Učenje reinkarnacije – kratki pregled. Razlog savremene rasprostranjenosti verovanja u reinkarnaciju. Različito shvatanje reinkarnacije na Istoku i na Zapadu.
Želeo bih danas da se dotaknem mode istočnih učenja koje postoji kod nas. Mi smo već govorili o jogi, danas bih želeo da govorim o veri u reinkarnaciju ili metempsihozi, veri u preseljenje duša. U pitanju je učenje poznato iz duboke drevnosti, ali posebno rasprostranjeno u zemljama religija indijskog porekla: hinduizam, budizam, džainizam, ali se takođe susreće i u nekim drugim verovanjima. U čemu se sastoji vera u reinkarnaciju?
Mislim da svi dobro to znaju, ali ćemo ukratko ponoviti. Veruje se da jedna besmrtna duša može imati mnogo tela, i nakon smrti jednog tela, duša se seli u drugo telo, nije obavezno da bude ljudsko; može da postane čovek, ali može postati i insekt ili životinja, neki duh. Šta određuje, saglasno sa ovim verovanjima, kakvim će se čovek roditi nakon smrti? To se određuje zakonom karme, to jest, zakonom moralne plate. Veruje se da je on bezličan, automatski i saglasno sa kojim, svako, ako je bio loš čovek i sakupio lošu karmu, dobija loše rođenje, na primer, rađa se u obliku svinje, insekta. Ako se ponašao dobro, činio dobra dela, ispunjavao zahteve konkretne religije, veruje se da u budućnosti može da se nada dobrom rođenju, rođenju kao čovek, boljem položaju, ako govorimo o Indiji, ako je čovek iz niže kaste živeo pravedno, onda može da se nada da će se u sledećem rođenju roditi u višoj kasti. Ovo je vrlo uopšte, ako govorimo u kratkim crtama.
Od kraja XIX veka i u XX veku, ova koncepcija se veoma raširila u zapadnom svetu. Po ocenama istraživača, statistika govori da u Engleskoj više od 25% stanovništa Engleske ali i Amerike takođe veruje u reinkarnaciju. Ova ideja je vrlo potrebna savremenom čoveku.
Treba reći ovde da je na Zapadu pretrpela određenu modifikaciju, jer na Istoku, tamo gde su rasprostranjeni budizam, hinduizam u samoj činjenici što postoji reinkarnacija ljudi ne vide ništa dobro. Zato što neprestano boravljenje u svetu gde ima toliko mnogo stradanja, neprestano preseljenje iz tela u telo, za ljude Azije predstavlja košmar. I ako se pogledaju sve one religije u kojima postoji reinkarnacija kao element, sve one propovedaju o oslobođenju, sve one svojim sledbenicima govore da mogu da ih oslobode od ponovnih i ponovnih rođenja: ‘mi vam možemo dati izlazak i slobodu iz ovog sveta, iz tog neprestanog kruga ponovnih rođenja’. U hinduizmu i budizmu je na to usmeren osnovni pravac ovih religija.
Za zapadnog čoveka je ova ideja izmenjena na način da bude privlačna. Na primer, oni koji veruju u reinkarnaciju ne razmišljaju ozbiljno o tome da nakon smrti mogu da se rode kao, na primer, stajska muva ili da su ranije bili crvi. Oni veruju da se ljudi rađaju ponovo isključivo kao ljudi.
I za njih je ideja reinkarnacije vrlo pozitivna, jer život zasnovan na potrošačkoj ideologiji možeš produžiti praktično do beskonačnosti, jer i nakon smrti ponovo dobijaš mogućnost da u ljudskom telu živiš i trošiš, trošiš, trošiš i tako opet i opet i opet. Postoji još nešto zbog čega je ova ideja postala popularna na Zapadu, ali i kod nas u Rusiji u određenim krugovima.
Vera u zapadnu verziju reinkarnacije predstavlja svojevrsno sredstvo bekstva od misli za odgovornost zbog učinjenih grehova. Iako sam po sebi, sam princip karme pretpostavlja da ćeš platiti za sve loše što si učinio ovde, međutim, pri svemu tome, suština zapadne verzije je da ne postoji ništa nepopravljivo, sve je dobro: ‘Živi kako hoćeš, radi šta hoćeš. Možda ćeš i učiniti nešto loše, ali ćeš zatim imati neograničenu količinu života sa neograničenim brojem mogućnosti da sve to ispraviš.’ Zato je naravno za ljude koji žele da žive u grehu to privlačnije od vesti da ovde živimo samo jednom i da će nam za ono što smo ovde u ovom životu uradili, biti uzvraćeno večno, kako nam govori Gospod Isus Hristos, Sveto Pismo i Predanje Crkve.
Zašto je hrišćaninu nedopustivo da veruje u reinkarnaciju? šta govori Sveto Pismo o ideji ‘ponovnih šansi’? Koji je cilj i smisao naših života? O neprihvatljivosti ideje karme za hrišćanina. Razlika između karme i Božijeg postupanja.
Pošto se ova ideja koja se sada širi očigledno suprotstavlja učenju Crkve, javlja se pitanje koliko je dopustivo i zašto je nedopustivo za hrišćanina da veruje u reinkarnaciju. Imao sam prilike da se i sam susretnem sa ljudima koji su, kako im se činilo, živeli crkvenim životom, redovno odlazili u hram na službe, ispovedali se, pričešćivali i pritom verovali u reinkarnaciju.
Slava Bogu, danas kod nas to nije toliko rašireno kao u Engleskoj i SAD ali ipak, u pitanju je ideja koja se nalazi neprestano u vazduhu, u savremenoj masovnoj kulturi, može se reći i da se nameće. Naravno, kao pravoslavni hrišćani treba da budemo spremni da ako nam neko od naših bliskih postavi pitanje, treba da budemo spremni da damo odgovor. U samom Svetom Pismu se nedvosmisleno govori da je „ljudima predstoji jedanput umrijeti, a potom sud (Božiji)“ (Jevr. 9:27). Takođe se i na drugom mestu u Pismu govori „Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka… čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog“ (Jov. 14: 7,12). Još i u knjizi Propovednika: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio,“ to jest, ljudsko telo, „a duh se vrati Bogu, koji ga je dao“ (Prop. 12:7). Iz ovih ali i drugih mesta iz Svetog Pisma očigledno se vidi da čovek živi jednom na zemlji.
I zašto je tako? Zato što je zadatak našeg života na zemlji da napravimo izbor, u pitanju je svojevrsni ispit. Gospod nas privodi u ovaj život, daje nam slobodu i gleda kako ćemo mi tu slobodu da koristimo. U zavisnosti od toga čemu je naše srce ustremljeno, da li je ustremljeno Bogu, istini, pravednosti i svetosti, dobru ili je usmereno samoljublju, laži, grehu, poroku. Takav izbor čini svaki čovek koji živi na zemlji, čak i čovek koji ne priznaje ovaj izbor svejedno ga čini.
I na osnovu rezultata ovog ispita, određuje se večni udeo čoveka. Kao što je Apostol Pavle takođe govorio: „Bog se ne da obmanjivati; jer što čovjek posije ono će i požnjeti“ (Gal. 6:7). Ono što čovek seje u ovom život, žanje u večnom životu. Sem toga, neophodno je ukazati i na neprihvatljivost ideje karme za hrišćanina, ideje automatskog zakona koji sam po sebi odlučuje kome, šta i koliko da se odmeri za ono što je učinio. Učinio si dobro, evo ti toliko dobrog, učinio si zlo, dobićeš odmereno zlo. Jer plata, kako nagrada tako i kazna za učinjeno za učinjeno je ono što zavisi od volje našeg Tvorca, ono što zavisi naših odnosa koje imamo sa Njim.
Upravo se na mnogim mestima u Pismu govori na primer: „A ja se, Gospode, u Tebe uzdam… U Tvojoj su ruci dani moji… spasi me milošću Svojom“ (Ps. 31:14-16). Ili „S neba gleda Gospod, vidi sve sinove ljudske. On je stvorio sva srca njihova, On i zna sva dela njihova“ (Ps. 33:13, 15). Gospod Koji nas je sazdao, razumno, lično, večno, dobro Biće, On gleda naš život i posmatra naše srce. Naši odnosi sa Njim upravo i određuju kakav će biti naš udeo.
Bog je, za razliku od zakona karme, slobodan da oprosti grešniku, kao što Sam govori: „Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio“ (Is. 44:22). U okviru zakona karme tako nešto nije moguće. Ako si nešto uradio loše, toliko treba i da dobiješ. U našim odnosima sa Bogom mi ne treba da tražimo takav zakon, jer je najvažnije kakve mi odnose imamo sa Bogom. Pred karmom nema potrebe za pokajanjem jer je u pitanju isti takav zakon kao i fizički zakoni prirode – pred zakonom gravitacije se niko neće kajati. A pred Bogom Koji je Ličnost je i moguće i potrebno je kajati se i to može da odredi naš dalji udeo i oslobodi nas čak i od posledica onih zlih dela koje smo činili po neznanju, pre nego što smo našli istinu.
Intuicije koje postoje u učenju o reinkarnaciji. O nastanku ideje karme. Pravoslavni odgovor. Učenje Svetih Otaca o reinkarnaciji. Zašto ljudi počinju da veruju u očigledno osuđena učenja?
Naravno, neki savremeni hrišćani rasuđuju o reinkarnaciji i karmi, govore: ‘Pa toliko je ljudi koji u to veruju, mora da postoji makar neka podloga za sve to, drugačije ne bi moglo tako dugo da se širi među toliko mnogo ljudi’. Zaista, u tom učenju postoje neke intuicije koje su same po sebi tačne, na primer, učenje o reinkarnaciji, postoji tačna intuicija da čovek ne nestaje trenutkom smrti. A što se karme tiče, na nastanak i širenje ovog učenja je uticalo ubeđenje ljudi da mora da postoji pravednost. Ljudi su videli da recimo dobar čovek živi ceo svoj život i umire u siromaštvu i ne dobija ovde, u ovom životu, nagradu za dobro. Sa druge strane, videli su zločince koji su se predavali zlu i umirali bez kazne. I to osećanje pravednosti koje je Gospod dao svakome u srcu, oni su usmerili na stvaranje ideje da postoji neka karma koja pre ili kasnije uzvraća, dobro ili loše. U oslanjanju na ove tačne intuicije, ova, sama po sebi, lažna učenja ostaju popularna među priličnim delom stanovništva naše planete.
Mi znamo hrišćanski odgovor, znamo da zaista nakon smrti čovek ne nestaje, njegova duša odlazi Bogu Koji je stvorio, zatim će biti vaskrsenje kada će se ljudska duša sjediniti sa ovim telom koje će vaskrsnuti u kome je činila ili dobra ili zla dela i po pravednosti, ne samo duša, već će i telo dobiti platu, dobru ili lošu. Mi znamo da se ovaj princip pravednosti ispunjava, ali ne u vidu tog bezličnog zakona karme koji su izmislili, već u vidu Suda Božijeg, Strašnog Suda na kome će Gospod dati svakome u saglasnosti sa onim što je izabrao. Izbor ne predstavljaju samo reči, naša dela svedoče o onome šta mi zapravo biramo.
Što se tiče hrišćana koji žele da veruju u reinkarnaciju, treba reći da postoje i jasne reči Svetih Otaca koji osuđuju ovo lažno učenje. Navešću neke od njih. Sveti Teofil Antiohijski naziva „užasnim i bezakonim učenje o tome da se duše nekih sele u druge ljude ili druge nerazumne životinje.“ Isto i Blaženi Teodorit Kirski govori: „Pitagora je basnoslovio o preseljenju duša govoreći da ne prelaze samo u tela nerazumnih, već i u biljke. Ovih basni se u nekoj meri držao i Platon. Pre njega Manes i pre njega bezbožni takozvani gnostici uzimali su povod u tome i govorili da se u tome i sastoji kazna. Međutim, Crkva pobožnih se gnuša od tih i tome sličnih basni i sledi rečima Božijim, verujući da će vaskrsnuti tela i sa telima duše koje su živele poročno biće podvrgnute mučenju, a koje su brinule o vrlinama, udostojiće se nagrada.“
Sveti Jovan Zlatoust govori: „Što se duše tiče, neznabožački filosofi su ostavili najsramnije učenje, govorili da i ljudske duše postaju muve, komarci, drveće, izmišljali mnoga druga bezumlja.“
Sećam se da je jednom prilikom sveštenik zamolio da porazgovaram sa parohijaninom koji je, kako se ispostavilo, odavno veruje u reinkarnaciju i pritom smatra da to ni na koji način ne protivreči pravoslavnom učenju. Sećam se da sam se tokom razgovora ja pozivao na Svete Oce i on mi je odgovorio: ‘Naravno, Sveti Oci nisu mogli direktno da kažu da reinkarnacija postoji, oni su govorili za proste, za neobrazovane ljude su govorili da nema reinkarnacije. Oni sami, uski krug posvećenh je naravno, verovao u reinkarnaciju’.
Takva svojevrsna ideja se ničim ne može potvrditi, ali naravno pokazuje, sa duhovne tačke gledišta, odakle raste koren takve ubeđenosti jer već to dosta govori – što čovek sebe suprotstavlja svima koji su tobož nesavršeni i ne mogu da shvate tako složeno i uzvišeno učenje o reinkarnaciji, iako ničeg takvog u njemu nema, a on sam tobož pripada krugu izabranih. Navešću reči Svetog Grigorija Bogoslova koje očigledno pokazuju njegov odnos prema tom učenju: „Isprazna je zabava neumnih ljudi učenje da tobož duša stalno menja različita tela.“
Sećam se još jednog svog razgovora sa čovekom koji je tvrdio da se on seća svog prethodnog života i da zato smatra da je u pitanju istina i da je svoj zadatak video u tome da u Pravoslavnu Crkvu zasadi učenje o reinkarnaciji. Zanimljivo je koliko ljudi koji padaju pod uticaj različitih nepravoslavnih učenja i tuđih, a često upadaju u to zbog prekomernog poverenja sebi samima. To je u celini o našem odnosu prema veri, jer ako verujemo Bogu to znači da Mu verujemo više nego sebi samima.
Ako kao što neki ljudi govore: ‘Spreman sam da verujem, ali samo do stepena koji ja priznajem, do mere koju ja sam svojim umom mogu da shvatim, dok se ne razilazi sa nekim mojim predstavama’- to zapravo znači da čovek veruje samome sebi. Tu nema vere. U slučajevima kada čovek isuviše veruje sebi i ni za šta ne smatra svedočanstva Svetog Pisma, glas Božiji, svedočanstvo Svetih Otaca koji su javljali istinu koju im je Gospod otkrio onda kroz takvu gordost, kroz takvo samopouzdanje satana i lovi ljude koji se nalaze u takvom stanju.
Sveti Oci su govorili o reinkarnaciji i svi oni su je strogo i snažno odbacivali. Recimo, Blaženi Jeronim je govorio da je učenje o preseljenju duša „gnusno rasuđivanje koje može jedino da uznemiri um čitaoca“. Sem toga, treba reći da su postojale saborne odluke koje su osudile učenje o reinkarnaciji, u pitanju je Konstantinopoljski Sabor iz 1076. godine, treća tačka odluke ovog Sabora glasi: „Onima koji prihvataju preseljenje ljudskih duša i kao posledicu odriču Vaskrsenje, sud i konačnu platu za život – anatema“. Za pravoslavnog čoveka ovo svedočanstvo treba da bude važnije od nekih sopstvenih stihijskih utisaka koji su formirani pod uticajem raznorazne literature.
O čovekovom odnosu prema ispovesti. Misionarski princip u razgovoru sa drugim čovekom.
Imamo i jedno pitanje od slušalaca koje glasi: ‘Psiholozi razmatraju ljudski život do desetog kolena. Odakle može da se pojavljuje loše u čoveku, zar se greh ne prekida ispovešću i Pričešćem? Možda je bolje da se odmah ode svešteniku?’
Malo psihologa se pridržava stava da se čovekov život može ispitati do te mere i da je u pitanju isključivo nasledstvo ili da ponašanje predaka i to toliko dalekih predaka, utiče na savremenog čoveka. U većoj meri se razmatra život samog čoveka. Osoba koja je postavila pitanje potpuno ispravno smatra da je uzrok onoga što se nalazi u čoveku, praznina u srcu i ostale negativne emocije i utisci – u grehu.
Što se tiče drugog pitanja, da li se ispovešću i Pričešćem prekida greh, to zavisi od samog čovekovog odnosa prema ispovesti. Ako čovek prosto formalno navodi grehe i pritom iskreno ne želi da se odrekne greha, u tom slučaju vlast tog greha ostaje sa njim. Ako čovek od Boga traži pomoć da se bori sa grehom, u tom slučaju naravno Gospod pomaže da se izbavi, ponekada i od očigledno štetnih navika, to je potpuno moguće. Kako i primećuje čovek koji je postavio pitanje, bolje je ići svešteniku sa svešću o tome šta se dešava za vreme ispovesti.
Mi prinosimo svoje pokajanje pred Bogom kao znak da želimo da živimo sa Bogom, kao znak da želimo da ispravimo naš život, naše odnose sa Bogom, želimo da živimo po Božijoj volji a ne po grehu. Imamo telefonsko uključenje.
Pitanje: Želeo bih da pitam nešto. Kada govorim sa drugim ljudima i govorim da postoji samo jedan, pravoslavni put spasenja, sagovornik mi odgovara, on je pravoslavan kao što vi govorite, jedan od onih koji po malo veruju u reinkarnaciju, u principu, u pitanju je jeretičko učenje. Da li treba da mu govorim jednom i dva puta i po savetu da se nakon prvog i drugog savetovanja klonim takvog čoveka i ne razgovaram više sa njim? Da ne nastavljam sa ubeđivanjem takve osobe?
o Georgije Maksimov: Hvala vam za pitanje. Ovde treba gledati na to na koji se način čovek ponaša u razgovoru. Ako čovek sluša to što mu govorite, razmišlja o tome, možda se i odmah ne slaže, ali vas je čuo, ozbiljno razmatra vaše reči – sa takvim čovekom ima smisla dalji razgovor da bi mu se objasnilo u čemu je zabluda, a u čemu je istinsko učenje. Ako čovek uopšte ne sluša i ne pokazuje interesovanje, ako suštinski ne sluša, jer može samo formalno da vas sluša ali čim završite svoju misao, da ponavlja jednu i istu misao, vraća se na isto, kao da ništa niste ni govorili – kada čovek ima takav odnos, onda da, po reči Apostola, nakon prvo i drugog pokušaja savetovanja potrebno je razgovore prekinuti pošto kao što je Sveti Nikolaj Japanski govorio, za čoveka koji se protivi svesno istini ne postoji put da se ubedi.
Argumenti koji se navode u korist reinkarnacije. Istraživanje Mišela Julijena. O nekim problemima u svesti savremenih pravoslavnih hrišćana. Objašnjenje mehanizma ‘prisećanja na prethodne živote’ Artura Hastingsa.
Sada ćemo razmotriti argumente koje iznose sledbenici reinkarnacije. Kao prvo, oni govore da se ljudi često sećaju svojih pređašnjih života, pod hipnozom se mogu setiti prošlih života, gde je čovek živeo, postoje slučajevi kada ljudi pod hipnozom iznenada počinju da govore na drugom, drevnom jeziku koji nisu znali ranije, ili iznose neke informacije koje nisu znali.
Ovo je jako rasprostranjeno mišljenje, ono se podržava savremenom masovnom kulturom, u filmovima, knjigama, sećanjima na kauču kod hipnotizera, u pitanju je svojevrsni kliše već. Međutim, šta se zaista dešava? Ljudi koji su pod dejstvom hipnoze zaista na pitanje hipnotizera mogu da počnu da govore o nekim svojim prethodnim životima. Ovde je zanimljivo na koji način su svetski naučnici analizirali ova sećanja.
Postoji istraživanje francuskog naučnika Mišela Julijena, on je analizirao sećanja o prethodnim životima i takođe i predmet onoga o čemu su ljudi govorili. Jer kada bi se ljudi zaista sećali o tome šta se sa njima dešavalo kada su živeli recimo u 17. ili 13. veku, onda bi za istoričare to prosto bila riznica informacija. Shvatate, za svaki period istorije postoje ‘bele mrlje’, postoje nerešena pitanja o kojima zbog nedostatka izvora naučnici do sada spore i ne mogu da ih reše. I zamislite kada bi zaista postojala reinkarnacija, kada bi to zaista funkcionisalo tako kao što je predstavljeno – prosto uzimaš čoveka, uvodiš ga u stanje hipnoze i on počinje da se seća, ti mu postavljaš pitanja, a on ti odgovara sve kako je bilo, odgovara na sva ona pitanja koja su o konkretnoj epohi ostala nerazjašnjena.
Šta se zapravo dogodilo? Kada je Julijen analizirao zapise jako mnogo takvih razgovora, ispostavilo se da u njima odsustvuju informacije koje ne bi bilo poznate savremenoj prosečnoj osobi iz istorijskih udžbenika, filmova, čak ne specijalne stručne literature, već rasprostranjene literature. U svim tim sećanjima ne postoji ništa što čovek već sam ne zna u ovom savremenom životu. Još nešto što je zanimljivo primetio, svi ljudi koji su se prisećali svojih života, uvek su bili u nekim posebnim ulogama – neko je bio druid, neko je bio pri dvoru nekog od careva, svi oni su imali značajne životne karijere, da tako kažem. Javlja se pitanje, gde je nestao najveći deo stanovništva, onaj deo koji je prosto sejao, orao, koji se bavio zanatima. Ne, nije bilo nijednog čoveka koji se sećao da je proživeo najobičniji život.
Imamo još jedno telefonsko uključenje.
Pitanje: Znate, vi sada opovrgavate reinkarnaciju. A meni se u Svetom Pismu čini da Apostol govori da mi mnogo toga još ne možemo da shvatimo. Ja sam takođe pravoslavna hrišćanka, ali razmišljam: ‘Zaista, možda se zaista jednom rađamo i umiremo, kako govori Pismo. A šta ako se misli da se jednom rađamo, ali se 15 puta šaljemo na zemlju da bismo se usavršili. Možda postoji i takva varijanta, zašto da ne?
o. Georgije Maksimov: Shvatate, Bog u Svetom Pismu govori drugačije! Apostol govori da je ljudima određeno jednom da umru, a zatim sud Božiji. Ni za kakvih 15 puta, 15 pokušaja, tu mesta nema! Shvatate, Sveti Oci govore, odluke Sabora govore da je u pitanju laž. Zato, ako ste pravoslavna hrišćanka, dužni ste da verujete onako uči Pravoslavna Crkva. Jer koji je smisao onda nazivati sebe pravoslavnim hrišćaninom? Kako se ljudi lako zanose pomislima koje im demoni ubacuju, čak bez obzira na to što ove pomisli i ideje očigledno protivreče Svetom Pismu, očigledno su osuđene od strane Svetih Otaca i Sabora. Shvatate šta se dešava, tek što smo sve to izneli. Ne radi se o tome da ja nešto govorim, Sveti Jovan Zlatoust, Jeronim, Grigorije Bogoslov, Oci Sabora, Sveti Apostol Pavle. Šta, zar su se svi oni manje razumeli u hrišćanstvo? Manje od nas?
Mene je uvek zaprepašćivao takav odnos kod ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnima. Naravno, delom je to i uticaj naše sredine jer smo svi mi vaspitani tako da gledamo na sebe kao centar sveta, ‘pametniji sam od svih, ja sam merilo svih stvari. Zato sve što mi se dopada, sve što želim koja god mi bezumna misao uletela u glavu, tako ću i misliti’.
Na žalost, to je veoma rasprostranjeno, ali pravoslavni hrišćanin takav stav u sebi treba da uništi. Zato što je važno ne ono što ja želim ili ono što mi se dopalo, ili to što sam sebi mogu da smislim, važno je ono kako je zaista. Od koga možemo najbolje da saznamo kako je zaista? Naravno, od Boga. On je stvorio naš svet, On zna sve. Ako Bog kroz Svoje Pismo, Svoju Reč, Svoje Svetitelje govori da je u pitanju laž, kako mi, nazivajući sebe vernima, nastavljamo da budemo tvrdoglavi i govorimo ‘a ja tako želim!’. U pitanju je naravno stav od koga treba da se izbavljamo.
Vraćajući se na sećanja na kauču hipnotizera, jedan od psihologa, Artur Hastings je pisao sledeće: ‘Najočiglednije je da se pod hipnozom dešava to da su pacijenti izuzetno otvoreni za bilo koju prefinjenu, nesvesnu, kako verbalnu tako i neverbalnu sugestiju hipnotizera. Ako ih molite da pređu u prethodni život, a oni nisu imali prethodni život – oni će ga izmisliti. Ono što se dešava za vreme hipnoze, moglo bi u suštini da bude san o prethodnom životu koji bi pacijent želeo da proživi. Ponekada on i veruje da ga je proživeo. Kada bi hipnotizer ponovo hipnotisao ljude, oni bi u stanju transa mogli da isprave bilo koji element svoje priče o prethodnom postojanju sve do nekog normalnog izvora, to jest, priča o osobi koju su poznavali u detinjstvu, scena iz pročitanog romana ili filma koji su gledali nekoliko godina pre toga’.
‘Sindrom lažnih sećanja’ i metoda hipnoterapeuta Edvina Zelika. Argument ‘déjà vu‘ i naučno objašnjenje fenomena. Na koji način pravoslavni hrišćani treba da čitaju Sveto Pismo? Učenje Svetog Nikolaja Srpskog o reinkarnaciji.
Ovo je i omogućilo stvaranje sredstva za izobličenje tih sećanja o prethodnim životima. To se naziva ‘sindrom lažnih sećanja’. Metodiku za razotkrivanje izvora ovih sećanja razvio je hipnoterapeut Edvin Zelik. On je na početku pacijenta uvodio u hipnozu, pitao ih o prošlim životima, oni su se sećali. Zatim ih je budio, govorio im ono što su mu pričali o prošlim životima. Zatim ih je ponovo uvodio u hipnozu i postavljao pitanja – odakle su oni uzeli ove informacije. Ljudi su tada, drugi put u hipnozi već navodili izvor svih tih informacija koje su prvi put tumačili kao informacije iz prethodnog života. Uz pomoć ove metode uspelo je da se razotkrije nekoliko vrlo ubedljivih sećanja o prošlim životima.
Na primer, jedna devojka se prisetila da je živela u Engleskoj, u 13. veku, sa imenom Doroti, da je čak uspela da otpeva pesmu na staroengleskom koji nije znala u budnom stanju. Kada su je drugi put uveli u hipnozu i pitali je odakle ona zna tu pesmu, ona se prisetila kako je sa 13 godina u biblioteci slučajno otvorila knjigu ‘Istorija muzike’ B. Britena i J. Holsta na stranici, gde je bila zapisana upravo ta pesma.
Poznat je i slučaj američkog psihologa koji je odlučio da se podvrgne hipnozi, video sebe kao Indijca koji živi u drevnom plemenu, da se nalazi na nekim kamenim građevinama, hramovima. Njemu se učinilo da se setio svog prethodnog života sve dok jednom prilikom nije gledao stare porodične video snimke gde je sve to video i setio se da je nekada sa porodicom posetio ruševine drevnog indijskog grada.
Imamo još jedno telefonsko uključenje.
Pitanje: Slušam u emisiji rasuđivanja drugih slušalaca o reinkarnaciji i to mi je prilično čudno, zato što pravoslavni hrišćanin uopšte takvu besmislicu ne treba da stavlja u glavu. Ja sam jednom prilikom razgovarala sa čovekom koji je govorio da veruje u reinkarnaciju i moj razgovor ničemu nije priveo. A zatim, kada sam ga nakon nekog vremena ponovo videla, on mi je rekao da kada stane na molitveno pravilo, počinje da se uznosi nad zemljom? Recite mi, šta se dešava, zašto je počeo da se uznosi?
o. Georgije Maksimov: Vi ste to videli?
– Ne, nisam videla. Od tada se bojim da razgovaram sa njim.
o. Georgije Maksimov: Jednostavno, čovek je u prelesti. Želim mu pomoć Božiju, da izađe iz tog stanja. Naveo bih vam reči Svetog Grigorija Palame, on govori: „Ako razmotriš kakav je za spoljašnje filosofe smisao reči ‘Poznaj sebe’, otkrićeš more zlih učenja. Ispovedajući preseljenje duša, oni smatraju da će čovek dostići samopoznanje i ispuniti zapovest ako sazna sa kakvim je telom bio povezan ranije, gde je živeo, šta je radio, šta je učio. A to će saznati, pokorno se predajući kvarnom šaptanju zlog duha“. To je jedan od uzroka i takvih zanosa i sećanja.
Na žalost, ja sam takođe imao iskustvo razgovora sa ljudima kojima se činilo da su se nečega setili. I isto kao i Mišel Julijen, u njihovoj priči nisam čuo ništa što ne bismo saznali iz već otkrivenih izvora. Međutim, njima je to značilo, jer stav da su oni bili nešto važno u prethodnom životu, pridavalo im je značaj u ovom životu ovde, u sopstvenim očima, to je ispunjavalo njihov život smislom, davalo im osećaj da su posebni. To je naravno u duhovnom smislu veoma opasno.
Treba razmotriti još jedan argument koji navode u korist reinkarnacije, takozvani fenomen „déjà vu“. Kada čovek na primer dolazi na neko mesto prvi put i kada mu se javlja osećanje da je nekada već bio tu. I to osećanje može biti veoma snažno. Pobornici reinkarnacije vole da to objasne time da se čovek prosto setio da je bio na tom mestu u prošlom životu. Ne možemo da prihvatimo ovo objašnjenje jer se dešava da čovek oseća utisak ‘déjà vu’ u novoizgrađenoj zgradi koja je podignuta nakon njegovog rođenja i to ni na koji način ne može da bude sećanje iz prethodnog života jer to zdanje prosto nije postojalo. Ovaj fenomen ‘déjà vu’ koji se zaista zapaža i mislim da su ga mnogi i osetili u svom životu, neki naučnici objašnjavaju da ponekada prilikom javljanja dodatnih neuronskih veza u mozgu informacija koju dobijamo dolazi u oblast sećanja pre nego što dođe u oblast prve analize. Zato mozak, poredeći situaciju sa kopijom informacije koja je već došla u sećanje, dolazi do zaključka da je tako nešto već bilo. Dakle, prosto čisto fizičkim stvarima može u potpunosti da se objasni.
Imamo još jedno telefonsko uključenje.
Pitanje: Hvala za razjašnjenje, to je danas potrebno u što većoj meri. Danas su se na žalost ljudi zainteresovali za to. Ja Bibliju volim, ali sam jednom prilikom slušala da su pre Revolucije govorili da nije osobeno za ruski narod da se zanima Biblijom, jer mogu da skrenu gde ne treba.
o. Georgije Maksimov: Hteo bih ovde da naglasim da od čitanja Svetog Pisma štete samo po sebi ne može biti. Verovatno ste imali takve izreke koje postoje ne samo kod Staraca, već i kod Svetih Otaca o tome da je opasno, čak i zabranjeno da se Sveto Pismo tumači svojim umom. Zbog tog proizvoljnog tumačenja Pisma svojim umom i mogu nastati različita iskušenja.
- pravilo Šestog Vaseljenskog Sabora nalaže da mi, pravoslavni hrišćani treba da shvatamo Bibliju samo na način na koji su je objasnili Sveti Oci. Zato kada na taj način izučavamo Sveto Pismo: prvo čitamo Pismo, a zatim čitamo tumačenja Svetih Otaca, ili se obraćamo njima kada se kod nas pojavi neko pitanje tokom čitanja Svetog Pisma, u tom slučaju od čitanja Svetog Pisma imamo samo korist i neophodno je i poželjno čitati ga svaki dan.
Za kraj bih želeo da navedem reči Svetog Nikolaja iz pisma koje je pisao pravoslavnim hrišćanima koji su počeli da se zanimaju idejama reinkarnacije: „To [o reinkarnaciji] ste čuli na nekom skupu okultista. Pa pitate, kako se to slaže sa Hristovom naukom? Aj, braćo sveta, bolje da niste išli na taj skup. Bolje da ste otišli u crkvu i čuli Jevanđelje o bogatašu i Lazaru. Kako umre neki bedni i bolesni siromašak, kojega usta Gospodnja imenuju Lazarom; a potom umre jedan luksuzni bogataš, čije ime usta Gospoda neće ni da spomenu. I kako duša Lazareva ode u nebesnu radost, a duša bezimenog bogataša u paklenu muku. Nije li nebesni Znalac, Gospod Spasitelj, ovom pričom definitvno presekao legende o seljenju duša? Nije li On, Vidilac svih tajni neba i zemlje, ovim jasno posvedočio, da se duše ne sele iz tela u telo nego pravo i za navek odlaze u onu obitelj, koju su zaslužile delima svojim na zemlji? [Neka vam to bude] za strašnu opomenu pak – da ne tešite sebe rečima: kad umrem, ja ću se opet roditi u drugom telu na zemlji, i opet i opet, i po hiljadu puta, pa ću imati vremena za popravku. Utešna je, ali i strašna istina, da je čoveku dat samo jedan rok života na zemlji, a potom sud. Za ovaj kratak rok, svak može zaslužiti bespovratno, ili večiti život ili večitu muku.“ (Žetve Gospodnje).
Draga braćo i sestre, hvala vam puno za pažnju.