НАСЛОВНА » NEW AGE » Реинкарнација (транскрипт радио емисије из серијала ‘Апологет’ на радију Радоњеж) – Свештеник Георгије Максимов

Реинкарнација (транскрипт радио емисије из серијала ‘Апологет’ на радију Радоњеж) – Свештеник Георгије Максимов

Учење реинкарнације – кратки преглед. Разлог савремене распрострањености веровања у реинкарнацију. Различито схватање реинкарнације на Истоку и на Западу.

Желео бих данас да се дотакнем моде источних учења које постоји код нас. Ми смо већ говорили о јоги, данас бих желео да говорим о вери у реинкарнацију или метемпсихози, вери у пресељење душа. У питању је учење познато из дубоке древности, али посебно распрострањено у земљама религија индијског порекла: хиндуизам, будизам, џаинизам, али се такође сусреће и у неким другим веровањима. У чему се састоји вера у реинкарнацију?

Мислим да сви добро то знају, али ћемо укратко поновити. Верује се да једна бесмртна душа може имати много тела, и након смрти једног тела, душа се сели у друго тело, није обавезно да буде људско; може да постане човек, али може постати и инсект или животиња, неки дух. Шта одређује, сагласно са овим веровањима, каквим ће се човек родити након смрти? То се одређује законом карме, то јест, законом моралне плате. Верује се да је он безличан, аутоматски и сагласно са којим, свако, ако је био лош човек и сакупио лошу карму, добија лоше рођење, на пример, рађа се у облику свиње, инсекта. Ако се понашао добро, чинио добра дела, испуњавао захтеве конкретне религије, верује се да у будућности може да се нада добром рођењу, рођењу као човек, бољем положају, ако говоримо о Индији, ако је човек из ниже касте живео праведно, онда може да се нада да ће се у следећем рођењу родити у вишој касти. Ово је врло уопште, ако говоримо у кратким цртама.

Од краја XIX века и у XX веку, ова концепција се веома раширила у западном свету. По оценама истраживача, статистика говори да у Енглеској више од 25% становништа Енглеске али и Америке такође верује у реинкарнацију. Ова идеја је врло потребна савременом човеку.

Треба рећи овде да је на Западу претрпела одређену модификацију, јер на Истоку, тамо где су распрострањени будизам, хиндуизам у самој чињеници што постоји реинкарнација људи не виде ништа добро. Зато што непрестано борављење у свету где има толико много страдања, непрестано пресељење из тела у тело, за људе Азије представља кошмар. И ако се погледају све оне религије у којима постоји реинкарнација као елемент, све оне проповедају о ослобођењу, све оне својим следбеницима говоре да могу да их ослободе од поновних и поновних рођења: ‘ми вам можемо дати излазак и слободу из овог света, из тог непрестаног круга поновних рођења’. У хиндуизму и будизму је на то усмерен основни правац ових религија.

За западног човека је ова идеја измењена на начин да буде привлачна. На пример, они који верују у реинкарнацију не размишљају озбиљно о томе да након смрти могу да се роде као, на пример, стајска мува или да су раније били црви. Они верују да се људи рађају поново искључиво као људи.

И за њих је идеја реинкарнације врло позитивна, јер живот заснован на потрошачкој идеологији можеш продужити практично до бесконачности, јер и након смрти поново добијаш могућност да у људском телу живиш и трошиш, трошиш, трошиш и тако опет и опет и опет. Постоји још нешто због чега је ова идеја постала популарна на Западу, али и код нас у Русији у одређеним круговима.

Вера у западну верзију реинкарнације представља својеврсно средство бекства од мисли за одговорност због учињених грехова. Иако сам по себи, сам принцип карме претпоставља да ћеш платити за све лоше што си учинио овде, међутим, при свему томе, суштина западне верзије је да не постоји ништа непоправљиво, све је добро: ‘Живи како хоћеш, ради шта хоћеш. Можда ћеш и учинити нешто лоше, али ћеш затим имати неограничену количину живота са неограниченим бројем могућности да све то исправиш.’ Зато је наравно за људе који желе да живе у греху то привлачније од вести да овде живимо само једном и да ће нам за оно што смо овде у овом животу урадили, бити узвраћено вечно, како нам говори Господ Исус Христос, Свето Писмо и Предање Цркве.

 

Зашто је хришћанину недопустиво да верује у реинкарнацију? шта говори Свето Писмо о идеји ‘поновних шанси’? Који је циљ и смисао наших живота? О неприхватљивости идеје карме за хришћанина. Разлика између карме и Божијег поступања.

Пошто се ова идеја која се сада шири очигледно супротставља учењу Цркве, јавља се питање колико је допустиво и зашто је недопустиво за хришћанина да верује у реинкарнацију. Имао сам прилике да се и сам сусретнем са људима који су, како им се чинило, живели црквеним животом, редовно одлазили у храм на службе, исповедали се, причешћивали и притом веровали у реинкарнацију.

Слава Богу, данас код нас то није толико раширено као у Енглеској и САД али ипак, у питању је идеја која се налази непрестано у ваздуху, у савременој масовној култури, може се рећи и да се намеће. Наравно, као православни хришћани треба да будемо спремни да ако нам неко од наших блиских постави питање, треба да будемо спремни да дамо одговор. У самом Светом Писму се недвосмислено говори да је „људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији)“ (Јевр. 9:27). Такође се и на другом месту у Писму говори „Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданкачовек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог“ (Јов. 14: 7,12). Још и у књизи Проповедника: „И врати се прах у земљу, како је био,“ то јест, људско тело, а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проп. 12:7). Из ових али и других места из Светог Писма очигледно се види да човек живи једном на земљи.

И зашто је тако? Зато што је задатак нашег живота на земљи да направимо избор, у питању је својеврсни испит. Господ нас приводи у овај живот, даје нам слободу и гледа како ћемо ми ту слободу да користимо. У зависности од тога чему је наше срце устремљено, да ли је устремљено Богу, истини, праведности и светости, добру или је усмерено самољубљу, лажи, греху, пороку. Такав избор чини сваки човек који живи на земљи, чак и човек који не признаје овај избор свеједно га чини.

И на основу резултата овог испита, одређује се вечни удео човека. Као што је Апостол Павле такође говорио: „Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6:7). Оно што човек сеје у овом живот, жање у вечном животу. Сем тога, неопходно је указати и на неприхватљивост идеје карме за хришћанина, идеје аутоматског закона који сам по себи одлучује коме, шта и колико да се одмери за оно што је учинио. Учинио си добро, ево ти толико доброг, учинио си зло, добићеш одмерено зло. Јер плата, како награда тако и казна за учињено за учињено је оно што зависи од воље нашег Творца, оно што зависи наших односа које имамо са Њим.

Управо се на многим местима у Писму говори на пример: „А ја се, Господе, у Тебе уздамУ Твојој су руци дани мојиспаси ме милошћу Својом“ (Пс. 31:14-16). Или „С неба гледа Господ, види све синове људске. Он је створио сва срца њихова, Он и зна сва дела њихова“ (Пс. 33:13, 15). Господ Који нас је саздао, разумно, лично, вечно, добро Биће, Он гледа наш живот и посматра наше срце. Наши односи са Њим управо и одређују какав ће бити наш удео.

Бог је, за разлику од закона карме, слободан да опрости грешнику, као што Сам говори: „Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу; врати се к мени, јер сам те избавио“ (Ис. 44:22). У оквиру закона карме тако нешто није могуће. Ако си нешто урадио лоше, толико треба и да добијеш. У нашим односима са Богом ми не треба да тражимо такав закон, јер је најважније какве ми односе имамо са Богом. Пред кармом нема потребе за покајањем јер је у питању исти такав закон као и физички закони природе – пред законом гравитације се нико неће кајати. А пред Богом Који је Личност је и могуће и потребно је кајати се и то може да одреди наш даљи удео и ослободи нас чак и од последица оних злих дела које смо чинили по незнању, пре него што смо нашли истину.

 

Интуиције које постоје у учењу о реинкарнацији. О настанку идеје карме. Православни одговор. Учење Светих Отаца о реинкарнацији. Зашто људи почињу да верују у очигледно осуђена учења?

Наравно, неки савремени хришћани расуђују о реинкарнацији и карми, говоре: ‘Па толико је људи који у то верују, мора да постоји макар нека подлога за све то, другачије не би могло тако дуго да се шири међу толико много људи’. Заиста, у том учењу постоје неке интуиције које су саме по себи тачне, на пример, учење о реинкарнацији, постоји тачна интуиција да човек не нестаје тренутком смрти. А што се карме тиче, на настанак и ширење овог учења је утицало убеђење људи да мора да постоји праведност. Људи су видели да рецимо добар човек живи цео свој живот и умире у сиромаштву и не добија овде, у овом животу, награду за добро. Са друге стране, видели су злочинце који су се предавали злу и умирали без казне. И то осећање праведности које је Господ дао свакоме у срцу, они су усмерили на стварање идеје да постоји нека карма која пре или касније узвраћа, добро или лоше. У ослањању на ове тачне интуиције, ова, сама по себи, лажна учења остају популарна међу приличним делом становништва наше планете.

Ми знамо хришћански одговор, знамо да заиста након смрти човек не нестаје, његова душа одлази Богу Који је створио, затим ће бити васкрсење када ће се људска душа сјединити са овим телом које ће васкрснути у коме је чинила или добра или зла дела и по праведности, не само душа, већ ће и тело добити плату, добру или лошу. Ми знамо да се овај принцип праведности испуњава, али не у виду тог безличног закона карме који су измислили, већ у виду Суда Божијег, Страшног Суда на коме ће Господ дати свакоме у сагласности са оним што је изабрао. Избор не представљају само речи, наша дела сведоче о ономе шта ми заправо бирамо.

Што се тиче хришћана који желе да верују у реинкарнацију, треба рећи да постоје и јасне речи Светих Отаца који осуђују ово лажно учење. Навешћу неке од њих. Свети Теофил Антиохијски назива „ужасним и безаконим учење о томе да се душе неких селе у друге људе или друге неразумне животиње.“ Исто и Блажени Теодорит Кирски говори: „Питагора је баснословио о пресељењу душа говорећи да не прелазе само у тела неразумних, већ и у биљке. Ових басни се у некој мери држао и Платон. Пре њега Манес и пре њега безбожни такозвани гностици узимали су повод у томе и говорили да се у томе и састоји казна. Међутим, Црква побожних се гнуша од тих и томе сличних басни и следи речима Божијим, верујући да ће васкрснути тела и са телима душе које су живеле порочно биће подвргнуте мучењу, а које су бринуле о врлинама, удостојиће се награда.“

Свети Јован Златоуст говори: „Што се душе тиче, незнабожачки философи су оставили најсрамније учење, говорили да и људске душе постају муве, комарци, дрвеће, измишљали многа друга безумља.“

Сећам се да је једном приликом свештеник замолио да поразговарам са парохијанином који је, како се испоставило, одавно верује у реинкарнацију и притом сматра да то ни на који начин не противречи православном учењу. Сећам се да сам се током разговора ја позивао на Свете Оце и он ми је одговорио: ‘Наравно, Свети Оци нису могли директно да кажу да реинкарнација постоји, они су говорили за просте, за необразоване људе су говорили да нема реинкарнације. Они сами, уски круг посвећенх је наравно, веровао у реинкарнацију’.

Таква својеврсна идеја се ничим не може потврдити, али наравно показује, са духовне тачке гледишта, одакле расте корен такве убеђености јер већ то доста говори – што човек себе супротставља свима који су тобож несавршени и не могу да схвате тако сложено и узвишено учење о реинкарнацији, иако ничег таквог у њему нема, а он сам тобож припада кругу изабраних. Навешћу речи Светог Григорија Богослова које очигледно показују његов однос према том учењу: „Испразна је забава неумних људи учење да тобож душа стално мења различита тела.“

Сећам се још једног свог разговора са човеком који је тврдио да се он сећа свог претходног живота и да зато сматра да је у питању истина и да је свој задатак видео у томе да у Православну Цркву засади учење о реинкарнацији. Занимљиво је колико људи који падају под утицај различитих неправославних учења и туђих, а често упадају у то због прекомерног поверења себи самима. То је у целини о нашем односу према вери, јер ако верујемо Богу то значи да Му верујемо више него себи самима.

Ако као што неки људи говоре: ‘Спреман сам да верујем, али само до степена који ја признајем, до мере коју ја сам својим умом могу да схватим, док се не разилази са неким мојим представама’- то заправо значи да човек верује самоме себи. Ту нема вере. У случајевима када човек исувише верује себи и ни за шта не сматра сведочанства Светог Писма, глас Божији, сведочанство Светих Отаца који су јављали истину коју им је Господ открио онда кроз такву гордост, кроз такво самопоуздање сатана и лови људе који се налазе у таквом стању.

Свети Оци су говорили о реинкарнацији и сви они су је строго и снажно одбацивали. Рецимо, Блажени Јероним је говорио да је учење о пресељењу душа „гнусно расуђивање које може једино да узнемири ум читаоца“. Сем тога, треба рећи да су постојале саборне одлуке које су осудиле учење о реинкарнацији, у питању је Константинопољски Сабор из 1076. године, трећа тачка одлуке овог Сабора гласи: „Онима који прихватају пресељење људских душа и као последицу одричу Васкрсење, суд и коначну плату за живот – анатема“. За православног човека ово сведочанство треба да буде важније од неких сопствених стихијских утисака који су формирани под утицајем разноразне литературе.

 

О човековом односу према исповести. Мисионарски принцип у разговору са другим човеком.

Имамо и једно питање од слушалаца које гласи: ‘Психолози разматрају људски живот до десетог колена. Одакле може да се појављује лоше у човеку, зар се грех не прекида исповешћу и Причешћем? Можда је боље да се одмах оде свештенику?’

Мало психолога се придржава става да се човеков живот може испитати до те мере и да је у питању искључиво наследство или да понашање предака и то толико далеких предака, утиче на савременог човека. У већој мери се разматра живот самог човека. Особа која је поставила питање потпуно исправно сматра да је узрок онога што се налази у човеку, празнина у срцу и остале негативне емоције и утисци – у греху.

Што се тиче другог питања, да ли се исповешћу и Причешћем прекида грех, то зависи од самог човековог односа према исповести. Ако човек просто формално наводи грехе и притом искрено не жели да се одрекне греха, у том случају власт тог греха остаје са њим. Ако човек од Бога тражи помоћ да се бори са грехом, у том случају наравно Господ помаже да се избави, понекада и од очигледно штетних навика, то је потпуно могуће. Како и примећује човек који је поставио питање, боље је ићи свештенику са свешћу о томе шта се дешава за време исповести.

Ми приносимо своје покајање пред Богом као знак да желимо да живимо са Богом, као знак да желимо да исправимо наш живот, наше односе са Богом, желимо да живимо по Божијој вољи а не по греху. Имамо телефонско укључење.

Питање: Желео бих да питам нешто. Када говорим са другим људима и говорим да постоји само један, православни пут спасења, саговорник ми одговара, он је православан као што ви говорите, један од оних који по мало верују у реинкарнацију, у принципу, у питању је јеретичко учење. Да ли треба да му говорим једном и два пута и по савету да се након првог и другог саветовања клоним таквог човека и не разговарам више са њим? Да не настављам са убеђивањем такве особе?

о Георгије Максимов: Хвала вам за питање. Овде треба гледати на то на који се начин човек понаша у разговору. Ако човек слуша то што му говорите, размишља о томе, можда се и одмах не слаже, али вас је чуо, озбиљно разматра ваше речи – са таквим човеком има смисла даљи разговор да би му се објаснило у чему је заблуда, а у чему је истинско учење. Ако човек уопште не слуша и не показује интересовање, ако суштински не слуша, јер може само формално да вас слуша али чим завршите своју мисао, да понавља једну и исту мисао, враћа се на исто, као да ништа нисте ни говорили – када човек има такав однос, онда да, по речи Апостола, након прво и другог покушаја саветовања потребно је разговоре прекинути пошто као што је Свети Николај Јапански говорио, за човека који се противи свесно истини не постоји пут да се убеди.

 

Аргументи који се наводе у корист реинкарнације. Истраживање Мишела Јулијена. О неким проблемима у свести савремених православних хришћана. Објашњење механизма ‘присећања на претходне животе’ Артура Хастингса.

Сада ћемо размотрити аргументе које износе следбеници реинкарнације. Као прво, они говоре да се људи често сећају својих пређашњих живота, под хипнозом се могу сетити прошлих живота, где је човек живео, постоје случајеви када људи под хипнозом изненада почињу да говоре на другом, древном језику који нису знали раније, или износе неке информације које нису знали.

Ово је јако распрострањено мишљење, оно се подржава савременом масовном културом, у филмовима, књигама, сећањима на каучу код хипнотизера, у питању је својеврсни клише већ. Међутим, шта се заиста дешава? Људи који су под дејством хипнозе заиста на питање хипнотизера могу да почну да говоре о неким својим претходним животима. Овде је занимљиво на који начин су светски научници анализирали ова сећања.

Постоји истраживање француског научника Мишела Јулијена, он је анализирао сећања о претходним животима и такође и предмет онога о чему су људи говорили. Јер када би се људи заиста сећали о томе шта се са њима дешавало када су живели рецимо у 17. или 13. веку, онда би за историчаре то просто била ризница информација. Схватате, за сваки период историје постоје ‘беле мрље’, постоје нерешена питања о којима због недостатка извора научници до сада споре и не могу да их реше. И замислите када би заиста постојала реинкарнација, када би то заиста функционисало тако као што је представљено – просто узимаш човека, уводиш га у стање хипнозе и он почиње да се сећа, ти му постављаш питања, а он ти одговара све како је било, одговара на сва она питања која су о конкретној епохи остала неразјашњена.

Шта се заправо догодило? Када је Јулијен анализирао записе јако много таквих разговора, испоставило се да у њима одсуствују информације које не би било познате савременој просечној особи из историјских уџбеника, филмова, чак не специјалне стручне литературе, већ распрострањене литературе. У свим тим сећањима не постоји ништа што човек већ сам не зна у овом савременом животу. Још нешто што је занимљиво приметио, сви људи који су се присећали својих живота, увек су били у неким посебним улогама – неко је био друид, неко је био при двору неког од царева, сви они су имали значајне животне каријере, да тако кажем. Јавља се питање, где је нестао највећи део становништва, онај део који је просто сејао, орао, који се бавио занатима. Не, није било ниједног човека који се сећао да је проживео најобичнији живот.

Имамо још једно телефонско укључење.

Питање: Знате, ви сада оповргавате реинкарнацију. А мени се у Светом Писму чини да Апостол говори да ми много тога још не можемо да схватимо. Ја сам такође православна хришћанка, али размишљам: ‘Заиста, можда се заиста једном рађамо и умиремо, како говори Писмо. А шта ако се мисли да се једном рађамо, али се 15 пута шаљемо на земљу да бисмо се усавршили. Можда постоји и таква варијанта, зашто да не?

о. Георгије Максимов: Схватате, Бог у Светом Писму говори другачије! Апостол говори да је људима одређено једном да умру, а затим суд Божији. Ни за каквих 15 пута, 15 покушаја, ту места нема! Схватате, Свети Оци говоре, одлуке Сабора говоре да је у питању лаж. Зато, ако сте православна хришћанка, дужни сте да верујете онако учи Православна Црква. Јер који је смисао онда називати себе православним хришћанином? Како се људи лако заносе помислима које им демони убацују, чак без обзира на то што ове помисли и идеје очигледно противрече Светом Писму, очигледно су осуђене од стране Светих Отаца и Сабора. Схватате шта се дешава, тек што смо све то изнели. Не ради се о томе да ја нешто говорим, Свети Јован Златоуст, Јероним, Григорије Богослов, Оци Сабора, Свети Апостол Павле. Шта, зар су се сви они мање разумели у хришћанство? Мање од нас?

Мене је увек запрепашћивао такав однос код људи који себе називају православнима. Наравно, делом је то и утицај наше средине јер смо сви ми васпитани тако да гледамо на себе као центар света, ‘паметнији сам од свих, ја сам мерило свих ствари. Зато све што ми се допада, све што желим која год ми безумна мисао улетела у главу, тако ћу и мислити’.

На жалост, то је веома распрострањено, али православни хришћанин такав став у себи треба да уништи. Зато што је важно не оно што ја желим или оно што ми се допало, или то што сам себи могу да смислим, важно је оно како је заиста. Од кога можемо најбоље да сазнамо како је заиста? Наравно, од Бога. Он је створио наш свет, Он зна све. Ако Бог кроз Своје Писмо, Своју Реч, Своје Светитеље говори да је у питању лаж, како ми, називајући себе вернима, настављамо да будемо тврдоглави и говоримо ‘а ја тако желим!’. У питању је наравно став од кога треба да се избављамо.

Враћајући се на сећања на каучу хипнотизера, један од психолога, Артур Хастингс је писао следеће: ‘Најочигледније је да се под хипнозом дешава то да су пацијенти изузетно отворени за било коју префињену, несвесну, како вербалну тако и невербалну сугестију хипнотизера. Ако их молите да пређу у претходни живот, а они нису имали претходни живот – они ће га измислити. Оно што се дешава за време хипнозе, могло би у суштини да буде сан о претходном животу који би пацијент желео да проживи. Понекада он и верује да га је проживео. Када би хипнотизер поново хипнотисао људе, они би у стању транса могли да исправе било који елемент своје приче о претходном постојању све до неког нормалног извора, то јест, прича о особи коју су познавали у детињству, сцена из прочитаног романа или филма који су гледали неколико година пре тога’.

 

‘Синдром лажних сећања’ и метода хипнотерапеута Едвина Зелика. Аргумент ‘déjà vu‘ и научно објашњење феномена. На који начин православни хришћани треба да читају Свето Писмо? Учење Светог Николаја Српског о реинкарнацији.

Ово је и омогућило стварање средства за изобличење тих сећања о претходним животима. То се назива ‘синдром лажних сећања’. Методику за разоткривање извора ових сећања развио је хипнотерапеут Едвин Зелик. Он је на почетку пацијента уводио у хипнозу, питао их о прошлим животима, они су се сећали. Затим их је будио, говорио им оно што су му причали о прошлим животима. Затим их је поново уводио у хипнозу и постављао питања – одакле су они узели ове информације. Људи су тада, други пут у хипнози већ наводили извор свих тих информација које су први пут тумачили као информације из претходног живота. Уз помоћ ове методе успело је да се разоткрије неколико врло убедљивих сећања о прошлим животима.

На пример, једна девојка се присетила да је живела у Енглеској, у 13. веку, са именом Дороти, да је чак успела да отпева песму на староенглеском који није знала у будном стању. Када су је други пут увели у хипнозу и питали је одакле она зна ту песму, она се присетила како је са 13 година у библиотеци случајно отворила књигу ‘Историја музике’ Б. Бритена и Ј. Холста на страници, где је била записана управо та песма.

Познат је и случај америчког психолога који је одлучио да се подвргне хипнози, видео себе као Индијца који живи у древном племену, да се налази на неким каменим грађевинама, храмовима. Њему се учинило да се сетио свог претходног живота све док једном приликом није гледао старе породичне видео снимке где је све то видео и сетио се да је некада са породицом посетио рушевине древног индијског града.

Имамо још једно телефонско укључење.

Питање: Слушам у емисији расуђивања других слушалаца о реинкарнацији и то ми је прилично чудно, зато што православни хришћанин уопште такву бесмислицу не треба да ставља у главу. Ја сам једном приликом разговарала са човеком који је говорио да верује у реинкарнацију и мој разговор ничему није привео. А затим, када сам га након неког времена поново видела, он ми је рекао да када стане на молитвено правило, почиње да се узноси над земљом? Реците ми, шта се дешава, зашто је почео да се узноси?

о. Георгије Максимов: Ви сте то видели?

– Не, нисам видела. Од тада се бојим да разговарам са њим.

о. Георгије Максимов: Једноставно, човек је у прелести. Желим му помоћ Божију, да изађе из тог стања. Навео бих вам речи Светог Григорија Паламе, он говори: „Ако размотриш какав је за спољашње философе смисао речи ‘Познај себе’, открићеш море злих учења. Исповедајући пресељење душа, они сматрају да ће човек достићи самопознање и испунити заповест ако сазна са каквим је телом био повезан раније, где је живео, шта је радио, шта је учио. А то ће сазнати, покорно се предајући кварном шаптању злог духа“. То је један од узрока и таквих заноса и сећања.

На жалост, ја сам такође имао искуство разговора са људима којима се чинило да су се нечега сетили. И исто као и Мишел Јулијен, у њиховој причи нисам чуо ништа што не бисмо сазнали из већ откривених извора. Међутим, њима је то значило, јер став да су они били нешто важно у претходном животу, придавало им је значај у овом животу овде, у сопственим очима, то је испуњавало њихов живот смислом, давало им осећај да су посебни. То је наравно у духовном смислу веома опасно.

Треба размотрити још један аргумент који наводе у корист реинкарнације, такозвани феномен „déjà vu“. Када човек на пример долази на неко место први пут и када му се јавља осећање да је некада већ био ту. И то осећање може бити веома снажно. Поборници реинкарнације воле да то објасне тиме да се човек просто сетио да је био на том месту у прошлом животу. Не можемо да прихватимо ово објашњење јер се дешава да човек осећа утисак ‘déjà vu’ у новоизграђеној згради која је подигнута након његовог рођења и то ни на који начин не може да буде сећање из претходног живота јер то здање просто није постојало. Овај феномен ‘déjà vu’ који се заиста запажа и мислим да су га многи и осетили у свом животу, неки научници објашњавају да понекада приликом јављања додатних неуронских веза у мозгу информација коју добијамо долази у област сећања пре него што дође у област прве анализе. Зато мозак, поредећи ситуацију са копијом информације која је већ дошла у сећање, долази до закључка да је тако нешто већ било. Дакле, просто чисто физичким стварима може у потпуности да се објасни.

Имамо још једно телефонско укључење.

Питање: Хвала за разјашњење, то је данас потребно у што већој мери. Данас су се на жалост људи заинтересовали за то. Ја Библију волим, али сам једном приликом слушала да су пре Револуције говорили да није особено за руски народ да се занима Библијом, јер могу да скрену где не треба.

о. Георгије Максимов: Хтео бих овде да нагласим да од читања Светог Писма штете само по себи не може бити. Вероватно сте имали такве изреке које постоје не само код Стараца, већ и код Светих Отаца о томе да је опасно, чак и забрањено да се Свето Писмо тумачи својим умом. Због тог произвољног тумачења Писма својим умом и могу настати различита искушења.

  1. правило Шестог Васељенског Сабора налаже да ми, православни хришћани треба да схватамо Библију само на начин на који су је објаснили Свети Оци. Зато када на тај начин изучавамо Свето Писмо: прво читамо Писмо, а затим читамо тумачења Светих Отаца, или се обраћамо њима када се код нас појави неко питање током читања Светог Писма, у том случају од читања Светог Писма имамо само корист и неопходно је и пожељно читати га сваки дан.

 

За крај бих желео да наведем речи Светог Николаја из писма које је писао православним хришћанима који су почели да се занимају идејама реинкарнације: То [о реинкарнацији] сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком? Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром; а потом умре један луксузни богаташ, чије име уста Господа неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку. Није ли небесни Зналац, Господ Спаситељ, овом причом дефинитвно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе из тела у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи? [Нека вам то буде] за страшну опомену пак – да не тешите себе речима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешна је, али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а потом суд. За овај кратак рок, свак може заслужити бесповратно, или вечити живот или вечиту муку.“ (Жетве Господње).

Драга браћо и сестре, хвала вам пуно за пажњу.