У пролеће 1919. године у Штутгарту је на иницијативу Емила Молта, директора фабрике цигарета „Валдорф-Асторија“ утемељен окултни педагошки систем који се данас назива валдорфским.[1] Тада је Емил Молт предложио познатом окултисти Рудолфу Штајнеру, оснивачу окултног учења под називом антропозофија да се прихвати руковођења и организације овог новог педагошког система. Од тада је прошло много времена, али нажалост, са смрћу Рудолфа Штајнера у пролеће 1925. године прича о валдорфској педагогији није завршена.
Данас ћемо скренути пажњу читалаца на проблем васпитавања деце по валдорфском систему, јер се деведесетих година ХХ века овај систем васпитања појавио у Русији. Данас у Русији постоји читава мрежа валдорфских школа,[2] које раде у Москви, Санкт-Петербургу, Вороњежу, Самари, Иркутску, Краснојарску, Јекатеринбургу, Нахотки, Ростову на Дону, Уфи, Смоленску, Јарослављу итд. У неким градовима, на пример, у Москви и Санкт-Петербургу, ради и по неколико оваквих школа. Међутим, осим отварања приватних валдорфских школа и дечјих вртића у Русији валдорфска педагогија претендује на то да буде призната на државном нивоу и има покушаја да се она уведе у државне школе.[3] Мислимо да је одавно време да се запитамо: који су циљеви валдорфске педагогије и какав поглед на свет она формира? Покушаћемо да размотримо ова питања.
Какав поглед на свет је уткан у основу валдорфске педагогије? Као што је писао Рудолф Штајнер,
„…валдорфска педагогија је у својој духовно-научној основи усмерена на антропозофску спознају човека“;[4] „Уколико желите да се упознате с главним оријентиром у овој области (васпитања, – В. П.) треба да узмете у руке књижицу „Васпитање детета с тачке гледишта духовне науке (антропозофије, – В. П.)““;[5] „…пре свега је неопходно да се педагогија будућности темељи на антропологији створеној на бази антропозофије“;[6] „у данашњој педагогији се много говори о томе да треба развијати индивидуалност, да на основу природе треба видети које способности треба да се развијају. То су само фразе – јер ове ствари за човека имају смисла само ако се о њима говори полазећи од духовне науке (антропозофије, – В. П.)…“;[7]
„у суштини, само духовна наука посвећивања (антропозофија. – В. П.) може довести до поимања социјалних проблема данашњице, …без духовне науке неће бити формирања будућности; то је истина“.[8]
Дакле, основу валдорфске педагогије чини антропозофија, која се корени у окултним откровењима Рудолфа Штајнера, која је добио из такозваних хроника акаше,[9] односно извесног енергетског поља, које по тврдњама низа окултиста,[10] прожима земљу и чува сећање на све оно што се на њој дешава. Пошто је Рудолф Штајнер, ако се изражавамо језиком окултизма, био контактор,[11] и антропозофија, дакле и валдорфска педагогија, заснивају се на његовим „откровењима“ добијеним из „духовних светова“.
Шта су антропозофи имали за циљ уводећи у школе валдорфску педагогију? Како пише познати антропозоф Франс Карлгрен циљ валдорфске педагогије је „…формирање човека“,[12] притом он објашњава:
„…задатак учитеља је да не дира сопствено „Ја“ ученика, да помогне да се његово тело и душа формирају тако да индивидуалност (дух) у једном тренутку може постати његов потпуни господар“.[13]
Дакле, један од циљева валдорфске педагогије представља формирање дететове душе које се не схвата као формирање извесних црта карактера, већ у мистичком смислу. То да је васпитавање деце по систему валдорфске педагогије религиозно следи из речи Рудолфа Штајнера:
„Ништа не може оставити тако тежак утисак као прожимање педагошко-дидактичких погледа на свет материјалистичким мишљењем.“[14]
Ово не смета валдорфским педагозима да тврде да својим ученицима омогућавају да се упознају с најразличитијим религиозним правцима, па чак и да изјаве да се настава обавља „без икакве везе с конкретном вероисповешћу“.[15]
Међутим, из искуства општења с окултистима аутору је познато да окултни педагошки системи у смислу погледа на свет не зависе само од традиционалних религија, укључујући и хришћанство, већ и од окултног погледа на свет оснивача конкретног система. Аутор се нада да ће чињеница да је ова тврдња истинита и кад је у питању валдорфска педагогија читаоцу постати очигледна. Имајући у виду околност да се настава у валдорфским школама заснива на антропозофији, изјава о формирању мишљења ученика независно од религије изгледа неуверљиво. Васпитавање деце по систему валдорфске педагогије одликује се религиозним циљевима, разуме се, окултним:
„Треба предавати са свешћу да заправо свако дете треба спасити, да свако дете треба довести до тога да у току живота пронађе у себи Христов импулс, да доживи ново рођење“.[16]
Притом схватање спасења у антропозофији нема ништа заједничко са хришћанским, јер је антропозофија апсолутно туђа хришћанству,[17] о чему сведочи сама Православна Црква.[18] Сматрамо да човек који планира да упише своје дете у валдорфску школу свакако треба да прими на знање информације о људима који ће радити с његовим дететом, односно о педагозима валдорфских школа.
Сви наставници који предају у валдорфским школама морају бити антропозофи:
„Она (припрема наставника, – В. П.) може се променити само ако наставник усвоји спознају природе и човека која потиче од духовне науке (антропозофије, – В. П.). Наставник треба да схвати везу између човека и натчулних светова“;[19] „…један од елемената који треба да буде уведен у процес формирања наставника гласи: треба управити поглед у човека пре рођења; не треба само осетити загонетку смрти, већ треба осетити живот у односу на загонетку рођења. А затим треба да научимо да уздигнемо антропологију до антропозофије…“.[20]
Наставник који ради у валдорфској школи не само да треба да буде упознат с антропозофијом, он мора и да је практикује:
„…оне (антропозофске идеје, – В. П.) улазе у живот, уводе се у васпитање и наставу само ако заиста обузму човекову душу“;[21] „постало је правило да наставници (валдорфских школа, – В. П.) не могу да обављају своје свакодневне обавезе без детаљног проучавања науке о човеку Рудолфа Штајнера и без унутрашњих напора које захтева антропозофски пут развоја, заправо учеништво“;[22] „она (антропозофија, – В. П.) је потребна наставнику, али не да би је непосредно излагао у процесу наставе[23], већ ради самоваспитања“.[24]
Сваки наставник у систему валдорфских школа треба да похађа обуку на специјализованим курсевима:
„Данас будући валдорфски наставник поред своје предметне квалификације треба обавезно да заврши минимум једногодишњи курс валдорфске педагогије“,[25]
где по свему судећи, у њега треба да буде усађена управо она „обузетост“ антропозофским идејама о којој је писао Штајнер, јер по његовим речима „…духовна наука (антропозофија, – В. П.) у суштини треба све да прожима…“.[26]
Али без обзира на то што се систем валдорфске педагогије базира на антропозофији и на томе да наставници у таквим школама практикују антропозофију, следбеници валдорфске педагогије тврде да нипошто не усађују ученицима антропозофски поглед на свет:
„Његов (наставников, – В. П.) задатак није да изведе ученике на неки одређени пут, он треба само да им да материјал који им омогућава да заузму самостални став“.[27]
У овоме се они угледају на Рудолфа Штајнера који је у свом говору одржаном 7. септембра 1919. године поводом отварања прве валдорфске школе рекао:
„Ономе ко каже да се валдорфска школа оријентише на антропозофску науку о духу и да ће се у њој васпитавати само овај поглед на свет – кажем на дан отварања школе – веома греши.“[28]
Али да ли се може веровати овим речима?
Шта сами антропозофи подразумевају под антропозофијом? Карлгрен пише:
„Антропозофија ни у ком случају није облик религије и није готов систем мисли, већ је то пут ка спознаји света и човека. Ако човек овим путем иде доследно у довољној мери, вежбајући се у развоју мисаоног, вољног и емоционалног живота, он се у таквом непосредном искуству уверава у то да је наше физичко постојање прожето натчулним светом“.[29]
Лукавство или истинско несхватање логичке некоректности ове тврдње су очигледни. Уосталом, окултизам и логика су тешко спојиве ствари, исто као и окултизам и наука: без обзира на то што следбеници разноразних окултних праваца воле да разговарају о својој научности, они немају никакве стварне везе с науком. О томе ће бити речи нешто касније. Духовно искуство је вишезначан појам. Оно се формира и интерпретира у оквиру погледа на свет којег се човек придржава. На пример, ако човек практикује извесну психотехнику и ако захваљујући овој психотехници постиже одређени резултат, то доказује само то да се овај резултат може постићи помоћу дате психотехнике, али још увек не доказује истинитост система у којем је овај резултат добијен.[30] Ако човек који медитира види биће које за себе каже да је анђео, махатма и сл. наивно поверење испољава онај ко верује у ову представу, јер и „сам сатана се претвара у анђела светлости, није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности“ (2 Кор. 11: 14-15).
Управо због тога апостол Јован упозорава:
„Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога“ (1 Јн. 4: 1).
Покушај поделе религије и „духовне науке“ није нов. Рудолф Штајнер није аутор ове замке, а још мање ју је само он искористио за култ сопствене уникалности. Ову идеју међу својим следбеницима активно пропагирају, на пример, рериховци и теозофи.[31] Њена суштина је у следећем: „Велики Учитељи“ (односно, Буда, Кришна, Заратустра, Христос итд., које окултисти обично набрајају одвајајући их само зарезом) објављују чисто духовно знање, а религија представља извртање овог знања како би се угодило владајућим круговима и гомили профана. Овакав приступ омогућава окултизму да од почетка сваку религију сматра мањкавом у поређењу са собом. Истина, овај став није доследан у сопственим оквирима: шта спречава саме окултисте да изврћу откровења сопствених учитеља? По нашем мишљењу ништа их не спречава. Можда се управо због тога међу окултистима одвија непрекидна борба.[32] Овде можемо подсетити тога да, на пример, теозофи и рериховци Рудолфа Штајнера сматрају ђавоиманим.[33] Илуструјући то како антропозофи схватају религију навешћемо како се о њој изјашњава Карлгрен:
Валдорфска школа је наизглед лепа. Да ли окултни и богомрски корен може дати добар плод? „Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране“ (Рим. 11: 16).
„Антропозофску духовну науку људи схватају на различите начине, и нажалост, често погрешно.[34] Пошто се у њој приликом разматрања човека узима у обзир његова духовност, људи понекад мисле да се ради о религији. Међутим, религија је због свог унутрашњег квалитета оно у шта људи верују. Научно истраживање се не ослања на веру, већ на способност самосталног размишљања. У том смислу антропозофску духовну науку треба разматрати као могућност доношења научних закључака на основу појава за које методика науке која се гради на позитивизму, не може да нађе објашњење.“[35]
Овде треба истаћи да практично сви окултисти хришћански појам „вера“ тумаче као слепу увереност у нешто, која ни на који начин није потврђена. То је лажна представа о хришћанској вери. Вера за хришћанина није психолошко стање, то је живот у непрекидном општењу с Богом. Човек може да верује, па чак и да зна да Бог постоји, али да Га не прихвата, на пример: „…и демони верују и дрхте“ (Јак. 2: 19), али тешко да ће некоме пасти на памет да за демоне каже да су верујући. Ни са духовношћу ствари не стоје тако једноставно, јер се иза ове речи може крити било шта. За хришћане се под овим појмом пре свега подразумева тврдња о томе да човек постоји у Богу, о преображају хришћанина божанском благодаћу, што се између осталог испољава у елементарним облицима моралне свести као што су стид, савест и одговорност.[36] Представа окултиста о духовности нема ништа заједничко са хришћанском, исто као што ни Бог Светог Писма нема ништа заједничко с откровењима Рудолфа Штајнера.[37] Тврдња да је религија оно у шта људи верују је такође неодржива. Људи могу да верују у светлу комунистичку будућност, у нужност класне борбе и у летеће тањире. Међутим, вера комунисте, убице или уфологе још увек не чини религиозним људима. Религија има за циљ човеково сједињење с Богом,[38] управо с Богом, а не с марсовцима или космичком хијерархијом. Религија је, барем по хришћанском схватању, живи додир с Богом, и зато њено свођење на примитивно поштовање скупа ритуала и прописа представља изузетно велико упрошћавање и профанацију.
И Рудолф Штајнер и његови следбеници много шпекулишу појмом „наука“. Међутим, антропозофија истовремено одбацује природне науке. На пример, Рудолф Штајнер је писао:
„Све што су измислили истраживачи природе, све што данас представља свима доступно образовање, много популарније него што сами претпостављају – у суштини је сујеверје, вера у привидни свет“;[39] „Слика света коју су стекли истраживачи природе јесте привид, то није прави свет“;[40] „…за будућност је потребно да у општем образовању не владају празни појмови преузети из природних наука, …већ …појмови, који би могли да постану основа нечег имагинативног“.[41],[42]
Али ако валдорфска педагогија природне науке – физику, хемију, биологију итд. сматра сујеверјем које треба заменити фантазијама самог Штајнера, поставља се питање: кад родитељи доводе своју децу у валдорфску школу, да ли добијају информације о овом гледишту антропозофа на природне науке или се оне разумно прећуткују?
У валдорфској педагогији човекова мисаона способност није на цени. Рудолф Штајнер је писао:
„…водећи, руководећи кругови данашњице више не могу да се ослањају на мозак који деградира. Треба да се подигну на ниво поимања онога чему више није потребан мозак, чему је потребно етерично тело. Јер мислима које треба да буду схваћене у антропозофски оријентисаној духовној науци, није потребан мозак (издвојио је В. П.)“;[43] „…управо захваљујући антропозофски оријентисаној духовној науци предаваће се нешто друго, управо прихватање онога што може бити узето из духовног света захваљујући обновљеном виђењу и што не може бити схваћено разумом. То може бити схваћено само проницањем у оно што се из духовних светова доноси захваљујући виђењу науке посвећења“.[44]
Као што видимо, разум не ужива поштовање антропозофа, они су спремни да га замене „проницањем у духовне светове“. Желели бисмо да горе наведено питање поставимо и антропозофима: да ли родитеље који дају своју децу у валдорфске школе обавештавају о томе да наставницима-антропозофима „није потребан мозак“ и да њихову децу намеравају да васпитавају ослањајући се на знања стечена захваљујући етеричном телу? Јер, Рудолф Штајнер је врло значајним сматрао формирање астралног тела и улогу знања и етеричном телу:
„Без знања о етеричном телу која се развијају од 7 до 14 година и која треба да се развијају на основу ауторитета, у човеку ће се развити само општа поспаност у погледу културе. Неће имати снагу која је потребна за прави организам.
И без разумног увођења у образовање или наставу у 14-15. години силе љубави која је повезана с астралним телом, људи никад неће моћи да развију своје астрално тело, зато што никад неће моћи да формирају своје астрално тело у суштински слободан уд човека.“[45]
Није случајно што „нерелигиозна“ валфдорска педагогија претпоставља развијање астралног и етеричног тела у деци, јер се знања о принципима развоја ових тела налазе у основи антропозофије:
„Морамо знати да је човек до 7 године, с обзиром на то да посебно развија своје физичко тело, биће које подражава; ово треба да претворимо у основу васпитања. Морамо знати да од 7 до 14 година човека треба васпитавати на принципима ауторитета, и ову духо-спознају коју добијамо ако знамо како се етерично тело развија од 7 до 14 година, морамо преточити у принцип васпитавања. Морамо знати како се од 14. до 21. године развија астрално тело, и ово знање морамо учинити импулсом организације васпитања.“[46]
Можемо претпоставити да родитељима који први пут дођу у валдорфску школу тешко да ће бити саопштено то да се у њој примењује систем васпитања који се базира на развоју етеричног и астралног тела код детета. Осим тога, антропозофи лажу тврдећи да се њихово „научно знање не ослања на веру, већ на моћ самосталног размишљања“.[47]
Какво је то „самостално размишљање“ у којем мозак није потребан? Судећи по свему, антропозофи умеју прилично стручно да маскирају своја истинска уверења иза лепих тврдњи прихватљивих за свет ван антропозофског.
Чињеница да се у валдорфским школама деци усађују окултне вредности очигледна је и из тога што проповедници валфдорске педагогије признају законе реинкарнације. Карлгрен пише:
„Повремено он (наставник – В. П.) може стећи утисак да у свом одељењу наилази на очигледно „старе“ и „мудре“ индивидуе… Притом у извесним ситуацијама човек стиче непосредан и снажан утисак да се налази пред испољавањем такве људске суштине која исходи из прошлог живота на земљи.“[48]
У сваком човеку здравог разума све горе наведено мора изазвати масу питања о одрживости валдорфске школе. Јер валдорфски педагози на овај или онај начин морају да разговарају с представницима државне власти који одговарају за питање васпитања у нашој земљи. И какав је принцип сарадње валдорфске педагогије и државне школе? На ово питање је врло отворено одговорио оснивач система валдорфске педагогије Рудолф Штајнер:
„Данас, разуме се само по себи, морамо узимати у обзир и наставне циљеве које поставља такозвана држава, …треба пристајати на компромисе, али у оно што захтева држава,… можемо и треба да убацујемо оно што захтева стварна људска природа (по антропозофском схватању – В. П.) (истакао је В. П.). Ово морамо спознати пре свега.“[49]
Валдорфска педагогија не само да активно усађује окултне идеје у свест деце, већ у орбиту антропозофског погледа на свет покушава да увуче и њихове родитеље:
„На родитељским састанцима, на предавањима и посебним курсевима они (родитељи, – В. П.) стичу представу о конкретном раду у школи, о основама науке о човеку (антропозофије, – В. П.), на којој се базира сав наставни процес.“[50]
Притом родитељи треба да имају у виду да се у валдорфској педагогији огромна пажња посвећује томе да се у деци васпита признавање ауторитета наставника чији ауторитет се очигледно цени више од родитељског ауторитета:
„Можда се то шта је ауторитет у ствари, најдубље осећа кад дете од седам-осам година, које воли своју учитељицу, прекида сваки спор или разматрање који почињу код куће (без обзира на то који је њихов предмет), магичним речима: „А моја учитељица је рекла…““[51]
Мислимо да ни из далека неће сви родитељи гануто пролити сузу ако се нађу у оваквој ситуацији. Али родитељи на то треба да буду спремни, јер без обзира на све декларације, валдорфски педагошки систем у ствари не пружа својим ученицима никакву могућност избора погледа на свет и самосталног мишљења:
„Ништа није горе за дете него ако се много пре него што наступи полна зрелост навикне на такозвано сопствено размишљање.“[52]
Имајући у виду да ће наставници детета у валдорфској школи бити убеђени антропозофи, није тешко погодити чији суд ће у битном животном периоду формирати његов поглед на свет:
„У валдорфској школи се тежи таквом методу рада и таквим људским односима захваљујући којима наставници и ученици постају заиста блиски људи. Зар је толико неприродно то што утицај неких наставника на децу и пубертетлије превазилази границе чисто педагошког и личносног утицаја и обухвата и област погледа на свет?… Наравно, валдорфски наставници, исто као и сви други наставници, немају снаге да се супротставе томе да њихови ученици непромишљено преузимају ситније особине које су им својствене, као и сву њихову мисаону грађу (истакао је В. П.) јер свако васпитање у извесној мери представља „утицај“.“[53]
Свако васпитање заиста представља утицај, и ако овај утицај врше педагози-антропозофи, није тешко претпоставити какве ће бити његове последице.
Дакле, с тачке гледишта оснивача антропозофије и валдорфске педагогије Рудолфа Штајнера природне науке су сујеверје. Мозак антропозофу није потребан, главна ствар је развој астралног и етеричног тела. Сви наставници у валдорфским школама треба да буду убеђени антропозофи. Циљ наставника антропозофске школе јесте духовно спасење ученика. Цео систем наставе у валдорфским школама базира се на антропозофији.[54] По нашем мишљењу, тврдња да је у овим школама могуће формирање погледа на свет који не зависи од антропозофског је лажна. Погружавање детета у средину хомогеног погледа на свет мора довести до тога да ће вредности управо ове средине за њега постати доминантне:
„Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор. 15: 33).
Антропозофија се може различито оцењивати, али се мора признати да је вероватноћа да ће ученик прихватити антропозофске вредности у валдорфској школи неупоредиво већа него кад је у питању ђак из обичне државне школе. И биће поштено ако родитељи пре него што одлуче да ли да своје дете упишу у валдорфску школу добију објективне информације о датој школској установи, што ће им пружити могућност свесног и слободног избора.
НАПОМЕНЕ:
[1] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.19.
[2] Валдорфске школе и дечји вртићи у Русији – www.waldorf.michaeltime.org
[3] Священник Павел Хондзинский. Против Штайнера. О вальдорфской педагогике. – М., Изд. Московской Патриархии. 2001.С.2.
[4] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.6-7.
[5] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.16.
[6] Исто. С.60-61.
[7] Исто. С.44.
[8] Исто. С.27,53.
[9] Штайнер Р. От Иисуса ко Христу. – Калуга: Духовное познание. 1994. С.125-126.
[10] На пример, В.: Леви Х. Доулинг. Евангелие Иисуса Христа эпохи Водолея. СПб., Общество ведической культуры. 1994.
[11] Питанов В.Ю. Ченнелинг: „канал“ или „сточная канава“? http://apologet.orthodox.ru
[12] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.21.
[13] Исто. С.109.
[14] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.59.
[15] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.107.
[16] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.82.
[17] См.: Питанов В.Ю. Совместима ли антропософия Рудольфа Штайнера с христианством? http://apologet.orthodox.ru
[18] В.: Определение Архиерейского Собора Русской Православной Церкви „О псевдохристианских сектах, неоязычестве и оккультизме“ / Дворкин А.В. Сектоведение. Нижний Новгород. Изд. Во имя св. князя Александра Невского. 2003. С.771-773.
[19] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.60.
[20] Исто. С.66.
[21] Исто. С.82.
[22] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.257.
[23] Нећемо открити тајну ако подсетимо читаоце на то да формирање погледа на свет није увек повезано с отвореним наметањем. Човек се може сместити у систем чија је атмосфера прожета погледом на свет који желимо да му усадимо. Управо тако поступају антропозофи изјављујући да не уче антропозофији, али истовремено смештајући децу у антропозофску средину где је све – и начин размишљања, и поступци људи из околине – условљено антропозофским идејама.
[24] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.109.
[25] Исто. С.22.
[26] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.73.
[27] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.110.
[28] Исто. С.22.
[29] Исто. С.108.
[30] Питанов В.Ю. Духовный опыт, как источник истины. http://apologet.orthodox.ru
[31] Питанов В.Ю. Суд совести: агни-йога против христианства. http://apologet.orthodox.ru
[32] На пример, код рериховаца се тренутно води прави рат међу лидерима. Теозофи не признају агни-јогу, агни-јогови и теозофи не признају антропозофију. А сви заједно не признају историјско хришћанство.
[33] Клизовский А. Основы миропонимания новой эпохи. Амрита-Урал, Магнитогорск. 1994. С.298-306.
[34] Свим окултистима је својствено да људе из околине сматрају глупљима од себе и да мисле да они не схватају смисао онога о чему окултисти пишу.
[35] На чему се темељи валдорфска педагогија?
[36] Проф. архимандрит Платон (Игумнов). Духовность / О вере и нравственности по учению православной церкви. – М., Изд. Московской патриархии. 1991. С.335, 337.
[37] См.: Питанов В.Ю. Совместима ли антропософия Рудольфа Штайнера с христианством? http://apologet.orthodox.ru
[38] Осипов А.И. Путь разума в поисках истины. – М., Изд. Сретенского монастыря. 2002. С.59-62.
[39] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.13.
[40] Исто. С.34.
[41] Од лат. imaginor, atus sum, ari – замишљати, уображавати. В.: Дворецкий И.Х. Латинско-русский словарь. – М., Русский язык. 1976. С. 491.
[42] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.49.
[43] Исто. С.26.
[44] Исто. С.78.
[45] Исто. С.20.
[46] Исто. С.39.
[47] На чему се темељи валдорфска педагогија?
[48] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.109.
[49] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.45.
[50] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.255.
[51] Исто. С.118.
[52] Штайнер Р. Вопрос воспитания как социальный вопрос. Спиритуальные, культурно-исторические и социальные основы педагогики вальдорфской школы. – Калуга: Духовное познание. 1992. С.18.
[53] Карлгрен Ф. Воспитание к свободе. – М., Московский Центр вальдорфской педагогики. 1992. С.110.
[54] В. исто. С.255.