu, zato što će onaj ko je nateran na silu „izdati“ tajnu.

Oče pravedni, svet Tebe ne pozna, a Ja Te poznah, i ovi poznaše da si Me Ti poslao. I Ja im objavih ime Tvoje i objaviću: da ljubav kojom Me ljubiš u njima bude, i Ja u njima“ (Jn. 17, 25-26).

Završava se molitva o Crkvi. Ova molitva se naziva prvosvešteničkom – u njoj je sve opisano. U ovoj molitvi se sadrži sva Crkva. Pojam „Crkva“ je ovde maksimalno ispoljen – to je jedinstvo Trojice.

Uslov za spasenje je vera sjedinjena sa Hristom.

Kao što smo govorili, drugi uslov za spasenje je sjedinjenje sa Hristom. Kako se ovo sjedinjenje ostvaruje? O tome govori Gospod: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo. Duh diše gde hoće, i glas Njegov čuješ; a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha“ (Jn. 3, 5).

Putevi čoveka koji je rođen od Svetog Duha neshvatljivi su i nepoznati, to su tajne staze kojima Bog vodi ljude. Upravo kod hrišćana je mogla da se rodi poslovica: „Ako želiš da nasmeješ Gospoda Boga ispričaj Mu svoje planove.“ Razumete zašto –   zato što su putevi Duha nepoznati kao dah vetra. Tako je i sa hrišćanima, njihov put je nepoznat: on sad vodi ovamo, sutra onamo. Kuda vodi Duh, Crkva tuda ide. To je put hrišćanina, put rođenog od vode i Duha.

Ako se neko ne rodi od vode i Duha, ne može ući u Carstvo Božije – bez krštenja nema spasenja.

„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji; ne od dela, da se ne bi ko hvalisao. Jer smo Njegova tvorevina, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra, koja Bog unapred pripremi da u njima hodimo“ (Ef. 2, 8-9).

Logika je sledeća: dobra dela, osim jednog dela – dela vere, nisu potrebna za spasenje. Ali da bismo primili spasenje potrebna su dobra dela. Tako smo mi kršteni već spaseni. Ali u nadi da nećemo izgubiti spasenje. Drugo je pitanje kako sačuvati spasenje, kako ga ne izgubiti, već umnožiti. Drugo mesto o nužnosti krštenja: Koji poveruje i krsti se biće spasen, a koji ne veruje biće osuđen“ (Mk. 16, 16). Šta znači krštenje?

Krštenje je krštenje vodom, krštenje po veri, krštenje se doživljava kao novo rođenje. Zar su kršteni ljudi koji ne veruju u to da krštenje daje novo rođenje? Nisu. Ako se krštenje ne shvata kao Tajna, koja ima moć da spasava, to znači da se čovek takvom tajnom ne spasava. Tako čovek može da se okupa u izvoru u ime Oca, Sina i Svetog Duha, ali da pritom ne bude kršten. Krštenje pretpostavlja veru u spasenje. Krštenom se opraštaju grehovi. „A Petar im reče: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova; i primićete dar Svetoga Duha“ (Dap. 2, 38).

Dakle, krštenje je neophodno, ali je to malo, treba imati još Svetog Duha: „A vi niste po telu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov“ (Rim. 8, 9). Treba dobiti Svetog Duha. Kako se dobija Sveti Duh? Kroz polaganje ruku apostola. „A kad vide Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti, donese im novaca, govoreći: Dajte i meni tu vlast da kad položim ruke na nekoga primi Duha Svetoga“ (Dap. 8, 18-19).

Sveti Duh se daje kroz Miropomazanje. Ova Tajna je odvojena od Krštenja. Sveti Duh može doći Sam, Lično. Ovakvi primeri su poznati – apostoli, Kornelije, kapetan, evnuh Etiopljanin. Krštenje je učestvovanje u smrti Isusa Hrista: „Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblakom smrti Njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, znajući ovo, da se stari naš čovek razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu. Jer ko umre oslobodi se od greha. Ako li umresmo sa Hristom, verujemo da ćemo i živeti sa Njime, znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte da ste mrtvi grehu; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Rim. 6, 4-11).

Šta je još potrebno za spasenje? Treba jesti Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista.

A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čoečijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.Jer Telo Moje istinsko je jelo, a krv Moja istinsko piće. Koji jede Moje Telo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu. Kao što Mene posla živi Otac, i kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene i On će živeti zbog Mene. Ovo je hleb koji siđe s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomreše; koji jede hleb ovaj živeće vavek“ (Jn. 6, 53-58).

Da bi se spasio, čovek mora da se pričešćuje telom i krvlju Gospodnjom. Kroz pričešće učestvujemo u Novom Zavetu, u Novom Sporazumu: „…jer ovo je krv Moja Novoga Zaveta koj se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova“ (Mt. 26,28); I uzevši hleb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: „Ovo je telo Moje koje se daje za vas: ovo činite za Moj spomen.“ (Lk. 22, 19). Gospod je zapovedio apostolima „da čine ovo“ – upravo apostolima je data vlast.

Šta je još potrebno? Potrebno je poslušanje apostolima „Ko vas sluša Mene sluša, i ko se vas odriče, Mene se odriče; A Ko se Mene odriče odriče se Onoga Koji je Mene poslao“ (Lk. 10, 16). Ko ne sluša apostole odriče se Hrista.

I napokon, potreban je život po zapovestima.

Zato je Crkva koju je stvorio Gospod stvorena jednom, u konkretnom istorijskom trenutku, jednom je stvorila svoj narod, osnovana je na temelju – Isusu Hristu: „Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji. Nazidani na temelju apostola i proroka gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos.“ (Ef. 2,19 -20).

Hristos je ustanovio konkretnu Crkvu.

Hristos je jednom na konkretnom mestu ustanovio konkretnu Crkvu, dao joj je osvećenje. Da bi čovek stupio u nju potrebno je sledeće:

  • Istinita apostolska vera;
  • Krštenje dobijeno od Svetog Duha;
  • Pričešćivanje Hristovim Telom i Krvlju;
  • Potčinjavanje crkvenoj vlasti;
  • Život po zapovestima;

Takav čovek se spasava. Izuzetak čine oni koji se krste Hristovim krštenjem kada bivaju pogubljeni za Njegovo ime. Bog dolazi kod najgnusnijih ljudi „iščupa ih“ iz sveta i čini ih Svojim apostolima. Gospod ih šalje u ovaj svet i spasava ljude. Da bi se čovek spasio treba da veruje u Boga. Onaj ko ne veruje je već u tami. Treba verovati u to, da Gospod svima daje po njihovim delima. Treba verovati u Hrista, da je On Sin Božiji. Takođe treba verovati rečima apostola. Primiti krštenje. Primiti Svetog Duha. Pričešćivati se. Potčinjavati se apostolima. Dakle, pred vama je zapravo granica Crkve. Kad kažemo: „Pomiri i sjedini sa Svetom Tvojom Crkvom“, imamo u vidu apostolsku Crkvu. U strogom smislu reči, Crkva je mesto na kojem se ljudi spasavaju. Recimo, oni koji se spasavaju, jesu oni koji žive po zapovestima, učestvuju u Tajnama, čine dobra dela i potčinjavaju se naslednicima apostola. Čovek koji se ne potčinjava naslednicima apostola „ispada iz Crkve“. Ako počne da sluša sveštenika i episkopa, on ulazi u Crkvu. Čovek se nije pričešćivao, počeo je da se pričešćuje, ušao je u Crkvu. Nekršteni čovek se krstio – ušao je u Crkvu. Čovek se nije pridržavao apostolske vere, počeo je da se pridržava apostolske vere – ušao je u Crkvu.

Krštenje je granica između dece Božije i dece gneva.

Dešava se da je čovek kršten, ali se ne pridržava apostolske vere. Dešava se da se čovek pridržava apostolske vere, ali nije kršten. Granica je vrlo jasna i mi smo je lepo opisali, ali je kolebljiva u smislu da je dinamična. Odnosno, jedino mesto spasenja jeste Crkva onih koji se spasavaju. Postoji mesto apsolutne tame – celo čovečanstvo sveta, ljudi koji ne znaju Boga, to su pagani i idolopoklonici. Gde je granica između dece Božije i onih koji nisu deca Božija? Ova granica je Krštenje. Ima mnogo krštenih ali ne ucrkvljenih koji prebivaju u okultizmu – to su zabludela deca Božija. Granica između njih je priznato krštenje. Ko su jevanđelisti, harizmatičari i baptisti? To su kružoci za proučavanje Biblije. Oni zapravo sami sebe obično tako i nazivaju. To je tipična sinagoga. Koji je bio glavni zadatak sinagoge? Proučavanje Svetog Pisma. Samo evo u čemu je razlika: sinagoga bez Isusa Hrista se nalazi u drugom redu tablice, a oni u trećem, ali se nijedni ni drugi ne spasavaju. Gde su Jehovini svedoci? U drugom redu. Oni ne veruju u Isusa Hrista Sina Božijeg. Gde su mormoni? Oni su mnogobošci, klasični pagani. Znači u redu „svetsko čovečanstvo“ odnosno u spoljašnjoj tami. Jehovini svedoci su bliži svetlosti od mormona.

Pravoslavna Crkva je jedino mesto spasenja.

Kako čovek da dokaže da pripada onima koji se spasavaju? Vrlo jednostavno. Treba ukratko nabrojati odlomke sa biblijskim zahtevima u pogledu spasenja i videće se da je Pravoslavna Crkva jedino mesto spasenja. Zašto propada katolik? Zato što je jeretik. Od njega je naučena apostolska vera. Evo pred nama je vernik Pravoslavne Crkve Moskovske patrijaršije. I on kaže da je Hristos čovek u kojem živi Bog, odnosno ispoveda Nestorijevu jeres. Kažu mu: „Dete, nisi u pravu!“ A on kaže: „Ne, ja tako smatram!“ On je član Crkve, ud Hristovog tela, ali je pitanje da li će se spasiti. Otvaramo Bibliju: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost. Oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega (Gal. 5,19 – 21).

Da li će se pravoslavni bludnik spasiti ako umre u stanju bluda? Da li će se spasiti ubica ako umre bez pokajanja? Neće.

A da li čovek može da prestane da bude dete Božije? Može, zbog odricanja. Kao što su učinili Juda, Arije i Filaret Denisenko. Dešava se da Crkva proglašava nevažećim rukopoloženje koje su kanonski obavili kanonski episkopi. Primer za to je Maksim cinik. Odnosno, crkveni sud može proglasiti nevažećim konkretnu liturgijsku radnju. Crkva ima vlast da oduzme dar Božiji, ali ne može da ga da.

Jer ako mi grešimo hotimice i posle primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grehe, nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike. Kad neko prestupi zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vređa? Jer znamo Onoga Koji reče: Moja je osveta, Ja ću uzvratiti, govori Gospod. I opet: Gospod će suditi narodu Svojemu. Strašno je pasti u ruke Boga živoga!“ (Jevr. 10, 26-31)

 

Pitanja i odgovori na temu predavanja

O jedinstvenoj spasonosnosti Crkve

Šta je Crkva?

Crkva je sabranje sazvanih.

Crkva je telo Hristovo (1 Ef. 1, 22-23).

Crkva je stub i tvrđava istine (1 Tim. 3, 15).

Crkva je mesto spasenja (Dap. 2, 47).

Crkvom upravlja Sveti Duh (Dap. 20, 28).

Crkva je Hristova žena i nevesta (Ef. 5, 29-32).

Crkva je narod Novog Zaveta Boga (Petr. 2, 10).

Crkva je novi Izrailj (Gal. 6, 16).

Hristos je glava i spasitelj Crkve (Ef. 5, 23).

Hristos je umro za Crkvu (Ef. 5, 25).

Koliko puta se reč Crkva pominje u Novom Zavetu?

Reč Crkva se u Novom Zavetu pominje 126 puta.

Kad će Crkva prestati da postoji?

Nikad. S tačke gledišta same Biblije Hristos nije ostavio tekstove, ali je Gospod ostavio Crkvu. „A i Ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16, 18).

Šta se nalazi van granica Crkve?

Van granica Crkve se nalazi tama. Za Bibliju je oblast divne Božije svetlosti – narod Božiji, Crkva Božija, udeo Božiji, izabrani rod, izabrani naraštaj, sabranje onih koji su po predznanju Božijem predodređeni za spasenje.

Koje poslušanje je Bog dao proroku Osiji?

Bog je zapovedio Osiji da se oženi prostitutkom. Rodilo mu se dvoje dece i Bog je zapovedio da jednom da ime Nenarod, a drugom Nepomilovana. Bog je pokazao da Ga Izrailj vara i da greši protiv Njega. Međutim, Bog je kasnije rekao da će Nepomilovanu nazvati pomilovanom, i da će Nenarod nazvati narodom u znak toga da će Bog promeniti svet. I nepomilovani, ljudi tame, prokletstva i gneva Božijeg postaće narod Božiji.

Kakva vera spasava?

Malo je samo verovati u Hrista, u Hrista treba verovati po rečima apostola, odnosno, pravoslavno.

Kakva je logika spasenja u Crkvi?

Jedinstvo u istini. Apostolsko otkrovenje predstavlja uslov za jedinstvo, a Gospod zahteva upravo ovo jedinstvo. Jedinstvo hrišćana u istini jeste uslov za njihovo spasenje. Kad hrišćani prebivaju u jedinstvu ljubavi i u jedinstvu vere, svet se okreće – to je najbolja misionarska tehnologija. „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni, i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si Me Ti poslao. I slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo Mi jedno. Ja u njima i Ti u Meni, da usavršeni budu u jedno, i da pozna svet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što Mene ljubiš“ (Jn. 17, 21-23).

Koji je cilj Crkve?

Da dospe kod Oca i Sina i Svetog Duha. Svako sabranje ima svoj cilj – cilj Crkve jeste da dospe na Nebo. Može se reći da je Crkva zajednica velikog ishoda iz ovog sveta u Carstvo Nebesko. „Oče pravedni, svet Tebe ne pozna, a Ja te poznah, i ovi poznaše da si Me Ti poslao. I Ja im objavih ime Tvoje i objaviću: da ljubav kojom Me ljubiš u njima bude, i Ja u njima“ (Jn. 17, 25-26).

Koji je uslov za spasenje?

Vera sjedinjena sa Hristom (Tajna Krštenja). Kako se ostvaruje ovo sjedinjenje? Gospod govori o tome: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo. Duh diše gde hoće, i glas Njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha“ (Jn. 3, 5).

Šta je potrebno za ulazak u Crkvu?

Istinita apostolska vera; krštenje, dobijanje Svetog Duha; pričešćivanje Telom i Krvlju Hristovom; potčinjavanje crkvenoj vlasti; život po zapovestima.

Gde je granica između dece Božije i dece gneva?

Ova granica je krštenje. Dešava se da je čovek kršten, ali da se ne pridržava apostolske vere. Dešava se da se čovek pridržava apostolske vere, ali da nije kršten. Jedino mesto spasenja jeste Crkva onih koji se spasavaju. Postoji mesto apsolutne tame – celo svetsko čovečanstvo, ljudi koji ne znaju Boga, pagani i idolopoklonici.

Da li je Pravoslavna Crkva jedino mesto spasenja?

Jeste. Čovek se može spasiti samo u Pravoslavnoj Crkvi. Kako se dokazuje pripadnost onima koji se spasavaju? Vrlo jednostavno. Treba ukratko pobrojati odlomke s biblijskim zahtevima u pogledu spasenja (v. Predavanje) i videćete da je Pravoslavna Crkva jedino mesto spasenja. Zašto propada rimokatolik? Zato što je jeretik. Apostolska vera je kod njega okrnjena.