U proleće 1919. godine u Štutgartu je na inicijativu Emila Molta, direktora fabrike cigareta „Valdorf-Astorija“ utemeljen okultni pedagoški sistem koji se danas naziva valdorfskim.[1] Tada je Emil Molt predložio poznatom okultisti Rudolfu Štajneru, osnivaču okultnog učenja pod nazivom antropozofija da se prihvati rukovođenja i organizacije ovog novog pedagoškog sistema. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali nažalost, sa smrću Rudolfa Štajnera u proleće 1925. godine priča o valdorfskoj pedagogiji nije završena.
Danas ćemo skrenuti pažnju čitalaca na problem vaspitavanja dece po valdorfskom sistemu, jer se devedesetih godina HH veka ovaj sistem vaspitanja pojavio u Rusiji. Danas u Rusiji postoji čitava mreža valdorfskih škola,[2] koje rade u Moskvi, Sankt-Peterburgu, Voronježu, Samari, Irkutsku, Krasnojarsku, Jekaterinburgu, Nahotki, Rostovu na Donu, Ufi, Smolensku, Jaroslavlju itd. U nekim gradovima, na primer, u Moskvi i Sankt-Peterburgu, radi i po nekoliko ovakvih škola. Međutim, osim otvaranja privatnih valdorfskih škola i dečjih vrtića u Rusiji valdorfska pedagogija pretenduje na to da bude priznata na državnom nivou i ima pokušaja da se ona uvede u državne škole.[3] Mislimo da je odavno vreme da se zapitamo: koji su ciljevi valdorfske pedagogije i kakav pogled na svet ona formira? Pokušaćemo da razmotrimo ova pitanja.
Kakav pogled na svet je utkan u osnovu valdorfske pedagogije? Kao što je pisao Rudolf Štajner,
„…valdorfska pedagogija je u svojoj duhovno-naučnoj osnovi usmerena na antropozofsku spoznaju čoveka“;[4] „Ukoliko želite da se upoznate s glavnim orijentirom u ovoj oblasti (vaspitanja, – V. P.) treba da uzmete u ruke knjižicu „Vaspitanje deteta s tačke gledišta duhovne nauke (antropozofije, – V. P.)““;[5] „…pre svega je neophodno da se pedagogija budućnosti temelji na antropologiji stvorenoj na bazi antropozofije“;[6] „u današnjoj pedagogiji se mnogo govori o tome da treba razvijati individualnost, da na osnovu prirode treba videti koje sposobnosti treba da se razvijaju. To su samo fraze – jer ove stvari za čoveka imaju smisla samo ako se o njima govori polazeći od duhovne nauke (antropozofije, – V. P.)…“;[7]
„u suštini, samo duhovna nauka posvećivanja (antropozofija. – V. P.) može dovesti do poimanja socijalnih problema današnjice, …bez duhovne nauke neće biti formiranja budućnosti; to je istina“.[8]
Dakle, osnovu valdorfske pedagogije čini antropozofija, koja se koreni u okultnim otkrovenjima Rudolfa Štajnera, koja je dobio iz takozvanih hronika akaše,[9] odnosno izvesnog energetskog polja, koje po tvrdnjama niza okultista,[10] prožima zemlju i čuva sećanje na sve ono što se na njoj dešava. Pošto je Rudolf Štajner, ako se izražavamo jezikom okultizma, bio kontaktor,[11] i antropozofija, dakle i valdorfska pedagogija, zasnivaju se na njegovim „otkrovenjima“ dobijenim iz „duhovnih svetova“.
Šta su antropozofi imali za cilj uvodeći u škole valdorfsku pedagogiju? Kako piše poznati antropozof Frans Karlgren cilj valdorfske pedagogije je „…formiranje čoveka“,[12] pritom on objašnjava:
„…zadatak učitelja je da ne dira sopstveno „Ja“ učenika, da pomogne da se njegovo telo i duša formiraju tako da individualnost (duh) u jednom trenutku može postati njegov potpuni gospodar“.[13]
Dakle, jedan od ciljeva valdorfske pedagogije predstavlja formiranje detetove duše koje se ne shvata kao formiranje izvesnih crta karaktera, već u mističkom smislu. To da je vaspitavanje dece po sistemu valdorfske pedagogije religiozno sledi iz reči Rudolfa Štajnera:
„Ništa ne može ostaviti tako težak utisak kao prožimanje pedagoško-didaktičkih pogleda na svet materijalističkim mišljenjem.“[14]
Ovo ne smeta valdorfskim pedagozima da tvrde da svojim učenicima omogućavaju da se upoznaju s najrazličitijim religioznim pravcima, pa čak i da izjave da se nastava obavlja „bez ikakve veze s konkretnom veroispovešću“.[15]
Međutim, iz iskustva opštenja s okultistima autoru je poznato da okultni pedagoški sistemi u smislu pogleda na svet ne zavise samo od tradicionalnih religija, uključujući i hrišćanstvo, već i od okultnog pogleda na svet osnivača konkretnog sistema. Autor se nada da će činjenica da je ova tvrdnja istinita i kad je u pitanju valdorfska pedagogija čitaocu postati očigledna. Imajući u vidu okolnost da se nastava u valdorfskim školama zasniva na antropozofiji, izjava o formiranju mišljenja učenika nezavisno od religije izgleda neuverljivo. Vaspitavanje dece po sistemu valdorfske pedagogije odlikuje se religioznim ciljevima, razume se, okultnim:
„Treba predavati sa svešću da zapravo svako dete treba spasiti, da svako dete treba dovesti do toga da u toku života pronađe u sebi Hristov impuls, da doživi novo rođenje“.[16]
Pritom shvatanje spasenja u antropozofiji nema ništa zajedničko sa hrišćanskim, jer je antropozofija apsolutno tuđa hrišćanstvu,[17] o čemu svedoči sama Pravoslavna Crkva.[18] Smatramo da čovek koji planira da upiše svoje dete u valdorfsku školu svakako treba da primi na znanje informacije o ljudima koji će raditi s njegovim detetom, odnosno o pedagozima valdorfskih škola.
Svi nastavnici koji predaju u valdorfskim školama moraju biti antropozofi:
„Ona (priprema nastavnika, – V. P.) može se promeniti samo ako nastavnik usvoji spoznaju prirode i čoveka koja potiče od duhovne nauke (antropozofije, – V. P.). Nastavnik treba da shvati vezu između čoveka i natčulnih svetova“;[19] „…jedan od elemenata koji treba da bude uveden u proces formiranja nastavnika glasi: treba upraviti pogled u čoveka pre rođenja; ne treba samo osetiti zagonetku smrti, već treba osetiti život u odnosu na zagonetku rođenja. A zatim treba da naučimo da uzdignemo antropologiju do antropozofije…“.[20]
Nastavnik koji radi u valdorfskoj školi ne samo da treba da bude upoznat s antropozofijom, on mora i da je praktikuje:
„…one (antropozofske ideje, – V. P.) ulaze u život, uvode se u vaspitanje i nastavu samo ako zaista obuzmu čovekovu dušu“;[21] „postalo je pravilo da nastavnici (valdorfskih škola, – V. P.) ne mogu da obavljaju svoje svakodnevne obaveze bez detaljnog proučavanja nauke o čoveku Rudolfa Štajnera i bez unutrašnjih napora koje zahteva antropozofski put razvoja, zapravo učeništvo“;[22] „ona (antropozofija, – V. P.) je potrebna nastavniku, ali ne da bi je neposredno izlagao u procesu nastave[23], već radi samovaspitanja“.[24]
Svaki nastavnik u sistemu valdorfskih škola treba da pohađa obuku na specijalizovanim kursevima:
„Danas budući valdorfski nastavnik pored svoje predmetne kvalifikacije treba obavezno da završi minimum jednogodišnji kurs valdorfske pedagogije“,[25]
gde po svemu sudeći, u njega treba da bude usađena upravo ona „obuzetost“ antropozofskim idejama o kojoj je pisao Štajner, jer po njegovim rečima „…duhovna nauka (antropozofija, – V. P.) u suštini treba sve da prožima…“.[26]
Ali bez obzira na to što se sistem valdorfske pedagogije bazira na antropozofiji i na tome da nastavnici u takvim školama praktikuju antropozofiju, sledbenici valdorfske pedagogije tvrde da nipošto ne usađuju učenicima antropozofski pogled na svet:
„Njegov (nastavnikov, – V. P.) zadatak nije da izvede učenike na neki određeni put, on treba samo da im da materijal koji im omogućava da zauzmu samostalni stav“.[27]
U ovome se oni ugledaju na Rudolfa Štajnera koji je u svom govoru održanom 7. septembra 1919. godine povodom otvaranja prve valdorfske škole rekao:
„Onome ko kaže da se valdorfska škola orijentiše na antropozofsku nauku o duhu i da će se u njoj vaspitavati samo ovaj pogled na svet – kažem na dan otvaranja škole – veoma greši.“[28]
Ali da li se može verovati ovim rečima?
Šta sami antropozofi podrazumevaju pod antropozofijom? Karlgren piše:
„Antropozofija ni u kom slučaju nije oblik religije i nije gotov sistem misli, već je to put ka spoznaji sveta i čoveka. Ako čovek ovim putem ide dosledno u dovoljnoj meri, vežbajući se u razvoju misaonog, voljnog i emocionalnog života, on se u takvom neposrednom iskustvu uverava u to da je naše fizičko postojanje prožeto natčulnim svetom“.[29]
Lukavstvo ili istinsko neshvatanje logičke nekorektnosti ove tvrdnje su očigledni. Uostalom, okultizam i logika su teško spojive stvari, isto kao i okultizam i nauka: bez obzira na to što sledbenici raznoraznih okultnih pravaca vole da razgovaraju o svojoj naučnosti, oni nemaju nikakve stvarne veze s naukom. O tome će biti reči nešto kasnije. Duhovno iskustvo je višeznačan pojam. Ono se formira i interpretira u okviru pogleda na svet kojeg se čovek pridržava. Na primer, ako čovek praktikuje izvesnu psihotehniku i ako zahvaljujući ovoj psihotehnici postiže određeni rezultat, to dokazuje samo to da se ovaj rezultat može postići pomoću date psihotehnike, ali još uvek ne dokazuje istinitost sistema u kojem je ovaj rezultat dobijen.[30] Ako čovek koji meditira vidi biće koje za sebe kaže da je anđeo, mahatma i sl. naivno poverenje ispoljava onaj ko veruje u ovu predstavu, jer i „sam satana se pretvara u anđela svetlosti, nije, dakle, ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju da su sluge pravednosti“ (2 Kor. 11: 14-15).
Upravo zbog toga apostol Jovan upozorava:
„Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga“ (1 Jn. 4: 1).
Pokušaj podele religije i „duhovne nauke“ nije nov. Rudolf Štajner nije autor ove zamke, a još manje ju je samo on iskoristio za kult sopstvene unikalnosti. Ovu ideju među svojim sledbenicima aktivno propagiraju, na primer, rerihovci i teozofi.[31] Njena suština je u sledećem: „Veliki Učitelji“ (odnosno, Buda, Krišna, Zaratustra, Hristos itd., koje okultisti obično nabrajaju odvajajući ih samo zarezom) objavljuju čisto duhovno znanje, a religija predstavlja izvrtanje ovog znanja kako bi se ugodilo vladajućim krugovima i gomili profana. Ovakav pristup omogućava okultizmu da od početka svaku religiju smatra manjkavom u poređenju sa sobom. Istina, ovaj stav nije dosledan u sopstvenim okvirima: šta sprečava same okultiste da izvrću otkrovenja sopstvenih učitelja? Po našem mišljenju ništa ih ne sprečava. Možda se upravo zbog toga među okultistima odvija neprekidna borba.[32] Ovde možemo podsetiti toga da, na primer, teozofi i rerihovci Rudolfa Štajnera smatraju đavoimanim.[33] Ilustrujući to kako antropozofi shvataju religiju navešćemo kako se o njoj izjašnjava Karlgren:
Valdorfska škola je naizgled lepa. Da li okultni i bogomrski koren može dati dobar plod? „Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane“ (Rim. 11: 16).
„Antropozofsku duhovnu nauku ljudi shvataju na različite načine, i nažalost, često pogrešno.[34] Pošto se u njoj prilikom razmatranja čoveka uzima u obzir njegova duhovnost, ljudi ponekad misle da se radi o religiji. Međutim, religija je zbog svog unutrašnjeg kvaliteta ono u šta ljudi veruju. Naučno istraživanje se ne oslanja na veru, već na sposobnost samostalnog razmišljanja. U tom smislu antropozofsku duhovnu nauku treba razmatrati kao mogućnost donošenja naučnih zaključaka na osnovu pojava za koje metodika nauke koja se gradi na pozitivizmu, ne može da nađe objašnjenje.“[35]
Ovde treba istaći da praktično svi okultisti hrišćanski pojam „vera“ tumače kao slepu uverenost u nešto, koja ni na koji način nije potvrđena. To je lažna predstava o hrišćanskoj veri. Vera za hrišćanina nije psihološko stanje, to je život u neprekidnom opštenju s Bogom. Čovek može da veruje, pa čak i da zna da Bog postoji, ali da Ga ne prihvata, na primer: „…i demoni veruju i drhte“ (Jak. 2: 19), ali teško da će nekome pasti na pamet da za demone kaže da su verujući. Ni sa duhovnošću stvari ne stoje tako jednostavno, jer se iza ove reči može kriti bilo šta. Za hrišćane se pod ovim pojmom pre svega podrazumeva tvrdnja o tome da čovek postoji u Bogu, o preobražaju hrišćanina božanskom blagodaću, što se između ostalog ispoljava u elementarnim oblicima moralne svesti kao što su stid, savest i odgovornost.[36] Predstava okultista o duhovnosti nema ništa zajedničko sa hrišćanskom, isto kao što ni Bog Svetog Pisma nema ništa zajedničko s otkrovenjima Rudolfa Štajnera.[37] Tvrdnja da je religija ono u šta ljudi veruju je takođe neodrživa. Ljudi mogu da veruju u svetlu komunističku budućnost, u nužnost klasne borbe i u leteće tanjire. Međutim, vera komuniste, ubice ili ufologe još uvek ne čini religioznim ljudima. Religija ima za cilj čovekovo sjedinjenje s Bogom,[38] upravo s Bogom, a ne s marsovcima ili kosmičkom hijerarhijom. Religija je, barem po hrišćanskom shvatanju, živi dodir s Bogom, i zato njeno svođenje na primitivno poštovanje skupa rituala i propisa predstavlja izuzetno veliko uprošćavanje i profanaciju.
I Rudolf Štajner i njegovi sledbenici mnogo špekulišu pojmom „nauka“. Međutim, antropozofija istovremeno odbacuje prirodne nauke. Na primer, Rudolf Štajner je pisao:
„Sve što su izmislili istraživači prirode, sve što danas predstavlja svima dostupno obrazovanje, mnogo popularnije nego što sami pretpostavljaju – u suštini je sujeverje, vera u prividni svet“;[39] „Slika sveta koju su stekli istraživači prirode jeste privid, to nije pravi svet“;[40] „…za budućnost je potrebno da u opštem obrazovanju ne vladaju prazni pojmovi preuzeti iz prirodnih nauka, …već …pojmovi, koji bi mogli da postanu osnova nečeg imaginativnog“.[41],[42]
Ali ako valdorfska pedagogija prirodne nauke – fiziku, hemiju, biologiju itd. smatra sujeverjem koje treba zameniti fantazijama samog Štajnera, postavlja se pitanje: kad roditelji dovode svoju decu u valdorfsku školu, da li dobijaju informacije o ovom gledištu antropozofa na prirodne nauke ili se one razumno prećutkuju?
U valdorfskoj pedagogiji čovekova misaona sposobnost nije na ceni. Rudolf Štajner je pisao:
„…vodeći, rukovodeći krugovi današnjice više ne mogu da se oslanjaju na mozak koji degradira. Treba da se podignu na nivo poimanja onoga čemu više nije potreban mozak, čemu je potrebno eterično telo. Jer mislima koje treba da budu shvaćene u antropozofski orijentisanoj duhovnoj nauci, nije potreban mozak (izdvojio je V. P.)“;[43] „…upravo zahvaljujući antropozofski orijentisanoj duhovnoj nauci predavaće se nešto drugo, upravo prihvatanje onoga što može biti uzeto iz duhovnog sveta zahvaljujući obnovljenom viđenju i što ne može biti shvaćeno razumom. To može biti shvaćeno samo pronicanjem u ono što se iz duhovnih svetova donosi zahvaljujući viđenju nauke posvećenja“.[44]
Kao što vidimo, razum ne uživa poštovanje antropozofa, oni su spremni da ga zamene „pronicanjem u duhovne svetove“. Želeli bismo da gore navedeno pitanje postavimo i antropozofima: da li roditelje koji daju svoju decu u valdorfske škole obaveštavaju o tome da nastavnicima-antropozofima „nije potreban mozak“ i da njihovu decu nameravaju da vaspitavaju oslanjajući se na znanja stečena zahvaljujući eteričnom telu? Jer, Rudolf Štajner je vrlo značajnim smatrao formiranje astralnog tela i ulogu znanja i eteričnom telu:
„Bez znanja o eteričnom telu koja se razvijaju od 7 do 14 godina i koja treba da se razvijaju na osnovu autoriteta, u čoveku će se razviti samo opšta pospanost u pogledu kulture. Neće imati snagu koja je potrebna za pravi organizam.
I bez razumnog uvođenja u obrazovanje ili nastavu u 14-15. godini sile ljubavi koja je povezana s astralnim telom, ljudi nikad neće moći da razviju svoje astralno telo, zato što nikad neće moći da formiraju svoje astralno telo u suštinski slobodan ud čoveka.“[45]
Nije slučajno što „nereligiozna“ valfdorska pedagogija pretpostavlja razvijanje astralnog i eteričnog tela u deci, jer se znanja o principima razvoja ovih tela nalaze u osnovi antropozofije:
„Moramo znati da je čovek do 7 godine, s obzirom na to da posebno razvija svoje fizičko telo, biće koje podražava; ovo treba da pretvorimo u osnovu vaspitanja. Moramo znati da od 7 do 14 godina čoveka treba vaspitavati na principima autoriteta, i ovu duho-spoznaju koju dobijamo ako znamo kako se eterično telo razvija od 7 do 14 godina, moramo pretočiti u princip vaspitavanja. Moramo znati kako se od 14. do 21. godine razvija astralno telo, i ovo znanje moramo učiniti impulsom organizacije vaspitanja.“[46]
Možemo pretpostaviti da roditeljima koji prvi put dođu u valdorfsku školu teško da će biti saopšteno to da se u njoj primenjuje sistem vaspitanja koji se bazira na razvoju eteričnog i astralnog tela kod deteta. Osim toga, antropozofi lažu tvrdeći da se njihovo „naučno znanje ne oslanja na veru, već na moć samostalnog razmišljanja“.[47]
Kakvo je to „samostalno razmišljanje“ u kojem mozak nije potreban? Sudeći po svemu, antropozofi umeju prilično stručno da maskiraju svoja istinska uverenja iza lepih tvrdnji prihvatljivih za svet van antropozofskog.
Činjenica da se u valdorfskim školama deci usađuju okultne vrednosti očigledna je i iz toga što propovednici valfdorske pedagogije priznaju zakone reinkarnacije. Karlgren piše:
„Povremeno on (nastavnik – V. P.) može steći utisak da u svom odeljenju nailazi na očigledno „stare“ i „mudre“ individue… Pritom u izvesnim situacijama čovek stiče neposredan i snažan utisak da se nalazi pred ispoljavanjem takve ljudske suštine koja ishodi iz prošlog života na zemlji.“[48]
U svakom čoveku zdravog razuma sve gore navedeno mora izazvati masu pitanja o održivosti valdorfske škole. Jer valdorfski pedagozi na ovaj ili onaj način moraju da razgovaraju s predstavnicima državne vlasti koji odgovaraju za pitanje vaspitanja u našoj zemlji. I kakav je princip saradnje valdorfske pedagogije i državne škole? Na ovo pitanje je vrlo otvoreno odgovorio osnivač sistema valdorfske pedagogije Rudolf Štajner:
„Danas, razume se samo po sebi, moramo uzimati u obzir i nastavne ciljeve koje postavlja takozvana država, …treba pristajati na kompromise, ali u ono što zahteva država,… možemo i treba da ubacujemo ono što zahteva stvarna ljudska priroda (po antropozofskom shvatanju – V. P.) (istakao je V. P.). Ovo moramo spoznati pre svega.“[49]
Valdorfska pedagogija ne samo da aktivno usađuje okultne ideje u svest dece, već u orbitu antropozofskog pogleda na svet pokušava da uvuče i njihove roditelje:
„Na roditeljskim sastancima, na predavanjima i posebnim kursevima oni (roditelji, – V. P.) stiču predstavu o konkretnom radu u školi, o osnovama nauke o čoveku (antropozofije, – V. P.), na kojoj se bazira sav nastavni proces.“[50]
Pritom roditelji treba da imaju u vidu da se u valdorfskoj pedagogiji ogromna pažnja posvećuje tome da se u deci vaspita priznavanje autoriteta nastavnika čiji autoritet se očigledno ceni više od roditeljskog autoriteta:
„Možda se to šta je autoritet u stvari, najdublje oseća kad dete od sedam-osam godina, koje voli svoju učiteljicu, prekida svaki spor ili razmatranje koji počinju kod kuće (bez obzira na to koji je njihov predmet), magičnim rečima: „A moja učiteljica je rekla…““[51]
Mislimo da ni iz daleka neće svi roditelji ganuto proliti suzu ako se nađu u ovakvoj situaciji. Ali roditelji na to treba da budu spremni, jer bez obzira na sve deklaracije, valdorfski pedagoški sistem u stvari ne pruža svojim učenicima nikakvu mogućnost izbora pogleda na svet i samostalnog mišljenja:
„Ništa nije gore za dete nego ako se mnogo pre nego što nastupi polna zrelost navikne na takozvano sopstveno razmišljanje.“[52]
Imajući u vidu da će nastavnici deteta u valdorfskoj školi biti ubeđeni antropozofi, nije teško pogoditi čiji sud će u bitnom životnom periodu formirati njegov pogled na svet:
„U valdorfskoj školi se teži takvom metodu rada i takvim ljudskim odnosima zahvaljujući kojima nastavnici i učenici postaju zaista bliski ljudi. Zar je toliko neprirodno to što uticaj nekih nastavnika na decu i pubertetlije prevazilazi granice čisto pedagoškog i ličnosnog uticaja i obuhvata i oblast pogleda na svet?… Naravno, valdorfski nastavnici, isto kao i svi drugi nastavnici, nemaju snage da se suprotstave tome da njihovi učenici nepromišljeno preuzimaju sitnije osobine koje su im svojstvene, kao i svu njihovu misaonu građu (istakao je V. P.) jer svako vaspitanje u izvesnoj meri predstavlja „uticaj“.“[53]
Svako vaspitanje zaista predstavlja uticaj, i ako ovaj uticaj vrše pedagozi-antropozofi, nije teško pretpostaviti kakve će biti njegove posledice.
Dakle, s tačke gledišta osnivača antropozofije i valdorfske pedagogije Rudolfa Štajnera prirodne nauke su sujeverje. Mozak antropozofu nije potreban, glavna stvar je razvoj astralnog i eteričnog tela. Svi nastavnici u valdorfskim školama treba da budu ubeđeni antropozofi. Cilj nastavnika antropozofske škole jeste duhovno spasenje učenika. Ceo sistem nastave u valdorfskim školama bazira se na antropozofiji.[54] Po našem mišljenju, tvrdnja da je u ovim školama moguće formiranje pogleda na svet koji ne zavisi od antropozofskog je lažna. Pogružavanje deteta u sredinu homogenog pogleda na svet mora dovesti do toga da će vrednosti upravo ove sredine za njega postati dominantne:
„Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje“ (1 Kor. 15: 33).
Antropozofija se može različito ocenjivati, ali se mora priznati da je verovatnoća da će učenik prihvatiti antropozofske vrednosti u valdorfskoj školi neuporedivo veća nego kad je u pitanju đak iz obične državne škole. I biće pošteno ako roditelji pre nego što odluče da li da svoje dete upišu u valdorfsku školu dobiju objektivne informacije o datoj školskoj ustanovi, što će im pružiti mogućnost svesnog i slobodnog izbora.
NAPOMENE:
[1] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.19.
[2] Valdorfske škole i dečji vrtići u Rusiji – www.waldorf.michaeltime.org
[3] Svящennik Pavel Hondzinskiй. Protiv Štaйnera. O valьdorfskoй pedagogike. – M., Izd. Moskovskoй Patriarhii. 2001.S.2.
[4] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.6-7.
[5] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.16.
[6] Isto. S.60-61.
[7] Isto. S.44.
[8] Isto. S.27,53.
[9] Štaйner R. Ot Iisusa ko Hristu. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1994. S.125-126.
[10] Na primer, V.: Levi H. Douling. Evangelie Iisusa Hrista эpohi Vodoleя. SPb., Obщestvo vedičeskoй kulьturы. 1994.
[11] Pitanov V.Ю. Čenneling: „kanal“ ili „stočnaя kanava“? http://apologet.orthodox.ru
[12] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.21.
[13] Isto. S.109.
[14] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.59.
[15] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.107.
[16] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.82.
[17] Sm.: Pitanov V.Ю. Sovmestima li antroposofiя Rudolьfa Štaйnera s hristianstvom? http://apologet.orthodox.ru
[18] V.: Opredelenie Arhiereйskogo Sobora Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi „O psevdohristianskih sektah, neoяzыčestve i okkulьtizme“ / Dvorkin A.V. Sektovedenie. Nižniй Novgorod. Izd. Vo imя sv. knяzя Aleksandra Nevskogo. 2003. S.771-773.
[19] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.60.
[20] Isto. S.66.
[21] Isto. S.82.
[22] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.257.
[23] Nećemo otkriti tajnu ako podsetimo čitaoce na to da formiranje pogleda na svet nije uvek povezano s otvorenim nametanjem. Čovek se može smestiti u sistem čija je atmosfera prožeta pogledom na svet koji želimo da mu usadimo. Upravo tako postupaju antropozofi izjavljujući da ne uče antropozofiji, ali istovremeno smeštajući decu u antropozofsku sredinu gde je sve – i način razmišljanja, i postupci ljudi iz okoline – uslovljeno antropozofskim idejama.
[24] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.109.
[25] Isto. S.22.
[26] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.73.
[27] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.110.
[28] Isto. S.22.
[29] Isto. S.108.
[30] Pitanov V.Ю. Duhovnый opыt, kak istočnik istinы. http://apologet.orthodox.ru
[31] Pitanov V.Ю. Sud sovesti: agni-йoga protiv hristianstva. http://apologet.orthodox.ru
[32] Na primer, kod rerihovaca se trenutno vodi pravi rat među liderima. Teozofi ne priznaju agni-jogu, agni-jogovi i teozofi ne priznaju antropozofiju. A svi zajedno ne priznaju istorijsko hrišćanstvo.
[33] Klizovskiй A. Osnovы miroponimaniя novoй эpohi. Amrita-Ural, Magnitogorsk. 1994. S.298-306.
[34] Svim okultistima je svojstveno da ljude iz okoline smatraju glupljima od sebe i da misle da oni ne shvataju smisao onoga o čemu okultisti pišu.
[35] Na čemu se temelji valdorfska pedagogija?
[36] Prof. arhimandrit Platon (Igumnov). Duhovnostь / O vere i nravstvennosti po učeniю pravoslavnoй cerkvi. – M., Izd. Moskovskoй patriarhii. 1991. S.335, 337.
[37] Sm.: Pitanov V.Ю. Sovmestima li antroposofiя Rudolьfa Štaйnera s hristianstvom? http://apologet.orthodox.ru
[38] Osipov A.I. Putь razuma v poiskah istinы. – M., Izd. Sretenskogo monastыrя. 2002. S.59-62.
[39] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.13.
[40] Isto. S.34.
[41] Od lat. imaginor, atus sum, ari – zamišljati, uobražavati. V.: Dvoreckiй I.H. Latinsko-russkiй slovarь. – M., Russkiй яzыk. 1976. S. 491.
[42] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.49.
[43] Isto. S.26.
[44] Isto. S.78.
[45] Isto. S.20.
[46] Isto. S.39.
[47] Na čemu se temelji valdorfska pedagogija?
[48] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.109.
[49] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.45.
[50] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.255.
[51] Isto. S.118.
[52] Štaйner R. Vopros vospitaniя kak socialьnый vopros. Spiritualьnыe, kulьturno-istoričeskie i socialьnыe osnovы pedagogiki valьdorfskoй školы. – Kaluga: Duhovnoe poznanie. 1992. S.18.
[53] Karlgren F. Vospitanie k svobode. – M., Moskovskiй Centr valьdorfskoй pedagogiki. 1992. S.110.
[54] V. isto. S.255.