НАСЛОВНА » МИСИОЛОГИЈА » КОНЦЕПЦИЈА МИСИОНАРСКЕ ДЕЛАТНОСТИ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

КОНЦЕПЦИЈА МИСИОНАРСКЕ ДЕЛАТНОСТИ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Руска Православна Црква
Мисионарско одељење Московске Патријаршије

Концепција мисионарске делатности Руске Православне Цркве

+ + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + +

Увод
1. Особености савременог мисионарског поља Руске Православне Цркве
2. Методологија православне мисије
2.1. Циљ и задаци савремене мисије
Мисионарска одговорност епископа
Мисионарска одговорност свештеника
Мисионарска одговорност хришћанина у свету
2.2. Форме и методе савремене мисионарске делатности
Васпитна мисија (уцрквењење)
Апологетска мисија
Информациона мисија
Спољашња мисија
Мисија помирења
2.3. Образац савременог мисионара и његове особине
Синодални мисионар
Епархијални мисионар
3. Пракса мисионарског служења
3.1. Мисионарски задаци
3.2. Припрема мисионарског кадра
3.3. Мисионарски станови
3.4. Мисија међу младима
3.5. Мисионарска парохија
3.6. Мисионарско служење хришћана у свету
3.7. Мисионарско богослужење
3.8. Перспективни смерови мисионарског служења
Закључак

 


 

Увод

Мисија (сведочанство) – проповед са циљем буђења вере – у самој је природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве[1] и остварује се у објављивању Благе вести целом свету: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16:15).

Православна Црква се назива Апостолском не само зато што су чланови Цркве „назидани на темељу апостола“ (Еф. 2:20), већ посебно зато што се кроз Њу проповед Христових апостола наставља до данашњег дана. Она непрестано расте као једносуштна Цркви која се родила на Дан Педесетнице, када се крстило „око три хиљаде душа“ (Дела ап. 2:41).

Мисија, као апостолство, одувек је представљала најглавнију обавезу црквених људи као испуњење заповести Господа Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт. 28:19-20).

Мисија Цркве усмерена је на освећење не само човека, већ и целог створеног света, свих области живота: „Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега“ (Рим. 8:21-23).

Богословско схватање православне мисије заснива се на њеној тринитарној димензији: извор мисије је у – Пресветој Тројици, Која изражава Себе кроз послање Исуса Христа од Оца и слању Духа Светога апостолима (Јн. 20:21-22). Послање Исуса Христа укључено је у план домостроја нашег спасења: „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јн.3:16).

Православна мисија има пред собом задатак не само учења народа које просвећује истинама вере, васпитавања за хришћански начин живота – она је пре свега усмерена на предају искуства општења са Богом посредстом личног човековог учешћа у тајинском животу литургијске заједнице. Блага вест Цркве је сведочанство о Христу као о Васкрслом Господу и увођење у свет Његовог Царства – новог неба и нове земље (Откр. 21:1) који се откривају у служењу Евхаристије.

Православно схватање мисије полази из чињенице да је васељенска мисија есхатолошки догађај, када ће Јеванђеље бити проповедано „до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). Управо ова есхатолошка перспектива одређује правилан однос између мисије и националне културе, јер као циљ мисије увек остаје преображај целог космоса – људског рода и природе, по речима апостола Павла, „да буде Бог све у свему“ (1 Кор. 15:28). Зато се мисија састоји у томе да се приближи свету, освети га и обнови, унесе нови садржај у свакодневни начин живота, локалну културу и средства њеног изражаја која не противрече хришћанској вери прихвати, преображавајући их у средства спасења.

Савремено мисионарско служење Цркве се заснива на двехиљадегодишњем искуству православног сведочанства и светоотачком предању.

Конкретни циљеви и задаци мисионарског служења одређују се општецрквеним и епархијалним концепцијским и програмским документима.

1995. године на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве била је прихваћена „Концепција обнављања мисионарске делатности Руске Православне Цркве“ која призива сва верна чеда наше Цркве да стану на пут православног сведочанства. Она је у великој мери испунила своје назначење.

У садашње време, у вези са социјално-економским, политичким, духовно-културним променама које су се догодиле на територији пастирске одговорности Руске Православне Цркве, појавила се неопходност припреме Концепције развоја мисионарске делатности која је усмерена на најближи историјски период.

Ова Концепција узима у обзир мисионарско искуство стечено у годинама које су протекле од времена усвајања „Концепције обнављања мисионарске делатности Руске Православне Цркве“ од стране светог Синода и одражава савремено стање православне мисије и перспективе њеног развоја.

Концепција се заснива на документима и материјалима Помесног Сабора 1917-18. године, Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве 1994., 1997., 2000. и 2004. године, ослања се на препоруке из излагања (блаженопочившег) Свјатејшег Патријарха московског и све Русије, Алексеја II, као и „Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве“ (2000. године) по питањима савременог мисионарског служења, на закључцима „Концепције обнављања мисионарске делатности РПЦ“ (1995. година), као и одлука и закључних докумената Свецрквених мисионарских скупова који су се одржали 1917. године и у периоду 1996-2002. године.

Концепција формулише заједничке принципе, циљеве и задатке мисионарског служења Руске Православне Цркве који могу стваралачки да се развијају у њеним епархијама, полазећи из локалних услова и конкретних могућности.

1. Особености савременог мисионарског поља Руске Православне Цркве

Канонски темељ мисије претпоставља постојање „територије пастирске одговорности“ у оквирима које се врши мисија Помесне Цркве. Општеприхваћено је да се таква територија означи појмом „мисионарско поље“. У јеванђелском схватању мисионарско поље Цркве представља целу творевину и најбоље је представљено у причи о Добром Сејачу: „А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели“ (Мт. 13:38-39). Мисионарско поље је духовно пространство где се боре светлост и тама („и свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5)), а поље битке – људска срца.

Питање о стању савременог мисионарског поља је кључно за дефинисање смерова, метода и средстава развоја православне мисије. За последњих 800 година Руска Православна Црква се још никада није налазила пред неопходношћу да се врши апостолска проповед у таквим димензијама када је мисионарско поље у себе укључило милионе људе који су изашли испод јарма безбожне идеологије, који живе на огромним теориторијама са својом културно-историјским специфичностима. Настала је парадоксална ситуација неопходности „поновне христијанизације“ народа који живе на територији пастирске одговорности Руске Православне Цркве. Димензије ове „поновне христијанизације“ су до сада невиђене. Из свести о овој појави проистичу многе особености и задаци остварења мисионарске делатности. Међу најважнијим од њих неопходно је издвојити:

1. Већина људи којима је проповед обраћена, има културу која се корени у Православљу и притом има равнодушни однос према Цркви. Савремена световна култура се све више оријентише на „неопаганство“ и истовремено се умањује степен усвајања вредности стваралачких националних култура које су генетски повезане са Православљем.

2. Мисија Руске Православне Цркве на садашњој историјској етапи остварује се у условима велике експанзије нетрадиционалних вероучитељних система и погледа на свет и њиховог деловања на вредносне приоритете људи. Данас мисионарска делатност Руске Православне Цркве у себе укључује унутрашњу мисију, то јест, рад на враћању у црквену ограду људе који су се као последица прогона Цркве у двадесетом веку нашли откинути од отачке вере и посебно оних чеда Цркве која су потпала под утицај деструктивних култова и тоталитарних секти. Супротстављање таквим култовима је један од смерова мисионарске делатности.

3. Мисионарска делатност као приоритет за Руску Православну Цркву на садашњој етапи захтева дубље богословско осмишљавање различитих традиција и средстава пастирске бриге и руковођења. Током векова се у црквеној средини формирала монашка традиција пастирског руковођења која претпоставља помоћ људима који су тек пришли Цркви и духовно саветовање људи који су већ дошли у Цркву: уцрквењеним или онима који се уцрквењују. У њој постоји своја мера строгости, средства духовног управљања и наставништва.

Пастирско-мисионарска традиција је заснована на обрасцима мисионарске проповеди и делатности истакнутих мисионара Руске Православне Цркве, претпоставља посебна средства и методе привођења људи Христу, када се мисија остварује међу некрштенима или крштеним људима који нису научени својој вери.

4. Мало ефикасно је коришћење литературе образовних програма (на пример, по „Закону Божијем“) и већине другог материјала који је створен у епохи пре Револуције 1917. године, јер је по свом карактеру ова литература била усмерена на већ уцрквењене људе и децу који су од свог детињства ишли у храм. Слична литература пред себе није постављала циљ привођења људи у Цркву, јер је сам склоп културног, социјално-друштвеног живота Русије пре Револуције помагао томе.

5. Улога мисије Руске Православне Цркве данас се остварује у активизацији процеса сједињења и духовно-моралног оздрављења друштва посредством сведочења о Истини. При том је неопходно да се узму у обзир изазови Цркве који су се појавили у савременом друштву, од којих као најважније треба истаћи:

1) изазов губитка културног идентитета (мисионарски задатак– проналажење услова за христијанизацију националних култура на темељу њихових позитивних компоненти)

2) изазов социјално-економских реформи (мисионарски задатак– заштита социјално незаштићених слојева друштва).

3) изазов развоја науке повезан са појавом нових области истраживања које се тичу морала и суштинских основа живота (мисионарски задатак– супротстављање замени науке идеологијом или окултизмом и покушајима „обоготворавања“ науке, нарочито у сфери друштвених истраживања).

4) изазов информационог друштва (мисионарски задатак– супротстављање информационој агресији против Православља, личности, породице и друштва које врше деструктивни култови и организације; освајање нових информационих пространстава са циљем развоја мисије).

5) изазов плуразлима религије и погледа на свет (мисионарски задатак– супротстављање покушајима замене апсолутне и јединствене Истине Христове „једном и универзалном“ религијом).

Спроведена мисиолошка истраживања ових изазова откривају основне карактеристике мисионарског поља Руске Православне Цркве што дозвољава проналажење адекватних ефикасних норми и методи мисионарског служења.

2. Методологија православне мисије

2.1. Циљ и задаци савремене мисије

Завршни и глобални циљ православне мисије у широком схватању представља остварење првобитне Божије замисли – теозис (обожење) целокупне творевине.

У ужем схватању, мисија представља делатност на распрострањивању православне вере, уцрквењивању људи за нови живот у Христу и предавању искуства живота са Богом. У том смислу, најближи циљ мисије је стварање литургијских заједница „све до краја земље“ (Дела ап. 1:8).

Достизање постављених циљева у православној мисији захтева решавање следећих задатака:

– доношење речи Божије до људи који још нису чули православно сведочанство (Мт. 28:19), буђење у срцима просвећиваних људи вере у Јеванђеље и жеље спасења у Христу: „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље“ (Мк.1:15).

– просвећење и буђење свих крштених људи који се налазе ван благодатног тајинског живота Цркве за духовно делање, одговорно молитвено стајање пред Богом и активну хришћанску позицију.

– коришћење принципа црквене рецепције културе[2] народа који се просвећује посредством живе проповеди, кроз оваплоћење православних идеала у народној култури и обичајима.

– освећење оних националних црта које дозвољавају народима да, уз очување сопствене културе, самоуважавања и самоидентификације, унесу свој јединствени допринос у молитвеном прослављању Бога, пребивајући притом у хармоничном јединству са целокупном пуноћом Цркве.

– проповед Јеванђеља и вршење мисионарског богослужења на националним и створеним (на пример, за глувонеме) језицима.

– објашњење значаја Тајни.

– припрема клира и мисионара из локалног становништва.

– формирање услова за активно учешће новообраћених (неофита) у животу парохије ради њиховог уцрквењења.

У условима када се мисионарска делатност остварује међу народом са давним, макар и ослабљеним православним традицијама, неопходно је користити све делове културе који имају православни садржај.

Православна мисија је средство за буђење вере у душама хришћана који само формално или неосмишљено доживљавају сопствени духовни живот и своје место у литургијској заједници. У том процесу посебну улогу игра Тајна Евхаристије, у којем се људи, добијајући духовну храну, тајанствено укључују у живот у Христу.

Остварење у животу изложених мисионарских циљева и задатака могуће је само када сваки члан Цркве Христове постане свестан своје личне мисионарске одговорности.

Мисионарска одговорност епископа претпоставља:

1. Организацију и подршку мисионарске делатности, на територији поверене епархије на основу општецрквених докумената, одређених упутстава, циљева и задатака мисије.

2. Бригу о мисионарским кадровима, повишавање мисионарске квалификације свештено- и црквенослужитеља.

3. Стварање координационог центра за развој мисионарских препорука и приручника за мисионарску делатност на бази епархијалне управе ради уопштавања епархијалног мисионарског искуства са узимањем у обзир локалних културних и етно-конфесионалних особености.

4. Обезбеђивање финансијске подршке епархијалним мисионарима у спровођењу мисионарске делатности (на пример, путем формирања специјализованог епархијалног мисионарског фонда или других епархијалних финансијских институција са мисионарским циљевима и задацима).

Мисионарска одговорност свештеника на које су епархијални архијереји поставили одговарајуће обавезе у оквирима парохија, претпоставља:

1. Организацију мисионарске делатности са узимањем у обзир социјалног статуса мирјана који се налазе на територији пастирске одговорности конкретне парохије[3].

2. Привлачење активних парохијана на мисионарско служење.

3. Оријентисање недељних школа на мисионарску делатност.

4. Васпитавање мисионарског духа у парохијском активу путем личног примера.

5. Увођење праксе мисионарских задатака на парохији и обезбеђивање њиховог одговорног испуњавања.

Мисионарска одговорност хришћанина у свету претпоставља:

1. Знање основа православног вероучења и активно учешће у животу парохије.

2. Сведочење о истини Православља целим својим животом, по речи светог апостола Петра: „Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Петр. 3:15).

3. Уношење, уз постојање духовног руковођења од стране духовника, личног доприноса у дело мисиоанрског сведочења у складу са образовањем, способностима и професионалним навикама.

2.2. Форме и методе савремене мисионарске делатности

У наше време се може издвојити пет основних форми мисионарске делатности:

1. Васпитна мисија (уцрквењење).

Васпитна мисија представља мисионарски рад са људима који траже Бога, са људима који се припремају за Свето Крштење, као и са онима који су већ крштени али нису добили потребно знање основа хришћанске вере. Циљ ове мисије је укључивање предоглашених, оглашених и крштених људи у пуноћу црквеног живота, помоћ у формирању православног садржаја и стила њиховог живота.

Увођење човека у црквени живот почиње са сведочењем и „предоглашењем“ (свети Кирил Јерусалимски) и оглашењем.

Зато традиционално уцрквењење одраслих некрштених људи пролази низ етапа: сведочанство (предоглашење) – оглашење – Крштење – учење (тајноводство).[4]

Огроман значај у делу васпитне мисије имају и познате форме православног социјалног служења, јер се у делима милосрђа очигледно показује сила хришћанске љубави.

Васпитна мисија се гради на принципијелно важним богословским основама које треба дубоко да схвати и прими човек који је на почетку:

– признање Богонадахнутости Светог Писма (2 Тим. 3:16) и прихватање Свештог Предања у свој његовој пуноћи, као приоритета у животу православног хришћанина.

– улазак са убеђењем у Цркву као у Тело Христово, Чији део је сваки члан заједнице (1 Кор. 12:27), а једина Глава – Сам Господ Исус Христос.

– сведочанство о Цркви као о радости живота новог човека у Христу, обученог у Христау Тајни Крштења (Гал. 3:27) који је добио у окриљу Цркве благодатне дарове за развој своје личности у свој пуноћи.

– доживљавање Евхаристије као центра живота православног хришћанина и христоцентричности целокупне његове делатности.

– освешћивање смисла учешћа у богослужењу као саучествовања у Тајни Спассења.

Васпитна мисија претпоставља појачавање мисионарске усмерености парохијског живота путем:

– спровођења посебних мисинарских богослужења на којима се богослужење спаја са елементима катехизације које претпостављају употребу богослужбених форми, одобрених од Епископата, доступних за разумевање људи који су тек ушли у Цркву.

– јачање страна социокултурне средине које помажу уцрквењењу наших савременика.

– привлачење свих клирика и мирјана са иницијативом, катехизатора парохија на учешће у процесу уцрквењења нових чланова заједнице.

– стимулисање стварања специјализованих мисионарских центара за духовни развој деце и младих при великим парохијама и епархијским управама који би могли непосредно да учествују у мисионарско-просветном раду и организовати процес катехизације.

2. Апологетска мисија.

Апологетска мисија представља сведочанство истине Православља у поређењу са јеретичким, секташким, агностичким и другим неправославним учењима. Апологетска мисија је такође усмерена на супротстављање прозелитској делатности неправославних мисионарских организација и појединачних „евангелизатора“.[5]

За ефикасан рад апологетске мисије препоручује се стварање структуре на епархијалном нивоу који би изучавала карактер и методе прозелитизма религиозних организација које делују на територији конкретне епархије, показивала степен њихове духовне и, ако је могуће, друштвене опасности, а такође својевремено, отворено, стручно и објективно информисала друштво о томе.

За ефикасно супротстављање прозелитизму неопходно је:

– актуализовати апологетску и рехабилитациону делатност мисионарских установа.

– активирати просветну делатност сваке парохије ради спречавања појављивања секти и раскола.

3. Информациона мисија.

Информациона мисија представља православно сведочанство најширим слојевима становништва преко свих доступних средстава јавног информисања, као и преко стварања парохијских библиотека и издавања специјалне мисионарске литературе.

За ефикасан рад у средствима јавног информисањанеопходно је:

– активно освајати информационо пространство користећи сву разноликост најновијих информационих технологија (радио, телевизију, интернет и штампу).

– дати мисији у информационом пространству упозоравајући карактер што претпоставља брзо реаговање на догађаје који се одвијају у друштву, као и својевремену хришћанску оцену ради формирања општег мнења.

– својевремено објављивати чињенице истискивања православних програма из световних средстава јавног информисања и друге антиправославне информационе делатности.

– створити јединствену базу аналитичких и приручних материјала која би била доступна сваком православном мисионару.

У сфери издавања православне литературе неопходно је:

– издавање дела Светих Отаца са коментарима са циљем просвећивања савремених људи.

– заједничко издавање мисионарске литературе са циљем просвећивања, образовања и формирања комплетне представе о вери, православне духовности и Цркви.

– наставак издавања серије књига по питањима вере, молитве, хришћанског начина живота и црквеног односа према суштинским проблемима за хришћане који почињу свој пут вере.

4. Спољашња мисија.

Спољашња мисија представља православно сведочанство међу народима који немају истинске хришћанске основе у сопственој националној култури и традицији. Спољашња мисија се остварује у различитим етно-културним и етно-конфесионалним условима. Она увек има значајну улогу у животу Васељенске Православне Цркве – захваљујући овој врсти мисији јављале су се нове Помесне Цркве.

У спољашњу мисију се може такође рачунати и мисионарска делатност међу емигрантима. Мисионар треба да обрати пажњу на следеће:

– емигранти који имају свој религиозни поглед на свет могу да утичу на православне који још нису до краја утврђени у Христовој вери и од тих саблазани их је неопходно заштити.

– важно је усмерити мисионарске напоре на проучавање културних традиција и погледа на свет сваке конкретне етничке групе да би се православно просвећивање остварило на основу принципа црквене рецепције свих позитивних компоненти националних култура. Ради овога је неопходно организовати специјалне духовно-просветне центре који би у својим мисионарским програмима узимали у обзир етнокултурне и етнорелигиозне особености емиграната.

– емигранти при доласку на нове територије са собом доносе и своју културу. То може довести и до социјалних сукоба, сукоба и у духовној сфери што проузрокује неопходност спровођења посебног мисионарског рада. Карактер овог рада може се описати као „Мисија дијалога“.

У условима постојећих етноконфесионалних конфликата „мисија дијалога“ постаје најважнија духовна обавеза православних хришћана који су дужни да избегавају свако учествовање у екстремистичким деловањима.

У овом контекту „мисију дијалога“ треба разматрати као неопходни начин деловања хришћана са циљем трагања за ненасилним путевима решавања сукоба у духу љубави према ближњем. Зато се „мисија дијалога“ заснива на мисионарској отворености, срдачности, социјалном одазивању. За њу је важно лично сведочанство о вери сваког хришћанина у свакодневном животу.

5. Мисија помирења

У савременом свету у коме постоје глобализациони процеси, социјално раслојавање, активне масовне миграције људи које су праћене насиљем, знацима терористичког екстремизма и етноконфесионалне напетости, сведочење и објављивање могућности помирења између људи различитих нација, узраста и социјалних група треба да буде један од кључних садржаја православне мисије.

Мисија помирења треба да помогне људима да постану свесни могућности и неопходности стварања мира на различитим нивоима личног, породичног и друштвеног живота, у сагласности са апостолским позивом: „Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа“ (Јевр. 12:14).

Православни хришћани су по својој вери, обичајима и традицији трпељиви у животним и друштвеним сферама према другим културама и религиозним убеђењима. Заповест Господа Исуса Христа позива да се љуби ближњи. Ближњи за нас је сваки човек, независно од вере, националности, пола и друштвеног порекла. Такав однос према ближњем, друштву и целом свету представља дело Божанске благодати сагласно анђелској песми: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2:14).

Мисија помирења развија се као „дијалог живота“ када хришћани живе и опште у свакодневној и друштвеној сфери са људима других вероисповедања и идеологија. Тако људи познају један другог, уважавају један другог, уче се један од другог, зато што, по речима светог Јована Златоустог „немамо ништа заједничко само са ђаволом, а са свим људима имамо много тога заједничког“.

Мисија помирења у себе укључује „дијалог друштвене делатности“ посредством које се људи различитих вероисповедања труде заједно ради достизања грађанског мира, спречавања конфликата и екстремистичких претњи. Делујући заједно ради позитивних традиционалних, духовно-моралних вредности и праведнијих закона, штитећи свештени дар живота и супротстављајући се опасностима глобализације, може се достићи мир између сукобљених народа, националности и култура, социјалних група и земаља.

Један од важних аспеката мисије помирења јесте и „мисија помирења у сећању“ када се помирење догађа у социјално-политичкој свести људи, укидају се конфликти, поделе и отуђеност изазвани грађанским ратовима и оштром поларизацијом друштва у погледу на свет. У свету који се разара политичким, социјалним и религиозним конфликтима мисионари треба да буду свесни да је служење помирења и мира дано нама: „Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом, не урачунавши им гријехе њихове, и метнувши у нас ријеч помирења“ (2 Кор. 5:19).

Сви видови мисионарског служења заснивају се на принципу Божије љубави. Зато, неизоставно остајући верни Православљу, ми смо у обавези да као људе уважавамо представнике других религиозних убеђења. Истовремено наше мирно сапостојање са људима других вероисповедања не треба да се разуме као могућност мешања различитих религиозних традиција.

2.3. Образац савременог мисионара и његове особине

Сви чланови Цркве као Тела Христовог, призвани су да буду мисионари у најширем смислу речи и да носе општецрквено апостолско служење. Зато је сваки православни хришћанин у обавези да постане свестан одговорности сведочења која је постављена на њега.

Мисионар у конкретном смислу јесте проповедник који има специјално мисионарско образовање, који јавља реч Божију људима који нису слушали православно сведочење.

Мисионарски позив изражен апостолом Павлом: „Јер ако проповиједам јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповиједам јеванђеље“ (1 Кор. 9:16) – изражава унутрашњу потребу мисионара да подели радост спасења коју је стекао у Христу.

У историјској пракси развоја мисије Руске Православне Цркве формирале су се одређене организационе форме мисионарског служења свештенства и мирјана које је у садашње време могуће признати сврсисходним:

синодални мисионар – свештено- или црквенослужитељ који носи мисионарско служење по одлуци Светог Синода (у лицу Мисионарског одељења) по позиву Епископа у епархијама које не могу имати (или издрћавати) сопствене стручне мисионарске кадрове. Мисионарска делатност синодалних мисионара остварује се на основу програма које је развило Мисионарско одељење Московске Патријаршије и у сагласности са епархијалним архијерејима. Финансијску подршку синодалног мисионара за време мисионарског служења остварује Православни мисионарски фонд Руске Православне Цркве.

епархијални мисионар – свештено- или црквенослужитељ који носи мисионарско служење у канонским границама конкретне епархије по благослову управљајућег архијереја. Финансијску подршку епархијалног мисионара за време мисионарског служења остварује епархијални мисионарски фонд или друга епархијска установа опуномоћена од епархијалног архијереја.

Просветна делатност међу различитим слојевима становништва претпоставља непрестано обнављање форми мисионарског служења и истиче велике захтеве према мисионарима.

Савремени мисионари у својој делатности, као никада раније, морају да траже нестандардна решења. За њих је посебно важно да буду у стању да донесу искуство апостолске и светоотачке традиције на језику који разумеју наши савременици. У савременом друштву где је скоро заборављена заповест о љубави према ближњем и царује свуда раширена равнодушност, између осталог и према религиозним питањима, мисионар треба да уме да покрене раднодушног човека, побуди га да се обрати Јеванђељу и оваплоти хришћанске вредности у свакодневном животу.

Мисионар као проводник православне традиције, призван је да преда сво богатство богословског наслеђа Православне Цркве као и своје лично искуство следовања за Христом. Притом он треба да следи многовековне традиције православног духовништва: „Духовно руководство – не представља манипулацију људском свешћу, то је власт љубави, а не духовно насиље“ (Свјатејши патријарх московски и све Русије Алексеј II).

Историјско искуство православне мисије од апостолских време нам показује особине које су неопходне мисионару: молитвеност, смирење, несебичност, непоколебљивост, ревност за Бога, срдачност. Проповед апостолских прејемника је у обавези да одговара „здравом учењу“ (Тит. 2:1), које има ауторитет „правила вере“ (2 Тим. 3:10-14).

Православни мисионари често испуњавају своје служење у условима изузетне тежине. Зато је једна од најважнијих особина која се од мисионара тражи – трепљење са смиреном преданошћу Богу и спремношћу да се савладавају тешкоће овог света.

3. Пракса мисионарског служења

3.1. Мисионарски задаци

Мисионарски задаци су део друштвеног служења хришћанина; они укључују мирјане у мисионарску делатност парохије да би свако од њих осетио своје припадање мисији.

Главни задатак мисионарских задатака представља актуализацију живог мисионарског искуства Цркве.

Мисионарски задаци могу бити реализовани преко:

– учешћа мирјана у богослужењу (послушања за певницом и у олтару, организацијом великих празника, литија и других црквених свечаности), као и успостављање сталних храмовних дужности мирјана заједно са свештенослужитељима за општење са нецрквеним људима.

– привлачење мирјана за учешће у друштвеном служењу.

– широку организацију мисионарских парохијских кружока

– учешће мирјана у црквеним конференцијама, полемикама, интернет форумима, у телевизијским и радио емисијама, добротворним акцијама и другим формама друштвене активности.

У посебне мисионарске задатке се могу убројити: укључивање мирјана у мисионарске експедиције, рад у катехизацији (у предоглашењу и оглашењу) и другим видовима делатности Цркве за подучавање основама вере.

3.2. Припрема мисионарског кадра

Целокупно служење Цркве има апостолски мисионарски карактер. Одатле потиче и неопходност да се разради мисионарски приступ у састављању научних програма и научног процеса основног, средњег и високог духовног образовања.

Савремени мисионарење захтева нове методе и посебну припрему проповедника који треба да се труде у условима метропола али и насеља удаљених од великих градова. Зато припрема мисионара треба да одговара задацима који се на њих полажу.

При припреми мисионара (посебно у специјализованим мисионарским научно-духовним институцијама) велики значај има познавање историје мисије, принципа и метода савремене мисионарске делатности, социјалног рада, етнографије, социјалне психологије, конфликтологије, итд. Посебан значај има практично искуство остварења мисије које може бити стечено посредством учешћа студената семинарије или академије у мисионарским експедицијама, мисионарским становима и парохијама. Ради овога неопходно је укључивање у основни научни план духовних школа програма „Мисионарске праксе“.[6]

Приграм духовног образовања мора да укључи у пуној мери потребе мисионарске делатности Руске Православне Цркве.

3.3. Мисионарски станови[7]

Од апостолских времена постојале су заједнице које су испуњавале функцију мисионарских станова, бавећи се пре свега мисијом. Таква заједница је, на пример, била антиохијска заједница уз чију подршку је своју прву мисионарску експедицију започео свети апостол Павле. Ова заједница се може сматрати првим мисионарским станом.

Мисионарски стан представља регионални центар православне мисије, у чију функцију улазе:

– координација, методолошко обеубеђивање и предавање искуства мисије остварене на одређеној територији.

– организација рада на стварању мисионарских превода на националним језицима народа који живе у конкретном региону Светог Писма и богослужбених текстова.

– веза са мисионарским парохијама.

– обезбеђивање делатности мисионарских парохија специјализованом литературом и другим методолошким материјалима.

– обезбеђивање, када је могуће, хуманитарне помоћу са циљем остваривања хуманитарне мисије.

Мисионарски станови се налазе у канонској потчињености епархијалном архијереју и користе услуге како епархијалних, тако и (по позиву епархијалног Архијереја) синодалних мисионара.

Накупљено искуство рада мисионарских станова у садашње време сведочи о њиховој реалној ефикасности. Непрестано пребивање мисионара под епархијалним архијерејом дозвољава да се планирају дугорочни програми.

Посебна пажња у раду мисионарских станова удељује се програмима просвећивања у тешкодоступним регионима.

Као један од метода делатности у оквирима мисионарских станова може се сматрати мисија у транспорту. За њено успешно остварење захтева се:

– бесплатно дељење мисионарске литературе у оквиру ауто-, авио-, воденог и железничког транспорта (на даљим линијама).

– изградња капела и храмова на станицама, аеродромима, на речним и морским пристаништима

– привлачење за проповед Благе вести посебно припремљених мирјана

– остварење мисионарске катехизаторске делатности међу персоналом у систему транспорта.

Могућности транспорта треба користити и за решење другог мисионарског задатка. Мисија Цркве треба да се распространи не само у метрополама, већ и у тешко доступним регионима. Да би носила Благовест „све до краја земље“ (Дела ап. 1:8) мисији је потребна мобилност. Неопходно је користити све савремене видове транспорта што је посебно важно за удаљене регионе (храмове-аутомобиле, храмове-бродове, храмове-вагоне, храмове-шаторе, итд).

3.4. Мисија међу младима

Мисионарски рад претпоставља постојање мисионарске свести у парохијама које имају добре услове за остварење стваралачких устремљења и потреба православне омладине, што претпоставља не само узајамно општење само у храму, већ и у време ван служења. За ово могу да се користе дечији кампови, путовања, поклоничка путовања, групе за помоћ немоћним члановима парохија и многи други облици делатности. Свјатејши Патријарх московски и све Русије Алексеј II је посебно нагласио: „Манифестације ове врсте побуђују младе да погледају на Цркву другим очима, виде у њој не строгог судију већ брижну мајку. Истовремено, захваљујући таквој делатности, јачају се везе са световним структурама које су одговорне за васпитање покољења које стасава. Друштво се на делу убеђује у позитиван друштвени значај Цркве“.

За спровођење мисије међу младима неопходно је имати у виду следеће основне смерове делатности:

– укључивање у литургијски живот и уцрквењење младих људи који су недавно дошли у Цркву.

– просветну делатност која је усмерена на формирање правилне представе о хијерархији хришћанских вредности, стварање ради тога циља савремене научно-богословске методолошке базе.

– привлачење младих хришћанском служењу (физичка помоћ у манастирима и храмовима, рад у дечијим камповима, помоћ ратним ветеранима, неможним људима, преписка са затвореницима, итд.).

– стварање отворене хришћанске социокултурне средине за младе.

– организација специјализоване помоћи младим људима који су у тешкој животној ситуацији или имају различите врсте зависности (на пример, телефонска служба за саветовавање, индивидуални лични разговори, интернет-форуми са могућношћу постављања питања катехизатору или свештенику, консултације православног психолога, програми за рехабилитацију људи који су страдају од алкохолне и наркотичке зависности, као и бивших чланова деструктивних секти).

– осмишљено коришћење савремених облика стваралаштва у мисионарској делатности међу младима: музике, литературе, уметности, сликарства, итд.

При избору најефикаснијих средстава рада са младима треба узети у обзир њихову друштвену усмереност, степен религиозне информисаности и способност да се прими православно учење које се предаје. Неопходна је стваралачка примерна најразлличитијих метода духовног просвећивања. Данас постоји следеће типологизација младих.

1. Уцрквењена омладина, која се разликује по степену друштвене активности и по нивоу освешћења свог места у Цркви. За ову групу је неопходно примењивати различите форме учешћа у црквеном и друштвеном служењу, уклањати баријеру у црквеној свести (дистанцу између клира и мирјана, бојазан иницијативе и одговорности) које стварају препреку за тако учествовање. Неопходно је помоћи појави и реализацији иницијативе младих, побуђивати црквену омладину за показивање личне активности.

2. Неофити, који су недавно пришли православној вери, још увек мало упознати са основама Православља и који често прецењују своју компетентност у различитим питањима црквеног живота. Одговарајући метод рада у овој средини је катехизација заснована на традицијама црквеног просвећивања, као и укључивање у практичну делатност заједнице под руководством уцрквењених људи.

3. Неуцрквењена омладина која се у целини позитивно односи према Православљу. Најсврсисходније у раду са овом групом младих је привлачење младих људи на различите форме стваралачке активности које не противрече православној духовности.

4. Млади који су изабрали друге хришћанске конфесије или друге традиционалне религије, али су сачували уважавање према Православљу и не одричу могућност дијалога са православнима. Најефикаснији метод узајамног деловања са представницима ове групе представља разрађивање и остварење образовних и културних програма који имају просветну димензију (на пример, семинари по питањима екологије или супротстављања наркоманији, итд.)

5. Неуцрквењена омладина која има равнодушан однос према Православљу или према религиозном животу уопште. Ово је најмногобројнија и зато, најважнија група неуцрквењене омладине. У зависности колико ће ефикасан рад Цркве бити управо на овом групом може се судити о резултатима мисије међу младима. За успешан рад са овом групом. За успешан рад са овом групом неопходно је, пре свега, рушење погрешних стереотипа о Цркви и духовном животу, као и формирање нових представа које стварају мотивацију за позитиван духовни развој. Темељни принципи у општењу са таквом омладином је искреност, отвореност и трпљење: ненаметање спољашњих форми Православља, већ припремање тла за свесно уцрквењење. Форме рада са овом групом могу бити различите; оне треба да буду нормалне за савремену омладину, али при том – испуњене хришћанским садржајем.

6. Омладина, негативно расположена према Цркви. У раду са оваквим људима, пре свега и најбоље је водити дијалог у духу љубави и наде на помоћ Божију, јер Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4).

3.5. Мисионарска парохија

Начин делања и сам облике савремене црквене парохије треба максимално да буде прилагођен мисионарским потребама, полазећи из интереса мисије Цркве.

Парохија која је потврдила своју способност (по нивоу припремљености и практичним резултатима) да се бави мисионарском делатношћу стално и са плодовима, задобија статус мисионарске парохије.

Главне особености мисионарске парохије су:

1. Њен главни циљ је – остварење мисионарске делатности на територији њене пастирске одговорности.

2. Пожељно је да свештенство те парохије познаје богословље мисије и стекне практично искуство мисионарења.

3. Корисно би било да мисионари имају или да стекну високо образовање.

4. Парохијски актив конкретне парохије би требало да се састоји из парохијана који активно учествују у мисионарској делатности, познају проблеме и потребе савремене мисије.

5. Парохија је у обавези да се бави социјалним служењем.

6. У мисионарској парохији неопходно је формирати институт мисионарских катехизатора. Мисионарско служење мирјана неопходно је искоординисати по различитим аспектима рада у сагласности са образовањем и професионалним навикама конкретног мисионара.

7. У парохији богослужења пре свега треба да имају мисионарску усмереност.

8. Пожељно је да мисионарска парохија са благословом епархијалног Архијереја стално подржава контакт у методолошкој области са Мисионарским одељењем Московске патријаршије.

3.6. Мисионарско служење хришћана у свету

У циљу распрострањивања мисија у свим областима друштва неопходно је:

– привлачити мирјане активном црквеном раду посредстом испуњавања конкретних мисионарских задатака.

– помагати у попуњавању школских и јавних библиотека црквеним књигама мисионарског садржаја, користити мрежу библиотеку за стварање мисионарских просветних центара у њима и спровођења тематских изложби, посвећених важним догађајима црквеног живота.

– оријентисати мирјане на посебни вид мисионарске делатности усмерене на црквено присуство на интернету.

– подстицати општење мирјана у време ван богослужењa, посебно преко одржавања скупова и заједничких трпеза након вршења богослужења пре свега ради разматрања питања духовног и црквеног живота.

– налазити тачке додира са различитим узрасним слојевима становништва помоћу организације манифестације које су доступне за све: клубова, летњих кампова, путовања.

– водити просветитељски рад са групама социјалног ризика (људи зависних од наркотика, ХИВ инфицираних, бескућника и др.).

– остварити мисионарску, катехизаторску, богословску припрему световних предавача, лекара, психолога, правника, економиста, војних лица, уметника и научника ради ширења поља мисионарског служења.

Од древних времена посебно важна улога је улога жене у православном свеочанству(Рим. 16, 1-15; Флп. 4, 2-3; Кол. 4, 15; 1 Кор. 11, 5; 1 Тим. 5, 16). Црква призива жену на испуњење задатака у вези са духовним просвећивањем људи. Данас се проповед Јеванђеља остварује у условима „пост-хришћанске“ цивилизације која је одбацила бригу Цркве, негативно се односи према хришћанским вредностима, изопачено их схвата. Неопходно је да се хришћанско сведочанство кћери Цркве настави, шири, јача и буде доступно за све људе који искрено траже Бога. То служење може бити и индивидуално, и формирано као православно мисионарско сестринство.

Мисионарско служење жена има низ специфичних особености које потичу из посебне улоге жене у породици и друђтву. У вези са тим као на најперспективније смерове мисионарског рада жена може се указати на:

1. Стварање специјализованих добротворних институција по примеру Марто-Маријинске обитељи коју је основала преподобномученица Јелисавета.

2. Служење у болницама (посебно у породиличитима и гинеколошким одељењима) ради доношења проповеди речи Божије и утехе оних који страдају.

3. Васпитно-просветно служење у вртићима и интернатима.

4. Служење у затворима за жене са циљем учења затвореница основама вероучења.

3.7. Мисионарско богослужење

Свјатејши Патријарх московски и све Русије Алексеј II је на излагању на епархијалном сабрању свештенства московске епархије 2004. године приметио: „говорећи о примању богослужбене или пастирске традиције не треба заборављати да следовање Предању не представља механичко копирање спољашњих форми, већ живо осмишљавање и стваралачко претварање у живот пренетог искуства… Практични закључак из реченог може бити само један: не треба да постоји ни самовоља, ни самообмана. У свему треба да постоји разумна дисциплина и добро уређена слобода“.

Богослужење Цркве по својој природи увек носи мисионарски карактер, запечаћен у светим службама које чува Црква. Литургијске молитве за оглашенесведочи о томе да Црква простире своју љубав и на оне који још увек живе ван пуноће општења са Богом и Црквом. А богослужбена проповед која носи егзегетски карактер, представља посебну форму остварења вероучитељне бриге Цркве о својој пастви.

Сваком члану хришћанске заједнице потребно је истинско учешће у литургијском животу. Напрегнути духовни живот у себе ускључује непрестано самоиспитивање, следовање Христовим заповестима, истинско покајање, уздржање, стремљење ка свесном јединству духа, вере и дела.

У Одлуци Архијерејског Сабора 1994. године: „О Православној мисији у савременом свету“ записано је: „Сабор сматра изузетно важним дубоко изучавање питања обнове мисионарског деловања православног богослужења“ и види „крајњу неопходност развоја практичних црквених напора“ у том смеру да учини доступнијим разумевању људи смисао служби и богослужбених текстова.

Ради олакшања уласка и пребивања неуцрквењеног човека у Цркви сврсисходно је да се парохијама, са благословом епископата, остави право спровођења посебних мисионарских богослужењау које би били унесени елементи катехизације:

1. Богослужење без нарушавања његове целости и молитвеног расположења верујућих у неопходним случајевима бива праћено богословским коментарима или посредством распрострањивања брошура са објашњењем смисла богослужења и молитава. Таква катехизација је такође неопходна при служењу сваке Тајне и обреда.

2. За време служења Божије Литургије, проповед може да се изговара непосредно након читања Јеванђеља и треба да носи, пре свега, егзегетски карактер. Ако је неопходно, Свето Писмо може да буде читано на националном језику народа који се просвећује или на руском језику са богословским коментарима.

3. За вршење мисионарских богослужења у насељеним местима која немају храм, допустиво је коришћење у виду олтара сваког прилагођеног простора, чак и шатора. На месту вршења таквог богослужења корисно је подићи поклонички крст пред којим би верни могли да се моле.

4. Главни задатак служења мисионарских богослужења представља приближавање литургијске културе Православље разумевању наших савременика. У зависности од степена уцрквењености чланова парохијске заједнице пожељно је да се остваре програми литургијске обуке како одраслих, тако и деце.

3.8. Перспективни смерови мисионарског служења

Међу најперспективнијим смеровима савременог мисионарског служења Цркве треба издвојити:

– сакупљање накупљеног искуства мисионарске делатности са циљем његове анализе и даље примене.

– ширење позитивног искуства мисионарске делатности накупљене у различитим епархијама (коришћење речног превоза, возова, аутобуса, стварање група за путовања, рад са педагозима, библиотекама, одржавање литија).

– јачање мисионарске усмерености у научно-васпитном процесу духовних школа: усавршавање предавања мисиологије и грана повезаних са њом, учешће васпитаника у мисионарско-катехизаторској пракси.

– подршка на општецрквеном нивоу мисионара које носе своје служење у удаљеним епархијама.

– стварање посебне мисионарске духовне и културне атмосфере у свакој парохији захваљујући којој би било могуће супротстављање негативним утицајима из спољашњег света.

– подстицање дружења људи ван богослужења, пре свега, кроз окупљања и заједничке трпезе парохијана након завршетка богослужења са циљем општења и разматрања насушних питања.

– развој мисије унутар парохије од стране свештеника.

– привлачење мирјана активној црквеној делатности посредством испуњавања одређених мисионарских задатака и учешћа у социјалном служењу.

– широка примена различитих језика у мисионарској проповеди: од узвишеног храмовног литургијског слога до речи која је разумљива деци, младима, војницима, државним службеницима, научницима и уметницима – по речи апостола Павла: „свима сам био све, да како год неке спасем“ (1 Кор. 9:22).

– обнова праксе оглашености одраслих људи пред Крштење, привлачење на држање процеса оглашености активних и припремљених чланова заједница.

– вршење богослужења и издавање православне литературе на локалним језицима, стварање преводилачких историјско-архивских комисија у епархијама при црквено-богословским центрима и духовним школама, пажљива богословска оцена литературе која долази у парохију.

– рад са групама социјалног ризика.

– стварање околности у свакој парохији које би помогле институцији породице и доживљају породичног живота као црквеног служења.

– развој свих прихватљивих (које не противрече православном моралу и не крше светским законима) форми антисекташке делатности и разраду усмерених мисионарских програма за неутрализацију прозелитизма и религиозног екстремизма.

– стварање посебних центара за социјалну, психолошку и духовну рехабилитацију бивших припадника секташких организација (деструктивних култова).

Закључак

У савременим историјско-културним и социјално-политичким реалностима XXI века мисионари носе Благу вест људима који још увек нису свесни потребе за Црквом. Ти људи су изузетно различити по свом животном искуству, узрасту, образовању, интересима, професијама. У међусобним односима са људима мисионар мора да памти да он није пропагандиста и агитатор, већ сарадник Духа Светога, благовесник Речи Божије (1 Кор.3:9).

Захваљујући Богу за благодатну могућност да оствари мисионарско дело у савременим условима, православни мисионар у свом срцу увек мора да носи апостолске речи: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1 Кор. 13:2).


НАПОМЕНЕ:

  1. У овом документу за означавање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве примењују се, као једнаки, термини „Васељенска Православна Црква“, „Православна Црква“, „Црква“. Ови термини се користе у Концепцији ради означавања Руске Православне Цркве са применом на територији њене пастирске одговорности.
  2. Рецепција (од латинске речи receptio – прихватање) представља примање и преображај једних процеса у друге са циљем њиховог усаглашавањем са нечим. Црквена рецепција културе представља усаглашавање средстава и метода мисионарења са специфичношћу различитих култура, традиција и обичаја. Православље гледа на културу као на „социјалну природу“ човека. Постоји мисионарски стратешки задатак преосмишљавања, преображења културе народа за њено уцрквењење, стварање национално-црквене културе и социокултурне средине у целом друштву: „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар.“ (1 Кор. 9:20-23).
  3. Мисионарска делатност мора да узме у обзир да су услови и облици мисије различити у селу, граду, војсци, културним и научним институцијама, храмовима који су при научним установама, у затворима, итд.
  4. Посебно је неопходно нагласити канонску недопустивост у уобичајеним случајевима Крштења одраслих људи и младих без претходне праве катехизације (Крштење без оглашења забрањује се 78-им правилом Шестог Васељенског Сабора и 46-им правилом Лаодикијског Сабора). Наравно, нико не треба да ставља на људе „бремена тешка за ношење“ (Лк. 11:46), али тешко да је корисно крстити „на први захтев“ човека који не жели више да се потруди ради Бога и свесног, одговорног ступања у Цркву.
  5. Под прозелитизмом се подразумева сваки директни или индиректни покушај деловања на религиозност човека другог вероисповедања са циљем привлачења на одступање од вере кроз неки „мамац“, путем обмане или скривања истине, коришћења неискуства и незнања личности, потребе, итд. Прозелитизам се разликује од мисионарења нарушавањем духовно-моралних закона и норми, између осталог, и слободе људске воље.
  6. Мисионарску праксу за време летњих одмора ученици могу да спроводе на парохијама и у манастирима са богатим мисионарским искуством, као и на парохијама из којих су и послати на школовање. Сем тога, за ученике духовних школа треба размотрити и могућност да носе практично мисионарско послушање, пре свега у научним институцијама, болницама, интернатима за децу, старе и инвалиде. Ако у епархији постоји епархијални мисионар онда праксу треба обавити под његовим руководством.
  7. У историји мисије Руске Православне Цркве важну улогу је имало искуство стварања мисионарских станова на Алтају од стране преподобног Макарија Глухарева. Историјски мисионарски станови на територији Руске империје који су се организовали „са циљем правилног постављања дела мисије“ од друге четвртине XIX века састојали су се, као по правилу, или из комплекса компактно распоређених зграда са местом за богослужење, или из неколико села са црквама, капелама и школама. На њих се постављао широки комплекс мисионарских задатака – проповед, културно-просветна делатност и добротворни рад.