NASLOVNA » RIMOKATOLICIZAM » Rimokatolicizam (transkript radio emisije iz serijala ‘Apologet’ na radiju Radonjež) – Sveštenik Georgije Maksimov

Rimokatolicizam (transkript radio emisije iz serijala ‘Apologet’ na radiju Radonjež) – Sveštenik Georgije Maksimov

Kratko o tački preloma – 1054. godina. Odgovor na rimokatoličke argumente o brojnosti kao kriterijumu istinitosti njihove crkve.

Sada ćemo govoriti o rimokatolicizmu. U pitanju je najmnogobrojnija danas hrišćanska denominacija. Naravno, znate da se rimska crkva odvojila od Pravoslavne Crkve 1054. godine,  u pitanju je bio dug proces do ovog datuma. Dešavala su se jedna ili druga pucanja u odnosima Zapadne Crkve sa ostalim Patrijaršijama koji su ipak uspevali da se zaleče, sve ovo je trajalo dosta. Međutim, 1054. godina, objavljene su anateme od strane predstavnike pape rimskog na pravoslavne hrišćane, kao i od strane Pravoslavnog patrijarha. Zato je u pitanju događaj koji se ispravno smatra tačkom prekida. Ponekada rimokatolici odgovaraju na argument pravoslavnih da se rimska crkva odvojila, rečima: ‘Kako to mislite, nas je više, znači da ste se vi odvojili.’

Ali, u to vreme, u 11. veku, kada se odvajala rimska crkva, njenih sledbenika je bilo manje nego sledbenika ostalih pet Patrijaršija. A već u vekovima koji su usledili, rimska crkva je uspela da stekne, neretko i nasilnim putem, mnoge stotine miliona u Južnoj, Severnoj Americi, Aziji, Africi. U 11. veku ništa od toga nije postojalo, sve se graničilo Zapadnom Evropom i to ne kompletnom jer je potčinjavanje Rimu bio takođe svojevrsni proces. Dakle, njihovih sledbenika je tada bilo manje, a i brojčano Patrijaršija koje su se sačuvale bilo je više od te jedne katedre koja je otpala.

A i najvažnije je ne to koliko sledbenika neko ima, već ko poseduje Istinu, jer kao što pamtimo iz istorije Starog Zaveta, 10 kolena je otpalo od Gospoda i samo dva kolena izrailjskog naroda je sačuvalo vernost Gospodu. Sa ova dva kolena je bila istina, pomoć Božija, a ne sa ostalih 10 kolena, iako su bili brojniji.

Kada se dogodio raskol 1054. godine, postojale su određene razlike između rimske i Pravoslavne Istočne Crkve. A zatim, sa svakim vekom sve više i više se odvijalo međusobno otuđenje. Danas, količina međusobnih razlika u bogoslovskoj, praktičnoj, moralnoj, asketkoj oblasti je naravno mnogo veća nego pre hiljadu godina.

 

Prvenstvo u Crkvi. Sveti Oci o pretenziji rimskog pape na prvenstvo. Definicija termina ‘vikar’. Sveti Oci o ulozi pape kao ‘Hristovog vikara’.

Danas ćemo govoriti o najvećoj razlici, to je pitanje prvenstva u Crkvi. Sa tačke gledišta rimokatoličke crkve, papa rimski, to jest, episkop Rima predstavlja glavu Hristove Crkve na zemlji, u pitanju je novotarija koja je uopšte i dovela do prekida među Crkvama. O tome govore naši Sveti Oci, naveio bih njihove reči o ovakvoj poziciji rimske crkve.

Prepodobni Amvrosije Optinski govori: „Glavna zabluda rimske crkve predstavlja to gordeljivo traženje vlasti episkopa Rima nad ostalim istočnim Patrijarsima“, dok Sveti Jovan Kronštatski dodaje: „Njihova pretenzija na prvenstvo i samovoljno upravljanje celokupnom vaseljenskom Crkvom“. Tu istu misao je izrazio snažno i Sveti Ilija Minjati: „Papa rimski nije želeo da bude prvi među braćom, već gospodar nad robovima“. Ovo je i dovelo do raskida.

Pošto ovde nije pitanje samo o vlasti već i o mestu na koje pretenduje papa rimski na mesto koje, saglasno učenju Crkve, u Crkvi zauzima Gospod Isus Hristos. Jedno od naziva koje su rimske pape sebi prisvojile ‘vikar Hrista’, to i označava, ‘vikar’ je predstavnik ličnosti koja sada nije tu. To lice se udaljilo i sebi naznačilo namesnika koji ga zamenjuje za vreme odsustva. Eto koji je smisao reči ‘vikar’ i papa rimski pretenduje da predstavlja ‘Hristovog vikara’.

Saglasno učenju drevne Crkve koje se sačuvalo u Pravoslavlju, Gospod Isus Hristos se nigde nije udaljavao iz Crkve, On nam je obećao: „Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28:20). Zato Njemu nisu potrebni nikakvi vikari, namesnici, niti ljudi koji Ga predstavljaju dok je odsutan.

Sveti Ignjatije Brjančaninov govori: „Ovim učenje rimokatolicizam papi prisvaja Hristova svojstva i time odbacuje Hrista“, ili po rečima Svetog Jovana Kronštatskog: „Rimokatolici priznavši rimskog papu za glavu Crkve, Hrista su gurnuli u zadnji plan. Papu su učinili Hristovim namesnikom, a Hristos sa nama prebiva u sve dane do svršetka veka. Priznavši papu za glavu Crkve, izgubili su istinsku Glavu Crkve, Hrista i ostali bez Glave. Prosveti, urazumi i spasi ih Gospode!“

Pravoslavni hrišćani se u svojoj veri rukovode rečima Svetog Pisma o tome da Bog Otac Hrista „postavi iznad svega za Glavu Crkvi, koja je tijelo njegovo“ (Ef.1:22-23). Upravo i samo shvatanje Crkve kao Tela Hristovog ne ostavlja nikakvo mesto za učenje da nju vodi bilo koji smrtni čovek.

 

Rimokatolički argumenti u zaštiti učenja o prvenstvu pape. Pravoslavni odgovor na njih. Rimokatoličko pozivanje na Petrovo ispovedanje (Mt. 16) i pravoslavni odgovor. Rimokatoličko pozivanje na Lk. 22:32 i pravoslavni odgovor. Rimokatoličko pozivanje na Hristove reči Petru: „Napasaj jaganjce Moje… napasaj ovce Moje“ (Jn. 21).

Sada ćemo detaljnije na koji način rimokatolici štite ovu svoju zabludu. Kao prvo, govore da je tobož među svim ostalim Apostolima, Apostol Petar imao posebno mesto, da je bio glava Crkve, glava svim episkopima, da je tu vlast dobio od Hrista. Ovo je prva stavka.

Druga je po njihovim rečima, da je Apostol Petar bio episkop Rima, da je zahvaljujući tome što je živeo i umro u Rimu, to mesto i vlast u Crkvi se predaje rimskim episkopima nasleđem, kao nešto što su dobili od Apostola Petra, onima koji, po njihovim rečima, zauzimaju Petrovu stolicu. Da ne bi ispalo tako da mi rimokatolicima pripisujemo nešto u šta oni ne veruju, za početak bih dozvolio sebi da citiram reči iz katihizisa rimokatoličke crkve, zvaničnog savremenog veroučiteljnog dokumenta koji se tiče ove teme.

Tačka 880. ovog dokumenta glasi: ‘Hristos je ustanovio 12 Apostola kao kolegijum ili stalno objedinjenje za čiju glavu je postavio Petra, izabranog iz njihove sredine. Rimski prvosveštenik je naslednik Petra.’ Dalje, u 936. tački katihizisa rimokatoličke crkve piše: ‘Gospod je Svetog Apostola Petra učinio vidljivim temeljem Svoje Crkve, uručio je Petru ključeve od nje. Episkop rimske crkve je naslednik Petrov i glava je kolegijuma episkopa, namesnik Hristov i pastir cele Crkve na Zemlji’. Na drugom mestu katihizisa stoji: ‘Papa je episkop rimski i naslednik Svetog Petra, predstavlja stalni i vidljiv početak i osnova jedinstva episkopa i mnoštva vernih. Jer rimski prvosveštenik nad crkvom, zbog svoje dužnosti Hristovog namesnika i pastira cele Crkve, potpunu, vrhovnu i vaseljensku vlast koju ima pravo da uvek slobodno ostvaruje. Kolegijum episkopa ima vlast samo u saglasnosti rimskog prvosveštenika’.

Naravno, ovde svakom čoveku koji dobro zna Sveto Pismo, hrišćansku književnost, dela Svetih Otaca nije teško da vidi koliko je strana ova pozicija onome što smo saznali od Samog Spasitelja, Apostola i njihovih naslednika. Gospod Isus Hristos je govoreći o tome na koji način da se rešavaju sporovi među hrišćanima kao vrhovni autoritet ukazao ne na jednog, bilo kog čoveka, već na Crkvu: „Kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“ (vidi Mt. 18:15-17), to jest, Gospod nije rekao: ‘ako hoćeš da se žališ, reci Apostolu Petru ili njegovom nasledniku’, zato što upravo Crkva predstavlja taj autoritet.

Na drugom mestu Gospod je rekao „Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime Moje, ondje sam i Ja među njima“ (Mt. 18:20). Mi ovde vidimo upravo utvrđenje saborne osnove Crkve, onoga što je počelo još u vreme Apostola koji su se okupljali na Sabor u Jerusalimu za rešavanje opštecrkvenih pitanja, a nisu poveravali rešavanje ovih pitanja Apostolu Petru. Upravo tako i kasnije na Saborima su se rešavala jedna ili druga crkvena pitanja, jer su reči Gospodnje: „gdje su dva ili tri sabrana u ime Moje, ondje sam i Ja među njima, dakle, nije rekao ‘gde je naslednik Petrov tamo sam i Ja sa njim, dovoljno je da pitate samo Petra’.

Štaviše, sama ideja da je Apostol Petar bio glava Apostolima protivreči Svetom Pismu. Sam Gospod je rekao Apostolima: „Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njimaa vi ste svi braća“ (Mt. 20:25, 23:8). Zato su Apostoli i rešavali nedoumice bratski, sabirajući se u Jerusalim na Sabor i odlučujući uz dejstvo Duha Svetoga, kako su oni sami govorili: „ugodno bi Svetome Duhu i nama“ (Dela ap. 15:28).

Možemo razmotriti i one argumente na koje ukazuju rimokatolici u zaštitu ove zablude, da biste znali, ako budete u prilici da se susretnete sa sledbenicima ove zablude, šta da odgovorite, kako da na pravi način razjasnite zdravo crkveno učenje. Naravno, neophodno je pre svega reći da Gospod Isus Hristos nikada nije ustanovio bilo koga za vidljivu glavu Crkve, nikoga od Apostola nije odredio za nastavnika svih ostalih Apostola, upravo obrnuto, upozoravao ih da niko od njih sebe ne naziva učiteljem ili nastavnikom drugim Apostolima, jer imaju jednog Učitelja, Hrista, a oni su međusobno braća. (vidi Mt. 23:8-10).

Rimokatolici se obično pozivaju na reči Gospoda Isusa Hrista upućenih Apostolu Petru nakon što ga je Petar ispovedio za Sina Boga Živoga: „A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac Moj koji je na nebesima. A i Ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. I daću ti ključeve Carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima“ (Mt. 16:17-19). Savremeni rimokatolici pokušavaju da ovaj citat objasne tako da je tobož ličnost Apostola Petra postala onaj kamen na kome je osnovana Crkva. U realnosti, svi drevni tumači, između ostalog i zapadni tumači Pisma, svi govore da kamen na kome treba da se osnuje Crkva ne podrazumeva ličnost Apostola Petra, već njegovu veru da je Isus Hristos Sin Boga Živoga. O tome su govorili i Sveti Jovan Zlatoust i Blaženi Avgustin i Sveti Amvrosije Milanski, kao i drugi koji su tumačili ove stihove. Oni su govorili da Petrove reči: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“ (Mt. 16:16) predstavljaju kamen na kome je osnovano zdanje Crkve, a ne sam Apostol Petar, jer kao što znamo, vrlo brzo nakon što je Apostol Petar čuo ove reči od Spasitelja, upao je u grešku kada je počeo da se suprotstavlja Gospodu na Njegove reči o strdanju i smrti koja Mu je predstojala. Tada mu je Gospod odgovorio: „Idi od Mene, satano!“ (Mt. 16:23). Rimokatolici, naravno, taj deo stiha ne vole da pominju jer upravo on i pokazuje da ličnost čoveka, čak i ako je čovek pobožan, iskren i revnostan kao Apostol Petar, nije slobodna od grešaka i padova. Kao što znamo, kasnije se on čak i odrekao Spasitelja i zato nijedan čovek ne može da bude temelj večne Hristove Crkve, tim pre što znamo da je u Svetom Pismu za temelje Crkve napisano: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“ (1 Kor. 3:11). Apostol Pavle obraća posebnu pažnju na činjenicu da je Gospod Isus Hristos temelj Crkve.

Što se tiče reči o darovanju ključeva od Carstva Nebeskog Apostolu Petru to predstavlja dar sa vezivanjem i razrešenjem, to jest, opraštanjem i ostavljanjem grehova i tu vlast Gospod nije darovao samo Apostolu Petru već i svim drugim Apostolima, kako se vidi iz Njegovih reči: „Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu; I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su“ (Mt. 18:18; Jn. 20:22-23). Dakle, to nije nešto što je dobio isključivo Apostol Petar, to je vlast koju su dobili svi Apostoli.

Drugi citat koji rimokatolici obično navode kao argument o učenju o papi rimskom i njegovom primatu, o tome da je tobož Apostol Petar bio glava Apostolima jesu reči Gospoda Petru: „A Ja se molih za tebe da vjera tvoja ne prestane; i ti, kada se obratiš, utvrdi braću svoju“ (Lk. 22:32). Ove reči sjajno objašnjava Sveštenomučenik Gorazd Češki, on govori da su ove reči izrečene zajedno sa predskazanjem o trokratnom odricanju Apostola Petra, da njima Gospod nije ustanovio Apostola Petra za glavu svim Apostolima i celokupnoj Crkvi već je želeo da kaže da se nakon odricanja od Hrista Petar, za razliku od Jude, neće lišiti vere, već da će se obratiti i da će upravo svojim obraćenjem osnažiti i druge u veri. Takođe, Sveti Gorazd pominje i slične primere kada su grešnici koji su se obratili snažili i druge, kao na primer, žena Samarjanka ili Apostol Pavle. I uopšte, da osnaži svoje bližnje u veri može svako ko se iskreno obratio Bogu, nezavisno da li je on nastavnik, potčinjeni ili jednak svojim bližnjima. Zato ovaj jevanđelski stih ne može da služi kao osnova za njegovo posebno prvenstvo, da je on bio njihov zapovednik. Sam Gospod u obraćanju Petru naziva druge Apostole „braćom“, ne naziva ih slugama, njegovim čedima ili ljudima koji mu se nalaze u potčinjenosti. Upotrebljujući reč „braća“ on ih označava kao ljude koji su mu jednaki.

Treći citat koji rimokatolici vole da navode obrazlažući svoje učenje o tobožnjem prvenstvu Apostola Petra predstavlja reči koje je Gospod rekao Petru nakon Svog Vaskrsenja: „Napasaj jaganjce mojeNapasaj ovce moje“ (Jn. 21: 15,17). Ovde je važno pogledati na kontekst iz koga su uzete ove reči. Svi dobro znate ovo mesto i znate da ovim rečima prethodi pitanje: „Simone Jonin, ljubiš li Me?“ Gospod tri puta postavlja ovo pitanje Apostol jer je želeo da Petar nakon svog trokratnog javnog odricanja, objavi svoje obraćanje javnim ispovedanjem ljubavi.

Reči Hristove da Petar napasa Njegove jaganjce i ovce mogu se razumeti jedino tako da je Petar nakon trokratnog odricanja izgubio apostolsko zvanje i da mu kroz njegovo pokajanje Gospod vraća apostolsku vlast koju su imali drugi Apostoli koji se nisu javno odrekli od Hrista i nisu je izgubili, jer su pastiri duhovnih ovaca i jaganjaca Hristovih bili bez razlike svi Apostoli, ne samo Apostol Petar.

 

Šta je sam Apostol Petar govorio o sebi? Stav Apostolske Crkve prema Apostolu Petrul ideja o prenošenju Petrovog dostojanstva faktom nasleđa episkopske katedre. Drevni spiskovi rimskih episkopa, ideja da je Apostol Petar bio prvi episkop Rima. Odgovor na ideju da Rim ima prvenstvo zato što je Petar prorpovedao u Rimu.

Najvažnije je i da sam Apostol Petar nije smatrao sebe glavom ostalih Apostola jer u svojoj prvoj poslanici sebe naziva „saprezviterom“, sa-pastirom, a Hrista „Arhipastirom“, načelnikom pastira, Glavom pastira (1 Pet. 5:1,4). Ovde se sam Apostol ne slaže sa rimokatolicima koji su radi obrazlaganja svog lažnog učenja o prvenstvu pape rimskog odlučili tako da pripišu Petru ono što on nikada sam sebi nije pripisivao. I ne samo on, već i ostali Apostoli i prvi hrišćani takođe nisu priznavali Apostola Petra za Glavu celokupne Crkve. Ovo se vidi iz mnogih mesta Svetog Pisma, posebno iz knjige Dela apostolskih. Tako na primer vidimo da Apostolski Sabor šalje Petra i Jovana u Samariju (Dela ap.8:14), to jest, ne šalje Apostol Petar kao glava nekoga, već ga Sabor Apostola šalje i on prihvata to, potčinjava se i ispunjava zadatak koji su mu dali.

Na drugom mestu vidimo da kada je Apostol Petar krstio u Kesariji kapetana, neznabošca Kornilija, jerusalimski hrišćani su ga prekorevali zbog toga i on je morao da se brani. (Dela ap. 11:1-4). Podrazumeva se da u slučaju da su ga smatrali glavom Crkve sama takva situacija se ne bi ni pojavila, niko se ne bi usudio da ga prekori i on ne bi morao da se brani. Dovoljno bi bilo da kaže: ‘Ja sam postavljen za glavu Crkve, šta mi je došlo na srce to i radim i vi nemate pravo da me pitate bilo šta’, ili da odgovori rečima kojim rimokatolički katihizis opisuje papu rimskog, tipa, ‘ja imam vlast nad svima vama, zato vi nemate prava da me pitate za uzrok mojih postupaka.’ Na kraju, još jedan događaj koji odlično pokazuje odnos koji su imali ostali Apostoli prema Apostolu Petru – kada se Apostol Pavle javno suprotstavio Apostolu Petru u gradu Antiohiji prekorevajući ga da postupa nepravilno. Ovaj događaj je opisan u Poslanici Galatima, 2:11-13. Tako nešto ne bi bilo moguće da je Apostol Pavle smatrao Apostola Petra glavom Crkve, tim pre, da ga je smatrao nepogrešivim kakvim papu rimskog smatraju sledbenici rimokatoličke crkve.

Vidimo iz knjige Dela Apostolskih da kada su se javljala pitanja opštecrkvenog karaktera nijedan od Apostola, uključujući i Petra, nije smatrao da ima pravo da ih rešava sam, već ih je rešavao Sabor svih Apostola. U ovoj knjizi se govori o važnim skupovima Apostola, kao prvo, kada je bilo potrebno izabrati novog Apostola umesto Jude izdajnika. Tu Apostol Petar nije samostalno postavio novog Apostola već je govorio na Saboru svih Apostola. Drugo, kada je bilo potrebno ustanoviti đakone, pomoćnike Apostola, Dela ap. 6: 1-6. Zatim, kada je bilo potrebno odlučiti na koji način treba da se primaju neznabošci koji su poverovali u Hrista, Dela ap. 15:1-35.

Naravno, Apostol Petar je uživao posebno poštovanje, kao i neki drugi Apostoli, kao Jakov i Jovan. Međutim, posebno uvaženje prema ovim Apostolima ne daje povod za pretpostavke da su oni bili načelnici ostalim Apostolima, to bi očigledno bilo nasuprot onome što vidimo u Svetom Pismu i ranim crkvenim izvorima. Čak i ovo učenje o prvestvu Apostola Petra, iako je samo po sebi i neodrživo, još je neodrživiji prelaz sa njega na rimske pape. Pošto sama ideja da pošto je Apostol Petar neko vreme živeo i umro u Rimu, svaki sledeći rimski episkop mora da ima isti položaj u Crkvi kao što je imao Apostol Petar – ona se ne može osnovati apsolutno ni na čemu. Čak nije ni logično, da ne govorimo već da o tome nema ničeg ni u Svetom Pismu, ni u Svetom Predanju, tako nešto je suprotno najosnovnijoj logici. Jer ako kupim kuću u kojoj je nekada živeo neki Svetitelj, recimo Sveti Jovan Kronštatski ili Sveti Varsonufije Optinski i počnem da govorim da svi u Crkvi moraju da se odnose prema meni na isti način kao i prema tom Svetitelju, to će biti apsurd! Samo zato što živim u domu u kome je pre mene živeo i umro neki od Svetitelja ili Prorok ili Apostol, kako mogu da pretendujem na korišćenje istog položaja, istog poštovanja koje je on imao u Crkvi? Nikakvog smisla u tome nema!

Rimokatolici shvataju ovo i zato su počeli da uče da je Apostol Petar tobože bio prvi episkop Rima. Treba reći da je u pitanju prilično kasna ideja, na početku toga nije bilo čak ni u Rimu, ni u samoj rimskoj crkvi. Najdrevniji spiskovi rimskih episkopa počinju sa Svetim papom Linom, a zatim, kada se već pojavila ova lažna ideja, počeli su da stavljaju i ime Apostola Petra. Iako zapravo Apostol Petar nije bio rimski episkop, on uopšte nije bio episkop kao što niko od Apostola nije bio episkop. Episkopi su glave Pomesnih Crkava koje su Apostoli postavljali. Sami Apostoli nisu bili vezani nekim konkretnim gradom, nekom episkopskom katedrom, već su išli i propovedali Jevanđelje čas u jednom, čas u drugom mestu. Zato nijedan Apostol, uključujući i Apostola Petra nije bio episkop nekog konkretnog grada.

I ako pogledamo šta je napisano o delatnosti Apostola Petra u Svetom Pismu, vidimo da je njegovo propovedanje bilo i u Samariji (Dela ap. 8:14), Lidi (Dela ap. 9:32), Jopi (Dela ap. 9:43), Kesariji (Dela ap. 10:24), Antiohiji (Gal. 2: 11). Usmeno Predanje govori da je Apostol Petar takođe propovedao na južnoj obali Crnog Mora, Aleksandriji i Rimu. Kao što vidimo, Apostol Petar je, kao i svi drugi Apostoli, boravio u najrazličitijim mestima, propovedao, postavljao episkope.

Nema samo Rim osnove da govori da njihova katedra potiče od Petrovog postavljanja episkopa, pošto i episkopi koje je Petar postavio u drugim mestima isto tako jesu njegovi naslednici kao i episkopi grada Rima. Na isti način bi svi oni, sa istim pravom, za sebe mogli da zahtevaju prvenstvo nad celom Crkvom. Naravno, ovo takođe pokazuje neodrživost ove ideje o Petrovoj stolici. Nikada i nigde u drevnoj Crkvi, ni u jednom crkvenom izvoru ne vidimo misao da ako je u nekom gradu umro Apostol, to znači da na naredne episkope u tom gradu prelazi isti položaj koji je zauzima taj Apostol. Na primer, tačno i pouzdano se zna da je Apostol Jovan umro u gradu Efesu, to je bilo svima poznato, niko to nikada nije osporavao i ipak, nikome na pamet nije dolazilo da govori da svi efeski episkopi zauzimaju stolicu Jovana i svi oni su takođe ljubljeni učenici Spasitelja kao što je bio Apostol Jovan. Sama ideja je apsurdna. Ovo isto se odnosi i na Apostola Petra.

Treba reći da se neodrživost ove ideje da su se tobož naslednici Apostola Petra u Crkvi od početka poštovali kao glave sa istim položajem koji je imao i Apostol Petar vidi i iz sledećeg jednostavnog primera.

Saglasno letopisima, prvi episkop koji je bio postavljen od Apostola Petra bio je Sveti Lin koji je upravljao katedrom Rima od 67. do 76. godine, njegov naslednik Sveti Anaklet je upravljao od 76. do 88. godine. Ako budete imali prilike da razgovarate sa rimokatolicima na ovu temu, možete im postaviti pitanje, kakvo je njihovo mišljenje, da li je u vreme papa Lina i Anakleta još uvek bio živ Apostol Jovan koji je živeo minimum do 90. godine. I zar je Crkva zaista poštovala više rimske episkope Lina i Anakleta nego živog Apostola? Apostola za koga je bilo poznato da je bio ljubljeni učenik Spasitelja? Rimokatolici sa kojima sam ja razgovarao, nisu smeli da kažu da je Crkva više poštovala Lina i Anakleta više od Apostola Jovana.

 

Istorijski primeri koji pokazuju neodrživost učenja o papi kao glavi Crkve. Rimokatolički argumenti o prvenstvu pape zasnovani na drevnim izvorima. Pravoslavni odgovor . ‘Prva po časti’ i ‘prva po vlasti’. Rimokatoličko pozivanje na citat iz dela Četvrtog Vaseljenskog Sabora: „Petar je govorio kroz Lava“.

Upravo učenje da je smrtni čovek, papa rimski, glava Crkve, dovodi do različitih nedoumica koje se javljaju kod nas ako pogledamo kakav su život vodili neki od rimskih papa. To je dobro poznato, između ostalog i po rimskim izvorima, mnoge rimske pape, posebno nakon otpadanja Rima od Pravoslavlja vodile su nedostojni način života. I govoriti da čovek koji vodi očigledno grešni način života predstavlja glavu Svete Crkve naravno predstavlja apsurd i nije za iznenađenje što se javio raskol u zapadnom svetu kada su se protestanti javno odrekli ovog primata koj iprotivreči ne samo Pismu, već i onome što su videli u životu. Osim toga, bili su trenuci kada je bilo istovremeno i nekoliko rimskih papa i nisu odmah definisali ko je istinski rimski papa, a ko je anti-papa, to jest, lažni. Takođe, ispostavlja se da, ako poverujemo onome na šta nas priziva katihizis rimske crkve, nakon što umre episkop Rima i do trenutka dok se ne izabere novi episkop cela Crkva Hristova ostaje bez svoje najuzvišenije vidljive glave, što je veoma čudno za učenje o Crkvi.

Što se tiče svedočanstva Svetog Pisma to smo pomenuli, možemo još dodati da Apostol Pavle govori da je upravo Crkva „stub i tvrđava Istine“ (1 Tim. 3:15), a ne neki pojedinac. Očigledno je da on Apostola Petra nije smatrao za stub i tvrđavu Istine, makar i zato što je sporio sa njim i izobličio ga za neispravno postupanje. To da ni sam Apostol Petar, tim pre, ni ljudi koji žive u gradu gde je sahranjen i koji se nazivaju episkopi Rima ne mogu biti glava Crkve potpuno je očigledno iz Pisma, međutim takođe se vidi i iz Predanja Crkve.

Treba reći da rimokatolici iz ranih crkvenih izvora takođe pokušavaju da dokažu da se tobož primat priznavao i u ranoj Crkvi. U katihizisu rimokatoličke crkve koji smo pomenuli, u 834. tački, navedena su dva citata da ‘rimska crkva prvenstvuje u ljubavi’, u pitanju je izraz Svetog Ignjatija Bogonosca, a drugi citat pripada Svetom Irineju Lionskom: ‘sa ovom Crkvom zbog njenog prevashodnog početka, neophodno je da se usaglasi svaka Crkva, to jest, verujući svuda’. U prvom slučaju potpuno je očigledno, u drugom slučaju manje, da su citati istrgnuti iz konteksta. Što se tiče prvenstva u ljubavi, ovde je potpuno jasno da se ne misli na komandno-administrativnu funkciju koja se prisvaja rimskom papi. Kako se čovek odnosi sa ljubavlju prema drugima, vidimo kod Svetog Klimenta Rimskog trećeg episkopa Rima, poznatog po svojoj svetosti. Ako čitamo njegovu poslanicu Crkvi Korinta videćemo zaista primer prvenstva u ljubavi, to jest, kakva je ljubav, kako krotko, nežno savetuje i umoljava Sveti Kliment ljude koji prave nered u Korintskoj Crkvi da prekinu sa tim. Tamo nema nikakve senke vlasti, zapovedanja, tako da je u to vreme bilo potpuno umesno govoriti da je tada rimska crkva bila vodeća u ljubavi.

Međutim, kada neko zauzima stav ‘ja sam ovde glavni, ja vam zapovedam, požurite da poslušate, ispunjavajte sve što vam govorim’ sve to je krajnje daleko od pojma ‘prvenstva u ljubavi’, i uopšte od same ljubavi.

Rimokatolici u Rusiji su izdali zbornik pisama rimskih papa iz različitih vekova. Ja sam čitao taj zbornik i zanimljivo je kako se menja ton u pismima rimskih papa po meri kako se približavaju tom kobnom datumu u 1054. godini. U prvim vekovima, kada čitamo pisma rimskih papa, nema ni traga vlasti, zapovedanja, ni traga pretenziji na to da oni zauzimaju Petrovu stolicu i da zato svi moraju da ih slušaju. Zaista, nakon nekoliko vekova, približavajući se jedanaestom veku, takav ton počinje da se pojavljuje kod rimskih papa.

Što se tiče reči Svetog Irineja Lionskog, one su takođe istrgnute iz konteksta. Evo šta zaista govori ovaj Svetitelj: „Po neophodnosti, sa ovom Crkvom (rimskom) usaglašava se svaka Crkva, to jest, svuda verujući jer u njoj se apostolsko predanje uvek čuvalo od strane vernih.“ Dakle, ne zato što je u pitanju Petrova stolica, zato što je episkop ove crkve glava celokupne Crkve, već upravo i samo zato što se u ovoj crkvi čuva zdrava i apostolska vera, apostolsko predanje. Zaista, tokom prvih vekova hrišćanske istorije, rimska Crkva je čuvala zdravu veru. Postojali su izuzeci naravno, na primer, papa Honorije, neke druge pape su se kolebale i imali sumnje u vezi sa verom, međutim, uopšte gledajući, rimska Crkva je čuvala veru u prvim vekovima i zato je, naravno, imala i takav veroučiteljni autoritet. U vremenu kada je izgubila apostolsku veru, kada je uvela novine u veru, naravno – izgubila je i položaj o kome govori Sveti Irinej Lionski krajem drugog veka. Uopšte, kada sam govorio sa rimokatolicima video sam kod njih vrlo primitivnu predstavu tipa da je rimska crkva oduvek, od prvih dana bila najvažnija, njeni episkopi su uvek bili najglavniji, zašto se pravoslavni ne nalaze u jedinstvu sa Rimom?

Morao sam da ih podsetim da je položaj rimske crkve bio ‘prva po časti’ a ne ‘prva po vlasti’. Prva katedra u Crkvi, prva pomesna Crkva nije bila rimska, već jerusalimska. U Jerusalimu se pojavila Crkva, tu se održao Apostolski Sabor i sve dok je u Jerusalimu bio Jakov, brat Gospodnji, tu nema šta da se govori, jerusalimska Crkva je imala prvenstvo. Međutim, nakon judejskih ratova, nakon faktičkog uništenja Jerusalia i bekstva hrišćana, naravno, dogodilo se uzvišenje rimske katedre u pobožnosti, rimske Crkve. Pošto je u pitanju bila prestonica carstva, tamo je živelo mnogo ljudi, hrišćanska zajednica je bila najveća i u poređenju sa drugim gradovima, a njeni episkopi su bili vrlo dostojni ljudi u prvim vekovima – naravno, rimska Crkva je zauzela prvo mesto u diptihu.

Nakon njenog otpadanja, prvo mesto u diptihu zauzela je konstanitnopoljska Crkva. Postojao je ttrenutak u istoriji kada je konstantinopoljska Crkva u licu svojih episkopa takođe otpala od Pravoslavlja, u 15. veku, nakon potpisivanja Florentinske unije. Do trenutka kada se sledeći konstantinopoljski Patrijarh vratio Pravoslavlju, aleksandrijski Patrijarh, episkop aleksandrijske katedre je bio prvi po časti. Nakon povratka u Pravoslavlje konstantinopoljske Crkve, ona se vratila na prvo mesto. Ako se ikada dogodi da se rimski papa vrati u Pravoslavlje, tada će ponovo rimska crkva biti na prvom mestu. To mesto nije nešto fiksno, to zavisi od savremenog položaja Crkve i naravno povezano je sa istorijskim prejemstvom. Zato takvu argumentaciju ne možemo da priznamo. Razume se, sa tačke shvatanja drevne Crkve ne vidimo ništa slično što danas ima rimski papa, ne može da se zamisli da je Apostol Petar posebnim pismenim dekretima postavljao i utvrđivao episkope kao naslednike Apostole u ostalim pomesnim Crkvama. U ravnom hrišćanstvu svaki episkop je bio autentičan, ravnopravni naslednik Apostola.

Još nešto na šta vole da se pozivaju savremeni rimokatolici. Na Četvrtom vaseljenskom Saboru koji se održao 451. godine, predstavnici rimskog pape, Svetog Lava Velikog pročitali su njegovo izloženje vere i nakon što su se učesnici Sabora ubedili da je pravoslavno, pohvalili su to izlaganje na način Istoka, izgovorene su i reči: „Petar je govorio kroz Lava“. Neki rimokatolici navode ovaj primer i govore da su Oci Četvrtog Vaseljenskog Sabora priznavali primat pape rimskog u smislu kakav je i danas.

Pitanje: Čuo sam stav da današnja savremena Konstantinopoljska Crkva priznaje vrhovnu ulogu pape rimskog? Šta možete reći o tome?

Odgovor: Ne, u današnje vreme Konstantinopoljska Crkva zvanično ne priznaje primat pape rimskog. Kada bi bilo tako, to bi bio povod da se svi Patrijarsi okupe i konstantinopoljski Patrijarh osudi za jeres. Naravno, takvih izjava od strane Konstantinopolja nema.

Vraćajući se na pitanje koje smo počeli, da odgovorimo na argument za Četvrti Vaseljenski Sabor. Treba naglasiti da su upravo zato Oci Sabora pohvalili Poslanicu Svetog Lava Velikog jer je ona bila saglasna sa verom Crkve, saglasna sa pravoslavnom verom. I tek nakon što su uporedili njegovu poslanicu sa pravoslavnim veroučenjem, oni su to rekli. Da se zaista rimski papa smatrao glavom Crkve, onda uopšte ne bi ni bilo potrebe za sazivanjem Vaseljenskog Sabora, bilo bi dovoljno poslati mu pismo i zamoliti ga da odgovori, a njegov odgovor raširi po svim pomesnim Crkvama.

Sama činjenica sazivanja Sabora, sama činjenica da Oci nisu verovali prosto papinim poslanicima već su proverili da li izloženje Svetog Lava odgovara učenju Crkve svedoči da upravo nije bilo primata rimskog pape u drevnoj Crkvi. A ove reči da je Apostol Petar govorio kroz Lava su povezane sa konkretnim događajem, jer je i Sveti Lav, kako je on sam govorio, kada je pisao izloženje vere brinuo da li je pravilno napisao, da nije slučajno dopustio neku grešku. Zato je položio izloženje na grob Svetog Apostola Petra i pojačano se molio da ga sam Apostol urazumi da li je pravilno napisao crkveno učenje ili ne. Imao je otkrivenje od Apostola Petra koji mu se javio i rekao: „Pročitao sam i ispravio“. On je zatim pronašao svoj rukopis i video da u njemu zaista postoje ispravke i već u takvom, ispravljenom obliku poslao na Četvrti Vaseljenski Sabor. Upravo zbog ovog događaja koji je ispričao sam Sveti Lav su se i čule te reči Otaca Sabora, a ne zato što su oni smatrali da tobož kroz svakog rimskog papu govori Apostol Petar. Kada bi takvo shvatanje postojalo, onda ne bi osudili i anatemisali rimskog papu Honorija za jeres.

Dakle, papin primat predstavlja osnovni lažni dogmat rimske crkve koji joj nije dozvoljavao sve prethodne vekove, sve do danas da se prisajedini Pravoslavnoj Crkvi. Ne samo sam dogmat već i gordost koja je rodila ovaj dogmat ne samo Rima, već i svih koji se povezuju sa Rimom i sa visokim punomoćjima koji su sami sebi pripisali i koja im niko u Crkvi nije priznavao.

 

Stav savremenih rimokatolika prema dogmatskim razlikama rimokatolicizma i Pravoslavlja. Najvažnija razlika između rimokatolicizma i Pravoslavlja. Njene posledicu po celokupni život rimokatoličke crkve. Prizivajuća i spasavajuća blagodat.

Sada bismo govorili o osnovnmi razlikama rimokatolicizma i Pravoslavlja. Ovde je potrebno napraviti mali uvod. Radi se o tome da razlike koje se nazivaju tradicionalnim (filiokve, čistilište, neporočno začeće) ne obuhvataju samu suštinu, čak ne opisuju koliko je snažno savremena rimokatolička crkva otišla od Pravoslvlja, od onog drevnog crkvenog učenja i predanja koje nam je nekada bilo zajedničko. Ogromnoj većini savremenih rimokatolika mnoge od ovih tradicionalnih tačaka razlike između Pravoslavlja i rimokatolicizma o kojima možemo da pročitamo u protivkatoličkom katihizisu od pre sto godina ili drugoj sličnoj literaturi za koje su se u prethodnim vekovima bogoslovi borili, branili ih, nemaju neku vrednost, savremeni rimokatolici su uopšte ravnodušni. I ako budete imali prilike da razgovarate sa rimokatolikom teško da će to biti pitanje koje će im biti zanimljivo za razmatranje. Čak i ako u nekim trenucima pokazuju spremnost da se odreknu od filiokve to nije zato što su osvojeni pravoslavnom pozicijom, već zato što u celini nivo značaja dogmatskih pitanja za savremene rimokatolike već uopšte nije toliko važan.

Kada sam se pre 12 godina našao na konferenciji na kojoj su istupali rimokatolički bogoslovi i intelektualci, mene je porazilo koliko u savremenom rimokatolicizmu mogu da se spajajaju nespojive stvari. Jedan od ljudi koji su istupali, govorio je tako da smo i ja i bilo ko od pravoslavnih mogli da se potpišemo ispod njegovih reči, njemu su aplaudirali, on je seo na svoje mesto. A zatim izlazi sledeći govornik i izgovara takve stvari za koje uopšte ne mogu da shvatim kako može da iz izgovara hrišćanin, neću reći samo pravoslavni, već čovek koji se smatra hrišćaninom. On je i sveštenik rimokatolički, teolog i njemu takođe aplaudiraju. U okvirima savremenog rimokatoličkog sveta ove dve pojave već mogu potpuno međusobno da žive, ne protivreče, upravo zato što svest o neophodnosti jasnoće bogoslovskog mišljenja za Zapad već nije aktuelna. I to danas predstavlja jednu od najvažnijih razlika između rimokatolicizma i Pravoslavlja.

Naravno, ovo se ne tiče samo dogmatike, ovo se tiče mnogih pitanja liturgike. Mnogim pravoslavnim hrišćanima su poznati različiti primeri do kojih dolaze rimokatolici nakon Drugog vatikanskog koncila: i mise na plaži i neki elementi teatra i maskenbala za vreme misa. Sve to predstavlja izraz duha koji se pokazao u preokretu orijentacije duha rimokatoličkog bogosluženja. Ako su se u drevnosti rimokatolički sveštenici molili licem okrenuti ka Gornjem mestu, u dvadesetom veku okrenuli su se licem prema ljudima. To jest, sveštenik se pretvorio na taj način u glumca, prisutni su se iz molitvenika pretvorili u gledaoce i taj preokret licem ka čoveku predstavlja grčeviti pokušaj rimokatoličke crkve koji ona ne napušta ni danas, da iz sve snage pobedi u borbi sa svetom za srca svojih nominalnih sledbenika i to po svaku cenu, po cenu najvećeg približavanja raslabljenom svetovnom čoveku.

Ova pozicija, osećanje, izbor koji je rimokatolička crkva napravila u dvadesetom veku koji upravo u velikoj meri i razlikuje rimokatoličku crkvu od one rimokatoličke crkve koja je poznata iz vremena srednjeg veka. Ovo takođe predstavlja veliku razliku rimokatolicizma i Pravoslavlja.

Ovo dotiče i asketskog učenja, učenja o molitvi, o principima duhovnog života, sve ovo je takođe na sebi osetilo veliki uticaj otpadanja rimokatolicizma od Pravoslavlja. Sveti Ignjatije Brjančaninov, Sveti Teofan Zatvornik su doticali ova pitanja, pisali da u duhovnim piscima, misticima rimokatoličke crkve nema ničeg duhovnog, da je u pitanju duševno i da duševnim sredstvima oni pokušavaju da imitiraju duhovna stanja koja pominje Sveto Pismo, da sve to dovodi do čulnosti, emocionalnosti koja nalazi svoj izražaj i u ikonografiji rimokatolicizma. Ako se porede slike koje predstavljaju Hrista ili Bogorodicu sa ikonama pravoslavne tradicije ili čak ako se uporede poznije, čisto rimokatoličke slike na poznate teme sa rimokatoličkim ikonama i freskama koje se do danas čuvaju u rimskim drevnim hramovima i koje su naslikane još dok je Rim bio pravoslavan, videćemo poražavajuću razliku. Naravno, nije jednostavno sve ovo obuhvatiti i preneti. Ipak, pošto savremeni rimokatolici nastavljaju sa ispovedanjem svog učenja mi ćemo sada i proći ove tačke koje smo pomenuli.

Pitanje: Dragi oče, da li se pri svemu ovome što ste pomenuli, može govoriti o nekakvoj blagodati u rimokatoličkoj crkvi? Da li blagodat prisustvuje u ovakvoj crkvi?

Odgovor: Hvala za pitanje. Saglasno učenju Pravoslavne Crkve, poslanici Istočnih Patrijaraha na primer, takođe i u drugim dokumentima, postoji prizivajuća blagodat i spasavajuća blagodat. Prizivajuća blagodat je blagodat koja čoveka koji se nalazi van spasavajuće ograde Crkve svojim dejstvom pobuđuje da traži Istinu, pobuđuje da preduzima postupke i oseća stanja koja će ga privesti u spasavajuću ogradu Pravoslavlja. Takva prizivajuća blagodat naravno postoji i kod rimokatolika i protestanata i neznabožaca. Svaki čovek, i budista i musliman, oseća na svom srcu prizivajuću blagodat, da bi mogao da priđe u Pravoslavlje i pozna istinu. Druga je stvar što se retki odazivaju na taj unutrašnji glas, retki su oni koji žele da ga prihvate ozbiljno.

Što se tiče spasavajuće blagodati koja se daje u Pravoslavnoj Crkvi, između ostalog i kroz učešće u Tajnama Crkve, ona postoji samo u Pravoslavnoj Crkvi, rimska (rimokatolička) crkva ne poseduje više spasavajuću blagodat nakon što se odvojila od Pravoslavlja.

 

Rimokatolički dogmat o nepogrešivosti rimskog pape. Objašnjenje Sveštenomučenika Gorazda Češkog. Istorijski primeri koji pokazuju neodrživot učenja o nepogrešivosti pape.

Govorili smo o primatu rimskog pape, sada je potrebno govoriti još o jednom dogmatu rimokatoličke crkve koji je takođe bio prihvaćen na Prvom vatikanskom koncilu u 19. veku, dogmat o nepogrešivosti rimskog pape. Evo kako on danas zvuči u savremenom katihizisu, zvaničnom izloženju vere rimokatoličke crkve, tačka 891., citiram: ‘Zbog svoje misije rimski prvosveštenik, glava kolegijuma episkopa poseduje nepogrešivost kada on, kao vrhovni pastir i učitelj svih verujućih kome je poručeno da utvrđuje u veri svoju braću, konačnim rešenjem objavljuje učenje o veri i moralnosti. Ova nepogrešivost se takođe prostire isto tako široko kao i riznica Božanskog otkrivenja’. Učenje o nepogrešivosti pape rimskog u pitanjima veroučenja naravno nije saglasno učenju Pravoslavne Crkve, nije saglasno Svetom Pismu.

Isti onaj Apostol Petar čijim su se naslednicima proglasile rimske pape, čak on kao što se sećamo, ne jednom je bio podvrgnut padovima i greškama i ne samo za vreme života Spasitelja, već i nakon Njegovog Vaznesenja kao što opisuje Apostol Pavle. Dakle, ako takvu vrstu nepogrešivosti saglasno Svetom Pismu nije posedovao čak ni sam Apostol Petar, kako na to mogu da pretenduju rimski episkopi koji u svemu zaostaju za Apostolom Petrom, jer ne verujem da će neko od njih reći da prevazilazi Apostola Petra u veri, vrlini, itd. Ako bi to učenje bilo istinito, tada ne bi bilo svih onih primera greški Apostola Petra na koje ukazuje Sveto Pismo.

Ovde bih želeo da navedem reči Sveštenomučenika Gorazda Češkog koji je pre svog obraćanja u Pravoslavlje 18 godina bio rimokatolički sveštenik i naravno, odlično poznavao tu tradiciju iznutra. I evo na koji način on komentariše dogmat o nepogrešivosti rimskog pape: ‘Nije moguće da bi neki hrišćanin, makar bio i episkop mogao da bude nepogrešiv u delima vere i morala, jer Gospod Isus Hristos nijednom članu Crkve zasebno nije dao dar nepogrešivosti, makar to bio i Apostol da ga ne bi uveo u strašno iskušenje gordosti i nadmenosti’. Uprkos tome, našli su se među episkopima koji iako su i naslednici Apostola, takvi koje je Crkva morala da osudi. Tako su i neki episkopi Rima bili osuđeni, na primer, papa Honorije koji je bio papa od 625. do 638. Godine, on se pridržavao monotelitske jeresi, bio je podvrgnut anatemi od strane Vaseljenskih Sabora, umro je kao jeretik. Bile su i pape koje su se ipak priklonile Pravoslavlju, međutim, dugo vremena su se kolebali između istine i jeresi kao, na primer, papa Liberije koji se jedno vreme slagao sa Arijem, ili papa Vigilije koji je živeo u šestom veku koji se jedno vreme pridržavao monofizitske jeresi. Na taj način, sama istorija pokazuje nedoslednost pretenzija rimskih papa na nepogrešivost. Tim pre, samo Sveto Pismo govori kao što znamo da nema čoveka da živi a da ne greši, da je jedino Bog bez greha. Ovaj dogmat protivreči Svetom Pismu, Gospod nigde nije pravio izuzetak za rimske pape kada je izgovarao ove reči.

Imao sam prilike da slušam o jednom događaju, ne znam da li se i zaista tako dogodilo. Jedan sveštenik koji je dugo vremena u sovjetskoj epohi predstavljao Rusku Pravoslavnu Crkvu u različitim međuhrišćanskim susretima jednom prilikom je tokom susreta sa rimskim papom Jovanom Pavlom II dozvolio sebi da mu postavi sledeće pitanje: ‘Mogu li da Vam postavim jedno lično pitanje koje me odavno interesuje?’ Papa Jovan Pavle je odgovorio potvrdno, i sveštenik je pitao: ‘Recite mi, Vi zaista verujete da ste nepogrešivi?’ Ovo pitanje je zbunilo papu i on je počeo naširoko da odgovara: ‘Shvatate, u pitanju je tradicija naše crkve, dogmat koji je prihvaćen od strane Prvog vatikanskog koncila…’ Sveštenik je tada rekao: ‘Ako Vi nakon smrti stanete ispred Hrista i On Vas bude pitao: ‘Ti si zaista smatrao sebe nepogrešivim?’, zar ćete Mu takođe odgovoriti da je u pitanju tradicija Vaše crkve, da je to dogmat koji je prihvaćen od strane Prvog vatikanskog koncila, itd.?’

Ova priča odražava ono što ljudi misle u vezi sa ovim dogmatom, ne samo pravoslavni. Ipak, rimokatolici i dalje nastavljaju da se pridržavaju ovog učenja, njima je to važno. U suštini, osnovni dogmati koji su rimokatolicima krajnje važni su dogmati koji su povezani sa položajem rimskog pape jer upravo papa predstavlja ono što ujedinjuje čitav rimokatolički svet. U svemu ostalom postoji toliko raznih struja, tendencija da bi se bez pape sve raspalo. Zato su naravno papin primat rimokatolici spremni da brane, a ostale stvari nisu toliko važne.

U srednjim vekovima je postojalo još jedno lažno učenje o rimskom papi sa kojim su sporili naši stariji bogoslovi, sada već nije toliko aktuelno. U pitanju je učenje o tome da je papa i svetski vladar, između ostalog i nad kraljevima, zapadnim carevima. Naravno, ovo učenje je pogrešno i sa tačke gledišta kanona drevne Crkve koji su bili zajednički i za Zapad i za Istok, koji govore da episkop već ne može da poseže za nekim svetovnim formama vladavine.

U istoriji Pravoslavne Crkve postojali su retki momenti kada je episkop ili patrijah postajao rukovodilac naroda, međutim, to su bili izuzeci koji nikada nisu bili ozakonjeni od strane Crkve i kao po pravilu, nisu donosili posebno veliki plod. Međutim, ako su u Pravoslavnoj Crkvi to bili izuzeci i uvek se gledali kao izuzeci, u zapadnoj crkvi je postojalo celovito učenje. Pošto su kasnije i sami zapadni kraljevi i carevi prestali da priznaju nad sobom vlast rimskog pape i štaviše, njegovu vladavinu sveli na jako malu državu Vatikan, to sada i nema tako veliku ulogu iako rimski papa ostaje formalno svetski vladar države Vatikan što protivreči kanonima drevne Crkve.

 

Filiokve. Zabrana izmene u Simvolu Vere od strane Vaseljenskih Sabora. Kratka istorija pojave učenja o Filiove. Rimokatolički argumenti zaštite učenja o Filiokve. Pravoslavni odgovor.

Sada ćemo preći na pitanje Filiokve. Filiove se sa latinskog prevodi kao „i Sina“. Ovde treba podsetiti na ono što mislim mnogi dobro znaju, da je Gospod Isus Hristos posvedočio da Duh Sveti, Duh Istine „od Oca ishodi“ (Jn. 15:26). Zato je Crkva od najranijih vremena učila da Duh Sveti ishodi od Oca. Na žalost, na Zapadu se pojavilo lažno učenje u vezi sa dodavanjem da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina, filiokve upravo i jeste taj dodatak u Nikeo-Carigradskom Simvolu Vere jer se od početka, u našem Simvolu Vere koji je bio jedinstven za sve hrišćane, između ostalog koji je i na Zapadu bio prihvaćen, govori „i u Duha Svetoga, Koji od Oca ishodi“.

Međutim, rimokatolici bez obzira na to što su Drugi i Treći Vaseljenski Sabori zabranili unošenje bilo kakvih izmena u Simvol Vere, krenuli su putem promene i dodali reči „i Sina“. Do danas se čuva ovo lažno učenje u rimokatoličkoj crkvi, ja ću citirati katihizis rimokatoličke crkve, tačka 246.: ‘Latinska tradicija Simvola vere ispoveda da Duh Sveti ishodi od Oca i Sina. Florentinski sabor iz 1438. godine objašnjava prirodu i biće Svetog Duha Koji istovremeno ishodi od Oca i Sina i On večno ishodi iz Jednog i Drugog kao iz večnog uzroka’.

Ovde se vidi drskost koju su učinili zapadni bogoslovi koja je kasnije prihvaćena i od strane cele zapadne crkve, kada su odlučili da isprave Gospoda Isusa Hrista. Gospod govori da Duh Sveti od Oca ishodi, a oni su odlučili da Ga poprave, rekli su da je On zaboravio da doda „i od Sina“. Nije ih zbunilo što su pritom krenuli na iskrivljenje Simvola vere čije je iskrivljenje i dodavanje bilo kakvih izmena bilo kategorički zabranjeno od strane Vaseljenskih Sabora koje su prihvatile i same rimske pape.

Treba reći da se ovo učenje prvi put pojavilo u Španiji u šestom veku, iskreno govoreći, do danas nije jasno koji je razlog pokrenuo špansku crkvu da unese ovu izmenu u Simvol Vere. Pretpostavlja se da su na taj način hteli da se sačuvaju od arijanstva, ali su zapravo sami upali u drugu zabludu i posegnuli za onim što nikada nisu mogli da urade – sabor španske crkve, čak ne ni celokupne zapadne rimske crkve, već jednog njenog malog dela, ni na koji način nije imao prava da unosi izmene u nešto što je prihvatila celokupna Vaseljenska Crkva. Treba reći da se same rimske pape nisu odmah složili da unesu izmene u Simvol, oni su se borili sa ovim dodatkom. Ovo učenje se postepeno iz Španije početkom devetog veka raširilo na Francusku i Nemačku, ali je nailazilo i na one koji su se borili sa dodatkom filiokve, na primer, papa Lav III koji je početkom devetog veka odbijao da unese ovaj dodatak u Simvol Vere. Postepeno je ovo učenje postalo svuda prihvaćeno na Zapadu i na insistiranje cara Henrika II papa Benedikt VIII je ovo učenje uneo zvanično 1014. godine.

U čemu je problem sa ovim učenjem u suštini? Radi se o tome da ono krivi naše učenje i predstavu o Bogu Trojici, jer saglasno sa Istinom, drevnim učenjem Crkve, Bog Otac je jedinstveni uzrok Božanstva Lica, tako da su i Sin i Duh od jednog Oca, Prvi se rađa, a Drugi ishodi. I ova harmonična predstava, bila je prirodna za drevnu Crkvu i neposredno proisticala iz Svetog Pisma. I kao što se ne može reći da se Sin rađa od Oca i Duha, tako se ne može reći ni da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina. Zahvaljujući ovom drevnom učenju, u jednom Bogu prebiva i jedan Uzrok, pri jednakosti Lica. Ovo je  savršena harmonija koju Filiokve na žalost razara. Filiokve donosi razdvajanje između Sina i Duha, jer se ispostavlja da Sin, Druga Ipostas Svete Trojice ima jedan Uzrok, Oca, a Duh Sveti ima drugi Uzrok, Oca i Sina. Kao što sam već naveo rimokatolički katihizis, oni govore da On iz jednog Uzroka ishodi. Ovo narušavanje bogoslovlja, trijadologije predstavlja veliku i ozbiljnu grešku zapadne crkve.

Treba reći i kako rimokatolici pokušavaju da zaštite ovo učenje. Oni navode različite citate iz Svetog Pisma, na primer, kada Gospod Apostolima govori da će im poslati Duha Svetoga. Oni govore: ‘Vidite, On govori da im šalje, znači da od Njega i ishodi’. Međutim, oni ovde mešaju dve prinicipijelno različite stvari. Pravoslavlje takođe ima učenje o slanju Duha od Oca kroz Sina, međutim, ovo učenje se dotiče domostroja spasenja. Tiče se načina na koji Lica Svete Trojice deluju u istoriji, u našem svetu, radi spasenja ljudskog roda. I tu se odvija ono o čemu je Gospod govorio, da On šalje Duha. U ovoj realnosti našeg sveta, radi našeg spasenja, u toj spasavajućoj delatnosti Božanska Lica Svete Trojice na taj način uzajamno deluju. Duh Sveti sadejstvuje bogoovaploćenju i Sin Božiji Koji se ovaplotio, Isus Hristos sadejstvuje dolasku Duha Svetoga na zemlju.

Ali, kada govorimo o učenju Simvola Vere u koje je uneseno filiokve, u ovom učenju se ne radi o domostroju spasenja, tamo nije učenje o tome na koji način Bog deluje u vremenu radi spasenja ljudskog roda, u Simvolu Vere se nalazi učenje o tome na koji način se u večnom Bogu večno međusobno odnose Lica Svete Trojice. Zato tu kako govori Sveti Gorazd Češki, novotarija ne može da bude opravdana citatima iz Svetog Pisma koji govore o slanju Duha od Oca kroz Sina pošto se u tim citatima govori o domostroju, to jest, o dejstvu Lica Svete Trojice u svetu, dok filiokve uči o večnom ishođenju Duha kao o Njegovom ličnom svojstvu. Rimokatolički katihizis, uzgred rečeno, upravo o tome i govori, o večnom ishođenju Duha. Zato su pokušaji rimokatoličkih apologeta da se sačuvaju od kritike na koju je teško odgovoriti, usmereni na ljude koji ne poznaju sasvim dobro pravoslavno bogoslovlje i istoriju Crkve. Zaista, teško je štititi ovo učenje koje protivreči i Svetom Pismu i direktno narušava zabranu Trećeg Vaseljenskog Sabora na izmenu Simvola Vere i pritom, i po svom sadržaju, unosi haos u učenje o Trojici.

 

Savremeno priznanje nezakonitosti učenja o Filiokve od strane rimokatolika. Rimokatolički dogmat o neporočnom začeću Majke Božije. Pravoslavni odgovor. Rimokatoličko učenje o čistilištu. Zabluda u izjednačavanju čistilišta i mitarstava, razlike u ovim učenjima.

Zato je u naše vreme, u dijalogu sa Pravoslavnom Crkvom, rimokatolička crkva priznala grešku unošenja filiokve u Simvol Vere, posebno je Arhiepiskop roslavski Jeremija iz Poljske Pravoslavne Crkve, član mešovite pravoslavno-rimokatoličke komisije za bogoslovski dijalog na primer, izjavio: „Još mnogo pre susreta u Baltimoru 2000. godine bilo je odlučeno da je dodavanje filiokve u tekst Nikeo-Carigradskog Simvola Vere neumesno i nezakonito“. Međutim, ovaj rad mešovite komisije nije našao svoj izražaj u praksi rimokatoličke crkve.

To jest, u zvaničnom dijalogu sa pravoslavnima, rimokatolici su priznali da unošenje Filiokve nije bilo umesno i zakonito, međutim, realno oni ništa ne preduzimaju da bi uklonili Filiokve iz svojih ispovedanja i simvola vere sem malih izuzetaka. Episkop Jeremija navodi karakterističnu činjenicu, govori da je rimski papa Jovan Pavle II objavio 1981. godine zvaničnu poslanicu u kojoj navodi Simvol vere bez Filiokve. Pritom engleski i nemački prevodi ove poslanice, kako primećuje episkop Jeremija predali su u tačnosti ceo tekst, dok je u poljskom prevodu filiokve ostalo na mestu koje je uobičajeno za Poljake. Dakle, vidimo da se čak i na tom nivou odvija svojevrsni otpor tome da već priznata od strane rimokatolika u bogoslovskom dijalogu neumesnost dodavanja Filiokve u Simvolu vere nađe svoj odraz u realnoj, bogoslužbenoj i molitvenoj praksi rimokatoličke crkve. Takođe i za prethodnog papu, Benedikta XVI postoji video snimak gde on naglas čita Simvol vere bez Filiokve, ali je moguće da sami rimokatolici to ne doživljavaju kao odricanje od učenja o Filiokve, već kao odricanje od dodatka Filiokve u tekstu Simvola vere pri čuvanju učenja samog po sebi.

Pitanje: Imam jedno pitanje. Rimokatolici se ne pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama. Kako se oni onda spasavaju?

Odgovor: Hvala Vam za pitanje. Saglasno učenju Svetih Otaca, spasenje je moguće samo u jedinoj istinitoj Crkvi koju je osnovao Gospod Isus Hristos. Zajednice koje se odvajaju od ove Crkve, na žalost, za sebe zatvaraju mogućnost spasenja i to se tiče rimokatolika i protestanata i monofizita. Zato je na žalost odgovor na Vaše pitanje da se oni ni na koji način ne spasavaju. Oni ispovedaju jeresi koje razmatramo ovde i mnogobrojne odluke Pravoslavne Crkve su saborno osudile ovu jeres. To što Vam govorim nisu moje reči, nije moje mišljenje, to je ono što govori Sam Gospod u Svojoj reči. Podsećam da se u Poslanici Galatima 5.gl., 21-22.st. govori da oni koji se predaju jeresi Carstva Božijeg neće naslediti. Zato su, na žalost, naša sabraća po Adamu koja pripadaju rimokatoličkoj crkvi zatvorila za sebe mogućnost spasenja. Zato mi i pojašnjavamo sva ova pitanja, ne da bismo mislili kako smo mi dobri, a drugi su loši, već da bismo bili spremni da, ako u naš život Gospod pošalje čoveka sa jednom ili drugom zabludom objasnimo istinu, u kakvoj se zabludi nalazi – ispovedao on islam ili judaizam ili budizam ili protestantizam ili rimokatolicizam ili neopaganizam. Kakve god zablude imao čovek, mi smo dužni da budemo spremni da, kako govori Apostol Petar, pružimo odgovor o našoj nadi, shvatajući po čemu se razlikujemo od učenja njegove zajednice.

Sada bismo trebali da pređemo na sledeći dogmat, tačnije kompleksu pogrešnih učenja rimokatoličke crkve o poštovanju Majke Božije. 1854. godine rimokatolici su objavili učenje da je tobož Bogorodica bila neporočno začeta, to jest, da se posledice grehovnog pada Adama i Eve na Nju nisu raširile. Saglasno ovom rimokatoličkom dogmatu, Bogorodica je još pre rođenja bila oslobođenja od vlasti prvorodnog greha i zato nije mogla da greši. Imamo još jedno uključenje.

Pitanje: Saglasno istorijskim podacima i opisu života Jovanke Orleanke, njoj se javio Arhangel Mihail, to je video jedan od očevidaca, on je video svetlu senku. U vezi sa tim imam jedno pitanje – ljudi rimokatoličke vere, obraćajući se Bogorodici, Gospodu Isusu Hristu – zar ih Majka Božija i Gospod ne čuju i ne odazivaju se na svete molitve takvih čistih ljudi kao što je bila na primer, rimokatolička svetiteljka, Jovana Orleanka koja je oslobodila Francusku od engleskih okupatora?

Odgovor: Hvala za pitanje. Mi treba da pazimo na pomisli koje nam dolaze na um zato što svaka pominjao koja ide nasuprot učenju Spasitelja ide od strane neprijatelja našeg spasenja. Još jednom ponavljam, Gospod je rekao da čovek koji se predaje jeresi neće naslediti Carstva Božijeg. A mi vidimo na primer neku istorijsku figuru koju lično nismo poznavali, ali smo nešto o njoj pročitali, i to nešto pročitano, ispričano od strane jednog jeretika o drugom jeretiku mi prihvatamo sa takvim poverenjem da smo spremni da se odreknemo od sledovanja Svetom Pismu?

Po mom mišljenju, naravno da je neophodno udaljavati se od takve vrste sablazni. Što se tiče Vašeg pitanja neposredno o molitvi, naravno, Gospod sluša molitve svih koji Mu se obraćaju. I odgovor na ove molitve je to što Gospod ukazuje na to kako da ovi zabludeli ljudi, u kojoj god zabludi bili, mogu da čuju za Pravoslavlje i na koji način mogu da uđu u istinsku Crkvu. Zato i Gospod i Majka Božija i svi Svetitelji, čuvši molitve daju ljudima mogućnost da priđu istini. I mi znamo da se to tiče i drevnosti, jako mnogo naših Svetitelja su ili Nemci ili Italijani koji su došli u Rusiju i primili Pravoslavlje, i to su drevna vremena za koja je teško pretpostaviti na koji način su mogli Italijani ili Nemci da čuju za Pravoslavlje. Ali Gospod je uredio. A zašto? Zato što su oni u duši imali stremljenje, odazivali su se u duši na zov prizivajuće blagodati Božije. A što se tiče ljudi za koje je pitao naš slušalac, da su oni svi takvi čisti i sveti – shvatite, van Crkve Koja osvećuje ljude, niko ne može da bude svet. Zato bih ja ovde bio oprezan da upotrebljavam takve vrste uzvišenih reči u vezi sa jednim ili drugim istorijskim ličnostima za koje između ostalog postoje različiti podaci. Na kraju bih želeo da podsetim da u tom istom Svetom Pismu Gospod ustima Apostola Pavla upozorava da zli duh može ponekada da se preruši u anđela svetlosti radi obmanjivanja hrišćana. O tome Prepodobni Teodor Studit piše: ‘Ne žuri da brzo poveruješ svakoj ljudskoj glasini o različitim čudima i znamenjima, jer često i jeretici čine nešto što je za divljenje i sve se to odvija da bi se ispitala vernost ljudi Gospodu’.

Nastavljamo razmatranje učenja rimokatolika o Božijoj Majci. Na um dolazi jedan događaj iz knjige Dela Apostolskih, kada su neznabošci počeli Apostole da doživljavaju kao neznabožačke bogove. Oni su počeli da odaju božansko poštovanje Apostolima, kao bogovima im prineli poklone. Apostoli su se kategorički tome usprotivili i prilično oštro nisu prihvatili to prekomerno poštovanje. Isto tako i rimokatolici u poštovanju Božije Majke dopuštaju takve prekomerne suvišnosti koje Samoj Božijoj Majci nisu ugodni, kao što nisu bili ugodni ni Apostolima.

Postoji živo učenje, naravno, ne u katihizisu, već među prostim narodom, sveštenstvom koje je u kontaktu sa narodom da je Bogorodica Sa-iskupiteljka, Sa-zastupnica zajedno sa Hristom, da je Ona takođe kao i On, Iskupiteljka roda ljudskog, da je Ona supruga Duha Svetog što je već bogohulstvo. Sve ovo je u savremenom rimokatoličkom svetu prilično živo i zato je poštovanje Bogorodice u rimokatoličkim zemljama očigledno preterano. Meni su govorili neki od ljudi koji su napustili rimokatoloicizam da je odnos prema statuama i njihovom poštovanju već kao odnos prema nekim boginjama. Ako rimokatolici preterano poštuju Božiju Majku, protestanti uopšte ne poštuju, dok se pravoslavni drže zdravog, carskog puta kada poštuju Bogorodicu i ne dozvoljavaju takva nezdrava preuveličavanja. Treba reći da sa ovakvim preuveličavanjima kao što su učenja o neporočnom začeću i neučestvovanja u prvorodnom grehu Majke Božije nije saglasna Sama Bogorodica. Ona, kao što vidimo u prvoj glavi Jevanđelja po Luki, naziva Boga Svojim Spasiteljem. To znači da je Njoj bilo potrebno spasenje. Kada Ona ne bi imala prvorodni greh, Njoj spasenje ne bi bilo potrebno, Bog za Nju ne bi bio Spasitelj i Ona bi zaista Sama bila, kako rimokatolici govore, Sa-iskupiteljka i Sa-spasiteljka. Međutim, kada Ga Ona naziva Svojim Spasiteljem, a Gospod spasava upravo od greha, naravno tu je potvrda one istine koja na drugom mestu u Svetom Pismu govori da su svi ljudi sagrešili i da su lišeni slave Božije.

Nesumnjivo je da je Sveta Djeva Marija najčistiji čovek koji je uopšte postojao na zemlji do dolaska Spasitelja. Ona u Sebi nije imala lične grehe, o tome Sveti Oci govore. Ali je bila podvrgnuta prvorodnom grehu, kao i celi rod ljudski i zato je i Njoj bio potreban Spasitelj i zato Ona nije bila neporočno začeta kako od 19. veka lažno tvrde rimokatolici.

Treba reći par reči i o čistilištu, učenju rimokatoličke crkve. Navodim citat iz katihizisa rimokatoličke crkve, tačke 1030-1031.: ‘Ljudima koji umiru u blagodati i prijateljstvu Božijem ali nisu potpuno očišćeni, iako im je i obezbeđeno večno spasenje, nakon smrti prethodi očišćenje da bi obreli svetost neophodnu za stupanje u radost nebesku. Crkva čistilištem naziva to konačno očišćenje izabranih, koje je potpuno drugačije od kažnjavanja prokletih’. U pitanju je prilično drevna zabluda rimokatoličke crkve, ona se sastoji u tome da eto, postoji raj, postoji pakao i postoji neko mesto, srednje, tamo se nalaze ljudi koji nisu dovoljno loši za pakao i dovoljno dobri za raj. Oni se tamo muče, to mučenje ih prati ne večno, već privremeno. To mučenje ih čisti i kada se očiste ovim privremenim mukama, nakon toga prelaze u raj.

Detaljno se može pogledati kod Svetog Marka Efeskog, on ima nekoliko slova protiv učenja o čistilištu u kojima vrlo snažno izražava i pravoslavnu veru i razmatra sve argumente. Ako bismo ukratko sumirali sve što govori Sveti Marko nikakvih osnova za učenje o trećem mestu ili čak o nekom prelaznom stanju u Svetom Pismu nema. Gospod je u Jevanđelju po Luki potpuno očigledno u priči o bogatašu i Lazaru ustima rekao praoca Avraama da je „postavljena među vama i nama provalija velika, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze“ (Lk. 16:26). Očigledno da u ovoj ‘provaliji’ nema nekog trećeg, prolaznog mesta. Sve biblijske tekstove koji se navode obično od strane rimokatolika kao argument za ovo učenje, svedoče ne o postojanju čistilišta, već o neophodnosti molitve za upokojene da bi se izbavili od stradanja, u nadi da će ih Bog pomilovati na poslednjem Sudu. Saglasno sa pravoslavnim učenjem, ne postoji takav međuprostor ili međustanje.

Ovde treba reći i da ponekada ljudi doživljavaju učenje o mitarstvima kao analogiju za učenje o čistilištu. U pitanju je gruba zabluda. Mitarstva ne predstavljaju proces očišćenja čoveka, mitarstva predstavljaju poslednje iskušenje nakon što duša napusti telo. Na njima se čovek ne čisti od greha, zato to nije čistilište, ona pokazuju stanje duše sa kojim je čovek umro, pokazuju strasti sa kojima čovek odlazi Bogu. Nikakva osobina očišćenja ne postoji u mitarstvima, zato takvo poređenje mogu da izvode samo ljudi koji ne poznaju crkveno učenje.

Po učenju Pravoslavne Crkve, nebeski Jerusalim u punoj meri, večna radost sa Bogom nastupa nakon Strašnog Suda. Međutim i večna muka i geena ognjena koja je opisana u Otkrivenju takođe nastupa nakon Strašnog Suda. Do Strašnog Suda, do vaskrsenja mrtvih kako o tome takođe piše Sveti Marko Efeski, ljudi se nalaze u očekivanju: grešnici u očekivanju muka i time se oni muče, a pravednici u očekivanju nagrade i kroz to njihove duše osećaju nasladu i radost.

Ovo stanje očekivanja grešnika se takođe naziva paklom ali u pitanju nije ono konačno i večno stanje u kome će prebivati nakon Strašnog Suda. I po učenju Crkve, duše pravoslavnih hrišćana koje su završile u paklu, tom privremenom mestu očekivanja muka, do vaskrsenja mogu da budu izmoljeni iz tog mesta molitvama Crkve, pošto su imali dobre želje i pokret duše ka Istini, ali svojim životom u dovoljnoj meri nisu potvrdili izbor svoje duše. Zato se Crkva moli za umrle sa takvom nadom, dok postoji takva mogućnost do vaskrsenja i Strašnog Suda. Nikakvog mesta ovde za neko međustanje, za neko očišćenje mukama ovde nema. Ljude ne spasavaju one muke koje su pretrpeli, već to što se Crkva za njih moli.