Dokazi postojanja Boga. Bog je Tvorac svega. Bog je ličnost. Bog je nematerijalan. Bog Otac se ne sme prikazivati. Bog nema fizičko obličje. Bog je besmrtan. Bog je Duh. Uzrok postojanja Boga. Bog je Sazdatelj svega. Ko je stvorio Boga? Bog je početak svega. Bog je večan. Bog je jedini na koga možemo da se oslonimo. Bog je van vremena. Bog je život. Bog nema potrebu ni za čim. Bog ima želje. Bog je bestrastan – On ne može da pati. Bog ni u čemu ne oskudeva. Bogu ništa nije potrebno. Bog je sveprisutan i sve ispunjava. Postoje posebna mesta na kojima Bog obitava. Bog sve vidi i sve čuje. Bog ima karakter. Bog je sveznajući – On sve zna. Bog se naziva premudrim. Bog želi da se svi ljudi spasu. Volja Božija. Osećanja Božija. Bog ima emocije. Bog gaji bestrasnu mržnju prema grehu. Bog ima jedan zakon: da svi ljudi i anđeli budu isti kao što je On. Čovekova molitva može sve da promeni.
Ko je Bog? Kakva je Njegova priroda? I kako o tome govoriti? Ako misionari odmah počnu da govore o Svetoj Trojici osuđeni su na to će biti pogrešno shvaćeni. Prvo treba da izložimo šta podrazumevamo pod rečju „Bog“, pa tek onda da pređemo na to Ko je On.
Dokazi postojanja Boga.
Ima pet glavnih dokaza postojanja Božijeg. Premda danas (2008. godina) postoji dvadeset jedan nepobitan dokaz postojanja Božijeg, svi oni se svode na pet glavnih: 1) ontološki; 2) etički (Dekartov); 3) teleološki; 4) kosmološki; 5) istorijsko-psihološki.
Ontološki dokaz. Od reči „ontos“ – od grčkog „ων“ (genitiv: οντος) – sušti (koji jeste). Ontologija je učenje o onome što postoji, o biću. U Bogu kao u svesavršenom biću mora postojati kvalitet kao što je bitak, jer ako svesavršeno biće nema bitak, ono već nije svesavršeno. Postoji izvesna hijerarhija bitka u kojoj postoje savršenije i manje savršene stvari. Možemo da govorimo o više ili manje savršenom pod uslovom da imamo pojam o najvišem Savršenstvu. Tvrdnja „apsolutna istina jeste da ne postoji apsolutna istina“ nema smisla: ako ne postoji apsolutna istina ne može postojati ni apsolutno istinita tvrdnja, dakle, sama ova tvrdnja takođe ne može biti apsolutno istinita. Sad se postavlja pitanje da li je ovo maksimalno savršenstvo iluzorno. Apsolutno savršenstvo mora posedovati bitak, inače neće biti apsolutno savršenstvo. Ako se govori o stvarnom svetu, ontološki argument Anselma Kenterberijskog je najubedljiviji: imamo mišljenje koje ocenjuje sve što se dešava. Bez čega je proces razmišljanja potpuno nemoguć? Bez rasuđivanja! A rasuđivanje pretpostavlja ocenu.
Kosmološki dokaz. Sve u ovom svetu ima spoljašnji uzrok u odnosu na sebe. Dakle, cela Vaseljena takođe treba da ima spoljašnji uzrok u odnosu na sebe samu. Upravo ovaj uzrok se naziva Bogom. Logika je vrlo jednostavna: ako svaki deo celine ima spoljašnji uzrok u odnosu na sebe, i sama celina treba da ima spoljašnji uzrok u odnosu na sebe. S ovim argumentom možemo sporiti tako što ćemo reći da je predstava o uzročno-posledičnim odnosima iluzija. Da, to je moguće. Istina, u tom slučaju treba da se odreknemo svojih organa čula, zato što u svetu koji posmatramo vidimo očima, čujemo ušima i uzročno-posledične veze opažamo drugim organima čula. Takva je stvarnost našeg sveta. Uostalom, čovek i nje može da se odrekne izjavivši da je svet rezultat njegove halucinacije. Onda će on sam biti spoljašnji uzrok u odnosu na ceo svet. Spoljašnji uzrok će ostati, samo što će to onda biti sam čovek. I u tom slučaju je teorija u principu nepobitna. S njom se ne može sporiti, jer ko će sporiti sa samim čovekom? Ako je sve njegova spoljašnja halucinacija spor nije moguć. S halucinacijama se ne spori. Međutim, šta čovek da radi ako mu halucinacija udari šamar? Na san se ne može ljutiti.
Najbolji argument koji se u Bibliji najčešće navodi jeste teleološki dokaz. Na osnovu kontemplativnog posmatranja prirode tvorevine spoznaje se lepota Rododelatelja (Prem. 13, 5, tekst na crkvenoslovenskom) – Tvorca ove prirode. Argument zvuči vrlo jednostavno. Svet je toliko složen da nije moguće da je slučajno nastao. Tragovi razumne zamisli su toliko očigledni da se praktično ne mogu ignorisati. O tome se govori u Knjizi premudrosti Solomonove.
Postoji, na primer, izvanredna stvar: mobilni telefon. Može li da nastane slučajno? Ne, naravno, očigledno je da postoji razumna zamisao. Da li slučajno može da nastane mozak koji je smislio ovaj telefon? Ne. U nauci postoji takozvani antropni princip. Po antropnom principu Vaseljena je uređena tako da u njoj može da nastane razuman život. Svetske konstante su toliko precizne da bi svaka njihova promena dovela do nemogućnosti postojanja života u Vaseljeni. Naprimer, samo trostruka promena težine elektrona (a težina elektrona je ništavna) dovela bi do toga da nipošto ne mogu da postoje elementi teži od helijuma. I takvih primera ima veoma mnogo.
Bog je Tvorac svega.
Svi ovi argumenti nas navode na misao da je razgovor o Bogu najzgodnije početi od pojma „Tvorac“. Bog je uzrok postojanja sveta, On je Tvorac sveta, On je umetnik Koji je stvorio sve što postoji. Bog je načinio nešto što se razlikuje od Njega. Zato, kad govorimo o Bogu mi govorimo o tome da postoji Sazdatelj sveta, Koji se razlikuje od sveta. Zašto govorimo o Sazdatelju, a ne prosto o izvesnoj sili? Upravo ovde stupa na scenu ontološki argument. Ako govorimo o nivou savršenstva, biće koje je svesno sebe je savršenije nego biće koje sebe nije svesno. Najviše Savršenstvo, apsolutno Savršenstvo nipošto ne može biti biće koje sebe nije svesno. Inače će biti nesavršenije od čoveka.
Bog je Ličnost.
Najviše, apsolutno savršenstvo mora imati karakteristike ličnosti. Kad govorimo o ličnosti ne govorimo o licu u smislu fizionomije. Ličnost je onaj ko može da kaže – Ja.
Dakle, kad govorimo o Bogu kao o Tvorcu, imamo u vidu da Bog nije svet, dakle On se ne opisuje karakteristikama koje postoje u svetu.
Bog je nematerijalan.
Koje su glavne karakteristike sveta? Prostor, vreme, materija i energija. Dakle, Bog je van prostora, van vremena, van materije i van energije. On je drugačiji – On je Duh. Duh je nematerijalno biće po definiciji. Nematerijalnost znači da Bog nema oblik, boju, ukus, miris i obim. On se ne kreće s mesta na mesto. On nema težinu. Ne može se izmeriti nikakvim instrumentima.
Bog Otac se ne sme prikazivati.
Ljudi često postavljaju pitanje: ‘Zašto se u vašim hramovima prikazuje Bog Otac? To nije kanonski. To je prekršaj. To ja zabranjeno na VII Vaseljenskom saboru i na Velikom Moskovskom saboru iz 1667. godine.’ Kako su se pojavili ovi prikazi? U Bibliji, u Knjizi proroka Danila postoji sledeći opis: „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi Mu kao oganj razgoreo. Reka ognjena izlažaše i tečaše ispred Njega, i hiljada hiljada služaše Mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše“ (Dan. 7, 9-10). Zatim, kod Njega je doveden Sin čovečiji. Ovde treba imati na umu da je sveti Kiril Aleksandrijski smatrao da se ove reči odnose na Boga Sina (Hrista), a ne na Boga Oca. Upravo u ovom obličju apostol Jovan Bogoslov je sozercavao Hrista. U Apokalipsi se Bog Otac pominje, i apostol Jovan Ga je video, ali je video tako da nije moguće opisati Ga. U Otkrovenju je opisan Neko, ko sedi na tronu poput bleska dragog kamenja: „Po izgledu sličan kamenu jaspisu i sardu; i okolo prestola beše duga na izgled kao smaragd“ (Otkr. 4, 3). I to je sve. Samog Boga Oca nije moguće prikazati, Njegov izgled je neopisiv. Ono što su videli proroci jeste slika budućnosti. Čak i ako vam neko kaže da je to prikaz Boga Oca, svejedno će to biti slikovit prikaz, izvestan odraz one Nebeske Slave u čovekovom umu, ali ne opis stvarnosti koja zaista postoji.
Zbog nepravilnog shvatanja teksta proroka Danila u zapadnoj crkvi (Rimokatoličkoj) pojavila se predstava o tome da je prorok Danilo video Boga Oca. Zatim se ovaj simvolički prikaz uprkos odredbama VII Vaseljenskog sabora pod zapadnim uticajem pojavio u Ruskoj Crkvi.
Misionar treba da zna da objasni kako se pojavila ova praksa. Zašto se desila greška? Danas se mnoge ikone slikaju nekanonski. To čine raskolnici. Pitanje slikanja nezakonitih prikaza je više pitanje crkvene discipline nego pitanje dogmatike.
Bog nema fizičko obličje.
Postojala je jeres antropomorfita koji su tvrdili da Bog doslovce ima noge, glavu, stomak, ruke, bradu, krila itd. Ona je osuđena još u IV veku. Ove jeresi se i sad pridržava sekta kao što su adventisti sedmog dana. Jehovini svedoci su delili ovo mišljenje, ali su ga se sad odrekli. Kako opovrgnuti predstavu o tome da Bog ima fizičko obličje? „I zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste telesa njihova među njima samima; koji zameniše istinu lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, Koji je blagosloven u vekove. Amin“ (Rim. 1, 23-25). To je ispoljavanje paganstva. Oni su obličje netruležnog Boga zamenili obličjem sličnim čoveku. Netruležnost znači da prikazivanje nije moguće. Prirodna netruležnost pretpostavlja nemogućnost prikazivanja.
Bog je besmrtan.
Prirodna netruležnost označava besmrtnost. Netruležan znači onaj koji nije podvrgnut smrti. Principijelna nemogućnost smrti znači da biće nije imalo početak. Mogućnost smrti je povezana s promenama. Sve što se menja može da umre. Ono što ima početak mora imati kraj, što nema početak, ne može imati kraj. Naše duše mogu imati kraj. Duše su besmrtne po daru Tvorca, a ne po prirodi, kao što anđeli nisu besmrtni po daru Tvorca, već po prirodi. Bog je našim dušama podario besmrtnost, to je svojstvo koje se zasniva na sili Boga, a ne na našoj prirodi. U sam nastanak utkana je mogućnost nestanka.
Bog je Duh.
Kad, na primer, adventisti pitaju odakle pravoslavnim hrišćanima to da Bog nije telo, možemo odgovoriti citatom: „Bog je duh; i koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju“ (Jn. 4, 24). Da li možda „duh“ označava neko više biće? Kako obrazložiti to da duh ne može biti telesan? „Vidite ruke Moje i noge Moje, da sam Ja glavom; opipajte Me i vidite; jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da Ja imam“ (Lk. 24, 39). Duhovnost pretpostavlja nematerijalnost.
Uzrok postojanja Boga.
Glavno ime Boga je Onaj Koji jeste. „A Gospod reče Mojsiju: Ja sam Onaj što jeste. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama“ (2 Mojs. 3, 14). O istom govori Jevanđelje po Jovanu: „Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi“ (Jn. 5, 26). Bog, za razliku od ljudi, ima život u Sebi Samom. On je izvor života. I Božiji Sin Hristos ima život u Samom Sebi. Otac Mu je to dao u rođenju, ne kao poklon, već u rođenju. U Knjizi proroka Isaije se kaže: „Ko je uradio i učinio to? I zove naraštaje od iskona? Ja, Gospod, prvi i poslednji, Ja isti“ (Is. 41, 4). I drugo: „Vi ste Moji svedoci, veli Gospod, i sluga Moj koga izabrah, da biste znali i verovali Mi i razumeli da sam Ja; pre Mene nije bilo Boga niti će posle Mene biti“ (Is. 43, 10); „Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam prvi i Ja sam poslednji, i osim Mene nema Boga. I ko kao Ja oglašuje i objavljuje ovo, ili Mi uređuje otkako naselih stari narod? Neka im javi šta će biti i šta će doći“ (Is. 44, 6-7).
Bog kaže da je On prvi i poslednji. Bog je bespočetan. Bog je apsolutno beskonačan. Apsolutna beskonačnost može samo aktuelno da postoji, ona ne može da nastane. Bog kaže: „Ja sam prvi i Ja sam poslednji.“ Zato je Bog jedan. I drugi beskonačni bog ne može da nastane.
Bog je Sazdatelj svega. Ko je stvorio Boga?
Bog je Tvorac vremena. U Bibliji se Bog često naziva večnim, bespočetnim i sveprisutnim. Večnost označava (kao što kaže svetitelj Grigorije Bogoslov) „beskonačnost u svim pravcima“. Možemo da kažemo da smo beskonačni, ali nismo večni. Ne možemo da kažemo da imamo večnu dušu, ali možemo reći da je ona beskonačna. Naša duša ima početak, ali nikad neće imati kraj. Večno ćemo živeti u budućnosti, ali se za našu dušu ne može reći da je večna, zbog toga što ima početak. A Bog nema početak, zato je, kako kaže svetitelj Grigorije Bogoslov, Bog „kao izvesno beskonačno more suštine. Kad Ga gledam i pružam svoj razum prema početku vremena vidim da Njegovo postojanje nema početak.“ On Boga naziva prvim, zato što pre Njega nema ničega. Upravo On je početak. Zato pitanje ko je stvorio Boga nema smisla. Njegovo ime je Nestvoreni.
Bog je početak svega.
Kad govorimo o večnom Bogu treba da kažemo da je On Začetnik tvorevine Božije, Koji se pominje u Otkrovenju Jovana Bogoslova. Tamo je za Hrista rečeno: „Tako govori Amin, Svedok verni i istiniti, Začetnik tvorevine Božije“ (Otkr. 3, 14). Da li se ovde kaže da je Hristos prvina tvorevine? Ne. On je Začetnik stvaranja. On nije tvorevina, On je Začetnik stvaranja, Alfa.
Bog je večan.
On se naziva bespočetnim, besmrtnim i neuništivim. Ako sve to svedemo na jedno dobićemo da je Bog večan. Postoji vrlo zanimljiv tekst kojim špekulišu Jehovini svedoci i adventisti. On ima direktne veze s našim razmišljanjima. „Koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vide niti može videti; Njemu čast i sila večna. Amin.“ (1 Tim. 6, 16). Šta znači „Koji jedini ima besmrtnost“? Besmrtnost po prirodi pripada samo Bogu. Jehovinim svedocima treba odgovoriti sledeće: da, samo je Bog besmrtan po prirodi, ali je On dao poklon ljudima – podario im je besmrtnost. Kao što se o tome kaže u Jevanđelju po Mateju: „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti“ (Mt. 10, 28). Neuništivost duše nije povezana s njenom prirodom, već s poklonom od Boga.
Iz toga što je Bog večan sledi još jedno Njegovo vrlo važno svojstvo – nepromenjivost.
Bog je jedini na Koga možemo da se oslonimo.
O tome se govori u Knjizi proroka Malahije: „Jer Ja Gospod ne menjam se; zato vi, sinovi Jakovljevi, ne izgiboste“ (Mal. 3, 6). O istom veoma detaljno govori Knjiga psalama cara Davida: „Rekoh: Bože moj! Nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od kolena do kolena. Davno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku Tvojih. To će proći, a Ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promenićeš i promeniće se. Ali Ti si taj isti i godine Tvoje neće isteći. Sinovi će sluga Tvojih živeti, i seme će se njihovo utvrditi pred licem Tvojim“ (Ps. 102, 24-28). Gospod je jedini, zato je On nepromenjiv, dakle, On je jedini na koga se možemo osloniti. Jer, treba se oslanjati samo na Onoga Ko je nepromenjiv. Ovde je u pitanju čista formalna logika. Na osnovu toga što je Bog Tvorac možemo izvesti Njegove osobine kao što su večnost i nepromenjivost.
Bog je van vremena.
U kakvim odnosima su večnost Boga i naše vreme? U kom smislu je Bog večan? Pogrešno je mišljenje da je večnost mnogo-mnogo godina. Koliko godina živi Bog? Nikoliko. On je van vremena. Na Njega se ne odnose vremenske karakteristike, On je Tvorac vremena. On je iznad vremena. On je spoljašnji uzrok. On je Gospodar svih vekova. On se ne opisuje karakteristikom kao što je vreme.
Bog je život.
Sveštenomučenik Dionisije Areopagit kaže: „Bog nikad nije živeo, ne živi i neće živeti“ – u smislu učestvovanja u tuđem životu. On je Sam život. Ne može se reći da On od nekoga dobija život. To je veoma važno. Sve paganske mitologije se grade na misli da je Bogu nešto potrebno. Čak se i u islamu namaz shvata kao bogotvorenje Alaha, odnosno kao nešto što je potrebno Alahu. Hrišćanskom Bogu ništa nije potrebno. On je Sam Sebi dovoljan.
Bogu ništa nije potrebno.
Iz večnosti proističe svojstvo kao što je odsustvo potrebe za bilo čim. Njemu ništa nije potrebno za Njegovo sopstveno postojanje.
Bog ima želje.
Bogu je potrebno nešto od nas, ne da bi Njemu bilo bolje, već zato što nas voli. On nam je naklonjen, voli nas, brine Se za nas, gnevi Se na nas. Naša osećanja predstavljaju odraz osećanja Boga, samo što su Njegova osećanja čista, a naša nisu.
Bog je bestrastan – On ne može da strada.
Bog je bestrastan, On nema poročnih strasti. Nije podvrgnut delovanju patnje. Pošto je Bog svesavršen, On ni za čim nema potrebu i ne može da pati. Hristos je stradao po ljudskoj, a ne po Božanskoj prirodi. Kako to: Hristos je jedna Ličnost, ali je po jednoj prirodi stradao, a po drugoj nije? Zamislite, kaže svetitelj Grigorije Bogoslov: neko seče drvo obasjano suncem. Da li se seče zrak? Ne. Božanstvo Isusa Hrista nije osećalo patnju dok je patilo Njegovo telo. Ne treba pripisivati stradanja Božanstvu. Ako to učinimo, ispostaviće se da je Bog podvrgnut promenama, a to znači i smrti. Dakle, On ima početak, znači, nije Bog. Bol je znak truležnosti. Netruležna bića ne boluju. Bol je znak nedostatka.
Bog ni u čemu ne oskudeva. Bogu ništa nije potrebno.
„Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je Moja vaseljena i sve što je u njoj. Zar Ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavete svoje. Prizovi Me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti Me proslavi“ (Ps. 49, 12-15). Argument je vrlo jasan. Kad bi Bog poželeo da jede, ne bi od nas tražio, ali Mu to nije potrebno. Mnogi paganski pokušavaju da potkupe Boga. Kažu: „Učiniću ovo ili ono i onda ćeš mi biti dužan, platio sam Ti – izvoli da mi obezbediš to i to.“ Ali ljudi mogu da se spasu samo na jedan-jedini način – Krvlju Gospoda Isusa Hrista. Drugi način spasenja ne postoji, nije postojao i neće postojati.
Kad god misionar da govori o Bogu razgovor treba da usmeri na čovekovu ličnost. Ne jednostavno da priča o Bogu, nego da upita: da li je moguće uzdati se u ljude? Ne. Psaltir to otvoreno kaže: „Svaki je čovek laža“ (Ps. 116, 11), „Ne uzdajte se u knezove, u sina čovečijeg, u kog nema pomoći“ (Ps. 146, 3). Ne možemo se uzdati ni u Svetitelje, već treba da se uzdamo u Boga. Molitve svetaca mogu da pomognu, ali sami po sebi Svetitelji ne mogu.
Bog je sveprisutan i sve ispunjava.
On je sveprisutan i sve ispunjava. Šta znači „sveprisutan“? On je svuda u celini! Ne tako da je evo, ovde jedan deo Boga, a ovde je drugi, On nije gas – jedan molekul je ovde, a drugi je tamo. Sveprisutnosti Boga je posvećen 139. psalam. „Kuda bih otišao od Duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao? Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si. Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: i onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja“ (Ps. 139, 7-10). Ovaj psalam opisuje sveprisutnost Boga.
Postoje posebna mesta na kojima Bog obitava.
Biblija na mnogobrojnim mestima potvrđuje sveprisutnost Boga. Ipak, u njoj se govori i o specijalnim mestima prebivanja Gospoda Boga. „I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Jer vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti Moj narod“ (2 Kor. 6, 16). Bog se na poseban način useljava u čoveka. „Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih“ (Is. 57, 15). Bog direktno navodi mesto na kojem živi – nebeska visina – kao i svetilište i srce skrušeno i smireno. Šta to znači? Pagani su smatrali da bogovi žive u hramovima u doslovnom smislu ove reči. Paganski hramovi su tako bili građeni: kolonada, svi vernici stoje napolju, a unutra je statua, tamo se prinose žrtve. Smatralo se da je upravo to obitavalište boga u doslovnom smislu reči. Da li je tako? Istinski Bog ima posebnu blagodat. U Prvoj Knjizi carstva se objašnjava kako Bog deluje u svetilištu. „Ali hoće li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu Te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazidah. Ali pogledaj na molitvu sluge Svog i na molbu njegovu, Gospode Bože moj, čuj viku i molitvu, kojim Ti se moli danas sluga Tvoj“ (1 Carstv. 8, 27-28). Pred nama je kazivanje o tome u kojim okolnostima nas Bog čuje: ako ljudi budu dolazili u hram radi razrešavanja od kletve ako ljudi budu u ropstvu, u bolesti i u drugim teškim situacijama. Mesto posebnog prisustva Božijeg je mesto na kojem Bog posebno pokazuje Svoju Slavu.
Kroz celu Bibliju kao crvena nit prolazi Slava Božija. Postoji posebno mesto prisustva Božijeg, na kojem živi i otkriva se Slava Božija. U 40. glavi Knjige Izlaska govori se o Slavi Božijoj. Ona silazi na skiniju u vidu ognjenog stuba – upravo onog ognjenog stuba koji je izveo Jevreje iz Egipta. Ovaj ognjeni stub visi iznad skinije i kreće se zajedno s njom. On vodi Izrailja, traži stajalište i rukovodi Izrailjem na putu. Zatim stub nestaje na izvesno vreme i ostaje skinija. Ali ako neko ko je nedostojan dotakne Kovčeg Zaveta, on umire, jer Slava Božija – Sila Božija, Blagodat Božija ostaje na ovom mestu. Bog Se otkriva u svetilištu. Kad se Solomon moli i kad moli da Bog osvešta Hram, s neba silazi oganj i spaljuje žrtvu na žrtveniku i u Hram ulazi Slava Božija (2 Par.). U Knjizi proroka Jezekilja se kaže (8. i 9. glava Knjige Jezekilja) da najstrašnije što se sa Hramom desilo pre zauzimanja Jerusalima – prorok Jezekilj je to video – jeste to što je Slava Božija napustila Hram preko heruvima. Zatim se Slava Božija vratila kad je Hram bio osvećen.
O tome da Slava Božija zauvek napušta Solomonov Hram govori se u 27. glavi Jevanđelja po Mateju. Slava Božija ostaje u Hramu Tela Gospodnjeg, odnosno u Crkvi. Crkva je obitavalište Svetog Duha. Upravo ona Slava koja se svojevremeno pojavljivala u Skiniji, sad se projavljuje u nama.
Ali u Crkvi postoji još veća realnost nego što su ljudi: u njoj je Pričešće, upravo ono Telo Gospodnje, kroz koje u nas ulazi Slava. Glavna stvar koja postoji u hramu jeste sveta Evharistija, Pričešće. Evharistija je srž Crkve. Zato se hram naziva mestom posebnog prisustva Božijeg. Gde je Hristos – tamo je i Slava. Gospod kaže: „Ja živim na visini Neba među anđelima.“ Zato, kad se kaže „Otac naš Nebeski“, ima se u vidu da On deluje na Nebu. Anđela ima na milijarde, ali oni imaju jednu volju – volju Božiju. Slava Božija se među anđelima na Nebu projavljuje neometano.
Bog sve vidi i sve čuje.
Sveprisutnost Božija ne znači samo da se Bog svuda nalazi. Bog sve vidi, sve čuje. Zato je, kako kaže sveti Irinej Lionski „Bog u potpunosti oko“, u potpunosti je sluh. Upravo zato se On naziva Svevidećim Okom. I nije moguće sakriti se od Njega.
Bog ima karakter.
Sad nekoliko reči o karakteru Boga. Šta je karakter? To je doslovce obris. Kod čoveka je to karakteristika volje i osećanja. Kad govorimo o Bogu kažemo da On ima um, volju i osećanja. Stvoreni smo po Njegovom obrazu (liku). Ipak, Božiji um se razlikuje od našeg.
Bog je sveznajući – On sve zna.
Božiji um poseduje svojstvo kao što je sveznanje. Bog sve zna, „jer ako nas osuđuje srce, Bog je veći od srca našeg i zna sve“ (1 Jn. 3, 20). Bog ispituje ljudska srca i svakome uzvraća po delima njegovim. „I poznaće sve Crkve da sam Ja Koji ispituje bubrege i srca, i daću svakome od vas po delima vašim“ (Otkr. 2, 23). O istom tom se govori u Knjizi proroka Jeremije: „Vratili su se na bezakonja starih svojih, koji ne hteše slušati Moje reči, i idu za drugim bogovima, te im služe; dom Izrailjev i dom Judin pokvariše zavet Moj, koji učinih s ocima njihovim“ (Jer. 11, 10).
Bog se naziva premudrim.
O Božijoj premudrosti veoma mnogo govori Knjiga priča Solomonovih. Bog zna sve. On zna svu sadašnjost, svu prošlost, svu budućnost, sve moguće varijante razvoja svih događaja. Šta znači izraz koji nalazimo u Psaltiru: „Bog ne zna puteve grešnika“? To znači da Bog ne želi da učestvuje u njihovim delima. Bog ne saučestvuje u zlu. Bog ima predznanje. On unapred zna koji izbor će načiniti čovek. Bog zna koji čovek će otići u pakao, a koji neće. To ne znači da Bog ovo određuje unapred. Kako kaže apostol Pavle, On „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2, 4).
Bog želi da se svi ljudi spasu.
Bog bi želeo da se svi ljudi spasu, ali je stvarnost takva (i Bog to zna) da se neće svi spasiti. Svaki čovek ima mogućnost da se spasi ukoliko to poželi. U svakog čoveka je utkan osećaj Boga, želja da ide ka Bogu i znanje o tome šta Bog želi (savest). Sve je to čoveku dato prilikom stvaranja. Na dan Suda ljudi neće imati šta da odgovore pred istinom Božijom. „I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga, da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija“ (Rim. 12, 2).
Volja Božija.
Volja Božija se svodi na dobrotu, pravednost, dugotrpljenje, svetost, krotost, celomudrenost i svemoć.
Osećanja Boga.
Gospod je pun ljubavi, milosrdan je i dugotrpeljiv.
Bog ima emocije.
Bog nema strasti, ali ima emocije. Bog Kojeg znamo na osnovu Pisma, je vrlo emocionalan. Bog uopšte ne liči na Sunašce koje obasjava sve, a zauzvrat se neko od Njega okreće, a neko ne. Ovakvog Boga nećemo naći u Svetom Pismu. Bog Se gnevi, ili obrnuto, nekoga voli. Kod proroka Osije čitamo: „Vukoh ih uzicama čovečijim, užima ljubavnim“ (Os. 11, 4). Ili, kako je Gospod govorio, „Jerusalime, Jerusalime… koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja“ (Mt. 23, 37). Bog poseduje jasan karakter: ima stvari koje On voli, i ima stvari koje mrzi.
Bog gaji bestrasnu mržnju prema grehu.
U Bogu postoji sveta bestrasna mržnja prema grehu, prema onome što čoveka udaljava od života, od Njega Samog. Aktivna volja Božija je vrlo jasno izražena u Svetom Pismu. Postoji pojam antropomorfizma (upodobljavanja čoveku), ali antropomorfizam ne znači da u Bogu ne postoje neke osobine. Na primer, svetitelj Jovan Zlatoust kaže: „Nemoj misliti da se Bog gnevi kao čovek, to je napisano za grube ljude, i napisano je zato što Bog jarosno mrzi zlo.“ Element antropomorfizma ovde je predstava o tome da u Bogu postoji strast gneva. U stvari, nema nikakve strasti u Bogu, ali u Njemu postoji jarosno odbacivanje ljudske zlobe.
Bog ima jedan zakon: da svi ljudi i anđeli budu isti kao što je On.
Bog Kojeg znamo na osnovu Pisma jeste Bog Kojem nije svejedno šta ljudi rade. Nije Mu nimalo svejedno. Postoji predivna i vrlo strašna knjiga – Plač Jeremijin. Ova knjiga je posvećena propasti Jerusalima. U trećoj glavi ove knjige se oplakuje spaljeni Jerusalim (Jer. 3, 25-39). Nemojte misliti da se Bogu sviđa da kažnjava, ali s druge strane, On neće mirno gledati ljudska bezakonja. Bog ima jedan zakon: da ljudi i anđeli budu isti kao što je On.
U tom smislu su Stari i Novi Zavet isti: ni u starozavetno vreme, ni danas Bog nije ravnodušan prema onome što ljudi čine na zemlji. O tome se govori kod proroka Isaije: „Koji pravim svetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo (u ruskom tekstu: nevolje, prim. prev.); Ja Gospod činim sve to“ (Is. 45, 7). Gospod je Tvorac nevolja koje se dešavaju radi kažnjavanja ljudi. Bog je onakav kao što je prikazan u Svetom Pismu.
Čovekova molitva može sve da promeni.
Molitva može sve da promeni. Bog je Gospodar Koji kažnjava i koji miluje. Bog je Ličnost. Njegov odnos prema nama se menja onda kad se mi menjamo. Kad se kajemo On oprašta, kad molimo – On daje. Ali se karakter Boga ne menja. U kojoj situaciji nas On čuje? „Pozovi Me, – kaže On, – i Ja ću čuti.“ Divna je milost Božija. Prepodobni Nikodim Svetogorac je pričao kako je jedna žena, bludnica, išla posle bluda i ugledala je preminulog, sina-jedinca neke udovice. Pala je na kolena i zavapila: „Gospode, znam da sam prljava, odvratna bludnica, ali ne radi mene, već radi majčinih suza, vaskrsni njenog sina.“ I sin je vaskrsao. Eto kakav je naš Bog! Bog Koji čuje one koji se kaju. Poznat je slučaj kad je neki bludnik redovno bludničio, a posle toga bi odlazio u Crkvu i molio za oproštaj. I jednom prilikom je opet pao u blud, posle toga je krenuo u Crkvu i na putu je umro. Đavo je počeo da se raduje zbog toga što grešnik nije stigao da se pokaje. A Bog kaže: „Krenuo je da moli za oproštaj, Ja mu praštam.“ Đavo kaže: „Kako to, sve hoćeš da mi uzmeš?“ Bog kaže: „Naravno!“ Živi Bog je upravo takav.
Volter je govorio: „Bog će nam se smilovati, to Mu je posao.“ Ali kad je umirao sve je za njega bilo mnogo strašnije. Ljudi su zaobilazili Volterovu kuću, jer su se strašni jauci čuli u susednom kvartalu. Predstava o tome da je Bog izvesna bezlična sila koja zrači toplinu nije biblijska predstava o Bogu. Zašto ne mogu da se spasu ljudi koji ne znaju Boga i koji Ga ne vole? Za njih će svaki bog postati vatra. Vreli oganj Božije ljubavi je neizdrživ za onoga ko ne voli. Čovek ne može biti neutralan prema Tvorcu: „Koji nije sa Mnom, protiv Mene je“ (Mt. 12, 30). Ovde je neutralnost nemoguća.
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Ko je Bog?
Koje dokaze postojanja Božijeg znate?
Postoji pet glavnih dokaza: ontološki, etički (Dekartov), teleološki, kosmološki i istorijsko-psihološki.
Šta se podrazumeva pod ontološkim dokazom?
Ontološki dokaz („ontos“ – „sušti“, „ontologija“ – učenje o biću). Bog kao Svesavršeno Biće mora imati osobinu kao što je bitak, jer ako Svesavršeno Biće nema bitak, ono nije svesavršeno.
Objasnite teleološki argument.
Usled sozercavanja lepote tvorevine spoznaje se lepota Rododelatelja – Sazdatelja ove tvorevine. Argument glasi vrlo jednostavno: svet je toliko složen da se ne može pojaviti slučajno.
Da li je Bog materijalan?
Ne, Bog nije materijalan. Bog je izvan prostora, van vremena, van materije i van energije. On je drugačiji – On je Duh. Duh je nematerijalno biće po definiciji. Nematerijalnost znači da Bog nema obličje, boju, ukus, miris i obim. On se ne kreće s mesta na mesto. On nema težinu. Ne može se izmeriti nikakvim instrumentima.
Da li Bog ima fizičko obličje?
Ne, nema. „I zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste telesa njihova među njima samima; koji zameniše istinu lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, Koji je blagosloven u vekove. Amin“ (Rim. 1, 23-25).
Da li je Bog Duh?
Jeste. „Bog je duh; i koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju“ (Jn. 4, 24).
Uzrok postojanja Boga.
Bog, za razliku od ljudi, ima život u Samom Sebi. On je izvor života. I Sin Božiji (Hristos) ima život u Samom Sebi. „Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi“ (Jn. 5, 26).
Da li je Bog večan?
On se naziva bespočetnim, besmrtnim i neuništvim. Ako sve to svedemo na jedno dobićemo da je Bog večan. Postoji vrlo zanimljiv tekst kojim špekulišu Jehovini svedoci i adventisti. On ima direktne veze s našim razmišljanjima. „Koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vide niti može videti; Njemu čast i sila večna. Amin.“ (1 Tim. 6, 16).
Šta znači „Jedini Koji ima besmrtnost“?
Besmrtnost po prirodi pripada samo Bogu.
Da li Bog može da se menja?
Ne, Bog je nepromenjiv. „Jer Ja Gospod ne menjam se; zato vi, sinovi Jakovljevi, ne izgiboste“ (Mal. 3, 6).
Da li je Bogu bilo šta potrebno?
Ne. Bogu ništa sa strane nije potrebno. „Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je Moja vaseljena i sve što je u njoj. Zar Ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavete svoje. Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti Me proslavi“ (Ps. 49, 12-15).
Da li je Bog sveprisutan i da li sve ispunjava?
Da. On je svuda u celini! 139. psalam. „Kuda bih otišao od Duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao? Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si. Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: i onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja“ (Ps. 139, 7-10). Ovaj psalam opisuje sveprisutnost Boga.
Da li postoje posebna mesta u kojima je obitavao i obitava Bog?
Da, postoje. To je skinija, Starozavetni Hram u Jerusalimu i pravoslavni hram danas. Biblija govori o posebnim mestima prisustva Gospoda Boga. „I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Jer vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti Moj narod“ (2 Kor. 6, 16). Bog se na poseban način useljava u čoveka. „Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih“ (Is. 57, 15).
Da li Bog poseduje sveznanje?
Da. Bog poseduje svojstvo kao što je sveznanje. Bog zna sve, „jer ako nas osuđuje srce, Bog je veći od srca našeg i zna sve“ (1 Jn. 3, 20).