Zahtevi za misionara. Osnovni principi propovedi: ciljevi i zadaci. Glavna vest misionara. Objekat misije. Princip svedočenja. Sila misionara. Duhovni smisao misije. Kriterijum istinitosti informacije i pravilnosti njenog tumačenja. Istinitost Svetog Predanja. Odluke Crkvenih Sabora.
Zahtevi za misionara
Misionar je dužan da izučava Pravoslavno veroučenje na osnovu Svetog Pisma i da zna kako da ga pravilno prenese savremenom čoveku. Misionar treba slobodno da se snalazi u sastavu i sadržaju Biblije. Misionaru je neophodno da uvek sa sobom nosi Bibliju.
Prvi domaći zadatak za misionare početnike – učenje tačnog naziva Biblije napamet. Od običnog čoveka koji prosto želi da nauči nešto, misionar se razlikuje time što je njegov cilj da informaciju prenese drugome.
Osnovni principi propovedi: ciljevi i zadaci
Misionar se pre svega oslanja na Sveto Pismo, ali ne kako bi želeo, već u saglasnosti sa tumačenjima Otaca Crkve. Osnovni zadatak misionara je da nosi vest Hristovu o oproštaju grehova (Lk. 24:46-49). To i jeste najvažnija vest – „oproštenje grijehova po svim narodima“ (Lk. 24:47).
Obično govore da je kod hrišćana sve lako: pokajao si se i gresi ti se praštaju. Slažemo se sa tim da je kod nas sve lako. I govorimo: „Probajte i sami ćete videti!“ U tome je neshvatljiva novina Jevanđelja: kidaju se uzročno-posledične veze, moja prošlost ne upravlja više sa mnom, mogu početi od početka, dospevam u prvi dan stvaranja i svi moji putevi počinju od analoja sa Krstom i Jevanđeljem (na ispovesti). Počinjemo da živimo od početka, zahvaljujući milosti Božijoj koja je veoma skupo plaćena – Krvlju Gospodnjom. Vest o oproštaju grehova predstavlja srž hrišćanske vesti.
Mi objavljujemo pokajanje. Pokajanje je promena pogleda na svet. Mi tražimo od svih naroda promenu pogleda na svet. Bog govori da je čoveku u prirodnom stanju nemoguće da primi Jevanđelje ako ne izmeni svoj pogled na svet. Jevanđelje se ne može mehanički dodati postojećem pogledu na svet. „Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje“. (Mt. 7:21-23). U ovom odlomku se govori da postoji volja Božija i da se ona razlikuje od ljudskih mišljenja. Gospod direktno objavljuje: nemoguće je spojiti stare „mehove“ uobičajenog ljudskog pogleda na svet sa novim „vinom“ Jevanđelja (Mt. 9:16-17). Naš zadatak je da zahtevamo da se zameni stari, neznabožački pogled na svet – hrišćanskim.
Mi tačno znamo da su nam gresi oprošteni. U to ne samo da verujemo, mi to vidimo: „A vi ste svjedoci ovome“ (Lk. 24:48), tako je Gospod rekao apostolima. Mi smo svedoci Pričešća, pokajanja, oproštaja grehova i to je jako važno. Odatle sledi da smo dužni da govorimo samo ono što nam je Bog rekao, bez dodavanja i oduzimanja. U delu misije najvažnije je predavanje reči Božije u čistom vidu, „kao čistog vina, nepomešanog sa bilo čime; tada će ono imati isceljujuću silu. Jer ako bude razblaženo bilo kakvim ljudskim umovanjima, izgubiće svoju silu“ (Sveti Teofan Zatvornik).
Zamislite dve varijante propovedi:
- Postoji najviša predstava o Bogu, na primer. Bog je ljubav. Hajde da vidimo koje od učenja najviše odgovara jevanđelskoj predstavi o Bogu…“ – ovakav prilaz je potpuno u redu. Međutim, postoji i druga varijanta.
- „Bog je tako rekao i On zapoveda da se tako postupa“.
Drugi način je savršeniji jer u prvom slučaju na sve zaključke misionara sagovornici mogu da iznose svoje kontra-zaključke, i to može da odvuče u stranu od glavne teme propovedi.
Glavna vest misionara
Mi objavljujemo Isusa Hrista raspetog i vaskrslog iz mrtvih, Koji nas je iskupio od greha, prokletstva i smrti. „Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećega dana, i da se u NJegovo Ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova po svim narodima, počevši od Jerusalima“ (Lk. 24:46-47).
Dakle, glavno pravilo: nikada ne govorite „mi smatramo ovako…“ ili „naša Crkva uči ovako…“. uvek govorite „tačka gledišta Gospoda Boga je ova…“, „Bog je rekao ovako…“. Ovo je suštinski momenat.
Ako kažemo nešto što ne predstavlja reč Božiju, činimo greh lažnog svedočenja.
Objekat misije
Objekat misije je čovek kome je Istina važnija od njegovog sopstvenog mišljenja. Misija ne može doći do čoveka koji je svojom zlom voljom zatvorio sebe za Boga. Ako čovek govori da mu je svejedno to o čemu mu svedočite, onda je on zatvoren za Boga. Njemu je neophodno odgovoriti rečima Gospodnjim: „I ako vas koji ne prime i ne poslušaju vas, izlazeći odande otresite prah sa nogu svojih za svjedočanstvo njima. Zaista vam kažem: Lakše će biti Sodomu i Gomoru u dan Suda nego gradu onome.“ (Mk. 6:11). Ako je čovek ravnodušan za Istinu, takav čovek nije objekat misije.
Princip svedočenja
Veoma je važno da u temelj razgovora postavite princip svedočenja. Mi smo pre svega – svedoci. Zato je neophodno svedočiti na način da nas razumeju. Misionar je dužan da koristi što manje stručnih termina, izraza, ostavljajući samo najneophodnije. Naš zadatak je da govorimo maksimalno jednostavnim i prostim jezikom. Kada je naša logika iscrpljena i nemamo šta više da kažemo, ne treba prosto zaćutati, već izvesti zaključak i zatražiti odgovor od sagovornika: ‘Da li se slažete ili ne?’.
U slučaju neslaganja besedu je neophodno razmotriti po tezama i objasniti sa čim konkretno se naš sagovornik ne slaže. Neophodno je doći do saglasnosti i tek nakon toga nastaviti dalje. Ako se čovek sa nama slaže, to znači da je po tom pitanju promenio svoj pogled na svet. Apsolutno lažni pogledi na svet u prirodi ne postoje. Čista laž se „hemijski“ samouništava, ona se raspada, nju je prosto nemoguće izgraditi. Zato u svakom, najsloženijem pogledu na svet postoje elementi istine na koje se konkretni pogled i oslanja. A apsolutno istinski pogled na svet sam po sebi može da postoji jer on ishodi od istinitog Boga.
Sila misionara
Čijom silom misionar deluje? Gospod govori: „I evo, Ja ću poslati obećanje Oca Svojega na vas; a vi sjedite u gradu Jerusalimu dok se ne obučete u silu s visine“ (Lk. 24:49). Misionarenje se uvek vrši silom Duha Svetoga Koga je obećao Bog Otac. Zato je početak misionarenja – molitva, sredina misionarenja – molitva i završetak misionarenja – molitva. Bez molitve se ništa ne može postići.
Postoji jedna nečista misao koja nas lišava svake sile. To je misao: ‘Kako mi dobro ide!’ Čim prihvatimo ovu misao, u toku naredne minute nas čeka garantovani neuspeh. Bog će od nas otići istog trena. Jedino Bog može da obrati drugog čoveka: „Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: on je vidio Oca“ (Jn. 6:44-46).
Dakle, bez pomoći Boga Oca niko i nikada nije mogao da obrati bilo koga. Zato je neophodno uvek se oslanjati na silu Božiju. Najuspešniji misionari su govorili da oni sami za ceo svoj život nisu obratili ni jednog čoveka, da je ljude preko njih obraćao Bog. I to je čista istina!
Duhovni smisao misije
Čovek koji izlazi na delo misije, dolazi na prvu linije borbe, nalazi se na granici vaseljene, u pravom smislu ove reči. Misionar se susreće istovremeno sa tri sveta: sa svetom Boga u Čije ime deluje, sa svetom ljudi i njihovom slobodnom voljom, pri čemu u ovom svetu vidi kako nezamislivo dobro, tako i skriveno nezamislivo zlo; i sa svetom zlih duhova koji realno ustaju protiv misionara. Zato se misionar nalazi u tački dodira tri sveta, to stanje je na granici.
Monasi predstavljaju specijalne jedinice Pravoslavlja, a misionari su diverzanti koji pripremaju napad van granica Crkve. Misionarenje je krajnje opasno, ali i veliko delo jer se radi o stvarnostima koje se nalaze na granici Vaseljene.
Kriterijumi istinitosti informacije i pravilnosti njene interpretacije
Ako informacija potpuno odgovara tekstu Svetog Pisma, ona je istinita. Kriterijumi pravilnosti shvatanja teksta Svetog Pisma su provera Svetim Duhom i saglasnost sa tumačenjima Otaca Crkve. Kada propovedamo Jevanđelje, mi propovedamo ne prosto hrišćanstvo – propovedamo veru Svetih Apostola, Proroka i Učitelja Crkve koja se naziva Pravoslavlje. To je ona sama vera koju nam je Gospod dao kroz Proroke, Apostole i glavno, kroz Hrista Spasitelja – Sina Svoga. Upravo zato smo dužni da crpimo veru u Božijem Otkrivenju. Božansko Otkrivenje ima dva dela: Sveto Pismo i Sveto Predanje.
Kada objašnjavamo neko učenje mi smo obavezno dužni da to temeljimo na reči Božijoj. To je neophodno zato što je reč Božija direktna reč Boga koja zvuči u sadašnjem trenutku: „Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa. Riječi koje vam ja govorim duh su i život su. Ali ima među vama nekih koji ne vjeruju. Jer znađaše Isus od početka koji su to što ne vjeruju, i ko će Ga izdati. I govoraše: Zato sam vam rekao da niko ne može doći k Meni ako mu ne bude dano od Oca Mojega“ (Jn. 6:63-65).
Gospod govori: reči Moje su duh i život. Reči Božije su duhovne i životvorne. Zato i postoji pravilo svakodnevnog čitanja Svetog Pisma, ali ga vrlo mnogi narušavaju, jer se boje onoga što će im Bog reći. Ljudi ponekada i ne žele da čuju Boga. Poznato je da se čovek koji ne čita Sveto Pismo udaljuje iz Crkve. Njemu je teško da sluša Boga, teško mu je tamo gde se nalazi Bog odmah pored.
Sama reč Božija koju citiramo poseduje sopstvenu živu, unutrašnju silu koja realno deluje na ljude. Setimo se čuvene priče kako je Antonije Veliki odlučio da postane monah. Išao je na svoju njivu i slučajno ušao u hram, gde su u to vreme čitali reči Jevanđelja: „Ako ko hoće da ide za Mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide“ (Lk. 9:23). Izašao je iz hrama, prodao sve što je imao, podelio siromasima i otišao u monahe. Sama reč Božija je oživela čoveka. Upravo zato uvek citiramo Sveto Pismo. Sveti Kiril Jerusalimski je govorio: „ako ti govorim nešto što nije osnovano na Svetom Pismo, ne veruj mi.“
Razmotrimo kriterijum pravilnosti shvatanja reči Božije. Često imamo prilike da čujemo. ‘To su vaša tumačenja!’ ili ‘Mi shvatamo ovako, vi shvatate tako – svako ima svoju istinu, svako ima svoju tačku gledišta. Svi imamo pravo da imamo svoju tačku gledišta’.
Danas je u modi jedna teorija – ‘teorija teologumena“, koja govori da postoje samo lična bogoslovska mišljenja, a da je bogoslovlje stvaralačka nauka. Ovo je lažna teorija. Izraz ‘teologumen’ je u 19. veku uveo Adolf Harnak, a u pravoslavnom bogoslovlju ovaj termin je prvi upotrebio Vasilije Vasiljevič Bolotov. On sa svetootačkim učenjem nema ništa zajedničko. Sveti Oci su odvajali dva pojma: ‘mišljenje Crkve’ i ‘lična bogoslovska mišljenja’. Za Svete Oce lično bogoslovsko mišljenje je mišljenje koje nije odobreno od strane vaseljenske punoće Crkve i koje je najčešće pogrešno.
Istinitost Svetog Predanja
O Svetom Predanju je rečeno: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). Apostol zapoveda da se držimo Predanja kome smo naučeni „rečju ili poslanicom“. „Rečju“ predstavlja usmeno Predanje, dok je pismeno Predanje Sveto Pismo, koje predstavlja najviši deo Svetog Predanja Crkve. Biblijska osnova obraćanja Svetim Ocima nalazi se u Psaltiru (Ps. 78:5-8). Zakon koji je postavio Bog sadrži predavanje vernosti Bogu, podsećanja na Njegova čudesa, od otaca deci. O ovome se piše kao o zakonu u knjizi cara Davida.
Ogromna većina naših dogmata govori o Bogu: o Samom Bogu – dogmat o Svetoj Trojici i učenje o Božijim svojstvima; svi ostali dogmati su o velikim čudima Boga. Pravoslavlje bez čuda ne postoji, bez čuda je ono mrtvo. Bez čuda nema Simvola Vere. Dogmati Božiji su konačno bili predati u dan Pedesetnice. Pedesetnica je dan završetka dogmatskog bogoslovlja, jer većeg otkrivenja od Bogoovaploćenja i silaska Svetoga Duha nema u prirodi. Zato Crkva govori: „Završni praznik Pedesetnice“.
Sabori koji su sledili kasnije nisu se održavali da bi se nešto iznova definisalo: njihov zadatak je predstavljao formulisanje već predatog Otkrivenja i odsecanje lažnih tumačenja. Formulacije su bile date da bi se odvojilo, ograničilo. Ograničiti – znači postaviti granice, pokazati kako je neophodno shvatati. Skoro sve odluke Sabora su povezane sa anatemom: „Ako neko bude učio tako i tako, da bude anatema!“ Ili ako neko ne bude učio tako i tako, tako i tako – da bude anatema!“
Samo Otkrivenje je dato jednom i zauvek svetima u Crkvi i ‘Najnovijeg Zaveta’ neće biti nikada. Direktno je napisano: „borite se za vjeru jedanput predanu svetima“ (Juda 1:3) – upravo „jedanput“, a ne „mnogo puta“ predanu svetima. O tome da se dogmatski razvoj završio je napisano: „Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, u ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama, i toliko se pokaza veći od anđela koliko je slavnije Ime naslijedio nego oni“ (Jevr. 1:1-4).
Dakle, najveće Otkrivenje dato je u Sinu – u Hristu. Mi živimo u poslednjim danima. Znak poslednjih vremena je najveće Otkrivenje koje je dato kroz Sina Božijeg. Misionar nema prava da upotrebljava izraz ‘poslednji dani’ u smislu koji se razlikuje od ovog: poslednji dani su vreme kada Bog neposredno deluje u ovom svetu, kada se večnost prodire u vreme. Zato su poslednji dani nastupili od trenutka Bogoovaploćenja.
Apostol Petar je na dan Pedesetnice rekao: „Nego je to ono što je rekao prorok Joil: I biće u posljednje dane, govori Gospod, izliću od Duha mojega na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši vidjeće viđenja i starci vaši sanjaće snove“ (Dela ap. 2:16-17). I ako nas budu pitali kada će nastupiti poslednji dani, mi smo dužni da odgovorimo: „Pre 2000 godina su nastupili poslednji dani, Zavet je već dat!“
Otkrivenje se nalazi u Crkvi i zato bilo koje necrkveno učenje ne može biti pravilno. Svako filosofsko necrkveno učenje već je lažno po faktu svog nastanka. Ako neko učenje nastaje van Crkve, prema njemu nije moguće imati odnos kao prema istini.
Sva vancrkvena učenja su lažna, jer je Gospod dao svu punoću istine Crkvi: „Ovo ti pišem nadajući se da ću skoro doći k tebi; Ako li se zadržim, da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine. I zaista velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se u svijetu, vaznese se u slavi“ (1 Tim. 3:14-16)
Direktno je napisano da je „Crkva – stub i tvrđava istine“. Kao što je napisano u Katihizisu Svetog Filareta Moskovskog, „ne treba tražiti istinu van Crkve, u nju su, kao u bogatu riznicu, apostoli postavili sve što je neophodno za spasenje“. Van Crkve može da postoji samo delimična istina, apsolutne Istine van Crkve nema. Pitanje Pontija Pilata: „Šta je Istina?“ nije imalo smisla, zato je Hristos ćutao.
Pitanje „Ko je Istina?“, ima smisla. Istina je Ličnost i tačke gledišta ove Ličnosti je Istina.
Odluke Crkvenih Sabora
Najviši znak crkvene vlasti predstavlja Vaseljenski Sabor. Glas Vaseljenskog Sabora je glas Duha Svetoga. Razmotrimo šta znači glas Vaseljenskog Sabora, šta se odnosi na odluke Vaseljenskog Sabora kojima se nedvosmisleno i jasno opisuje Istina? To su:
- Orosi (grč. Ορος, granica) – definicije vere, granica veroučenja (Simvol Vere i druge odluke).
- Dokumenti odobreni od strane vaseljenskih Sabora (njih ima jako mnogo, na primer, Tomos pape Lava (saborna poslanica Svetog Lava Rimskog Flavijanu, arhiepiskopu Konstantinopoljskom), poslanica Svetog Kirila Aleksandrijskog Nestoriju, poslanice Svetog Celestina).
- Kanonska pravila.
Sve što je izraženo u ovim dokumentima za nas ne podleže razmatranju. Ako ne postoji odluka Vaseljenskog Sabora u ovom trenutku, mi se rukovodimo 19-im pravilom Trulskog Sabora (takozvanog V-VI Vaseljenskog Sabora): „Nedopustivo je tumačiti Sveto Pismo drugačije od tumačenja Učitelja Crkve“.
Kako definisati da li je konkretno mišljenje Svetog Oca za nas obavezno? Jer ako se čak i Sveto Pismo može pogrešno tumačiti, tim pre i Sveti Oci mogu da se tumače nepravilno. Postoji princip Prepodobnog Vikentija Lerinskog: „Istina je ono čemu su učili (1) Svetitelji, koji su se proslavili bogougodnim životom i posebno mučeničkim krajem, (2), svi ili, u krajnjoj meri“ većina, (3) uvek i (4) svuda.“
Mučenički kraj je važan jer kroz hrišćanina koga vode na smrt direktno govori Duh Sveti, a za to je neophodna svetost.
Postoji jako važan princip: kada se neko učenje iznosi od Svetih Otaca tokom dužeg perioda vremena, kada svi uče na jedan način, a jedan uči drugačije, onda su u pravu svi, a onaj jedan nije.
Na primer, ranije učenje o sveopštem spasenju osuđeno je od strane mnogih Otaca: Svetog Ignjatija Bogonosca, Justina Filosofa, Kiprijana Kartaginskog, Metodija Olimpijskog, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatousta, Atanasija Velikog, Kirila Aleksandrijskog i mnogih drugih. Međutim, bio je i Otac Crkve koji je učio suprotnom – Sveti Grigorije Niski. On je učio da je sveopšte spasenje moguće. U tom slučaju, Sveti Grigorije Niski nije bio u pravu, što je potvrđeno od strane V Vaseljenskog Sabora koji je jasno osudio učenje o sveopštem spasenju. Jedan čovek može da dopusti grešku, ali saglasnost Otaca (consensus Patrum) – ne.
Da bi nam bilo lakše da se orijentišemo u velikom nasleđu Svetih Otaca, Crkva je ustima V Vaseljenskog Sabora odredila njih jedanaest čije mišljenje predstavlja obrazac. Kasnije je taj spisak Crkva umanjila na tri Sveta Oca: Svetog Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatousta. Oni su obrazac za Pravoslavlje. Sem toga i u ogromnoj većini slučajeva razlike između mišljenja Svetih Otaca nose ne protivrečni, već dopunski karakter. Jako često Oci Crkve izlažu nešto konkretnije, važno upravo za taj konkretni vremenski period.
Ako se neko učenje ne sreće kod Svetih Otaca konstantno, znači da to učenje nije pravoslavno. Bilo koje novo učenje za Pravoslavlje je sinonim za jeres. Na primer, ako se u svetskoj nauci sa ushićenjem govori o novoj teoriji kao o progresu, za Crkvu je ta nova teorija – regres. Novo učenje predstavlja garantovani pad, jer Otkrivenje ne može da se uvećava, a da se umanji – može. Apsolutno Otkrivenje koje je dao Bog ne može biti usavršeno od strane čoveka. Upravo je zato čuvanje postojanosti učenja krajnje važno. Naglasićemo da se ovde ne govori o novoj formulaciji, već upravo o novoj doktrini, novom učenju koje predstavlja jeres ili, u najboljem slučaju, pogrešno mišljenje. To mišljenje može da se nađe u nekom svetootačkom delu iz razloga što neko od Svetih Otaca nije do kraja očistio svoj razum od uticaja ovoga sveta.
Učenje ne treba da bude ograničeno lokalnom tradicijom neke od Crkava. Na primer, da li veroučiteljni značaj može imati jezik bogosluženja? Ne, zato što kao prvo, u pitanju nije učenje, kao drugo, ne postoji jezik koji je rasprostranjen svuda. Međutim, u disciplinarnom smislu jezik bogosluženja može imati značaj.
Mi smo u obavezi da sledimo knjige koje su odobrene od strane Sveštenonačalija i u formi koja je odobrena. Međutim, ako se jezik objavi za dogmat, onda se događa izmena statusa crkveno-disciplinarne pojave, a to nije dopustivo.
Postoje i još opasnije stvari. Na primer, sveti rimski episkopi od kraja IV do X veka razvijali su učenje o posebnoj mističkoj ulozi rimskog episkopa u Crkvi, odakle je izrastao kasniji stav o nepogrešivosti rimskog pape kao glave Crkve.
Dužni smo da se neprestano bavimo izgradnjom celovitog sistema pogleda na svet u svojoj glavi. To je neophodno za spasenje duše.
Već smo govorili da su pokajanje i oproštaj grehova objavljeni u hrišćanstvu. Naš zadatak je širenje vesti o pokajanju (izmeni pogleda na svet) i oproštaju grehova. Pokajanje i oproštaj su postali mogući zahvaljujući Hristovom Vaskrsenju. Dužni smo da potpuno izmenimo svoj pogled na svet, uzimajući za temelj Simvol Vere. Ako čovek ne zna ovaj tekst ili ne ispoveda dogmate koji se u njemu nalaze, ne može biti pušten do Svetih Tajni.
Pravoslavni čovek je čovek koji veruje saglasno Simvolu Vere. Čovek koji ne veruje saglasno Simvolu Vere, nije pravoslavan. Ako čovek uči uprkos Simvolu Vere, on nije pravoslavan. Gospod je rekao: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe“ (Mt. 23:15).
Zato smo u obavezi da donosimo čistu reč Božiju bez dodataka, bez oduzimanja, bez krivljenja – onako kako je Gospod predao. Ne treba slediti popularne ideje, saglasno sa kojima je „glavno da se propoveda, a šta se propoveda – nije važno!“.
Ako učenje ne nosi Otkrivenje Božije, takvo učenje nije korisno.
*
Koji je cilj ovog kursa?
Cilj kursa je izučavanje Pravoslavnog veroučenja na osnovu Svetog Pisma tako da budemo u stanju da ga prenesemo savremenom čoveku.
Koji su osnovni principi propovedi?
Misionar se oslanja pre svega na Sveto Pismo, onako kako ga shvataju Sveti Oci Crkve. Misionar je dužan da nosi vest Isusa Hrista o oproštaju grehova. Najvažnija vest misionara je „„oproštenje grijehova po svim narodima“ (Lk. 24:47). Mi tražimo od svih naroda pokajanje, tj. promenu pogleda na svet (Mt. 7:21-23). Bog tvrdi da je čoveku nemoguće da primi Jevanđelje ako ne promeni svoj pogled na svet.
Kome je potrebno propovedati od ljudi?
Propovedati je potrebno svima. Međutim, ako je čovek ravnodušan prema Istini kao takvoj, onda je takav čovek zatvoren za propoved u principu. Propoved (misija) ne može doći do čoveka koji je sebe zatvorio za Boga svojom zlom voljom. Objekat misije je čovek kome je istina važnija od sopstvenog mišljenja.
Kakav je osnovni princip svedočenja?
Govoriti maksimalno prostim i razumljivim jezikom. Argumenti su iscrpljeni – izvesti zaključak. Tražiti odgovor od sagovornika: ‘Da li se slažeš ili ne?’ Ako se ne slaže, onda zašto? U slučaju neslaganja razmotriti po tezama sa čim se upravo sagovornik ne slaže. Saglasnost znači da se može ići dalje, da sagovornik deli poziciju istine ili da je izmenio svoj pogled na svet!
Čijom silom se vrši misionarenje?
Misionarenje se uvek vri silom Duha Svetoga Koga je obećao Bog Otac. Zato je početak misije – molitva, sredina misije – molitva i kraj misije – molitva. Bez molitve se ništa ne postiže. Gospod govori: „I evo, Ja ću poslati obećanje Oca Svojega na vas; a vi sjedite u gradu Jerusalimu dok se ne obučete u silu s visine“ (Lk. 24:49).
Koji je duhovni smisao misije?
Misionar se susreće sa tri sveta istovremeno: sa svetom Boga, svetom ljudi i svetom zlih duhova. Poslednji – svet zlih duhova – realno ustaje na misionara. Misionarenje je krajnje opasno, ali i veliko delo.
Koji su kriterijumi istinitosti informacije?
Ako informacija potpuno odgovara tekstu Svetog Pisma onda je ona istinita. Kriterijum pravilnosti shvatanja teksta Svetog Pisma je provera Svetim Duhom i saglasnost sa shvatanjem Otaca Crkve. Kada propovedamo Jevanđelje, propovedamo ne prosto hrišćanstvo, mi propovedamo veru Svetih Apostola, Proroka, Učitelja Crkve koja se zove „Pravoslavlje“.
Kako dokazati istinitost Svetog Predanja Crkve?
O Svetom Predanju je napisano: „„Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). „Naučeni rečju“ – u pitanju je usmeno Predanje, dok je pismeno Predanje Sveto Pismo, najviši deo Svetog Predanja Crkve.
Princip Prepodobnog Vikentija Lerinskog (V vek): u crkvenom Predanju se treba pridržavati „onoga čemu su verovali svuda, uvek i svi“ (quod ubique, quod semper, quod ab omnibus creditum est), tj. principa univerzalnosti, drevnosti i saglasnosti. Istina je ono čemu su učili Svetitelji koji su se proslavili svojim bogougodnim životom, posebno mučeničkim krajem, svi ili, u krajnjoj meri, većina njih, uvek i svuda.
Šta se odnosi na odluke Vaseljenskih Sabora?
- Orosi – definicije (Simvol Vere i druge odluke)
- Dokumenta odobrena od strane Vaseljenskih Sabora.
- Kanonska pravila.