Greh je počeo od oštećenja čovekovog uma. Svi nekršteni i nepokajani jeretici odlaze u pakao. Odakle potiču lažna učenja? Kako nastaje lažno učenje? Greh se nastavio usled čovekove oštećene volje. Mehanizam gubitka dobra i začetka zla. Bolesti i smrt su posledice prvorodnog greha. Potčinjavanje žene mužu jeste posledica prvorodnog greha. To što čoveku rad ne pričinjava radost jeste posledica prvorodnog greha. Skoro svi oblici društvenih veza su posledica prvorodnog greha. Umnožavanje greha i uvođenje od strane Boga novih ograničenja za obuzdavanje greha. Koji neznabošci će poginuti, a koji će se spasiti?
Ovo je vrlo važna tema. Među savremenim ljudima, uključujući i hrišćane raširen je ogroman broj lažnih učenja o stanju ljudske prirode. Pokvarenost prirode koja se na ljude prenosi po nasleđu posle Adamovog pada u greh dovodi do niza teških posledica, pre svega, do oštećenja duše (uma, volje, osećanja) i truležnosti tela.
Greh je počeo od oštećenja čovekovog uma.
Greh je počeo od čovekovog uma, i zbog toga je nastalo stanje koje apostol Pavle opisuje na sledeći način: „Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo. Jer je napisano: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću. Gde je mudrac? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga veka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Pošto, dakle, u premudrosti Božijoj svet mudrošću ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludošću propovedi spase one koji veruju. Jer i Judejci ištu znake, i Jelini traže mudrost. A mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi. Jer gledajte, braćo, na vas pozvane; nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda; nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre, i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste. Da se ne pohvali ni jedno telo pred Bogom. Iz Njega ste i vi u Hristu Isusu, Koji nam postade premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje. Da bude kao što je napisano: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1 Kor. 1, 18-31).
Apostol Pavle pokazuje da mudrost koja postoji u ovom svetu često ne priznaje Boga: „Niko neka se ne vara: ako neko među vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude lud da bi bio mudar. Jer je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom; jer je napisano: On hvata mudre u njihovom lukavstvu. I opet: Gospod zna pomisli mudrih da su ništavne“ (1 Kor. 3, 18-20). Ono što se naziva ljudskom mudrošću i ljudskim umom u Božijim očima je bezumlje. Mudrost koja nije od Boga jeste plod bolesnog, oslabljenog ljudskog razuma. Ljudski razum posle pada u greh postaje bolestan, oslabljen, nesposoban da shvati Božiju zamisao. Glavna parola ljudskog uma je „ja tako hoću, zato što ja tako mislim“ ili „tako osećam, zato što tako mislim“. Svet razmatrajući Vaseljenu nije poželeo da vidi premudrost Boga u njoj. Čovekov razum je bolestan, jer je podvrgnut uticaju kneza tame: „Ko je među vama mudar i razuman? Neka pokaže od dobrog ponašanja dela svoja u mudroj krotosti. Ako li imate gorku zavist i svadljivost u srcima svojim, ne hvalite se i ne lažite protiv istine. Ovo nije ona mudrost što silazi odozgo nego zemaljska, čulna, demonska. Jer gde je zavist i svađa, onde je nesloga i svaka zla stvar. A mudrost koja je odozgo, prvo je čista, potom mirna, krotka, poslušna, puna milosti i dobrih plodova, nepristrasna, i nelicemerna. A plod pravde u miru seje se onima koji mir grade“ (Jak. 3, 13-18). Apostol Jakov kaže da se istinska mudrost ispoljava u dobrom ponašanju i krotosti, a zemaljska mudrost je demonska (svadljiva, zavidljiva). Ali zlo ne poseduje suštinu, zato ne mogu postojati isključivo zle pojave.
Svi nekršteni i nepokajani jeretici idu u pakao.
Zašto Crkva jeres smatra smrtnim grehom? Pravoslavni hrišćanin koji ispoveda lažno učenje neizbežno ide u pakao, zato što prihvata demonsku mudrost i odbacuje božansku. Znamo da svi nekršteni odlaze u pakao. „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3, 5). Ovo nije jasno ljudima koji se oslanjaju na duševnost. Kako tako dobri ljudi mogu da poginu? Duševna mudrost je demonska, kako kaže apostol Jakov. Duševni čovek je podvrgnut uticaju zlih i nečistih duhova.
Ako ne budemo čitali savremene knjige iz istorije Crkve, već prvoizvore (drevne autore, svete oce) videćemo da su se sami lažni učitelji odlikovali istim ili drugim strašnim porocima. Na primer, „Talija“ – čuvena knjiga lažnog učitelja Arija – napisana je u stilu poznate pornografske poeme (lučke pornografske pesme). Kad su na Vaseljenskom Saboru neki hteli da pročitaju ovo delo Sveti Oci su počeli da zapušavaju uši.
A u „Žitiju protopopa Avakuma, koje je lično napisao“ često se sreće gruba i prosta leksika.
Demonska mudrost dovodi do toga da čovek počinje da biva zaražen zavišću i svadljivošću, kao što kaže apostol. Grehovna mudrost, koja je svojstvena svim ljudima, nije očišćena crkvenim tajnama i onima koji u njima žive. Lažna mudrost rađa lažni život, a lažni život – lažnu mudrost. Sve ovo se leči isključivo pokajanjem.
Odakle potiču lažna učenja?
Mnogi pogrešno misle da će, ako svi ljudi budu naučeni dobru, sve biti izvanredno, sve će se srediti. Treba obaviti sveopštu katihizaciju i sve će biti divno. Ne, neće biti. Postoji slobodan izbor. Čovek može da se odrekne Reči Božije. Dužni smo da svima donesemo Reč Božiju, ali ne smemo biti uvereni u to da će je odmah svi prihvatiti.Čovekov razum je oštećen posle pada u greh i bolest se pojačava, zato čovek i znajući više voli da ne zna. Tako se rađa paganstvo: čovek poseduje znanja, ali počinje da ih izvrće. Priroda svih drevnih i savremenih jeresi je ista. Kako se pojavljuje učenje o poštovanju tvari? Da, postoji Bog Tvorac, ali Mu se mi ne klanjamo. Zašto? Motivi su različiti.
- Biznis-logika (smetaće – neće smetati) – „Bog je ionako dobar, zašto da Mu se klanjamo. On neće načiniti štetu.“ To su reči iz pesme narodnosti države Mijanmar (Jugoistočna Azija). Logika je: Bog je dobri deka, a zle duhove treba odobrovoljiti.
- Kao da Boga nema – „do Boga je visoko, do cara je daleko“. To je paganska parola, koja deklariše da je Bog kod Sebe na nebu, a ljudi su na zemlji, i svakome je dobro u svojoj oblasti. Bog je odstranjen kao da Ga nema. Tako počinje poklonjenje tvari umesto Tvorcu, čovek zna Boga Sazdatelja, ali Mu se ne klanja.
Svetitelji Filaret Amfiteatrov i Teofan Zatvornik daju isti savet: čovek obavezno svake godine treba ponovo da pročita katihizis kako bi proverio da li je odstupio od čistote pravoslavlja.
Kako nastaje lažno učenje?
Prvo se Otkrivenje Božije stavlja u stranu kao nepotrebno (ono smeta čoveku da bude zavidljiv i svadljiv), potiskuje se uz pomoć demona, a onda se zaboravlja. To je mehanizam nastanka svih lažnih učenja – kako starih, tako i novih. Zato nema poštenih ateista. To je isto što i vreli sneg i čedna bludnica – svesna obmana. Čovek koji se odvojio od istine prestao je da spada u ljude („antropos“ znači „onaj koji je ustremljen u visinu“). Sveto pismo ateiste naziva bezumnima.
Greh oštećuje čovekovu volju.
Drugu posledicu prvorodnog greha predstavlja oštećivanje ljudske volje, koju apostol Pavle u poslanici Rimljanima naziva grehovnim zakonom: „Zar mi, dakle, dobro donese smrt? Nikako! Nego greh, da se pokaže kao greh, pričini mi smrt kroz dobro, da bude greh do krajnosti grešan kroz zapovest“ (Rim. 7, 13). To znači da greh zna da postoji zapovest koja kaže „ne čini“, ali joj odgovara: „Svejedno ću učiniti.“ Usled toga greh postaje krajnje grešan. Jedna je stvar kad čovek učini greh zbog neznanja, a druga je kad svesno ide protiv Boga.
„Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mojem; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim. Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim zakonu Božijemu, a telom zakonu greha“ (Rim. 7, 14-25).
Apostol Pavle piše da po unutrašnjem čoveku nalazi zadovoljstvo u zakonu Božijem, a u udovima vidi neki drugi zakon. Upravo tako u krštenom čoveku deluje zlo. A u nekrštenom je i unutrašnji čovek pogođen. U čemu je razlika? U dubini srca nekrštenog živi demon, i zakon greha izlazi iz srca. Sve ovo skrnavi čoveka. A kod hrišćanina (krštenog) zakon deluje u telu, zli duh se isteruje iz srca (na krštenju), ali deluje u telu i u onim delovima duše koji su povezani s telom. Čovekova volja je oštećena, on ne čini dobro, koje želi, već čini zlo koje ne želi. Čovek shvata šta je dobro, ali nema snage da ide ka njemu. Čovekova volja ostaje slobodna, ali se nalazi u paralizovanom stanju. Tvorac je u čovekovo srce utkao volju za dobrom (to nije čovekova zasluga, već dar Tvorca), ali nema snage da je ispunjava. Iz ovoga se vidi da ne mogu postojati pobožni i dobri neznabošci. Čovek gubi pojam o tome šta je dobro, a šta zlo.
Mehanizam gubitka dobra i začetka zla.
Čovek se zbog lažne filosofije slaže da treba živeti po zapovestima, ali tvrdi da radi ostvarivanja nekog dobrog cilja treba odstupiti od toga izvesno vreme. Cilj opravdava sredstva.
Bolest i smrt su posledice prvorodnog greha.
„Jer si prah i u prah ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3, 19). Bolesti i smrt su direktna posledica prvorodnog greha. Kroz đavolju zavist smrt je ušla u svet. „Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše“ (Rim. 5, 12). Smrt dolazi kroz čoveka, ona je posledica prvorodnog greha, ali nije sam greh. Smrt i bolest su prava kazna za greh. Strasti, koje su otkrile kvarenje čula i koje nastaju usled izvrtanja razuma neraskidivo su povezane s grehom – za razliku od kazne za greh koja je usmerena na dobro. Bolesti i smrt su kazna koja uči čoveka. Besmrtnost u telu čoveka koji čini zlo pretvorila bi ga u demona. Smrt ga primorava da se kaje.
Postoje tri uzroka bolesti:
- Kazna za grehove. „Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi“ (Jn. 5, 14).
- Svedočenje moći Gospoda: „I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Isus odgovori: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu“ (Jn. 9, 2-3). „A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne Ja, Gospod?“ (2 Mojs. 4, 11).
- Spasenje čoveka. O tome govori Knjiga Jova. Bog uči čoveka kao trener: ne kruto, već polako, i radi našeg dobra i spasenja.
Potčinjavanje žene mužu jeste posledica prvorodnog greha.
„A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar“ (1 Mojs. 3, 16).
To što rad ne pričinjava čoveku radost jeste posledica prvorodnog greha.
„Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3, 19).
Skoro svi oblici društvenih veza predstavljaju posledicu prvorodnog greha.
Da li je u raju moglo biti borbe za opstanak? Ne. Da li je u raju moglo biti bogatstva i siromaštva? Ne. Podele na klase, na ugledne i neugledne, aristokratiju i plebejce, obrazovane i neobrazovane. Svi ovi pojmovi u raju su nemogući. Bog je sve učio, zato nema obrazovanja, svi imaju pred svojim očima praroditelja Adama, zato nema razlike u poreklu. Nema bolesti, zato što nema kazni. Nema rada. Sav naš sistem društvenih odnosa potiče od pada u greh.
Umnožavanje greha i uvođenje od strane Boga novih ograničenja radi obuzdavanja greha.
Greh je parazit koji raste i umnožava se.
Kain: dešava se ubistvo. Kainovska protivbožanska civilizacija; nastaje zemaljski grad. Veliki greh sveopšteg razvrata pre potopa. Bog stvara države posle potopa (Rim. 13, 1-7), uvodi se smrtna kazna za ubistvo (1 Mojs. 9, 6), određuju se vremena i granice u okviru kojih ljudi žive (Dap. 17, 24-30). Pojavljuje se paganstvo: „Svi narodi da idu svojim putevima“ (Dap. 14, 16-17).
Koji neznabošci će poginuti, a koji će se spasiti?
O tome se detaljno govori u prve tri glave poslanice apostola Pavla Rimljanima (Rim. 1, 16 – 3, 26). Ovaj tekst je vrlo obiman, ali je ključan za pitanje ko će se spasiti, a ko će poginuti: „Jer se ne stidim jevanđelja Hristova, jer je ono sila Božija na spasenje svakome koji veruje, a najpre Judejcu i Jelinu“ (Rim. 1, 16). Spasenje – svakome ko poveruje: kao prvo, Judejcu, zato što je Jevrejima obećano spasenje (kroz zakon), a pod Jelinom se ne podrazumevaju Grci, već svi neznabošci. „Jer se otkriva gnev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi“ (Rim. 1, 18). Apostol Pavle ne počinje svoju propoved rečima o Bogu ili o velikoj ljubavi. On ne kaže da treba da propovedamo to da je Gospod vrlo trpeljiv, kaže da se otkriva gnev Božiji. Za apostola Pavla ne postoje ljudi koji ne znaju istinu. Grešnik je onaj čovek koji je ugušio u sebi Istinu.
„Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio“ (Rim. 1, 19). Svakom čoveku je očigledno da Bog postoji, „jer im je Bog objavio“. „Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora“ (Rim. 1, 20). Svetitelj Teofan Zatvornik ove reči tumači na sledeći način: prvo je poznato iz Predanja, drugo – iz stvaranja, treće – od savesti. Sila slave Božije se vidi kroz tvorevinu Božiju. „Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga, niti Mu zahvališe, nego zaludeše u svojim umovanjima, i potamne nerazumno srce njihovo; govoreći da su mudri, poludeše“ (Rim. 1, 21-22). Neznabošci nisu stavili Boga na prvo mesto, nisu počeli da traže Njegovu volju, nisu Ga proslavili i nisu Mu zablagodarili kao Bogu. Primili su Njegove darove kao nešto što se podrazumeva samo po sebi. Poludeli su – počeli su da smišljaju opravdanja za svoje odstupanje od Boga (različite filosofije i mudrovanja). Sve ovo se može primeniti i na narode, i na pojedince. Svako ima mogućnost da spozna Boga, ali to ne želi svako. Čak i Papuanci, koji žive na ostrvu Nova Gvineja imaju takvu mogućnost. Svi ljudi imaju mogućnost da spoznaju Boga, i ako se klanjaju demonima nemaju izgovor. Narodna tradicija i nacionalna kultura su jedna od najstrašnijih pojava koje ometaju donošenje radosne vesti i blokiraju ljudima Reč Božiju.
„I zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste telesa njihova među njima samima“ (Rim. 23-24). I bogovima su počeli da nazivaju tvorevinu. U Trinaestoj glavi Knjige premudrosti Solomonove govori se o tome kako je nastalo idolopoklonstvo – kroz poštovanje nadgrobnih spomenika. „Koji zameniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, Koji je blagosloven u vekove. Amin. Zato ih predade Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću zabludu“ (Rim. 1, 25-27). Apostol Pavle homoseksualizam ocenjuje kao direktnu posledicu idolosluženja. Danas je za najvišu vrednost proglašena „sloboda ličnosti“ – to je takođe idolosluženje.
„I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti; došaptači, opadači, bogomrsci, nasilnici, gordeljivci, hvalisavci, izmišljači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere, neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine“ (Rim. 28-32). Eto, tako se apostol Pavle lepo odnosi prema neznabošcima. On poziva ljude da nikoga ne osuđuju. Kako kaže svetitelj Jovan Zlatousti, neznabošcu je ranije (pre Hrista) bilo lako da se spasi – trebalo je samo da veruje u jednog istinitog Boga (Tvorca) i da ispunjava zapovesti savesti; upravo takve neznabošce je Bog uveo u Carstvo. Neki neznabošci pre Hrista su se spasili: Jov, Melhisedek, Ruta i dr. Posle Hristovog rođenja paganin je, da bi se spasio, trebalo obavezno da se krsti. Dalje apostol Pavle piše da će neznabošcima biti suđeno zbog toga (Rim. 2, 12-16) – ne zbog toga što nisu kršteni, već zbog toga što „nisu slušali svoju savest“ i savest će na Strašnom sudu otkriti sve o njima.
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Zašto će svi nekršteni i nepokajani ljudi otići u pakao?
Hrišćanin koji ispoveda lažno učenje neizbežno će otići u pakao, zato što prihvata demonsku mudrost i odbacuje Božansku. Znamo da će svi nekršteni otići u pakao: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3, 5).
Odakle potiču lažna učenja?
Čovekov razum posle pada u greh oboleva i bolest se pojačava, zato što čovek znajući više voli da ne zna. Tako se pojavljuje paganstvo: čovek ima znanja i počinje da ih izvrće. Priroda svih starih i novih jeresi je ista.
Gde je u Svetom Pismu rečeno da se greh nastavio oštećenjem ljudske volje?
„Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mojem; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim. Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim zakonu Božijemu, a telom zakonu greha“ (Rim. 7, 14-25).
Zašto su posledice prvorodnog greha bolesti i smrt?
Smrt je ušla u svet zbog đavolje zavisti „Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše“ (Rim. 5, 12). Smrt dolazi kroz čoveka, ona je posledica prvorodnog greha, ali nije sam greh.
Koji su uzroci bolesti?
Postoje tri uzroka bolesti:
- Kazna za grehove. „Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi“ (Jn. 5, 14).
- Svedočenje moći Gospoda: „I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Isus odgovori: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu“ (Jn. 9, 2-3). „A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne Ja, Gospod?“ (2 Mojs. 4, 11).
- Spasenje čoveka. O tome govori Knjiga Jova. Bog uči čoveka kao trener: ne kruto, već polako, i radi našeg dobra i spasenja.
Da li je potčinjavanje žene mužu posledica prvorodnog greha?
Jeste, to je direktna posledica prvorodnog greha: „A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar“ (1 Mojs. 3, 16).
Da li je posledica prvorodnog greha to što rad ne pričinjava čoveku radost?
Da, jeste. „Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3, 19).