*
TAČKA PADA
Odbrana Crkve od napada savremenih raskolnika
Tema raskola je važna tema pošto se na nju kao po pravilu malo obraća pažnje. Mnoge opasnosti raskola nisu dovoljno shvaćene. Napade raskolnika na našu Pravoslavnu Crkvu ćemo razmotriti kasnije, a sada ćemo govoriti kakav je u celini pravoslavni odnos prema grehu raskola. Šta je raskol, kako o njemu uče Sveti Oci? Bez shvatanja ovoga mi ne možemo da shvatimo do kraja šta se događa sa ljudima koji otpadaju od Pravoslavne Crkve a i sami se nalazimo u zoni rizika ako nemamo osetljivost prema ovoj vrsti greha.
Za početak treba objasniti šta je raskol. Za razliku od jeresi koja podrazumeva odvajanje od Pravoslavne Crkve zbog veroučenja, kada ljudi krive samo hrišćansko veroučenje i zato nalaze van granica Crkve, raskolnici cepaju Crkvu iz drugih razloga, nedogmatskih. To mogu biti najraznovrsniji razlozi, mogu biti i neka nacionalistička osećanja, pod predlogom nacionalnog odvajanja mogu da se dogode odvajanja od jedinstva Crkve. Takođe i pod predlogom različitih izmišljenih optužbi, tobožnjeg odstupništva Pravoslavne Crkve.
Najopasnije u raskolu je što pogubljuje ljude koji su već ušli u ogradu Crkve. Ako su ostale zablude orijentisane na ljude koji su van crkvene ograde, iako naravno znamo primere pravoslavnih ljudi koji su otpali u različite zablude i jeresi, međutim, raskol je satansko oružje usmereno na pravoslavne, pritom ucrkvenjene ljude. U pitanju je skoro potpuna kopija istinske Crkve.
Ako odemo u raskolnički hram ponekada nam čak bude i teško da prepoznamo da u pitanju nije pravoslavni hram. Ako oni ne istaknu, a dešava se tako da kriju kome pripadaju, pokušavajući da privuku sebi ljude iz kanonske Pravoslavne Crkve, shvatajući da bi, kada bi ljudi koji dolaze znali ko je u pitanju, znali za njihov otpadnički status, mnogi ih ne bi sledili. Spolja je sve isto, isti hramovi, unutar njih se nalaze iste ikone, tamošnji takozvani episkopi ili sveštenici ili monasi nose iste odežde kao i pravoslavni, iste pravoslavne knjige se mogu tamo predlagati za čitanje, razgovori su o Pravoslavlju, pa čak i više, o stanju vere, revnosti za Istinu. Takvih spoljašnjih razgovora u raskolu može biti čak i više. Sve to je toliko nalik na istinsku Crkvu, ali ipak nije Crkva.
U naše vreme, na žalost, mnogi laici i sveštenoslužitelji otpadaju u raskole. Pre nekoliko godina smo imali primer bivšeg episkopa Diomida koji je otpao u raskol. Sve to naravno u mnogome zbog toga što je kod naših savremenika izbrisano shvatanje Crkve, šta je Crkva Hristova. Zato bih na početku podsetio na neke osnovne istine.
Kao prvo, postoji Bog Koji je dao život svakom od nas. U našem životu postoji smisao – da izaberemo, da li smo sa Bogom ili sa grehom, sa istinom ili sa laži. Bog nam je dao mogućnost da poznamo istinu, otkrio nam je u Svojoj reči – Bibliji. Od onih koji su napravili izbor u korist Boga i Istine, On je stvorio „rod izabrani, carsko sveštenstvo“ kako govori Apostol Petar (1 Petr. 2:9), to jest, Svoju Crkvu. Čovek koji iskreno stremi ka sjedinjenju sa Hristom ne može pritom biti u neprijateljstvu ili podeli sa drugim ljudima koji isto tako žele sjedinjenje sa Hristom. Još je Apostol Jovan izobličavao to: „Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1 Jn. 4:20). Đavo je uz pomoć greha i mržnje doneo u svet odvojenost između Boga i čoveka i ljudi međusobno. Hristos je nasuprot tome, pomoću ljubavi, svetosti i žrtve doneo isceljenje u naš podeljeni i razjedinjeni svet.
Gospod je doneo jedinstvo Svojoj Crkvi, u kojoj Njegovi učenici postaju jedno sa Bogom i međusobno. Kako je govorio avva Dorotej: „što ljudi postaju bliži Bogu, to postaju bliži jedni drugima“. Toliko je važno ovo jedinstvo vernih da je Hristos u Getsimanskom vrtu molio Oca upravo za to: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si Me Ti poslao“ (Jn. 17:21) Zato su se najosetljivije Hristovi učenici odnosili prema pokušajima narušavanja ovog jedinstva. Evo šta piše Apostol Pavle: „Molim vas pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste i klonite ih se“ (Rim. 16:17)
Podela u Crkvi može da se dogodi kako kroz donošenje novog učenja, kroz jeres o kojoj smo govorili, tako i kroz raskole. I u jednom i u drugom slučaju Crkva ostaje kao što je i bila, Jedna, međutim od tog Hristovog jedinstva otpadaju ljudi koji slede one koji su se odvojili. Imamo telefonsko uključenje.
Pitanje: Da li između staroveraca i raskolnika može da se stavi znak jednakosti? Ili su u pitanju različiti ljudi? Odgovorite mi molim vas.
o. Georgije Maksimov: Hvala za pitanje. Ljudi koji sebe nazivaju staroobrednicima (ranije su sebe nazivali starovercima) jesu ljudi koji se zaista nalaze u raskolu. Pritom treba naglasiti da postoji velika grupa ljudi koja takođe koristi stari obred ali se nalazi u okrilju kanonske Crkve. Oni se tradicionalno nazivaju jednovercima. Ove jednoverske crkve, iako i koriste stari obred, nalaze se u kanonskoj Crkvi i nisu raskolnici, dok se staroobrednici (ili staroverci) koji se ne nalaze u jedinstvu, na žalost, nalaze u raskolu.
Kako su o raskolima učili Sveti Oci Crkve? Blaženi Avgustin je govorio: „Mi verujemo u Svetu i Sabornu Crkvu, međutim, jeretici i raskolnici takođe svoje zajednice nazivaju crkvama. Međutim, jeretici lažno misleći o Bogu krive samu veru, dok raskolnici bezakonim podelama odstupaju od bratske ljubavi iako i veruju u isto ono što i mi. Zato ni jeretici ne pripadaju Vaseljenskoj Crkvi koja ljubi Boga, a ni raskolnici ne pripadaju njoj“.
Otpadanje u raskol ni po čemu nije bolje od otpadanja u jeres, u pitanju je takođe put dospevanja van zajednice spasavanih koju je osnovao Gospod Isus Hristos. Raskolnici, izgledajući kao pravoslavni, ipak jesu neprijatelji Crkve, sami su sebe učinili takvima u odnosu na Crkvu i pokušavaju da uvuku ljude iz crkvene ograde. Poznati su primeri kada se različiti raskolnici ubacuju u naše pravoslavne parohije, smućuju ljude, pokušavaju da ih odvedu.
Na žalost, kod nas postoji stav: „Da, jeres je nešto strašno, loše, sa njima je potrebno boriti se, od njih se treba čuvati; a raskol možda i nije nešto baš dobro, ali ništa strašno, u pitanju je takođe ograda Crkve, ne utiče na spasenje.“ Ovo mišljenje je lažno, pogrešno i nepravoslavno.
Navešću reči Svetog Ignjatija Bogonosca, apostolskog učenika koji je pisao: „Ne obmanjujte se braćo moja, ko sledi ljude koji uvode raskol, taj neće naslediti Carstva Božijeg“. Vidite koliko je u pitanju opasno delo. Ako otpadamo od jedinstva Crkve, nije čak ni važno ako se nalazimo u nekoj grupi koja se takođe naziva „Pravoslavnom Crkvom“ ili čak „Istinskom Pravoslavnom Crkvom“, nije važno što tamo sve izgleda kao pravoslavno, ipak, stajemo na put koji vodi u geenu ognjenu. Najžalosnije je što ljudi koji su već postali pravoslavni, iznenada upadaju u duhovnu obmanu (prelest) i otpadaju od jedinstva Crkve.
Takođe bih citirao pravoslavno učenje o Crkvi kako ga je izrazio Sveštenomučenik Ilarion Trojicki: „Crkva je jedna i samo ona ima svu punoću blagodatnih darova Svetoga Duha. Ko god bi i na koji god način odstupio od Crkve u jeres, u raskol, u samovoljno zborište – gubi pričasnost blagodati Božijoj. Znamo i ubeđeni smo da otpadanje od Crkve bilo u raskol, bilo u jeres, u sekte, predstavlja potpunu propast i duhovnu smrt. Za nas nema hrišćanstva van Crkve. Ako je Hristos sazdao Crkvu, a Crkva je Telo Njegovo, otkinuti se od Njegovog Tela znači – umreti“. Eto zašto je toliko suštinski važno obraćati pažnju ne samo na pretnje koje potiču od jeresi, već i na pretnje koje su povezane sa raskolima.
Da bih potvrdio ovu misao, da raskoli nisu uopšte manje opasni od jeresi, navešću reči Svetog Jovana Zlatoustog: „Stvaranje podela u Crkvi nije manje zlo od upadanja u jeresi“ (Tumačenje na Poslanicu Efescima). Takođe je pisao: „Greh raskola ne može da se spere ni mučeničkom krvlju“. Toliko je to teško, pogubno stanje. Takođe i Svetitelji novijih vremena, Sveti Ignjatije Brjančaninov upozorava: „Smrtni greh pravoslavnog hrišćanina neisceljen dužnim pokajanjem podvrgava onoga koji je učinio greh večnoj muci. Smrtni gresi za hrišćanina su: jeres, raskol, bogohulstvo, odstupništvo…“ Vidimo u kom redosledu Sveti Ignjatije postavlja greh raskola. „Svaki od ovih grehova“, nastavlja Svetitelj, „umrtvljuje dušu i čini je nesposobnom za večno blaženstvo sve dok se ne očisti pokajanjem.“
To isto piše i Sveti Jovan Kronštatski: „Čoveče, dostigao si jedinstvo, na svaki način izbegavaj duhovne podele. Bog je jedinstvo, đavo je podela; podela u Crkvi je delo đavola, jeresi i raskoli delo su đavola“. Drevni Svetitelj, Sveti Irinej Lionski je govorio da će „Hristos suditi onima koji stvaraju raskole, nemaju ljubav prema Bogu i brinu se više o sopstvenoj koristi nego o jedinstvu Crkve, koji zbog nevažnih i slučajnih uzroka rasecaju i kidaju veliko i slavno Telo Hristovo i koliko od njih zavisi, ruše ga; koji govore o miru, a stvaraju neprijateljstvo.“
Prvu opasnost koja dovodi do puta koji može da se završi otpadanjem u raskol predstavlja strast osuđivanja, posebno osuđivanja sveštenika, episkopata naše Crkve. Mislim da ljudi koji poznaju raskolnike i koji su čitali njihovu literaturu ili internet sajtove, primećuju koliko se kod tih raskolnika celokupna hrišćanska Blaga vest svodi na mržnju protiv Crkve, nekih sveštenika, episkopa koji, kako im se čini, čine teški greh, sve do prebiranja najpodrobnijih sitnica, zlobnog osuđivanja i izrugivanja nad onima koji su učinili greh – do svega toga se spušta čovek koji se nalazi u raskolu. I za nas je takođe važno da izbegavamo tu propast, tu opasnost, kada počinjemo da slušamo ili ono što nam govori klevetnik – demon ili ono što nam govori klevetnik – čovek kroz koga govori demon, kada pokušava da nam sugeriše nepoverenje, podozrenje, neprijateljstvo prema Crkvi kroz razmatranje pojedinih grehova određenih sveštenika. To ne znači da ovi sveštenici ne čine greh, a dešava se naravno i da otvoreno kleveću čoveka, govore neproverene činjenice, očiglednu klevetu. A dešava se i da zaista neprijatelji Crkve primećuju pravi greh nekog od ljudi u crkvenom činu.
Međutim, da li to znači da je čovek koji je učinio greh učinio celu našu Crkvu, kako oni govore, „vavilonskom bludnicom“? Da li to znači da je cela Crkva prestala da bude Crkva i da je prešla u njihovu mikroskopsku zajednicu ozlobljenih raskolnika zato što je neko učinio ovaj ili onaj greh?
Iz Svetog Pisma znamo, nas upozoravaju da ne osđujemo druge. Apostol Pavle govori: „Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi“ (Rim. 14:4). Sveti Jovan Kronštatski takođe upozorava: „Ne razdražuj se na one koji greše, nemoj imati strast da u bližnjem primećuješ različite grehe i da ga osuđuješ kako je to uobičajeno za nas. Svako će za sebe dati odgovor Bogu. Posebno nemoj zlonamerno da gledaš na grehe onih koji su stariji od tebe koji se tebe ne tiču, ti svoje grehe i svoje srce ispravljaj.“
Mnogi će shvatiti lukavstvo samog postavljanja takvog pitanja, kada čovek koji je sam grešan, koji je iz velikih grehova prišao u Crkvu, koji je tu dobio oproštaj svojih grehova od Boga, ali kroz sveštenika, dobio blagodat – nakon toga takav čovek počinje da posmatra grehe sveštenika. On time govori: „Moji gresi, sa njima je lako, ništa strašno, a šta radi on, to je već teški greh, tako nešto se ne može trpeti, njegov greh je teži, užasniji od mog“. Shvatate koliko je pokvarena slična logika, koliko je ona daleko od hrišćanstva?
Naveo bih reči Svetog Jovana Kasijana koji je govorio da „čovek koji se oslanja na sopstveno mišljenje i veruje svom rasuđivanju ne može da dostigne visinu savršenstva i izbegne kobne obmane đavola“. Zato đavo upravo i pokušava da nas podstakne, ili kroz pomisli, ili kroz neke klevetničke izmišljotine, ili kroz napade preko ljudi koji su negativno raspoloženi prema Crkvi, da počnemo da verujemo svom rasuđivanju u vezi sa nečijim gresima, da li je neko dostojan ili ne. Čovek se tu nalazi u duhovno bolesnom stanju, kada nije u stanju da izbegne kobne obmane đavola. Sveti Teofan Zatvornik govori: „Nije mali znak iskrivljenja savesti uklanjanje suda od sebe na druge. Savest nam je data da bismo sudili sebe same; ako naša savest sudi druge, treba reći da je ona počela da vrši delo koje joj ne pripada“. Sveti Grigorije Bogoslov govori: „ko osuđuje tuđi porok, pre će sam upasti u ono što optužuje nego što će zaustaviti porok.“
Potrebno je takođe navesti reči iz 6. pravila II Vaseljenskog Sabora koje govori da mi ne treba, da nismo dužni da slušamo optužbe na naše arhijereje ili sveštenike koje pokreću ljudi koji se nalaze van Crkve. Pritom je važno što su raskolnici izjednačeni sa jereticima u ovom pravilu, čak pribrojani sa jereticima u istu grupu. Navešću reči Vaseljenskog Sabora: „I prije svega ima biti zabranjeno jereticima, da podnose tužbe na pravoslavne episkoppe u stvarima crkvenima; a jereticima smatramo koliko one, koje su odavna iz Crkve isključeni bili, toliko i one koji su bili poslije od nas anatemizirani. Osim tih, ima ovo biti zabranjeno i onima, koji se pričinjavaju da pravu vjeru ispovijedaju, a međutijem u raskol prijeđoše ili zavjere sklapaju protiv naših kanoničkih postavljenih episkopa. Osim toga, ako su koji zbog kakvih tužbi prije Crkvom osuđeni bili i isključeni, ili odlučeni, bilo da su oni iz klira, ili da su iz reda svjetovnjaka, ni takvima ne treba dopuštati da podnose tužbe na episkope.“[1] (6. pravilo). Zato kada se neko od vas susretne sa optužbama od strane raskolnika na adresu naših vladika, naše Crkve, sveštenoslužitelja pamtite 6. pravilo II Vaseljenskog Sabora i udaljite se, čak i ne slušajući tu klevetu koju oni iznose, jer je takva odluka Vaseljenskog Sabora. Imamo još jedno uključenje u emisiju.
Pitanje: Kada unutar Moskovske patrijaršije deo sveštenika, na primer, počinje da se bori za čistotu Pravoslavlja, kada, što se na internetu može naći, neko od episkopa zajedno služi sa jereticima, rimokatolicima i svima ostalima koji se nalaze van Crkve; kada počinje borba za čistoću dogmata i kanona. I pre hiljadu godina su bile takve stvari, ja smatram da je tako nešto nepravilno, da su u pitanju raskolnici, jer i u svoje vreme samo je Marko Efeski ostao a svi ostali su hteli da potpišu uniju. Da li su oni po vašem mišljenju raskolnici ili ne?
o. Georgije Maksimov: Da li govorite o onima koji su se odvojili od Crkve?
– Ne, ne. Nisu se odvojili, unutar su Moskovske patrijaršije.
o. Georgije Maksimov: Ako se nisu odvojili, onda, naravno, nisu raskolnici. Ako vidimo da se dešava neko bezakonje koje vidimo svojim očima, ako vidimo da nanosi štetu Crkvi, tim pre to vide pastiri – oni imaju pravo da izraze svoju nesaglasnost sa time. Ako to rade na crkveni način i pritom ne prekidaju sa Crkvom, naravno da nisu raskolnici. Mi ovde govorimo o onima koji svoj greh raskola opravdavaju različitim predlozima, posebno tuđim gresima, između ostalog i onim koje ste pomenuli. Ipak i u takvoj poziciji postoji određena opasnost i često ozbiljno krivljenje.
Navešću reči Starca Pajsija Svetogorca koje je izgovorio na ovu temu: „Jedini porok koji kvari Crkvu potiče od nas samih, kada mi, počevši od onog ko stoji na čelu jerarhije i završno sa prostim verujućim čovekom, predstavljamo Crkvu onako kako ne treba. Treba da pazimo da ne stvaramo Crkvi problem i da ne širimo male ljudske slabosti koje se dešavaju, da ne napravimo veće zlo i pružimo povod lukavom da se raduje. Čovek koji vidi neki nered i dospeva u veliku uznemirenost, u gnevu se baca na ispravljanje drugog, liči na nerazumnog crkvenjaka koji vidi da će sveća izgoreti, sav se ustremljuje da je očisti pritom obarajući verne, prevrćući stalak za sveće, stvarajući za vreme bogosluženja najveći nered. Na žalost, u naše vreme majku Crkvu uznemiravaju mnogi: jedni, obrazovani, uhvatili su se za dogmat umom, ali ne i duhom Svetih Otaca; drugi, nepismeni, takođe su se uhvatili za dogmat ali zubima, zato škrguću njima razmatrajući neke crkvene probleme. Na taj način se Crkvi nanosi veća šteta od neprijatelja našeg Pravoslavlja. Ja sam obratio pažnju na sledeće – iz Pravoslavlja odlaze samo egoisti, smireni čovek iz Pravoslavlja nikada neće otići. Ako želiš da pomogneš Crkvi, bolje se trudi da ispraviš sebe samoga, a ne druge. Ako ti ispraviš sebe samoga, odmah će se ispraviti delić Crkve. Razumljivo je da kada bi tako postupali svi, Crkva bi se nalazila u potpunom redu“. Ovo su reči Starca Pajsija Svetogorca.
Pošto smo počeli da govorimo o revnosti u veri, pomenuo bih da ljudi koji osuđuju predstavnike episkopata, kao i oni koji su već otpali u raskole, svi oni ili u krajnjoj meri vrlo mnogo njih, vole da se prikrivaju time: „mi revnujemo u veri, zato to što radimo, radimo iz revnosti“.
Želeo bih da navedem reči Svetog Ignjatija Brjančaninova o revnosti slične vrste, koje se nalaze u njegovom delu „O prelesti“: „Potrebno je veoma se čuvati od telesne i duševne revnosti koja se po spoljašnjosti prikazuje kao blagočestiva, a u biti je nepromišljena i pogubna za dušu. Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njeni izvori samomnjenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju kao revnovanje za veru, za pobožnost, za Crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju i izobličavanju bližnjih zbog njihovih moralnih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, neblagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju Svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, nisu sveci nego grešnici. Ako su Sveti obličavali grešne i beščasne, to su činili po zapovesti Božijoj, po svojoj obavezi, po nadahnuću Duha Svetoga, a ne pod uticajem svojih strasti i demona. Ko se pak reši da po svojoj volji razobliči brata ili ga prekori, taj jasno pokazuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom ispunjenijeg od onoga koga izobličava, da deluje pod pritiskom strasti i pod uticajem obmanutosti pomislima demonskim. Čovek vođen telesnim mudrovanjem nikako nije u stanju da ispravno sudi ni o svome unutrašnjem stanju, ni o stanju bližnjih svojih. Valja primetiti da, pošto se stekne razum duhovni, nedostaci i greške bližnjega počinju da se čine potpuno nevažnim, kao iskupljeni Spasiteljem i lako izlečivi pokajanjem – i to iste one greške i nedostaci koji su telesnom razumu izgledali neizmerno veliki i važni. Očito je da im je telesno mudrovanje, budući poput brvna, pridavalo tako ogroman značaj. Telesno mudrovanje vidi u bližnjem i one grehe kakvih u njemu uopšte nema: iz toga razloga oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću često su upadali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova.“
Evo šta je potrebno zapamtiti i češće se prisećati ovih reči Svetog Ignjatija od strane svih koji odluče da razmatraju grehe drugih ljudi. Vraćajući se na temu o kojoj nam govori 6. pravilo II Vaseljenskog Sabora, da ne primamo svedočanstva o pitanjima koja se tiču vere i pobožnosti od strane raskolnika i jeretika, potrebno je prisetiti se sledećeg slučaja.
Film koji su snimili raskolnici protiv ekumenizma, prilično poznat film, u kome postoje kadrovi sa službe za upokojenog papur rimskog Jovana Pavla II prikazuje različite zvanice, između ostalog i ljude koji su u odeždama pravoslavnih episkopa. Kadrove prati glas koji govori da su u pitanju predstavnici Pravoslavne Crkve koji su odstupili od Istine, da su došli i služe, učestvuju u misi za pomen pape rimskog. Čovek koji ne zna, a koji vidi ove kadrove, biće uznemiren, pitaće se šta se događa: „Izdali su Pravoslavlje naši arhijereji, eto, otišli su da služe za pomen papi rimskom“. Takvom čoveku će biti teško nešto reći, jer će on govoriti: „Sve sam video svojim očima, video sam u tom i tom filmu, pokazano je kako stoje i mole se.“ Retko ko može da sazna činjenicu da su ljudi u odeždama pravoslavnih arhijereja, snimljeni u tom filmu, zapravo unijati, episkopi iz unijatske rimokatoličke crkve koja je sačuvala istočni obred a koji uopšte nisu pravoslavni. U ovom slučaju imamo posla sa otvorenom dezinformacijom, klevetom, koju ipak malo ko može da prepozna. To je jedan od razloga zbog koga treba da izbegavamo sve one koji nas uvlače u razmatranje grehova drugih ljudi, pa i episkopata.
Čudno je što koliko god govorio među različitim pravoslavnim ljudima o grehu osude, koliko god čudno to bilo, ljudi crkveni, pravoslavni, počinju da se bune: „Kako da ne sudimo, kako da ne izobličavamo?“ iako i Sveto Pismo i Sveti Oci govore o pogubnosti osuđivanja. Kao što Sam Gospod govori: „Ne sudite da vam se ne sudi“ (Mt. 7:1). Sveto Pismo nam otvoreno govori da sudimo, to jest, da iznesemo sud o jednim ili drugim pojavama, o tome postoji čitav niz mesta u Svetom Pismu. Međutim, kada se govori o osuđivanju samih ljudi koji su u vezi sa tim pojavama, to se mnogo puta i kategorično zabranjuje: Mt. 7:1-2; 1 Kor. 4:5; u poslanici Rimljanima na mnogim mestima. O tome govori i Sveti Jovan Zlatoust: „Ko strogo ispituje tuđe padove neće dobiti nikakvo snishođenje za svoje sopstvene.“
Istina je da u Crkvi postoje nedostojni sveštenici. To je bilo poznato još od drevnih vremena, u pitanju nije nešto novo što se pojavilo tek sada. O tom problemu, na primer, Sveti Jovan Zlatoust govori: „Danas Gospod obično deluje i kroz nedostojne.“ Sveti Grigorije Bogoslov upozorava: „Ne sudi sudije ti kome je potrebno lečenje, ne razmatraj dostojanstvo onih koji te očišćuju, ne pravi izbor gledajući na roditelje iako je jedan i bolji od drugog ili gori, svaki od njih je viši od tebe.“ Prepodobni Nikodim Svetogorac: „Šta, pitaće neko, mi smo dužni da se pokoravamo svakom igumanu, arhijereju, upravniku čak i ako nije dobar? Odgovoram ti: ako nije dobar u ličnom životu i podvigu, pokoravaj mu se. Jedino ako propoveda jeres, tada ne treba da mu se pokoravaš“.
O ovome govore i pravila Crkve, međutim, neophodno je naglasiti: pod jeresi se podrazumeva već osuđena jeres, a ne to što neki počinju da izmišljaju neke jeresi radi sopstvenog samoopravdanja kao recimo bivši episkop Diomid, koji nije hteo da se pokori zabrani koja mu je data i napravio raskol. On je pritom optuživao našu Crkvu da odlazi od nje pošto se ona zarazila globalističkom jeresi. Zanimljivo. Koji Svetitelj, koji Sabor je osudio takvu jeres? Naravno, u pitanju je apsurd.
Ne, ovde se govori, o onome što pravila naše Crkve nalažu, 15. pravilo Dvokratnog Sabora o kome ćemo detaljnije govoriti kasnije; pravilo govori da jeres zbog koje se može prekinuti potčinjenje načelniku podrazumeva jeres koja je, kao prvo, već osuđena od Crkve, i kao drugo, ako on nije jednostavno napravio lapsus ili pogrešno veruje u sebi ali to ne pokazuje, već jeres koju on svenarodno i neprestano propoveda. Pritom, što je važno, ni Prepodobni Nikodim Svetogorac, ni pravila Crkve ne govore da ako se neko i odvaja od onoga koji konkretno iznosi jednu ili drugu već osuđenu jeres, da je potrebno odvajati se od cele Crkve, od svih Pomesnih Crkava. To bi bio apsurd.
Raskolnici koji vole da osuđuju pale, ili kako se njima čini, pale pastire vođeni su istim duhom i pokvarenom logikom kojom su vođeni gordeljivci koji su pre dve hiljade godina za Hrista govorili da je drug carinicima i grešnicima. Oni su smatrali da opštenje Gospoda i boravljenje sa ozloglašenim ličnostima kompromituje Njegovu ličnost, isto kao što i sada njihovi duhovni sledbenici misle da boravak grešnih ljudi u Crkvi kompromituje samu Crkvu.
Ti fariseji su govorili, obmanjujući Hristove sledbenike: „I gunđahu književnici njihovi i fariseji govoreći učenicima njegovim: Zašto sa carinicima i grješnicima jedete i pijete?“ (Lk. 5:30). Isto tako i današnji raskolnici i mrzitelji Crkve čedima Crkve govore: zašto boravite sa takvim grešnicima? Imamo još jedno uključenje.
Pitanje: Kada govorimo o grehu raskola, setimo se odmah i raskola koji se dogodio sredinom 17. veka. Šta je dovelo do njega? Doveli su poznati ukazi patrijarha Nikona, on je svojim ukazom zapovedio da se pravoslavni krste sa tri prsta. To je jedan od očiglednih pokazatelja. Protiv toga su se mnogi pravoslavni pobunili. Koliko tri prsta više spasavaju od prethodnih dva prsta? Bile su i represije, ubistva sveštenika staroveraca spaljivanjem, koliko je to sve opravdano?
o. Georgije Maksimov: Hvala za pitanje. Što se tiče spasiteljnosti ili nespasiteljnosti – spasenje nije u obredima, spasenje je u Crkvi. Ako neko pod predlogom obrednog pitanja otpada od Crkve onda, da, to znači da je njegov stav, kakav god bio, nespasavajući. Pod kakvim god bi predlogom on od Crkve otpao, to znači da on ubija svoju dušu. Suštinske razlike u osenjivanju krsnim znakom sa dva ili tri prsta, nekog dogmatskog značaja u tome nema, zato to nije moglo da bude osnova za odlazak iz Crkve kao što su to učinili raskolnici i učitelji raskola tog vremena.
Navešću primer. Da li znate kako se pojavila pravoslavna Liturgija? Na početku je bila Apostolska Liturgija, a zatim je Sveti Vasilije Veliki sastavio svoj čin Liturgije. Shvatate? Nisu u pitanju prosto dva ili tri prsta, ne radi se o načinu na koji ćeš da koračaš do hrama, nisu u pitanju neki izrazi u bogoslužbenim tekstovima, ne – uzeo je apostolsku Liturgiju i zamenio svojom. A šta se zatim dogodilo? Liturgiju Svetog Vasilija Velikog uredio je i izmenio Sveti Jovan Zlatoust i dobili smo Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. Shvatate, koliko je on uzeo i izmenio? Zar znamo za nekoga ko je tada zbog toga odlazio iz Crkve? Iako je ta promena suštinski mnogo veća nego sve skupa zajedno izmene koje je uveo patrijarh Nikon.
Međutim, u vremena Svetog Vasilija Velikog i Svetog Jovana Zlatoustog, ljudi su imali crkvenu svest. Problem je što se, sredinom 17. veka u značajnom delu ljudi, na žalost, crkvena svest iskrivila i oni su, na žalost, otpali od jedinstva Crkve. Naveo bih još jednu zanimljivu činjenicu. Ispravljanje bogoslužbenih tekstova nije počelo sa patrijarhom Nikonom, ono se odvijalo i pre njega. I niko nikada, čak u našoj Crkvi pod tim predlogom iz Crkve nije odlazio, niko nije stvarao raskole. Zato to ne opravdava one koji su u to vreme stvorili raskol.
Što se tiče progona, spaljivanja, shvatate, situacija nije bila jednostavna. Poznate su činjenice da su vođe raskola odlazili iz sela u selo, uznemiravali narod govoreći da je nastupilo vreme antihrista. Oni su prizivali ljude da izvrše grupno samoubistvo i ljudi su to i činili, to jest, ubeđivali su ljude da organizuju masovno samospaljivanje. Sami sebe nisu spaljivali, već su išli u drugo selo i isto tako ubeđivali druge ljude da spaljuju sebe. Kada je svetovna vlast hvatala takve agitatore, naglašavam, svetovna a ne crkvena vlast, osuđivala ih je na spaljivanje, da i sami dobiju ono na šta su osuđivali jako mnogo ljudi, ne samo muškaraca, već i žena, dece. Možemo reći da je to surovo, ali kao prvo, u pitanju nije bila crkvena vlast već svetovna vlast, a kao drugo, ruku na srce, ne mogu reći da su ovu kaznu oni dobili nepravedno. Zato shvatite da tamo nije bilo sve tako nedvosmisleno kako ponekada pokušavaju kod nas to da predstave. Naravno, ne može se opravdati sve što je radila svetovna, ponovo naglašavam, ne crkvena već svetovna, carska vlast u odnosu na ljude koji su se pridržavali starog obreda. Upotrebljavali su i prekomernu silu koju je teško, pa i nemoguće opravdati. Međutim, to ne menja činjenicu da ljudi koji su postali vođe raskola i uneli raskol, pocepavši i naš narod i našu Crkvu, koji su odvojili ogroman broj ljudi od Crkve – da su oni bili krivi. Oni su uzrok tragedije koja se dogodila. Nikada, nigde, ni u jednoj drugoj Crkvi, počevši od najdrevnijih vremena, mi ne vidimo da neko stvara raskol zbog načina hodanja, na desno ili levo. U pitanju je potpuni apsurd.
U nekim slučajevima, ispravke patrijarha Nikona su bile više nego opravdane jer pre njegovih izmena, u bogoslužbenim tekstovima su postojala iskrivljenja čak i Simvola Vere, negde se govorilo o Duhu Svetom u starim knjigama: „Verujem u Duha Svetoga, Istinitog, Životvornog“. Reč „Istinitog“ ne postoji u grčkom tekstu, ovde je patrijarh Nikon bio u pravu, izbavio je našu Crkvu od tog krivljenja u Simvolu Vere. Ali ponavljam to ne znači da su svetovne vlasti koje su vršile politiku strogog nametanja odluka koje je patrijarh doneo uvek postupale razumno.
Potrebno je još dotaći se i objašnjenja kojim ljudi pravdaju svoj odlazak iz Crkve, da su naišli na uvrede koje su im nanete, na primer, neki sveštenici ili monasi odlaze govoreći da su naišli na lošeg igumana, strogi vladika koji im je stvorio surove uslove. Težina ovih okolnosti može veoma da varira. Čitao sam o jednom od takvih monaha koji je bio u činu, bio je u Optinoj pustinji a zatim je otišao, pobegao na neko mesto i stvorio mikro-raskol – za njega su govorili: „Eto, on je živeo tamo u Optinoj pustinji, tamo su organizovali progon, poslali su ga da radi u štalu“. Takvi „strašni progoni“ koji su inače uobičajeno delo za monaha, ipak, taj monah je osetio da mu štete i da ga progone na taj način.
Međutim, postoje i ozbiljni ljudi koji se zaista susreću sa nepravdom u odnosu prema sebi. Naveo bih reči Svetog Dionisija Aleksandrijskog, drevnog Svetitelja naše Crkve, iz pisma raskolniku Novatu koji je bio jedan od prvih, najpoznatijih raskolnika u istoriji Crkve. Odgovarajući na pismo Novata koji je objašnjavao da su ga prinudili nepravdom na njegov račun neki predstavnici Crkve da izađe, da organizuje svoj raskol, evo šta mu piše Sveti Dionisije: „Ako govoriš da si se odvojio od Crkve nevoljno, to možeš dokazati dobrovoljnim povratkom u Crkvu. Najbolje bi za tebe bilo da sve pretrpiš, samo da ne rasečeš Crkvu Božiju, dobio bi istu slavu za mučeništvo zarad njene celine kao i za mučeništvo za odricanje od idola. Po mom mišljenju, još i veću slavu, jer u poslednjem svako prima mučenje za svoju sopstvenu dušu, a u prvom za čitavu Crkvu. Ako bi ti i sada ubedio braću da se vrate u jedinstvo, onda bi tvoja dobrota bila snažnija od tvog zla. Ovo poslednje ti se ne bi računalo uopšte, a prvo bi zaslužilo pohvalu. Ali kada već nisi u stanju da sebe staviš na poslušanje braći, onda u krajnjoj meri, na svaki način spasavaj svoju dušu“. Na žalost, Novat nije poslušao ovaj savet i poginuo je kao raskolnik.
Za nas je u ovim rečima Svetog Dionisija važna misao da ako se čovek susreo sa nepravdom prema sebi od strane episkopata, predstavnika nekih zvaničnih crkvenih struktura, ako bez obzira na ove objektivne uvrede koje su mu naneli on ostaje u Crkvi, onda postaje čak slavniji od mučenika. Kako nam govori naša crkvena tradicija, mučeništvo je nešto najuzvišenije što možemo prineti. A ovde Sveti Dionisije govori da to trpljenje, ako čovek trpi i ne odlazi iz Crkve, ne razara njeno jedinstvo, on postaje mučenik za celu Crkvu, postaje čak slavniji od onoga koji je pretreo muke od neznabožaca. Ovo treba da upamte ljudi koji su se našli u takvoj sablazni i iskušenju, zato što zaista postoje nedostojni sveštenici, nedostojni arhijereji, svaki čovek u Crkvi može da padne u greh. Demon iskušava ne samo laike, iskušava i monahe i sveštenike i arhijereje. Međutim, mi smo došli u Crkvu da bismo se susreli sa Hristom, živeli sa Hristom u Njegovim Tajnama. To je potpuno moguće, to je ono što nam Gospod daje u Crkvi. Ako se susrećemo sa nekim narušavanjima u crkvenom životu, to ne znači da treba da odstupimo od Samog Hrista jer kao što Gospod naše grehe trpi, tako i mi treba da pretrpimo grehe našeg bližnjeg i pre da se molimo za njegovo urazumljenje i oproštaj, nego da ga mrzimo.
* * * * *
Sada ćemo razmotriti kakve argumente raskolnici koji predstavljaju sebe kao „super-pravoslavne“, najčistije, najistinitije pravoslavne, iznose protiv naše Crkve, u korist svoje pozicije. Raskol za njih počinje od trenutka kada odstupaju od jedinstva sa svojim arhijerejem, arhijerejem kanonske Crkve koja predstvlja produžetak one Crkve koja je počela u dan Pedesetnice i predstavlja neprekinuti lanac od prvog veka do naših dana.
Ljudi koji odlaze u raskol, ako su sveštenici, prekidaju pominjanje svog episkopa; ako su laici prilaze onima koji su stvorili nekakve svoje zajednice koje nazivaju „istinitom Pravoslavnom Crkvom takvom i takvom“ i sl. Nije za iznenađenje da raskolnici kojih danas ima i u Rusiji i u drugim zemljama kanonske odgovornosti naše Crkve nisu jedinstveni međusobno, jer otkinuvši se od jedinstva Crkve, oni ne mogu ni međusobno da se usaglase. Zato postoji ogromno mnoštvo tih raskola: i grčki starokalendarci, najrazličitiji, neki katakombni i ostali koje ljudi izmišljaju. Po pravilu, u pitanju su male grupe, pošto formiranje velikih zajednica ljudima koji su se odvojili od jedinstva Crkva ne dozvoljava ono isto što ih je i izvelo iz Crkve – greh gordosti.
A zašto je uopšte za čoveka pravoslavnog, crkvenog ovo pogrešni put? Napomenuo bih nekoliko izraza koji svedoče o tome kako se u Crkvi oduvek shvatalo jedinstvo naroda sa arhipastirom, episkopom. Upravo episkop predstavlja naslednika apostola, dok su ostali sveštenoslužitelji, sveštenici, đakoni – ljudi kojima episkop prenosi, poverava vršenje Tajni, oni dele sa njima dar koji je predan upravo njima, episkopima.
Znajući ovo, ne iznenađuje nas kada čitamo u delima Sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, Svetitelja prvog i drugog veka koji je lično poznavao Apostole, da „bez Episkopa nema Crkve, gde je episkop tamo treba da bude i narod“; „gde je Isus Hristos tamo je i Saborna Crkva“ (Poslanica Smirnjanima). Takođe, u Poslanici Filadelfijcima on piše: „Koji su Božiji i Isusa Hrista, oni su sa episkopom“. Svetitelj takođe piše da „onaj ko čini nešto bez znanja episkopa služi đavolu“ (Poslanica Smirnjanima). Sveti Ignjatije piše u drugoj poslanici da „ko bude sebe smatrao višim od episkopa, potpuno je propao“ (Poslanica Polikarpu). Mi pamtimo da je isti taj Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac upozoravao: „Ne obmanjujte se braćo, ko sleduje za onim koji uvodi raskol neće naslediti Carstvo Božije“.
Upravo ta misao o visokom dostojanstvu episkopa i vezi sa verujućim narodom nastavlja se i kod drugih Svetitelja, kod Svetog Simeona Solunskog posebno; on je govorio da su u arhijerejstvu usredsređene sve Božanske Tajne i arhijerej učestvuje u svakom sveštenodejstvu i bez njega ne bi bilo ni prestola, ni rukopoloženja, ni svetog mira, ni Krštenja, sledi, ni hrišćana. Kako naši slušaoci znaju, sveštenik služi Liturgiju isključivo na antiminsu koji je potpisan imenom njegovog nadležnog arhijereja ili patrijarha. I ako sveštenik nema taj antiminis, koliko god on bio pobožan i dobar, on ne može služiti Liturgiju. Ako se usudi da služi Liturgiju bez antiminsa, takva Liturgija se ne smatra istinskom, realnom. Samo potpis episkopa na antiminsu koji on poverava svešteniku je upravo i znak i nalog episkopa svešteniku na služenje u konkretnoj parohiji ili hramu. Nije za iznenađenje onda što je Prepodobni Justin Popović direktno govorio da je naša Crkva episkopocentrična, to jest, Gospod Isus Hristos je postavio episkope kao one koji paze, nadziru nad Crkvom. Upravo se i reč „episkop“ sa grčkog „onaj koji nadzire, gleda, pazi na Crkvu“.
Raskolnici imaju drugačiju svest, oni govore da je obrnuto, da laici i sveštenici treba da paze na episkope, oni treba da gledaju da li on nešto krivi ili radi nešto što nije u redu. Ako iznenada vide nešto što im se ne dopada, dužni su odmah da pobegnu i odvoje se od episkopa. Ovde je naravno i samo postavljanje stvari suprotstavljeno onome o čemu se pisali Sveti Oci. Ti isti raskolnici šire različite ideje koje se uopšte ne slažu i protivreče učenju Svetih Otaca, učenju Pravoslavne Crkve. Posebno govore da ako tobož neki episkop izgovori neku jeres, znači da je automatski lišen čina, a ako se ljudi ne odvoje od takvog episkopa znači da i na njih, preko njihovog opštenja sa episkopom u Evharistiji, prelazi zaraza jeresi. Često se može kod raskolnika videti ova ideja. Naravno, ideja da Pričešće predstavlja prenosnik jeretičke zaraze je, blago rečeno, veoma daleka od Istine. Međutim, najvažnije je da protivreči samoj crkvenoj praksi, istoriji Crkve, Vaseljenskih Sabora između ostalog.
Episkopskog čina ne lišava automatski neka izgovorena netačna tvrdnja, ili ako se nekome učinilo da je netačna, ili ako je zaista izgovorena jeres. Episkopskog čina lišava jedino episkopski sabor i upravo zato se Sveti Kiril Aleksandrijski u sabornoj poslanici koju je pisao ispred Aleksandrijskog sabora koji je osudio Nestorijevu jeres, samom Nestoriju obraća kao episkopu. Ako pogledamo poslanicu, vidimo sa čim počinje obraćanje:
„Nestoriju, najuvaženijem i najbogoljubaznijem saslužitelju, želim u Gospodu svako dobro“, iako je nestorijanstvo već bilo osuđeno na Aleksandrijskom i Rimskom saboru, sam Nestorije još nije bio osuđen i lišen čina. Zato i Sveti Kiril Aleksandrijski sa ocima Aleksandrijskog sabora i oci Trećeg Vaseljenskog sabora, kada su zvali Nestorija na sud u svojoj poslanici mu se obraćaju kao episkopu. A kada nije došao na sud i kada je bio osuđen i saglasno sa kanonima, lišen čina na saboru, tada mu se već obraćaju ne kao episkopu već kao „Nestoriju, novom Judi“. Isto je bilo i sa jeretikom Dioskorom na Četvrtom Vaseljenskom saboru. Taj isti Sveti Kiril u poslanici konstantinopoljskim monasima jasno govori da je „Nestorije upao u zlo huljenje i bezbožno praznoslovlje“ ali ga ipak naziva „najpoštovanijim episkopom Nestorijem“. Zato kada govore da tobož izgovorena jeres, istinska ili umišljena, ili netačno izražavanje ili lapsus, ili možda nešto izgovoreno iz neznanja, automatski episkopa lišava čina – u pitanju je nepravoslavno i necrkveno učenje.
I kada bi tako nešto bilo istina, tada ne bi bilo potrebe da svi Vaseljenski i Pomesni sabori koji su se borili sa jereticima osuđuju jeretike na lišavanje čina; tada bi bilo potrebno samo osuditi jeres i smatrati da su oni automatski lišeni čina. Takvo učenje o automatskom lišavanju čina ne postoji.
Mislim da je sada vreme da razmotrimo kanone Crkve koji su usmereni protiv raskola i način na koji savremeni raskolnici pokušavaju ove kanone da iskoriste na svoju ruku. Posebno ćemo govoriti o 13., 14. i 15. pravilu Dvokratnog sabora. Navodim ih u celini pošto je u pitanju važna tema, tim pre što su ovi konkretni kanoni usmereni upravo protiv raskola.
Evo šta pišu oci Sabora: (13. pravilo) „Pošto je nečastivi bio posijao sjemena jeretičkoga kukolja, pak videći da se isti mačem Duha sa korenom čupa, pošao je sada drugim putem, putem prijevare i nastoji da bezumljem raskolnika raspolovi Tijelo Hristovo – sveti sabor, da razruši u temelju i ovaj njegov nacrt, naređuje, da ako u buduće koji prezviter, ili đakon, okrivi svoga episkopa radi kakvih prijestupa, prije nego što je to saborno razabrano i ispitano bilo, i prije nego što je protivu istoga konačna odluka izrečena, te se usudi prekinuti opštenje sa njim i ne bude po predanju Crkve spominjao ime njegovo u svetim molitvama na Liturgijama, takovi ima podleći svrgnuću i lišiti se svake svešteničke časti. Jer koji je postavljen u činu prezvitera i prisvaja sebi sud mitropolita i prije suda okrivi sam po sebi svog oca i episkopa, takav nije dostojan ni časti, pak ni imena prezvitera. A koji pristanu uz takvoga, ako imaju kakav svešteni čin na sebi, neka se i oni liše svoje časti; ako su pak kaluđeri ili svijetovnjaci, neka se sasvijem odluče od Crkve, dok ne razvrgnu svezu sa raskolnicima i svome se episkopu ne povrate[2].“
- pravilo se odnosi na episkopa koji samovoljno odstupa od opštenja sa svojim mitropolitom, a 15. pravilo nastavlja i dodaje jednu suštinski važnu tačku. Evo kako glasi 15. pravilo: „Što je naređeno u pogledu prezvitera, episkopa i mitropolita, to još više značaja mora imati u pogledu patrijarha. Prema tome, prezviter, episkop ili mitropolit, koji se usudi prekinuti opštenje sa svojim patrijarhom, i ne bude, kao što je naređeno i ustanovljeno, spominjao ime njegovo na božanstvenoj službi, nego prije saborne odluke i konačne osude njegove, proizvede raskol, u pogledu svakog takvoga sveti sabor naređuje, da bude sasvijem isključen iz sveštenstva, ako se samo dokaže takav njegov bezakoniti postupak. U ostalom, ono se naređuje i potvrđuje u pogledu onih, koji samo pod izgovorom nekih prijestupa odstupaju od svojih predstojnika i raskole proizvode, i ruše jedinstvo Crkve. Jer oni koji se odjeljuju od opštenja sa svojim predstojnikom zbog kakve jeresi, koja je od svetih sabora ili otaca osuđena, to jest, kad on javno propovijeda jeres i otkritim čelom to u crkvi uči, takvi ne samo što neće podleći kanonskoj kazni za to, što su prije sabornoga riješenja odijelili se od takvog episkopa, nego će naprotiv biti zaslužni časti koja pravoslavnima pristoji, pošto nijesu osudili episkope, nego pseudoepiskope i pseudoučitelje, niti su raskolom narušili jedinstvo Crkve, nego naprotiv pohitali su da oslobode Crkvu od raskola i razdijeljenja.[3]“
Ova dva pravila 13. i 15. potpuno zatvaraju sve izgovore za raskolnike koji se odvajaju od jedinstva Crkve po optužbama kanonskog karaktera na adresu svojih episkopa, to jest, koliko god teške optužbe bile ne znači, naravno, da čovek treba da ćuti, postoji crkveni sud. Ako čovek zaista zna za neki greh episkopa, ako je u pitanju teški greh, ako nema osnove za pretpostavku da je isceljen pokajanjem, da episkop nastavlja da ga vrši, naravno, čovek ima pravo da posvedoči pred crkvenim sudom o tome. Međutim, on nema pravo da samostalno donosi odluku o tom episkopu već da ga prepusti, u saglasnosti sa pravilima Crkve, sudu episkopa. Minimum 12 episkopa treba da sude jednom episkopu, to je takođe pravilo Crkve.
Naravno svi ti izgovori za ljude koji se odvajaju pod predlogom „eto, vladika mi se ne dopada“ ili „uvredio me jer me nije postavio na parohiju koju sam želeo već me postavio tamo gde ne želim da služim“ – sve to se momentalno odseca, bilo kakav razlog za raskol se objavljuje za nerealan i ne predstavlja razlog zbog koga se može prekinuti sa poslušanjem svom nadležnom arhijereju.
Međutim, u 15. pravilu, kao što vidimo, piše da postoji izuzetak koji stupa na snagu u slučaju da nadležni episkop propoveda svenarodno jeres, uči tome otvoreno u hramu, pritom jeres osuđenu Saborima Crkve. Naravno, savremeni raskolnici, zilotskog tipa, dobro shvataju da jedino što može da ih opravda jeste da pronađu neku jeres kod svog episkopa ili patrijarha od koga su otišli. Ako pronađu jeres, znači da nisu raskolnici u saglasnosti sa pravilima ovog Sabora. Zato grozničavo počinju da traže i smišljaju kakvu jeres da nađu da bi mogli da se odvoje i počinju da govore: „Eto, tamo je jeres sergijanstva, jeres ekumenizma, jeres globalizma (poput bivšeg episkopa Diomida), jeres priznanja demokratije“… Izmišljaju mnogo toga što se vrlo jednostavno izobličava.
Hajde da vidimo šta govori ovo pravilo. Ako predstojatelj (episkop) propoveda jeres koja je već osuđena na Saborima, to je kao prvo. Kao drugo, ako je propoveda svenarodno i uči tome otvoreno u hramu, znači ne nešto što je nekome negde, slučajno rekao ili se netačno izrazio. U ovom slučaju, odmah se javlja pitanje: koji Sabor je osudio jeres globalizma sergijanstva? Gde ste našli tu jeresi, koji Sabori crkvenog nivoa su uopšte to osudili? Nikakvi. U tom slučaju, pokazuje se da im sva ta pravdanja kojima raskolnici pokušavaju da obrazlože svoje otpadanje, svoj greh raskola, uopšte ne pomažu. To je prva stvar koja se tiče 15. pravila Dvokratnog sabora.
Druga stvar, takođe vrlo važna, za koju se raskolnici trude iz sve snage da je ne primete i ne pomenu kada se pozivaju na 15. pravilo Dvokratnog sabora jeste činjenica da ovo pravilo uopšte ne daje nikakvog prava da se stvaraju sopstvene crkve, ne daje nikakvo pravo da se odvaja od celokupne punote Crkve. Ako tvoj nadležni arhijerej uči svenarodno jeresi koja je već osuđena od Sabora ili Otaca, u tom slučaju ovo pravilo dozvoljava prekidanje opštenja sa tim konkretnim arhijerejem, ostajući u jedinstvu sa celokupnom Crkvom ili sa svim onim arhijerejima ili patrijarsima koji nisu potpali pod jeres i koji nastavljaju da ispovedaju pravoslavno veroučenje.
Naši raskolnici koji pokušavaju da prikriju svoj greh 15. pravilom Dvokratnog sabora odvajaju se od celokupne Crkve, ne odvajaju se samo od onoga kome pripisuju ove ili one jeresi koje, kako im se čini, on ispoveda. Oni se odvajaju uopšte od svih arhijereja Pravoslavne Crkve a to se pravilom nipošto ne dozvoljava; odvajaju se od čitave punoće Crkve i stvaraju sopstvene crkve.
Niko od Svetih Otaca tako nije radio. Na primer, ako se setimo arijanske smutnje, Sveti Oci, Sveti Atanasije Veliki i Vasilije Veliki i drugi Oci koji su se borili, bez obzira na to što je zaraza jeresi zahvatila jako puno arhijereja tog vremena, može se reći čak i veći deo; bez obzira na to, oni su ostajali u Crkvi u kojoj su dobili Tajne, u kojoj su dobili Krštenje. Nisu rekli: „U redu, idemo odavde i stvorićemo svoju ‘super-čistu’, ‘super-istinitu’, ‘super-pravoslavnu’ Crkvu“. Oni su se borili i ostajali u toj istoj Crkvi, čuvajući jedinstvo sa onima koji su čuvali Pravoslavlje, koji nisu bili zaraženi arijanstvom u Crkvi.
Treba navesti i sledeći primer. Poznato je da je otac Svetog Grigorija Bogoslova, takođe Grigorije, bio episkop koji je potpisao jeretičko ispovedanje vere. Pritom je potpisao ne zato što je sam bio jeretik, već zbog svoje jednostavnosti, njega su obmanuli, nije mogao da se razabere i stavio je svoj potpis pod tim jeretičkim dokumentom. Neki monasi su se odvojili od svog arhijereja, prekinuli su opštenje sa njim, pritom nisu izašli i stvorili novu crkvu, prešli su pod rukovodstvo drugog kanonskog episkopa. Što je zanimljivo – sam Sveti Grigorije Bogoslov koji je bio neumorni borac protiv arijanstva, govorio je da su ovi monasi postupili nepravilno zato što su prvo trebali da se razaberu u razlozima, čak i bez obzira na to što je njihov arhijerej potpisao, ne razmotrivši, nepravoslavni simvol vere, on ipak nije prestao da bude pravoslavni arhijerej jer veruje pravoslavno. Ovo je logika koju iznosi Sveti Grigorije Bogoslov.
Ovi razlozi pokazuju neodrživost raskolničke ideologije i njihovih pokušaja da se opravdaju 15. pravilom Dvokratnog sabora. Kada bi zaista sledili ovo pravilo, oni bi ostajali u kanonskom jedinstvu sa episkopima koji ne ispovedaju, kako oni govore, jeresi. Treba reći da same ove raskolničke optužbe na arhijereje naše Crkve za jeresi takođe jesu lažne. Razmotrićemo konkretne argumente da ne bi ostalo sve na rečima.
Počeli bismo sa temom ekumenizma. Oni govore da je ekumenizam jeres i da su arhijereji zaraženi ovom jeresi i da je neophodno odvojiti se od njih. Pogledajmo koji sabori su osuđivali ekumenizam. Nije bilo takvog sabora.
Postoji bajka da je 1983. sabor Ruske Zagranične Crkve tobož osudio ekumenizam, objavio anatemu ekumenizmu. Zapravo, u pitanju je falsifikat, to je poznato, o tome su se sačuvala i sećanja očevidaca i učesnika ovog sabora. Faklsifikat je bio u tome što je na saboru predloženo da se prihvate anatematizmi protiv ekumenizma i oci sabora su rekli da će odložiti razmatranje ovog pitanja. Međutim, inicijator toga, tadašnji episkop Grigorije Grabe je jednostavno, bez obzira na to što nije bilo ni razmatranja, ni prihvatanja ove odluke o anatemi, anatemu sam uključio u materijale sabora. Pošto je bio urednik časopisa Ruske Zagranične Crkve, uključio je tu anatemu. U pitanju je jednostavno falsifikat i činjenično i suštinski. Sem toga, ako ne dotičemo ovo konkretno pitanje, položaj Ruske Zagranične Crkve u to vreme nije bio nedvosmislen i odluke njenog sabora nisu bile prihvaćene od strane svih Pomesnih Crkava kao opštepravoslavne. Međutim, čak i ako ne razmatramo to pitanje, u pitanju je falsifikat.
Ipak jedan Svetitelj je govorio na temu ekumenizma. U pitanju je Prepodobni Justin Popović koji je govorio da je ekumenizam jeres. Treba reći da je sam Prepodobni Justin, kada je govorio da je ekumenizam jeres, pod ekumenizmom shvatao učenje o teoriji grana. Lažno učenje o teoriji grana govori i da Pravoslavlje i rimokatolicizam i različite protestantske konfesije zapravo sve zajedno sastavljaju jedinstvenu Hristovu Crkvu, da po njihovim rečima „pregrade ne dosežu do neba“, da podele ni na koji način nisu pokolebale dubinsko jedinstvo hrišćana. To učenje Prepodobni Justin Popović naziva jeres ekumenizma. Uzgred rečeno, u anatemi koju je bivši episkop Grigorije Grabe (on sam je otpao u raskol od Ruske Zagranične Crkve) pokušavao da progura na pomenutom saboru, lažno učenje i jeres ekumenizma se opisivala upravo kao učenje o teoriji grana.
Međutim, učenje o teoriji grana ne samo da ne ispovedaju naši arhipastiri naše Crkve sada, upravo suprotno, ovo lažno učenje je osuđeno od naše Crkve kao nehrišćansko. Citiraću nekoliko rečenica iz dokumenta koji je prihvaćen na Arhijerejskom saboru Ruske Pravoslavne Crkve iz 2000. godine o osnovnim principima odnosa sa inoslavnima.
U ovom dokumentu je napisano: „Pravoslavna Crkva ne može da prihvati tezu da, bez obzira na istorijske podele, suštinsko, dubinsko jedinstvo hrišćana tobož nije narušeno i da Crkva treba da se shvata tako da se to podudara sa celokupnim „hrišćanskim svetom“, da hrišćansko jedinstvo tobož postoji uprkos denominacionim barijerama. Potpuno je neprihvatljiva i povezana sa gorepomenutom koncepcijom takozvana teorija grana koja objavljuje normalnost i čak promisao u postojanju hrišćanstva u vidu odvojenih grana. Za pravoslavne je neprihvatljiva tvrdnja da hrišćanske podele postoje samo na istorijskoj površini i mogu biti isceljene ili prevaziđene uz pomoć kompromisnih međukonfesionalnih dogovora. Pravoslavna Crkva ne može priznavati jednakost konfesija; oni koji su otpali od Crkve ne mogu biti sjedinjeni sa njom u stanju u kome se nalaze sada; postojeća dogmatska razilaženja moraju da se prevaziđu, a ne prosto da se zaobiđu“ (II, 4-7)
Na taj način vidimo da pod tu istu jeres ekumenizma koju je osuđivao Prepodobni Justin Popović naša Crkva ne samo da ne potpada, već direktno osuđuje ovo lažno učenje. Ovo stvara problem za raskolnike. Kako oni pokušavaju da izađu iz ovog problema? Oni govore: „Vidite, postoje primeri da se tamo neki arhipastir molio zajedno sa jereticima. Zajednička molitva sa jereticima je zabranjena kanonima Crkve, to znači da su oni zaraženi ekumenističkom jeresi“.
Ali hajde da vidimo šta je jeres? Jeres predstavlja iskrivljenje dogmata. Šta je molitva sa jereticima? To je narušavanje kanona Crkve, kanonski prestup isti kao i svi ostali kanonski prestupi opisani u Knjizi pravila. Zaista, molitve sa jereticima su zabranjene, 45. Apostolskim pravilom, 33. pravilom Laodikijskog sabora. U pitanju su poznate činjenice i uzgred, treba reći da su molitve zabranjene ne samo sa jereticima, već i sa raskolnicima, isto to pravilo Laodikijskog sabora govori: „Sa jereticima ili raskolnicima ne smije se zajedno moliti se.“ Ako čovek ovo narušava, čak ako je i arhijerej, samim tim čini greh, narušava kanonska pravila Crkve. Ali narušavanje kanona predstavlja kanonski prestup, nije jeres, nije narušavanje dogmata. Sve ovo potpada pod ono što smo čitali u 13. pravilu Dvokratnog sabora. Tamo se upravo i opisuje da kakve god kanonske prestupe činio arhijerej, to što on čini je njegov greh, međutim, episkop ne podleže sudu gomile, nekim konkretnim pojedincima, on podleže sudu drugih arhijereja. Drugi arhijereji treba da mu sude i donesu odluku o njemu, njegovim lažnim učenjima. Takav je poredak u Crkvi ustanovio Gospod Isus Hristos kroz Apostole jer je još u Apostolskim pravilima sve to propisano.
Zato kada govore da kanoni zabranjuju molitvu sa jereticima i da je jedan ili drugi episkop narušio kanon, to ne znači da je on jeretik. Raskolnici govore da ako se on moli, onda sigurno i veruje da su jeretici isto tako hrišćani kao i pravoslavni, ali to uopšte ne znači to. Čovek može da izvrši ovaj kanonski prestup ili iz neznanja, ili iz lažnog osećanja da se bude uljudan: ako su ga pozvali negde gde se našao zajedno sa nepravoslavnima; oni su tamo počeli da se mole, on nije počeo da izlazi, lupa vratima, ostao je tamo iz osećanja i želje da se bude uljudan, a ne zato što on smatra da su i ti jeretici isto tako pravoslavni. I on sam to može da doživi kao prestup, kao sopstvenu grešku koja je učinjena zbog jedne ili druge ljudske nemoći. Tako nešto nije dobro, u pitanju je greh, ali u pitanju nije jeres, nije nešto što lišava čoveka sveštenog čina, nije nešto što pred nama neophodno postavlja primenu 15. pravila Dvokratnog sabora.
U pitanju je kanonski prestup kao i ostali prestupi koje vrše mnogi drugi, ne samo arhijereji, već i sveštenici i laici. Neka svako otvori Knjigu pravila i uporedi sa njom svoj lični život: „Da li ja dopuštam narušavanje nekih kanona?“ Mislim da malo ko može da kaže za sebe da je bukvalno sve kanone redom, uvek i u svemu sačuvao. Međutim, ako smo prema sebi, prema sopstvenom narušavanju kanona snishodljivi i trpeljivi, što takođe nije pravilno, javlja se pitanje, zašto kada prenosimo pogled na arhijereje iznenada smatramo da njihove greške i gresi treba da se kazne dvostruko; oni nam izgledaju teži od naših sopstvenih.
Već smo govorili da celo ovo pitanje potiče iz greha gordosti, uopšte raskol predstavlja „pad gordih“ po definiciji oca Rafaila Karelina, on je zasnovan pre svega na čovekovoj gordosti. Želja da nadzireš episkopa umesto da te on nadzire, paziš na tuđe grehe više nego na svoje, ta strast izobličavanja za koju je Prepodobni Pimen Veliki govorio: „Kada mi pokrivamo grehe bližnjeg i Bog pokriva naš grehe, a kada otkrivamo grehe bližnjeg, onda će i Bog otkriti naše grehe“. Sveti Jovan Zlatoust je govorio o Hamovom grehu, kada se rugao svom nagom ocu, da ne znači da je on lagao o ocu, zaista se dogodio takav pad i Sveti Oci ga tako opisuju; međutim, greh Hama koji je otišao i smejao se svom nagom ocu izazvao je osudu.
Evo reči Svetog Jovana Zlatoustog: „Urazumimo se ovim primerom, podražavajmo Simu i Jafetu i uzdržimo se od podražavanja Hamu. Ako je onaj koji je otkrio telesnu nagotu podvrgao sebe prokletstvu, čemu će biti podvrgnuti oni koji otkrivaju grehe braće? Ne samo da ih pokrivaju, nego se trude da ih učine što poznatijim i kroz to, umnožavaju greh? Kada ti otkriješ greh brata, ne samo da ćeš njega učiniti možda još bestidnijim, neraspoloženijim za povratak na put vrline, već ćeš i one koji te budu slušali još više ukoreniti u nemaru, oraspoložiti da budu uporni u zlu. I to je malo, daćeš im povod da hule na Boga“. Tako i Sveti Grigorije Bogoslov govori: „Ko sudi tuđi porok, pre će sam pasti pod optužbu za taj greh, nego što će prekinuti poroku“.
Ja shvatam da ljudi koji su navikli da osuđuju, osećaju neku nasladu u tome, da u traganju za gresima onih koji su u crkvenoj hijerarhiji iznad njih, oni nalaze određenu mračnu nasladu – za njih ovo nije prijatna tema, čak i skandal. „Kako to, da ne sudimo, da ne objavljujemo i razotkrivamo?“
Ali, hajde da razmislimo, ako smo mi verujući ljudi, ako se svaki dan molimo Gospodu: „Gospode, pomiluj me grešnog“, „Oprosti nam dugove naše, kao što i mi ostavljamo dužnicima svojim“, to znači da i sami osećamo svoju grehovnost, neophodnost za svetom Tajnom ispovesti, osećamo olakšanje na srcu nakon ove svete Tajne i zahvalnost Bogu za oproštaj naših grehova. Ali kako onda nakon toga, obraćajući svoje oko prema arhijereju kroz koga nam je Bog darovao oproštaj kroz Tajnu ispovesti, jer po učenju Crkve arhijerej učestvuje u svim sveštenodejstvima, kako smo navodili reči Svetog Simeona Solunskog, kako onda, primećujući istinske ili izmišljene grehe postajemo surove sudije koje bez kolebanja odlučuju da je taj i taj dostojan trenutnog suda, neka ne izbegne kaznu, odmah neka bude svrgnut iz čina, neka bude otsečen od opštenja sa nama. Sve ovo podseća na priču Gospoda o čoveku kome je oprošten dug od deset hiljada talanata, a on se izašavši bacio na svog druga koji mu je dugovao neki sitan novac. (Mt. 18:23-35)
Ne želim da ovo zvuči da opravdavam kada čovek koji je obučen u svešteni čin greši – to je loše, to je njegov pad, ali zar kao hrišćani ne treba da želimo da on ustane iz svog pada? Da se ispravi, očisti od svog pada, spasi i postane istinski, dobri pastir, istinski hrišćanin? Zar umesto toga želimo da on što pre bude osuđen, odlučen, kažnjen, bačen u pakao? Sveti Oci su posmatrali drugačije.
Podsetio bih na reči Prepodobnog Nikodima Svetogorca: „Šta, pitaće neko, treba da se pokoravamo svakom igumanu, arhijereju, upravitelju čak ako nije dobar? Odgovaram ti: ako nije dobar u podvigu i ličnom životu, pokoravaj mu se, osim ako greši time što nameće jeretičko učenje“. U tom slučaju, kao što pamtimo, 15. pravilo Dvokratnog sabora dozvoljava odvajanje od opštenja sa tim arhijerejem, ali ne sa svim arhijerejima uopšte, ne sa čitavom Crkvom uopšte. Isto je i sa istorijskim primerima u našoj Pomesnoj Ruskoj Crkvi, kada se pojavila jeres judejstvujućih, Sveti Genadije Novgorodski, Sveti Josif Volocki borili su se protiv ove jeresi, borili su se za Crkvu, nisu prekidali kontakt sa Crkvom, osuđivali su jeres, jeretike, ne izlazeći van granica Crkve, stvarajući neku svoju novu „super-pravoslavnu“ Rusku Crkvu. Imamo telefonski poziv.
Pitanje: Poznate su reči Gospoda Isusa: „Kome je više dato, od njega će se više i tražiti.“
o. Georgije Maksimov: Što se tiče ovih reči, zaista je tako. Samo, ko će tražiti? Laici će tražiti od arhijereja ili će tražiti sveštenici koje su upravo sveštenicima i učinili ti arhijereji? Oni će ih suditi i ispitivati? Gospod će suditi i ispitivati i zato zaista da, onaj kome je više dato, od njega će se više i tražiti. Zato ako čovek koji je obučen u čin čini svesni greh, on će biti više osuđen od laika koji je učinio isti greh, međutim, to ne znači da laik uopšte neće biti osuđen. Isto je i sa hrišćaninom koji svesno čini neki greh, laik, on će biti više osuđen od neverujućeg koji nije znao za Zakon Božiji; i neverujući će, po rečima Apostola Pavla takođe biti osuđen, ali u manjoj meri, zato što čovek koji svesno greši je dostojniji veće osude. Međutim, osuda je delo Božije, nije u pitanju delo koje treba da otimaju ovce nad svojim pastirima.
Po povodu optužbi za ekumenizam još se može reći na temu: „Eto, dali su odlikovanje nekom nepravoslavnom čoveku, muslimanu, budisti.“ Koji kanon brani da se daju crkvena odlikovanja budisti? Koje crkveno pravilo je narušeno? Kakva je jeres ovde prisutna? Ovde nema čak ni kanonskog prekršaja. Šta uopšte predstavljaju ta odlikovanja? To je crkveno „hvala“ u vidu tog materijalnog znaka. Reći hvala nepravoslavnom čoveku ponekada ima i zašto.
Lično znam za primere kada su nepravoslavni ljudi iskreno i veoma usrdno pomagali životu Crkve, životu parohije ponekada više nego i članovi parohije. Da li su ovi ljudi zaslužili da im se kaže hvala? Itekako. I to što im Crkva govori hvala u vidu tih odlikovanja, da li to predstavlja narušavanje nekog dogmata ili kanona? Kog? Ako taj čovek iz ruku Crkve prima tu nagradu i stavlja sebi na grudi odlikovanje sa likom pravoslavnog Svetitelja, to znači da se kroz to on još više približava Pravoslavlju. Kakav je ovde prestup, koji dogmat ili kanon je ovde narušen? Imamo još jedno uključenje.
Pitanje: Znam ženu koja je otišla u staroobrednički raskol. Da li mogu da se molim za nju, za njeno zdravlje ili već ne mogu da se molim za nju? Drugo pitanje, imamo parohijanina u hramu koji kategorički odbija da se moli za patrijarha Kirila ali se istovremeno pričešćuje. Da li je tako nešto pravilno, objasnite molim vas.
o. Georgije Maksimov: Što se tiče prvog pitanja, naravno, možemo se moliti za urazumljenje onih koji su otpali od Crkve, posebno u ličnoj molitvi, da Gospod otvori oči čoveku koji je otpao u raskol da se vrati u kanonsku Crkvu. Znamo da se na dan Pedesetnice Crkva pojačano moli za sve one koji su otpali od nje i naravno, za vreme čitanja ovih molitava, možemo i molitveno uzdahnuti za sve bliske osobe koje su otpale. Pominjati je kao da je član Crkve bila bi nepravda i pred Bogom i u odnosu na njen izbor, nekorektno prema njoj jer ona sebe ne definiše kao člana naše Crkve. Zato i nije korektno pominjati je kao člana naše Crkve.
Što se tiče drugog slučaja, to je upravo ono o čemu smo govorili u prethodnoj besedi, ali i danas – to znači da se čovek nalazi u prelesti, nalazi u demonskom plenu o kome je govorio Sveti Teolipt Filadelfijski. On je govorio da klevetnik-demon zavidi našem spasenju, useljava se u naša osećanja i trudi se ne samo da usredsredi čoveka na grehe i greške bližnjeg, već i da ga primora da ne vidi dostojanstvo u bližnjem. Slično iskušenje se prilično često događa u odnosu pastira Crkve, u dušu verujućeg se zasejava, ili od strane neprijatelja roda ljudskog ili od loših ljudi kroz koje deluje đavo, podozrenje u odnosu sveštenika ili patrijarha i kao posledicu imamo da u takvom čoveku počinje da raste ogromna gordost, on se ispunjava prezirom prema svim ostalim ljudima, ne dozvoljava nikome da ga posavetuje. O tome Sveti Teolipt detaljno govori u svom prvom slovu protiv arsenita. Možda možete predložiti svom poznaniku da se upozna sa sadržajem naših beseda, da bi mogao da čuje šta Sveti Oci govore o tome.
Dakle ne zato što sam ja nešto govorio, već zato što navodim reči Svetih Otaca i njihov primer koji pokazuje grešku njegove pozicije. Ako on smatra da patrijarh u nečemu nije u pravu, da greši u nečemu, zar je to povod da mrzi patrijarha? Upravo suprotno, potrebno je da se još više moliš za patrijarha ako smatraš da u nečemu nije u pravu, da mu Gospod pomogne i pokaže put. Ovo se tiče i bilo kog drugog episkopa ili uopšte čoveka koga poznajemo. Ako naš otac ili neki drugi čovek koga volimo upadne u zabludu, zar ćemo reći: „To je to, on je mrtav za mene, neću se ni moliti za njega?“ Ako u sebi imamo makar kap ljubavi, biće obrnuto, još više ćemo se moliti za njega. Zato kada ljudi prekidaju da se mole za patrijarha, za svog nadležnog arhijereja, svog sveštenika kod koga su odlazili ili odlaze, to je znak duhovne bolesti, gordosti tog čoveka, znak da je taj čovek daleko od Boga.
Vraćajući se na pokušaj raskolnika da izmisle da je naša Crkva tobož u grehu ekumenizma, govorili smo o zajedničkoj molitvi. Naravno da je tako nešto neprihvatljivo, to je zabranjeno ne samo drevnim kanonima, već i Arhijerejskim saborom iz 2008. godine i čak mogu da kažem da čovek koji polaže zakletvu pred primanje sveštenog čina, u toj zakletvi se zaklinje da neće imati molitvenog opštenja sa ljudima koji nemaju odnos sa Pravoslavnom Crkvom. Zato ako neko to narušava, u pitanju nije greh Crkve, već njegov lični greh, lični pad. Neki govore da to što se predstavnici Crkve, između ostalog i ljudi u činu susreću sa nepravoslavnim ljudima, rimokatolicima, protestantima, muslimanima, Jevrejima da je to takođe tobož jeres ekumenizma.
Zapravo u pitanju nije nikakva jeres ekumenizma, u pitanju je praksa koja je oduvek postojala u Crkvi, narodu Božijem. Mi znamo da se i prorok Jelisej susretao sa Neemanom Sirijcem koji je bio neznabožac, Apostol Filip je razgovarao sa Jelinima kako opisuje Jevanđelje po Jovanu (12. glava), đakon Filip je takođe seo u kočiju kod etiopskog evnuha kako je opisano u 8. glavi Dela Apostolskih. Svi ovi slučajevi pokazuju da upravo nema greha samog po sebi u susretu sa nepravoslavnima, greh je ako mi na tom susretu krivimo pravoslavno učenje, ako prodajemo Pravoslavlje – u tom slučaju je greh.
Međutim, sam po sebi susret sa nepravoslavnima se nigde ne osuđuje i ne predstavlja greh, krivljenje vere. Ako se obratimo istoriji videćemo da su se mnogi naši Svetitelji susretali i razgovarali sa nepravoslavnim ljudima ili da bi rešili neka pitanja crkvenog života, pomogli pravoslavnima, na primer, Sveti Nikolaj Mistik je slao Svetog Dimitrijana Hitronskog, kiparskog Svetitelja, kalifu da zastupa oslobođenje zarobljenih hrišćana. On je to uradio i oslobođenje se i dogodilo.
Ili da bi posvedočili o Pravoslavlju. Na primer, Sveti ravnoapostolni Kiril, jedan od braće slovenskih prosvetitelja, pre nego što je otišao u misiju Slovenima, bio je poslat u Bagdad u sastavu delegacije da bi svedočio o Pravoslavlju nepravoslavnim muslimanskim činovnicima. Zato susreti sami po sebi ili pozdravi koji se šalju nepravoslavnima, sami po sebi ne predstavljaju narušavanje ni kanona, ni dogmata.
Svaki čovek koji tako razmišlja, na primer: „Eto, patrijarh je pozdravio muftiju ili još nekog drugog, znači da je otpao od Pravoslavlja“, neka zamisli da živi na istom spratu sa muslimanom ili Judejcem. Svaki dan prolazeći do svog stana, vidite svog komšiju i on vam govori: „Znaš, u našem domu je radost, moja ćerka se udala“ ili „Napunio sam 50 godina“ ili neki slični događaj. Zar će takav čovek da procedi kroz zube: „Primio sam k znanju“ i nastaviti dalje? Zar neće reći: „Čestitam!“ Kakva je izdaja Pravoslavlja u tome?
To je upravo ona hrišćanska pažljivost o čijoj neophodnosti je pisao Sveti Nektarije Eginski. Možemo se setiti i kako je Sveti Marko Efeski, poznati borac za Pravoslavlje, poznat svojom čvrstinom, sa kolikom je pažljivošću pisao poslanicu rimskom papi u vreme kada je postojala nada da može da se prisajedini Pravoslavlju.
Ljudima koji objavljuju da je tako nešto neprihvatljivo, jednostavno se može posavetovati da se pročita njegovo obraćanje, njegova poslanica, kao i poslanica Patrijaraha Istočne Crkve nepravoslavnima, na primer.
Još jedna važna stvar zašto su sve te izjave raskolnika lažne. Iz jednostavnog razloga što su sve ove pojave za koje govore da je zbog njih tobož naša Crkva zaražena i prestala da bude istinska Crkva, da su jedino njihove grupice Crkva – sve ove pojave su postojale ne od juče, ne pre deset, dvadeset, pedeset ni sto godina.
Sve ove pojave: zajedničke molitve kao narušavanje kanona, opštenje sa nepravoslavnima, itd., sve to je postojalo u Crkvi još u drevnim vremenima, još od vremena Vizantije, to su poznate činjenice. To ne znači da je sve to dobro i pravilno, to znači da Crkva nije prestala da bude Crkva zbog svega toga; to znači da to ne može biti povod za otpadanje od Crkve.
[1] Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima episkopa Nikodima Milaša, knjiga I, str. 257-258.
[2] Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima, episkop Nikodim Milaš, knjiga II, str. 287-288.
[3] Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima, episkop Nikodim Milaš, knjiga II, str. 289-290.