НАСЛОВНА » NEW AGE » Православни пут спасења и оријентално-окултна учења – Свештеник Владимир Јелисејев

Православни пут спасења и оријентално-окултна учења – Свештеник Владимир Јелисејев

Увод

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У следећем огледу упоредићемо „технике духовнога раста“ источњачких и окултних мистичних учења са православним путем спасења. У центру нашег интересовања налази се питање: каквим корацима, и којим начинима се остварује спасење у Православљу, и које су принципијелне разлике између овог пута и свих осталих путева?

У датом тексту није нам циљ да темељно прикажемо садржину неправославних учења и критику њихових доктрина. Апостол Павле је казао: „Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којих не имаше користи они који су уживали у њима“ (Јевр. 13, 9).

Много је важније показати психолошке последице које настају услед додира са тим учењима, као и оно што се догађа са људима, и којим путем долази до деформације личности због тог утицаја. Негативне последице су најбитнији фактор који је немогуће порицати, сасвим довољан аргумент при разматрању ових учења, убедљив доказ да није потребно упознавати читаоце са њиховим садржајем, да не би имали више штете него користи. Искуство показује, да чак ни незаинтересовано читање окултне литературе представља процес сједињења с мрачним силама, невидљиво трују-ћи и убијајући душу читаоца.

Изабрали смо овакав приступ следујући речима Спаситеља: „По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или с чичка смоква? Тако свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове“ (Мт. 7,16).

 

Видљиви и невидљиви свет

Данас смо сви ми сведоци нагле распрострањености окултних и далекоисточних мистичних учења међу људима који су потпуно неупућени у духовне односе. Критика тих идеја могућа је једино са неке друге духовне позиције. У нашем случају – то је позиција Православља.

Зато је природно да видимо шта каже Црква по питању циљева и средстава оних достигнућа која нам предлажу орјентални и окултни системи. Ови системи нас у целини упућују како да проникнемо (мислено и чувствено) у невидљиви свет, нудећи нам кључ спасења тим путем. О путевима продора у невидљиви свет, подробно ћемо говорити у наредним поглављима.

Сваком православном хришћанину познат је Символ Вере у коме је речено: „Верујем у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца Неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“. Већ из ових речи јасно је да мимо видљивог, свима нам познатог света, постоји и свет невидљиви — недоступан виду, слуху, додиру, мирису и укусу. Укратко, тај свет није доступан нашој чулној спознаји. Његова недостижност не би нас интересовала, да невидљиви свет нема никакве везе са нашом судбином.

Тако, постајући православним хришћанином и верујући у Бога, полажемо на Њега све своје наде у спасење од несталности времена и телесног постојања. Имајући у виду карактер нашег будућег вечног живота, ми имамо и однос према невидљивом, пошто је и сам Бог невидљив. Осим тога, из вероучења наше Цркве ми знамо о постојању позитивних и негативних дејстава која долазе од невидљивог света, о постојању анђеоских и демонских бића која се боре за нашу душу. Овакво стање не допушта нам да останемо равнодушни пред чињеницом постојања невидљивог света, и делује разумно и сасвим основано тежња да упознамо тај свет како би себе заштитили од његовог погубног утицаја. Зар да се штитимо од климатских и других утицаја видљивог света, а опиремо се детаљном и озбиљном познавању законитости невидљивог? Целокупна људска цивилизација и култура која окружује наше постојање у видљивом свету, ослања се на научне процесе познања тог света, на особености његове и резултате који из тога знања произилазе. Логично је претпоставити, да је исто правило применљиво и у невидљивом свету, да је могуће његове утицаје разумети и лоше упливе онемогућити утичући на позитиван исход.

Признање постојања невидљивог света јесте главна претпоставка за његово упознавање и први корак ка појашњењу — због чега је тај свет за нас невидљив?

Зашто је невидљиви свет — невидљив?

По учењу Цркве, разлог због којег не осећамо невидљиви свет, јесте грехопад првих људи, који је квалитативно изменио суштину њиховог живота, а, следствено томе — и нашег. У складу са изменом суштине живота изменило се и људско тело, као и његове способности.

Свети Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на преподобног Макарија Великог, пише: „До пада човековог тело је било бесмртно, без болести, без његове садашње отежалости и дебљине, страно греховним и плотским осећањима данас му својственим. Чувства његова била су неупоредиво тананија, деловање широко, сасвим слободно. Обучен у такво тело, с таквим органима и чулима, човек је имао способност да опажа духове… био је способан да општи са њима. При том, имао је дар Боговиђења, дар општења с Богом, био је сродан светим духовима… Падом, изменила се душа и тело свих људи. У личном погледу пад је представљао уједно и смрт. У таквом умртвљеном стању, из разлога крајње огрубелости и отежалости, телесна чувства више нису била способна да опште са духовима, да их виде, да их чују, или осећају“ (5, т. 3, с. 7-8).

До грехопада, човек је имао способност да непосредно сагледава духовни свет; после пада он је тај дар изгубио. Који је узрок овог губитка?

Свети Игњатије овако објашњава: „По паду првих људи, пре осуде и изгнанства из раја, Бог им „начини хаљине од коже и обуче их“ (Пост. 3, 21). Кожне хаљине, по објашњењу Светих Отаца (Светог Јована Дамаскина — „Тачно исповедање православне вере“ књ. 3. гл. 1.) означавају нашу грубу садашњу природу која се због пада изменила: изгубила своју тананост и духовност, задобила тежину и дебљину.

Главни узрок промене наше природе јесте пад, али је измена учињена вољом Свемогућег Творца, по неисказаној милости Његовој према људима… Кроз допуштену огрубелост нашег тела постали смо неспособни да физички опажамо духове, у сфери у којој се сада налазимо. Објаснићу то. Заробљени смо због природне наклоности према злу. Ова наклоност је постала својствена палој људској природи; слична је склоности демона да чине зло: „мисао срца човечијега зла је од малена“ (Пост. 8, 21). Али, у нама су добро и зло помешани: по палој природи, тежимо злу, а поништавајући такву тежњу, трудимо се у добру. Демони, напротив, свагда и увек усмерени су ка злу. Кад би се ми налазили у физичком додиру да демонима, они би врло брзо развратили човека, непрестано га подстичући на зло, непрестано саучествујући у злу, заражени примерима преступничке и Богу непријатељске делатности… У кратком року, по коначном преусмерењу на зло, људи би постали демонизовани; покајање и дизање из стања пада за нас би постало немогуће…

Премудрост и милост Божја поставила је преграду између човека, збаченог на земљу из раја, и духова, свргнутих на земљу с неба — а то је груба човечија природа. Слично овоме, земаљски закони тамничким зидовима одвајају злочинца од друштва, да ови не би наудили друштву и упропастили друге људе“ (Преподобног Касијана разговори VIII, глава 12) (5. Т. 3, С. 11).

 

Циљ нашег живота на земљи

Свети Игњатије повезује особине нашег тела са циљем нашег земаљског живота. „При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и , ако се пока-же да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђеље чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот“ (5, т. 31 с. 12-13).

Из горе реченог сасвим је јасно, да:

  • Господ нас је лишио могућности општења с невидљивим светом искључиво ради наше користи;
  • сврха земног живота не укључује у себе неопходност познања невидљивог света, а има за циљ да нас припреми за додир са њим, који ће се у свој пуноти показати после смрти;
  • додир и општење са невидљивим светом у нашем земаљском постојању може бити опасан за нашу душу.

Овај закључак потребно је добро упамтити.

 

Исправан пут у познању невидљивог

Постепеност нашег пута познања, у идеалном случају, и у условима нашег телесног земаљског битисања, може бити подељен на три међусобно повезане етапе:

  • етапа изучавања закона Божјег (с циљем стицања способности јасног разликовања добра и зла, и развијања навике да се чини добро);
  • етапа духовног сагледавања невидљивог света;
  • етапа чулног виђења невидљивог света.

Овде треба констатовати како је веома мало оних који овладају првим ступњем — ступњем праведности. Шта онда можемо рећи о другом и трећем ступњу? Ипак, ради потпуне слике целог процеса истинитог по-знања описаћемо особености и другог и трећег ступња.

Самовољно продирање у невидљиви свет недопустиво је!

Из досад реченог јасно је да било који самовољни покушај продора у невидљиви свет и успостављања контакта с њим прети опасним, катастрофалним и често непоправљивим последицама.

У нашем садашњем палом грешном стању, пунота знања о свему што постоји није корисна и прети нам страшном погибељи. Нужан је минимум знања, који обухвата оно што је неопходно за наше спасење, а никако за задовољење наше радозналости. Према томе, ограниченост наших могућности спознаје одређена је самим Господом, а за наше добро: „Јер, делимично знамо и делимично пророкујемо; а кад дође савршено онда ће престати што је делимично„, пише апостол Павле (1. Кор 13,9-10) само кад се човек научи разликовању добра од зла — сведочи Свети Игњатије Брјанчанинов — задобија дар виђења духова, а кад је то сагласно Промислу Божјем, што је изузетно, добија дар и чувственост виђења.

 

Ступањ духовног виђења

Добро нам је познато да поред јасног чувственог виђења очима, човек може овладати и тзв. „умним созерцањем“. По учењу Светих Отаца, наш ум и срце су својеврсни органи запажања, али они не примају сигнале који долазе из материјалног, вештаственог света, већ реагују на мисли и осећања (помисли и осећаје душевне и духовне природе, ако користимо светоотач-ке изразе.) При томе је важно имати у виду да оне мисли и доживљаји који одговарају уму и срцу изгледају као самостално постојећи облици, способни извана да изазову дејство на ум и срце, „улазећи“ у њих.

Ово се види из следећег цитата: „Наш ум има способност мишљења и способност опажања; посредством првог он стиче појам о предметима, посредством другог поима ликове предмета. Ђаво, ослањајући се на прву способност, труди се да нам саопшти греховне помисли, а ослањајући се на другу способност стара се да у нас утисне саблажњиве представе“. (5, т. 3, с 58-59).

 

Три вида могућег утицаја на нас од стране палих духова

На једном месту Св. Игњатије говори о три вида могућег дејства на човека са стране палих духова у време нашег земног битисања. То је:

а) дејство помислима;

б) дејство маштаријама;

в) дејство додиром (5, т. 3 ст 58-59).

а) О дејству помислimа

„Свето Еванђеље показује да је ђаво прво положио у срце Јуди Искариотскоме мисао о издајству Богочовека (Јн. 13, 2) а так потом је ушао у Јуду (Јн 13, 27).

б) О дејству маштаријама

„Да маштаријама ђаво искушава човека, види се и из искушења Богочовека: ђаво је показао Господу сва земаљска царства и славу њихову „у трену“ (Лк 4, 5) у машти (с. 58). (Овде је очито да се под маштаријом подразумева нешто слично уображењу, илузији, халу-цинацији).

„Демонско маштање делије на душу веома штетно, будећи у њој нарочиту склоност ка греху. Јављајући се често оно може изазвати непоправиве погубне утиске (с. 59)“.

в) О дејству додиром

„О томе, како делује ђаво на човека путем додира читамо у Књизи о Јову (Јов, г. 1 и 2 ) и у еванђелској причи о жени коју је свезао сатана необичном невољом (Лк. 13, 10-16) (5, т. 3, с. 59). Из књиге о Јову видимо да се сатана може дотицати спољашњих услова живота — изменити их, како уништавањем имања и родбине, тако и разарањем тела доносећи болест.

„Услед додира с демонима јављају се плотске страсти и развија болест на коју не делују обична људска лекарства.“ (5, т. 3, с 59).

У том смислу, ако је нашем постојању онемогућено чулно опажање невидљивог света, то су ум и срце, па чак и тело, отворени за његово дејство на нас.

 

Шта је то духовно виђење?

Ум и срце повезани су са сфером духа. Управо се зато опажање умом и срцем помисли и осеђања која долазе споља и назива духовним виђењем. Али, и те наше духовне очи су слепе. То слепило не значи да ми нисмо способни да примимо надолазеће помисли и доживљаје споља, или да мислимо и доживљавамо. Наше духовно виђење могуће је дефинисати као способност оцењивања и правилног тумачења помисли, доживљаја и осећања. Управо том способношћу ми не владамо. Слично је са обичним гледањем када видимо неке делове, али нисмо у стању да сагледамо целину и спознамо шта је у суштини ствари.

Св. Игњатије пише: „Слепилом су заробљени наш ум и срце. Због слепила, ум не може да разликује истините помисли од лажних, а срце не прави разлику између осећања духовних и осећања душевних и греховних, особито кад последња нису уочљиво груба. Услед духовног слепила свака наша активност се показује као лажна, како је Господ назвао књижевнике (учене) и фарисеје „безумним и слепим“ (Мт. 23, 17) „вођама слепих“ који сами не улазе у Царство Небеско и не пуштају друге да уђу у њега (5. т. 3, с. 54.).

 

Услови избављења од духовног слепила

Услов прогледања и избављења од духовног слепила, стицања духовног виђења, јесте Божја благодат која осени човека.

„Она се не јавља по вољи човечијој, него од додира Духа Божјега с нашим духом, по свесве тој вољи Свесветога Духа“, пише св. Игњатије (5, т. 3, с. 55). То, пре свега, значи да се није Спаситељ вазнео на небо Богу Оцу после свог распећа, онда и Дух Свети не би дошао нама, како сам Исус Христос говори о томе: „Боље је за вас да ја одем: јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама… А када дође Он, Дух Истине, упутиће вас на сваку истину“ (Јн. 16, 7-13). Природно, онај ко није примио Христа (Христа еванђелског, а не измишљеног као у окултизму) неће примити ни Духа Светога, и нека друга нехришћанска религија не може дати дарове који се стичу само даром Духа Светога.

Међу тим даровима је и избављење од духовног слепила. Горе речено показује да никакав наш лични напор није начин, средство или метод „загарантованог“ духовног просветлења, као и то да ови напори не доносе, сами по себи, неизбежан развој оваквог виђења. Колико год да уситнимо земљу и припремимо тле, ако у њу не посеје-мо зрно, младица се неће појавити. Тако је у овом случају: сви наши напори, методи, који постоје ради само-усавршавања, јесу припрема тла; зрно мора положити неко други. Ово је веома важно запамтити ради наших будућих разматрања различитих метода „самореализације“ и „саморазвића“, које нам се изобилно нуде на сваком кораку. Ко је тај други што сеје зрно?

Већ смо видели да тај други може бити лукави дух који упливише на нас лажним помислима, грехов-ним представама, или који доноси телесну болест. То „семе“ води нас у погибао. Само Господ, полажући у нас семе спасења, а не плеву греха, може нам дати истинску прозорљивост. То семе је благодат Духа Светога који нас, при светом крштењу, препорађа за живот духовни и свети, како је речено у „Православном катихизису“ епископа Александра (Семенова — Тјан-Шанског 24, с. 56).

Само крштење није довољно за стицање духовног виђења, јер, очистивши се од грехова светом тајном крштења, човек се не избавља од навика грешења, и убрзо његова душа бива изнова помрачена грехом. Овде је неопходно прибећи Светој Тајни Покајања да би се њом човек излечио од греховних рана, које задобија у свакодневном животу, који за њега постаје поље непрестане духовне борбе и подвига. Св. Игњатије пише да, при истинском духовном подвигу, благодат Божја добијена светим крштењем, почиње да нас исцељује мало по мало од духовног слепила (5, т. 3, с. 54.).

Он наставља: „Као супротност стању слепила ми почињемо улазити у стање виђења. Како је у стању виђења онај који созерцава — ум, то и виђење називамо, по Светим Оцима, — умним виђењем, тј. умственим. Пошто се стање виђења задобија Светим Духом, то и виђење називамо духовним, будући да је плод Духа Светога. Оно се разликује од сагледавања. Сагледавање је својствено свим људима; сваки човек бави се сагледава-њем кад хоће. Виђење је својствено само онима који се очишћују путем покајања; оно се јавља не по вољи човека, него додиром духа нашег с Духом Божјим, дакле по свесветој вољи Свесветога Духа (5, т. 3, с. 54-55).

Разликовање између сагледавања и духовног виђења, које уводи Свети Игњатије, за нас је веома битно.

Данас сви знамо за медитацију као главно средство саморазвоја у источној мистичној пракси. Медитација и сагледавање (созерцање), су психолошки веома слични процеси, и оно што Свети Игњатије говори о созерцању, има непосредну везу и са медитацијом. Медитација и њени плодови нису духовно виђење у којем нестаје духовног слепила; то је пракса лажних обличја и осећања, која још јаче заслепљују дух, док не упадне у замку необичних и залуђујућих доживљаја, из којих временом сам човек не жели да изађе. У медитацији нема присуства Духа Светога, као ни покајања — најважнијих услова духовнога виђења. Без покајања нема очишћења од греха, а у нечисту душу не усељава се Дух Свети; речено је „у лукаву душу неће ући пре-мудрост и неће обитавати у телу поробљеном грехом, јер Свети Дух премудрости уклања се од лукавства, и уклања се од неразумних умовања и клони се неправде“ (Прем. Солом. 1, 4-5).

Позивајући се на друге Свете Оце, Св. Игњатије Брјанчанинов пише о духовном виђењу: „Ненадано оно долази, ненадано одлази, не зависи од наше воље, зави-си од спремности: капија у духовни свет јесте смирење (5, т. 3, с. 55). Овим путем за стицање духовног вида, за избављење од слепила, од лажи и заблуда, дужни смо постићи одређену унутрашњу припрему, која се изра-жава у појмовима тако битним за Православље, — а то су покајање и смирење.

 

Пут класичне јоге и покајање

За атеистичку свест, у духовном смислу незналачку, религије су једнаке. У нашем друштву, као последица тога, влада опште распрострањена предрасуда да све религије имају исти циљ. Окултизам свесрдно подржа-ва овакав став, тврдећи да све религије различитим путевима воде једном те истом циљу. Велики реформатор хиндуизма који је живео у XIX веку у Индији, Рамакришна, учио је да су богови разних религија у суштини исти пошто све религије говоре о истом Богу.

По његовом мишљењу, они људи који тврде да је само њихова религија истинита, личе на слепце у причи о слону: „Четворица слепих пришли су слону. Један је додирнуо ногу слона и рекао: слон личи на стабло. Други је додирнуо сурлу и рекао: слон личи на дебелу батину. Трећи је додирнуо стомак слона и рекао: слон личи на огромно буре. Четврти је додирнуо уши и рекао: слон личи на велику корпу. И почели су да се свађају какав је слон у ствари“ (20, т. 3, с 105).

У овој причи се подразумева претпоставка да сва четири слепца имају урођено, неотуђиво право познања слона, макар и чулом пипања. Они се односе према слону добронамерно, поштено, док им он спокојно даје могућност да га опипају. Ништа, сем слепила, њима не смета. У односу на слона можда и јесте тако, али не и у односу према Богу.

До грехопада првих људи све би могло бити тако како нам прича Рамакришна, но људи су згрешили у односу према Богу, и изгубили право на непосредно „опипавање“. Не верујући Господу, а верујући сатани, они су направили избор и пали под власт лукавог духа. Сада им је он подметнуо себе, лудо се смејући слепим људима, радујући се њиховој свађи поводом онога што су опипали. Сагрешивши, људи су предали себе под власт сатане, који је путем греха добио тачку ослонца у деловању на нас, и у том стању ми не можемо бити уверени да си су сви наши доживљаји — од Бога.

Осим тога, Бог — није слон, коме је потпуно свеједно разумеју ли га слепци или не. Онима, који су се одвратили од сатане и покајали се за грехе отаца својих, Он се сам јавља, и на сваки се начин стара да би ми, колико је то могуће и корисно за нас — имали јасну истиниту представу о Њему. И више од тога, Он сам узима на себе наше грехе и сам чисти наше духовне очи. Но, само у случају ако смо се покајали и напустили греховни пут својих прародитеља. У причи о четири слепца нема речи покајања и подразумева се да је процес познања твари (слона) једнака „процесу“ познања Творца.

Због тога није необично, што у класичној јоги — конкретном „руководству“ ка хиндуском „спасењу“ — не налазимо оно што је присутно у хришћанству. Али, није правилно преносити методе које је човек разрадио приликом изучавања створеног света на познање самог Творца и размишљати о Њему онако како размишљамо о земним тварима, ма како то „научно“ изгледало. Да видимо шта претходи процесу медитације или дјане — главном средству јогичког, „духовног виђења“, уз помоћ које јога постиже, или настоји да постигне истину, разликујући лаж од истине. У класичној јоги сав процес „саморазвоја“ или јогичког „спасења“ (циљ јоге је ослобађање од патње, што је слично спасењу) могуће је сврстати у осам ступњева:

1)  Јама (уздржање); у себе укључује:

а)  уздржање од наношења штете свим облицима живота,

б) правичност у мишљењу и говору,

в) забрану крађе,

г) контролу чулних жеља и страсти,

д) непримање поклона.

2) Нијама (култивисање добрих навика) укључује:

а) прочишћавање тела купањем и узимањем само чисте хране (вегетаријанство), прочишћење ума развијањем дружељубивости,  добронамерности,  бодрости, чињењем добра другим људима.

б) стварање навика да будемо задовољни оним што долази само од себе, без сувишних напора,

в) умртвљење тела, то јест стицање навике неосетљивости на хладноћу, топлоту итд.,

г) навика редовног читања религиозних књига,

д) контемплација о Богу.

3) Асана (физичке вежбе): овладавање различитим положајима, међу којима су посебне позе важне при медитацији.

4)  Пранајама (овладавање дисањем): развијање способности удисања, издисања, посебног ритма задржавања дисања, ради овладавања нарочитим начинима дисања погодним за медитацију.

5) Пратјахара (одвајање чула од објекта): развијање способности негледања отворених очију, неслушања усред буке, уопште нереаговања на спољашње надражаје.

6)  Дхарана  (усредсређивање  ума   на  жељеном објекту); развијање способности усмеравања пажње.

7)  Дјана   (медитација):   развијање  способности созерцања неког објекта у непрекидном временском трајању без прекида.

8) Самади (сједињење ума с објектом созерцања): развијање способности путем медитирања до степена губитка осећаја одвојености објекта созерцања и созерцатеља — они као да се сливају у једно; самади је сједињење с Апсолутом „сједињење ограниченог ја са бесконачним и апсолутним постојањем“ (32,с. 15).

 

Ових осам ступњева јоге дати су у књизи „Увод у хиндуистичку философију“ Д. Дата и С. Чатерђи (28, с. 257-26)

Јасно је уочљиво да ових осам ступњева јоге могу бити подељени на три дела:

  • морални (1 и 2);
  • физиолошки (3 и 4);
  • психолошки (5, 6, 7, 8).

Од њих, само морални аспект може бити упоређен са православним „методама“. Иако се у православној аскези помиње способност усклађивања дисања с молитвом (15, с. 140), чак и став при молитви (15, с. 131), никакве сличности са пранајамом и асанама у њима нема.

„Умно делање“, или „Исусова молитва“ има одређену малу сличност са праксом медитације — и тамо и овде ми имамо непрекидно задржавање пажње на „објекту“ (ако уопште Господа Исуса Христа смемо назвати „објектом“). У аскези се та усмереност пажње зове „чување срца“, „држање пажње“. Али, сви ови напори са сопственом психом и телом, представљају „припремање њиве“, док сам Господ не посеје зрно, под условом — да смо се покајали!

То најважније ми нећемо наћи ни у етичком ни у психолошком делу јоге. При медитирању је неопходна усмереност пажње; при моли-тви, она је такође неопходна, но савршено недовољна. Осим пажње, у молитви је још потребно благодарно и скрушено срце (17, с 38). — Без скрушености срца (као последице покајања) и Исусова молитва може бити погибељна (17, с. 23, т. 1, с. 270), може одвести у безу мље и самоубиство. У том погледу покајање се јавља као кључни моменат — који одваја јогу од православне аскезе, и може се догодити потпуна погибао душе јоги-на у свој његовој пракси.[1]

Покајање — одвраћање од сатане, и обраћење к Христу — представља тачку ослонца православног спасења. Тај избор, важан не само за земни живот, него и за вечност, учвршћује се Светом Тајном Крштења која отвара човеку приступ ка другим Светим Тајнама, неопходним за исцелење његовог целокупног бића. Најважније место међу Светим Тајнама припада Тајни Светог Причешћа. Налазимо ли ми нешто слично у јоги? Очигледно, не! Православље се и разликује од свих других религија поседовањем спасоносних тајни за душу човека.

Говорећи о покајању као најважнијој одлици Православља дужни смо навести да неки правци јоге такође говоре о њему (21) али то је само зато да човека уведу у заблуду, човека формираног у хришћанској традицији, јер смисао тог „покајања“ сасвим је далеко од смисла хришћанског покајања. Ево шта о томе каже Рамајананда:

„У јоги, покајање се састоји у добро-вољном самонаметању ограничења и страдања, што не значи обавезно наношење и телесног бола. Да би донело истинску корист духовном развоју човека, покајање мора да буде у складу са учињеним грехом“ (21, с. 25)…

„Ако ви злоупотребљавате алкохол и тиме наносите штету вашем телу, грешите и заустављате сопствени напредак. Ако се одвикнете од алкохола, то је покајање. Употреба дувана смета вашем јогичком развоју, и тако, ко се одрекне пушења — чини то путем покајања (21, с. 25).

Као што видимо: овде нема ни речи о Богу. Овакво „покајање“ није покајање у хришћанском смислу речи, у којем „борба с грехом се мора испољити у разоткривању своје душе пред Богом и људима зато што је корен сваког греха у самољубљу и самозатворености човека“ (24, с. 70).

То уопште није покајање, него аскетизам који се практикује себе ради, а не Бога ради, ради овладавања и потчињавања своје телесне природе себи, својем „ја“, а не Богу, како би човек постао над-човек, узвисир се над другим људима, достигао стање божанства. Све је ово — израз самољубља и егоизма. Тако, Шивананда у књизи „Самади-јога“ пише да је, ради постизања коначног циља јоге — самадија — потребно, између осталог:

  • ни са ким не општити мислима, речима, делима;
  • развити равнодушан однос према свему;
  • не бринути о било чијој срећи или несрећи;
  • не везивати се за ствари и људе.

Стиче се утисак, да јога поставља идеал достизања личног блаженства путем одвајања од других људи, без обзира на њихове невоље или радости. Спаситељ нам није заповедио да развијамо равнодушност према људима, него љубав, и не да се затворимо у себе, већ да носимо бремена један другога, директно указујући да нема веће љубави од оне кад човек душу своју положи за ближње своје (Јн. 15, 13).

И апостол Павле је говорио: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор. 13,2). Као што видите, јога нас одводи у неком другом правцу.

Наука јоге признаје постојање Бога, мада је његова улога пасивног посматрача у делу јогичког „спасења“, тако да се и само поклоњење Богу јавља као „једно од средстава коначног достигнућа самадија“ (С. Чатерђи и Д. Дата: Увод у индијску философију) (28, с. 261). Бог се схвата врло особено. Јога каже: „Бог постоји; постоји као једна Душа различита од свих осталих душа, и Он јесте вечни Властодржац свег створеног, вечно слободни Учитељ свих учитеља“ (7, с. 34). Он јесте „Вечна Душа (Атман) недоступна патњи и последицама деловања и жеља“ (с. 39) „неограничено знање“ (с. 37) „једини Учитељ неограничен временом“ „Учи-тељ бесконачног знања“ (с. 39). У свим овим атрибутима — ни речи о љубави, о томе да је Бог пре свега — Љубав. Да није сатана тај Бог о коме говори јога, бог знања, а не Љубави?

Свакако, у јоги се осећа укус хладног расуђивања и рационализма на путу ка Богу и човеку. Сличним интелектуалним ставом према Богу одликује се буди-зам, у чијем учењу такође не налазимо покајања.

 

Будизам и Православље

У будизму средства и путеви спасења („марга“) по опису С. Чатерђија и Д. Дата јесу:

1) Исправни погледи

Незнање је главни узрок наше патње. Ако одстра-нимо узрок несреће нестаће и патња. Исправан став — то је правилно разумевање „четири узвишене истине“ које је формулисао Буда:

  • Живот у свету је пун патње; 2) Постоје узроци патње; 3) Постоји могућност прекида патње; 4) Постоји пут који води избављењу од патње.

2) Исправна одлучност

За избављење од патње потребно је: а) одрицање од свега земаљског; б) одрицање од лоших намера; в) одрицање од мржње према другим људима; г) чврста решеност да се живот саобрази према истини.

3) Исиравно учење

Неопходно је уздржавање од лажи, клевете, грубих речи и бестидних разговора, — то јест, контрола сопственог говора.

4) Исправно понашање

Неопходно је одрећи се од уништења сваког живота, од неправилног удовољења чулима, од лоповлука, итд.

5) Исправан начин живота

Неопходно је живети часно и поштено, не прибегавајући недозвољеним средствима чак ни ради опстанка.

6) Исправан напор

Постојано искорењивање из себе старих идеја и навика, прихватајући нове и умножавајући знање усва-јањем нових идеја.

7) Исправно настројење ума

Неопходно је стално имати на уму да су ствари по природи пролазне. То је потребно ради тога да бисмо се ослободили од везаности за предмете и жалости због губитка истих.

8) Исправно усредсређење

Овде се има у виду психотехничка пракса удуб-њивања (медитација) са циљем достизања стања ослобођења од патње (нирвана).

Ова пракса се састоји од четири степена:

а) осмишљеност и спровођење истине чистим и непомућеним умом, уз отклањање сумње у четири племените истине.

б) постајање свесним радости духовног спокојства које се рађа из непомућеног расуђивања.

в) искуство уласка у стање равнодушја, тј. одрицање радости усредсређивања.

г)  достизање савршене непомућености, равнодушја и самосавладавања (28, с. 116-121).

 

Разматрајући ових осам ступњева будистичког учења ми не налазимо у њима ништа слично покајању, иако јасно видимо исто оно узгајање непомућености, равнодушја, самосавладавање. И овде на налазимо љубав — ону љубав у којој човек полаже душу своју за друге, као што је Христос распет за нас. Осим тога, будизам одриче постојање Бога, и будиста нема пред ким да се каје. Идеал будизма је супротан идеалу хришћанства: то је идеал егоисте.

Истине ради, потребно је рећи неколико речи о једној грани будизма, махајана-будизму, који проповеда идеал бодисатве. Бодисатва означава такво стање човека који је достигао нирвану када се он, покренут сапатњом, одриче уласка у нирвану да би спасао људе који остају у незнању. Жртвујући лично „спасење“ он постаје проповедник равнодушја, као суштинског лека од живота. То је слично препоруци болеснику да уместо лека за оздрављење узме отров који ће прекратити болест заједно са животом.

Господ је рекао: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу„. (Јн. 10, 10). Идеали источних учења и хришћанског учеша су супротстављени. Исток тежи избављењу од живота, а хришћанство стреми преображењу истог, обожењу.

Интересантно, што је у опажању присутнија хладноћа расуђивања и интелектуализам, својствени јоги и будизму, сами њихови методи више личе на ,други вид молитве“, описан код Светог Симеона Новог Богослова. Таквих видова молитве има три, и само је један од њих правилан. Ево шта он каже.

„Други вид молитве је тај, кад неко своди ум свој у себе одвајајући га од свега чулног, чува своја чула, прикупља помисли да не би лутао по таштим предметима овога света, испитује своје помисли, прониче у смисао изговорене молитве, чува своје помисли да не би постале ђаволским пленом пристанком на нешто сујетно и зло (све то са великим трудом и самопрегором!); настоји да дође до себе самог да не би био побеђен неком страшћу. Одлика овог подвига је што се сав одвија у глави: помисао се са помишљу бори.

Имајући такав подвиг и такву борбу са самим собом, он нема мира од себе самог никад, и не налази времена да се занима творењем врлина, да би задобио и венац правде. Такав човек је сличан борцу против непријатеља у ноћној тмини, који чује њихове гласове, прима ударце од њих, али не може да их види… Зато што он сам пребива у глави а зле помисли из срца излазе…

Бескористан је труд њему несрећнику, и чак, сасвим губи плату своју, зато што не примећује да је савладан таштином, и уображава да добро познаје себе. У својој гордости он друге презире и осуђује их, а сам себе хвали, машта да је достојан да буде пастир овцама словесним, да их руководи — а личи на слепца који води друге слепце“ (8, т. 5, с. 330-331).

Данас је веома распрострањена агни-јога (јога огња). У хришћанству, покајање се јавља као главно средство очишћења од греха. О очишћењу говори и класична јога. Спознаја о унутрашњој чистоти постоји и у агни-јоги. Агни-јога је тесно везана са традицијом окултизма. Зато је важно рећи како се овде схвата та унутрашња чистота. Ево шта пише тим поводом „мајка агни-јоге“ — Јелена Рерих, у писмима својим ученицима:

„Одбаците сваку нечистоту мисли, заменивши је добрим мислима. Пожурите да очистите дух изграђујућим мислима о чудесном будућем“ (16. с. 46). О ефикасности таквог „очишћења духа“ ми можемо судити на примерима бивших комунистичких државних руководилаца којима „изграђујуће идеје о чудесној будућности“ нимало нису сметале да проливају крв невиних људи у време револуције, грађанског рата и масовних репресија. Само покајање пред Господом очишћава, али се оно у агни-јоги не спомиње. Христос је за њих обичан човек, који је личним напором достигао над-човечански ниво; Бог је Апсолут који се не меша у земаљ ске ствари и потпуно је равнодушан у односу на људску судбу на овој грешној земљи. У овом учењу очигледно је присутан будизам, који је утицао на формирање става Николаја и Јелене Рерих.

Говорили смо о интелектуалном и рационалном карактеру будизма, али ова особина није присутна у свим његовим разноврсним облицима. У зен-будизму влада супротна тенденција — порицање интелекта — док се акценат ставља на психичка стања која се зову озарења, просветљења, сатори. Међутим, и овде се ум преображава зато да би човек достигао потпуно пра-жњење ума од сваке мисли и сагледао првобитну светлост „нествореног ума“. За ово пустошење ума примењују се типично интелектуалне загонетке које се зову „коани“. Циљ коана је — увођење ученика у стање менталног шока, кад он, после вишедневних и безуспешних напора, коначно „убоде“ правилан одговор, ум му се отвори и он осећа „празнину“.

Оперисање умом не доноси спасење. Свети Григорије Палама каже: „Онај који пројављује дејство ума и просвећује се светлошћу разумевања или умним озарењем, ако се због тога сматра прочишћеним, прелашћује себе упавши у лаж, и путем самообмане широко отвара врата ономе који свагда настоји да нас преласти“ (8. 2. 5, с. 326).

 

О деловању иокајања

Пред нама су, с једне стране, „осмоструки пут“ јоге и будизма, укључујући физичке и дисајне методе, и друге сложене психолошке технике, а на другој страни — покајање.

Само једна реч — покајање — чини се неубе-дљивом у поређењу с целом армијом савршено разрађених „психофизичких техника измене свести“, које обра-зују читаву индустрију техника „духовног раста“, „ширења свести“, „отварања унутрашњих простора“ итд. Али, с друге стране, ова вишеструкост и „суптилност“ могу бити слабости целокупне источњачке психо-механике.

Замислимо следећу ситуацију: пред нама су велика и јака челична врата која су закључана. Онај ко нема кључа има мноштво других начина да их отвори — да их сломи маљем, ћускијом, да употреби машину, ауто-мат, динамит, ласер, киселинска хемијска средства итд… итд… Али, ниједна од ових техничких могућности не гарантује отварање врата, и не представља истински начин отварања врата. Наравно, дивљаку који ништа не зна о бравама, кључ — малено парче метала — чини се смешним у поређењу са свим тим арсеналом разорних средстава, њиховим спољашњим ефектима: буком, ватром, димом. У сваком случају, само кључ може отворити врата не сломивши их, све остало је сувишно. Тако је и у нашем случају: „неубедљиво“ средство какво је покајање, показује се као прави кључ који отвара врата Царства Небеског; све друге технике сламања врата, затворених од самог Господа, јесу лоповске вештине опасне и за саме лопове. Управо овако се могу оценити источне методе „спасења“.

О великој сили покајања сведочи следећа епизода из живота оптинског старца, преподобног Амвросија, описана у сећању једне од његових духовних кћери: „У његовој келији горело је кандило и малена свећа од воска на столу. Читање из забелешке било је тешко, скоро немогуће. Рекла сам оно чега сам се сетила, и то брзо, а затим додала: „Баћушка, шта још да вам кажем? Зашто се кајем? — Заборавила сам“. Старац ме је због овог укорио.

Нагло је устао са постеље на којој је лежао. Учинивши два корака зауставио се на половини своје келије. Ја сам се невољно на коленима окренула према њему. Старац се усправио у свој својој висини, погнувши главу, подигао је руке увис у молитвеном ставу. Учинило ми се да су се његове ноге одвојиле од пода. Гледала сам на његову осветљену главу и лице. Сећам се, као да је таванице нестало, а глава старца као да је пробила врх. То ми се јасно показало. Минут касније баћушка се надвио нада мном, измењена изгледа и прекрстивши ме, рекао: „Запамти до чега може довести покајање. Иди“. Изашла сам од њега тресући се, и сву ноћ проплакала над својом неразумношћу и немаром“ (13, с. 283; 10, с. 22-23).

У овој необичној епизоди најважнији моменат је тај што преподобни Амвросије Оптински делимично „отвара чула“ своје духовне кћери, тако да је она могла увидети нешто што се односи на невидљиви свет (отва-рање таванице нпр.) Она не саопштава све што је видела, јер је виђење за н>у потресно и неочекивано; произ-вевши силно дејство, оно оставља утисак необичности. И овај контакт са невидљивим светом Преп. Амвросије означава као могућност отворену једино покајању.

О важном месту покајања у Православној аскези сведоче речи Светог Игњатија Брјанчанинова: „Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустињаци, управо кад су достигли висине духовних подвига, тада су се сва постигнућа у њима слила у једно — покајање. Покајање је обузело сав живот, сваку делатност: оно је било последица сагледавања својих грехова.“

Једног великог оца су питали, у чему се састоји делање усамљеног инока? Он је одговорио: „Умртвљена душа твоја ти је пред очима и ти ли ме питаш какво треба да буде твоје делање“ (Св. Исак Сирин, Беседа 21)? Плач — је најважније делање истинског подвижника Христовог.

Сагледавање грехова својих и рађање покајања због њих, јесте дело које се не окончава на земљи: сагледавањем својих грехова рађа се покајање; покаја-њем се стиче очишћење; постепено очишћено око ума почиње увиђати такве недостатке и повреде људске природе, које оно раније, у помрачењу своме уопште није примећивало“ (5, т. 2, с. 26-127).

Покајање је оно чиме започиње пут хришћанина и оно што тај пут постојано прати. Човек се крштењем одриче од сатане и свих дела његових, обраћа се Христу; он оставља греховни живот и одлучује да живи побожним и праведним животом. Када је донета ова одлука њему се шаље светим крштењем помоћ у виду благодати Духа Светога.

 

Црква и окултизам

Крштење не значи уједно и — спасење; оно је посвећење у борбу са грехом која се води цео живот. Крштењем човек добија оружје за ту борбу, али се мора сам борити. Наравно, то је немогуће без помоћи Божје, али је лични напор и учешће човека неопходно.

За пружање такве помоћи у Цркви су установљене Свете Тајне, којих нема у другим религијама. Познаје ли нека религија Свету Тајну Причешћа — Телом и Крвљу самога Господа Исуса Христа — за спасење смртно болесне душе и пропадљивог тела — осим Цркве Христове? Не! Света Тајна Причешћа је — видљиво и очигледно средство обожења нашег и сједињења с Богом, када Његова Крв и Тело улазе у нас, и ми буквално, а не символично, постајемо удови Његовог Тела. Наше вишемиленијумско батргање по овој планети и покушај да изградимо вечно постојано и савршено друштво, наши индивидуални свакодневни покушаји да себе изменимо на боље, само показују немоћ да сами себе ухватимо за косу и извадимо из воде. Човек не може себе спасти својим личним напорима без помоћи Божје — може једино самог себе упропастити.

Наше телесно „узрастање“ у Господу кроз Свете Тајне спасава човека на видљив начин, преображавајући га у биће не земно (пролазно и безнадежно), него у биће Царства Небеског, где је савршенство једино и могуће. Источна и окултна учеша (нарочито у будизму) предлажу нам да се усредсредимо сами на себе, обмањујући нас обећањем немогућег.

Ево какве тврдње, приписане Буди, можемо наћи и у „Тајној доктрини“ — теозофском спису. Ј. П. Блавацке, оснивача савремене теозофије: „Буда учи да нисмо дужни веровати у нешто само зато што је тако речено; не треба да верујемо традицији само зато што је предана из древних времена; не треба да верујемо опште признатим мишљењима као таквим; не треба да верујемо списима мудраца само зато што су их мудраци написали; не треба да верујемо фантазијама за које се претпоставља да потичу од Анђела (иако се чине божанственим); не треба да верујемо у закључак који је произашао из случајних претпоставки; не треба да верујемо ничему само зато што је поткрепљено ауторитетом учитеља или предавача; али смо дужни да поверујемо у написано и речено учење или уверење, само онда кад наш разум и наше сазнање потврде да је истинито“ (1. с. 4).

Ево шта говори Господ Исус Христос: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли у ово?“ (Јн. 11, 25-26) „Ја у свијет дођох као свјетлост; да свако ко вјерује у Мене не остане у тами“ (Јн. 12, 46).

Тако окултисти, заједно са Будом, позивају да се сумња у све, а да се верује једино у себе, на основу свог разума. Замислимо дете које не верује одраслим родитељима, и — скочи у ватру. Нисмо ли и ми деца пред Господом, Творцем све твари, јединим Сведржитељем и Свемогућим, који нас позива да Њему верујемо, јер је чување заповести Његових неопходно ради нашег добра, зато што смо духовно слепи да бисмо проценили шта је истина, а шта лаж? Зар Бог није Творац васионе и свега видљивог и невидљивог — а не човек? Како ћемо ми проценити да ли је нешто сагласно са Речју Божјом?

Тако, с једне стране нам се предлаже сумња у све и вера само у себе и свој „здрав“ разум; а с друге, неопходно је „одрећи се себе“ следећи Христа (Мк. 8, 34), не веровати себи, већ само Господу. Прво води у самообману и гордост; друго — ка смирењу и покајању. На крају првог пута је — сатана, а конац другог пута је у Христу!

 

Узроци и плодови духовног виђења

Покајање и смирење представљају капију кроз коју ступамо на стазу познања истине, познања невидљивог света. У Православљу познање није само себи циљ, као што нису циљеви ни блаженство, срећа, избављење од страдања, обећани у учењу хиндуизма и будизма.

Задатак је Православља — уздизање човека из стања пада, преображај старог у новог човека, какав је Исус Христос, тј. обожење човека кроз Христа. Кад оствари главни циљ, нови човек постиже блаженство и познање истине, као успутне плодове. Без преображаја човека, они су недостижни, па су зато „плодови“ које нуде друга религиозна и мистична учења, — која не признају узрочно–последичну исквареност и оштећеност човека, лажни и неистинити.

Процес истинитог духовног познања, за своју основу и неопходан услов има оне елементе који су исцељујући за повређену, у грех палу људску природу. Свети Игњатије пише: „Онај који жели стално да пребива у духовном виђењу, нужно је да постојано пребива у смирењу, изгонећи из себе самооправдање и осуђивање ближњих, смиривајући себе самоукоравањем и сагледавањем своје грешности пред Богом и људима“ (5, т. 3, с. 55-56).

Учење о духовном и умном виђењу изложено је са посебном јасноћом и подробношћу, код свештеномученика Петра, митрополита Дамаска (како пише Свети Игњатије).

Умилење јесте прво духовно осећање у срцу које је осенила Божја благодат, на путу развијања духовног виђења. Оно се састоји од „кушања богоугодне туге, прожете благодатном утехом, која отвара уму дотад невидљиве светове“. Последица оваквог духовног осећања јесте духовно виђење, како нам сведочи Свето Писмо: „Окусите и видите“ (Пс. 33, 9)

„Код виђења се удвостручује осећање“, пише Свети Игњатије (5, т. 3, с. 55) подвлачећи узајамну везу осећања умиљења и духовног виђења: „Док делује осећање, дотле траје и виђење… Кад се прекине осећање, прекида се и виђење… Устаљено пребивање у умиљењу скопчано је с постојаним виђењем“, прецизира свети Игњатије Брјанчанинов.

Значи, смирење и покајање отварају пут Божје благодати, рађајући умилење, а оно нас са своје стране, уводи у духовно виђење. С тим у вези неопходно је указати на процес развоја садржаја у духовном виђењу.

Свети Игњатије о томе каже следеће: „Прво духовно виђење јесте сагледавање својих сагрешења, дотле сакривених заборавом и незнањем. Увидевши их… подвижник тренутно добија опитно познање о свом пређашњем духовном слепилу при коме се све битно и важно чинило као небитно и неважно“ (5, т. 3, с. 56).

Цео процес духовног виђења, сагласно Светом Игњатију, могуће је представити следећим етапама:

виђење својих сагрешења;

  • познање своје грешности;
  • виђење пада у коме се налази целокупно биће човеково;
  • откровење света палих духова, на основу наших страсти и борбе са њима, помислима, маштаријама, осећањима — посредно познање палих духова;
  • ишчезавање преварног и прелестног погледа на замаљски живот који се до овог времена чинио бесконачним;
  • схватање смрти и смртног часа као сусрета с лицем Божјим и судом Његовим.
  • због чињенице грехопада показује се неопходност Искупитеља;
  • по добијању заповести Божјих увиђа се животворно и исцељујуће дејство Његових заповести на палу и страдалну душу, стиче се и жива вера у Еванђеље (5, т. 3, с. 56).
  • Идући овим путем, духовно виђење постаје реално искуство, које веру чини живом и истинитом, потврђујући је „експериментално“. Свети Игњатије пише: „Знање стечено читањем сасвим је недовољно: за плодотворно познање неопходно је знање стечено искуством“ (5, т. 3, с. 60).

 

Средства духовног виђења: ум и срце

„Кад се Божанственом благодаћу почне очишћавати дух човечији — продужава Свети Игњатије — тада он постепено прелази од познања духова ка духовном виђењу истих. Ово виђење остварује се умом и срцем, даровано Духом Светим… Срце разобличава зле духове, ум је недовољан за то; он не разликује ликове истините од ликова лажних, који су сакривени под велом истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећању… како су два ученика посведочила о својим осећањи-ма, и о значењу тих осећања у беседи са Господом, којег нису познали чулним гледањем, нити по умној замисли, него: „не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем (Господ) и док нам објашњаваше Писма“ (Лк. 24, 32). Управо то срце, које верно сведочи о Господу, сведочи верно и о дусима и куша „јесу ли од Бога“ (1. Јн. 4, 1) или од царства таме (5, т. 3, с. 60).

Ни разум, ни логика, ни „здрав разум“, ни рационалност, ни научна (привидна) заснованост на чињеницама овог или оног учења, врло омиљени у јоги, будизму, окултизму, не помажу, — него је срце главно средство за поимање и отрежњење, и осећање које имамо при упознавању са учењем. Уз све ово, немогуће је одмах разабрати се у сложености и лукавој многострукости система, као што су теозофија, антропозофија, агни јога и друга учења. Зато је нужно упитати срце: прима ли или не прима, оно што му се нуди.

Али, није свако срце способно правилно да разликује шта прима.

Свети Игњатије пише: „За такво сведочење способно је срце очишћено покајањем, обновљено Духом Светим; срце које се налази у земљи страсти и демона, пријемчиво је само за виђења лажна и погрешна“ (5, т. 3, с. 60). Из претходног можемо закључити да ми у садашњем огреховљеном животу нисмо у стању да разлучимо шта је истина, а шта лаж, шта је од Бога, а шта од лукавих демона, и зато су нам потребни савети искусних духовника.

Неопходно је изучавање књига Светих Отаца, које нуде познање разликовања истинитог учења од лажног. Према апостолу Павлу, и сатана се претвара у ангела светлости (2. Кор. 11,14) не би ли преварио човека, тако да морамо бити крајње опрезни у нашем тражењу истине.

Не смемо преувеличавати своје могућности у разликовању помисли, објашњавајући откуда происходе — од Бога, од наше природе, или од демона. Преподобни Варсануфије Велики казао је иноку који га је питао како зна одакле долазе помисли: „То, о чему питаш, односи се на људе који су достигли високу меру духовног раста. Ако унутрашње око не буде очишћено многим лекарствима, оно се не може спасити од трња и корова, и не може се сакупити грозд винограда, који окрепљује и весели срце. Ако човек не достигне ту меру, неће моћи да разликује помисли, и биће изигран од демона, пашће у обману верујући им: зато што они мењају изглед ствари како хоће, особито онима који не познају сплетке њихове“ (5, т. 3, с. 60).

 

Обманљивост наших утисака

Веома је важно управо то што демони „мењају изглед ствари како хоће“. Као потврду за овакво тврђење аутор се може ослонити на своје лично искуство, а такође и на искуства других људи који су изашли из окултизма и обратили се у Православље. Процес тог обраћања сам по себи заслужује нарочито пажњу: ми ћемо се осврнути на један феномен који се може назвати „обрнута перцепција“.

Човек који се дуго времена занимао јогом, окултизмом, или неким другим нехришћанским духовним учењем, жели да поразговара са православним свештеником са циљем да нешто више сазна, или чак да се обрати у Православље, и нигде не може да пронађе свештеника који би му се допао. Сви му изгледају несимпатични.

Он их доживљава као људе бездушне, малоумне, неталентоване, необавештене, или на неки други начин непријатне. Но ако он игнорише своје осећање, учини корак и ступи у контакт са њима, њега ће поразити оштра супротност између изгледа свештеника пре разговора и онога какав је свештеник уистину. И ово под условом да жели искрено да прихвати речи свештеника, не полемишући, са унапред изграђеним мишљењем. Иначе, утисци којима безусловно верујемо, без расуђивања, могу бити таквог усмерења да нас чак могу одвући далеко од икакве могућности контакта с представницима православне Цркве. Такво стање неадекватног виђења ствари природно је за окултисту док исповеда своје окултне идеје, и пада под власт демона добровољно, ништа не подозревајући. Он себе ставља у такву зависност од њих, да је чак и његова философија и способност опажања потчињена њима. Од овог опажања само је један корак до халуцинација и визија, својствених „видовитим“ окултистима и јогинима, које доживљавају као несумњива достигнућа.

Дужни смо да закључимо да се етапа духовног виђења духова, и етапа правилног разликовања помисли, јављају као врло високо достигнуће, својствено онима „који су достигли велику меру духовног узраста„. Сложеност разликовања духова је у томе што се „непријатељи облаче у јагњеће коже“, подстрекавају мисли наизглед исправне, а изнутра су „вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15) тј. „прелешћују срца незлобивих“ (Рим. 16,18) ониме што се чини добро, док је у суштини зло. Савет који произилази од бесова, напослетку одводи у таму (Варсануфије, 5, т. 3, с. 60).

Уосталом, сам Господ нам је дао дар разликовања лажних учења и лажних учитеља од истинитих, и то по плодовима њиховим; за такво разликовање треба времена, упорно-сти и стрпљења. Он је рекао: „По родовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Тако свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа“ (Мт. 7, 16-18). Из ових Спа-ситељевих речи могуће је анализирати ово или неко друго друховно учење — трима методама:

  • проучавањем личности оснивача учења — ако се оснивач показује као онај који нуди „трње и чичак“, тј. не одликује се светошћу, не можемо очекивати да његово учење буде „грожђе“;
  • проучавањем самог учења — ово је најопаснији начин јер се „чичак“ вешто маскира у „смокву“, и можеш их разликовати тек кад их прогуташ, а последица је тровање које ће бити погубно за душу;
  • проучавањем „плодова“ од упознавања људи са учењем — ако се човек нагутавши се „чичка“, маскираног у виду „смокве“ физички или психички разболи, сигурно је да то учење није од Господа.[2]

У даљем излагању прибећи ћемо првом и последњем методу избегавајући други, да не би имали штете уместо користи. Уочавајући сву сложеност разликовања помисли и идеја, исправном проценом овог или оног учења, долазимо до закључка да је чулно виђење духова редак дар, којег су се удостојили они људи који се одликују нарочитом праведношћу и светошћу.

 

Чулно виђење невидљивог света

Као што је рекао Свети Игњатије Брјанчанинов, људи јесу способни да чулно опажају духове при одређеној измени чула, која се одиграва на необјашњив начин за човека. Он примећује да је почео виђати оно што дотад није виђао; да чује оно што није могао чути; и оно што други људи не виде и не чују… Измена чула при којој човек општи са невидљивим духовима, назива се у Светом Писму „отварањем чула“. „Отвори Бог, говори Писмо, очи Вааламу, и виде Ангела Божјег, што стаде на пут, и мач извучен у руци његовој“ (Број XXII, 31) (5. т. 3, с. 13)

Из Светога Писма, по сведочењу Светога Игњатија, види се да телесна чула „служе као двери у унутрашњи свет, у коме пребива душа, и да се та врата отварају и за-тварају по вољи Божјој… Није дозвољено човеку да одстрани покров Божји, и личним напором, по допуштењу Божјем…, а не по вољи Божјој, отвори своја чула и уђе у отворено општење с духовима. Али, и ово се дешава. Очигледно је да је личним напорима могуће општити само са палим духовима. Светим Ангелима није својствено учествовање у делу које није сагласно с вољом Божјом, у делу које није богоугодно“ (5, т. 3, с. 14).

 

Од Бога недопуштени начини отварања чула

Самовољно отварање чула које се у окултизму зове „отварање чакри“ или „центара“, источна мистич-на учења нуде у облику окултизма, јоге, агни-јоге, тибетанског будизма и других учења.

а) Раџа-јога

Извесни Сахаров — руски емигрант из Првог светског рата и учитељ јоге, издао је 50-тих година на западу књигу „Духовно стрељање из лука или отварање трећег ока“ (22) где описује у раџа-јоги усвојену праксу развоја видовитости, а коју је лично испробао. Развијена видовитост претпоставља могућност да се види оно што је на великом растојању, како прошлих тако и будућих догађаја. На одређеном ступњу своје праксе, ученик почиње да виђа светлосно лице неког „учитеља“ који наставља да руководи путем визија и духовних поука, његовим „духовним“ развојем.

Сам Сахаров признаје, да је виђење прошлог и будућег, као и видовњаштво, практично недостижан циљ за обичног човека, и захтева натприродне напоре, изванредну концентрацију, усмеравање пажње, нарочит режим живота, дијету, итд… итд… Заиста, оно што Господ бесплатно дарује ономе ко је Њему угодан недостижно је људским напорима, и ономе ко Му није угодан. Такву разлику још више истиче извештаче-ност свих напора да се својевољно достигне, оно чега нас Господ, нашег добра ради, лишава.

б) Мантра-јога

Мантра-јога је метод кришнаита, тибетанских будиста, трансценденталне медитације, и других учења.

Ако Сахаров, у свом излагању раџа-јоге, поставља као главни циљ стицање знања и виђење ствари на великој удаљености, а контакт с „учитељем“ (духом из невидљивог света) показује се као „додатак“ у процесу развоја ове натприродне особине, то мантра-јога недвосмислено нуди непосредно виђење и општење с „божанством мантре“ (нпр. са Кришном), или плодове овог општења у виду стицања блаженства, среће, богатства, натприродних способности и др. За сваку потребу постоји мантра: свака у себи садржи име божанства индуског пантеона, чије значење обухвата одређену сферу живота, која занима корисника мантре.

Шта је то мантра? Реч „мантра“ састоји се од две речи: „ман“ — мислити, и „тра“ — заштита или слобода од „робовања појавном животу — самсари“ (31, с. 10). Простије речено: то је санскритска фраза, реч или чак спој звукова. Говоре да се мантре узимају из Веда — светих индуских списа.

Име сваког божанства хинду-ског пантеона изговара се мантром, и онај који дуго и упорно понавља мантру биће удостојен посете тог божанства, општења с њим и задовољавања својих жеља. Мантре су „конкретне“ (садрже имена конкретних божанстава) Кришне, Шиве, Вишнуа, Сарасвати и других; и „апстрактне“, оне које се обраћају безличном Апсолуту, који дарује ослобођење у сташу самадија, „сједињењу с Апсолутом“.

Познати јоган Шивананда, у књизи „Ђапа-јога“ (ђапа значи понављање мантре) каже да се свака мантра одликује особеним ритмом, који, ако се понавља, уклања препреке и човека доводи до виђења „божанске мантре“ (31, с. 7). Другачије речено, одстрањују се „кожне хаљине“ у које је човек обучен од Самог Господа Бога због предострожности, да не би дошао до погубног општења с духовима злобе. Сам Шивананда говори о наличју сваке мантре, божанства или „деве“ означавајући га као „врховну стварност, вишу или нижу“ која се појављује као извор призван „силом мантре“ (31, с. 7)

Не скрива се да мантра може призвати „нижу“, тј. злу стварност, православно речено — демоне. Осим тога, сагласно хиндуском учењу, сва та божанства нису бесмртна, и гану заједно са читавим космосом на крају великог космичког циклуса, кад ће све створено бити уништено, и растворе-но у врховном божанском паду у „сан“. Потом ће се оно опет пробудити и створити све изнова, и тако без краја и конца (28, с. 34).[3]

Чињеницу да је мантра-јога неистинити пут спасења потврђују правила помоћу којих се мантра-јога спроводи у праксу. Тако, нпр. кришнаити сматрају довољним за успешно практиковање мантре испуњење четвороструких правила:

  • не јести месо, рибу, јаја;
  • не узимати наркотике (овде спадају чај, кафа, чоколада, црни и бели лук);
  • не узимати учешћа у хазардним играма;
  • избегавати полне односе ван брака;

Као што видимо, и овде нема речи о покајању, о савести човека, реч је углавном о телесним правилима. У вези са овим навешћемо речи апостола Павла, о вези између Старог и Новог Завета. Говорећи о првој скинији, апостол Павле пише: „Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе дарови и жртве, које не могу да усаврше савјест онога који служи, а прописана су само за јела и пића, и разна прања и обреде тјелесне, до времена обнове… колико ли ће више крв Христа, Који Духом Светим принесе себе непорочна Богу, очистити савјест нашу од мртвијех дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме?“. (Јевр. 9, 9-14)

Истине ради, треба напоменути да је, осим горе наведених четвороструких правила, у књигама кришна-ита могуће наћи и друге захтеве, који би се могли одно-сити на природно-духовну сферу, а не само на телесну. Навешћемо осамнаест захтева, који чине „постепени процес“, захваљујући коме ће бити достигнуто „потпуно знање“ (6. с. 48):

  • свако је дужан да тежи беспрекорном животу, и да указује дужно поштовање другима;
  • не треба веровати само зато да би се постигла слава, или да би смо се могли назвати верницима;
  • не треба бити извор невоља за друге људе;

4) треба се научити трпљењу;

5)  треба избегавати дволичност у односима са људима;

  • неопходно је наћи духовног учитеља;
  • треба веровати учењима светих књига;
  • треба одлучно следити њихова упутства;
  • треба се уздржавати од свега што наноси штету самореализацији;
  • не треба чинити велике напоре само ради одржавања тела;
  • не треба се оптерећивати својим физичким телом;
  • док живиш у телу мораш имати на уму да ћеш трпети страдања, болести, старост и смрт;
  • не везуј се за дела, осим за она која су неопходна за духовни напредак;
  • не треба се везивати за жену, децу, и кућу више него што дозвољавају свете књиге;
  • не треба себе сматрати срећним или несрећним у зависности од испуњених жеља;
  • предај се врховном божанству Кришни, и служи му;
  • неопходно је живети усамљенички;
  • треба постати истраживач духовног знања.

Једним погледом се може видети шта су главне разлике претходних заповести (њихов приземни људски карактер) насупрот заповестима које нам је дао Господ Исус Христос. Овде нема ни речи о љубави према Богу и људима, нема речи о ношењу бремена једних другима, или полагања душе своје за пријатеље. Могу се уочити супротности: с једне стране испуњење људске „умерености и уредности“ као подлоге егоизму и самозадовољству (обећава се потпуна спознаја, све друго се проглашава неважним), а са друге стране се чује призив на подвиг и самоодрицање.

Колико је кришнаита који ће крвљу запечатити сврју преданост Кришни? Христови следбеници су крвљу потврдили своју преданост Христу хиљадама хришћанских мученика. И то је потпуно разумљиво: патос кришнаизма је — блаженство, наслађивање са Кришном, а не спасење од вечне погибли кроз распињање себе са Христом.

Горе речено нас наводи да уочимо да главно размимоилажење између православног и других нехришћанских учења јесте у томе, што последња оцењују стање савременог човека као нормално, као „нулту тачку“ од које се креће ка савршенству, док хришћанин сматра да је његово стање нешто негативно. Људи живе у негативним стањима која треба савладати на путу до жељене „нулте тачке“, и сав земаљски живот јесте управо пут до тог „излаза“. Савршенство, развој нат-природних способности и чудесних сила, збива се у вечном животу.

в) Агни-јога

Самовољном отварању чула стреми се и практиковањем агни-јоге, при чему су захтеви, које она поставља зарад самоусавршавања, такође малобројни. Делимично су нејасни, делимично јасно одређени. Тако, нпр. говори се да се на путу агни-јоге може наћи само онај ко упоредо с праксом јоге „није узимао учешћа у лажним феноменима религија“. (Ово је значајно јер представља, у ствари, признање привлачности Цркве и сила њених Светих Тајни) и „добио напето тражећи Више, невидљиво оку“. (11, с. 98) Етапе уласка у агни-јогу су следеће:

1)   Прочишћење   мисли.   Треба  размишљати  о општем добру и одашиљати у свет мисли: „нека целом свету буде добро“. О недостацима оваквог очишћења мисли смо већ говорили.

2) Познање своје три најгоре особине и спаљивање истих у пламеној концентрацији.

Поставља се питање: зашто само три особине? Ми знамо од Светих Отаца да је само један грех довољан да уништи све плодове добрих дела. Шта би могло значити „спаљивање у пламеној концентрацији“? Да то „спаљивање“ не буде илу-зија при којој ће нама самима бити остављено да одлучимо да ли смо „спалили“ лоше особине? А ми, као што знамо, духовно смо слепи, и не можемо себе познати без помоћи Божје.

  • Избор учитеља на земљи (тј. човека а не Бога).
  • Упознавање учења и оснажење тела пранајамом (вежба дисања). Ова етапа је мешање у физиолошке процесе.
  • „Виђење духовних звезда“. Ова етапа означава ситуацију кад човек одједном у простору види бљесак светлости у  облику  светлећих  тачака  разних  боја. Аутор овог текста је имао прилике да види „све звезде“
    читајући књиге агни-јоге, и то без проласка наведених етапа.
  • Виђење „ватром очишћених центара“. Центри, — то су органи, којима се по учењу јоге, преноси невидљива енергија, и кроз које се на невидљиви свет истовремено делује. У класичној јоги ови центри се зову чакре.
  • „Слушање гласа невидљивог учитеља“. Слушање гласова који преносе знање јесте општа особеност свих окултних учења. Свима добро познати исцелитељ, Алан Чумак, изјавио је да сваке ноћи чује глас који га
    обучава исцелитељству. Џуна је такође рекла да и њу у сну поучава неки старац у белој одећи. Није се тешко досетити од кога долазе ови гласови.
  • Пројављивање унутрашњег пламена, сједињење свести личности са свешћу универзума. Ова етапа, као што видимо, означава потпуно цепање „кожних хаљина“ и пуно отварање човека невидљивом свету
    (11, с. 91-101).

Горепоменута јављања и гласови, веома су добро описана у „Добротољубљу“.

„Брижљиво и разумно пази, богољубиви, када, занимајући се својим делом, угледаш светлост или огањ споља или унутра, или лик какав — чак и Христа — или Ангела — или кога другог, не примај то да не би претрпео штету“ (Главе о молитви и тиховању Св. Григорија Синаита, гл. 10)… „прелешћују се и они, који виде светлост телесним очима, осећају мирисе чулима својим, чују гласове ушима својим, и сл. Неки од таквих су побеснели и безумни иду из места у место. Други су се прелестили примивши ђавола преображеног који се јавља у виду Ангела светлости, а они то нису препознали и остали непоправљиви до краја, не слушајући савете ниједног брата. Неки од тих, сами су себе лишили живо-та подстакнути од ђавола; неки су се бацили у понор, неки удавили“ (Слово о три вида молитве Св. Симеона Новог Богослова) (8, т. 5, с. 330).

Аутору лично, познат је случај једног самоубиства, кад је човек упорно примењујући јогу и медитацију достигао „отварање трећег ока“ (видовњаштво) и „подизања кундалини“, овладавши несумњивим нат-природним способностима и успоставивши контакт с невидљивим бићима, неочекивано закључио да његовом телу није потребно даље усавршавање. Верујући у реинкарнацију, одлучио је да уништи тело, ради убрзања свог спиритуалног развоја, како би што пре добио ново тело, родивши се поново. Бацио се под точкове воза дуго се припремајући да победи страх од смрти. У џепу је имао цедуљу: „Отишао сам по ново тело“.

На овом примеру видимо куд нас могу одвести напори самовољног отварања чула, које нам нуде не-Хришћанска и не-Православна учења. Савети Светих Отаца недвосмислено опомињу на погубни утицај на нашу душу и њену будућност мистичних техника које нам нуде источна и окултна учења.

Вратићемо се на агни-јогу, поменувши један занимљив документ, који довољно јасно сведочи, да је извор учења агни-јоге свет палих духова, демона. Године 1926. породица Н. К. Рерих, дошла је у Москву и предала совјетској власти „Писмо махатми“. Н. К. Рерих и његова жена звали су махатмама тајанствене учитеље скривене у Хималајима, који су телепатским путем издикти-рали многе књиге под општим именом „Жива етика“, у којима је изложено учење агни-јоге. Ови учитељи некад су им се јављали у визији „ангела светла“, некад опипљиво, телесно. Руководили су развојем натприродних способности Ј. И. Рерих, која је записала своје томове агни-јоге, и задобила титулу „мајке агни-јоге“.

Раније, исти учитељи, под истим именима, диктирали су телепатски Ј. П. Блавацкој — оснивачу теософије — садржај грандиозног окултног дела „Тајна доктрина“, које је Ј. И. Рерих превела на руски језик.

Ево садржаја „Поруке учитеља“: „На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали, да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ Космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.

Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време Вашега покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије! Ми знамо, многи подухвати извршиће се у години 28-31-36. Поздрав Вама, који тражите Свеопште Добро!“ (26. с. 237)

Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис „За гроб брата нашега Махатме Лењина“. О Лењину у једној од књига „Жива Етика“ писало је: „Поштујемо Лењина са свим разумевањем… Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи „бојим се“ није било у његовом језику… Рушећи, градио је свест народа“ (26, с. 238).

Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у гранди-озном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хришћанских — а темељ систему поставио је баш он. Који то „учитељи“ у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.

Овим поводом корисно је поменути пророчанство великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: „Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје — крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, и послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама“ (29, с. 124)

Садржај „поруке учитеља“ наводи на размишљање. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај („На Хималајима ми знамо…“) и завршава хвалисањем („Ми смо зауставили у Индији… Шаљемо вам своју помоћ…“) Хвале рушење Цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо, и Русији повратимо бившу славу културне земље, и плодове рушења које ми у Русији добро осећамо из горког искуства задњих седамдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је религија „учење о свеобухватности материје“. Ова декларација свеобухватности материје јесте порицање постојања нествореног света, самог Господа, нестворене сфере постојања, у којој Бог обитава.

Заиста, „по плодовима њиховим познаћете их“ (Мк. 7, 16). И ова порука је „плод“ који разобличава агни-јогу, водеће идеје и садржај самог учења.

 

Последице самовољног отварања чула и опасности савременог живота

При свој разноврсности и унутрашњим разликама окултних и источних религиозно-мистичних система, њихове психотехничке методе су задивљујуће сличне. Циљ им је — успостављање контакта са невидљивим силама, упркос забранама које је установио сам Господ, у време нашег земаљског живота.

У суштини, то су методе вештачког и насилног отварања још несазрелог унутрашњег бића, које су способне да направе само наказну карикатуру уместо будућег раскошног, прекрасног цвета, који нам је обе-ћао Господ у своје време и чију лепоту можемо сагледати на примеру светих подвижника Православља.

Свети Игњатије пише: „Оно што се са нама догађа по Промислу Божјем увек је испуњено величанственом премудрошћу и благошћу, а збива се по потреби са суштинском коришћу нашом; не због удовољавања радозналости нашој, или некој другој ситној побуди нашој, недостојној Бога. Због тога веома се ретко човек уводи у чулно виђење духова. Богу је угодно да слуга Његов пребива постојан у највећем страхопоштовању пред Њим, у безусловној послушности Богу, у безусловној преданости Његовој Светој Вољи… Свако нарушавање тих односа није благословено, и наводи гнев Божји на нас. Лакомислен покушај да се наруши поредак установљен Богом, и уплитање у оно што је од нас сакривено, представља кушање Господа, и такви се изгоне испред лица Његовог у таму најкрајњу, у којој не сија светлост Божанска“ (5. т. Зс. 15). Овде је јасно речено шта очекује многобројне адепте неправославних мистичних учења, који су се дрзнули да самовољно контактирају са невидљивим светом.

Ово сведочанство је нарочито вежно за нашу тему — анализе мистичних техника источњачких учења, која су се (закамуфлирана) преточила у психотерапију, медицину и спорт, под видом „развојних техника“. Овакви тренинзи чине основу многобројних „центара само-развоја“. Потребно је указати на свима знани „аутогени тренинг“ који буквално копира приступ раџа-јоге, користећи методе визуелизације. Да поменемо и центре за развој менталних „контрола ума“, где се под појмом ејдетизма скрива управо „маштање“ (или „вежбе уобразиље“), за које Свети Оци кажу: „То маштање је мост за демоне“ (8, т. с, с. 272).

 

О онима који чулима виђају духове

Свети Игњатије пише: „Помисао, да је чулно виђење духова од посебне важности, погрешно је. Чулно виђење, без духовног, не даје неопходно разумевање духова… веома лако се могу стећи најпогрешнији појмови, које најпре добијају неискусни и заражени сујетом и самообманом. Духовно виђење достижу само истинити хришћани, а за чулно су способни и људи најпорочнијег живота“ (5, т. 3,5. 19).

Он даље набраја оне који су способни да виђају духове и налазе се у чулном општењу са њима. То су:

  • чаробњаци, који су се одрекли Бога и признали сатану за Бога;
  • страсни људи, који удовољавају својим страстима посредством магова и опште отворено са палим духовима;

3)   људи  истрошени  пијанством  и  развратним животом;

  • подвижници, пали у заблуду и гордост (овде се могу сврстати јогини и окултисти, иако многи од њих не пију, и не живе развратно, већ воде чист унутрашњи живот, али су при том испуњени великом гордошћу);
  • људи обдарени даром виђења по својим природним способностима;
  • људи којима се духови јављају поводом неког посебног догађаја у животу (5. т. 3. с. 19);

Последња два случаја не подлежу критици по Светом Игњатију, иако је потребно да уложе велике напоре како би изашли из тог стања, за њих веома опасног. По Божјем допуштењу, Ангели са јављају само у крајњој нужди, „са циљем спасења и исправљања човека“ (5, т. 3, с. 18) и њихово јављање нема штетних последица.

Између осталих способности општења с палим духовима, светитељ указује на магнетизам, који је у великом степену идентичан данашњој пракси екстрасенса и „исцелитеља“ типа Кашпировског.

Такво општење, тврди Свети Игњатије, увек причињава крајње душевно и умно растројство (5. т. Зс. 19). У савремене облике општења треба споменути НЛО контакте, после којих се код видиоца јављају психичка растројства измене личности, распад породице, самоубиства (34, 13).

 

Три правца окултних и мистичних учења

Сваки од датих праваца, који се последњих година експанзије мистике буквално сручио на наше главе, може бити подељен у три важне струје: 1) окултна уче-ња; 2) психофизичка пракса; 3) учење и пракса, који развијају и проповедају интуитивно уместо рационалног познања ствари.

У прву групу, која се одликује научношћу и интелектуалистичким приступом, могу се уврстити:

  • теозофија Ј. П. Блавацке
  • антропозофија Р. Штајнера
  • учење А. Бејли
  • агни-јога Ј. И. Рерих
  • кабала
  • учење Вивекананде
  • „Ружа света“ Д. Андрејева
  • и остале научно-окултне дисциплине.

У свим овим учењима циљ деловања палих духова јесте — ум. Оно се доживљава на нивоу идеја (помисли), кроз општење са духовима захваљујући читању и изучавању окултне литературе, диктиране из невидљивог света оснивачима поменутих праваца.

Последица света овога је развој пријемчивости за помисли које из невидљивог света шаљу од стране духова, што се назива развојем интуиције. Човек се осећа способним да прониче у скривену страну ствари, и окултно разумевање ствари и појава. Овај облик окултизма подстиче духовну форму општења с невидљивим светом, а не чулну. Свакако да су могући тренуци и чулног виђења. У сваком случају, њихови оснивачи су овладали и овим обликом, иначе не би могли да их запишу.[4]

Јављања овог типа добро су позната православним подвижницима. Ево шта се догодило у Оптинској пустињи за живота Преп. Амвросија Оптинског. „Бшга је код нас кућица у којој је живео један инок — говори оптински старац, архимандрит Варсануфије. Њему се једном десило — после вечерњег правила, да види у својој келији човека како седи и говори му: „Зашто се ти овде толико мучиш, врати се својем ранијем занима-њу, тамо ћеш имати већу корист и добићеш бољу плату, живећи по својој жељи…“. „Али, како да изађем одавде? Врата скита су чврсто закључана?“. „Ти немој бринути о томе, само пожели, и ја ћу те тренутно пренети. Испред врата већ чека тројка. — Ко си ти? Сигурно си демон?! — „Да“. — „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“ — узвикнуо је ужаснути монах, и зао дух је истог часа нестао. Било је око 12 сати ноћу кад је дотрчао баћушки Амвросију и испричао му цео догађај: „Да, страшно си виђење имао — рекао је старац — посетио те је осмолегеонски ђаво, и коме се он јави, сигурно га убија. — „Шта ме је онда спасло?“ — „Господ ми је рекао да си у опасности, — одговори отац Амвросије — и ја сам устао на молитву, и Господ те је подсетио на страшно и славно Име Своје, од Кога дрхте адске силе“ (2, с. 20-21).

Нажалост, Ј. И. Рерих се није сетила тог страшног и славног Имена, није се прекрстила, нити је прекрстила придошлицу, није призвала Господа молитвом, нити је упитала: „Ко си ти?“ (Свети Оци саветују да се ово обавезно учини при оваквим јављањима (5. т. 3. с. 38-53). А Преп. Амвросије није био с њом да би се молио за њу. У својој гордости она је себе сматрала савршено достојном Божјег виђења, није посумњала и — пала је у прелест, поставши оруђем демонске силе!

„Ђаво је једном пришао старцу преобразивши се и говорећи „Ја сам Христос“. Старац је затворио очи и рекао: „Ја сам недостојан да видим Христа, који је сам рекао: „многи ће доћи у име Моје, говорећи ја сам Хри-стос; и многе ће преварити“ (Мт. 25, 5). Ђаво, чувши ово ишчезе: старац прослави Бога… И ти мораш знати да се беси појављују у двојаком облику: понекад у свом обличју, а понекад — у виду Ангела, како би ти тобож помогли“ (5, т. 3, с.47)

Основни садржај ових учења су псеудонаучне теорије и концепције о устројству невидљивог света, о јерархији невидљивих бића, о утицају космоса на суд-бину човека, народа и човечанства, о уређењу људског друштва, о еволуцији света, загробном животу итд. Све ово збркано, магловито и неразумљиво износи се на страницама многотомних и веома дебелих књига, чије изучавање захтева дугогодишњи труд. Ако се у овим учењима могу пронаћи неки практични савети о измени живота, о измени психе и физиологије, они су свакако у другом плану. На првом месту су — интелектуалне спекулације, чији садржај даје човеку широке могућаности да се узноси над другим људима, уљуљкан у своју самодовољност и гордост.

Ова учења својствена су интелектуалцима и љу-дима теоријског ума. Уобичајене психичке последице изучавања окултизма, како показује искуство, су: раз-вијање у човеку хладноће, цинизма, презирања бли-жњих, душевне пустоши, унутрашње немоћи, и некакве потпуне унутрашње пометености, незнања шта да се ради са собом у животу, осећање очајања и чамотиње. А поред свега овога, осећај нарастајуће гордости, сујете и сопствене богоизабраности.

На другом месту су — психофизиолошке методе и пракса преуређења сопственог организма, и зато овај правац има бесповратне последице по здравље. Човек постаје отворени објекат за напад бића из невидљивог света, и тако је могуће нарушити ток својих физиолошких процеса да ни један лекар није у стању да разуме шта се са њим догодило. У овај правац могу се сврстати следећа учења:

  • методе тибетанског будизма;
  • тантричке методе;
  • методе „Светског Белог Братства“;
  • метод Перпелицина;
  • метод П. Иванова;
  • наркотици (ЛСД-терапија С. Грофа);
  • метод Д. К. Лилија;
  • метод дисајних техника (С. Грофа) итд…

Овај списак у себе укључује како традиционалне источне, тако и модерне „научно засноване“ модификације примењене у психотерапији, као и наше домаће методе разних психо-група, интензива просветљења и метода контроле ума. Ако је у традиционалним методама довољна проста и примитивна теорија, то се модер-не методе ослањају на солидна научна достигнућа, која, ништа мање од наркотичних или дисајних техника, отварају невидљиви свет феномена и илузија.

Главни аргумент свих токова психофизичке мистике јесте чињеница да она стварно делују. Пракса предлагача њиховог упражњавања даје јасно опипљив ефекат. Људе, који нису склони размишљању, а подложни су утицајима, све ово веома привлачи.

Обично се користе следеће методе које доводе до „упада“ у невидљиви свет:

1)  физичке методе: савремена истраживања су показала да је непрестано понављање било које фразе, чак и речи „пита од јабука“ прави значајне измене у психофизиолошком стању човека;

  • визуелизација: то је метод рада уображавањем, или „маштањем“ по терминологији Светих Отаца, кад човек, затворивши очи, покушава у мраку да представи неки лик — временом стиче способност да маштарију
    види савршено јасно и упечатљиво;
  • метод „сензорне депривације“ тј. стварања такве ситуације којом се потпуно прекида дејство спољашњих стимуланса који делују на чула. Обично човека зароне у воду да би отупело осећање тежине, па у потпуну таму и тишину, чиме се стимулише „отварање чула“ ради комуникације са невидљивим светом;
  • коришћење наркотика, и други методи.

Трећи правац — то је интуитивна мистика, у коју је могуће сврстати следећа учења:

  • зен-будизам
  • философски таоизам
  • гјана — јога (јога знања)
  • учење Џ. Кришнамуртија
  • учење О. Раџниша
  • учење К. Кастанеде, и др.

У овим учењима, по правилу, одриче се рационално-логички прилаз стварима, подстиче се парадоксалност и противречност у понашању и речима, развијање способности да човек реагује ванразумно, спонтано, интуитивно, без препреке у испуњавању својих жеља и оцењивања датих реакција.

Мото оваквих учења је — пуна унутрашња слобода. Резултат религиозног таоизма — јесу разуздане оргије; адепти зен-будизма дозвољавају себи да чине све што им падне на памет; а скандалозна историја О. Раџниша и његових следбеника, потпуно разузданих страсти, под изговором слеђења природних потреба, очигледно показују до каквог се анималног нивоа може доћи под заставом ослобађања од стега, спонтаности и природности.

Философија зен-будизма, вулгарно схваћена на западу, представљала је један од разлога за рађање хипи-покрета, слободне љубави, сексуалне револуције, и других покрета 60-их година, чија је главна лозинка била — слобода. У самом зен-будизму, морални захтеви су веома високи — само мајстор себи може све дозволити. Зен има за циљ достизање просветљења као ираци-оналног стања .јединства и хармоније са светом“.

Искључење интелекта показује се као средство продора у невидљиви свет у учењу Карлоса Кастањеде.

У учењу Кришна-муртија циљ је достизање „чисте свести“ слободне од сваке мисли, облика и форме. Циљ достизања свесности, јер у претпоставци да она у себи садржи сву Истину и сво Блаженство. Ово је упрошћена варијанта нирване.

Подела свих видова мистике на три правца (интелектуални, психофизички и интуитивни) је сасвим условна. Пре треба говорити о стављању акцента на разум, праксу и интуицију у правцима који су поменути. Сви се они, у овој или оној мери, прожимају и имају много тога заједничког, па није могуће обухватити све детаље датог учења у једном кратком огледу. Оно што представља заједничку нит свима, јесте — медитација.

Медитација — у најширем смислу речи јесте процес оперисања пажњом, у току које човек пажњу одваја од било ког садржаја свести, а са циљем да се постиг-не „чиста свест“, или пажњу задржава непомично на било ком објекту. Овакво задржавање пажње оснажује емоционално осећање блаженства, што се рађа понављањем мантре, као у кришнаизму; али никаква меди-тација не садржи скрушеност срца, што је основ Православне молитве. У овоме је суштинска разлика између медитације и молитве. Без скрушенога срца и Исусова Молитва прераста у медитацију, и може бити погибељ-на за хришћанина, о чему често говоре Свети Оци Цркве (17, с. 22-31).

И пажња и трепет могу бити присутни у Православној молитви и у медитацији, а скрушеност срца се не може наћи ни у једном источном учењу. Јасно је зашто — ниједно учење, осим хришћанства, не признаје покајање, онако како се оно схвата у хришћанству. И зато, сви источни и окултни путеви воде у пропаст лажи и заблуда, на којима је могуће погинути заувек. „Почетак Премудрости је страх Господњи“ (Приче 9, 10), а њега нема у источним философијама. Тамо је једна самовољна гордост и стремљење жуђе-ним циљевима мимо заповести које нам је дао Господ у замаљском животу, за наше добро.

Сви ми пребивамо у прелести, која је по светом Игњатију „озлеђеност природе човечије лажју“ (5, т. 1, 3. 330) и јесте „страсна или пристрасна наклоност душе према лажи на темељу гордости“ (с. 130). Само покаја-н>е може нас избавити од лажи и немогућности да видимо истину. Као што пише Свети Игњатије: „Сви видови демонске прелести… произилазе од тога што у срж молитве није уткано покајање, што кајање није извор душе, циљ молитве… Покајање, и све оно што га прати, као: скрушеност духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт, сећање на суд Божји и вечне муке, осећање присуства Божјег, страх Божји, јесу дарови Божји… Покајање, залог дарова вишњих и вечних… Скрушеност духа и плач је суштинска особина покаја-ња, суштина исправности молитвеног подвига: одсуство његово — знак је лажног настројења (5, т. 1, с 233-234). Управо ово одступање ми налазимо у нехришћанским, неправославним мистичним философијама.

 

Православна гносеологија и плодови кривославља

Разматрајући досад речено, примећујемо да познање невидљивог света на неки начин личи и на изучава-ње хемијских процеса. Историја хемије познаје много лажних открића, што је била последица прљавих епрувета и посуда, у којима су се збивале изучаване хемијске реакције. Чистоћа хемијске посуде, у одређеном смислу, представља суштински предуслов за добијање ваљаних закључака о својствима проучаване твари. Најмање присуство стране примесе може покварити ток хемијског процеса. Простије речено: једна кашика катрана поквари цело буре меда.

Овакво поређење има одговарајуће место и у човековом познању невидљивог света; само што је у нашем случају „епрувета“ сама човечија душа. Данас, када се појавило мноштво „видовитих“ људи, који нешто „чују и виде“, који спознају досад недоступне за њих реалности, који понекад стварају на основу свог дугогодишњег искуства читаве научне системе окулт-нога карактера — неопходно је обавестити јавност да такви људи бораве у лажи и обмани. Несумњиво, део истине налази се и у њиховим творевинама, доживљајима и искуствима, — али, сав смисао јесте у томе, јесу ли они спасавајући, или не? Живот је сложенији од било ког објашњења истог, и кад се суочимо са таквим истраживачима невидљивог света, често академски образованим људима који имају високе научне степене, уочава се занимљива чињеница: тим људима је сопствени значај, ауторитет непогрешивог истраживача, лична амбиција, много важнија од истине.

Кад им предочиш одређене чињенице, које нису само теорија, они журе да их оповргну не сумњајући у сопствену исправност. Таква је уопште психологија научника. Академик „гуши“ талентованог младог истраживача, који има критички став према његовим погледима: то је правило, а не изузетак у науци. „Знање надима“ — писао је апостол Павле (1. Кор. 8, 1), то јест, чини човека надменим. Зато, ако истраживачи духовне стварности и знају нешто поуздано, то обично није на корист њиховој души, јер рађа демонску гор-дост, коју сваки непристрасан испитивач лако може препознати у њиховом карактеру. Зато можемо парафразирати речи Христове: „Каква је корист човеку ако сав свијет изучи а души својој науди (Мт. 16, 26)?“. Самољубље је често препрека љубави према истини. И тада се испуњава оно што је рекао апостол Павле: људи који у себи немају љубави према истини, не одбацише самољубље у име љубави према истини кажњени су тиме „што ће им Бог послати силу заблуде, тако да ће веровати лажи“…

Нажалост, психологија човека је таква, да се гордост и сујета рађају аутоматски, кад он стекне било које својство од свих признато и пожељно (богатство, слава, ауторитет у науци, популарност у уметности итд.), издвајајући се из масе. Ово постаје препрека на путу познања Истине. У стању сопствене огреховљености, у стању незнања, човеку није важна истина сама по себи, већ жели да задобиЈе плодове овладавањем њоме — престиж, осећање личне моћи, материјалне добити, славе, итд. Задобијање ових плодова увећава самољубље, его, увећава лажну представу о себи као о изабраном, самозваном месији. Овај комплекс „богоизабраности“ нарочито је карактеристичан за савремене (исто као и за древне) екстрасенсе, људе који виде и доживљавају оно што је другим људима недоступно.

Наличје овог запажања, услед општег необразовања, и духовног незнања, и некултуре, чини да се човек уздиже над масом, и у сопственим очима. Он одмах започиње са наметањем помоћи ближњем (а потом и даљњем), својим „изванредним“ способностима лечења, предсказивања, саветовања. Тражи ученике и следбенике и стреми да спасе цео свет.

Нарастајућа сујета захтева све веће и веће апетите, а најважнија храна егу јесте пажња другах људи. Њихово уважавање, усхићење, узбуђење. Пораст пажње према сопственој личности захтева поклоњење истој. И полако прераста у култ лично-сти: обичан човек себи почиње да приписује божанска својства, и настоји да створи, или пронађе, одговарајуће учење, које ће оправдати његову божанственост. Нарасла манија сопствене величине тражи пут ка међународној слави, проглашавајући себе, у гордости својој, спаситељем целог човечанства. Ево где је извор огромног таласа експанзије, и свеопште распрострањености источњачких, неоисточњачких и окултних учења која данас преживљавамо.

Ово је природно за „последње дане“, када ће по сведочењу апостола Павла „људи постати самољубиви, среброљубци, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни… непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви… издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви… који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2. Тим. 3, 2-5).

И као што говори апостол Јаков: „А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, нелицемерна“ (Јак. 3,17)

Одговарајућа духовна идеја која оправдава сопствену божанственост, јесте — пантеизам, веома карак теристичан за све источњачке и окултне системе хиндуског порекла. У складу са овим схватањем, Бог се налази у природи, и у човеку такође. Зато сваки човек, развијајући и освешћујући у себи његово присуство, сам постаје божанствен. Стицање божанствености може се постићи искључиво личним напором, јер нико од „богова“ не учествује у нашем напретку, јер би себи тако створио конкуренцију. У хиндуској митологији „богови“ се труде да људе омету у достизању божан-ског достојанства. Оваква пракса „откривања“ сопствене божанствености захтева како спољашњу, тако и унутрашњу изолацију од целог света, од контаката са људима, па чак и са сопственим телом. Циљ је улазак у надтелесно стање транса у коме је тело сувишни, бездушни труп („самади“ и „нирвана“ хиндуса и будиста) спремно да одумре, као осушен лист откинут са дрвета. Није сједињење у љубави хришћана као деце Оца Небеског, који образују Цркву, или тело Христово, него одвајање од свега — то би било „чудо“ јогичког „спасе-ња“. Ово одвајање почиње уздизањем себе из масе гордим самопреузношењем.

На нижим нивоима процеса „самореализације“ човек не може живети без пажње других људи; његова гордост још је резервисана за друштво, она се храни њиховим усхићењем, поштовањем, уважавањем, признањем. Тако страда и мучи се глумац, који не добија улогу, који пропада непознат, јер његов посао углавном је, професионално изоштравање саморекламерства, развијање своје сујете и гордости — тог непоновљивог индивидуалистичког ђавола његове душе. Али, као што је познато, „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4, 6).

Православна уметност увек је била анонимна; аутори ремек-дела иконописања, средњевековне литературе и архитектуре, непознати због угађања Богу, а не себи, намерно су крили своја имена, из смирења. Тако и сви свети, творећи чудеса и исцељења, чинили су све могуће напоре како би извор тих чудеса остао непознат. И ако се то не би десило (по промислу Божјем) настојали су да се ти чудесни догађаји сакрију за живота светаца, да би се открили убрзо после њихове смрти.

Тако је Преп. Серафим Саровски запретио случајној сведокињи његовог мирног сусрета с дивљим медведом да не прича о задивљујућем догађају припитомљавања дивље звери од стране светога раније, него тек једанаест година после његове смрти (Летопис Серафимо-Дивејевског манастира — 14, с. 251-252). Преп. Амвросије Оптински скривао је своју способност исцељивања болесних, тако што их је слао извору, где раније никад нису запажена исцељивања, а људи су често оздрављали а да још нису стигли до извора (10, с. 21,22).

Овакво понашање православних подвижника, указује да је највећи непријатељ нашег спасења пре свега гордост, а савремени исцелитељи и „гуруи“ који намећу своју „изузетност“ свим могућим средствима масовне комуникације, то не схватају.[5]

Они не могу другачије, јер им демон гордости нагриза душу, и непознатост је за њих гора и од смрти, и представља мучну патњу.

„Почетак гордости је корен славољубља. Средина, то је ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање својих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору. А крај, то је одбацивање помоћи Божје, уздање у своје сопствене снаге, демонска нарав“ (Св. Јован Лествичник 23, 2).

Овде видимо да се ослањање на себе јавља као последњи облик одвајања од Бога. То уздање у своје напоре је друга и последња етапа одвајања себе од свега; гордости више ни не треба спољашње признање, она се затвара у саму себе у источњачким техникама сагледавања свог „божанског“ ја. Претвара се у потпуну самољубиву опијеност собом (душа, или „атман“ исто је што и „Брахман“, тј. Бог, сагласно хиндуистичком пантеону) што доводи до стања одумирања тела, слично лешу.

Свакако, ми смо подложни несрећама баш зато што у срцу имамо духа гордости. Смирење, поред невоља, упоредо с покајањем, чисти срце од тог злог непријатеља нашег, — како говори Преп. Амвросије Оптински.

Тек онда кад се наше срце очисти од греха, а пре свега, кад се очисти од опаке гордости, можемо познати истину, по речима Спаситеља: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8) јер Бог јесте „Истина, Пут и Живот„.[6]

У томе се и састоји главни „гносеолошки“ принцип Православља. Познање истине је немогуће без очишћења срца; од степена праведности подвижника, зависи и степен истинитости познања: „Блажени сиромашни духом (тј. не горди, него смирени), њихово је Царство Небеско“ — говори нам Спаситељ (Мт. 5, 3).

Док и најмањи делић гордости остане у „епруветама“ нашег срца, све наше идеје о карактеру и законима контаката са невидљивим светом, које се подробно описују у окултним трактатима, биће лажне, исто као што су лажни закључци о својствима непознате супстанце проучаване у нечистој хемијској посуди.

Пре свега, неопходно је себе очистити да би наши закључци о невидљивом били истинити, а не лажни. Као што хемијска реакција, изазвана у нечистој хемијској посуди даје лажне резултате, тако је и опит познања невидљивог, доживљен од стране човека с неочишћеном од греха душом, такође лажан. У њему елементи истине могу бити присутни, али помрачени лажју. Ако при томе имамо у виду најважније занимање „оца лажи“ — сатане — који има приступ нашим помислима пропорционално нашој огреховљености, постаје јасно да наша представа о невидљивом, све док живимо у свету у коме су истина и лаж помешани, није могућа у чистом облику.

„… Јер нешто знамо и нешто пророкујемо“ — говори апостол Павле, а кад дође савршено онда ћемо видети „лицем к лицу„. А сад видимо „као кроз стакло у загонетки“ (1. Кор. 13, 9-12). Управо је наша огреховљеност тачка утицаја палих духова на нас. Зато очишћење срца, очишћење душе од таме греха и јесте просветљење човека истином. Ако нема овог очишћења — тј. покајања — нема ни могућности сагледавања истине. Свети Игњатије пише да сви ми пребивамо у прелести, тј. у заблуди, означавајући прелест као „склоност лажи због наше гордости“ (5, т. 1. с. 130).

Тежња за овладавањем истином, напором о измени себе, о очишћењу срца и стицању љубави према Богу и људима, сама по себи не доводи се у питање. Многи говоре: „ја сам дужан прво разумети, па тек онда веровати“.

У сличним исказима провејава рационалистички карактер наше епохе поткрепљен успехом науке и технике, који у својој безумној гордости мисли да је спосо бан да све разуме. Научни поглед на свет преноси својства хипотетичности и научних метода закључивања на религиозне ставове, претпостављајући да се подразумева условни и зависни однос међу разним религијама. Са ове позиције, поткрепљене окултно-хиндуистичким веровањем, Бог се доживљава као неко апстрактно начело и апсолутни принцип, који постоји као неутрална основа ради одигравања представе стварања света, што чине некакве слепе стваралачке силе, у које су убројана и људска бића. То је нехришћански приступ, који не прихвата чињеницу да је Господ дошао у телу, оваплотио се, страдао, и био распет за нас, чиме је пројављена Његова савршена Љубав према сопственој творевини, а не незаинтересована улога коју Му приписује окултизам. Господ се непрекидно брине о нашем спасењу, почев од најмањих потреба, и као љубећи Отац, даје нам све што је неопходно за живот. У домостроју нашега спасења, Бог жели да постанемо савршени и да стекнемо право познање истине. На путу усавршавања дужни смо да тежимо спасењу, а знање не сме да штети спасењу. Све има своју меру и своје време.

Човек — потпуно несвесно и са детињастим егоизмом — ставља себе у центар света. Он говори „човек је мера свих ствари“, док једино Господ може бити мера свих ствари — Творац свега, који зна све о свему, — зато што Он пребива у центру свега постојећег, као владалац. И сва наша расуђивања о стварима, која произилазе из неправилне оцене свог места у свету, такође су неодговарајућа. Наше запажање је недовољно и ограничено, јер не долази из центра, или највиших висина, већ из дубоке долине пропасти и греха, где се некако одржавамо на ивици понора. Из ове позиције сигурно се не може много видети. Са висине поглед је другачији.

Следи закључак да нам је неопходна промена позиције, проширење видокруга, пењање на висину. А то подразумева:

1) схватање да се не налазимо у центру, одрицање од таквог, илузорног размишљања, прихватање нашег понижавајућег положаја — а то значи: стицање смирења;

2) подвиг који води ка истинској висини, тј. ка Богу;

3) гледање на ствари очима Божјим, а не људским, јер је Његов поглед исправнији од нашег.

Како би себе саобразили Богу, неопходно је усагласити своју позицију с Његовом — тј. достићи „обожење“, што нам Православље и нуди као циљ човечијег живота. Јасно је да је немогуће учинити напор разумевања и познања у свету у којем је „Ја — центар свега“. Овакав став гордости и сујете узрок је лажи и прелестног стања. Ако се не кајемо због гордости, ако се не одричемо сујете и своје воље, немогуће нам је да се попнемо на врх. Неопходно је да кренемо на путовање испуњавањем заповести Божјих, јер нам само Господ са висине може указати на Пут који Њему води. Ми сами, из низине у којој смо, нисмо у стању да га пронађемо, и само ћемо узалуд лутати.

Љубав према Богу и ближњему главно је средство на овом путовању. Она нас уједињује и пружа могућност истинског општења са Богом и човеком; са свим људима у мистичном телу које се зове Црква, установљена од самог Господа Исуса Христа Његовом крсном жртвом, а кроз Његово очовечење. Свако од нас је мала ћелија која се љубављу сједињује са другим ћелијама, градећи јединствен организам, сједињен са Главом — Христом, Који јесте Пут, Истина и Живот. Вера и страх Божји и побожност, изражавају се молитвом, као основним начелом духовног пробуђења у нама љубави према Богу. И овим путем, као кроз неки канал, стичемо божанска својства, утврђена у нама Светим Тајнама Цркве, пројављена у љубави према ближњем, до самопожртвовања. Овако започињемо свој пут ка обожењу, ка пуноти Истине, кад ће Бог бити „све у свему“ (1. Кор. 15, 28). Православље почиње вером која води знању; окултизам настоји да знањем доведе до вере. Истински пут познања не започиње од познања твари, него се њиме завршава.

Православни пут познања има три етапе:

  • очишћење: спознаја свога неистинитог положаја, одрицање од истог, жаљење због тога, тежња да се не враћамо у пређашње стање — и то се зове покајање.
  • стицање дара љубави према Богу и људима, подареног одозго благодаћу по мери очишћења нашег срца.
  • стицање дара мудрости, расуђивања, знања о стварима духовним, невидљивим и видљивим, подарених нам по мери наше љубави.

Апостол Павле каже: „знање дакле надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, Бог га је познао“ (1. Кор. 8, 1-3).

Без распећа са Христом нашег старог, огреховљеног човека, немогуће је узићи са Христом на небо, одакле је једино могуће видети све у правом светлу. Распе-ће јесте одбацивање нашег централног положаја у васиони. Није лако ишчупати велико дрво које је пустило дубоке корене, не сломивши га. Господ је сам сишао на земљу да би нас извео из долине смрти и својим приме-ром показао нам који је Пут спасења. Избегавајући крст страдања, нећемо достићи врх савршенства и знања које нам обећава окултизам. У садашњем огреховљеном стању, ми само можемо веровати, а никако све знати. Зато апостол Павле и говори да сада остаје Вера, Нада и Љубав, помоћу којих се спасавамо (1. Кор. 13, 13), а никако знањем, које окултизам, исто као и атеизам, ставља на прво место.

Речи Макарија Египатског односе се више од свега на окултизам, који претендује на познање „тајни Божјих“: „Ако човек почне да истражује Божје све-знање и говори: „ја сам нешто открио и постигао“, то би значило да ум људски превазилази разум Божји; и он је сасвим заблудео. Што више желиш да испитујеш и проничеш знање, тим више силазиш у низине, и ништа не постижеш. Чак и оно што се у теби свакодневно дешава није ти јасно, и то је за тебе неизрециво и недостижно, осим ако све будеш примао са благодарењем и вером. Зар си од дана рођења твог до сад могао познати душу своју? Коначно, препричај ми помисли своје проникнувши у себе од јутра до вечера; испричај помисли од три дана. Не можеш ни то учинити. А ако не можеш објавити помисли душе своје, како ћеш досегнути помисли Божје и ум Божји (19, с. 127-128)?“.

Уосталом, свакодневни живот ми живимо вером. Сво наше знање односи се на прошло. Ми тачно знамо шта је било јуче, кад смо ушли у лифт и притиснули дугме, спустивши се на први спрат сасвим сигурно, но ми не можемо знати да ли ће се то исто поновити сутра — будућност је скривена од нас. Ми само верујемо да се лифт неће откинути и упасти у подрум, но та вера се не мора испунити. Која је вера оправдана? Само вера у Господа Исуса Христа, што је и потврђено бројним сведочанствима многих светих који су живели вером. Главни задатак нашег живота није у томе да нешто знамо или не знамо, него — да ли верујемо?

Наша самовољна и примитивна вера, често изграђена на ауторитативним „научним“ основама, врло често се разбија о камен живота. Так кад се окренемо вери Хришћанској и Православној, ономе камену који су одбацили зидари свих цивилизација, свих друштвених „процвата“, свих „комунистичких утопија“, утврђујемо се непоколебљиво, јер то је камен који је „глава од угла“ (Мт. 21, 42).

И тако, тамо где нема покајања и љубави, тамо не може бити Истине: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“. (Јн. 13, 35). Ово је критеријум учеништва код Господа, показатељ кретања према Њему — Љубав. Сигурно је нећете наћи у окултизму и окултистима. Тамо су љутња, поделе, завист, гнев, распре, свађе (Гал. 5,19-21) — дела плоти, а не Духа Светога.

Таквим делима, су вешто прилагођена сва окултна и источна учења, овладавши масом средстава за исцељење, оздрављење и угађања плоти, откривајући нове облике насладе у „измењеном стању свести“ погодне нашем самољубљу, а штетне духу човечијем. Окултизам за исцељење душе предлаже само једно средство — ампутацију, замрзавање у леду… Пример љубећег Бога Који страда за нас је у потпуној супротности са великим бројем окултних средстава за одржавање тела. Но, како гово-ри апостол Павле „тијело жели против духа, а дух против тијела; а ово се противи једно другоме да чините оно што бисте хтијели... (Гал. 5, 17) „Род је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кроткост, уздржање“ (Гал. 5, 22-33)

Они који теже истинитоме Богу „распеше тијело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24), а не усавршавају га асанама јоге, пранајамом, психо-техникама и медитацијом ради бољег здравља. Не беже у мантрање и медитацију од штетних утицаја спољног света, јер Христос нас је позвао да „носимо бремена једни другима“ (Гал. 1. 6, 2).

Циљ човечијег живота је — обожење, светост. Окултизам и Православље представљају два пута до циља. Први — убедити себе и утврдити се у мишљењу: „Ја сам Бог“. Ову самообману нуде нам окултизам и нехришћански Исток. Будизам говори: „Ти си Буда, не треба ништа да чиниш, само знај То“ (обмани себе). Крај оваквог пута је јасан — апсолутно зло биће, сатана, које је себе давно убедило да је оно равно Богу. То нам исто препоручује и хиндуистичка философија „Атман и Брахман су једно“. Лик Божји који носимо у себи, и Бог сам — нису једно исто.

Други пут, сасвим супротан првоме — порицање је своје „божанствености“ и утврђење сопствене ништавности и огреховљености. То је истовремено и одрицање од „Ја“, од своје воље. То је пут послушности који води Богу, јер Бог само послушнога Себи приводи.

Они који су се боље упознали са разним облицима окултних учења, могли су уочити неуобичајену гордост и хладноћу у карактеру окултиста. „Почетак греха — јесте гордост„, говори Сирах (Сир. 10, 15). Њихови следбеници, раније или касније, разбијају се на многе групице, супротстављени једни другима. Исто се десило са следбеницима Ј. И. Рерих, исповедницима агни-јоге.

Сатана, будући да је разоритељ по својој природи, не може а да не разруши своје следбенике изнутра духом непријатељства и раскола. Уколико овим запажањима додамо и лична искуства бивших посленика не-хри-шћанских учења, којих много има у нашој земљи, то се плодови окултистичких напора могу представити сле-дећим редоследом:

  • Промена личности: развијање самообмане, сујете, гордости, егоизма, хладноће, равнодушја, цинизма, душевне пустоши, осећања унутрашњег немира;

2) Горепоменуте особине могу да се развију у стања крајњег душевног и умног растројства, успостављањем контакта с демонима; унутрашњи немир и збуњеност условљени су познавањем многобројних окултних система, који су противречни једни другима. Поред ових, плодови окултних интересовања могу бити и осећање унутрашње празнине, чамотиње, очајања, самоубилачких идеја.

  • Физиолошке промене: растројство организма, јављање болести непознатог порекла, разарање опажања, развој визија које постепено добијају кошмаран и тегобан карактер, доживљавање непријатељских напада из невидљивог света.
  • Губитак социјалних контаката и веза, распад породице, снижавање друштвеног статуса личности.

Истинитост досад набројаних последица потврђују и рачи преподобног Јована Лествичника: „Казна гордоме је — његов пад, непријатељ што га злоставља — демон; а знак остављености од Бога јесте лудило које људи не могу излечити“ (Лествица, гл. 23,10).

Као што видимо, развијање сујете и гордости, показује се као главни циљ палих духова, јер овај порок, ова страст, више од свега другог уништава добродетељ и утиче на губитак добрих особина наше личности. Свети Лествичник је о томе писао: „Дух очајања се радује кад види умножење грехова; а дух славољубља, кад види умножење добродетељи; јер су врата првоме мноштво духовних рана, а другом — изобиље труда… Например, сујетан сам кад постим; но кад сам разрешен од поста да бих сакрио од људи своје уздржање, опет сам сујетан, јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује кад се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроњке — и тад сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли опет ме сујета побеђује…“ (гл. 22, 3-5).

Из овога је више него очигледно да је Православни Пут спасења не само „тесан“ него и „узан“ (Мт. 7,13-14). Сличан је пењању навише ивицом провалије, и кад кренемо да се извлачимо из једне рупе пуне злих и грешних дела, стајући на пут врлина, упадамо у другу, која је извор гордости због учињених добрих дела. Ако је човек уопште способан да стане на пут добра, под утицајем источних и окултних, или социјалистичких и комунистичких идеја, без обраћања Богу и без Божје помоћи, добро које чини окреће се на зло.

Ево зашто су сви друштвени покрети за слободу, једнакост и братство, за срећу свих људи, својом активношћу углавном водили ка ГУЛАГ-у, обраћајући се у своју супротност. Тамо где нема Бога и смирења, где је самовоља и непослушност, увек је сотона присутан, лукаво окрећући наше добре намере у дела са злим последицама.

Психолошки, гордост и славољубље веома су опасни уколико се развијају без препрека, и ово је лепо показано у књизи свештеника А. Јељчанинова „Записи“: „Покушаћемо да уочимо најважније етапе развоја гордости од лаког самозадовољства до крајњег душевног помрачења и духовне пропасти. У почетку то је само занесеност собом, често са најбољим намерама, која прелази у лакомисленост. Човек је задовољан собом, често се смеје, поскакује, певуши, пуцкета прстима. Жели да буде оригиналан, чини парадоксалне потезе, усхићен је, показује посебан укус, каприц у јелу. Бахато даје савете и меша се пријатељски у туђа дела; скреће интересовање на себе разним фразама, тражећи необичне речи: „не, ја ћу вам рећи“, „не, ја боље то знам“, „ја имам обичај“, ,ја се држим правила“…

… Говорећи о туђој невољи, наметљиво говори о себи: „Ја сам толико потресена да не могу да дођем себи“. Истовремено, пати од велике зависности од туђег одобравања, у вези са којом процветава или вене сујета. Уопштено, на овом стадијуму намере још увек остају позитивне. Овај вид егоцентризма својствен је младости, иако се среће и у зрелом узрасту.

Срећа је за човека ако се у овом периоду почне озбиљно бринути о другима (женидба, породица, посао, или неки други труд)… Ако се то не деси болест се развија све више. Јавља се искрена увереност у сопствену изузетност. Често се то изражава неуздржљивом брбљивошћу. Егоистична природа многословља нимало се не умањује при бављењу озбиљним темама: горди човек радо прича о смирењу и тиховању, велича пост, разматра питања добрих дела и молитве.

Самоувереност брзо прелази у страст заповедања: он утиче на туђу вољу (ни мало не мењајући своју), захтева туђу пажњу, време, нагао је и нехатан. Његово дело је важно, туђе — ситница. Меша се у све и свашта.

На овом ступњу намере гордог почињу се кварити. У својој агресивности он природно наилази на противљење и отпор; јавља се раздражљивост, тврдоглавост, убеђен је да га нико не разуме, чак ни његов духовник, судара се са светом, и гордељивац на крају прави избор: „Ја“ против људи — али не против Бога.

Душа постаје тамна и хладна, у њу се усељава надменост, презрење, злоба, завист. Ум бива помрачен, разликовање добра и зла престаје, замењује се разлико вањем „моје“ и „твоје“. Бежи од сваке послушности, мрзи друштво; његов циљ је да спроводи своју зацртану линију, не би ли посрамио и поразио друге људе; жуди за славом, чак и скандалима, свети се свету за непризнавање и тражи реванш. Ако је монах напушта манастир у коме му је све неподношљиво, тражи сопствени пут. Понекад је сила самопотврђивања усмерена на материјалне ствари, каријеру, друштвени положај и политичку делатност, а, ако има талента за стваралаштво, и ту гордељивац може имати, захваљујући великом личном напору, много успеха. На овом ступњу започиње раскол и јереси.

На крају, на последњем ступњу, човек раскрштава и са самим Богом. Ако је раније чинио грех из бунта, сада себе разрешава свега: грех га више не мучи, постаје му навика. Са ђаволом на мрачним путевима све му постаје лако и дозвољено. Стање душе — мрачно, непросветљено, усамљеност потпуна, а заједно с овим иде искрено убеђење у исправност свога пута и осећање савршене безбедности, које га и води у погибао.

Овакво стање је сасвим близу лудила.

Гордељивац живи у стању потпуне изолације. Погледајмо како он беседи: уопште не слуша шта му се говори, или слуша само оно што је сагласно његовим назорима; ако говоре нешто противно његовом мишљењу, он бесни као да му је учињена неправда, исмева друге и јаросно све пориче. У околини види само она својства која им је сам приписао, тако да и у својим похвалама остаје горд, немајући проницљивост у објективно стање.

… Ево где је изражена дубина Св. Јована Лествичника:

„Гордост је крајња беда душе“.

Горд човек трпи пораз на свим фронтовима.

Психолошки — туга, мрак, јаловост.

Морално — самоћа, губитак љубави, злоба, пакост.

Теолошки — смрт душе, која претходи телесној смрти, пакао још за живота.

Гносеолошки — суви рационализам.

Физиолошки — патолошки — нервно растројство и душевна болест.

И на крају, поставља се питање, како се борити против овакве болести, чиме се супротставити погибељи, која прети ономе ко је кренуо овим путем. Одговор произилази из самог питања: лек је смирење, послушање, љубав према свим људима, покоравање законима света, правда, истина, лепота, тежња свему доброме у нама и око нас, покорност Закону Божјем, и на крају послушност Цркви, њеном Уставу, њеним Заповестима, Светим Тајнама“ (Свештеник Александар Ељчанинов, „Записи“, Париз 1978. с. 170-173).

Неопходно је нагласити да свако духовно знање може бити опасно за човекову душу на путу њеног спасења. Свети Јован Лествичник пише: „Понорна је дубина догмата. Ум тиховатеља се не може без опасности спуштати у тај понор. Није безбедно пливати у оделу, као што није безопасно ни да се онај који је још обузет страстима прихвата богословља“ (сл. 27. 10-11) (18. с. 218).

„Ако знање надима многе, онда, напротив, незнање и неукост, у извесној мери смиривају. Учини све како би се подсмехнуо својој памети, и чинећи тако, наћи ћеш спасење и правду у Христу Исусу, Господу нашем. Амин“. (гл. 24, 29-34).

Горе речено не значи пренебрегавање знања уопште. Ово се односи на површно, плотско знање, стечено пре времена које може постати препрека стицању правог Знања, Истине Божје, разумевања Тајни Божјих. Прости и необразовани људи брже ће и успешније достићи спасење и дар Духа Светог, јер се њихова вера не колеба површним „зналаштвом“. На пример — Павле Препрости, ученик Св. Антонија Великог, достигао је висок степен смирења, па је могао исцелити оне случајеве где молитве Свегог Антонија нису постизале циљ. Оваква дубина смиреља у многоме је обезбеђена необразованошћу и простотом Св. Павла.

Данас, кад су случајеви пребивања у духовној прелести постали редовна појава, многи људи, чак и Православни, због одсуства смирења стичу „дарове“ чудотворства, исцељења, виђења самог Спаситеља, Богородице, Светих, а да не говоримо о појави разних духовних учитеља у телу и ван тела.

Као да се потврђују речи Светог Григорија Синаита: „Истинито духовно созерцање, ум који не машта и не заноси се, право дејство молитве, из дубине срца, што непрекинутом бујицом извире, васкрсење душе и уништење туге, божанствени страх и свецело узношење у духу, кретање ка Богу ангелске душе у усхићењу, немогуће је стећи у нашем времену, зато што данас, по мноштву искушења, влада над нама тиранија страсти. Ум о свему томе обично машта пре времена; и због тога губи и оно мало благодати дате му од Бога“ (8. т. 5. с. 149).

Савремена духовна неправославна учења плод су „заједничког стваралаштва“ човека и палих духова. Зли дуси откривају човеку помешану истину и лаж, а њихове многобројне и разноврсне облике најбоље је објаснио

Преп. Макарије Египатски: „Са сваком проницљивошћу дужни смо да гледамо није ли од врага каква обмана, брзоплетост, зло дејство. Као што Дух Свети кроз апостола Павла свима бива све, не би ли кога придобио (1. Кор. 9, 22), тако се и лукави труди да свима буде све не би ли нас одвео у пропаст. С молитвеницима, и он се прави молитвеником, с циљем да их саблазни, и под видом молитве гурне у самообману; са испосницима пости, како би их увео у заблуду; с познаваоцима Светог Писма труди се веома, не би ли они под видом знања пали у заблуду; онима који су се удостојили светлости откривења и сам се представља као такав; једном речју, ради свих све видове прима, да би им, потчинивши их овим уподобљењем, под добронамерним предлогом припремио пропаст… Због тога, са сваком будношћу треба пазити на своје срце, и много мудрости тре-ба испросити од Бога, како би на време открили сплетке лукавога“ (19, с. 579-580).

Условно смо поделили сву неправославну мистику на три правца:

  • окултизам: рационални пут познања мистичних феномена;
  • психофизичка мистична пракса;
  • интуитивизам: супротан рационалном путу.

Такође смо супротставили истинито познање невидљивог света (православну „гносеологију“) окултно-мистичком познању, и показали да је овладавање натприродним знањем, представљеним у „научној“ форми окултизма, пројављено у индивидуалном чувственом доживљају — увек праћено рађањем гордости која убија душу. Самовољни контакт с невидљивим светом не само да деформише личност, него је и уни-штава, чинећи непоправљиву штету души и телу човека. Зато је потребно да се одрекнемо својих личних доживљаја чулног опажања невидљивог света.

Плодове ових опита најбоље ћемо објаснити речима светитеља. Тако Свети Игњатије Брјанчанинов пише: „Да не мислите о себи нешто високо видећи чулно духове, или свете Ангеле: ово виђење само по себи никако не сведочи о достојности оног који види: за њега су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње“ (Бројеви, XXII, 23 5. т. 3 с. 11).

„Чулно виђење духова увек доноси већу или мању штету оним људима који немају духовног искуства. Овде на земљи, ликови истине помешани су са ликовима лажи (Сл. 2 св. И. Сирина), као у земљи, у којој су помешани добро и зло, као у земљи изгнанства палих анђела и палих људи.“

„Они који чулно виђају духове лако могу бити повређени и свргнути у погибао. Ако при виђењу духова покажемо поверење или лаковерно примимо оно што нуде, неприметно ћемо бити преварени, неосетно ће се утиснути у духовно неискусне жиг саблазни, жиг страшног рањавања душе, при чему се често губи могућност исправљања и спасења. Многима, заиста многима, ово се догодило. То се десило не само незнабошцима чији су жреци били у великој части и отвореном општењу с демонима; десило се ово не само хришћанима који нису познавали тајне хришћанства, и неким пуким случајем ступили у додир с духовима; то се догодило многим подвижницима и монасима искусним у виђењу духова, чак и чулно.

Једино хришћанским подвижницима могућ је правилан, законит улазак у свет духова. Сви остали начини су недопустиви и треба их одбацити као непотребне и погубне“ (5. т. 3, с. 24).

„Свети Оци хришћанског подвижништва, просвећени и научени Духом Светим, постигавши добродетељну и богомудру спознају, по којој је душа човекова у време пребивања на земљи, покривена телом као завесом или покривачем, саветују благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу, ако се они неочекивано појаве. Не улазити са њима у разговор, не обраћати на њих никакву пажњу. При оваквом сусрету себе треба оградити знамењем крста, затворити очи, и са свешћу о својој недостојности виђења светих духова, молити Бога да нас избави од сваке саблазни, брзо нас ослободивши духова злобе“ (5, т. 3. с. 46).

Из животописа Антонија, Макарија, Пахомија Великих, Марка Траческог, Марије Египћанке, Андреја Христа ради јуродивог, Јована Многострадалног, јасно се види шта условљава додир човека са светом духова.

„У почетку, — каже Св. Игњатије — они се боре с помислима, маштом, осећањем отворене и прикривене грешности, а кад прође много времена, после многих и упорних подвига, шаљу им се помисли и осећања светости. Кад су постигли чулно виђење духова, у почетку су срели гомилу палих ангела, а потом, после љуте борбе, њима су се приближили и ушли у општење свети Ангели, као са онима који су одбацили прво искушење, и делатно показали способност за други контакт. Овакав поредак и подвижнички пут открио нам је сам Господ Исус Христос, Спаситељ наш, узевши све наше немоћи, осим греха: прво га је у пустињи кушао ђаво, а потом, кад је ђаво био поражен од Господа, свети Ангели приступише Господу „и служаху му“ (Мт. 4, 11), сведочи Еванђеље (5. т. 32. 52-52).

Из оваквог поретка ствари, јасно је да сва источна и неправославна учења приводе управо контакту с палим духовима, а ово је последица наше пале грешне природе. Свако ко самовољно долази у чулно опажање духова, поступа противно Вољи Божјој, и неће избећи „обману и следствено томе саблазан и повреду природе“ пише Свети Игњатије Брјанчанинов (5, т. 3, с. 53).

Свети Оци духовно виђење стављају изнад виђења чулног. Свети Исак Сирин каже: „Ко се удостојио да сагледа себе већи је од онога који види Ангеле: јер, последњи улази у општење очима телесним, а први — очима душевним“ (5, т. 3, с. 21).

Добра је илустрација онога што је плод чулног опажања невидљивог света, противно вољи Божјој, а без знања онога што је познато светима, у опису опита извесног Роберта Монроа — успешног америчког бизнисмена, нашег савременика, равнодушног према религији.

Ово је описано у књизи Серафима Роуза „Душа после смрти“: „Његов сусрет са „вантелесним“ светом почео је 1958. г. у време кад се свуда појавио интерес за окултну литературу, док је спроводио опит памћења снова. При том је користио методе усредсређења и концентрације, сличне онима у медитацији. (Даљи опис показује колико могу бити опасне наивне психичке методе саморазвића, које су у облику разних психотренинга, аутотренинга, и других тренинга, данас веома распрострањене у медицини и спорту).

У почетку је имао чудан осећај да је погођен светлосним зраком, и стање свести које је давало осећање паралелног времена. Оно се поновило неколико пута, и он је почео свесно да развија и изазива то стање. У почетку својих окултних „путешествија“ он нам открива стање свести слично ономе које је имао Сведенборг (чувени окултиста који је живео у XVIII веку). Отвара се пут у укључење света духова пасивном медитацијом, доживљај „светла“, поверење и отвореност ка новим и чудним доживљајима, и све ово заједно с „практичним“ погледом на свакодневни живот у одсуству било каквог хришћанског искуства.

Монро је прво „путовао“ на позната места на земљи, некад ближа, а некад удаљенија, при чему је често имао и фактичке доказе својих експеримената. Затим је успоставио контакт са духовним бићима… Да би на крају улазио у необичне земаљске пејзаже…

… Превладавши почетни страх при уласку у непознате области, Монро је почео слободније да их испитује и описује многобројне сусрете с разумним бићима. На неким „путовањима“ сретао је „умрле“ познанике и разговарао са њима, но чешће је био у додиру са чудним и безличним бићима која су му понекад „помагала“, или нису уопште реаговала на његова обраћања.

… Сам немајући веру, Монро открива „религиозну“ суштину тог света. Добио је „пророчка“ виђења будућих догађаја, која су се најчешће остваривала баш онако како их је раније видео.

Једном, на граници изласка из тела, појавила се бела светлост, и он је затражио одговор о том необичном царству. Глас из светла је одговорио: „Моли оца твога да те уведе у велику тајну“.

Следећи пут Монро је молио: „Оче, поведи ме. Оче, уведи ме у велику тајну“. Из свега овог јасно је да се Монро будући да је имао „световне“ и „агностичке“ погледе на живот, предао бићима окултног царства, тј. демонима.

… Монро пише: „За 12 година духовног искуства нисам наишао на сведочанства која би потврдила библијско поимање Бога и загробног живота…[7]

… Једном се Монро сусрео с „богом“ свог неба… Усред уобичајених активности на омиљеном месту, издалека се разлегао звук сличан звуку фанфаре. Сви су га примили мирно прекидајући разговор или зани-мање неким послом. То је знак да Он (или Они) обилазе своје царство.

Нико у страху не пада ничице или на колена. Став се убрзо мења. Ово је догађај на који су се сви навикли, а покорност је најважнија. Изузетка нема.

По сигналу свако живо биће леже… окренувши главу у страну да не би видело Њега, док пролази. Очигледно, циљ је да се образује живи пут, по којем Он пролази…

… Неколико пута доживљавајући ово легао сам заједно с другима. Помисао да поступим другачије била је немогућа. Док Он пролази, разлеже се бучна, трештава музика и јавља се осећање неодољиве живе силе, која страховито расте над тобом, и потом нестаје у даљини… Овај доживљај може се упоредити, као кад стојите на прузи у очекивању воза, док сигнал означа-ва његово приближавање; равнодушни сте, али осећате неисказано уважавање пред силом присутном у возу који прохуктава. И ово је такође безличан осећај.“

… Тешко је наћи у свој окултној литератури бољи опис сатане и његовог царства безличних робова… Једне ноћи, после две године од првог „изласка из тела“, осетио је како се купа у светлости која је омогућавала његове експерименте, осетивши присуство моћне, разумне силе, која га је учинила немоћним и безвољним. „Имао сам јак осећај да сам заувек свезан нераскидивим везама с том разумном силом, те да сам с њом одувек повезан, и да сам овде, на Земљи, дужан да испуним одређену мисију.“ Долазећи неколико недеља у сличним околностима, та невидљива сила, или „биће“ чинило се као да је „претресала“ његов ум, запосевши га, а потом нестајала на небу, док сам јој ја упућивао своје молитве.

Тада сам се уверио да су његове умне способности превазилазиле моје разумевање. То је безличан и хладан разум, без емоција и љубави, без саосећања, које ми људи толико ценимо… Ја сам заплакао, горко сам ридао, као никад раније, зато што сам знао, беспоговорно и без икакве наде у измену у будуће, да Бог мог детињства, Црква, Религија, није онакав како смо ми учили — и да ћу до краја свог живота тешко преживљавати губитак те илузије“.

Да ли је могуће боље описати сусрет с ђаволом, којег се данас сусрећу многи савременици ништа не сумњајући, неспособни да му се супротставе, због свог отуђења од истинског хришћанског живота?

Велика је вредност сведочанства Монроа… Пошто је он сам дубоко повезан са њима, и фактички је продао душу палим духовима, он је своје искуство описао обичним неоокултним језиком, са нормалне тачке гледања данашњег човека, што ову књигу чини („Путовање ван тела“, Њујорк 1977.) задивљујућом и упозоравајућом против свих „експеримената“ у овој области. Онај који познаје православно хришћанско учење о ваздушном свету, истину о Небу и Аду, може бити уверен у реалност постојања палих духова и њиховог Царства, као и у велику опасност од ступања у додир с њима, чак и посредством „научног метода“ — закључује о. Серафим Роуз (25, с. 98-102)

Можемо извести неколико закључака. Сва окултна и источна учења не признају чињеницу грехопада човековог, или га представљају у погрешном облику, чиме се губи могућност спознаје неопходности испра-вљања последица таквог стања палости пре него што се приступи откривању чудесних сила и способности у човеку. Супротно вољи Божјој, насилним отварањем чула за виђење невидљивог света хитамо у погибао душе и повреду људске природе, најчешће непоправљиву.

Катастрофалне последице овакве мистичне праксе — знак гнева Божјег — очекују човека не само после смрти у облику изгнанства у таму најкрајњу, него још и у овом животу. Самозадовољство, таштина, гордост, затварају пут ка покајању и воде у суманутост, егоизам, бездушност, цинизам, виђење духова, физичко растројство, измену личности, распад породице, незаштићеност пред дејством палих духова, склоност ка самоубиству — ово су ужасне последице недозвољеног уплитања у сфере сакривене од човека Промислом Божјим. Оно што се јавља искључиво као право побожних подвижника, даровано им од Бога на спасење због живота проведеног у борби с грехом, у окултним источним учењима и религијама нуди се свима без разлике, на пропаст људску, без обзира на греховност и моралну нечистоту савременог човека.

Не рачуна се с тиме да непосредном чулном контакту са светом духова мора обавезно да претходи овладавање духовним виђењем, затим усавршавање, што захтева читав живот. Духовном виђењу треба да претходи дуг период подвига и утврђивање у благочестивом хришћанском животу по заповестима Христовим, у општењу са Црквом и њеним Светим Тајнама. Ко је од савремених људи, који живи градским животом, рођен у атеистичком друштву, растао под утицајем антирелигиозне пропаганде, способан да постигне такво савршенство? Изгледа, мали број.

Најважнија лествица на истинском путу ка Богу јесте — покајање, скрушено срце, плач над својим гресима, смирење, страх Божји, а све ово разликује православну духовну праксу од сваког облика медитације. Насупрот овоме су гордост, високоумље, самовоља, сујета, самоузношење — и они, без разлике, одликују, сва окултна и мистична нехришћанска учења.

И на крају, опет ћемо се обратити духоносним речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Оњ каже: „Употребимо сав напор за стицање познања и духовних стања, суштински важних за наше спасење. Нећемо удовољавати пустој, празној и бескорисној радозналости… Постарајмо се да стекнемо ништету духа, плач, кротост, тежњу ка небеској правди… Умолимо Бога не би ли нам открио грехе наше да би смо смогли снаге да принесемо за њих искрено покајање… Умолимо Бога не би ли нам даровао духовно виђење духова, како би могли сагледати њихов утицај на наше помисли и маштања, и раскинути општење с њима у духу, збацити са себе терет, избављајући се од ропства!… Уздржимо се од неважних, погубних жеља и стремљења ка чулном виђењу, ван установљеног Божјег поретка…

Са побожним поштовањем потчинимо се закону Божјем, који је покрио душу нашу густим веловима и покривачима за све време нашег земаљског битисања, одвојивши нас од духова створених, заштитивши нас и заклонивши од духова палих. Није нам потребно чувствено виђење духова за испуњавање нашег земаљског, многонапорног странствовања. За живот нам је потребан један светилник, а он нам је дат: „Светлост је стопама мојим — Закон Твој (Пс. 118, 105). Они који путују при сталној светлости светилника — Закона Божјег — неће бити обманути ни страстима, ни палим духовима, како нам сведочи Свето Писмо: „Велик је мир онима који љубе закон Твој, и нема за њих саблазни“ (Пс. 118, 165).

У своје време, одређено од Бога и познато само Богу, ми ћемо неизоставно ступити у свет духова. Није далеко за свакога од нас тај час! Нека нам преблаги Бог дарује да проведемо земаљски живот тако да на време раскинемо општење с палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, не би ли и ми, при одбацивању тела били прибројани светим духовима. Тада, у неизрецивој радости, видећемо чинове светих ангела, и чинове светих људи у њиховим нерукотвореним обитељима у вечном духовном славословљу. Тада ћемо видети и препознати палог херувима с његовом мрачном гомилом отпалих ангела: тада ће Богом даровано виђење демона — нечастивих сила, у потпуности задовољити нашу радозналост, без икакве опасности по нас, јер ћемо бити запечаћени прстом Божјим у стању неизменљивости, неспособни да будемо савладани саблазнима и повређени злом. Амин.“ (5, т. 3, с. 65-67).

 

Закон духовног живота

Подвлачећи црту под оно што је досад речено, намеће се потреба да се у сажетој форми представи све оно што јасно и потпуно осликава Православни Пут спасења, различит од свих осталих неправославних (како хришћанских тако и нехришћанских) вероучења. Такви закључци теба да буду очигледан и непосредан показатељ истинитости и провере изабранога пута, слично саобраћајном знаку који нам помаже да се боље оријентишемо на путу, без обзира да ли га ми очекујемо или не.

Пре свега, дужни смо ослањати се на теоретске поставке и закључке који произилазе из њих, јер видљиви свет феномена можемо објаснити и рузумети исправно само у зависности од количине и особина доступних нам информација. Некада су људи, ослањајући се на непосредно опажање ствари, дошли до закључка да је земља равна плоча, а да се Сунце окреће око Земље. Данас, располажући са више знања, видимо да се Земља окреће око Сунца, иако се положај нашег посматрања није изменио. То би значило да закључци нашег расуђивања никад не могу бити потпуно тачни, јер нам никада неће бити доступне све информације о постојећем свету.

Пошто промена у знању мења представу о првом стању ствари, где нам је гаранција да се у будућности неће појавити нова чињеница која ће за 180% променити наше погледе на свет? Ако је оваква ситуација са видљивим стварима, шта онда да кажемо о стварима духовним, невидљивим? Шта да кажемо о Богу чија је безграничност начелно недоступна за ум човеков? Расуђивање, анализа и сабирање чињеница, логика и остали атрибути научности, које хвали окултизам и које користи нео-источњачка мистика, осуђени су на пропаст у напору познања Господа и закона невидљивог, духовног света. Здраворазумска логика и научни приступ могу бити другостепени методи на путу спасења, никако компас, или главни показатељ.

Цео наш живот сведочи да ми не живимо знањем (које је описивање прошлог) него вером у оно што ће бити сутра, вером у то да ће закони јучерашњег дана бити и закони сутрашњег. Овакав закључак, изведен на основу нашег запажања у понављању закономерности прошлости, није адекватан чак ни у статистичком погледу, јер је период нашег посматрања несразмерно мали у поређењу с временом трајања космоса. Ко зна, осим Господа, колико васиона постоји — да ли седам хиљада лета људских или седам хиљада лета небеских?

И зато нам остаје само — вера! Али, коме ћу веровати? Да ли Ономе Ко је ради спасења људи дао Свој живот и пролио Своју крв, Распетоме на крсту, или ономе ко је побегао од живота у ледене Хималаје, спасавајући само своју душу пребивајући „у блаженству“ самоуништавајуће нирване и безличности, свесрдно препоручујући и другима ту несрећу сатирања своје лично-сти и нестајања у небићу? Је ли Буда распет за нас? Неко од савремених „учитеља“, Раџниш, Махариши, или неко од других „просветљених“? Не!

Сви они сабирају велика богатства, уопште не бежећи од људске славе, како су то чинили Православни подвижници.

Новојављени „спаситељи човечанства“ обећавају сигурно спасење — ако не у овом животу, онда кроз милионе година. Свака душа, сагласно хиндуистичкој теорији о реинкарнацији, присутној у свим окултним и мистичким системима, неизбежно ће се ослободити од окова страдања и смрти и ући ће у стање безличног блаженства. Зато, не треба никуд журити.

Протестанти, с друге стране, уверавају нас да ћемо се аутоматски спасти искупитељском жртвом Христа, само ако се крстимо и верујемо у Њега. Једино Православље позива на подвиг покајања, очишћења душе, не обећавајући нам лак пут, упозоравајући нас на опасност вечне погибли и адских мука.

Ко је разумнији човек? Да ли онај који је кренуо у непознату земљу не слушајући корисне савете о њој, или онај који се унапред спрема за све, па и најгоре — на страшну врућину, смртну хладноћу, или нападе дивљих звери и разбојника? Наравно, други.

Управо за то нас припрема Православље док нас подстиче на избављење од очајања, схватајући трагичност нашег положаја, и чинећи све могуће да би олакшало наш сусрет с невидљивим светом, који је неизбежан за свакога, јер смо сви смртни. Овај земни живот треба употребити припремивши се за сусрет с вечношћу, а не губити га самовољним и безумним мешањем у мистериозна учења и Промисао Божји. Очигледно, настала су времена о који-ма је апостол Павле говорио када „здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2. Тим. 4, 3-4).

Наравно, повероваћемо Ономе Који нас упозорава на најгоре, Ономе Који је крвљу својом и животом посведочио истинитост избора.

Који су показатељи истинитости изабраног пута? Који је то знак истинитог присуства заступништва Божјег у домостроју спасења, Његов први дар? О томе јасно говори непролазни закон духовног подвижни-штва формулисан Св. Игњатијем: „Јасно сазнање и осећање своје греховности, даро-вано нам Божјом благодаћу, претходи свим другим благодатним даровима. Оно припрема душу за примање тих дарова. Душа нема силу да их прими, уколико благовре-мено не дође у стање блажене ништете духа.“[8]

 

Закључак

У датом огледу трудили смо се да ограничимо своју пажњу на:

а)  разматрање  карактера  извора  окултних  и мистичних учења;

б) утицај који ова учења врше на људе, упознате са њиховим садржајем и праксом, методама и техникама.

Сам садржај учења представљен је у неопходним цртама, да не би идеје ових учења погубним помислима утицале на душу. О погубним последицама по душу приликом обраћања пажње на садржај ових учења, о читању литературе супротне хришћанском учењу (чак и кад је човек незаинтересован, чак и са критичке позиције) упозоравају нас Свети Оци.

Свети Игњатије пише: „Сва јављања демона имају заједничко својство — опасна је чак и мала пажња њима посвећена; само од занимања које себи допустимо без икакве симпатије према тој појави, човек може бити захваћен штетним утицајима и пасти у озбиљна искушења“ (4, с. 49-50).

„Поквареност ума увек је повезана с поквареношћу других духовних својстава: зато поквареност ума и поквареност духа имају исто значење по последицама. Примањем лажног учења, или лажних мисли о Богу, а не Богом откривеног догматског и етичког учења, посредством лажних учења постиже се распад духа човечијег, и човек постаје син ђавола (Јн. 8, 44), али и разговор и мешање са помислима, које припадају сатанској области, без усвајања истих, мисли и маштарије које доносе демони, рањавају душевно око“.

Преподобни Исихије Јерусалимски говори: „Као што ми штетимо себи, гледајући на штетно физичким очима; тако повређујемо себе гледајући на штетно умом“ (Слово о трезвености)… — Неки инок за време светов-ног живота, не знајући какво благоразумије и опрезност морамо имати у опажању, да не озледимо душу штетним утисцима који остају у њој, прочитао је из радозналости неколико огледа против хришћанске вере. Кад је ушао у манастир и узео на себе разумни монашки подвиг, ранији утисци су почели да га узнемиравају својим присуством у души, помислима сумње, недоумице, хуле, показујући тиме да се душевно око засенило општењем помислима из области сатанских.“ (5, т. 5, с. 362-363)

Преп. Макарије Велики; „Треба чувати душу и на сваки начин пазити да се она не скрнави скверним и злим помислима. Као што се тело у додиру с другам телом зарази нечистотом, тако се квари и душа учеству-јући у злим и скверним помислима, и саглашавајући се са њима… Знај да се у душу утискује поквареност и заблуда дејством непотребних помисли“ (19, с. 577).

Свети Игњатије: „Све што ми учинимо ван еван-ђелског учења и закона, неприметно утиче штетно на нас. Свако дело, реч или помисао, како добро тако и зло, неприметно утискује у нас одговарајући печат. То је неопходно знати и знати“ (5, т. 5, с. 365).

  • Православни оцењују човеково стање као поремећено и болесно, и предлажу исцелење које је у покајању. Окултизам стање човека сматра нормалним, које не тражи никакво исцељење на путу развоја божанских
    особина и натприродних сила. Тако, на путу спасења — принципијелна разлика Православног Пута од свих других јесте у — покајању.
  • Извор окултних и далекоистичних учења јесте у општењу њихових оснивача с невидљивим светом. Продор у невидљиви свет остварује се:

а) недозвољеним путем, уз кршење забрана које је поставио сам Бог (због нарушавања воље Божје такво општење могло је довести само до контакта с палим духовима чији је цињ — уништење човечанства а мотив — чинити увек и само зло);

б) ум и срце,  неочишћени покајањем,  постају инструмент који даје неправилне показатеље односа са духовним  светом,  неспособни да  разликују  изворе добра и зла;

в) хиљадугодишње аскетско искуство православних подвижника показало је да стремљење ка спасењу неизбежно доводи до суочавања човека с демонима, и само упорна и стална борба с њиховим утицајем, човека
може удостојити општења с весницима Божјим, Ангелима. (Овакав поредак представља закон духовног света за нас, грешне људе, и нама га јавља сам Спаситељ својим 40-дневним постом у пустињи, кад Га је кушао
Сатана, а одмах потом, после победе над искушењем, стали су ангели да му служе.) (Мт. 4,11)

Слична законитост појављује се у животима православних подвижника (5, т. 3, с. 52-53).

У том смислу, неправославни, проничући у невидљиви свет, неизбежно се суочавају с демонима; али пошто их не препознају, и верују им, Ангели остају недоступни за њих. Према томе, учења од њих добијена заводе у лаж, јер произилазе од демона — служитеља оца лажи.

  • Последица упознавања с окултним и далекоисточним учењима јесте пад под власт палих духова. Пре времена, и често непоправљиво чулно општење с невидљивим светом, који је неизбежно ограничен само
    на област палих духова (што га и чини лажним), заувек може препречити пут ка спасењу, подвргавајући човека под власт сатане.
  • Сложена, нејасна и обимна грађа окултног учења искључује могућност да она буду обухваћена у јасну целину, доступна целосном сагледавању, што критику њихових идеја чини крајње компликованим. Осим тога, упознавање са тим идејама захтева значајно време, које се показује довољним за „тровање“ ума, утицајем спроведеним кроз те идеје из света палих духова. Зато, следујући речима   Спаситеља  „по  плодовима  њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16), при сусрету с неким непознатим духовним учењем треба анализирати не само учење, него пре свега и личности оних људи који га доносе на свет, личности оснивача и учитеља. Свети Апостол Јован Богослов пише: „Сваки који у Њему пребива не гријеши; свако који гријеши није Га видео нити Га је
    познао. Дјечице, нико да вас не вара… Онај који твори гријех од ђавола је… По томе се познају дјеца Божја и дјеца ђавоља; сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега
    “ (1. Јн. 3, 6-10)

Ако смо наоружани љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, благошћу, милосрђем, вером, кроткошћу, уздржањем (Гал. 5, 22-23), то су плодови Духа Светога. И све оно што се чини љубави ради, тако и бива. Истинита љубав, по апостолу Павлу (1. Кор. 23, 4-8). „Дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи„.

Тамо где имамо гнев, завист, распре, бесрамност, непријатељство, пакости, блуд, нечистоту, прељубу, чарање, идолопоклонство, тамо не може бити Духа Светога — то су плодови зла (Гал. 5, 19-21). Зато се може тврдити да је критеријум тога да ли човек говори истину или лаж у вези са невидљивим и духовним светом није толико садржај његових речи (оне могу бити добронамерне), колико присуство или одсуство на њему благодати Духа Светога.

Далекоисточна и окултна учења постављају добре циљеве, али нуде лоша средства — у томе је њихов недостатак и опасност. Да нас сачува Господ од сваке обмане и саблазни! Амин.

 

НАПОМЕНЕ:

[1] Занимљиво је да се у „европским“ курсевима јоге етички моменат практично заобилази, и човек се, у свом грешном стању, одмах баца на вежбање асани, пранајаме, медитације, деформишући још више психу и физиолошке процесе у телу. Сами јогини (Индуси, а не европеизирани учитељи који јуре славу и новац) упозоравају да је без моралног темеља практиковање јоге опасно. Чувени јоган Шивананда каже: „Без моралног васпитања није могуће успети у медитирању“ (32, с. 14). Ми такође можемо рећи да је и у молитви „морална подлога“ веома важна, али покајање се не може изједначи-ти с „јамом и нијамом“ које нуди јога.

[2] За православног хришћанина главни метод је поређење било ког учења са учењем Православне Цркве. Али пошто је ова књига намењена не-православном, не-црквеном, или мало-црквеном читаоцу, принуђени смо ставити акценат на методе не дотичући се садржаја учења.

[3] Кришнаити за врховног бога сматрају Кришну; други религиозно-филозофски системи имају другог бога. Са позиције кришнаита, Кришна је творац свих твари, но он ствара (то је заједничка иде-ја која објашњава пантеизам хиндуса, представу да су створени свет и бог — једно те исто) из самога себе. Као што паук плете мрежу из састава свог тела, тако и Кришна „издише“ из себе сав свет. Са хришћанског гледишта, Бог и свет су различите реалности. Суштаство Божанске природе недоступно је палој људској природи, уму, чулима. Постоји свет, створен од Бога ни из чега, који обухвата сферу видљивог и сферу невидљивог. За хришћанина, прихватање идеје да су Бог и створени свет једно, и да су исти по суштини, значи при хватање Бога као створеног. Не познајући личног бога, божанство у источним религиозним и философским системима делује као принцип различитих својстава свега створеног. Нпр. кинески „Тао“, означава „пут свих ствари“, или кинески „Таи-ћи“, означава „Велику границу“, тј. крајње уопштење законитости земног бивствовања, које одржава дуалистички карактер последњега, сталну смену дана и ноћи, светлости и таме, топлог и хладног, добра и зла. Таква цикличност процеса познатог нам света — било да је то смена дејстава апстрактних начела Јин и Јанг у кинеској философији, или Кришнино заспивање и буђење код Хиндуса — у себи носи безизлаз бесконачног повратка бесмисла, онога што се у нашем народу каже: „Ђаво га у кругу врти“. Заправо, сатана и не може водити напред „по истини“, него се врти у кругу бесконачно понављајући бесплодну разноврсност сопствене лажи у границама које је он сам себи оме-ђио, својим отпадањем од једине слободне животворне водеће и непоновљиве силе — Бога!

Божанства мантри јесу тварна бића, и имају везе са ангелским светом. Но истинити Ангели Божји не чине ништа противно вољи Господа, и зато се не јављају људима, самовољно прелазећи границе постављене од самог Бога; онда је јасно да су мантре обраћање палим духовима и општење са њима, а не са изасланицима Оца Небеског.

У Багавад-гити — светом тексту кришнаита — Кришна открива своме ученику Арџуни свој стварни лик, „свевишњи божански лик“, који се иначе може назвати демонским. Арџуна је рекао: „… видим те са многобројним рукама, стомаком, очима, устима, бесконачно многоликог: нигде немаш почетка, ни средине, ни краја не видим, о господару многообразног лика… лик ти је огроман, с многобројним очима, о моћноруки, с многобројним рукама, бедрима, многам корацима, с многобројним устима, многобројним покличима, светове видим како дрхте, и себе у њима… у наступу поклича твојих чељусти ти видех, слична огњеном пламену свеуништавајућег време-на, и ја не знам твој правац, не видим спасење; о милосрдни, о господару богова, о уточиште светова. Сви синови Дритараштре заједно са мноштвом господара земље… нестају журно у твом ждрелу са ужасним крицима, са изразом страве, закачивши се међу зубима твојим виде се смождених глава… Одасвуд ти обухваташ светове, гутајући их пламеним устима; испуњавајући бљештавим сјајем сав свет, твој ужасни пламен га захвата… Реци ми, ко си, о господару ужасног лика… јер ја не сагледавам сва пројављења твоја. Ја јесам време — одговара Кришна; растући ја рушим свет; уништавајући светове напред се крећем… (Махабхарата, књ. 1)

Из речи апостола Павла ми знамо да је поглавар „државе смр-ти“ каквим се овде представља Кришна, — ђаво (Јевр. 2,14). Бог јесте „Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 16). Занимљиво да „Кришна“ значи „црни“ (30, с. 323), а по предању он је имао тамну кожу. Контраст представљају речи Спаситељеве: „Ја сам светлост свету“ (Јн. 12,46).

[4] Ево примера како је ступила у контакт с невидљивим светом оснивач агни-јоге Ј. И. Рерих: „То се догодило између 1907. и 1909. године. Остала је увече сама и рано отишла на спавање. Пробудила се изненада од врло јаке светлости и видела у својој соби фигуру човека необично лепог лица обасјану светлошћу. Све је било проже-то тако снажним вибрацијама да је прва мисао Јелене Ивановне била да је реч о смрти. Мисао о смрти убрзо је заменила јасна свест о необичном и неупоредивом присуству Више Силе. Овако је изгледала посета Учитеља Е. И. Рерихове“ (Беликов: „Духовна биографија Н. К. и Е. И. Рерих“).

[5] У брошури „Људи и демони“ (23, с. 94) њен аутор, свештеник Родион Петроградски, сведочи да, ако се код човека страсног, славољубивог, маловерног, духовно неискусног, или чак некрштеног, јави било каква натприродна способност (што ми данас опажамо масовно) она је за њега погибељна зато што утврђује његову гордост, сујету, самообману, које га воде у духовну смрт. Како указује св. Игњатије Брјанчанинов: „праведници не само да не желе да буду чудотворци, него и кад добију дар чудотворства, одричу га се. Они не само да га неће пред очима света, него ни тајно у срцима својим. Један од Светих Отаца, због своје чистоте, добио је благодаћу Божјом дар прозорљивости, видећи муке оних који су му долазили; и он је молио Господа, молећи и браћу своју да се моле за њега, не би ли тај дар био узет од њега. Ако су неки од светих и примили дар, примили су га по нужди, или из своје простоте; други су га примили по указању Божјег Духа, који делује у њима, и никад случајно и без разлога…“ (4. с. 33-4)

[6] И као млад, чувени старац схиархимандрит Гаврил (Зирјанов) настојао је да потајно пребива у молитви, а ум и срце да држи у чистоти. Он је био тако чист и целомудрен, да саблазни плоти и света њега се уопште нису дотицале. Стекао је способност да чује и види све што се дешава на великој удаљености, или да другима чита мисли. Много касније баћушка је разумео да се дар виђења скривених ствари јавља само код човека чиста срца. (27, с. 38-39)

[7] Овде је умесно навести речи св. Григорија Синаита: ,Да ни-је неко заблудео, види се по томе, што има сведочанство из Светога Писма, и на делу, и у разумевању, смирено говорећи о том о чему треба мудровати. Јер није мали труд постићи истину потпуно, и бити чист од свега што је противно благодати; зато што ђаво има обичај, нарочито код почетника, да представи под видом истине своју прелест, преводећи лукавство своје у духовност“ (8, т. 5, с. 225).

[8] На другом месту Св. Игњатије објашњава: „Зло, победивши нас… не делимично, но цело тело, обузело је и душу, овладало свим њеним силама. У нашој природи није остало ниједног дела неповређеног, незараженог грехом: ниједно дело наше не може се чинити без примесе зла… сво наслеђе и достојанство наше јесте у Искупитељу човек ће се оправдати вером Исуса Христа“ (Гал. 2, 16) Да би усвојио Искупитеља живом вером, потребно је свецело одрицање од душе своје, тј. не само грашности њене, но и праведности пале природе. Тажња ка упражњавању оскврњене грехом правде пале природе јесте делатно одрицање Искупитеља“ (5, т. 2, 333).

„Кад ум сагледа сагрешења своја, слична песку морском, то је почетак просвећења душе, почетак њеног оздрављења (Св. Петар Дамаскин). Дошавши у то стање Св. Тихон Вороњежски је рекао: „Познајмо грехе своје: то је почетак покајања. Покајмо се, признајмо себи да смо недостојни свега. Кад ми себи признамо да смо недостојни, Бог, као благ и човекољубив, удостојиће нас милости своје. Шта имамо своје? Немоћ, поквареност, таму, зло, грех“ (5, т. 2, с. 334-335).