NASLOVNA » DOGMATSKO BOGOSLOVLJE ZA MISIONARE » Predavanje drugo. O pravoslavnoj misiji

Predavanje drugo. O pravoslavnoj misiji

Pojam misije i misionarenja. Tradicionalne i netradicionalne religije. Razlozipojave misionarenja. Metodologija misionarenja. Osnovni princip misionara. Oružje misionara. Kada je neophodno početi sa misijom? Nagrada misionara.


Pojmovi misije i misionarenja

 

Reč misija (od latinskog mission – slanje) označava objavljivanje Svetog Jevanđelja ljudima koji se nalaze van granica Pravoslavne Crkve. Ako govorimo sa ljudima koji su kršteni ali nisu crkveni, koji sami sebe smatraju pravoslavnima onda to nije misija, već katehizacija (grč. Κατηχησις – pouka, poučavanje). Na zemlji žive samo dve vrste razumnih bića – homo sapiens i homo christianus. Međusobno se razlikuju kao mrtvi od živih.

Apostol Pavle govori da je nas koji smo bili mrtvi zbog prestupa greha našeg u kome smo boravili dok smo bili pod vlašću kneza tame, Bog oslobodio u Hristu (Rim. 6:22;7:6). Kada misionar ide da propoveda on bira mesto koje se u knjizi Dela Apostolskih naziva oblašću satane, mestom tame, mestom odbačenosti gde žive čeda gneva Božijeg – ljudi koji su porobljeni i uhvaćeni đavolskom mrežom.

Misionar ide u svet koji živi po drugim zakonima. Zakoni hrišćana i zakoni običnog ljudskog sveta su potpuno različiti zakoni. Kada misionarimo, nalazimo se na granici tri sveta:

  1. Sveta ljudi;
  2. Sveta na granici sa Nebom, jer su misionari direktni poslanici Hrista: kako govori Apostol Pavle, mi smo poslanica Hristova, mi objavljujemo nepovređenu vest Otkrivenja ljudima koji ne znaju Istinu i ne znaju spasenje;
  3. Svetom na granici sa podnebesjem: misionari stupaju u direktnu borbu sa Luciferom, jer se satani ne dopada kada otimaju dobitak iz njegovih kandži.

 

 

Tradicionalne i netradicionalne religije

 

Na žalost, danas su zahvaljujući razvoju necrkvenih učenja, na primer, poput humanizma, ljudi došli do bezumnog zaključka da se svi mogu spasiti. Nije važno da li je čovek hrišćanin ili ne, samo neka je ‘dobar’. Ovakvi stavovi protivreče Svetom Pismu, učenju Vaseljenske Crkve, štaviše – protivreče zdravom razumu i životnom iskustvu. Nijedan čovek koji živi van Crkve, koji se pridržava drugih religioznih tradicija ne može da računa na dobijanje spasenja kome se nadaju hrišćani.

Naša glavna nada je u tome da se spasavamo od greha, prokletstva i smrti, dobijamo oproštaj grehova, dobijamo večni život, postajemo deca Božija i susrećemo se licem k licu sa našim Nebeskim Ocem. Kako govori Gospod: „blaženi čisti srcem jer će Boga videti“ (Mt. 5:8).

Ta glavna nada hrišćana – spasenje kao bogoopštenje, kao vaskrsenje u telu i večni život pred licem Božijim nepoznata je svim ostalim ljudima. Zanimljivo je da ni u jednoj od prehrišćanskih religioznih tradicija ljudskog roda uopšte nije bilo nade na dobar ishod u slučaju susreta sa Tvorcem. I hrišćani, govoreći da van Crkve nema spasenja indirektno to i potvrđuju.

Šta se događa nakon smrti sa ljudima koji nisu primili Krštenje? Oni idu u pakao, drugog puta za njih nema. Hristos je sišao u pakao samo jednom – u Veliku Subotu i oslobodio one ljudi koji su živeli pre Njegovog rođenja, ali su Ga tražili. Svi ljudi koji sada ne žele da priđu Hristu ginu zauvek. Zato je misionarenje direktna posledica milosti.

Da li se može živeti spokojno znajući da naši bližnji, rođaci, isto tako i znani i neznani – isti takvi potomci Adama i Eve kao i mi – u ogromnim masama silaze u dolinu senke smrti i to zauvek? Ako budemo to pamtili, da li će nas zanimati da li oni pripadaju tradicionalnoj ili netradicionalnoj religiji? Da li se ‘tradicionalno’ čovek obesio ili ‘netradicionalno’ bacio na bombu – kakva je razlika? Svejedno je poginuo! Ako čovek ide u pakao, nije važno da li je to zato što se pridržavao islama ili je pripadao nekoj sekti, Jehovinim svedocima na primer. Glavno je da je poginuo, a to je najstrašnija stvar koja može da se dogodi sa čovekom.

Pojam ‘tradicionalna konfesija’ javio se u prvim vekovima nakon Hristovog Rođenja, u drevnom Rimu. Postoje predivna Žitija Svetog mučenika Antipe čije ime se pominje u Apokalipsi i Svetog ravnoapostolnog Karpa. Kada su Karpa ispitivali, upravitelj ga je pitao zašto je on napustio drevnu tradicionalnu religiju predaka koja je osnažila državu, sazdala moralne temelje društva, koju priznaju ne samo Rimljani već i varvari, koja je utvrđena iskustvom mnogih pokoljenja i šta će mu nova vera hrišćšana. Na to je Karp odgovorio: „Mi ne uvažavamo nešto zbog toga što je drevno, jer i zloba je drevna pa ne izaziva nikakvo uvažavanje“.

Za Oce Crkve nikakva razlika između tradicionalnih i netradicionalnih konfesija ne postoji. Sveto Pismo deli regliije samo po jednom principu: jedna je istinita, sve ostale su lažne. Postoji samo jedan put koji vodi ka Bogu. Gospod je rekao: „Ja samput i istina i život: niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene” (Jn. 14:6). I postoji mnoštvo puteva koje je izmislio đavo, koji vode u propast. Sam Gospod je rekao da je udeo idolopoklonika „u jezeru koje gori ognjem i sumporom, što je druga smrt“ (Otk. 21:8). I idolopoklonici i predstavnici svih tradicionalnih konfesija će otići u pakao, tradicionalnost verovanja im tu ništa neće pomoći.

Zašto danas u religioznom pitanju postoji takav lažni prilaz? Zato što suština pitanja nije u tome da li je religija tradicionalna ili ne, važno je drugo – da li je ona istinita ili lažna. Pokušaj opisivanja religije kao društvene institucije i ne više od toga takođe predstavlja slepi put. Postupati tako u Crkvi nije dopustivo. Mi smo dužni da budemo u miru sa svim ljudima, dužni smo da sarađujemo u stvarima ovog sveta sa predstavnicima drugih religija, ali se tu govori samo o formalnom miru, da ne bi, kako govori Sveti Jovan Zlatoust, bilo sveopšteg rata.

Ni u kom slučaju nismo dužni da pod ovim predlogom upropašćavamo ljude. Ako Tatarima ili Čečenima, Jevrejima ili Kazahstancima ne budemo propovedali zato što oni pripadaju ‘tradicionalnim konfesijama’, pokazujemo satansku surovost prema njima. Dobija se strašni rasizam: ispostavlja se da su ljudi tjurkskog porekla ili sa Kavkaza tobož nedostojni spasenja zbog svoje nacionalnosti. Ovo je diskriminacija u najstrašnijem smislu ove reči.

 

 

Razlozi misionarenja

 

Upravo zato što nam je neizmerno žao ljudi mi i pokušavamo da ih spasimo. Međutim, mi možemo da ih spasimo jedino znajući vrlo važnu stvar – mi smo izabrani od Boga. „A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1 Petr. 2:9). Nama je data punoća Istine, mi znamo apsolutnu Istinu, mi „znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži“ (1 Jn. 5:19). I upravo zato se ne stidimo da uvek svima napominjemo da posedujemo apsolutnu Istinu, ali je važno primetiti: naše zasluge u tome nema, nismo je mi dostigli, nama su je poklonili i mi želimo da podelimo ovaj poklon. Mi želimo da ljudi koji se nalaze u tami nađu Svetlost, da ljudi koji se nalaze u zabludi nađu Istinu. Upravo zato je naš položaj u poređenju sa ljudima kojima idemo potpuno drugačiji. Mi smo vesnici Boga, izabranici Boga i prizivamo sve ostale da postanu isti takvi izabranici.

 

 

Metodologija misionarenja

 

Nikakav ravnopravni dijalog misionar nema prava da vodi, on ne može da kaže: vi imate pravo na svoje mišljenje, mi imamo pravo na svoje. Misionar uopšte nema svoje mišljenje. Pravoslavna Crkva ni na jedan problem nema svoju tačku gledišta, ona se uvek rukovodi tačkom gledišta Gospoda Boga i to je za nju dovoljno. Mi ne treba da imamo sopstvene tačke gledišta, mi smo dužni da se rukovodimo tačke gledišta Gospoda Boga. Kako je govorio Prepodobni Maksim Ispovednik: „Bog i ja smo već većina“ i to ogromna.

Na žalost, kada ljudi pokušavaju da propovedaju, počinju da govore: „Hajde da izgradimo odnose jednakosti sa predstavnicima drugih religija, hajde da uvažavamo njihove stavove“. Odlično, zamislite narkomana koji smatra da ima pravo na heroin? Vi ćete uvažavati njegovo mišljenje? Ne. A lažna religija je čak gora i od heroina. Lažna religija ubija čoveka u direktnom, realnom smislu ove reči. Hristova ljubav prema čoveku koji gine treba da bude spojena sa nepoštednom netrpeljivošću prema njegovim lažnim mišljenjima. I ne treba štedeti sebe radi služenja čoveku koji gine, ali pritom ne treba štedeti ni lažna mišljenja drugog čoveka, upravo zato što mu ubijaju dušu.

Misionar radi na najvećim dubinama ljudskog duha. I ta reč koju mi donosimo, treba da siđe do najdubljeg dela srca, podeli razum i osećanja, duševno i duhovno. Ova reč treba da sudi pomisli srca. Ali ako čovek pokušava da umesto reči Božije kaže svoju reč – čak i jako lepu, jako pametnu, logičnu – ona neće proniknuti u srce, ostaće na površini. Glava može da se složi, a srce da kaže – ‘neću’. I šta ćete sa tim? Misionar je razložio sve na kockice, a čovek govori: ‘Sve razumem, ali neću da radim, zato što neću’.

U čemu je problem ovde? U tome što se misionar oslonio na sebe i tu se pokazalo ono o čemu je govorio Sveti Grigorije Palama: „Svaka reč se bori sa drugom rečju, ali ko može da opovrgne život?“ Naš zadatak je da sejemo upravo reč Božiju, čistu, svetu, u neizmenjenom obliku, oslanjajući se na silu same reči Božije.

Imao sam jedan slučaj. Došao mi je vahabit, Čečen, da mi kaže da sam ja prokleti mnogobožac, itd., kao i obično. Ja sam mu sve objasnio do u detalje i mi smo se dogovorili da ćemo prosto logično razmatrati Ko je Bog, šta je to predodređenje. Na početku mi se činilo: ‘Još malo, malo i obratiću ga’. Ništa nalik tome, nikakvo obraćenje. A zatim smo počeli prosto da se srećemo, logički sve razmatramo. Razmatramo, razmatramo, ja mislim u sebi: ‘Pa dobro, neka nauči makar nešto o hrišćanstvu’. A on mi iznenada postavlja pitanje:

– ‘oče Danilo, a zašto ti nećeš da me krstiš?’

– ‘Pa ti ne govoriš da želiš’.

On mi odgovara: ‘Pa ja to odavno želim’.

 

Postoje stvari koje se događaju na tajanstven način i Bog posebno čini tako da čovek nikada ne bi mogao sam da se pohvali. Ja u svom životu nisam obratio ni jednog čoveka. Video sam mnoštvo obraćenja, ali sam nisam obratio nikoga. Kada sam se trudio, nije se događalo ništa, a kada sam govorio reč Božiju, ona sama je menjala čoveka. Bog je posebno tako uredio znajući moju urođenu hvalisavost, da nijednom ne bih mogao da se pohvalim. Kako i govori Apostol Pavle: „A ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas“ (2 Kor.4:7).

 

 

Osnovni princip misionara

 

Uvek uvažavaj čoveka i nikada ne uvažavaj njegova ubeđenja. Neophodno je jasno odvojiti greh i grešnika. Ovde je ta klasična shema: mi ljubimo bludnika, ali mrzimo blud, ljubimo pijanicu, ali mrzimo pijanstvo. Isto tako ljubimo jeretika i mrzimo jeres, ljubimo neznabošca i mrzimo neznaboštvo, ljubimo muslimana i mrzimo islam. Štaviše, ako poželite da postanete misionar, postajete deo vrlo drevne zamisli. Kada je misija bila zamišljena? Još pre stvaranja vaseljene, kada je Bog Otac odlučio da stvori svet kao poklon Svom Sine, jer „sve je Njime i za Njega sazdano“ (Kol 1:16), kako je napisano u Pismu. On je želeo da Sin Božiji „bude Prvorođeni među mnogom braćom“ (Rim. 8:29). I mi ljudi postajemo služitelji dela Boga Oca u privođenju nove braće Njegovom Sinu. Zadatak misionara je da prođe po ovom svetu sa sitnim češljem i da nađe ljude kojima je Istina važnija od njih samih.

 

 

Oružje misionara

 

Najsnažnija reč Božija predstavlja najstrašnije oružje koje postoji u Vaseljeni, ona je snažnija od nuklearne bombe, ona podriva svu silu satane i treba da se predaje maksimalno nepovređena. Misionari su dužni da govore sa vlašću, ali jedino vlašću Božijom. Upravo zato misionar ima unutrapšnje ograničenje: misionar je ograničen u onome što govori. Misionar je dužan da govori ovako: ne želim da znam „išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga” (1 Kor. 2:2)  – ovo je najvažniji uslov. Misionar nema prava da govori ni o čemu osim o Svetom Jevanđelju. Misionar je dužan da bude, kako govori ovaj svet, uskogrudi fanatik, a zapravo – širokogrudi mudrac. On je dužan da govori samo reč Božiju, neoslabljenu, čistu. Da govori ovako: ‘Bog je rekao, izvolite da ispunite, ja sam vas upozorio. Razumete?’ Tada će ta nezamisliva sila delovati kroz misionara.

Kada čovek upravo tako počne da misionari i njegov život će početi da se menja. Šta je rekao Apostol Jakov? „Neka zna da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova“ (Jak. 5:20). Misionar je dužan da priziva čoveka na lični kontakt sa Gospodom Bogom.

 

 

Kada treba početi sa misionarenjem?

 

U Svetom Pismu se govori o jednom od oglašenih koji je bio izuzetni misionar, o Apolosu. On je bio oglašen na putu Gospodnjem i budući oglašen, učio je o Gospodu, čak ne znajući učenje do kraja, znajući samo krštenje Jovanovo. Njega su popravili, ali mu nisu zabranili da misionari. Ako čovek oseća prizvanje u svom srcu da obajvljuje Jevanđelje Carstva, on treba to da radi odmah.

Mnogi govore: eto, ja nisam dostojan. Tačno, nikako i ne možeš biti dostojan! Ti si grešni čovek, sa nečistim ustima, živiš među ljudima sa nečistim ustima, međutim, tvoje oči vide Gospoda? Kako to može biti? Ti si nedostojan, ali si prizvan. Tako je i potrebno reći: ‘Nisam dostojan ali idem, jer me je Bog poznao, idem zato što mi je žao onih koji propadaju’.

 

 

Nagrada misionara

 

Misionar je svojevrsni kolekcionar, on dobija nagradu za način života koji vodi:

– kao hrišćanin, 30, 60 ili 100-kratnu, u zavisnosti da li je porodičan čovek, udovac ili devstvenik;

– kao misionar ne manje od 100-kratne, pa i veće;

– kao onaj koga gone za ime Gospodnje – veliku nagradu na Nebesima;

– kao mirotvorac.

 

Misoinar zaista dolazi u potpuno drugačiju realnost. On je već u realnosti Carstva Božijeg, on počinje da predoseća Carstvo Božije već na zemlji, a zatim ga ono obuhvata u večnosti. Misionar ima ogroman broj drugova na Nebu, jer što više misionari, to ima veću potrebu u pomoći svojih prethodnika: Svetih misionara, apostola, ravnoapostolnih, prepodobnih, velikih prosvetitelja. Oni mu postaju srodni.

Da li treba tražiti slavu? Naravno da treba. Koji normalni čovek ne želi slavu? Samo, šta će nam privremena slava? Potrebna nam je večna slava. A ko može da daruje večnu slavu? Jedino večni Bog. I kako se pokazuje ova slava? Bog je rekao: „One ću poštovati koji Mene poštuju“ (1 Sam. 2:30). A kako najbolje proslaviti Boga? Očigledno, ne samo vi sami. Obrati, na primer, sto ljudi i zajedno sa njima proslavi Boga.

Koliko puta će biti veća nagrada misionara? Kada se čovek bavi pravoslavnom misijom, bori sa satanom, on postaje sve snažniji i snažniji. Ko bolje poznaje učenje Crkve? Misionar ili obični čovek? Očigledno misionar, jer on sve vreme radi u toj oblasti. Misionaru uopšte nije ‘lako’ da živi: kada poželi da naruši neku od zapovesti Božijih, tek što krene – a tu mora da propoveda i Bog obavezno čini tako da je neophodno da govori upravo o onoj zapovesti koju se sprema da naruši.

Gospod čini tako da se kroz obraćene uči i sam misionar. Gospod će uzdizati misionara sve više i više. Međutim, postoji obavezan uslov: misionar mora da se moli. Naravno, sama misija ga tome takođe uči: ako se čovek ne moli, upada u uninije jer mu ništa ne polazi za rukom. Ako čovek pokušava da bude ustima Boga Oca, ali se pritom Bogu Ocu ne obraća, ništa neće uspeti.

Neće moći da se igra misionarenja. Upravo zato misionarenje i primorava ljude da se mole, posebno kada se nađu u ekstremnoj situaciji (a misionar uvek živi u takvim okolnostima – on se uvek nalazi između tri sveta). Njegov život je ispunjen do krajnjih granica, izuzetno snažan, misionar se navikava da se neprestano oslanja na Gospoda Boga.

Čim se misionar udalji od Boga, neprijatelja ga obara. On je pored, vidi u misionaru svog glavnog protivnika, misionar je, može se reći, specijalac Presvete Trojice. Jedan pisac je primetio: ako želiš da vidiš čuda, potrebno je da budeš Mučenik ili misionar, jer je njima zaista blizu ruka Božija koja deluje upravo onda kada se čovek nalazi na prvoj liniji, kada ide u napad protiv sila tame. Zato je misionarenje put ka svetosti na koju smo svi mi prizvani.

Ako budeš misionar, istovremeno ćeš pomagati i unesrećenim ljudima. Po rečima Prepodobnog Makarija Altajskog „Ja sam starosedelačkim narodima najniži sluga“, a Prepodobni German Aljaski je govorio: „Svim ovim narodima sam dadilja“. Čim počneš da propovedaš, odmah ćeš morati da pomogneš i čoveku. Uzgred i srce će omekšati: srce od misije omekšava više nego čak i od dobrotvornih dela, jer je misionaru neophodno da stupa u lični kontakt sa ljudima. Zar se može zaista pomoći čoveku samo spolja, ne dotičući se njegove duše?

 

 

 

Pitanja i odgovori

 

Šta znači reč misija?

Misija označava objavljivanje Jevanđelja ljudima koji se nalaze van granica Pravoslavne Crkve.

 

Po čemu se misionarenje razlikuje od katehizacije?

Misija se sprovodi među nekrštenim ljudima (muslimanima, Jevrejima, budistima, i dr.) a katehizacija – među krštenim, ali neucrkvenjenim ljudima koji smatraju sebe pravoslavnima.

 

Da li Svetom Pismu protivreči humanističko mišljenje da se ljudi drugih konfesija mogu spasiti?

Da, protivreči. Mogu da se spasu samo pravoslavni hrišćani. Glavna nada hrišćana je na to da se spasavamo od greha, prokletstva i smrti, dobijamo oproštaj grehova, dobijamo večni život, postajemo deca Božija i licem u lice se susrećemo sa našim Ocem Nebeskim. Kako govori Gospod „blaženi čisti srcem jer će Boga videti“ (Mt. 5:8). Nijedna druga religija ne obećava lični kontakt čoveka i Boga i nije u stanju da spasi čoveka.

 

Šta se dešava sa ljudima koji nisu dobili Krštenje nakon smrti?

Oni odlaze u pakao, drugog puta za njih nema.

 

Zašto je misionarenje neophodno?

Da bi se ljudi oko nas spasavali. Mi želimo da ljudi koji se nalaze u tami nađu Svetlost, da ljudi koji se nalaze u zabludi pronađu Istinu. Nama je data punoća Istine, mi znamo apsolutnu Istinu, mi „znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži“ (1 Jn. 5:19).

 

Da li misionar ima pravo na svoje mišljenje?

Ne, nema. Pravoslavna Crkva nema svoju tačku gledišta ni na jedan problem, ona se uvek rukovodi tačkom gledišta Gospoda Boga i to je dovoljno.

 

Koji je osnovni princip misionara?

Uvek uvažavaj čoveka i nikada ne uvažavaj njegova ubeđenja. Odvajaj greh od grešnika. Hristova ljubav prema čoveku koji gine treba da bude sjedinjena sa nepoštednom netrpeljivošću prema njegovim lažnim mišljenjima. I ne smemo sebe štedeti u služenju onome koji gine, ali pritom ne smemo štedeti ni lažna mišljenja drugog čoveka, upravo zato što ona ubijaju njegovu dušu.

 

Kakvo oružje ima misionar?

Nepovređeno, najsnažnije slovo Božije – i jeste najstrašnije oružje koje poseduje misionar.

 

 

 

Kada je potrebno početi sa misionarenjem?

Ako čovek oseća priziv u svom srcu da objavi Jevanđelje Carstva, on treba to da radi bez odlaganja.

 

Kakvu nagradu dobija misionar?

Misionar je kao kolekcionar, on dobija nagradu za način života koji vodi: 30, 60, 100-kratnu, zavisno od toga da li je porodičan, udovac ili devstvenik; nagrada misionara je ne manja od 100-kratne kao onaj koga gone za ime Gospodnje. Bog je rekao: „One ću poštovati koji Mene poštuju“ (1 Sam. 2:30).