Кратко исповедање православног учења о две природе у Исусу Христу. Источне монофизитске цркве. Савремени монофизити и њихово исповедање. Распрострањени став данас о ‘историјском неспоразуму’, ‘неважној разлици у исповедању’.
Данас ћемо говорити о заједницама које се у православној традицији називају монофизитским. Потребно је да направимо мали увод, да кажемо да Православна Црква од најдревнијих времена исповеда да је Господ Исус Христос истовремено истинити Бог и истинити човек, да је након Оваплоћења у једној Личности сјединио две природе – Божанску и људску. Он је тако остао једносуштан Оцу по Божанству и једносуштан нама по људској природи, тако да се при несливеном и нераздељивом сједињењу чувају у Христу особености сваке од природа. Управо зато Господ Исус Христос у Јеванђељу Себе назива и Сином Божијим и Сином Човечијим, као Бог исцељује болесне, васкрсава мртве, заповеда бури, а као човек једе, пије, спава, гладује, трпи страдања и смрт. Све је то описано у Светом Јеванђељу.
На жалост, у петом веку су се појавили људи који су почели да уче да Христос има само једну природу и следбенике овог погледа су и почели да називају монофизитима. Наравно, потребно је рећи да савремени наследници и следбеници тих идеја и учења које су осуђене на Васељенском Сабору Православне Цркве као монофизитство никако не воле овај назив. То су источне цркве које су до данас настављачи те традиције: коптска, етиопска црква, јерменска, маланкарска, сиро-јаковитска црква. Нико од њих у свом називу не користи назив монофизитска и од тог назива се категорички и одричу, бирајући да себе називају православнима.
На жалост, не можемо да их назовемо православнима јер се не налазе у јединству са Православном Црквом и настављају на жалост да исповедају те исте заблуде да је у Христу, након Оваплоћења, била једна природа. Разумљиво је да је пре Оваплоћења у Христу била једна, Божанска природа, међутим, исповедање да је једна природа и након Оваплоћења представља заблуду. Ово учење је имало јако пуно варијација, од крајње радикалних до оних који су се чинили компромиснијим. Међутим, све оне су јединствене у веровању да је у Христу након Оваплоћења била једна природа.
Неки су говорили да је Божанска природа у потпуности прогутала људску природу или да су се сјединиле тако да је људска природа кроз сједињење изгубила сопствену реалност и да се само умом може разликовати од Божанске природе у Христу. Сва ова учења су била осуђена од стране Православне Цркве као заблуде. На Четвртом Васељенском Сабору (Халкидонском) указано је, цитирам: „Ми исповедамо Христа, Јединородног у две природе, то јест, несливених, неизмењивих, нераздељених и неодвојиво познатих, тако да се сједињењем нипошто не нарушава разлика две природе“.
Треба рећи да постоји распрострањено мишљење које многи износе, инсистирају на њему, да заправо они нису никакви монофизити, да је у питању неспоразум, просто разлика у речима, они имају исту такву веру као и ми, уче исто као и ми православни. У питању је просто неспоразум који је настао историјски.
Савремени монофизити и њихов став према православном исповедању. Правилност коришћења термина ‘монофизити’. Актуелност монофизитског исповедања на екуменским сусретима и међу вернима монофизитских цркава. Анатема православних у чину рукополагања монофизитског свештенства.
Желео бих да кажем да сам се и сам, на личном искуству, уверио да оваква представа не одговара реалности. Сећам се да када сам био на путу у Индији, видео сам храм који је личио на православни, зауставили смо се да се упознамо и видимо шта је у питању. Испоставило се да је у питању индијска маланкарска црква. Ушли смо у храм, у току је било служба, празник. Ја сам се окренуо да изађем, међутим, видели су ме, топло поздравили и позвали ме да останем и да одржим проповед као гост из Русије. Помислио сам да је у питању могућност да кажем реч пред више од стотину следбеника ове цркве, да не смем да се одрекнем тога и одржао сам проповед. Пошто сам говорио људима који припадају монофизитској традицији поред поздравних речи је било неопходно да напоменем на истину да је Христос истинити Бог и истинити човек, да су у Њему две природе. Након моје проповеди је прошло неко време, они су након службе имали литију, активно су ме звали да учествујем.
Међутим, нисам могао да пристанем, пошто немамо литургијско општење са том црквом. Када се све завршило, ја сам стајао са стране и размишљао: ‘А можда заиста сви ови људи не знају све те монофизитске нијансе и целу историју. Можда копти и сиро-јаковити знају јер се све то дешавало на њиховој територији, за њих је нормално да се претпостави да су упућени, али Индијци тешко, чинило се да је за њих потпуно страна ова тема, као да је потпуно несхватљиво зашто би се држали уопште свега тога’.
Док сам тако размишљао, један од парохијана ми је пришао и почео да ми говори да заправо ми, православни нисмо у праву, да смо ми направили грешку на Сабору у Халкидону, а да они верују како је потребно. Својим очима и ушима сам се уверио да чак и у таквој забаченој парохији, у питању је био мали индијски градић, парохијани тако добро знају историју, наше разлике, чак се одлучују да о томе недвосмислено говоре, онда речи о томе да тобож ми имамо исту веру и да се ни по чему не разликују – не одговарају реалности. И то није био једини случај, било је и других случајева који показују то исто. Ја нисам никада ни претпостављао да ћу имати прилике да дискутујем са монофизитима, са тачке гледишта апологетике јер је за мене то био део историје. Међутим, како се испоставило сада на Западу врло активно многи следбеници монофизитских цркава воде мисију и између осталог, труде да се да повуку оне Американце или Европљане који почињу да се интересују за Православну веру да би их привукли у своју цркву. Није увек и свуда тако, али сам имао прилике да се лично са тиме сусретнем и гледам све то.
Пре него што приступимо разматрању ове заблуде, потребно је да објаснимо зашто сматрамо неизбежним да означимо ове цркве и њихове следбенике као монофизите. Овај термин им се не допада, међутим, у нашим устима он не представља увреду, већ дефинисање позиције коју је већ размотрила Православна Црква и за коју је већ донета одлука. Наравно, на екуменским сусретима представници монофизитских цркава бирају врло меку позицију и говоре нешто што је јако блиско Православној вери, труде се да нас убеде да немамо никаквих разлика, итд. Често оно што говоре споља није исто са оним што они говоре својој пастви и оно што исповедају у свом богослужбеном животу и богословским књигама. Као најснажнији пример, навео бих пример Теофила, патријарха етиопске цркве чије исповедање је било објављено на два језика, енглеском и амхарском језику за Етиопљане. У енглеској верзији текста постоје два места која су јако блиска православном богословљу и кроз то се стварао утисак близине главара етиопске цркве Православној вери, богословљу Халкидонског Сабора. Притом, у званичном амхарском тексту који је објављен за етиопске верујуће оба ова места одсуствују, што показује непотпуну искреност у дијалогу јер ако већ верујеш тако, онда си дужан да своју веру исповедаш исто како за оне који су унутра, тако и за оне који су ван твоје заједнице.
Имао сам прилике да од људи који живе на Блиском Истоку непосредно чујем информацију да је покојни коптски патријарх Шенуда у општењу са својом паством називао Православље ‘грчком јереси’, док, наравно, његови представници на екуменским сусретима такве речи нису употребљавали и показивали су другачију позицију.
Исто је занимљиво када је један епископ етиопске цркве, епископ јерусалимски Абуна Филип, 1971. године објавио текст у коме је исповедио чисто православно учење о две природе у једној Личности Христа. Његова књига са овим исповедањем била је забрањена од стране етипске цркве а он сам лишен чина. Дакле, до сада видимо да се примери православног вероучења у оквиру монофизитских цркава доживљавају прилично негативно, што опет иде насупрот изјавама које се дају за време различитих екуменских сусрета. Желео бих да наведем примере изложења вера које дају богослови ових цркава. Етиопски богослов Кахали Алему је писао: ‘Ми анатемишемо оне који уче да је Емануил имао две природе након Оваплоћења’. Такође из књиге ‘Христологија јерменске цркве’ епископа Езнига Петросјана, руководиоца Одељења за спољашње црквене везе јерменске апостолске цркве: ‘Након сједињења потребно је исповедати само једну божанску природу која се састоји из нераздељивог јединства две природе – и савршене божанске и савршене људске природе’. Може се такође навести и чињеница да сваки епископ јерменске цркве за време своје хиротоније користи богослужбену књигу у којој се наводи списак јереси и њихових твораца – јересијарха. Сваки свештеник који добија рукоположење бива питан од епископа: ‘Да ли анатемишеш Лава и Томос који је написао који раздељује једно на двоје?’ Кандидат за свештеника је дужан да одговори: ‘Одричем се и анатемишем’. А хор треба да отпева: ‘Нека буде анатема!’
‘Лав’ који се овде помиње је Свети Лав Велики, а Томос који је он написао је управо један од званичних докумената Четвртог Васељенског Сабора. Такође, на другом месту свештеници јерменске цркве анатемишу Томос Лава и читав скуп дијафизита, како они зову нас православне. Можемо навести и Изложење вере које су епископи маланкарске цркве предали православнима 1954. године. У том изложењу пише да након тог тајанственог сједињења не може бити никаквог раздвајања на две природе. Христос је једна Личност и Његова природа је једна, у Њему је једна воља и једна сила.’ Ово исповедање подсећа на ону истину која често излази из видокруга, то јест, да следбеници ових источних цркава исповедају не само монофизитство, већ и монотелитство и моноенергизам, јереси које су биле осуђене од стране Шестог Васељенског Сабора. Зато није само Четврти Васељенски Сабор камен спотицања у разговору са њима, ту је и Шести, посвећен одсецању изданака монофизитског учења који су тада били актуелни.
Дакле, драга браћо и сестре, након што видимо овакве изразе са стране представника источних цркава, етиопске, коптске, маланкарске, јерменске, принуђено смо да признамо да је у питању оно исто монофизитство које познајемо из Дела Васељенских Сабора који су разматрали и осудили ову јерес. Овде је неопходно назвати ствари својим именом.
Зашто је монофизитско учење јерес? Противречности и апсурди учења о ‘сложеној природи’ Христа. Православно учење. Термин ‘монофизити’. Учење Четвртог Васељенског Сабора.
Размотривши зашто смо принуђени да називамо следбенике ових ставова монофизитима, треба да пређемо и на разматрање суштине, зашто се вера да је у Христу једна природа у Православној Цркви не прихвата и категорички је осуђена као јерес?
Ради се о томе да само учење о Оваплоћењу значи да је Слово Божије Који је Бог, постао човек, примио на Себе људску природу. Ако говоримо да је свеједно једна природа, а не две – божанска и људска, онда имамо три варијанте. Прва, да је у питању само божанска природа, а људску природу заправо Христос није примио и Оваплоћење је било призрак, то јест, јерес докетизма. Или говоримо да је у питању једна природа, људска, да Христос није био Бог, што је такође јерес.
Ове две варијанте, наравно, монофизити одбацују.
Или говоримо оно што монофизити говоре, да је у Христу била сложена природа, састављена из божанске и људске. Управо и њу називају јединственом Христовом природом. Али у том случају то значи да Христос више није Једносуштан, то јест, више нема једну природу са Оцем јер је природа Бога Оца – божанска природа, а не сложена људско-божанска или божанско-људска природа. И Христос није једносуштан, исте природе са Својом Мајком, Дјевом Маријом, Богородицом и нама, по људској природи. Јер ни ми, такође, немамо сложену, божанско-људску природу, већ просто људску природу.
У православном учењу Христос је Онај у Коме се сједињују без измене, без искривљења, без уништавања – и Божанска и људска природа – у Његовој Личности, Његовој Ипостаси. И ми, кроз сједињење са Христом, будући исте природе са Њим, добијамо могућност да учествујемо у божанском животу.
У случају монофизитске позиције, Христос се показује једнако туђ и Оцу и нама, овакво мишљење је богохулно, са њим се Свети Оци никада нису могли сложити. Преподобни Јован Дамаскин пише да у том случају Христос не би поседовао ни Божанску ни људску природу, не би могао да се назива ни Богом ни човеком, већ једино Христом. И само име Христос би у том случају било име не Личности, већ те посебне природе која се састоји из две природе.
Наравно, ово иде насупрот првобитној вери Цркве, Символу Вере који је прихваћен на Првом Васељенском Сабору у коме пише да је Христос Једносуштан Оцу. И већ то показује да сво то учење да у Христу није била божанска, већ та сложена, божанско-људска природа ни на који начин не може бити истина. Сем тога, како такође Преподобни Јован Дамаскин пита, на који начин би једна природа у себе могла да смести супротстављена својства природе? Како је могуће да једна и иста природа, у једно и исто време буде и створена и нестворена, смртна и бесмртна, описива и неописива?
Фактички ако се говори да је у Христу била само божанска природа којом се некако уништила или растворила људска природа, онда се у том случају испоставља да је божанској природи неопходно приписати страдање. То је наравно апсурд са хришћанске тачке гледишта јер је Божанство бестрасно.
Христос је на Крсту пострадао људском природом, божанском природом је остао неподвргнут страдањима. И по људској природи је умро, као човек, а не као Бог, као Бог је остао бесмртан. Учење о једној природи уноси хаос и неред у учење Цркве. Савремени следбеници ових цркава питају: ‘Зашто нас зовете монофизитима? Зовите нас мијафизитима? ‘Монофизити’ је грчка реч која означава људе који, укратко, исповедају једну природу. ‘Миафизит’ је то исто, само што ‘моно’ значи ‘једно’ у средњем роду на грчком језику, а ‘миа’ такође значи ‘једна’ само у женском роду. У суштини, на оба места се говори да је у Христу природа једна. Зато ако се и појави овакво питање, онда је одговор једноставан јер увођење и новог термина ‘миафизити’ или ‘миафизитство’ ништа не објашњава и ничему не помаже. Оно служи само циљу да се са једне стране исповеда једна природа, а са друге стране, не падне под анатему монофизитског учења које је већ изнесено на Васељенским Саборима.
Навео бих неколико делова из одлука Четвртог Васељенског Сабора који осуђује ‘оне који уводећи сливање и мешање и безумно измишљајући да је једна природа тела и божанства, они и јесу јеретици од којих се Сабор уклања’. Цитирам даље: ‘Сабор се супротставља онима који измишљају сливање и мешање две природе Христа и анатемише оне који измишљају да до сједињења постоје две природе Господа, а након сједињења измишљају једну природу’.
Овде је све означено максимално јасно. Управо учење које је осуђено од стране Четвртог Васељенског Сабора износе и савремени следбеници монофизитског учења.
Учење о ‘једној природи Бога Слова, оваплоћеној’. Учење Шестог Васељенског Сабора. Мисао Преподобног Јована Дамаскина. Савремено монофизитско образложење свог учења помоћу термина ‘обожење људске природе’.
Следбеници монофизитства јако воле да се позивају да оно стоје на учењу Светог Атанасија и Светог Кирила Александријских о једној природи Бога Слова. Заиста, постојао је такав израз ‘природа Бога Слова, оваплоћена’. У питању је израз који се лажно приписивао Светом Атанасију Великом док је заправо аутор овог израза био јеретик из четвртог века, Аполинарије. Свети Кирил Александријски је прихватио овај израз мислећи да га је изнео Свети Атанасије Александријски. Он је ову фразу употребљавао у својим радовима, међутим, занимљиво је да, у крајњој мери, они монофизити са којима сам ја имао прилике да водим преписку одсецају овај израз, просто говоре ‘једна природа Бога Слова’, изостављајући реч ‘оваплоћена’.
Занимљиво је јер како Преподобни Јован Дамаскин објашњава, управо у пуној мери ова фраза и означава да је Свети Кирил веровао у две природе након Оваплоћена. ‘Једна природа Бога Слова’ представља Божанску природу која је била једна, пре оваплоћења. Након Оваплоћења, Личност је стала у две природе. Преподобни Јован Дамаскин, објашњавајући овај израз, наводи цитат из Светог Кирила који пише у својим делима: „Ако би ми, рекавши само реч ‘природа“ заћутали, не додајући реч ‘оваплоћена’, као искључивши домострој оваплоћења, онда можда не би и била лажна реч оних који питају: ‘Ако је уопште једна природа, онда где је пуноћа његове људске природе, или на који начин у Њему пребива природа која одговара нашој?’ Међутим, пошто ‘Слово оваплоћено“ носи указање и на пуноћу људске природе, из чега следи, наше природе, онда нека престану да се ослањају на жезал од трске“. То јест, овде, као што видимо, сам Свети Кирил указује да је веровао у то да је у Христу била пуноћа људске природе, наше природе.
И управо је речју ‘оваплоћена’ он на то указивао и говорио да без ове речи ‘оваплоћена’ овај израз носи неправилно схватање. Такође бих желео да цитирам Изложење православне вере које су дали Оци Шестог Васељенског Сабора: „Господа нашег Исуса Христа, савршеног у Божанској и савршеног у људској природи, истинског Бога и истинског човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по Божанској и Њега једносуштног нама по људској природу, у свему подобног нама осим у греху… Једног истог Христа, Сина, Господа Јединородног у две природе несливено, неизмењиво, нераздељено, неодвојиво познатог, тако да се сједињењем никако не нарушава разликовање две природе, него се тим пре чува својство сваке природе и сједињује у једно Лице, једну Ипостас – не у два лица раздвојеног или раздељеног, него једног истог Сина, Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа… Сагласно учењу Светих Отаца, проповедамо да су у Њему (Христу) два природна хтења или воље нераздељиво, неизмењиво, нераздвојно и несливено, и два природна дејства која нису супротстављена, како су говорили безбожни јеретици, што не може да буде, него Његова људска воља уступа, не противречи и не супротставља се, већ се потчињава Његовој божанској и свемогућој вољи“.
Преподобни Јован Дамаскин пише да је након Оваплоћења у Христу „тварно (створено) је, наиме, остало тварно, а нетварно је остало нетварно; смртно је остало смртно, a бесмртно је остало бесмртно; описиво је остало описиво, a неописиво је остало неописиво; видиво је остало видиво, а невидиво је остало невидиво“. Тако он описује ове исте мисли Отаца Шестог Васељенског Сабора о томе да је свака природа остала неизменљива и неуништена у тренутку и након тренутка сједињења природа. Уопште, ако неко од слушалаца дубље занима ова тема могу да препоручим трећу књигу из дела „Тачно изложење Православне вере“ Преподобног Јована Дамаскина где он врло детаљно разматра разлике нашег учења од монофизитског.
Треба рећи да неки савремени богослови монофизитских цркава познају традиционално учење Православне Цркве и неки схватају какву су критику православни богослови упућивали на рачун монофизитства. На пример, поменути епископ Езниг Петросјан покушава да образложи зашто монофизитска црква не жели да прихвати православно учење о две природе, говорећи да се ‘људска природа обожила у Христу’. Поменуо бих само да један од основних принципа хришћанског учења да се кроз очовечење Бога, човек обожио. И онда се тобож ова истина никако не може помирити са учењем о две природе. Он наставља, прихватајући две природе, наводно ћемо бити принуђени да признамо да људска природа у Христу није обожена, већ да је остала људска.
Овде се са њим никако не можемо сложити, јер њихово објашњење обожења означава да је човечанство престало да буде човечанство, да се људска природа претворила или растворила у Божанској, да је прогутана од стране Божанске. Када говоримо о обожењу човека ,ми схватамо то као освећење наше природе не кроз ипостасно сједињење, јер је оно било само у Христу, и не кроз то да наша природа постаје Божанска, већ кроз божанске енергије, које се називају и благодаћу.
О томе јасно пише и Свети Григорије Палама. Управо кроз божанске енергије, кроз додир са њима, у освећеном и очишћеном човеку одвија се оно што се назива обожењем, то јест, толико приближавање Богу и улазак у Божански живот колико је то могуће за нашу природу. Међутим, то није нестајање наше природе и није њено растварање у Божанству јер ако би се говорило баш о томе, онда се не би ни могло говорити о обожењу човека, могло би се говорити о претварању, уништавању, растварању људске природе у Божанској природи.
При оваквом тумачењу обожења, јавља се још веће питање, ако се људска природа раствара у Божанској, или се претвара на неки начин у Божанској, онда по мисли ових богослова, испоставља се да наше ипостаси почињу да допуњују Тројицу што представља богохулство. Ми постајемо своји Богу не по природи, већ по усиновољењу, Христа ради. По природи је само Јединствени Син, Јединородни, Слово Божије, Господ Исус Христос.
Учешће монофизита у литургијском животу Православне Цркве. Пут за разговор са монофизитима. Вера – дуг националној традицији или садржај нашег живота?
Прилично често се дешава да чланови јерменске цркве који живе у Русији долазе у храм и сматрајући себе чедима јерменске цркве, моле за Тајне, на пример, желе да крсте дете у Православној Цркви или да се исповеде и причесте. Наравно, овако нешто није могуће допустити јер су Тајне Православне Цркве само за чланове Цркве, ми не можемо да тргујемо Христом, да Га дајемо онима који не желе да исповедају Његову веру, не желе да припадају Његовом телу, Цркви коју је Он основао.
Овде се јављају питања и недоумице са стране чланова јерменске цркве: ‘Зашто ви нас тако понижавате, зашто нам не дајете Тајне?’ Ако се тако нешто деси са вашим познаницима, ми можемо да им објаснимо да разлике између наших цркава постоје, да су ове разлике озбиљне, богословске, можемо нашим пријатељима Јерменима да предложимо да изучимо историју хришћанског богословља, схватимо зашто је Православна Црква одбацила то учење, покажемо им како учи њихова, а како учи Православна Црква, зашто су и како аргументовали Свети Оци, Сабори неопходност осуде монофизитства.
Знам многе Јермене који су се као резултат сопствене духовне потраге убеђивали да је истина заиста у Православну Цркву, искрено прилазили и сједињавали се са Православном Црквом у Православну Цркву, постајали чланови Православне Цркве и у том случају, наравно, учествовали у Тајнама Цркве. Постоје људи и није их мало којима је то просто свеједно. Важно им је само да крсте дете, треба се и причестити, просто иду у најближи храм. Када су у Јерменији иду у јерменски храм, када су у Русији идемо у руску цркву. Наравно да не можемо да подстичемо такав став.
Уопште, сами сабори јерменске цркве такође забрањују својим чедима причешћивање у православним храмовима. Посебно трећи Двински сабор то строго забрањује, у јерменској цркви се он сматра као један од њихових најважнијих сабора, нико није укинуо његове одлуке. Друга ствар је што у пракси на то јерменска црква по правилу не обраћа пажњу, не зато што се изменило богословље, већ зато што за многе, како су ми се жалили сами Јермени, дакле није моје мишљење, то већ није питање од суштинске важности, питања вере представљају просто дуг националној традицији и не доживљавају их као нешто што се тиче реалности којом живимо.
Надам се да ће данашњи кратки преглед помоћи да се пронађу речи које могу да објасне нашим друговима зашто је неопходно да размотре богословска питања о разликама између наших цркава.
Имамо телефонско укључење.
Питање: Имам једно питање за вас. Дајте ми доказе исправности, основну позицију пред монофизитима без жонглирања именима познатих епископа, већ докажите, зашто сте то игнорисали?
о. Георгије Максимов: Хвала за питање. Бојим се да наш слушалац није био превише пажљив у слушању емисије пошто сам укратко, на самом почетку, већ указао на недоследност тачке гледишта монофизита. Још једном понављам за нашег слушаоца. Ако је само једна природа, онда је у питању природа или Божанства, што значи да се оваплоћење није догодило. Или је у питању само људска природа, што значи да Христос није Бог. Или је у питању нека нова, сједињена, божанско-људска природа и у том случају, Христос бива једнако туђ и Богу Оцу, Који има Божанску природу и Својој Мајци и целом роду људском који поседује људску природу. То је укратко и разумљиво и како каже наш слушалац, без жонглирања именима. Имена која сам наводио, дозволио бих себи да напоменем, јесу имена која су објашњавали позицију и вероучење Православне Цркве.
Имамо још једно телефонско укључење.
Питање: Имамо питање које је у вези са претходним. Јермени долазе у храм, дају имена за помињање, моле да их помињемо на 40 Литургија, Проскомидији. Шта да радимо? Они се вређају, долази нам жена и говори: ‘Тридесет шест година сам у браку’, она је Рускиња, муж Јерменин, деца Јермени. Како у том случају, реците молим вас?
о. Георгије Максимов: У том случају је потребно објаснити човеку, на добар начин, да су Тајне Цркве само за чланове Цркве. И ако ваш супруг или ваш друг не припадају Православљу, а ви му желите спасење – помозите му да приђе Православној Цркви. И тада ће Црква служити и молитве и општецрквене помене за њега. А сада каква се ситуација добија? Тај човек свесно није био или није и до данас био члан Православне Цркве, а ми ћемо га помињати у молитвама у којима свештеник говори да је у питању члан Православне Цркве, то јест, испоставља се да лажемо пред Богом. Схватате? Да у православне уписујемо некога ко је своју позицију одредио као неправославни. То ће бити просто непоштено. И молитва која је сједињена са непоштењем неће нам бити на корист. А у личној, домаћој молитви могуће је, наравно, молити се и поменути и неверујуће и не само јеретике, већ и људе друге вере, људе сваких погледа.
На Проскомидији се, како сте то исправно приметили, одвија оно што је нераскидиво повезано са Тајном Православне Цркве.
Имамо још једно телефонско укључење.
Питање: Пошто сам имала прилике да у храму разговарам са људима који припадају јерменској цркви, они уопште не схватају шта је монофизитство, то јест, људи поштују Христа али не схватају исто као што ни ми сви не схватамо догматско учење наше Цркве. Само појединци могу да га изложе, а у већини људи једноставно верују у Исуса Христа.
о. Георгије Максимов: Што се тиче овог питања – човек који се озбиљно односи према вери, добро зна учење цркве којој припада. Човек за кога вера представља просто дуг традицији, он, како сте ви тачно приметили неке нијансе не зна. Међутим, у том случају, зашто не би сазнао, зашто не би почео озбиљно да се односи према вери, црквеном животу, постао члан Православне Цркве? То је управо и питање за такве људе.
Нас су питали: ‘Зашто не желите да нас причестите?’ Истина, били су Копти у питању, не Јермени. Ми смо им говорили: ‘Молим, можемо да вас причестимо, признајте Халкидонски Сабор, присаједините се Православној Цркви и ми ћемо вас причестити’. Они су на то узнемирено одговорили: ‘Ви нас треба да признате, ви сте погрешили на Халкидонском Сабору’.
У том случају, зашто тражите причешће ако сматрате да нисмо у праву? Ето, зато је човеку у положају за који питате, важно да схвати какав је његов однос према Богу. Ако је за њега вера просто дуг националној традицији, ако је просто дошао да крсти дете или да се венча и ништа га више не занима, онда је човек на опасном путу, јер је смисао – наш однос са Богом.
Вера није просто културни додатак у нашем животу, вера треба да буде садржај нашег живота. И када човек почне тако да се односи према томе, он даље не може да настави да размишља ‘мени је свеједно, баш ме брига за све те разлике’. Људи који се равнодушно односе према сопственој вери, ни у ком смислу, са тачке гледишта ниједне цркве, у крајњој мери Православне Цркве, за друге не могу да говорим, не припадају стаду Христовом.
Хвала свима пажњу, желим вам помоћ Божију.