U sadašnje vreme od strane određenih ljudi pokušava se da se pravoslavna terminologija zameni sekularnom i sama strategija crkvene propovedi među zabludelima sekularizuje. Potiskuje se, tradicionalna za Crkvu, podela jeretika u tri čina, a u prvi plan ističu se socijalni, krivični, medicinski i pravni aspekti u oceni i klasifikaciji jednog ili drugog nepravoslavnog veroučenja. Pojmovi kao „totalitarna sekta“, „destruktivni“ kultovi itd. uopšte ne odgovaraju religioznim i veroučiteljskim ocenama lažnih učenja i prebacuju problem ekspanzije sekti iz religiozne u političku oblast. Ovde se ističe socijalna ocena nekih učenja sekti i na taj način razliva se predstava o sekti kao o grupi ljudi koji su obuhvaćeno jednom ili drugom jeresi. Već sada aktivnost sprovođenja misionarskog rada sa nekom sektom ne uslovljava se pogubnošću njenih zabluda (jeresi), već upravo socijalnim respektom ili njegovim odsustvom. Na taj način, čitave grupe inoslavnih (u najvećoj meri) i ljudi u sektama nalaze se van polja misionarske delatnosti Crkve. Sva pažnja se usredsređuje na malobrojne marginalne grupe koje nisu toliko raširene na teritoriji naše zemlje, kao naprimer, ti isti rimokatolici, luterani, baptisti, adventisti i pentakostalci.
Slično novo usmerenje u ruskoj misiologiji je već dobilo naziv u duhovnim školama Ruske Pravoslavne Crkve kao „totalitarna teorija“.
Bez sumnje, svako odstupanje od istine zaslužuje veliku pažnju od strane pravoslavnog misionara. Grupe pentakostalnog i krišnaitskog smera, kao i ranije, nanose nepopravljivu štetu zdravlju nacije. Mladi ljudi, uvučeni u neo-pentakostalne i neo-hinduističke sekte postaju izgubljeni za normalan život i postaje im neophodna ne samo pomoć sveštenika-misionara, ali i lekara – psihijatra. Međutim, ne treba zaboravljati da su misije sveštenika, lekara, tim više tužioca, različite misije, koje koriste različite metode i prilaze u ostvarivanju svog rada. Nije delo sveštenika da se bavi istragom, i nije stvar istraživača da bude duhovnik.
Međutim, sa druge strane podela zabludelih na „destruktivne“ i „nedestruktvine“ obezbeđuje u vezi sa jednima aktivnost, a u vezi sa drugima – potpunu lojalnost ili čak ekumenističku trpeljivost, što dovodi u protivrečnost sa samim duhom pravoslavnog apostolata, koji je prizvan da prući ruku svakom zabludelom. Slična trpeljivost prema nekim „netotalitarnim“ religioznim grupama graniči se i u suštini predstavlja trpeljivost u vezi sa jeresi (jednom ili drugom).
Sa tačke gledišta pravoslavne soteriologije (nauke o spasenju) šteta, naneta besmrtnoj duši neuporedivo je opasnije od štete koja je nanesena ljudkom telu. Oci su učili da je jeretik gori od ubice. O trpeljivom odnosu prema jereticima i netrpeljivom odnosu prema njihovim lažnim učenjima (jeresima) Sveti Jovan Zlatousti je učio: „Jeretička učenja, nesaglasna sa učenjima koja smo primili treba proklinjati i razobličavati lažne dogmate. Međutim, ljude je neophodno štedeti na svaki način i moliti se za njihovo spasenje.“[1] Ove reči su i danas vrlo aktuelne.
Sličan nepravoslavni odnos prema sektama javio se kao posledica snažnog uticaja američkih škola i tokova koje proučavaju religiju. Izbaciti taj ostatak sekularizacija i znači povratak biblijskom i svetootačkom odnosu prema ljudima u sektama, jereticima i zabludelima.
Sa druge strane, sam misionarski rad sa zabludelima ne treba da zadobija oblike krajnje netrpeljivosti pa čak i neprijateljstva što će, bez sumnje, protivrečiti duhu hrišćanske ljubavi i evanđelske otvorenosti. Upravo sekularizacija različitih oblika misionarskog rada sa ljudima u sektama i donosi u svest pojedinih lažnih misionara duh svetovne netrpeljivosti i agresije u vezi sa zabludelima. U suštini, sličnim duhom netrpeljivosti prema otpalima zaraženi su neofiti (početnici u veri). Ušavši u Crkvu, nisu se izbavili od postkomunističkog metoda vođenja borbe sa „opozicijom“ na najsuroviji i divlji način. Njihova „misionarska“ delatnost svodi se samo na sakupljanje kompromitujućeg materijala o zabludelima i njihovim organizacijama, njihovim lovljenjem po sudovima i medijima, sa privlačenjem službi bezbednosti i zakonodavnih organa vlasti.
Sveti Jovan Zlatousti rasuđujući o pravoslavnima i ljudima u sektama govori: „I nemoj mi govoriti takve surove reči: „Što da se brinem? Nemam ništa zajedničko sa njim“. Nemamo ništa zajedničko samo sa đavolom. Sa svim ljudima imamo mnogo toga zajedničkog. Oni imaju jedni i istu prirodu sa nama, naseljavaju jednu i istu zemlju, hrane se jednom i istom hranom, imaju jednog i istog Gospodara, dobili su jedne i iste zakone, prizivaju se jednom i istom dobru kao i mi. Nećemo zato govoriti da nemamo ništa zajedničko sa njima, jer je to glas satanski, đavolska surovost. Nećemo govoriti tako nešto. Pokazaćemo brigu o braći koja su nam slična. A ja vam sa svom uverenošću obećavam i jemčim da ako poželite da podelite među sobom brigu o spasavanju ljudi koji žive u gradu, i poslednji će se brzo ispraviti… Podelimo među sobom brigu o spasenju naše braće. Dovoljan je samo jedan čovek, zapaljen revnošću da se ispravi ceo narod. I kada tu nije jedan, dva ili tri, već postoji takvo mnoštvo ljudi koji mogu da uzmu brigu o lenjima, onda ni zbog čega drugog nego zbog naše nebrige, i nikako ne po slabosti, mnogi ginu i padaju duhom. Nije li nerazumno u stvarnosti da ako vidimo svađu na trgu, trčimo i mirimo protivnike. Šta govorim – svađu? Ako vidimo da je magarac pao, svi žurimo da mu pružimo ruku da bi ga podigli na noge. A o braći koja ginu ne brinemo? Onaj koji huli svetu veru je isti taj magarac koji je pao. Priđi, podigni ga i rečju, i delom, i krotošću i silom. Neka lek bude raznovrstan. Ako tako uredimo svoja dela, tražimo spasenje i bližnjima, uskoro ćemo postati željni i voljeni od samih ljudi koji su se popravili“.[2]
Odluka Arhijerejskog Sabora RPC „O pseudohrišćanskim sektama, neopaganstvu i okultizmu“ (decembar 1994. godine) posebno pojašnjava: „U isto vreme Arhijerejski Sabor priziva sva verna čeda RPC da široko propoveda Evanđelje Gospoda našega Isusa Hrista, stvara škole za katehizaciju, razjašnjava ljudima pogubnost lažnih učenja, pomaže onima koji su privremeno odstupili predavši se propagandi sektaških propovednika. Međutim, suprotstavljanje lažnim stavovima ne treba da bude praćeno netrpeljivim odnosom prema samim nosiocima učenja koja su nesmestiva sa hrišćanstvom… Prizivamo sve članove Crkve da se mole za prosvećenje ljudi koji su uhvaćeno lažnim učenjima i da čvrsto čuvaju ono što ime je predano…“
Apostol Petar je o svom Božanskom Učitelju pisao: „Jer ste na to i pozvani, jer je i Hristos, … primjer da idete njegovim stopama“ (1 Petr. 2:21)
Proučavajući odnos Sina Božijeg prema ljudima u sektama Njegovog vremena, uspećemo da odvojimo religioznu plevu na njivi ruskog apostolata od dobre pšenice Evanđelske pravoslavne blagovesti.
Biblijsko učenje o Samarjanima (sa uzimanjem u obzir gorepomenutih problema) zaslužuje osobitu pažnju. Samarjani su etničko-religiozna grupa, klasična sekta unutar Judaizma. Ova etnička grupa se pojavila kao posledica mešanja Jevreja koji su naseljavali Severno (Izrailjevo) Carstvo, sa pridošlicama iz različitih oblasti asirskog carstva (4 Car. 17:24; 1 Ezd. 4:9-10) koji su naselili opustela (nakon odvođenja Jevreja u Vavilon) grada Samarije.
U početku su Samarjani bili rukovođeni judejskim sveštenicima (Levitima – 4 Car 17:27), ali su kasnije stvorili svoje sopstveno sveštenstvo, alternativno judejskom. Postoji kod Samarjana i sopstveni (alternativni“ tekst Tore (Mojsejevog petoknjižja), poznato „Samarjansko petoknjižje“. Ovaj tekst se razlikuje od masoretskog (jevrejskog) teksta pet prvih knjiga Biblije. Tako naprimer, naziv gore „Geval“ (5 Mojs. 27:4) zamenjeno je izrazom „Garizim“ itd., ukupno ima oko 6 hiljada razlika. Samarjani svake godine praznuju na gori Garizim Pashu i druge religiozne praznike, koji su ustanovljeni u Trećoj knjizi Mojsejevoj.
Hristos je smatrao Samarjane upravo za odstupnike od istinske vere Izrailja. Šaljući učenike na propoved, On im je govorio: „…Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite“ (Mt. 10:5). Slično svođenje jeretika Samarjana do položaja neznabožaca očigledno opisuje dubinu njihove zablude. U razgovoru sa Samarjankom, odgovarajući na njeno pitanje koja vera više odgovara istini (samarjanstvo ili judaizam) Gospod sa svom određenošću govori: „Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca.“ (Jn. 4:22). Ovde Sebe rečima „mi znamo“ identifikuje sa starozavetnom verom i direktno je suprotstavlja samarjanskim zabludama. Uzgred, i sami Samarjani su pokazivali agresiju u vezi sa Sinom Božijom, videći u Njemu samo pravovernog Judejca. Pisano je: „I ne primiše ga, zato što On iđaše u Jerusalim“ (Lk. 9:53). Sledeća priča zaslužuje našu osobenu pažnju.
Odsustvo želje od strane Samarjana da prime Hrista u svoje naselje, jer „iđaše u Jerusalim“ naišlo je na oštar protest od strane apostola Jakova i Jovana. „Sinovi Groma“ su stražili da svedu oganj na glave sektaša-Samarjana: „Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrijebi, kao i Ilija što učini? A On okrenuvši se zaprijeti im i reče: Ne znate kakvoga ste vi duha“ (Lk. 9:54-55). Ponekada mi hrišćani stvarno zaboravljamo u kom vremenu živimo i kojim Duhom smo pokretani. Tumačenje Pravoslavne Biblije Lopuhina objašnjava: „Na gnevnu izjavu sinova Zevedejevih, koje je Sam Gospod nazvao sinovima groma (Mk. 3:17) koji su želeli da kao prorok Ilija svedu oganj na nerazumne Samarjane, Gospod odgovara da oni ne shvataju da kao Hristovi učenici, žive već u Novom Zavetu, ne u Starom kao Ilija i da ne treba da pribegavaju tim surovim metodama urazumljivanja kojima su pribegavali proroci Starog Zaveta. Ilija je takođe imao u sebi Duha Božijeg, ali se drugačije pokazivao od Duha pod čijim dejstvom su se nalazili Hristovi učenici“.[3]
Gospod nije ostavio „sinove Groma“ bez pouke i urazumio ih je sledećim rečima: „Jer Sin Čovječiji ne dođe da pogubi duše ljudske nego da spase.“ (Lk.9:65). Sveti Oci objašnjavaju: „Međutim, Gospod pokazujući im da je Njegov zakon iznad života Ilije, zabranjuje im i odvodi ih od takvog načina mišljenja i naprotiv, uči ih da trpe uvrede sa krotošću“[4].
Razgovor Sina Božijeg sa Samarjankom doneo je mnogo veći rezultat. Pisano je: „A iz grada onoga mnogi od Samarjana povjerovaše u njega za riječ žene koja je svjedočila: Kaza mi sve što učinih. Kada, dakle, dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod njih; i ostade ondje dva dana. I mnogo ih više vjerova za riječ njegovu“ (Jn. 4:39-41)
Poznata priča o Dobrom Samarjaninu (Lk.10:30-37) nije ništa drugo do priča od „dobrom jeretiku i sektašu“. Upravo tako se ona i doživljavala od strane Hristovih savremenika. Gospod u moralnom odnosu stavlja sektaša Samarjanina iznad i pravovernog sveštenika i pravovernog levita. Upravo se „dobri Samarjanin“ pokazao kao istinski bližnji sa čoveka koji je postradao od strane razbojnika. Avaj! I u naše vreme mnogi ljudi iz sekti u moralnom smislu stoje mnogo više iznad svojih bogoslovskih protivnika. Mnoge od optužbi koje pravoslavni istraživači religije iznose protiv ljudi u sektama mogu u još većoj meri da se koriste protiv nas samih.
Samarjani se u Evanđeljima predstavljaju i zahvalnijima u odnosu na Hrista. Iz deset očišćenih od gube samo jedan se vratio Hristu „i pade ničice pred noge njegove i zablagodari mu. I taj bješe Samarjanin.“ (Lk. 17:16)
Evanđelsko učenje o Samarjanima i jeste Evanđelsko učenje o odnosu Isusa Hrista prema sektašima (jereticima). Nikako im ne ustupajući prvenstvo vere, Sin Božiji ih međutim, stavlja često kao primer za pravoverne i svoj misionarski rad gradi sa pozicije pažljivog odnosa, pa čak i odnosa ljubavi prema njima. Možda zbog takvog moralno proverenog odnosa sa Samarjanima za neke Judejce i Sam Hristos izgleda kao „Samarjanin“. Pisano je: „…Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin“ (Jn. 8:48).
Misionar će samo onda imati uspeh u propovedi kada se potrudi da, koliko god je moguće, sebe identifikuje sa objektom propovedi. Hristos je to učinio u potpunosti. Pisano je: „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek“ (Fil. 2:6-7)
Propoved koja će se jedino čuti je propoved koja uzme u obzir sve, čak i subjektivne, osobenosti objekta propovedi. Pisano je: „Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem. I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem“ (1 Kor. 9:19-22). Apostol Pavle je radi dela javljanja Evanđelja sebe identifikovao sa farisejima (tim zakletim neprijateljima Hrista i hrišćanstva). Jednom je on (apostol Pavle) o sebi pisao: „Obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej“ (Fil.3:5). Nama je teško da do kraja shvatimo stepen samoidentifikovanja sebe sa zabludelima u životu apostola Pavla. Ponekada je to dolazilo i do samoodricanja u Hristu kada je on (Pavle) pisao: „Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po tijelu“ (Rim. 9:3). Drugim rečima, sam je bio spreman da se nađe u paklu, samo da zna da se braća njegova po telu nalaze u raju. A Sam Sin Božiji je i sišao u pakao primivši na sebe grehe sveta: „i siđe i propovijeda duhovima u tamnici“ (1 Pet. 3:19). Služenje propovedi zabludelima uvek treba da ima žrtveni karakter, jer je tako bilo kod Hrista, jer je tako bilo i kod apostola Pavla, koji je pisao: „Molim vas, dakle, ugledajte se na mene kao ja na Hrista“ (1 Kor. 4:16).
Po učenju apostola, „Čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se“ (Tit. 3:10). „Posle prvog i drugog“, to jest, neophodno je uložiti maksimum napora. Apostoli ne preporučuju da se pokazuje prekomerno neprijateljstvo u vezi sa otpalima: „Ako li ko ne posluša riječi naše u ovoj poslanici, toga obilježite, i ne družite se s njim, da bi se posramio; ali ga ne smatrajte kao neprijatelja, nego urazumljujte ga kao brata“ (2. Sol. 3:14-15). Tako apostol Pavle preporučuje da se pokaže milosrđe i prema onima koji se nalaze pod disciplinskom (kanonskom) zabranom: „Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih, tako da je, naprotiv, bolje da opraštate i tješite, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti. Zato vas molim, potvrdite ljubav prema njemu“ (2.Kor. 2:6-8).
Opšti tonalitet religioznih beseda (koje čak nose i izobličavajući karakter) ne treba da pređe u grubi oblik. Pisano je, „No Gospoda Boga osvećujte u srcima svojim, svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade“ (1 Pet. 3:15). Međutim, sličan spoljašnji krotki odnos prema jereticima nikada u apostolskom učenju ipak nije prelazilo granice dozvoljenog.
Apostol Jovan Bogoslov je učio: „Ako neko dolazi k vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se. Jer ko se pozdravlja s njim, učestvuje u njegovim zlim djelima.“ (2 Jn. 1:10-11) Apostol Juda je prizivao da se gnušamo „…i haljine opoganjenu od tijela“ (Jud. 1:23). Naravno, ovde se imaju u vidu rugači „…koji će hoditi po svojim bezbožnim željama“ (Jud., 1:18). Međutim, celokupni strogi ton poslanice apostola Jude nije propustio da napomene o milosrđu prema otpalima: „I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi“ (Jud. 1:22).
Kao snažan primer razlikovanja „totalitarne teorije“ viđenja propovedi u odnosu sa zabludelima može da posluži i povest iz drevnog Paterika kojima i želi da završim ovo izlaganje: „Govorili su o avi Makariju Egipatskom da je jednom, izlazeći iz skita na goru Nitrijsku, budući blizu mestu, rekao svom učeniku: „Idi malo ispred mene“. Kada je učenik otišao ispred, susreo je neznabošca. To je bio žrec-mag Pedala koji je nosio svežanj drva za spaljivanje i trčao. Povikavši, brat mu je rekao: „Ah, ti demonu! Gde trčiš?“! Vrativši se, žrec je došao do brata, pretukao ga i ostavio napola mrtvim. Zatim je uzevši drva, ponovo potrčao. Uskoro je susreo avu Makarija koji mu je rekao: „Zdravo, zdravo trudoljupče!“ Žrec je, iznenadivši se, prišao i rekao: „Šta si dobro našao u meni da bi me počastvovao pozdravom?“ Starac mu je odgovorio: „Video sam da se trudiš; ali zar ne znaš da se trudiš uzalud?“ Žrec mu je odgovorio: „Došao sam u umiljenje od tvog pozdrava. Poznao sam da si sluga velikog Boga. Međutim, drugi zli monah koga sam susreo, uvredio me je i pretukao sam ga do smrti.“ Starac je saznao da je to bio njegov učenik. Uhvativši ga za noge, žrec je govorio: „Neću te pustiti dok me ne učiniš monahom“. Pošli su do mesta gde je bio brat, odveli ga u crkvu na gori. Kada su tamo videli žreca zaprepastili su se. Krstili su ga, učinili monahom i mnoštvo neznabožaca prešlo je u hrišćanstvo zbog njega. Ava Makarije je govorio: „Loša reč čini dobre lošim; na sličan način i dobra reč čini loše dobrim“.[5]
NAPOMENE:
- Ioann Zlatoust, svt. Tvoreniя. SPb., 1898. T. 1. S.766.
- Ioann Zlatoust, svt. Tvoreniя. SPb. T. 2. S. 25-26.
- Tolkovaя Bibliя… /Izd. preemnikov A.P. Lopuhina. Stokgolьm, 1987. T.Z. S. 186.
- Kommentariй blž. Feofilakta na Lk. 9, 56.
- Makariй Egipetskiй, prp. Tvoreniя. Biblioteka Otcov i Učiteleй Cerkvi. M.: Palomnik, 2002. T. P. S. 620.