Pojam prirodnog Otkrivenja. Dokaz postojanja Božijeg. Poreklo nauke. Vrste nauke. Tipologija tačnih nauka i njihova ograničenost. Tipologija društvenih nauka i njihova ograničenost. Da li je moguća naučna slika sveta? Međusobni odnosi nauke i religije. Uzroci neverja. Opovrgavanje izmišljotine o isključivosti nauke. Kako hrišćanin treba da se odnosi prema oblasti nauke i oblasti magije?
Odakle i šta mi znamo o Bogu? Ako počnemo da propovedamo oslanjajući se jedino na Bibliju, susrećemo se sa sledećim izjavama: a odakle vi znate da je sve to istina? Odakle vam da je ovaj ili onaj dogmat istina, zar samo zato što Biblija govori? Odakle znate da je Biblija reč Božija i da se Bog uopšte može poznati? Da bismo vešto odgovorili na ova i druga pitanja, obratimo se pre svega prirodnom otkrivenju.
Pojam prirodnog Otkrivenja
U Katihizisu se govori o prirodnom i natprirodnom Otkrivenju. To znači da možemo da poznajemo o Bogu kroz posmatranje vidljive prirode, međutim, nešto znamo i zato što je Bog o Sebi Samom otkrio. Kao ključni tekst o poznanju Boga kroz iskustvo, mogu se navesti sledeće reči: „Sujetni su svi ljudi, prirodno, u kojima je prisutno nepoznavanje Boga i oni ne bijahu u stanju iz vidljivih dobara poznati Suštega, niti na osnovu djela poznaše Tvorca, nego su ili oganj ili vazduh ili brzi vjetar ili zvjezdani šar ili silnu vodu ili svjetila nebeska smatrali za bogove gospodare svijeta. Oni koji su, očarani ljepotom, to za bogove smatrali, neka poznaju koliko je Gospodar od toga bolji jer sve je to On stvorio, rodonačelnik ljepote; zadivljeni pak silom i energijom neka razumiju koliko je moćniji od njih Onaj koji je sve stvorio; jer primjereno veličini i ljepoti stvorenja njihov se Uzročnik sozercava“ (Prem. Sol. 13:-5). Ovi stihovi nam govore da u svetu postoji prirodno Otkrivenje.
Prirodno Otkrivenje Božije je nešto što možemo sagledati kroz posmatranje prirode, kroz dejstvo Promisla Božijeg u istoriji, kroz posmatranje stvorenja. Šta se upravo može znati o Bogu kroz razmatranje Njegovih stvorenja? O ovome govori apostol Pavle: „Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo; Govoreći da su mudri, poludješe, i zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste tjelesa njihova među njima samima“ (Rim. 1:18-24). Apostol govori isto što i knjiga Premudrosti Solomonovih: kroz posmatranje stvorenja nevidljivo Božanstvo, Njegova nevidljiva Sila i nevidljiva Slava postaju vidljivi.
Dokazi postojanja Božijeg
Hrišćaninu je često teško da dokazuje ono što je očigledno. Večno postojanje Tvorca je za nas opipljivo svakodnevno – i u molitvama i u oproštaju grehova i u Tajnama i bezbrojnim javljanjima sile Božije (čudima i znamenjima koja preispunjavaju Crkvu). Upravo zato kada prosečnog pravoslavnog hrišćanina pitaju da im dokaže da Bog postoji, on na trenutak ostaje u nedoumici: pa to je očigledno! Sam zadatak koji je pred nama može da se poredi sa dokazivanjem postojanja sunca slepom čoveku. Međutim, kao što i slepi čovek može osetiti sunčevu toplotu, tako i neverujući može, koristeći od Boga mu dati razum da razmotri jasne crte Bespočetnog Uzroka.
Dokaz prvi. Ako razmotrimo svet koji nas okružuje vidimo da sve na ovom svetu uzrok svog postojanja ima van sebe. Mi sami sebe ne rađamo, brod samog sebe ne gradi, čak se i planina ne izdiže iz zemlje svojom snagom. Ako je sve u vaseljeni potčinjeno zakonu uzročno-posledičnih veza, sledi da i sama vaseljena ima uzrok van sebe. Ovaj Uzrok sveta se po definiciji nalazi van prostranstva i vremena, a zato se i ne može pitati o uzroku za Njega Samog. Ovaj Prvouzrok i jeste Bog.
Dokaz drugi. Jednom je jedan Francuz, ateista po ubeđenju putovao zajedno sa verujućim Arapinom po pustinji. Videvpi kako se Arapin moli Bogu, Francuz ga je pitao odakle zna da Bog zaista postoji? Na to je Arapin odgovorio:
– Šta misliš, da li je noćas oko šatora prolazila kamila?
– Da, odgovorio je Francuz.
– Odakle znaš? Noću je mračno i ti si spavao?
– Ali od kamile su ostali tragovi, odgovorio je bezbožnik.
Tada mu je Arapin pokazao na sunce i rekao:
– Ove tragove nije ostavio čovek!
Zaista, usloženost uređenosti celokupne tvorevine svedoči o Velikom Umetniku, Koji je stvorio toliko složenu sliku sveta da je objašnjavanje pojave sveta slučajnošću prosto nemoguće. Najsavremenija kamera se jako teško približava oku po nivou složenosti – da li je naše oko moglo da se pojavi slučajno? Ako se korišćenje sonara ne može objasniti slučajnošću, kako se onda postojanje sonara kod slepih miševa može objasniti slučajnošću? Tako nešto je očigledna glupost! Zar Onaj Koji je stvorio oko, ne vidi? Koji je stvorio uho, ne čuje, zar ne zna Onaj Koji uči čoveka razumu?
Po rečima poznatog astrofizičara Freda Hojda, pre će uragan koji pređe preko deponije da sastavi najnoviji model Boinga, nego da slučajno nastane makar jedna ćelija.
A da već ne govorim o složenom i uravnoteženom sastavu atmosfere planete Zemlje, o najtačnijem uređenju prirodnih zakona, optimalnom mestu nalaženja planete Zemlje u odnosu na Sunce i drugim beskonačnim primerima Razumnog promišljanja koji preispunjavaju univerzum.
Složenost, razum i lepota sveta jasno pokazuju mudrost i umetničku veštinu Tvorca. Jedino pristrasna osoba može da odbacuje ono što je očigledno čak i za đaka prvaka. Ako mobilni telefon nije mogao da se pojavi slučajno, kako je mogao da se pojavi slučajno njegov konstruktor – čovek? I u jednom i u drugom slučaju neophodna je intervencija razuma. Jedino što je intelekt Tvorca neuporedivo moćniji od intelekta čoveka.
Dokaz treći. Kao još jedan dokaz postojanja Božijeg služi i naš sopstveni razum. Kada govorimo o nečemu, u nama se javlja pojam ocene: da li je to dobro ili loše, lepo ili ružno, savršeno ili nesavršeno.
Ali hajde da razmislimo zašto smatramo da je žaba manje savršena od psa, kamen manje savršen od kamene zgrade ili na kraju, zašto je vaška manje savršena od čoveka? Odakle potiče ovaj sistem vrednosti?
Zamislimo ovo
___________ + ___________ + ____________________
Koji od ovih pluseva je bliže cilju?
Naravno, nijedan! Zato što na slici nema cilja.
Drugo je kada postoji cilj:
___________ + ___________ + ____________________I
Tada postaje jasno da je desni plus bliži cilju od levog.
Tako funkcioniše naša svest. Ako nemamo sistem vrednosti, mi gubimo uopšte sposobnost ocenjivanja. A sam sistem ne može da postoji bez konačnog Cilja, Vrhovnog merila Savršenstva. I tu treba da se podsetimo argumenta koji je navodio jedan od drevnih umnih ljudi, Anselmo Kenterberijski: ‘U Bogu, kao Svesavršenom Biću ne može odsustvovati osobina kao što je Postojanje’.
Govoreći jednostavnije, ako možemo da ocenimo krompir, ljude, vreme, knjige, onda znači da postoji Bog – Vrhovni Sudija.
Dokaz četvrti. Svako od nas primećuje da u čovekovom srcu postoji predstava da postoje kako dobri, tako i loši postupci.
‘Šta je dobro, a šta loše’, pita se mališan, jer svaki normalan čovek želi da postupa pravilno. Međutim, ako Boga nema onda je sve dozvoljeno, kako je ispravno rekao heroj iz romana Fjodora Dostojevskog. Ako nema Boga, onda nema ni Sudije, nema ni Izvora pravednosti. Onda ne možemo da osudimo ni Hitlera, ni nekog serijskog ubicu – manijaka. Svi su oni na svoj način u pravu. Svi imaju svoje stavove na koji način treba živeti.
Istinu, tu je onda potpuno neshvatljivo zašto savest ipak deluje u svakom srcu. Jer ni sa jedne prirodne tačke gledišta, ona nije udobna. Darvinisti govore da je uzrok svemu u borbi za postojanje, međutim, onda bi savest trebala da se odstrani kao nepotrebno đubre. Međutim, to se nije dogodilo jer postoji Izvor dobra i pravednosti – Bog. On je u naše srce postavio predstavu o dobru i zlu: za dobra dela On nagrađuje, za zla kažnjava, i ako se to ne dogodi u zemaljskom životu, onda se savest većine ljudi buni. A to, sa svoje strane, predstavlja najbolju potvrdu hriššćanskog učenja o Poslednjem Sudu.
Ako Boga nema, onda niko ne bi mogao da se uznemiri ni zbog ubistva, čak ni zbog lošeg suđenja na fudbalskoj utakmici. Jer pravednost je onda prazna priča, a savest lanjski sneg. Pa i prosto ne bi imali odakle ni da se pojave takvi čudni pojmovi kao što su ‘dobro’, ‘plemenitost’, ‘hrabrost’. Jer ako nismo stvoreni od Boga, onda smo prosto automati koji se upravljaju besmislenim instinktima. Aleksandar Matrosov, čovek koji se bacio na neprijateljsku cev je bio biorobot. On prosto nije mogao da postupi drugačije. On je bio isprogramiran (pričemu bez programera – slepi slučaj) za ovaj postupak. Ali onda ni Hitler nije kriv. On je takođe bio biorobot. Isti slepi slučaj ga je isprogramirao da spaljuje žive ljude u pećima koncentracionog logora Osvencim. Svi slučajevi, sticaj slučajnih hemijskih spajanja i električnih signala.
Da li se slažete sa ovim? Znači da ste onda i vi biorobot i čak vaš spor sa mnom predstavlja samo znak slučajnog spoja hemije i fizike. Sigurno je da odričete Boga zbog toga što vam želudac ne vari dobro hranu ili zbog nekog drugog nezadovoljenog instinkta.
Ako ste čovek, onda će vam biti očigledno postojanje Pravednog Tvorca Koji ima sile da vas nauči dobru i da vas kazni za zlo. Vi sami možete osetiti Njegovu ljubav, dobivši od Njega oproštaj grehova u Krštenju i Ispovesti.
Poreklo nauke.
Počevši sa 17. vekom prirodna magija počinje o sebi da govori kao o jedinstvenom sistemu istinskog znanja. U antičkom sistemu pogleda na svet postojao je pojam o tome da postoje tri vrste magije: magija anđelska, magija prirodna i magija demonska. Kasnije je prirodna magija počela da se naziva naukom. Kod Dekarta se ove definicije susreću kao sinonimi. Počevši sa 17. vekom počelo je da se širi ubeđenje da ‘naučan’ znači i „istinit“. Ako je nauka nešto dokazala, onda je to sigurna istina. Dakle:
- Demonska magija predstavlja prizivanje Satane (satanizam);
- Anđelska magija – u pitanju je Kabala. Ljudi su smatrali da uz pomoć Kabale, manipulišući imenom Božijim, mogu da nateraju anđele da rade za njih. To je naravno zabluda. Istina, anđele su primorali da rade, ali samo ne dobre. Nije slučajno da su za hrišćane sve vrste magije jednako odvratne.
- Prirodna magija – predstavlja opštenje sa duhovima stihije (stihijalije). Stihijalije: duh vode, duh vetra, itd. U realnosti postoje stvarni duhovi stihija – anđeli Božiji iz grupe Načala i Sila. Sile su duhovi koji upravljaju nebesima, nebeskim svetilima, zato ih nazivamo „sile Nebeske“. Načala su duhovi koji upravljaju vetrovima, vodama, životinjama, pticama. Kako, na primer, ptice znaju kada i gde da lete pre zime? Načala – su pastiri životinjskog sveta.
Vrste nauke.
U današnje vreme smo se vratili na trenutak kada se pod rečju nauka shvataju tri stvari. Sve njih objedinjuje ideja o prioritetu znanja. Naučnici tvrde da je najvažnije sticanje znanja, što i predstavlja cilj njihovih života. Takva predstava je pogrešna. Nedovoljno je posedovati lična znanja, jer sama po sebi ona ničemu ne vode. Malo je znati o nečemu – suma znanja sama po sebi ništa ne znači. A nauka je uvek postavljena na osnovu znanja o nečemu. Ona je pokušaj poznanja metodom deduktivne analize.
Religiozni metod pretpostavlja dijalog sa subjektom poznanja. U tome je i principijalna razlika nauke i religije. Zato postoji, na primer, problem psihologije kao nauke koja opisuje ljudsku ličnost, ali poznanje samog čoveka bez ličnog kontakta nije moguće. Eto zašto se u psihologiji nije formirao celoviti sistem koji bi u okviru jedne discipline mogao da opiše čoveka. Psihologija postoji u okviru različitih škola: Frojda, Froma, Junga, u nizu drugih teorija. Sve ove teorije ne postoje kao jedna celina. Nauka doživljava postojanje kao nešto spoljašnje u odnosu na sebe – u tome je principijalna razlika između nauke i religije. Nauka doživljava svet kao objekat, a ne kao subjekat. To je princip poznavanja, a ne ličnog kontakta.
Tipologija prirodnih nauka i njihova ograničenost.
Poznanje može da se ostvari na različite načine. Tako se javlja podela nauka na različite vrste.
- Poznanje na osnovu otkrivanja cilja konkretnog objekta – princip drevne nauke sve do 15-16. veka. U pitanju je teleološka nauka. Otkrivši prednaznačenje objekta, može da se shvati i njegova suština. Obično su to radili na sledeći način:
– zamisao Božija o konkretnoj stvari;
– zamisao anđela o konkretnoj stvari;
– predmet se doživljavao kao živo biće, sa njom su prosto pokušavali da ostvare kontakt, ali ne sa ciljem ličnog opštenja, već radi zapovedanja. Na primer, lični kontakt sa čovekom se ne uspostavlja da bi se nešto saznalo o njemu, već da bi se koristili njime. Jedan od vavilonskih natpisa (za vračare) glasi: ‘Tvoj zadatak je da te bogovi slušaju kao psi’. Ovo je zadatak istinskog maga.
- Svet se doživljava kao mašina. Sve stvari u svetu, između ostalog i žive, unapred se objavljuju za prosto dobro konstruisani mehanizam. Svet se poznaje kroz veštački postavljene eksperimente. Ovo su principi nove nauke koje je forulisao Frensis Bekon i drugi delatnici epohe Renesanse. Odatle i potiče princip eksperimenta. Na primer, čuveni eksperiment Gaglileja, koji je proveravao tvrdnju da dva tela lete ka zemlji sa istom brzinom. Da li ovaj eksperiment ima neke veze sa realnošću? Nema. Različita tela lete ka zemlji različitom brzinom. Međutim, u toku eksperimenta se izvodi neka zakonomernost koja je u vezi sa delovanjem sile zemljine teže i pritom se stvaraju veštački uslovi.
Pri kakvim uslovima je eksperiment uspeo? Bejkon je bio pošten: on je govorio da eksperiment predstavlja ‘ispitivanje prirode uz mučenje’. Eto ključne definicije: celokupna egzistencijalna nauka je izgrađena na eksperimentu, to jest, na ispitivanju prirode uz mučenje. Na primer, u svakodnevnom životu se vrlo jasno ne pokazuje Pavlovljev refleks. Radi otkrivanja ovog refleksa bilo je potrebno da se životinja ugura u nenormalne uslove psotojanja. Elementi refleksa u realnom životu postoje, međutim, oni postoje u velikom nizu drugih pojava. Bejkonovska nauka izdvaja neke zakonomernosti uz pomoć eksperimenta.
Nova nauka koja je uređena na eksperimentu radi po sledećoj shemi. Kao prvo, postoji pojam kao što je paradigma. Naučna paradigma predstavlja određeni model uređenosti univerzuma. Kao drugo, u okviru tog modela (naučne paradigme) pokreće se teorija (θεωρια – gledanje, posmatranje). Postoji mogućnost da se teorija proveri u praksi. Tomas Kun je uveo pojam o falsifikovanosti teorije saglasno kome svaka teorija mora da bude proverena eksperimentom. Ako teorija ne može da bude proverena eksperimentom, onda nije naučna. Postavlja se eksperiment, zadaju se zadaci pri kojima se hipoteza smatra pravilnom. Ako serija eksperimenata podržava hipotezu, onda ona već postaje teorija koja sa svoje strane može da bude uklopljena u složeniji sistem opšte paradigme.
Iz ovoga je očigledna ograničenost nove nauke.
- Nauka ne može da se dotiče prošlosti. Nova nauka koja nam je dala struju, kompjutere, izgrađena je na gorepomenutim principima: hipoteza – provera uz pomoć eksperimenata – teorija. Prošlost ne može biti podvrgnuta eksperimentu. Niko ne može uraditi eksperiment nad Napoleonom Bonapartom. Postoji hipoteza da je Napoleon Bonaparta izgubio bitku kod Vaterloa zato što je imao kijavicu. Mi ne možemo da dođemo do njega pre početka bitke kod Vaterloa, damo mu kapi protiv kijavice i pogledamo šta će se dogoditi.
Prošlost se nalazi van sfere nove nauke zbog svoje neproverenosti.
Pod rečju ‘nauka’ shvata se nekoliko najrazličitijih predmeta. Društvene nauke nemaju veze sa novom naukom u smislu u kome je to shvatao Bejkon: to su pojave druge vrste, u društvenim naukama deluju drugi principi. A eto, naučno-tehnički progres predstavlja sferu delatnosti nove nauke Bejkona.
Na primer, ljudi civilizacije Maja izračunali su broj π sa tačnošću do 16-og broja (to se dogodilo u vremenu oko Hristovog Rođenja). Isti takav rezultat daje i savremeni kompjuter i nema značaja ko je i kada izračunao broj π – rezultat je jedan i isti. Teoriju relativiteta su otprilike u isto vreme otkrili Ajnštajn i Poenkare. Ko je otkrio – Ajnštajn ili Poenkare, nije važno ako ona radi. Po oblicima kontinenata možemo da pretpostavimo da su oni nekada bili jedna celina, možemo opisati njihovo savremeno stanje, možemo da posmatramo kretanje kontinenata sada. Međutim, ne možemo reći kojom su se brzinom kretali u prošlosti, možemo samo pretpostaviti da je brzina bila konstantna, međutim, u pitanju će biti samo pretpostavka koja se u principu ne može proveriti. Postoji jedna od moćnih kreacionih teorija da je kao uzrok Potopa poslužio veliki prelom koji je postavio početak Atlantskom okeanu. Saglasno sa ovom teorijom koja je matematički dobro proračunata, brzina preloma dostizala je 180 km/h i dogodilo se pregrevanje zemljine kore u koju je, mimo ostalog, udario i asteroid. Međutim, u pitanju je samo teorija, pritom teorija koja se ne može proveriti.
- Van oblasti delovanja nauke nalazi se sve ono što nije moguće proveriti.
Šta se nalazi u centru Zemlje? Mi ne znamo. Postoje podaci saglasno kojima se može pretpostaviti da se tamo nalazi jezgro. Da li je tako ili ne, postaće nam poznato jedino kada odemo tamo. Razmere sunca definišu se prilično prostim načinom (uz uslov da pretpostavljamo jedinstvo zakona univerzuma i pravolinijsko kretanje svetlosti). Međutim, u slučaju sa jezgrom zemlje, granica između zemljine kore i mantije (geosfere između zemljine kore i jezgra) čak pri izuzetno dubokom kopanju nije otkrivena. Pretpostavljalo se da na Koljskom poluostrvu ona treba da se nalazi na dubini od 9 kilometara, bušenje je išlo do dubine od 12 kilometara, ali takozvane Mohorivičičeve granice tamo nije bilo. Lava je u vezi sa zemljom, ne sa mantijom.
Realno traganje za poreklom nastanka nafte ne radi se zbog evolucionih teorija. Geološka skala je beskorisna za traganje naftnih skladišta. Nafta se zapravo traži uz pomoć drugih priznaka: poroznost (procenat praznih prostora u stenama), mineralima koji su prisutni, itd.
- Nauka ne može da opiše i oceni događaje koji se ne mogu ponoviti. Jedinstveni događaji ostaju van oblasti dejstva nauke.
Još jednom ćemo podvući: naučno-tehnički progres predstavlja rezultat delatnosti nove Bejkonove nauke. Nama govore da nam je, eto, nauka toliko mnogo dala, kako je moguće ne verovati joj. Nauka je nekorisna za spasenje, a privremenom životu ona ne smeta. Postoji nauka korisna za telesni život, ona može biti indiferentna za dušu, ali se ne može tvrditi da ako si dobar fizičar, da ćeš se spasiti. Svaki naučnik može baveći se svojom naukom zahvaljivati Bogu za to, koristiti rezultate svog rada u praktične svrhe i ništa lošeg u tome nema. Ako ispred bavljenja naukom ne ide vera u Boga Tvorca, onda se sposobnost poznavanja sveta nema odakle uzeti.
Tipologija društvenih nauka i njihova ograničenost
Princip nastanka društvenih nauka predstavlja princip poverenja nekim svedočanstvima koji mogu biti provereni, između ostalog i otkrivanjem određenih artefakta. Na primer, Henrih Pliman je pročitao ‘Ilijadu’, poverovao da je Troja zaista postojala, otišao na označenu lokaciju i iskopao Troju. Postojalo je svedočanstvo Homera, Šliman je otišao na lokaciju, sproveo iskopavanje, ispostavilo se da je tačno. To je princip na kome se može raditi. Drugim rečima, za istraživanje prošlosti neophodna su određena svedočanstva. Bez svedočanstava je prošlost skrivena. Za hrišćane ne može postojati do-istorijska prošlost. O tome vrlo jasno govori Sveti Filaret Moskovski: „Ne slušaj buncanja onih koji govore da je postojala do-istorijska prošlost. Zapamti da imaš Knjigu Postanja koja ti govori o svoj istoriji sveta, počevši od stvaranja vaseljene od strane Boga, prvog čoveka i podrobno opisuje svu istoriju sve do kraja same istorijske epohe“.
Istorija može biti opisna nauka, ona može svedočiti o tome da postoje konkretni podaci. Ova svedočanstva mogu biti proverena: a) arheologijom, b) upoređivanjem sa drugim izvorima, v) analizom samog izvora (može da se pojavi unutrašnja protivrečnost ili neprotivrečnost izvora). Polazeći iz toga, mi i dobijamo određene podatke iz istorije.
Društvene nauke su nauke oko kojih postoji najviše sporova i osporavanja. To je u vezi sa eksperimentalnom nemogućnošću provere jako mnogo tvrdnji. Na primer, ogromna količina činjenica koje se pominju u istoriji ne ostavljaju iza sebe uopšte nikakvo pismeno svedočanstvo. Jednostavnije rečeno, događaj sa Davidom i Virsavejom nije ostavila nakon sebe arheološke dokaze. Ahilov gnev koji skoro da je doveo do sloma Trojanskog rata, takođe nikakvim arheološkim sredstvima nećeš iskopati. Čak 95 teza Lutera je arheološki teško naći: autentičnih 95 teza koje je prikucao na vrata crkve u Vitenbergu nije sačuvano i nemoguće ih je iskopati. Zbog svega toga, društvene nauke imaju mnogo manju mogućnost provere.
Još veći problem u društvenim naukama predstavlja pokušaj da se uvede zakonomernost. Za razliku od prirodnih nauka gde se neke zakonomernosti ipak pojavljuju, u društvenim naukama takvi pokušaju često trpe krah. Elementi zakonomernosti čovekovog razvoja su opisani, a zakonomernosti razvoja društva nisu pronađeni do današnjeg dana. Još iz škole poznata shema – prvobitno uređenje zajednice, robovlasničko uređenje itd., predstavlja pravu mitologiju koja ushodi još do Herodotove teorije o zlatnom, srebrnom, bronzanom i gvozdenom periodu. U Rimskom carstvu je postojalo istovremeno i robovlasničko i feudalno uređenje.
Dalje, poznati su zakoni uticaja na ljudsku psihu. Uticati na psihu i na razum čoveka je moguće. Moguća je takođe i manipulacija svešću. Načini manipulacije su poznati i odlično razrađeni. Međutim, ne postoji uređeni naučni sistem koji bi stvorio ‘kartu’ čoveka jer čovek ne predstavlja čisto materijalno biće.
Teorija pasionirane etnogeneze L. Gumileva je vrlo slabo osnovana i ne može da izdrži kritiku. Na primer, opisana pasionirana eksplozija 13. veka koja se dogodila od savremene severo-zapadne Rusije do Turske, kao svoj centar je imala današnju Belorusiju, ali se na toj teritoriji ipak nije pojavila čvrsta država (kao posledica pasionirane tačke); suprotno, sve se raspalo zbog odlaska u stanovništvo u Rusiju i Ukrajinu. Teorija L. Gumileva ne može da objasni uzrok odlaska stanovništva iako, saglasno sa ovom teorijom, tamo gde se dogodi pasionirani pokret treba da se dogodi proces akumulacije, međutim, istorijski su na toj teritoriji postojale države koje su brzo nestale. Teorije, sličnih pasionalnoj ima mnogo i one se, kao prvo, ne mogu proveriti, kao drugo, pogrešne su jer njihovi tvorci ne uzimaju u obzir slobodu ličnosti, doživljavajući čoveka kao životinju. Na taj način, društvene nauke mogu da imaju samo delimičnu zakonomernost.
Da li je moguća naučna slika sveta?
Nije moguća! Ovo sledi iz suštinskih ograničenih mogućnosti poznanja. Štaviše, nauka je uvek sekundarna, jer se naučna paradigma nikada iz same nauke ne izvodi. Nova naučna paradigma preživljava uz pomoć evolucije, na račun umiranja drugih paradigmi. Na primer, teorija Kopernika je svoju primenu našla tek krajem 19. veka jer je geocentrična teorija Tiho Brahea davala isti takav opis kretanja nebeskih tela i bila je do tog vremena opšteprihvaćena.
Potpuna naučna slika sveta nije moguća, ako se polazi iz podataka same nauke. Kao prvo, zbog ograničenih mogućnosti poznanja same nauke, kao drugo, i to je najvažnije, zbog toga što sama paradigma nauke (onoga zahvaljujući čemu nauka radi, zahvaljujući čemu imamo mogućnost da stvaramo hipoteze i teorije) nije naučna, već predstavlja pogled na svet. To što se naziva naučnom slikom sveta zapravo jeste određena forma drugog, nenaučnog, mišljenja. Dobijamo falsifikat: kada govore o naučnoj slici sveta, realno se govori o njenom ideološkom osmišljavanju, tj. o materijalizmu, okultizmu ili još o nečemu što se samo prikriva naukom. Klasični i najsnažniji primer pseudonaučne slike sveta je teorija N. Fomenka, kada se pod lažnom teorijom (očigledno bezumnom) podvlači naučna osnova, da bi se stvorila neka potpuno lažna predstava o istoriji ljudskog roda.
Kakvu osnovu može imati tvrdnja: ‘Nauka je dokazala da je Vaseljena beskonačna?’ Kako nauka to može dokazati? Ili kako se može proveriti da li se dogodio Veliki prasak? Da li se on može ponoviti? Zar veliki hadronski sudarač (najveći i najsnažniji akcelerator čestica na svetu, smešten u blizini Ženeve na 175 metara dubine – prim. prev.) može da izazove Veliki prasak? Sve kosmogonijske teorije (odakle je nastao svet, planete, zvezde) se ne mogu proveriti, to jest, nalaze se van oblasti dosega klasičnih nauka. U pitanju je prosto osobena mitologija koja se prikriva naukom, pri čemu mitologija, koja protivreči hrišćanstvu, pošto ona polazi iz toga da Bog ne upravlja svetom. To se tiče i istorije: da li ima mnogo istorijskih radova u kojima se pošteno analiziraju činjenice Božije intervencije, anđela i demona u istoriji ljudskog roda? Nijednog.
Pri ogromnoj količini svedočanstava kod neznabožaca, hrišćana, Judeja, muslimana, sva ona se potpuno ignorišu. Čak su iz naših udžbenika iz istorije Crkve izbacili celokupnu veru – zbog pokušaja iz 19. veka da se sve ubaci pod naučni standard, jer ‘nauka je dokazala da Boga nema.’ Objektivno izlaganje istorije sada postoji samo u 12 tomova ‘Žitija Svetih’ svetog Dimitrija Rostovskog. Postoji još jedan temeljniji rad koji opisuje prvih 5000 godina istorije roda ljudskog – Biblija.
Međusobni odnosi nauke i religije.
Hrišćanin naučnik:
– može da otkriva zakone pošto postoji Zakonodavac;
– može da koristi zakone koje je otkrio na dobro čoveka (ovde je on ograničen – nema prava da sprovodi eksperimente koji mogu da razruše svet);
– dužan je da pamti da njegova znanja imaju veoma ograničenu sferu primene (Fjodor Dostojevski je govorio: ‘Smiri se, gordi čoveče’);
– nema prava da se pridržava ‘naučnih’ pogleda na svet (naučna slika sveta nije moguća).
Kako može svetovna mudrost da bude mudra ako zaboravlja na to šta će biti nakon smrti, ako zna da će čovek garantovano umreti? Činjenica da nauka to ignoriše i pokušava da reši sve probleme na zemlji predstavlja bezumlje. Zašto se komunisti ne mogu nazivati herojima koji umiru za svoja ubeđenja? A da li se može tako nazvati čovek koji radi travke na grobu ide u smrt? Oni to čine ‘radi budućih pokoljenja’? Ali kakva je razlika? Pa i buduća pokoljenja će takođe postati iste takve travke na grobovima!
Misionari ne mogu da grade svoju argumentaciju po shemi ‘nauka je dokazala to i to, to i to, to i to’. Može se reći: ‘Otkrivenje govori tako i tako, i tako, čak u nauci postoji nešto slično’. Jedna od najvećih greški misionara je pokušaj da svoju argumentaciju grade na osnovu naučnih podataka, jer kako je odlično rekao Sveti Vasilije Veliki: „Kada vidimo da učeni pokušavaju da provere Otkrivenje, onda ostavljamo drugim učenima da ih opovrgavaju. Ne postoji ništa što se menja brže od teorije učenih“.
K. Luis je pisao: ‘Kada pokušavaju da na poslednjim dostignućima nauke izgrade sistem sveta, ispostavlja se da su poslednja dostignuća već pretposlednja i da već gube u odnosu na otkrića koja dolaze’.
Navešćemo primer pogrešne logike. U 20. veku pojavio se niz sistema koji su pokušavali da objasne poreklo truležnosti u vaseljeni đavolskim buntom. Ovu teoriju je od zapadnih bogoslova predložio K. Luis, a od naših – rani o. Andrej Kurajev. Međutim, Biblija govori drugačije: smrt se javila upravo kroz čoveka, a ne kroz đavola. Zbog čega je bila potrebna ova teorija? Da bi se usaglasila sa teorijom darvinizma.
Sveti Teofan Zatvornik je u tumačenjima na poslanice Apostola Pavla Korinćanima (1 Kor.3:19) pisao: „To što ona (premudrost ovoga veka) i ne pomišlja da shvati da će njen štićenik – čovek danas-sutra umreti, dok rod ljudski kao široka reka teče u vrata smrti – zar nije bezumlje? Ona je bezumlje i bezumlje pred Bogom, jer ne vidi opipljive poretke Božije, osuđuje ih kada joj drugi o tome objavljuju i svoje štićenike zadržava u svom mračnom bezumlju, ne dozvoljavajući im da se otrgnu od upletenosti u nju i obrate se istinskoj premudrosti Božijoj. U tom odnosu ona je bogoborna. I ispostavlja se da ona ne samo da ne pomaže (čoveku u njegovom konačnom cilju), već mu služi i kao prepreka; sledi da je potrebno ostaviti je kao štetnu. Vidiš li kako je trijumfalno Sveti Pavle nju opovrgao, dokazavši da ne samo da je bezvredna, već nam još nanosi i štetu? Međutim, on se ne zadovoljava sopstvenim dokazima, već navodi i svedočanstvo: „koji hvata mudre u njihovu lukavstvu i namjeru opakih obara“ (Jov. 5:13). Lukavstvo mudrih ne označava zlonamernost, već njihovo najraznovrsnije dovijanje da sve shvate i sve u svom i životu drugih urede ovde, na zemlji, po svojoj zamisli“.
Nauka u licu, kako govori Sveti Teofan, ‘naučnika’ pokušava da smisli određenu sliku, pod nju utera činjenice koje je zapazila, utera i sam život. Kao rezultat imamo da činjenice izlaze van okvira teorije, ali to još nije sva nesreća: kada žive ljude pokušavaju da uteraju u izmišljenu sliku, dobija se nešto nalik na „Prokrustovu postelju“: one koji su visoki skraćuju, a one koji su niski – razvlače. Ništa dobro od toga ne može da bude.
Dok ljudi u svojoj delatnosti ostaju u određenim okvirima i Bogu ne smetaju, Bog dopušta tu delatnost. Kada ljudska dela izlaze van okvira, onda Bog smiruje ljude i sva njihova delatnost se raspada. Primera ima koliko želite: Vavilonska kula; hiljadugodišnji Rajh koji je uređen po poslednjoj reči ‘nauke’; naučni komunizam predstavlja primer praktične primene nauke. Dok se fizika bavi fizikom ona nikome ne smeta, međutim, kada počne da upravlja svetom, dobija se atomska bomba. Izuzetna knjiga Svetog Teofana Zatvornika „Pravoslavlje i nauka“ je predivni zbornik u kome postoji reč o uređenju sveta, postoji i definicija hrišćanske gnoseologije (učenja o poznanju); u knjizi je izražen odnos prema spoljašnjoj mudrosti, poznanju čovekove uređenosti.
Odgovornost čoveka koji se bavi društvenim disciplinama, posebno ako pokušava da smisli neku političku teorije mnogo je veća od odgovornosti fizičara. Ako hrišćanin pokušava da stvori politički sistem, ignorišući podatke Otkrivenja, takav sistem će biti antihumani, pogubni. Jedna od najstrašnijih savremenih ideja je: ‘Politika se nalazi izvan morala’.
Kako hrišćanin da se odnosi prema ateističkim teorijama, ‘dvostruko naučnim’ teorijama? Hrišćanin je dužan da shvati da su upravo takve teorije uzrok propasti ljudi i društva. Sveti Teofan Zatvornik je pisao da država treba da predaje smrtnoj kazni propovednike ateizma (ne obične ateiste, već one koji propovedaju ateizam sa katedre), jer će inače ateisti predati smrtnoj kazni hrišćane. Pokazalo se da je u pravu. Moramo da shvatimo da je svaka teorija koja je stvorena van ograde Crkve sigurno lažna. Otac laži nije čovek. Na početku laž nije smislio čovek. Pohotu ka znanju, odvojenu od Boga, u nas je posejao satana. Zato istinsko znanje treba da bude usmereno na bogopoznanje, a već u Bogu na poznanje drugih ljudi, da bi se prema njima pokazala veća ljubav.
Znanje kao vrednost sama po sebi, izmišljotina je satane koja treba da bude prevaziđena. Takvo stremljenje ka znanju je postojalo oduvek, u pitanju je – magija. Prvo ime nauke je bila magija. Nije slučajno da u poslednjim radovima vidimo mnoštvo pokušaja opravdanja magije kao drevne forme nauke. Sem toga, eksperimentalna metoda je pronađena upravo u magiji, nije slučajno da mnoštvo savremenih otkrića vode svoje poreklo iz iskustva alhemije, astrologije. To govori o činjenici da često nauka postaje pokušaj da se svet uredi po sopstvenoj zamisli, onako kako bi naučnik želeo.
Uzroci neverja.
U čemu je uzrok lažne nauke? Zašto ljudi ne žele da poznaju Istinu? U čemu je uzrok pojave lažnih znanja, lažnih naučnih teorija? Mi smo dužni da znamo ovo jer ćemo se neprestano sa time susretati. Dakle, glavni uzroci: 1. Gordost, sujeta; 2. Vlastoljublje, slastoljublje; 3. Pohota ka znanju koja potiču od satane – pokušaj da se ceo svet postavi ispod sebe, da se postane bog bez Boga; 4. Najvažnije – nezahvalnost. Apostol govori: „Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga, niti Mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo“ (Rim. 1:21). Odsustvo želje da se proslavi Bog rađa gordost, a gordost sa svoje strane, rađa egoizam koji leži u temelju lažne nauke, kao i uopšte svakog lažnog pogleda na svet.
Direktne reči Gospodnje objašnjavaju zašto ljudi ne prilaze Bogu: „Zašto ne razumijete govor Moj? Jer ne možete da slušate riječ Moju. Vama je otac đavo i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži. A Meni ne vjerujete, jer Ja istinu govorim. Koji Me od vas kori za grijeh? Ako li istinu govorim, zašto Mi vi ne vjerujete? Onaj koji je od Boga, riječi Božije sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga“ (Jn. 8:43-47). Gospod u ovim rečima sprovodi jako važnu podelu ljudi: ljudi od Boga i ljudi od đavola. Postoje deca Božija, postoje deca satane. Glavna razlika je u tome što je deci Božijoj važna istina, a deci đavola je ona mrska.
Istina je Sam Hristos i On vrši ovo razdvajanje. A ono (razdvajanje) nije prirodna pojava jer su svi stvoreni sa stremljenjem ka dobru, ali čovekova volja koja odbacuje blagodat čini od čoveka čedo satane. Čedom satane čovek postaje ne zbog pojedinačne laži, već zbog laži koja se u njemu ukorenila tokom celog života. Takav čovek živi lažnim principima, oni mu se dopadaju, udobni su mu. To i jeste ono o čemu je Gospod govorio: „A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena“ (Jn. 3:19-21). Uzrok razdvajanja se nalazi u onome što je čoveku važnije – Bog ili on sam.
Naš zadatak je da posvedočimo Istinu čoveku na jeziku koji on razume. Ne spustiti Istinu do čoveka, već čoveka uzdići do Istine. Međutim, zadatak našeg jezika je da prenesemo Istinu čoveku na razumljiv način. Međutim, ako on zna za laž svog pogleda na svet, ali mu se on dopada, to onda znači da mu Istina nije zanimljiva i da je nemoguće obratiti ga: Bog ne narušava slobodnu ljudsku volju.
Kada govorimo o prirodnom Otkrivenju kroz prirodu, javlja se pitanje međusobnog odnosa nauke i religije. Ako nam dolazi ‘naučnik’“, po izrazu Svetog Teofana Zatvornika, ili po našem, učen čovek (ili prosto čovek sa naučnim pogledom na svet, ili čovek koji se prikriva naukom, ili ezoterik koji govori da ima naučna znanja za sve živo), neophodno je reći da znanja iz sveta oko nas mogu da nas privedu do činjenice da Bog postoji, da je On prvouzrok, da je On mudar i moćan – i to je sve, tačka. Mogu se razotkriti neke crte Njegove zamisli u ovom svetu, ali ova znanja ne mogu opisati Samog Boga.
Pokušaj dostizanja Božanske prirode naučnim ispitivanjima je besmislen. Bog nije energetsko-informaciono polje univerzuma, kako je sada u modi da se govori među naučnicima i mi ne možemo da Ga ulovimo nikakvim naučnim sredstvom. Štaviše, mi naučnim metodom ne možemo da izgradimo čak ni celovitu sliku sveta. Upravo smo zato dužni da imamo skeptični odnos prema naučnim dostignućima.
Nauka je dobra kao tehničko sredstvo – da napravimo lampu ili kompjuter ili neku mašinu. Nauka u tom smislu može da se poboljšava, ona je čak dužna da se poboljšava, ali i ovde je nauka ograničena zakonima Božijim. Ona međutim nema prava na izgradnju pogleda na svet. Nauka je sluškinja bogoslovlja, kako su govorili u epohi srednjeg veka. Ako sluškinja počinje da se buni, ništa dobro se neće dogoditi. Sveti Teofan Zatvornik piše: „Gospod je objašnjavao Judejima da oni ne veruju u Njega zato što im je On govorio istinu: „A Meni ne vjerujete, jer Ja istinu govorim“ (Jn. 8:45)“. U ovim rečima je odgovor na pitanje zašto misionara često ne slušaju. Zato što on govori Istinu. Sagovorniku prosto nije zanimljiva Istina, njemu je zanimljivo da je ne zna.
Klasičan primer. Superteorija Velikog praska u njenim različitim formama izgrađena je na dva fenomena: crveni pomak galaksija (Hablov zakon) i kosmičko pozadinsko mikrotalasno zračenje – zračenje koje je za 35° hladnije nego što je pretpostavka same teorije. Mi treba da shavtimo da svet naučnika predstavlja zatvorenu kastu. Sva razmatranja tamo odvijaju se u znaku kaste. U časopisu „Oko svetlosti“ odštampan je tekst o naučnom pogledu na svet jednog evolucioniste koji je izjavio da je naučni evolucionizam lažan jer ga većina naučnika odbacuje. Faktički, govorimo o partijama. Učeni su vrlo nalik na zakonike iz vremena Hrista: „Tada im odgovoriše fariseji: Zar ste se i vi prevarili? Vjerova li Ko u Njega od glavara ili od fariseja? Nego narod ovaj koji ne zna Zakon, proklet je!“ (Jn. 7:47-49). Isto je i sa teorijom da je saglasnost naučnog sveta predstavlja kriterijum istine. Da li je tako? Kada se misionar susreće sa predstavnikom naučnog sloja, neophodno je da uništi mit o učenosti kao raznolikosti nadmenosti.
Opovrgavanje izmišljotine o isključivosti nauke.
Kako odbaciti mit o isključivosti nauke? Vrlo jednostavno. Neophodno je setiti se da čovek ne može biti kriterijum istine zbog ograničenosti svog znanja. Jako je korisno znati primere lažnih naučnih teorija koje su bile opšteprihvaćene: kalorijska teorija, teorija fluida, teorija četiri stihije, teorija etra. Na primer, do početka 19. veka postojala je kalorijska teorija, čija je suština da postoji tečnost koja postoji i u materiji, koja rađa toplotu od koje se javlja vatra. Zahvaljujući tome nastaju oksidacioni procesi. Ova materija se nazivala ‘kalorijom’. Jedinjenja koja sadrže mnogo ove supstance su lako zapaljiva, a kod kojih je ima malo su teško zapaljiva. Saglasno kalorijskoj teoriji, ova supstanca nije imala masu, niti obim. Kasnije je ova teorija bila odbačena, pošto su otkrivene oksido-redukcione reakcije koje stvaraju plamen.
Još jedna teorija – teorija etra. Postojala je predstava da postoji neka posebna forma materije – etar koji ispunjava celu Vaseljenu, zahvaljujući kojoj je moguć prenos elektromagnetnog zračenja. Teorija je bila opovrgnuta nakon eksperimenata Maksvela krajem 19. veka. Pošto Fukoovo klatno nije predstavljalo jedini dokaz Kopernikove teorije, odlučili su da provere na drugačiji način: merenjem kretanja Zemlje u odnosu na etar. Izjasnilo se da se u odnosu na etar Zemlja ne kreće, jer je brzina širenja elektromagnetnog zračenja bila ista kako u smeru kretanja, tako i nasuprot smeru kretanja planete. Iz ovog eksperimenta postalo je jasno da etar ne postoji. Teorija o etru se javila još u drevnoj Grčkoj: drevni Grci su smatrali da postoje četiri osnovne stihije: zemlja, voda, oganj, vazduh, a da je peta materija koja ispunjuje sfere nad mesecom – etar. Celokupna nauka se na taj način pojavila iz neznaboštva – iz natur-filosofije antičnosti.
Prilično dugo je bila opšteprihvaćena teorija ravne Zemlje.
Sve ove teorije su bile opšteprihvaćene, ali su kasnije odbačene. Naučne teorije su neophodno za poznanje i za sticanje vlasti. ‘Znanje je sila’“, stari je moto Bejkona. Bejkon je pisao da nije potrebno baviti se nekromantijom (od grčkog nekros – mrtvi i manteia – gatanje) jer „’nekromanti nisu uspeli u veličini i važnosti radova’, drugim rečima, nekromanti nisu bili dovoljno efikasni. Međutim, sam Bejkon je bio nekromant: bio je u kontaktu sa dušama mrtvih ljudi, to jest, sa demonima koji sebe predstavljaju kao mrtve duše. Nekromantija se još nazivala i crnoknjižjem.
Kako hrišćanin treba da se odnosi prema nauci i magiji?
Sa tačke gledišta pravoslavnog hrišćanstva, ni jedna činjenica koju nauka ili magija pronađu ne može biti u protivrečnosti sa verom u Boga. Činjenice ne protivreče Bogu. Ako nam govore da neka činjenica protivreči veri u Boga, onda tu činjenicu treba proveriti. Možda je u pitanju pogrešno tumačenje činjenice. Hrišćanin treba da pamti da on živi isključivo u svetu činjenica. Celo Otkrivenje jeste otkrivenje činjenica, a ne teorija. Mi nemamo prava da gradimo interpretacije. Mi nemamo prava na svoje lično bogoslovsko mišljenje, nemamo prava na svoje bogoslovsko stvaralaštvo. Mi smo u obavezi da polazimo iz apsolutne objektivne Istine. Ako nauka pronađe neku činjenicu, ta činjenica u principu ne treba da protivreči hrišćanstvu. I u realnosti, ovakvih činjenica koje protivreče hrišćanstvu – nema.
Hrišćanstvo potpuno odgovara principima naučne teorije. Naučna teorija treba da predloži mogućnost svog opovrgavanja. Opovrgnuti hrišćanstvo je moguće ako se pronađe telo Isusa Hrista. Ako Hristos nije vaskrsao, hrišćanstvo je laž. Ako bude dokazano da čovek potiče od majmuna, to će u potpunosti opovrgnuti Bibliju. DŽ. Z. Bozart je lepo rekao: ‘Uništite Adama sa Evom i prvorodni greh i u prašini ćete pronaći žalosne ostatke Sina Božijeg. Ako Isus nije bio Iskupitelj koji je postradao za naše grehe, ako evolucija dokazuje to, onda hrišćanstvo nema smisla’, i to je čista istina. Ako Adama i Eve kao istorijskih ličnosti nema, Isusa Hrista takođe nema. Ako smrt nije kroz čoveka, onda kroz čoveka nije ni vaskrsenje iz mrtvih.
Magija je tvrdila i do sada tvrdi da postoji mehanizam opštenja sa različizim duhovnim i materijalnim bićima. Sama magija ne sprovodi jasne granice između duhovnog i materijalnog i u tome je bliska sa Pravoslavljem. Pravoslavlje nema odnos prema svetu kao prema mrtvoj mašini. Tvrdnja da je svet mrtva mašina nije pravoslavna. Magija smatra da se svetom može upravljati kao mašinom, ili zapovedati kao robu. Hrišćanin govori da je Bog postavio čoveka kao domaćina nad materijalnim svetom, svetom biljaka i životinja. Međutim, ne kao punopravnog domaćina, već pod vlašću Gospodara. A postoji svet koji nije pod vlašću čoveka – to je svet anđela. Magovi smatraju da oni mogu upravljati i anđelima uz pomoć različitih manipulacija. Anđelska magija je Kabala. Kabala je zapravo tvrdnja da su anđeli bića kojima se uz pomoć imena Božijih može manipulisati.
Mi smo dužni da se sa uvažavanjem odnosimo prema iskustvu drugih ljudi, čak i naših protivnika. Iz magova stoji objektivna realnost: realnost zlih duhova. Kada mag počinje da ponavlja zaklinjanje, izgovara tetragram u obrnutom smeru (omiljeno delo kojim se bave kabalisti), on zapravo poziva ne dobre anđele i ne upravlja dobrim anđelima. On poziva pale anđele koji se pretvaraju da su dobri i koji se pretvaraju da ga slušaju. Pritom oni uzimaju oblik anđela svetlosti, kako o tome piše u Novom Zavetu: „I nikakvo čudo: jer se sam satana pretvara u anđela svjetlosti“ (2 Kor. 11:14).
Prirodna magija tvrdi da postoje neki duhovi stihije kojima ona može naređivati. Postoje tri vrste takvih duhova stihije.
- Dobri duhovi stihije: Načala – anđeli koji po volji Božijoj zapovedaju stihijama sveta. Do sada ne postoji toliko snažan kompjuter koji može da izračuna parametre zemljine atmosfere i napravi tačnu prognozu vremena. Može da se zamisli moć intelekta Tvorca te atmosfere. Ili ako su 30 godina pokušavali da rastumače genom čoveka, kakav je intelekt Onoga Ko je stvorio takvu šifru? Savremena nauka izučava takve zakone prirode koji nam u suštini delimično otkrivaju Božiju zamisao. To su logosi Boga ili božanske ideje postavljene u materiju. Delovanje logosa mi vidimo u ovom svetu. Upravo zato se ovaj svet može poznavati.
- Demoni: šumski, vodeni, poljski, kućni. O svim ovim bićima direktno govore crkvena predanja. U Trebiniku postoji specijalni čin u vezi sa ‘opštenjem’ sa ovim bićima. Ako se negde useli ‘poltergejst h’rišćanin umesto da se obraća naučnicima, čita molitvu, pokropi svetom vodom i – poltergejst će pobeći.
- Crna ili demonska magija – opštenje sa zlim duhovnima. Svi magovi i vračari znaju za to. Demoni su prognani od Svetitelja iz gradova, zato oni žive tamo gde im je dozvoljeno da borave, na primer, u pustinji ili šumi. Demoni primoravaju ljude da im se poklone. Eto šta je neznaboštvo i razumljivo je odakle je nastalo. U neznaboštvu postoje različiti ljudi: postoje oni koji streme istini, postoje i oni koji ne streme. Međutim, Otkrivenje su zaboravili. Oni pamte da postoji neki Bog, ali celokupno njihovo religiozno raspoloženje nije usmereno ka Tvorcu. Najčistiji među neznabošcima počinju da osećaju dejstvo dobrih anđela – neznabošci imaju neku predstavu o anđelima.
„Ali knez carstva Persijskoga staja mi nasuprot dvadeset i jedan dan; ali, gle, Mihailo jedan od prvijeh knezova dođe mi u pomoć: tako ja ostah ondje kod careva Persijskih“ (Dan. 10:12). U ovim redovima govori se o duhovnim knezovima koji upravljaju narodima. Anđeo čuvar Persijanaca nije želeo da Jevreji izlaze iz njegovog naroda jer su oni imali pozitivan uticaj na Persijance. On je želeo da Persijanci takođe poznaju volju Božiju. Svaki narod ima svog Anđela čuvara. Samo su hrišćani izašli iz vlasti anđela.
Zato nacionalizam predstavlja pokušaj povratka u neznaboštvo na duhovnom nivou. Anđela čuvara Bog daje narodu da ga vrati pokajanju, vodi ka Hristu. Iz novog zaveta znamo (Dela ap. 16:9-10) da je Anđeo čuvar Makedonije molio Apostola Pavla da dođe i pomogne mu. Anđeli čuvari vode ljude ka spasenju, obuzdavaju njihovo zlo, brinu se o njima. A kršteni čovek ima i ličnog Anđela čuvara. U knjizi Izlaska postoji vrlo zanimljiv događaj. Bog, za kaznu Jevrejima za pravljenje zlatnog teleta nije želeo da ide dalje sa njima (2 Mojs. 33:1-4). Gospod govori Mojseju, „narod tvoj koji si izveo iz Misira“ (5 Mojs. 9:12) naglašavajući Svoje odsustvo želje da bude Bog tom narodu. On šalje Anđela, zato se „narod ožalosti“ (2 Mojs. 33:4). Do tog trenutka Jevreji nisu imali Anđela i posle toga takođe ga nije bilo jer je Mojsej izmolio oproštaj. Nakon raspeća Hristovog, Bog je otišao od Jevreja i oni su dobili Anđela čuvara – arhangela Mihaila. Samim tim Jevreji su postali običan narod. Bog je predlagao Mojseju da On istrebi sve Jevreje, a da od njega napravi novi narod (2 Mojs. 32:10; 4 Mojs. 14:12, 5 Mojs. 9:14)
Kada ratuju dva neznabožačka naroda, ne ratuju i Anđeli jer znaju da se na taj način ostvaruje volja Božija i da će nakon završetka rata krivci biti kažnjeni od strane Boga i anđela. Narod gine kada Bog uzima Anđela čuvara i zato govore ‘duša naroda je poginula’. Anđeli su naša braća koji se zajedno sa nama mole Bogu. A mi smo narod Božiji. Zato je Mojsej molio Boga da Gospod ipak ide Sam sa Svojim narodom. Na taj način su se starozavetni Jevreji sačuvali kao narod koji nema potrebu za Anđelom čuvarem, već sam hoda pod Bogom.
Pitanja i odgovori iz predavanja
Šta je prirodno Otkrivenje?
Prirodno Otkrivenje Božije je nešto što možemo sagledati kroz posmatranje prirode, kroz dejstvo Promisla Božijeg u istoriji, kroz posmatranje stvorenja. To znači da možemo da poznajemo o Bogu kroz posmatranje vidljive prirode, međutim, nešto znamo i zato što je Bog o Sebi Samom otkrio. Kao ključni tekst o poznanju Boga kroz iskustvo, mogu se navesti sledeće reči: „Sujetni su svi ljudi, prirodno, u kojima je prisutno nepoznavanje Boga i oni ne bijahu u stanju iz vidljivih dobara poznati Suštega, niti na osnovu djela poznaše Tvorca, nego su ili oganj ili vazduh ili brzi vjetar ili zvjezdani šar ili silnu vodu ili svjetila nebeska smatrali za bogove gospodare svijeta. Oni koji su, očarani ljepotom, to za bogove smatrali, neka poznaju koliko je Gospodar od toga bolji jer sve je to On stvorio, rodonačelnik ljepote; zadivljeni pak silom i energijom neka razumiju koliko je moćniji od njih Onaj koji je sve stvorio; jer primjereno veličini i ljepoti stvorenja njihov se Uzročnik sozercava“ (Prem. Sol. 13:-5). Ovi stihovi nam govore da u svetu postoji prirodno Otkrivenje.
Kako se može dokazati Božije postojanje pomoću prirodnog Otkrivenja?
- Kosmološki argument: sve u ovom svetu ima uzrok van sebe.
- Teleološki argument (τελος – cilj, kraj): svet je ispunjen očiglendim tragovima razumne zamisli, ispunjen fenomenima izuzetne složenosti što govori o tome da je autor Veliki Um.
3) Argumenti sopstvenog razuma. Ako nemamo sistem vrednosti, mi gubimo uopšte sposobnost ocenjivanja. A sam sistem ne može da postoji bez konačnog Cilja, Vrhovnog merila Savršenstva. I tu treba da se podsetimo argumenta koji je navodio jedan od drevnih umnih ljudi, Anselmo Kenterberijski: ‘U Bogu, kao Svesavršenom Biću ne može odsustvovati osobina kao što je Postojanje’. Govoreći jednostavnije, ako možemo da ocenimo krompir, ljude, vreme, knjige, onda znači da postoji Bog – Vrhovni Sudija.
4) Argument Pravednog suda. Ako Boga nema onda je sve dozvoljeno, kako je ispravno rekao heroj iz romana Fjodora Dostojevskog. Ako nema Boga, onda nema ni Sudije, nema ni Izvora pravednosti. Onda ne možemo da osudimo ni Hitlera, ni nekog serijskog ubicu – manijaka. Svi su oni na svoj način u pravu. Svi imaju svoje stavove na koji način treba živeti.
U čemu je razlika između nauke i religije?
Naučnici tvrde da je najvažnije sticanje znanja, što i predstavlja cilj njihovih života. Takva predstava je pogrešna. Nedovoljno je posedovati lična znanja, jer sama po sebi ona ničemu ne vode. Malo je znati o nečemu – suma znanja sama po sebi ništa ne znači. A nauka je uvek postavljena na osnovu znanja o nečemu. Ona je pokušaj poznanja metodom deduktivne analize. Religiozni metod pretpostavlja dijalog sa subjektom poznanja.
Da li je nauka objektivna?
Ne. Kao prvo, nauka ne može da se dotiče prošlosti. Prošlost ne može biti podvrgnuta eksperimentu. Niko ne može uraditi eksperiment nad Napoleonom Bonapartom. Kao drugo, sve ono što nije moguće proveriti nalazi se van oblasti delovanja nauke. Kao treće, nauka ne može da opiše i da oceni događaje koji se ne mogu ponoviti. Jedinstveni događaji se nalaze van oblasti delovanja nauke.
Da li je moguća naučna slika sveta?
Potpuna naučna slika sveta nije moguća, ako se polazi iz podataka same nauke. Kao prvo, zbog ograničenih mogućnosti poznanja same nauke, kao drugo, i to je najvažnije, zbog toga što sama paradigma nauke (onoga zahvaljujući čemu nauka radi, zahvaljujući čemu imamo mogućnost da stvaramo hipoteze i teorije) nije naučna, već predstavlja pogled na svet.
Gde su izvori lažne nauke?
- Gordost, sujeta; 2. Vlastoljublje, slastoljublje; 3. Pohota ka znanju koja potiču od satane – pokušaj da se ceo svet postavi ispod sebe, da se postane bog bez Boga; 4. Najvažnije – nezahvalnost. Apostol govori: „Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga, niti Mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo“ (Rim. 1:21). Odsustvo želje da se proslavi Bog rađa gordost, a gordost sa svoje strane, rađa egoizam koji leži u temelju lažne nauke, kao i uopšte svakog lažnog pogleda na svet.
Kako opovrgnuti mit o iskučivosti naučnosti?
Čovek ne može biti kriterijum istine zbog ograničenosti svog znanja. Jako je korisno znati primere lažnih naučnih teorija koje su bile opšteprihvaćene: kalorijska teorija, teorija fluida, teorija četiri stihije, teorija etra.
Kako hrišćanin treba da se odnosi prema nauci?
Sa tačke gledišta pravoslavnog hrišćanstva, ni jedna činjenica koju nauka pronađe ne može biti u protivrečnosti sa verom u Boga. Činjenice ne protivreče Bogu. Ako nam govore da neka činjenica protivreči veri u Boga, onda tu činjenicu treba proveriti. Možda je u pitanju pogrešno tumačenje činjenice. Hrišćanin naučnik može da otkriva zakone pošto postoji Zakonodavac; može da koristi zakone koje je otkrio na dobro čoveka (ovde je on ograničen – nema prava da sprovodi eksperimente koji mogu da razruše svet); dužan je da pamti da njegova znanja imaju veoma ograničenu sferu primene (Fjodor Dostojevski je govorio: ‘Smiri se, gordi čoveče’); nema prava da se pridržava ‘naučnih’ pogleda na svet.