НАСЛОВНА » ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ ЗА МИСИОНАРЕ » Предавање друго. О православној мисији

Предавање друго. О православној мисији

Појам мисије и мисионарења. Традиционалне и нетрадиционалне религије. Разлози појаве мисионарења. Методологија мисионарења. Основни принцип мисионара. Оружје мисионара. Када је неопходно почети са мисијом? Награда мисионара.


Појмови мисије и мисионарења

 

Реч мисија (од латинског mission – слање) означава објављивање Светог Јеванђеља људима који се налазе ван граница Православне Цркве. Ако говоримо са људима који су крштени али нису црквени, који сами себе сматрају православнима онда то није мисија, већ катехизација (грч. Κατηχησις – поука, поучавање). На земљи живе само две врсте разумних бића – homo sapiens и homo christianus. Међусобно се разликују као мртви од живих.

Апостол Павле говори да је нас који смо били мртви због преступа греха нашег у коме смо боравили док смо били под влашћу кнеза таме, Бог ослободио у Христу (Рим. 6:22;7:6). Када мисионар иде да проповеда он бира место које се у књизи Дела Апостолских назива облашћу сатане, местом таме, местом одбачености где живе чеда гнева Божијег – људи који су поробљени и ухваћени ђаволском мрежом.

Мисионар иде у свет који живи по другим законима. Закони хришћана и закони обичног људског света су потпуно различити закони. Када мисионаримо, налазимо се на граници три света:

  1. Света људи;
  2. Света на граници са Небом, јер су мисионари директни посланици Христа: како говори Апостол Павле, ми смо посланица Христова, ми објављујемо неповређену вест Откривења људима који не знају Истину и не знају спасење;
  3. Светом на граници са поднебесјем: мисионари ступају у директну борбу са Луцифером, јер се сатани не допада када отимају добитак из његових канџи.

 

 

Традиционалне и нетрадиционалне религије

 

На жалост, данас су захваљујући развоју нецрквених учења, на пример, попут хуманизма, људи дошли до безумног закључка да се сви могу спасити. Није важно да ли је човек хришћанин или не, само нека је ‘добар’. Овакви ставови противрече Светом Писму, учењу Васељенске Цркве, штавише – противрече здравом разуму и животном искуству. Ниједан човек који живи ван Цркве, који се придржава других религиозних традиција не може да рачуна на добијање спасења коме се надају хришћани.

Наша главна нада је у томе да се спасавамо од греха, проклетства и смрти, добијамо опроштај грехова, добијамо вечни живот, постајемо деца Божија и сусрећемо се лицем к лицу са нашим Небеским Оцем. Како говори Господ: „блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт. 5:8).

Та главна нада хришћана – спасење као богоопштење, као васкрсење у телу и вечни живот пред лицем Божијим непозната је свим осталим људима. Занимљиво је да ни у једној од прехришћанских религиозних традиција људског рода уопште није било наде на добар исход у случају сусрета са Творцем. И хришћани, говорећи да ван Цркве нема спасења индиректно то и потврђују.

Шта се догађа након смрти са људима који нису примили Крштење? Они иду у пакао, другог пута за њих нема. Христос је сишао у пакао само једном – у Велику Суботу и ослободио оне људи који су живели пре Његовог рођења, али су Га тражили. Сви људи који сада не желе да приђу Христу гину заувек. Зато је мисионарење директна последица милости.

Да ли се може живети спокојно знајући да наши ближњи, рођаци, исто тако и знани и незнани – исти такви потомци Адама и Еве као и ми – у огромним масама силазе у долину сенке смрти и то заувек? Ако будемо то памтили, да ли ће нас занимати да ли они припадају традиционалној или нетрадиционалној религији? Да ли се ‘традиционално’ човек обесио или ‘нетрадиционално’ бацио на бомбу – каква је разлика? Свеједно је погинуо! Ако човек иде у пакао, није важно да ли је то зато што се придржавао ислама или је припадао некој секти, Јеховиним сведоцима на пример. Главно је да је погинуо, а то је најстрашнија ствар која може да се догоди са човеком.

Појам ‘традиционална конфесија’ јавио се у првим вековима након Христовог Рођења, у древном Риму. Постоје предивна Житија Светог мученика Антипе чије име се помиње у Апокалипси и Светог равноапостолног Карпа. Када су Карпа испитивали, управитељ га је питао зашто је он напустио древну традиционалну религију предака која је оснажила државу, саздала моралне темеље друштва, коју признају не само Римљани већ и варвари, која је утврђена искуством многих покољења и шта ће му нова вера хришћшана. На то је Карп одговорио: „Ми не уважавамо нешто због тога што је древно, јер и злоба је древна па не изазива никакво уважавање“.

За Оце Цркве никаква разлика између традиционалних и нетрадиционалних конфесија не постоји. Свето Писмо дели реглиије само по једном принципу: једна је истинита, све остале су лажне. Постоји само један пут који води ка Богу. Господ је рекао: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене” (Јн. 14:6). И постоји мноштво путева које је измислио ђаво, који воде у пропаст. Сам Господ је рекао да је удео идолопоклоника „у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Отк. 21:8). И идолопоклоници и представници свих традиционалних конфесија ће отићи у пакао, традиционалност веровања им ту ништа неће помоћи.

Зашто данас у религиозном питању постоји такав лажни прилаз? Зато што суштина питања није у томе да ли је религија традиционална или не, важно је друго – да ли је она истинита или лажна. Покушај описивања религије као друштвене институције и не више од тога такође представља слепи пут. Поступати тако у Цркви није допустиво. Ми смо дужни да будемо у миру са свим људима, дужни смо да сарађујемо у стварима овог света са представницима других религија, али се ту говори само о формалном миру, да не би, како говори Свети Јован Златоуст, било свеопштег рата.

Ни у ком случају нисмо дужни да под овим предлогом упропашћавамо људе. Ако Татарима или Чеченима, Јеврејима или Казахстанцима не будемо проповедали зато што они припадају ‘традиционалним конфесијама’, показујемо сатанску суровост према њима. Добија се страшни расизам: испоставља се да су људи тјуркског порекла или са Кавказа тобож недостојни спасења због своје националности. Ово је дискриминација у најстрашнијем смислу ове речи.

 

 

Разлози мисионарења

 

Управо зато што нам је неизмерно жао људи ми и покушавамо да их спасимо. Међутим, ми можемо да их спасимо једино знајући врло важну ствар – ми смо изабрани од Бога. „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Петр. 2:9). Нама је дата пуноћа Истине, ми знамо апсолутну Истину, ми „знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи“ (1 Јн. 5:19). И управо зато се не стидимо да увек свима напомињемо да поседујемо апсолутну Истину, али је важно приметити: наше заслуге у томе нема, нисмо је ми достигли, нама су је поклонили и ми желимо да поделимо овај поклон. Ми желимо да људи који се налазе у тами нађу Светлост, да људи који се налазе у заблуди нађу Истину. Управо зато је наш положај у поређењу са људима којима идемо потпуно другачији. Ми смо весници Бога, изабраници Бога и призивамо све остале да постану исти такви изабраници.

 

 

Методологија мисионарења

 

Никакав равноправни дијалог мисионар нема права да води, он не може да каже: ви имате право на своје мишљење, ми имамо право на своје. Мисионар уопште нема своје мишљење. Православна Црква ни на један проблем нема своју тачку гледишта, она се увек руководи тачком гледишта Господа Бога и то је за њу довољно. Ми не треба да имамо сопствене тачке гледишта, ми смо дужни да се руководимо тачке гледишта Господа Бога. Како је говорио Преподобни Максим Исповедник: „Бог и ја смо већ већина“ и то огромна.

На жалост, када људи покушавају да проповедају, почињу да говоре: „Хајде да изградимо односе једнакости са представницима других религија, хајде да уважавамо њихове ставове“. Одлично, замислите наркомана који сматра да има право на хероин? Ви ћете уважавати његово мишљење? Не. А лажна религија је чак гора и од хероина. Лажна религија убија човека у директном, реалном смислу ове речи. Христова љубав према човеку који гине треба да буде спојена са непоштедном нетрпељивошћу према његовим лажним мишљењима. И не треба штедети себе ради служења човеку који гине, али притом не треба штедети ни лажна мишљења другог човека, управо зато што му убијају душу.

Мисионар ради на највећим дубинама људског духа. И та реч коју ми доносимо, треба да сиђе до најдубљег дела срца, подели разум и осећања, душевно и духовно. Ова реч треба да суди помисли срца. Али ако човек покушава да уместо речи Божије каже своју реч – чак и јако лепу, јако паметну, логичну – она неће проникнути у срце, остаће на површини. Глава може да се сложи, а срце да каже – ‘нећу’. И шта ћете са тим? Мисионар је разложио све на коцкице, а човек говори: ‘Све разумем, али нећу да радим, зато што нећу’.

У чему је проблем овде? У томе што се мисионар ослонио на себе и ту се показало оно о чему је говорио Свети Григорије Палама: „Свака реч се бори са другом речју, али ко може да оповргне живот?“ Наш задатак је да сејемо управо реч Божију, чисту, свету, у неизмењеном облику, ослањајући се на силу саме речи Божије.

Имао сам један случај. Дошао ми је вахабит, Чечен, да ми каже да сам ја проклети многобожац, итд., као и обично. Ја сам му све објаснио до у детаље и ми смо се договорили да ћемо просто логично разматрати Ко је Бог, шта је то предодређење. На почетку ми се чинило: ‘Још мало, мало и обратићу га’. Ништа налик томе, никакво обраћење. А затим смо почели просто да се срећемо, логички све разматрамо. Разматрамо, разматрамо, ја мислим у себи: ‘Па добро, нека научи макар нешто о хришћанству’. А он ми изненада поставља питање:

– ‘оче Данило, а зашто ти нећеш да ме крстиш?’

– ‘Па ти не говориш да желиш’.

Он ми одговара: ‘Па ја то одавно желим’.

 

Постоје ствари које се догађају на тајанствен начин и Бог посебно чини тако да човек никада не би могао сам да се похвали. Ја у свом животу нисам обратио ни једног човека. Видео сам мноштво обраћења, али сам нисам обратио никога. Када сам се трудио, није се догађало ништа, а када сам говорио реч Божију, она сама је мењала човека. Бог је посебно тако уредио знајући моју урођену хвалисавост, да ниједном не бих могао да се похвалим. Како и говори Апостол Павле: „А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“ (2 Кор.4:7).

 

 

Основни принцип мисионара

 

Увек уважавај човека и никада не уважавај његова убеђења. Неопходно је јасно одвојити грех и грешника. Овде је та класична схема: ми љубимо блудника, али мрзимо блуд, љубимо пијаницу, али мрзимо пијанство. Исто тако љубимо јеретика и мрзимо јерес, љубимо незнабошца и мрзимо незнабоштво, љубимо муслимана и мрзимо ислам. Штавише, ако пожелите да постанете мисионар, постајете део врло древне замисли. Када је мисија била замишљена? Још пре стварања васељене, када је Бог Отац одлучио да створи свет као поклон Свом Сине, јер „све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол 1:16), како је написано у Писму. Он је желео да Син Божији „буде Прворођени међу многом браћом“ (Рим. 8:29). И ми људи постајемо служитељи дела Бога Оца у привођењу нове браће Његовом Сину. Задатак мисионара је да прође по овом свету са ситним чешљем и да нађе људе којима је Истина важнија од њих самих.

 

 

Оружје мисионара

 

Најснажнија реч Божија представља најстрашније оружје које постоји у Васељени, она је снажнија од нуклеарне бомбе, она подрива сву силу сатане и треба да се предаје максимално неповређена. Мисионари су дужни да говоре са влашћу, али једино влашћу Божијом. Управо зато мисионар има унутрапшње ограничење: мисионар је ограничен у ономе што говори. Мисионар је дужан да говори овако: не желим да знам „ишта сем Исуса Христа, и то распетога” (1 Кор. 2:2)  – ово је најважнији услов. Мисионар нема права да говори ни о чему осим о Светом Јеванђељу. Мисионар је дужан да буде, како говори овај свет, ускогруди фанатик, а заправо – широкогруди мудрац. Он је дужан да говори само реч Божију, неослабљену, чисту. Да говори овако: ‘Бог је рекао, изволите да испуните, ја сам вас упозорио. Разумете?’ Тада ће та незамислива сила деловати кроз мисионара.

Када човек управо тако почне да мисионари и његов живот ће почети да се мења. Шта је рекао Апостол Јаков? „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова“ (Јак. 5:20). Мисионар је дужан да призива човека на лични контакт са Господом Богом.

 

 

Када треба почети са мисионарењем?

 

У Светом Писму се говори о једном од оглашених који је био изузетни мисионар, о Аполосу. Он је био оглашен на путу Господњем и будући оглашен, учио је о Господу, чак не знајући учење до краја, знајући само крштење Јованово. Њега су поправили, али му нису забранили да мисионари. Ако човек осећа призвање у свом срцу да обајвљује Јеванђеље Царства, он треба то да ради одмах.

Многи говоре: ето, ја нисам достојан. Тачно, никако и не можеш бити достојан! Ти си грешни човек, са нечистим устима, живиш међу људима са нечистим устима, међутим, твоје очи виде Господа? Како то може бити? Ти си недостојан, али си призван. Тако је и потребно рећи: ‘Нисам достојан али идем, јер ме је Бог познао, идем зато што ми је жао оних који пропадају’.

 

 

Награда мисионара

 

Мисионар је својеврсни колекционар, он добија награду за начин живота који води:

– као хришћанин, 30, 60 или 100-кратну, у зависности да ли је породичан човек, удовац или девственик;

– као мисионар не мање од 100-кратне, па и веће;

– као онај кога гоне за име Господње – велику награду на Небесима;

– као миротворац.

 

Мисоинар заиста долази у потпуно другачију реалност. Он је већ у реалности Царства Божијег, он почиње да предосећа Царство Божије већ на земљи, а затим га оно обухвата у вечности. Мисионар има огроман број другова на Небу, јер што више мисионари, то има већу потребу у помоћи својих претходника: Светих мисионара, апостола, равноапостолних, преподобних, великих просветитеља. Они му постају сродни.

Да ли треба тражити славу? Наравно да треба. Који нормални човек не жели славу? Само, шта ће нам привремена слава? Потребна нам је вечна слава. А ко може да дарује вечну славу? Једино вечни Бог. И како се показује ова слава? Бог је рекао: „Оне ћу поштовати који Мене поштују“ (1 Сам. 2:30). А како најбоље прославити Бога? Очигледно, не само ви сами. Обрати, на пример, сто људи и заједно са њима прослави Бога.

Колико пута ће бити већа награда мисионара? Када се човек бави православном мисијом, бори са сатаном, он постаје све снажнији и снажнији. Ко боље познаје учење Цркве? Мисионар или обични човек? Очигледно мисионар, јер он све време ради у тој области. Мисионару уопште није ‘лако’ да живи: када пожели да наруши неку од заповести Божијих, тек што крене – а ту мора да проповеда и Бог обавезно чини тако да је неопходно да говори управо о оној заповести коју се спрема да наруши.

Господ чини тако да се кроз обраћене учи и сам мисионар. Господ ће уздизати мисионара све више и више. Међутим, постоји обавезан услов: мисионар мора да се моли. Наравно, сама мисија га томе такође учи: ако се човек не моли, упада у униније јер му ништа не полази за руком. Ако човек покушава да буде устима Бога Оца, али се притом Богу Оцу не обраћа, ништа неће успети.

Неће моћи да се игра мисионарења. Управо зато мисионарење и приморава људе да се моле, посебно када се нађу у екстремној ситуацији (а мисионар увек живи у таквим околностима – он се увек налази између три света). Његов живот је испуњен до крајњих граница, изузетно снажан, мисионар се навикава да се непрестано ослања на Господа Бога.

Чим се мисионар удаљи од Бога, непријатеља га обара. Он је поред, види у мисионару свог главног противника, мисионар је, може се рећи, специјалац Пресвете Тројице. Један писац је приметио: ако желиш да видиш чуда, потребно је да будеш Мученик или мисионар, јер је њима заиста близу рука Божија која делује управо онда када се човек налази на првој линији, када иде у напад против сила таме. Зато је мисионарење пут ка светости на коју смо сви ми призвани.

Ако будеш мисионар, истовремено ћеш помагати и унесрећеним људима. По речима Преподобног Макарија Алтајског „Ја сам староседелачким народима најнижи слуга“, а Преподобни Герман Аљаски је говорио: „Свим овим народима сам дадиља“. Чим почнеш да проповедаш, одмах ћеш морати да помогнеш и човеку. Узгред и срце ће омекшати: срце од мисије омекшава више него чак и од добротворних дела, јер је мисионару неопходно да ступа у лични контакт са људима. Зар се може заиста помоћи човеку само споља, не дотичући се његове душе?

 

 

 

Питања и одговори

 

Шта значи реч мисија?

Мисија означава објављивање Јеванђеља људима који се налазе ван граница Православне Цркве.

 

По чему се мисионарење разликује од катехизације?

Мисија се спроводи међу некрштеним људима (муслиманима, Јеврејима, будистима, и др.) а катехизација – међу крштеним, али неуцрквењеним људима који сматрају себе православнима.

 

Да ли Светом Писму противречи хуманистичко мишљење да се људи других конфесија могу спасити?

Да, противречи. Могу да се спасу само православни хришћани. Главна нада хришћана је на то да се спасавамо од греха, проклетства и смрти, добијамо опроштај грехова, добијамо вечни живот, постајемо деца Божија и лицем у лице се сусрећемо са нашим Оцем Небеским. Како говори Господ „блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт. 5:8). Ниједна друга религија не обећава лични контакт човека и Бога и није у стању да спаси човека.

 

Шта се дешава са људима који нису добили Крштење након смрти?

Они одлазе у пакао, другог пута за њих нема.

 

Зашто је мисионарење неопходно?

Да би се људи око нас спасавали. Ми желимо да људи који се налазе у тами нађу Светлост, да људи који се налазе у заблуди пронађу Истину. Нама је дата пуноћа Истине, ми знамо апсолутну Истину, ми „знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи“ (1 Јн. 5:19).

 

Да ли мисионар има право на своје мишљење?

Не, нема. Православна Црква нема своју тачку гледишта ни на један проблем, она се увек руководи тачком гледишта Господа Бога и то је довољно.

 

Који је основни принцип мисионара?

Увек уважавај човека и никада не уважавај његова убеђења. Одвајај грех од грешника. Христова љубав према човеку који гине треба да буде сједињена са непоштедном нетрпељивошћу према његовим лажним мишљењима. И не смемо себе штедети у служењу ономе који гине, али притом не смемо штедети ни лажна мишљења другог човека, управо зато што она убијају његову душу.

 

Какво оружје има мисионар?

Неповређено, најснажније слово Божије – и јесте најстрашније оружје које поседује мисионар.

 

 

 

Када је потребно почети са мисионарењем?

Ако човек осећа призив у свом срцу да објави Јеванђеље Царства, он треба то да ради без одлагања.

 

Какву награду добија мисионар?

Мисионар је као колекционар, он добија награду за начин живота који води: 30, 60, 100-кратну, зависно од тога да ли је породичан, удовац или девственик; награда мисионара је не мања од 100-кратне као онај кога гоне за име Господње. Бог је рекао: „Оне ћу поштовати који Мене поштују“ (1 Сам. 2:30).