НАСЛОВНА » ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ ЗА МИСИОНАРЕ » Предавање једанаесто. Последице првородног греха. Како Бог управља светом после пада у грех?

Предавање једанаесто. Последице првородног греха. Како Бог управља светом после пада у грех?

Грех је почео од оштећења човековог ума. Сви некрштени и непокајани јеретици одлазе у пакао. Одакле потичу лажна учења? Како настаје лажно учење? Грех се наставио услед човекове оштећене воље. Механизам губитка добра и зачетка зла. Болести и смрт су последице првородног греха. Потчињавање жене мужу јесте последица првородног греха. То што човеку рад не причињава радост јесте последица првородног греха. Скоро сви облици друштвених веза су последица првородног греха. Умножавање греха и увођење од стране Бога нових ограничења за обуздавање греха. Који незнабошци ће погинути, а који ће се спасити?

Ово је врло важна тема. Међу савременим људима, укључујући и хришћане раширен је огроман број лажних учења о стању људске природе. Поквареност природе која се на људе преноси по наслеђу после Адамовог пада у грех доводи до низа тешких последица, пре свега, до оштећења душе (ума, воље, осећања) и трулежности тела.

Грех је почео од оштећења човековог ума.

Грех је почео од човековог ума, и због тога је настало стање које апостол Павле описује на следећи начин: „Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Где је мудрац? Где је књижевник? Где је препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване; нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ни једно тело пред Богом. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, Који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали (1 Кор. 1, 18-31).

Апостол Павле показује да мудрост која постоји у овом свету често не признаје Бога: „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне“ (1 Кор. 3, 18-20). Оно што се назива људском мудрошћу и људским умом у Божијим очима је безумље. Мудрост која није од Бога јесте плод болесног, ослабљеног људског разума. Људски разум после пада у грех постаје болестан, ослабљен, неспособан да схвати Божију замисао. Главна парола људског ума је „ја тако хоћу, зато што ја тако мислим“ или „тако осећам, зато што тако мислим“. Свет разматрајући Васељену није пожелео да види премудрост Бога у њој. Човеков разум је болестан, јер је подвргнут утицају кнеза таме: „Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемерна. А плод правде у миру сеје се онима који мир граде“ (Јак. 3, 13-18). Апостол Јаков каже да се истинска мудрост испољава у добром понашању и кротости, а земаљска мудрост је демонска (свадљива, завидљива). Али зло не поседује суштину, зато не могу постојати искључиво зле појаве.

Сви некрштени и непокајани јеретици иду у пакао.

Зашто Црква јерес сматра смртним грехом? Православни хришћанин који исповеда лажно учење неизбежно иде у пакао, зато што прихвата демонску мудрост и одбацује божанску. Знамо да сви некрштени одлазе у пакао. „Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3, 5). Ово није јасно људима који се ослањају на душевност. Како тако добри људи могу да погину? Душевна мудрост је демонска, како каже апостол Јаков. Душевни човек је подвргнут утицају злих и нечистих духова.

Ако не будемо читали савремене књиге из историје Цркве, већ првоизворе (древне ауторе, свете оце) видећемо да су се сами лажни учитељи одликовали истим или другим страшним пороцима. На пример, „Талија“ – чувена књига лажног учитеља Арија – написана је у стилу познате порнографске поеме (лучке порнографске песме). Кад су на Васељенском Сабору неки хтели да прочитају ово дело Свети Оци су почели да запушавају уши.

А у „Житију протопопа Авакума, које је лично написао“ често се среће груба и проста лексика.

Демонска мудрост доводи до тога да човек почиње да бива заражен завишћу и свадљивошћу, као што каже апостол. Греховна мудрост, која је својствена свим људима, није очишћена црквеним тајнама и онима који у њима живе. Лажна мудрост рађа лажни живот, а лажни живот – лажну мудрост. Све ово се лечи искључиво покајањем.

Одакле потичу лажна учења?

Многи погрешно мисле да ће, ако сви људи буду научени добру, све бити изванредно, све ће се средити. Треба обавити свеопшту катихизацију и све ће бити дивно. Не, неће бити. Постоји слободан избор. Човек може да се одрекне Речи Божије. Дужни смо да свима донесемо Реч Божију, али не смемо бити уверени у то да ће је одмах сви прихватити.Човеков разум је оштећен после пада у грех и болест се појачава, зато човек и знајући више воли да не зна. Тако се рађа паганство: човек поседује знања, али почиње да их изврће. Природа свих древних и савремених јереси је иста. Како се појављује учење о поштовању твари? Да, постоји Бог Творац, али Му се ми не клањамо. Зашто? Мотиви су различити.

  1. Бизнис-логика (сметаће – неће сметати) – „Бог је ионако добар, зашто да Му се клањамо. Он неће начинити штету.“ То су речи из песме народности државе Мијанмар (Југоисточна Азија). Логика је: Бог је добри дека, а зле духове треба одобровољити.
  2. Као да Бога нема – „до Бога је високо, до цара је далеко“. То је паганска парола, која декларише да је Бог код Себе на небу, а људи су на земљи, и свакоме је добро у својој области. Бог је одстрањен као да Га нема. Тако почиње поклоњење твари уместо Творцу, човек зна Бога Саздатеља, али Му се не клања.

Светитељи Филарет Амфитеатров и Теофан Затворник дају исти савет: човек обавезно сваке године треба поново да прочита катихизис како би проверио да ли је одступио од чистоте православља.

Како настаје лажно учење?

Прво се Откривење Божије ставља у страну као непотребно (оно смета човеку да буде завидљив и свадљив), потискује се уз помоћ демона, а онда се заборавља. То је механизам настанка свих лажних учења – како старих, тако и нових. Зато нема поштених атеиста. То је исто што и врели снег и чедна блудница – свесна обмана. Човек који се одвојио од истине престао је да спада у људе („антропос“ значи „онај који је устремљен у висину“). Свето писмо атеисте назива безумнима.

Грех оштећује човекову вољу.

Другу последицу првородног греха представља оштећивање људске воље, коју апостол Павле у посланици Римљанима назива греховним законом: „Зар ми, дакле, добро донесе смрт? Никако! Него грех, да се покаже као грех, причини ми смрт кроз добро, да буде грех до крајности грешан кроз заповест“ (Рим. 7, 13). То значи да грех зна да постоји заповест која каже „не чини“, али јој одговара: „Свеједно ћу учинити.“ Услед тога грех постаје крајње грешан. Једна је ствар кад човек учини грех због незнања, а друга је кад свесно иде против Бога.

Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продан у ропство греху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојем; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха“ (Рим. 7, 14-25).

Апостол Павле пише да по унутрашњем човеку налази задовољство у закону Божијем, а у удовима види неки други закон. Управо тако у крштеном човеку делује зло. А у некрштеном је и унутрашњи човек погођен. У чему је разлика? У дубини срца некрштеног живи демон, и закон греха излази из срца. Све ово скрнави човека. А код хришћанина (крштеног) закон делује у телу, зли дух се истерује из срца (на крштењу), али делује у телу и у оним деловима душе који су повезани с телом. Човекова воља је оштећена, он не чини добро, које жели, већ чини зло које не жели. Човек схвата шта је добро, али нема снаге да иде ка њему. Човекова воља остаје слободна, али се налази у парализованом стању. Творац је у човеково срце уткао вољу за добром (то није човекова заслуга, већ дар Творца), али нема снаге да је испуњава. Из овога се види да не могу постојати побожни и добри незнабошци. Човек губи појам о томе шта је добро, а шта зло.

Механизам губитка добра и зачетка зла.

Човек се због лажне философије слаже да треба живети по заповестима, али тврди да ради остваривања неког доброг циља треба одступити од тога извесно време. Циљ оправдава средства.

Болест и смрт су последице првородног греха.

„Јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3, 19). Болести и смрт су директна последица првородног греха. Кроз ђавољу завист смрт је ушла у свет. „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“ (Рим. 5, 12). Смрт долази кроз човека, она је последица првородног греха, али није сам грех. Смрт и болест су права казна за грех. Страсти, које су откриле кварење чула и које настају услед извртања разума нераскидиво су повезане с грехом – за разлику од казне за грех која је усмерена на добро. Болести и смрт су казна која учи човека. Бесмртност у телу човека који чини зло претворила би га у демона. Смрт га приморава да се каје.

Постоје три узрока болести:

  1. Казна за грехове. „Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди“ (Јн. 5, 14).
  2. Сведочење моћи Господа: „И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 9, 2-3). „А Господ му рече: Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не Ја, Господ?“ (2 Мојс. 4, 11).
  3. Спасење човека. О томе говори Књига Јова. Бог учи човека као тренер: не круто, већ полако, и ради нашег добра и спасења.

Потчињавање жене мужу јесте последица првородног греха.

А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар“ (1 Мојс. 3, 16).

То што рад не причињава човеку радост јесте последица првородног греха.

Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3, 19).

Скоро сви облици друштвених веза представљају последицу првородног греха.

Да ли је у рају могло бити борбе за опстанак? Не. Да ли је у рају могло бити богатства и сиромаштва? Не. Поделе на класе, на угледне и неугледне, аристократију и плебејце, образоване и необразоване. Сви ови појмови у рају су немогући. Бог је све учио, зато нема образовања, сви имају пред својим очима прародитеља Адама, зато нема разлике у пореклу. Нема болести, зато што нема казни. Нема рада. Сав наш систем друштвених односа потиче од пада у грех.

Умножавање греха и увођење од стране Бога нових ограничења ради обуздавања греха.

Грех је паразит који расте и умножава се.

Каин: дешава се убиство. Каиновска противбожанска цивилизација; настаје земаљски град. Велики грех свеопштег разврата пре потопа. Бог ствара државе после потопа (Рим. 13, 1-7), уводи се смртна казна за убиство (1 Мојс. 9, 6), одређују се времена и границе у оквиру којих људи живе (Дап. 17, 24-30). Појављује се паганство: „Сви народи да иду својим путевима“ (Дап. 14, 16-17).

Који незнабошци ће погинути, а који ће се спасити?

О томе се детаљно говори у прве три главе посланице апостола Павла Римљанима (Рим. 1, 16 – 3, 26). Овај текст је врло обиман, али је кључан за питање ко ће се спасити, а ко ће погинути: „Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који верује, а најпре Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1, 16). Спасење – свакоме ко поверује: као прво, Јудејцу, зато што је Јеврејима обећано спасење (кроз закон), а под Јелином се не подразумевају Грци, већ сви незнабошци. „Јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди“ (Рим. 1, 18). Апостол Павле не почиње своју проповед речима о Богу или о великој љубави. Он не каже да треба да проповедамо то да је Господ врло трпељив, каже да се открива гнев Божији. За апостола Павла не постоје људи који не знају истину. Грешник је онај човек који је угушио у себи Истину.

„Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио“ (Рим. 1, 19). Сваком човеку је очигледно да Бог постоји, „јер им је Бог објавио“. „Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и божанство, да немају изговора“ (Рим. 1, 20). Светитељ Теофан Затворник ове речи тумачи на следећи начин: прво је познато из Предања, друго – из стварања, треће – од савести. Сила славе Божије се види кроз творевину Божију. „Јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити Му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово; говорећи да су мудри, полудеше“ (Рим. 1, 21-22). Незнабошци нису ставили Бога на прво место, нису почели да траже Његову вољу, нису Га прославили и нису Му заблагодарили као Богу. Примили су Његове дарове као нешто што се подразумева само по себи. Полудели су – почели су да смишљају оправдања за своје одступање од Бога (различите философије и мудровања). Све ово се може применити и на народе, и на појединце. Свако има могућност да спозна Бога, али то не жели свако. Чак и Папуанци, који живе на острву Нова Гвинеја имају такву могућност. Сви људи имају могућност да спознају Бога, и ако се клањају демонима немају изговор. Народна традиција и национална култура су једна од најстрашнијих појава које ометају доношење радосне вести и блокирају људима Реч Божију.

„И заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима“ (Рим. 23-24). И боговима су почели да називају творевину. У Тринаестој глави Књиге премудрости Соломонове говори се о томе како је настало идолопоклонство – кроз поштовање надгробних споменика. „Који заменише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, Који је благословен у векове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу заблуду“ (Рим. 1, 25-27). Апостол Павле хомосексуализам оцењује као директну последицу идолослужења. Данас је за највишу вредност проглашена „слобода личности“ – то је такође идолослужење.

И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине“ (Рим. 28-32). Ето, тако се апостол Павле лепо односи према незнабошцима. Он позива људе да никога не осуђују. Како каже светитељ Јован Златоусти, незнабошцу је раније (пре Христа) било лако да се спаси – требало је само да верује у једног истинитог Бога (Творца) и да испуњава заповести савести; управо такве незнабошце је Бог увео у Царство. Неки незнабошци пре Христа су се спасили: Јов, Мелхиседек, Рута и др. После Христовог рођења паганин је, да би се спасио, требало обавезно да се крсти. Даље апостол Павле пише да ће незнабошцима бити суђено због тога (Рим. 2, 12-16) – не због тога што нису крштени, већ због тога што „нису слушали своју савест“ и савест ће на Страшном суду открити све о њима.

 

Питања и одговори на тему предавања

Зашто ће сви некрштени и непокајани људи отићи у пакао?

Хришћанин који исповеда лажно учење неизбежно ће отићи у пакао, зато што прихвата демонску мудрост и одбацује Божанску. Знамо да ће сви некрштени отићи у пакао: „Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3, 5).

Одакле потичу лажна учења?

Човеков разум после пада у грех оболева и болест се појачава, зато што човек знајући више воли да не зна. Тако се појављује паганство: човек има знања и почиње да их изврће. Природа свих старих и нових јереси је иста.

Где је у Светом Писму речено да се грех наставио оштећењем људске воље?

„Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продан у ропство греху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојем; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха“ (Рим. 7, 14-25).

Зашто су последице првородног греха болести и смрт?

Смрт је ушла у свет због ђавоље зависти „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“ (Рим. 5, 12). Смрт долази кроз човека, она је последица првородног греха, али није сам грех.

Који су узроци болести?

Постоје три узрока болести:

  1. Казна за грехове. „Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди“ (Јн. 5, 14).
  2. Сведочење моћи Господа: „И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 9, 2-3). „А Господ му рече: Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не Ја, Господ?“ (2 Мојс. 4, 11).
  3. Спасење човека. О томе говори Књига Јова. Бог учи човека као тренер: не круто, већ полако, и ради нашег добра и спасења.

Да ли је потчињавање жене мужу последица првородног греха?

Јесте, то је директна последица првородног греха: „А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар“ (1 Мојс. 3, 16).

Да ли је последица првородног греха то што рад не причињава човеку радост?

Да, јесте. „Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3, 19).