Prvi pomen sveštenstva u Starom Zavetu. Odlike sveštenstva. Sveštenstvo pre Starog Zaveta. Carsko sveštenstvo. Bog Sam bira Sebi sveštenike. Smisao starozavetnog sveštenstva. Novo sveštenstvo (nastanak crkvene hijerarhije). Pojava đakona. Episkopsko služenje. Prezvitersko služenje.
Prvi pomen sveštenstva u Starom Zavetu.
Tajna Sveštenstva je jedna od ključnih tajni u Pravoslavnoj Ckrvi. To je takođe jedna od glavnih tema misije među protestantima. Reč „sveštenik“, „jerej“ (na grčkom), „kohen“ (na jevrejskom) prvi put se pominje u Knjizi Postanja: „A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg“ (1 Mojs. 14, 18). Melhisedekovo sveštenstvo prethodi starozavetnom sveštenstvu i ono na izvestan način predstavlja prvosveštenstvo, kod nas sve počinje od njega, počinje novozavetno sveštenstvo.
Odlike sveštenstva.
Sveštenik se postavlja radi prinošenja darova i žrtava. Glavna osobenost sveštenika jeste prinošenje žrtve. Gde nema žrtve, nema ni sveštenstva. „Jer se svaki prvosveštenik postavlja da prinosi i dare i žrtve; zato je potrebno da i Ovaj ima nešto da prinese. Jer ako bi bio na zemlji, ne bi ni bio sveštenik, budući da postoje sveštenici koji prinose dare po zakonu“ (Jevr. 8, 3-4). Da li u islamu postoji sveštenstvo? Ne. Zato što nema prinošenja žrtve radi iskupljenja. Prinošenje žrtve u islamu je obred pomena i u tom smislu islam je blizak protestantizmu. Kad muslimani kolju ovna oni se sećaju Ibrahimovog prinošenja. Protestanti se prinoseći sok od grožđa i hleb (galete) sećaju Hristove žrtve. To je element pominjanja. Zato ni u islamu, ni u protestantizmu nema nikakvog sveštenstva. U judaizmu sad takođe nema žrtve, oni teoretski mogu da prinose žrtve, ali za to treba da sagrade hram. Kod Jevreja ima sveštenika, to su takozvani kogani, Aronovi potomci.
Reč „sveštenik“ potiče od reči „svet“ i znači „izdvojeni“. Sveta zemlja je izdvojena zemlja, sveti hram je izdvojeni hram, sveti narod je narod koji je Bog izdvojio. Sveštenstvo je povezano sa izbranjem – Bog Sam bira Svoje: „I niko sam sebi ne prisvaja tu čast, nego prizvan od Boga, kao i Aron“ (Jevr. 5, 4). Zato sveštenstvo uvek izde odozgo nadole, a nikad obrnuto.
Koja je odlika sveštenika? Baptistički pastor, rabin i imam su ljudi koje su izabrali ljudi, a pravoslavnog sveštenika je izabrao Bog (zato je to tajna). Sveštenstvo pretpostavlja mešanje izvesnih duhovnih sila. Sveštenstvo nije iznad Crkve, to je služenje u Crkvi. Hijerarhijsko sveštenstvo u starozavetnom periodu se pojavljuje pre Božijeg. U Novom Zavetu se dešava isto, prvo se pojavljuju apostoli, a zatim Crkva. Gospod je to učinio namerno da ne bi bilo pretendovanja na prava sveštenstva.
Sveštenstvo pre Starog Zaveta.
Prvi car i sveštenik je Melhisedek. „A car sodomski izađe mu na susret kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što behu s njim, u dolinu Savinu, koje je sada dolina careva. A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg. I blagoslovi ga govoreći: Blagosloven da je Avram Bogu Višnjem, Čije je nebo i zemlja. I blagosloven da je Bog Višnji, Koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega“ (1 Mojs. 14, 17-20). Postoji posebno izbranje Božije: i car, i sveštenik, s tajanstvenim imenom – car pravednosti, car saloma, šaloma (mira). On prinosi beskrvnu žrtvu kao praobraz buduće Evharistije. On blagosilja Avrama – oca budućeg naroda. I Avram mu daje desetinu. Pravilo desetine je uvedeno od samog početka sveštenstva. Sveštenik se hrani od oltara.
Sveštenik Jator je opisan isto kao Melhisedek još pre nego što je obrazovan narod Božiji. I Jov je prinosio žrtve. Sveštenstvo je postojalo pre Zaveta. „A sveštenik madijanski imaše sedam kćeri, i one dođoše i stadoše zahvatati vodu i nalivati u pojila da napoje stado oca svog“ (2 Mojs. 2, 16).
Carsko sveštenstvo.
Na Sinajskoj gori, kad se Bog javio u ognju i dimu, Gospod je rekao: „I bićete Mi carstvo svešteničko i narod svet. To su reči koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim“ (2 Mojs. 19, 6). Pojavljuje se carstvo sveštenika, carstvo izdvojenih koji treba da prinose žrtvu. Pre poklonjenja zlatnom teletu svi Jevreji su mogli da jedu žrtvu. Sad svi pravoslavci mogu da jedu Žrtvu Gospodnju. Svi mi smo sveštenici, zato što učestvujemo u žrtvi (Tela i Krvi Gospodnje).
Mi smo carsko sveštenstvo (zbog nas – hrišćana, postoji svet). Mi smo zajedničari Žrtve (sjedinjujemo se s Bogom). I mi treba nešto da žrtvujemo Bogu.
Za apostola Pavla Liturgija, sveštenodejstvo – nije samo prinošenje žrtve, već i propovedanje reči Božije (misionarenje): „Da budem služitelj Isusa Hrista među neznabošcima sveštenoslužeći jevanđelju Božijemu“ (Rim. 15, 16). Misionar propoveda i usled toga se Bogu prinosi žrtva u vidu obraćenih ljudi: „…da prinos neznabožaca bude blagougodan, osvećen Duhom Svetim“ (Rim. 15, 16).
Apostol Petar piše da svi hrišćani treba da se izgrađuju kao duhovno sveštenstvo kako bi prinosili duhovne žrtve ugodne Bogu: „I vi sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni, sveštenstvo sveto, da biste prinosili žrtve duhovne blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrista“ (1 Petr. 2, 5). „A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga Koji vas doziva iz tame na čudesnu svetlost Svoju; koji nekad ne bejaste narod, a sada ste narod Božiji; koji ne bejaste pomilovani, a sada ste pomilovani“ (1 Petr. 2, 9-10). Pojam „duhovna žrtva“ o kojoj ovde govori apostol Petar tumači apostol Pavle:
„Molim vas, dakle, braćo, radi milosti Božije, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno služenje“ (Rim. 12, 1). Sav svoj život (i telo, i dušu) na služenje Bogu, i to će biti naše sveštenodejstvo – prinosimo sebe na žrtvu. Opisan je rezultat žrtve: „A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u telu, živim verom Sina Božijega, Koji me zavoli i predade Sebe za mene“ (Gal. 2, 20). Čovekova žrtva dovodi do toga da se u njemu nastanjuje Hristos, a njegov život (samovoljni) prestaje. Upravo to je carsko služenje mirjana.
U Apokalipsi se kaže: „I od Isusa Hrista, Koji je svedok verni, prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome Koji nas ljubi i opra nas od greha naših krvlju Svojom, i učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svojemu, Njemu slava i moć u vekove vekova. Amin“ (Otkr. 1, 5-6). U grčkom originalu umesto „carevi“ stoji „carstvo“. Ovde se kaže da carstvo sveštenika neprestano uznosi molbe Bogu. „I učinio si ih Bogu našemu carevima i sveštenicima i carovaće na zemlji“ (Otkr. 5, 10).
Carsko sveštenstvo se poslednji put pominje u Novom Zavetu: „Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina“ (Otkr. 20, 6). Prvo vaskrsenje je Krštenje, ovakav čovek postaje sveštenik. Ovde vidimo ukazivanje na to da carsko sveštenstvo ljudi ne prestaje sa smrću hrišćana, već nastavlja da deluje i posle smrti.
Bog Sam bira sveštenike.
„A ti uzmi k sebi Arona, brata svog sa sinovima njegovim između sinova Izrailjevih da Mi budu sveštenici, Aron i Nadav i Avijud i Eleazar i Itamar, sinovi Aronovi“ (2 Mojs. 28, 1). Bog za Sebe iz celog naroda Božijeg bira posebne služitelje, koji se takođe nazivaju sveštenoslužiteljima.
Hristovo služenje se u Novom Zavetu naziva prvosvešteničkim. Đakoni i prezviteri su prvi put nazvani sveštenicima u prvoj poslanici Korinćanima svetog Klimenta pape Rimskog oko 90. godine posle Hristovog Rođenja. Do IV veka prezviteri nikad i nigde nisu nazivani sveštenicima.
Smisao starozavetnog sveštenstva.
Starozavetno sveštenstvo: prvosveštenik (episkop), sveštenik, levit (đakon).
Sveštenstvo je bilo nasledno. Čovek je stupao na službu sa 25 godina i prestao je da obavlja svešteničku službu sa 50 godina. Sveštenici su takođe bili sudije u narodu Božijem. Smisao starozavetnog sveštenstva je bio da prinose žrtve i uče ljude Zakonu Božijem. „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama“ (Mal. 2, 7). Propovedanje Zakona Božijeg je bilo sveštenodejstvo. Kako su ljudi u Starom Zavetu izučavali Toru (Mojsijevo Petoknjižje)? Tri dana su postili, obavljali su ritualno pranje i tek posle toga su mogli da počnu da proučavaju Sveto Pismo. Samo čitanje Tore se doživljavalo kao sveštenodejstvo. Sad čitanje Jevanđelja takođe predstavlja posebno sveštenodejstvo.
Gospod je pomazao Arona: „Pomaži Arona i sinove njegove, i osvetićeš ih da Mi budu sveštenici“ (2 Mojs. 30, 30). Mnoštvo naroda se pobunilo i odbilo je da prizna Arona za sveštenika (Korejev ustanak). Tome su posvećene tri glave u Knjizi Brojevi, posebno 16. glava (4 Mojs. 16, 1-50). Svi argumenti koji se danas iznose protiv sveštenika mogu se pročitati u 16. glavi Brojeva u Starom Zavetu (~1500. god. pre Hristovog Rođenja). Sledeću pobunu je podigao car Ozija, koja je opisana u Drugoj knjizi Paralipomenon.
„Ali kad je postao jak pogordilo se njegovo srce na pogibelj i postao je prestupnik pred Gospodom Bogom svojim, jer je ušao u hram Gospodnji kako bi zapalio tamjan na oltaru za kađenje. I ušao je za njim sveštenik Azarija, i sa njim osamdeset sveštenika Gospodnjih, odličnih ljudi, i suprotstavili su se caru Oziji i rekli: ne treba ti, Ozija, da kadiš Gospodu; to je posao sveštenika, sinova Aronovih, posvećenih za kađenje; izađi iz svetilišta, jer si postupio nezakonito, i nećeš imati časti pred Gospodom Bogom. I razgnevio se Ozija, a u ruci mu je bila kadionica za kađenje; i kad se razgnevio na sveštenike pojavila se guba na njegovom čelu, pred licem sveštenika, u domu Gospodnjem, kod oltara za kađenje. I pregledali su ga prvosveštenik Azarija i svi sveštenici i videli da je guba na njegovom čelu. I primorali su ga da izađe otuda, a i sam je požurio da se udalji, jer ga je Gospod porazio. I car Ozija je bio gubav do dana svoje smrti, i živeo je u zasebnoj kući, i bio je odvojen od doma Gospodnjeg. A Joatam, sin njegov, bio je starešina carskog doma i upravljao je narodom zemlje“ (2 Par. 26, 16-21).
Novo sveštenstvo (nastanak crkvene hijerarhije).
Hristos je ustanovio novo sveštenstvo, apostole. O ovom ustanovljenju od kojeg počinje naše sveštenstvo, govori se kod apostola Mateja (Mt. 10, 1-6). O istom piše i apostol Luka: „I kad bi dan, dozva učenike Svoje, i izabra od njih dvanaestoricu, koje i apostolima nazva“ (Lk. 6, 13). Kako se to odvijalo? Odgovor na ovo pitanje daje knjiga Dela svetih apostola: „Ovoga Bog vaskrse treći dan, i učini da se On javi, ne svemu narodu, nego nama, svedocima unapred izabranima od Boga, koji s Njim jedosmo i pismo po Njegovu vaskrsenju iz mrtvih“ (Dap. 10, 40-41). Ovaj stih je ključni za pitanje hirotonije. Ovde vidimo biblijsko obrazloženje za to da Bog bira svedoke (apostole).
Tradicija rukopolaganja u sveštenstvo i predavanje Svetog Duha kroz rukopolaganje (polaganje ruku) potiče od Mojsija: „A Isus sin Navin beše pun duha mudrosti, jer Mojsije beše metnuo na nj ruke svoje. I slušaše ga sinovi Izrailjevi, i tvoriše kao što zapovedi Gospod preko Mojsija“ (5 Mojs. 34, 9). A Mojsije ovo nije učinio samovoljno, već kako mu je Gospod zapovedio: „A Gospod reče Mojsiju: Uzmi k sebi Isusa sina Navinog, čoveka u kome je duh Moj, i metni ruku svoju na nj“ (4 Mojs. 27, 18).
Dar Svetog Duha je apostolima bio dat tri puta: kad im je Gospod dao darove da isceljuju, da vaskrsavaju mrtve (rukopoloženje), na dan Pashe (dah), na dan Pedesetnice (silazak ognja na glave).
„Koji vas prima, Mene prima; a koji prima Mene, prima Onoga Koji Me je poslao“ (Mt. 10, 40). Direktno je rečeno da onaj ko prima Hrista kroz apostole prima Boga. „Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo – pomirite se s Bogom“ (2 Kor. 5, 20). Sveštenik ne deluje sam, on je Hristov poslanik, izaslanik.
Dar vezivanja i razrešavanja dat je dvanaestorici apostola: „Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu“ (Mt. 18, 18). Dvanaestorica apostola – ovaj broj odgovara broju kolena Izrailja; sedamdeset dvojica apostola – ovaj broj odgovara broju neznabožačkih naroda (koji su se pojavili posle Vavilonske kule).
Episkop je apostol. U ovom stihu je napisano kako je izabran Matej (jedan od 72 apostola) na mesto Jude izdajnika (od 12 apostola): „Jer je napisano u knjizi Psalama: Da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živeo u njemu; i: episkopstvo (na ruskom: dostojanstvo) njegovo da primi drugi“ (Dap. 1, 20). U grčkom originalu ili u slovenskom umesto reči „dostojanstvo“ stoji „episkopstvo“.
Razlika između apostola i episkopa: apostoli su bili lični svedoci Hristovog vaskrsenja, i njihovo služenje je ekstrateritorijalno, bili su poslati da propovedaju po celom svetu.
Crkvi je od početka bila svojstvena hijerarhija: „Tada oni koji rado primiše reč njegovu krstiše se; i dodade se u taj dan oko tri hiljade duša. I bejahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama“ (Dap. 2, 41-42). Apostoli su osnova Crkve. U ranoj Crkvi nije bilo demokratije, učili su apostoli i pridružili su im se drugi ljudi.
Pojava đakona.
Kad je Crkva počela da se povećava pojavio se drugi oblik služenja u Crkvi – služenje đakona.
„I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se deljaše pomoć svaki dan. Onda dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvedočenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i u službi reči prilježno ostati. I reč ova bi ugodna svemu narodu. I izabraše Stefana, čoveka ispunjenoga verom i Duhom Svetim, i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu prozelita iz Antiohije. Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu položiše ruke na njih“ (Dap. 6, 1-6). Ovde narod već ima pravo da predlaže kandidate za đakonsku službu, ali apostoli postavljaju kandidata za ovo služenje kroz molitvu i polaganje ruku.
Obaveze đakona su: da bude služitelj trpeze, da se brine o dobročinstvu, da se brine za trpezu Gospodnju, za objavljivanje reči Božije.
Sledeći stih govori o dva stepena sveštenstva – episkopskom i đakonskom: „Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Isusu Hristu koji su u Filipima, sa episkopima i đakonima“ (Fil. 1, 1). U nizu drevnih Crkava postojali su samo episkopi i đakoni, sveštenika nije bilo. Preporučivalo se da zajednica od 12 ljudi ima jednog episkopa!
Moral đakona. „Tako i đakoni treba da budu čestiti, ne dvolični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. A i ovi da se prvo provere, pa onda da služe, pošto su bez mane. Tako i žene treba da su skromne, da ne klevetaju, trezvene, verne u svemu. Đakoni da budu muževi jedne žene, koji dobro upravljaju decom i svojim domovima“ (1 Tim. 3, 8-12). Na osnovu ovog stiha se odlično vidi da đakoni mogu imati jedan brak „da budu muževi jedne žene“.
Đakonise se u Novom Zavetu pominju samo jednom: „Preporučujem vam pak Fivu sestru našu, koja je služiteljica (đakonisa) crkve u Kenhreji“ (Rim. 16, 1). Đakonise su pomagale u obučavanju žena osnovama vere, prisluživale su pri Tajni Krštenja i bavile su se dobročinstvom. One su osvećivane molitvom, ali bez polaganja ruku. Đakonise su u Vizantiji postojale do XII veka. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi đakonise su postojale i u vreme Jelisavete Fjodorovne. U Jeladskoj Crkvi đakonise još uvek postoje. „Jer koji su dobro služili, stiču sebi dobar stepen i veliku smelost u veri u Hristu Isusu“ (1 Tim. 3, 13). Ovaj stih predstavlja obrazloženje sukcesivne hirotonije.
Episkopsko služenje.
„Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Isusu Hristu koji su u Filipima, sa episkopima i đakonima“ (Fil. 1, 1). „Jer je napisano u knjizi Psalama: Da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živeo u njemu; i: episkopstvo (na ruskom: dostojanstvo) njegovo da primi drugi“ (Dap. 1, 20). U grčkom originalu ili u slovenskom umesto reči „dostojanstvo“ stoji „episkopstvo“. O episkopstvu se govori i u Delima svetih apostola (Dap. 20, 17-36), gde se koristi reč „prezviter“, koja je do IV veka označavala i episkope, i sveštenike. „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom“ (Dap. 20, 28). U ovom stihu se kaže da rukopolaganje nije ljudsko delo, već da Duh Sveti postavlja ljude za episkope (čuvare).
Direktan zadatak episkopa jeste da čuvaju Crkvu od lažnih učenja i da ne budu koristoljubivi: „Jer ja znam da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada; i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom. Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas… Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga od vas ne zaželeh“ (Dap. 20, 29-31, 33).
Moral episkopa. „Istinita je reč: ako ko episkopstvo želi, dobro delo želi. Ali episkop treba da je bez mane, jedne žene muž, trezven, mudar, pošten, gostoljubiv, kadar da poučava; ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak, miroljubiv, ne srebroljubiv; koji svojim domom dobro upravlja, ima poslušnu decu sa svakom skromnošću; a ako neko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božiju? Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju, da ne bi upao u sramotu i zamku đavolju“ (1 Tim. 3, 1-7).
„Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš po svima gradovima starešine, kao što ti ja zapovedih: ako je ko bez mane, jedne žene muž, i ima decu verujuću, kojoj ne prigovaraju da su razuzdana ili nepokorna. Jer episkop kao Božiji domoupravitelj treba da je bez mane, ne samovoljan, ne gnevljiv, ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar; nego gostoljubiv, dobroljubiv, mudar, pravedan, pobožan, uzdržljiv; koji se čvrsto drži istinite reči saglasne sa učenjem, da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive. Jer ima mnogo nepokornih, praznorečivih i obmanjivača, osobito koji su iz obrezanja, kojima treba usta zatvoriti, koji čitave domove izopačuju učeći što ne treba, radi nečasnog dobitka. Reče neko od njih, njihov sopstveni prorok: Krićani, svagda lažljivci, zli zverovi, proždrljivci leni. Svedočanstvo je ovo istinito. Zbog toga karaj ih bez poštede, da budu zdravi u veri, da ne slušaju judejske bajke, ni zapovesti ljudi koji preziru istinu“ (Tit. 1, 5-14).
Prezvitersko služenje.
Prvi pomen: „Ovo i učiniše poslavši starešinama preko ruke Varnavine i Savlove“ (Dap. 11, 30).
Rukopolaganje prezvitera. Polaganjem ruku: „A dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih, otpustiše ih“ (Dap. 13, 2-3). Ovde se prvi put pominje Liturgija (služahu). „I rukopoložiše im prezvitere za svaku Crkvu, pa pomolivši se Bogu s postom, predadoše ih Gospodu u Koga verovaše“ (Dap. 14, 23). Apostoli nisu samo osnivali zajednice, već su rukopolagali prezvitere. „I kad prolažahu po gradovima, učiše ih da drže pravila koja utvrdiše apostoli i prezviteri u Jerusalimu“ (Dap. 16, 4).
Razlika između episkopa i prezvitera. „A kad nastade raspra, i ne malo prepiranje Pavla i Varnave s njima, odrediše da Pavle i Varnava i drugi neki idu gore u Jerusalim apostolima i prezviterima za ovo pitanje“ (Dap. 15, 2). Episkop se od prezvitera razlikuje samo po pravu da rukopolaže.
Praksa nagrađivanja sveštenika. „Prezviteri koji su dobre starešine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovedanju i učenju“ (1 Tim. 5, 17). Oni koji se trude na misionarskom poprištu.
Obavljanje Tajne Jeleosvećenja. „Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje“ (Jak. 5, 14).
Dar blagodati. „Imamo pak različite darove po blagodati koja nam je data: ako je proroštvo, neka je po meri vere; ako je služba, neka je u služenju; učiteljstvo, neka je u učenju; ako je tešitelj, neka teši; koji daje, neka daje iskreno; koji upravlja, neka je revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno“ (Rim. 12, 6-8). Načelnik je predstojatelj.
„Jer kad neko govori: Ja sam Pavlov, a drugi: Ja sam Apolov, zar niste telesni? Ko je, dakle, Pavle, a ko Apolos, do služitelji kroz koje poverovate, i to kako Gospod svakom dade? Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste. Tako niti je što onaj koji sadi, ni onaj ko zaliva, nego Bog Koji čini da raste. A onaj koji sadi i onaj koji zaliva jedno su, i svaki će primiti svoju platu prema svome trudu. Jer mi smo Božiji saradnici, a vi ste Božija njiva, Božija građevina“ (1 Kor. 3, 4-9).
„A vi ste telo Hristovo, i udovi ponaosob. I ove postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, zatim čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različitih jezika. Jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? Jesu li svi čudotvorci? Imaju li svi darove isceljivanja? Govore li svi jezike? Da li svi tumače? A revnujte za veće darove. I pokazaću vam još uzvišeniji put“ (1 Kor. 12, 27-31). Nemaju svi iste darove. Različiti darovi Svetog Duha su na korist.
Postavljeni su na služenje. „I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, za usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova; dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove“ (Efes. 4, 11-13).
Obaveza pastira. „Prezvitere koji su među vama molim, ja koji sam saprezviter i svedok Hristovih stradanja, i zajedničar u slavi koja će se otkriti: čuvajte stado Božije, koje vam je povereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca; niti kao da gospodarite nasledstvom Božijim; nego budite ugled stadu; i kad se javi Arhipastir, primićete venac slave koja ne vene. Tako i vi mlađi pokoravajte se starešinama, a svi, pokoravajući se jedni drugima, prigrlite smirenoumlje, jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat“ (1 Petr. 5, 1-5).
Odnos između klirika i mirjana. „Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili, a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi“ (Jevr. 13, 17). „Molimo vas pak, braćo, odajite priznanje onima koji se trude među vama, i vašim pretpostavljenim u Gospodu, i onima koji vas poučavaju, i da ih poštujete veoma mnogo sa ljubavlju zbog dela njihovoga. Živite u miru među sobom“ (1 Sol. 5, 12-13).
Kako se daju darovi sveštenstva? „Ne zanemaruj blagodatni dar u tebi koji ti je dat kroz proročanstvo polaganjem ruku starešina na tebe“ (1 Tim. 4, 14).
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Na kom mestu u Starom Zavetu se prvi put pominje sveštenstvo?
Tajna Sveštenstva je jedna od ključnih tajni u Pravoslavnoj Ckrvi. To je takođe jedna od glavnih tema misije među protestantima. Reč „sveštenik“, „jerej“ (na grčkom), „kohen“ (na jevrejskom) prvi put se pominje u Knjizi Postanja: „A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg“ (1 Mojs. 14, 18).
Koja je glavna odlika sveštenika?
Glavna osobenost sveštenika jeste prinošenje žrtve. Gde nema žrtve, nema ni sveštenstva. „Jer se svaki prvosveštenik postavlja da prinosi i dare i žrtve; zato je potrebno da i Ovaj ima nešto da prinese. Jer ako bi bio na zemlji, ne bi ni bio sveštenik, budući da postoje sveštenici koji prinose dare po zakonu“ (Jevr. 8, 3-4).
Gde je u Starom Zavetu opisana pojava carskog sveštenstva?
Na Sinajskoj gori, kad se Bog javio u ognju i dimu, Gospod je rekao: „I bićete Mi carstvo svešteničko i narod svet. To su reči koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim“ (2 Mojs. 19, 6). Pojavljuje se carstvo sveštenika, carstvo izdvojenih, koji treba da prinose žrtvu.
Da li Bog Sam bira sveštenika?
Da, bira. „A ti uzmi k sebi Arona, brata svog sa sinovima njegovim između sinova Izrailjevih da Mi budu sveštenici, Aron i Nadav i Avijud i Eleazar i Itamar, sinovi Aronovi“ (2 Mojs. 28, 1).
Koji je bio smisao starozavetnog sveštenstva?
Smisao starozavetnog sveštenstva je bio da prinosi žrtve i uči ljude Zakonu Božijem. „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama“ (Mal. 2, 7).
Ko je ustanovio novo sveštenstvo?
Hristos je ustanovio novo sveštenstvo – apostole. O ovom ustanovljenju, od kojeg počinje naše sveštenstvo govori se kod apostola Mateja (Mt. 10, 1-16). O istom piše i apostol Luka: „I kad bi dan, dozva učenike Svoje, i izabra od njih dvanaestoricu, koje i apostolima nazva“ (Lk. 6, 13).
Gde se u Svetom Pismu govori o pojavi đakona?
U Delima svetih apostola. „I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se deljaše pomoć svaki dan. Onda dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvedočenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i u službi reči prilježno ostati. I reč ova bi ugodna svemu narodu. I izabraše Stefana, čoveka ispunjenoga verom i Duhom Svetim, i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu prozelita iz Antiohije. Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu položiše ruke na njih“ (Dap. 6, 1-6).
Koji je direktan zadatak episkopa?
Direktan zadatak episkopa jeste da čuvaju Crkvu od lažnih učenja i da ne budu koristoljubivi: „Jer ja znam da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada; i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom. Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas… Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga od vas ne zaželeh“ (Dap. 20, 29-31, 33).
Koja je razlika između episkopa i prezvitera?
„A kad nastade raspra, i ne malo prepiranje Pavla i Varnave s njima, odrediše da Pavle i Varnava i drugi neki idu gore u Jerusalim apostolima i prezviterima za ovo pitanje“ (Dap. 15, 2). Episkop se od prezvitera razlikuje samo po pravu da rukopolaže.
Da li je u Novom Zavetu opisana praksa nagrađivanja sveštenika?
Praksa nagrađivanja sveštenika. „Prezviteri koji su dobre starešine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovedanju i učenju“ (1 Tim. 5, 17). Oni koji se trude na misionarskom poprištu.