Masovni teror koji su pokrenuli islamisti zatekao je naše društvo potpuno nepripremljeno za adekvatni odgovor na ovu pretnju. I pored toga, naše društvo uopšte ne shvata samu suštinu problema. U svesti prosečnog stanovnika, kako ateiste, tako i pravoslavnog – islam je prilično primitivna religija koja, ipak, zaslužuje respekt i ima tradiciju. Pored svega ostalog tvrdi se da kao i sve religije (tobož „putevi kao istom vrhu“) islam uči dobru i mirno se odnosi prema Pravoslavlju. Mi pokušavamo da damo pravoslavnu ocenu islamu, islamu kakav postoji danas…
Da bismo shvatili ovu religiju, neophodno je shvatiti da islam nije ono što se podrazumeva pod „religijom“ na Zapadu. On nije analog Crkve ili sekte čiji cilj je preobraženje duše. On je više određeni globalno-socijalni projekat uspostavljanja carstva Božijeg na zemlji. U tome je islam jako blizak komunističkoj partiji, nacional-socijalizmu ili današnjoj globalizaciji. Za muslimane ne postoji rascep između politike i religije. To su dve strane jedinstvene celine regulisane od strane zakona (šerijata) koji je propisao Alah. Upravo zato svaki pokušaj da se islam ugradi u ne-islamski poredak može da se ostvari samo do trenutka dok je poslednji dovoljno snažan da bi zadržao islamski rast.
Opšti principi islama
Bez obzira na to što mnogi predstavnici islama iz razloga propagande odbacuju islam jednih ili drugih ličnosti (pre svega terorista), u realnosti, po učenju islama, musliman je čovek koji čuva pet stubova islama.
Prvi je ispovedanje vera (šahada): „Nema boga osim Alaha i Muhamed je Njegov prorok“. Izgovaranje ove formule i prisustvu ne manje od dva muslimana automatski čini čoveka muslimanom.
Drugi stub je ispunjenje obreda klanjanja – namaza.
Treći stub je obavezni porez za siromašne (zakat).
Četvrti – držanje posta u mesecu Ramazan.
Peti stub – hodočasništvo u Meku (hadž).
Mnoštvo islamskih propovednika za šesti stub islama smatra obavezu džihada – svetog rata sa nevernicima.
Svi koji drže ovih pet stubova su muslimani. Pritom treba pamtiti da u islamu ne postoji duhovništvo. To je iz razloga što Koran odbacuje mogućnost usinovljenja ljudi Bogu. Zato u islamu nema ni posrednika. Jer, u poređenju sa Alahom svi ljudi su insekti. Zato ni jedna izreka ljudi nema apsolutni autoritet. Zato ne treba ozbiljno uzimati izreke religioznih lidera islama. Oni se ni sami ozbiljno ne odnose prema tome što izgovaraju u poverljive uši nevernih koji su određeni za pakao. Ni jedan mula nema vlast da izopšti muslimana iz zajednice (ume). To može da učini samo šerijatski sud.
Pravoslavna Crkva gleda na pet stubova kao na demonsku zabludu. Prvi stub – vera (akida) uključuje veru u šest temelja: musliman mora da veruje u Alaha, njegove anđele, njegovo Pismo, poslanike, u poslednji dan i predodređenost. Glavni predmet vere u islamu je Alah, posebno biće, slično hrišćanskom Bogu. Njegova glavna osobina je jedinstvo. Njemu se pripisuje stvaranje sveta, slanje Pisma i proroka kao i sud na kraju vremena. Međutim, za razliku od istinitog Boga, Alah nije ličnost. On nije dobar, ne daje slobodu svom stvorenju jer određuje sva dela (kako dobra tako i zla). On je ograničen prostranstvom. Islam odbacuje Trojedinstvo. Pored Alaha večno postoji i Koran.
Pravoslavna Crkva na osnovu Svetog Pisma odbacila je istovetnost Alaha sa Bogom Tvorcem, Koji je dao Bibliju, Koji nas je spasao u Hristu. Ovo učenje je bilo zvanično potvrđeno na Carigradskom Saboru 1180. godine. Alah islama ne postoji u stvarnosti. On je posledica izvitoperene predstave o istinskom Tvorcu koju je satana posejao u umu Muhameda. Možemo ga nazvati idolom, izgrađenim u umu muslimana, kao što su neznabošci sebi izmišljali lažne bogove.
Vera u anđele u islamu se takođe razlikuje od Božijeg otkrovenja. Anđeli islama su posebna bića, stvoreni iz svetlosti koji ispunjavaju Alahovu volju. Islam odbacuje grehovni pad anđela (sem Iblisa – satane, čija se anđelska priroda nalazi pod sumnjom). Osim anđela postoji još jedan oblik života – to su džinovi – stvoreni iz plamena bez dima. Oni su podeljeni na džinove neznabošce i džinove muslimane. Prvi su uzrok ljudskih nesreća. Oni mogu da se žene, rađaju decu, čak stupaju u polne odnose sa ljudima. Takvo učenje o anđelima je potpuno udaljeno od istine. Bog nam je otkrio postojanje sveta duhovnih anđela, koji je buntom podelio Danica. Dobri anđeli su naši pomoćnici i starija braća i ulaze u nebesku Crkvu. Pobunjeni anđeli su naši neprijatelji koji se izgone silom Božijom i znakom Krsta. Kao posledica izvitoperenog razumevanja anđelske prirode u islamu nema realne duhovne borbe sa demonima. Naprotiv, čovek jako lako pada pod dejstvo duhova zla. U vezi sa tim islamski svet je proniknut strahom od uroka, kletve i vračanja. Često se susreći i slučajevi posednutosti.
Vera u Pisma odvaja islam od hrišćanstva. Saglasno Koranu Alah je poslao neke „Svitke“ Avraamu, „Tavrat“ (Zakon) Mojseju, „Zabur“ (Psaltir) Davidu, „Indžil“ (Jevanđelje) Isusu Hristu i Koran Muhamedu. Međutim, po muslimanskom ubeđenju sva Pisma osim Korana su iskvarena. Zato oni i odbacuju istinito Otkrovenje Božije priznajući samo Koran. Muslimani su ubeđeni da je Koran kopija večnog originala koji je Bog izdiktirao Džibrilu. Oni smatraju da Pismo tobož mora uvek da bude direktna reč Alaha na arapskom jeziku. Zato je realna reč Božija, gde Tvorca govori i rečju i delom, potpuno neprihvatljiva za sledbenike Islama. Koran se radikalno razlikuje od Biblije. Priče koje se nalaze u njemu izmišljene su protivreče kako Svetom Pismu, tako i istoriji. (Naprimer, Djeva Marija se smatra Mojsejevom sestrom, a Aman iz knjige Jestire, objavljuje se za faraonskog vezira u vreme Mojseja).
Bogoslovlje se radikalno razlikuje od Biblijskog. Za razliku od Biblije, Koran sadrži 225 protivrečnosti. Pravoslavna Crkva smatra Koran za Muhamedovu izmišljotinu, zasnovanu na demonskoj sugestiji. Muslimani su ubeđeni da je Biblija ljudska tvorevina, koja je do neprepoznatljivosti izvitoperila reč Tvorca.
Vera u poslanike takođe razlikuje islam od hrišćanstva (i judaizma). Po ubeđenju muslimana, suština Alahove poslanice se u principu ne menja. U sva vremena jedinstvena vest je utvrđivanje jednoboštva. Ništa drugo Alah ne može reći. Sve što ne vodi do toga predstavlja ljudsku izmišljotinu. Opet, bog muslimana je manje sposoban za stvaralaštvo od čoveka. (Međutim, znamo da anđeli, između ostalog i pali anđeli – demoni, nemaju sposobnost stvaralaštva, za razliku od čoveka). Poslanici koje pominju Koran i sune („sveto predanje“) iako i imaju imena slična biblijskim, najčešće nemaju skoro ništa zajedničko sa realnim ličnostima. Naprimer, Hristos se ne objavljuje za Boga, već stvorenje. Njegova čuda su apsurdna (najčešće su pozajmljivana iz apokrifa). Naprimer, govori se o stolu sa jelom koji je poslan sa neba na molbu Ise, ili se ponavlja apokrif o glinenim pticama koje je On oživeo. Najstrašnije je što muslimani odbacuju samu činjenicu raspeća i vaskrsenja Hrista Spasitelja. Po njihovom ubeđenju, Alah je vazneo Hrista, već je na krstu bio raspet drugi čovek (Juda ili Simon Kirinejski). Ova bogohulna tvrdnja protivreči kako Jevanđelju, tako i samom karakteru Bogočoveka. Nije slučajno da muslimani mrze sveti Krst, jer tvrde da će jedno od glavnih Hristovih dela nakon Njegovog povratka na zemlju biti uništavanje svih krstova. Tako se otkriva duh koji vlada u islamu. Mislim da je i zabrana vina povezana sa mržnjom prema Svetom Pričešću.
Muslimani dolaze do apsurda proglašavajući čak i idolopoklonike za Alahove poslanike (naprimer Aleksandar Makedonski je Zu-ul Kifl). Zato je potpuno lažna tvrdnja da muslimani tobož poštuju Mojseja, Hrista ili Davida. Pod tim imenima postavljene su potpuno druge ličnosti. Po pitanju toga muslimani su istovetni okultistima.
Vera u poslednji dan kod muslimana takođe ne odgovara reči Božijoj. Po njihovom učenju duša umrlog nalazi se u grobu, gde grešnike muče anđeli, a pravednici prebivaju u pokoju (iako je nerazumljivo kakva naslada može postojati u grobnici). Pred kraj sveta, islamski Isa će se vratiti na zemlju, uništiti hrišćane, oženiti i umreti u Medini (da primetimo da se ova ličnost iz islamske mitologije ne razlikuje od antihrista koji je predskazan u Bibliji). Pojaviće se antihrist Al Džadž. Na kraju anđeo Israfil će zatrubiti u trubu i sve će u svetu umreti, a zatim će Alah sve vaskrsnuti. Svi ljudi će stati pred Alaha i on će im suditi. Muslimanima će se pokazati njihovi gresi, oni će ih priznati i zatim će im se oprostiti. Oni koji su poginuli u džihadu ući će u raj bez suda. U sudi dan njihove rane će se otvoriti, ali će umesto krvi iz njih poteći mošus.
Ostali će morati da pređu most as-Sirat koji vodi u raj. Pravednici će mirno preći preko njega (muslimani veruju da taj most mogu preći samo na žrtvenom ovnu), a grešnici (pre svega nemuslimani) će upasti u pakao. Stanovnike pakla očekuje večna muka od ognja, užarenog gvožđa i dranja kože. Mučenje će vršiti posebni anđeli. Međutim, na kraju krajeva svi muslimani će zastupništvom Muhameda biti izvedeni iz pakla. Pravednici će se u raju naslađivati u rajskom vrtu mnoštvom različite hrane ,a takođe i polnim odnosima sa posebnim bićima – hurijama. Pritom, pravednici će se još naslađivati posmatranjem mučenja nemuslimana. Ova predstava pokazuje satansku surovost muslimanskog lažnog proroka.
Međutim, ni u raju ljudi neće videti Boga (po jednom od hadisa, Alah će biti vidljiv u raju, kao mesec tokom oblačne noći) i zauvek ostati robovi. Sama mogućnost usinovljenja odbacuje se od islama kao najgora jeres.
Očigledno je da je i takva predstava najgore izvitoperenje Otkrovenja. Glavno čemu su se nadali i starozavetni proroci i svetitelji hrišćanstva – sjedinjenju sa Tvorcem – proglašava se potpuno nemogućim. Po mom mišljenju, islamski raj može u potpunosti da bude jedno od odeljenje istinskog pakla. Neki svetitelji su videli da se razvratnici nakon smrti nalaze u stanju neprekidnog bluda, što i kod njih samih izaziva odvratnost. Ono što je Muhamed opisivao kao ideal, susreće se već na zemlji kao različiti oblici posednutosti. U „Povestima o životu pustinjskih otaca“ navodi se slučaj kada je posednuti mogao da pojede bika i ostane gladan (u medicini se to stanje naziva bulimija). Šta je opis blaženstva muslimana koji svaki dan imaju tri miliona različitih jela, pri čemu svako od njih ima snage da sve pojede? A nimfomanija i realni napad bludnog demona identični su očekivanim polnim odnosima sa 124 hiljada hurija svakog dana.
Poslednja tačka muslimanske vere – vera u predodređenost – predstavlja najodvratniju tačku njihove zablude. Saglasno ovom učenju Alah je tvorac svih postupaka, kako zlih tako i dobrih. On daje silu ubici da ubije, preljubniku da bludniči. Ali pri tom isti on i kažnjava za taj zločin. Problem usaglašavanja predodređenosti i slobodne čovekove volje ostaje nerazrešiv. Muslimani odbacuju veliki deo slobode. Oni tvrde da od čoveka zavisi samo želja, a realizacija od Alaha. Međutim, javlja se pitanje: ako Alah čini sve, kako i sama želja može biti izuzetak? Samo učenje predodređenosti je najrazornije za duhovni život muslimana. Upravo muslimani koji se oslanjaju na njega, opravdavaju smrt nevinih ljudi u vreme terorističkih napada. U suštini, to učenje je tačan produkt satanske laži koja se čula u raju. Jer tada je već Adam pokušao da Boga objavi za izvor greha.
Dakle, vidimo da u oblasti veroučenja islam radikalno unakažava Otkrovenje. I što je najopasnije, islam oblači satanske ideje u reči poznate hrišćanima, da bi sličnošću omota privukao ljude u tamu smrti.
Drugi stubovi muslimanske vere takođe odvajaju islam od religije Boga Tvorca. Drugi stub: ispunjenje obreda klanjanja – namaza – mnogi pogrešno smatraju za sličnost sa hrišćanskom molitvom. Međutim, to uopšte nije tako. U islamskom bogoslovlju namaz je strogo uređeni obred obožavanja Alaha. Najmanje narušavanje rituala dovodi do toga se namaz smatra nerealnim. Alahu uopšte nije zanimljivo stanje srca čoveka koji se moli (možda zato što ne poznaje ljudska srca. Jer, anđeli nemaju vlast da gledaju ljudske misli). Ovde vidimo sličnost sa idolopoklonstvom. I tamo i ovde važniji je ritual, od stanja srca. Možeš i ne verovati u idola, ali si obavezan da sačuvaš ritual.
Treći stub – obavezni porez za siromašne (zakat) često mešaju sa milostinjom. To je upravo suprotno. Kao prvo, zakat nije tajna, uprkos Gospodnjoj reči. Drugo, zakat se daje samo muslimanima ili onima koji se uz novac mogu privući islamu. Znamo da to isto rade i pripadnici sekti, koji čine dobro delo radi propovedi svoje zablude.
Četvrti stub – držanje posta tokom Ramazana – takođe ima malo zajedničkog sa pravoslavnim postom. On se odnosi samo na dnevni deo dana. On takođe nije povezan sa borbom sa strastima, koje deluju unutar čoveka (sem sufija, muslimani uopšte i ne znaju za strasti). Ovaj post je bez koristi za dušu, a često je prosto i štetan jer rađa samouverenost i gnev.
Peti stub – hodočasništvo u Meku (hadž) –predstavlja ostatak neznaboštva. Klanjanje meteoritu (crnom kamenu), ritualne žrtve, bacanje kamena u stubove sa uverenošću da pogađaš satanu – sve to predstavlja besmisleni i sujeverni ritual. Nije slučajno da u vreme hadža svake godine gine mnogo ljudi. Tako se neprijatelj ruga svojim nesrećnim žrtvama. Ako su starozavetni obredi pripremali ljude za dolazak Gospoda i objavljivali Njegovo spasenje, obredi hadža nezasnovani na Otkrovenju potpuno su besmisleni.
Mnogo, mnogo propovednika islama kao šesti stub islama smatra obavezu džihada – svetog rata sa nevernicima. Pisaću još o čovekoubilačkoj mržnji đavola koja stoji iza ove zapovesti.
Ovakav je pravoslavni stav prema onome što je zajedničko za većinu muslimana u svetu. Vidimo da praktično nema ničeg zajedničkog u veri između hrišćana i muslimana. Pod jednom i istom rečju podrazumevaju se potpuno različite realnosti. Zato svi razgovori o „religijama Avraama“, „dva puta ka istom Bogu“ treba da se napuste.
Svakodnevni islam tataro-mongolskih naroda
Veliki deo tataro-mongolskih islamskih naroda Rusije (osim Azerbejdžanaca) pridržava se sunitskog pravca islama. Ova pravna škola dopušta široko korišćenje običnog prava i zato se lako prilagođava na lokalne uslove. Početkom 19. veka javio se pokret džadidizma koji je proglasio faktičko napuštanje šerijatskih normi. Priznajući osnovne norme islama (pet stubova i akidu) smatra neobaveznim ispunjavanje šerijata, dok je svetovno obrazovanje neophodno. „Glavno je da imaš šerijat u duši“, govore džadiditi. Mnogi od njih su prešli na ispunjavanje obreda namaza ne na arapskom, već na nacionalnom jeziku. Ovaj pokret se može uporediti sa obnovljenaštvom u Pravoslavlju. Tako se javio „meki islam“ koji je u mnogome prihvatio norme zapadnog humanizma.
Kako prema njemu treba da se odnose hrišćani? Naravno – negativno. Jer „meki islam“ samo razlaže opšti pojam apsolutne istine. Nije slučajno što se sledbenici ovog toka najčešće pridržavaju koncepcije „sve religije su put kao istom vrhu“. Sa ove tačke gledišta praktično je nemoguće voditi dijalog. Sve će biti potopljeno u mekanoj vati slaganja i propagandi „tolerancije“.
Pritom, kako su zapažali još misionari 19 veka, islam je među Tatarima, Baškirima ili Kazahstancima toliko pomešan sa neznaboštvom da je teško odvojiti jedno od drugog. Nakon sovjetske vladavine ova situacija se još više utvrdila. Mnoge mule skoro da uopšte ne znaju arapski jezik. Sva religioznost muslimana se često svodi na praznovanje islamskih praznika i pozivanje mula na svadbe i sahrane. Ravil Gainudin se žali da su Tatari faktički napustili islam. Pritom su jako razvijeni urok i vračanje. Nije slučajno što je među muslimanima razvijen okultizam. To je takođe povezano sa sufijskom tradicijom koja ima snažan uticaj na tataro-mongolski islam.
Međutim, islam se kod Tatara i Baškira poistovećuje sa nacionalnim identitetom („Ako si Tatarin, moraš biti musliman“ – često govore predstavnici „mekog islama“). Na talasu nacionalizma, koji je zahvatio tataro-mongolske narode, pojačava se i osvajanje islama među tim narodima. Često se islam koristi za utvrđivanje ideologije stvaranja Velike Turske, koja bi uključila sve te narode. Zahvaljujući ideologiji džadidizma, tataro-mongolski islam se u mnogome razlikuje od arapskog islama. Tako često sledbenici arapskog islama ne priznaju džadidite za prave muslimane. Na taj način, bez obzira na internacionalizam koji je svojstven islamu, pojavljuje se mogućnost da se izgradi samoidentitet tatarskog i drugih naroda, ne samo među hrišćanima, već i među samim muslimanima.
Ovde treba primetiti da je sam fenomen nacionalizma znak prokletstva Vavilonske kule (Post. 11). Delimično ispravan jer ukazuje na posebne talante koje svaki narod poseduje, on na grehovni način ignoriše Božiju zapovest svim ljudima o ulasku u Jedinu Vaseljensku Crkvu. Nacionalizam ignoriše prvobitno jedinstvo ljudskog roda i često provocira međusobne sukobe. On neguje mnogobrojna neprijateljstva među narodima i dovodi u svest nacionalnu isključivost. Po rečima arhimandrita Sofronija (Saharova) „ako se nacionalizam ne može savladati, znači da Hristovo delo nije uspelo“.
Tradicionalni islam kavkaskih naroda
Jako se razlikuje od tatarsko-mongolskog islama. Veliki deo muslimana na Kavkazu se pridržava šafiitskog pravca, koji daje posebno mesto saglasnosti islamskih naučnika. Među kavkaskim muslimanima ogromnu ulogu imaju ne samo šerijatske norme (koje se ispunjavaju strožije u odnosu na tataro-mongole), već i zahtevi adata – običnog prava koji je u osnovi neznabožačko. Zato je među muslimanima na Kavkazu toliko raširen običaj krvne osvete kao i mnogi drugi običaji koji nisu saglasni sa šerijatom. Sem toga, zbog širenja sufizma među Kavkascima je raširen kult svetih mesta, kult svetih i neki drugi običaji koji nisu saglasni sa duhom islama. Međutim, ovo nije svojstveno samo kavkaskom islamu. U samom arapskom svetu pod dejstvom sufizma u narodu postoji duboko ubeđenje da svetlost Muhameda postoji pre nastanka sveta. Tako i nevoljno ljudska duša pokazuje neophodnost Bogoovaploćenja.
Sa pravoslavne tačke gledišta pažnju zaslužuje čuvanje običaja koji se, nasuprot Koranu, ipak čuvaju u narodnoj pobožnosti. Jer ako Bog nije postao čovek oboženje je nemoguće, ljudi ne mogu postati sinovi Božiji. Zato, strogo govoreći, nikakva svetost u islamu nije moguća. Čovek može postati pokorni rob, ali nikada neće učestvovati u slavi Božijoj. Međutim, duša ne može da se pomiri sa tim i zato se pojavljuje kult svetih koji pokazuje da je islamu tuđa ljudskost i da ne odgovara na najdublje potrebe ljudskog duha.
Što se tiče očuvanosti neznabožačkih elemenata među muslimanima, to svedoči o odsustvu unutrašnje preobražavajuće sile u islamu koja je u stanju da izgna satanu iz ljudskih srca i iz narodnog života.
Ruski islam
Kao novi fenomen koji se prvi put pojavio krajem 20. veka treba navesti prelazak nekih Rusa u islam. On je povezan i sa avganistanskim i čečenskim ratovima kada su mnogi bezbožnici, imajući osećaj krivice, primali veru svojih neprijatelja. Sa druge strane, do Rusije je došao zapadni talas gde su se mnogi zanosili idejama Renea Genona i drugih tradicionalista i počeli da u islamu (posebno u sufijskom pravcu) traže drevnu duhovnu tradiciju. U Rusiji je njihov ideolog Gajdar Džemal. Često u islam prelaze i ljudi koji ulaze u brak sa muslimanima (formalno po šerijatu za žene hrišćanke to nije obavezno, ali je jako poželjno, dok se hrišćanin može oženiti muslimanskom samo primivši islam). Tako se vodi aktivni posao islamskih misionara u odvlačenju hrišćana u islam. Posebno se trude predstavnici čečenske dijaspore i arapski propovednici. Uzimajući u obzir heterogenost novoobraćenih, nemoguće je jednoznačno okarakterisati ovaj pravac. Ljudi koji su u islam prešli zbog ženidbe obično se pridržavaju onog islamskog pravca kog se pridržava i nova rodbina. Čovek koji je islamu prišao sam obično prihvata islam u najradikalnijem obliku – vahabizam. Tradicionalisti se pridržavaju sufizma, koji je jako pomešan sa okultizmom.
Pritom su većina novoobraćenih anti-globalisti i socijalisti. Za svog najvećeg neprijatelja smatraju judeo-hrišćansku civilizaciju koju poistovećuju sa Amerikom. Nije slučajno da mnoštvo patriota simpatiše islam iako je islam pred sebe postavio zadatak uništenja Rusije i pretvaranja u Moskovski kalifat. Upravo se među ruskim muslimanima i javila ova ideja. Obično se navodi 2032. godina kao datum konačnog pretvaranja Rusije u šerijatsku državu. Ako se to dogodi, Pravoslavlje će u Rusiji trpeti progone slične komunističkim. Mislim da svako ko propagira savez sa islamom mora da odgovara za krv ljudi koje ubiju muslimani. Upravo se sada mnogi ruski muslimani odlikuju posebnom mržnjom prema Hristu, apostolima, Jevanđelju i Crkvi. Bez obzira na zvanično poštovanje Ise, oni sakupljaju što više kleveta, želeći da unize Gospoda. Posebnu mržnju kod njih izaziva, kao i kod Jevreja, apostol Pavle, koga zasipaju najdovratnijim rečima. Time se posebno ističe bivši protojerej, Ali Polosin.
Kakva je pravoslavna ocena ruskog islama? To je gnusna izdaja Hrista Spasitelja. Ako su otpadnici bili kršteni, oni potpadaju pod crkvenu anatemu. Za svoje bezakonje će biti kažnjeni večnim ognjem.
Vahabizam
Osnovni „krivac za sve“ koji treba da odgovara za teroristički oblika islam je vahabizam. Neki autori (kako islamski, tako i svetovni) nazvali su islam pseudoislamskom sektom. Zar je tako? Kakva je to strašna sekta? Vahabizam je pokret sunitskog islama, državna ideologija Saudijske Arabije. Osnivač vahabizma je bio Muhamed ibn Abdal Vahab (1703-1787)… On je proglasio povratak prvobitnom islamu i vernost samo Koranu i Suni. Al Vahab je stupio u borbu protiv kulta svetih, ostataka neznaboštva. On je, kao i zapadni propovednici u duhu puritanaca, istupao protiv suviška i raskoša i prizivao na skroman život. Pod uticajem njegove propovedi i zasnivajući se na autoritetu „proroka“ Muhameda, on i sledbenici su stvorili agresivnu državu Saudijaca. Zauzeli su veliki deo Arapskog poluostrva (uključujući i Meku gde su od svih očistili kamen Kaabe) i pokrenuli niz osvajačkih ratova protiv Iraka i Sirije. Sa vahabizmom su povezane i mюridы Šamila na Kavkazu.
Vahabite su Turci uništili. Početkom dvadesetog veka vahabiti su stvorili kraljevinu Saudijsku Arabiju. U tom pokretu su se obnovile sve osobenosti ranog islama, posebno praksa neprestanog svetog rata (džihada). Upravo zato sve teroriste u medijima nazivaju vahabitima. Iako naprimer, Iranska revolucija po definiciji ne može biti vahabitska, jer je Iran država šiita.
Neke „meke“ muslimane (džadidite) smućuje činjenice što vahabiti poistovećuju sve koji se ne pridržavaju njihovog učenja sa nevernicima, što dovodi do posledice da se u džihadu ne ubijaju samo hrišćani, već i muslimani. Međutim, islam prate istrebljujući ratovi i protiv svojih praktično od samog početka, od raskola između sunita i šiita.
Savremeni vahabizam se često predstavlja kao pokret socijalne pravde, nalik na socijalizam. Uostalom, socijalistička ideologija je oduvek izazivala posebni odziv u srcima muslimana. Nije slučajno da u mnogim zemljama arapskog sveta do sada vladaju socijalistički režimi.
Vahabizam predstavlja čisto zakonodavstvo. U njemu nema mesta za ispravljanje srca. To je pokušaj da se dostigne spasenje uz pomoć spoljašnjih dela. A pošto je to nemoguće učiniti, da bi zaglušili glas savesti, muslimani u sebi raspaljuju fanatizam. Isti je uzrok i socijalističkih doktrina. Ne videći u sebi Carstva Božijeg, ne želeći da preobraze svoje telo i duh, muslimani naivno pokušavaju da stvore na zemlji carstvo pravednosti. Međutim, taj pokušaj je glupost. On rađa samo zavist i iscrpljuje sile u trci za nedostižnim idealom. Kako on i može da se dostigne, ako smrt stiže sve ljude? U nepreobraženom svetu je nemoguće izbaviti se od zamki zla drugačije osim ako se ne dobije isceljeno srce od Boga. A to daje samo Hristos Spasitelj.
Šiizam
Posebni pravac u islamu je šiizam koji se javio kao rezultat raskola islamske ume po pitanju ko treba da vodi zajednicu. U Nezavisnoj zajednici država sledbenici ovog pravca su Azerbejdžanci. Šiitska država je Iran, a izgleda uskoro i Irak. Šiiti su bili sledbenici Muhamedovog rođaka Alija. Oni su bili ubeđeni da duhovni lider imam mora da nosi i duhovnu svetlost. Šiizam priznaje dvanaest imama, počevši sa Alijem. Poslednji od njih je nestao u 10. veku, ali treba da se vrati (njega nazivaju Mahdi). Niz Šiita prima Koran u široj verziji (sa 115 surom).
U šiizmu je razvijen kult mučenika, posebno Alija i njegovog unuka Hasana, na čiji dan ubistva se mnogi šiiti bave samomučenjima.
Za pravoslavne je predstava o nekim čuvarima duhovne svetlosti i znanja, bez blagodati Svetog Duha, bliska magiji i šamanizmu. Nije slučajno što je stav o imamima kao genetskim posvećenim ljudima povezana sa judejskim gnosticizmom. Upravo je tajnim društvima svojstven stav da postoje različiti tipovi ljudi koji se razlikuju po nivou znanja. U Crkvi, po rečima Gospoda, nema znanja koje bi se prenosilo samo posvećenima. Celo Jevanđelje pripada jednako svim hrišćanima.
Što se tiče šiitskog kulta mučenika, on se takođe razlikuje od hrišćanskog. Za pravoslavne je mučenik – svedok Hristove pobede na smrću, a za muslimane – čovek koji je jednostavno stradao za Alaha, čovek koji želi da dobije nagradu. Samo to samomučenje je besmisleno i beskorisno jer ne donosi nikakvu korist čovekovoj duši. Kakav smisao je da unakaziš sebe, a zatim kreneš do prostitutke (kod šiita je to „privremeni brak“)? Ovo samomučenje je identično samobičevanju koje su činili žreci Vaala, koje je posramio prorok Ilija. Samo se demoni raduju prolivanju ljudske krvi u čast onoga ko je ubijao hrišćane (Ali je jedan od prvih muslimana gonitelja).
Islamski rasizam
Ne može se proći pored problema rasizma u islamu. U Americi celokupan pokret „Crnih muslimana“ (najpoznatiji je Muhamed Ali) istupa sa ideologijom da su ljudi samo crnci. Po njihovom mišljenju svi proroci (između ostalih i Hristos i Muhamed) bili su crnci. Belci nisu kompletni ljudi, jer su unakazili Alahovo otkrovenje.
Međutim, ovaj fenomen ne predstavlja ništa novo. Na sličan način su i za arapske muslimane (posebno vahabite) muslimani koji nisu Arapi – ljudi niže kategorije. U Rusiji se novoobraćeni muslimani trude da kopiraju Arape. I to nije slučajno. Saglasno sa šerijatom ideal ponašanja su Muhamedovi postupci koji je svojim primerom osvetlio arapsko postojanje u sedmom veku. Arapski jezik se smatra večnim (kao jezik Korana) na kome će se govoriti u raju. U stvarnosti će svaki dosledni musliman pre ili kasnije postati klon divljeg čergara koji je živeo pre 1500. godina.
Jedan od plodova rasizma je trgovina robljem, koja je i do danas široko rasprostranjena u zemljama islama. U većini islamskih zemljama trgovina robljem je zvanično zabranjena pod velikim pritiskom Zapada (o, surova globalizacijo, koja razaraš nacionalne kulture!) tek 1970-80-ih godina. Međutim, bez obzira na to niko se ne pridržava ove zabrane.
2001. godine zapadne organizacije za zaštitu ljudskih prava iskupile iz ropstva u šerijatskom Sudanu više od 4000 ljudi. Pritom se ispostavilo se da su tri četvrtine žena (i udatih) redovno silovane. I to za njih nije nikakav prestup. Jer saglasno sa Koranom, svaka robinja je seksualna imovina gospodara. Sam Muhamed nije odobravao oslobađanje robova smatrajući da će time musliman ugroziti svoje blagostanje. Upravo u islamu je i koren ropstva, raširenog na Kavkazu.
Islam i nasilje
Jedna od glavnih osobenosti islama, njegova „vizit karta“ predstavlja sveti rat – „džihad“. Beslan i Naljčik, Moskva i London, Njujork i Volgodonsk svedoče o čudovišnoj surovosti muslimana. Ovakva situacija prati celokupnu istoriju muslimanske religije, počev sa Muhamedom.
Često koristeći svoje „pravo na laž“ muslimanski agitatori govore da islam zabranjuje ubistvo, a „terorizam ne zna ni za religiju, ni nacionalnost“. Ishodeći iz toga, navešćemo niz citata iz Korana, koji direktno od Alahovog imena pozivaju na masovna ubistva:
«Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Alah zaista prašta i samilostan je.“ (sura 9, 5);
«O, Vjerovesniče, bori se protiv nevjernika i licemjera i budi prema njima strog! Prebivalište njihovo biće dženehem, a grozno je on boravište.» (sura 9, 73);
«I napadajte takve gdje god ih sretnete i progonite ih odande odakle su oni vas prognali. A zlostavljanje je teže od ubijanja!» (sura 2, 191);
«Kada se u borbi sa nevjernicima sretnete, po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite. On neće poništiti djela onih koji na Alahovu put poginu, i On će ih, sigurno, i u dženet uvesti, o kome ih je već upoznao“ (sura 47, 4–6);
«I borite se protiv njih sve dok mnogoboštva ne nestane i dok se Alahova vjera slobodno ispovjedati ne mogne» (sura 2, 193).
Izbrojano je da Koran sadrži više od pedeset poziva na džihad. Šerijat jasno opisuje norme svetog rata. Cela planeta se deli na dva dela – „zemlje mira“ gde se ispunjavaju norme šerijata i „zemlje rata“ gde se ove norme ne ispunjavaju. Sa državama koje pripadaju „zemljama rata“ nemoguće je ostvariti mir, već samo primirje koje će biti narušeno čim to bude odgovaralo muslimanima. Za vreme džihada mogu se koristiti sva sredstva uključujući i trovanje izvora vode. Svi mnogobošci treba da budu uništeni, a njihove žene i deca odvedeni u ropstvo. Muhamed je ustanovio taksu za otkup talaca. Hrišćani i Judeji se uništavaju kao mnogobošci samo u slučaju ako sprečavaju muslimane da im osvoje zemlje. Međutim, nakon osvajanja mogu postojati samo u slučaju ako plaćaju posebni porez. Razmera se kreće između 80 i 150% od prihoda. U Turskoj je postojao posebni porez na hrišćane – danak u dečacima koje su otimali i nasilno obraćali u islam (janičari)s. U slučaju da nemuslimani javno iznesu sumnje u Muhamedovo poslanstvo, podležu smrtnoj kazni.
Kako sa pravoslavne tačke oceniti ova zverstva? Odgovor je samo jedan: ovo je strašno delo drevnog neprijatelja – satane. On je čovekoubica od početka koji se naslađuje prolivanjem ljudske krvi. Hristovi učenici su doneli Jevanđelje oslanjajući se samo na silu Božiju i nisu prolivali tuđu, već sopstvenu krv. Tvorac Koji je stvorio ljude slobodnim ne želi da Mu ljudi služe pod pretnjom smrti.
Često se muslimani trude da dokažu da je tobož džihad identičan sa svetim ratovima proroka Mojseja i svetog Isusa Navina. Međutim, razlika je očigledna. Kao prvo, vlast Mojseja i Isusa Navina potvrđena je velikim čudesima. Muhamed je očigledni samozvanac koji nije dao nikakva svedočanstva svog poslanstva. Drugo, rat u Hananu je istrebio samo Hananejce. Bog je posebno naveo niz naroda sa kojima je bilo zabranjeno da Jevreji ratuju. Tako je bila postavljena granica da se proizvoljno tumači volja Božija. Samo su Hananejci koji su se spustili u dubine zla trebali da budu uništeni (kao što je Sam Bog istrebio stanovnike Sodoma). Naprotiv, došljaci su imali ista prava kao i starosedeoci. Niko od neznabožaca nije morao po Zakonu nasilno da se prevodi u judaizam. Tako da džihad ne predstavlja zapovest Božiju, već našaptavanje satane, koji upropaštava ljude koje je obmanuo. Upravo u toj strašnoj unutrašnjoj dozvoli na ubistvo leži koren pokolja koji prati celokupnu istoriju islama. „Na krvopioce i lukave mrzi Gospod“, rekao je prorok David (Ps. 5:6).
Islam i Pravoslavlje
Pri ovakvim suštinskim razlikama između islama i pravoslavnog hrišćanstva nije za čuđenje što je mirni saživot ovih religija bio moguć samo uz snažnu hrišćansku ili makar svetovnu vlast. Sećanje hrišćana pamti strašne progone koje su trpeli od muslimanske ruke tokom mnogo vekova. Strašni genocid u 20. veku u Turskoj samo je ojačao bojazan pravoslavnih. Mnoštvo molitava našeg bogosluženja mole Boga, Bogorodicu, arhistratiga Mihaila i svetitelje da nas izbave muslimanske vladavine. Do Oktobarske revolucije u molitvenicima se štampala molitva za izbavljenje od „bogomrskog agarjanskog carstva“.
Međutim, naše vreme je stvorilo nove perspektive u uzajamnim odnosima islama i hrišćanstva. Islamsko društvo se razara Promislom Božijim. Kao rezultat se pojavila mogućnost široke misije među muslimanima, bez teškoća od strane šerijata. Ako prenebregnemo tu mogućnost, bilo zbog tolerancije ili straha, Bog nam neće oprostiti. Jer On do sada ima ovce i među muslimanima, a naša strašljivost im smeta da uđu u dom Oca Nebeskog. Nije uzalud David predskazivao da će Hristu „carevi Arapski i Savski dare doneti“ (Ps. 71:10).
Zar nam ove reči nisu ohrabrenje u nadi na Božije rešenje islamskog pitanja?
http://mission-center.com/publicatsii/1492-islam-pravview