НАСЛОВНА » ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ ЗА МИСИОНАРЕ » Предавање двадесет треће. Тајна Свештенства

Предавање двадесет треће. Тајна Свештенства

Први помен свештенства у Старом Завету. Одлике свештенства. Свештенство пре Старог Завета. Царско свештенство. Бог Сам бира Себи свештенике. Смисао старозаветног свештенства. Ново свештенство (настанак црквене хијерархије). Појава ђакона. Епископско служење. Презвитерско служење.

Први помен свештенства у Старом Завету.

Тајна Свештенства је једна од кључних тајни у Православној Цкрви. То је такође једна од главних тема мисије међу протестантима. Реч „свештеник“, „јереј“ (на грчком), „кохен“ (на јеврејском) први пут се помиње у Књизи Постања: „А Мелхиседек цар салимски изнесе хлеб и вино; а он беше свештеник Бога Вишњег“ (1 Мојс. 14, 18). Мелхиседеково свештенство претходи старозаветном свештенству и оно на известан начин представља првосвештенство, код нас све почиње од њега, почиње новозаветно свештенство.

Одлике свештенства.

Свештеник се поставља ради приношења дарова и жртава. Главна особеност свештеника јесте приношење жртве. Где нема жртве, нема ни свештенства. „Јер се сваки првосвештеник поставља да приноси и даре и жртве; зато је потребно да и Овај има нешто да принесе. Јер ако би био на земљи, не би ни био свештеник, будући да постоје свештеници који приносе даре по закону“ (Јевр. 8, 3-4). Да ли у исламу постоји свештенство? Не. Зато што нема приношења жртве ради искупљења. Приношење жртве у исламу је обред помена и у том смислу ислам је близак протестантизму. Кад муслимани кољу овна они се сећају Ибрахимовог приношења. Протестанти се приносећи сок од грожђа и хлеб (галете) сећају Христове жртве. То је елемент помињања. Зато ни у исламу, ни у протестантизму нема никаквог свештенства. У јудаизму сад такође нема жртве, они теоретски могу да приносе жртве, али за то треба да саграде храм. Код Јевреја има свештеника, то су такозвани когани, Аронови потомци.

Реч „свештеник“ потиче од речи „свет“ и  значи „издвојени“. Света земља је издвојена земља, свети храм је издвојени храм, свети народ је народ који је Бог издвојио. Свештенство је повезано са избрањем – Бог Сам бира Своје: „И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон“ (Јевр. 5, 4). Зато свештенство увек изде одозго надоле, а никад обрнуто.

Која је одлика свештеника? Баптистички пастор, рабин и имам су људи које су изабрали људи, а православног свештеника је изабрао Бог (зато је то тајна). Свештенство претпоставља мешање извесних духовних сила. Свештенство није изнад Цркве, то је служење у Цркви. Хијерархијско свештенство у старозаветном периоду се појављује пре Божијег. У Новом Завету се дешава исто, прво се појављују апостоли, а затим Црква. Господ је то учинио намерно да не би било претендовања на права свештенства.

Свештенство пре Старог Завета.

Први цар и свештеник је Мелхиседек. „А цар содомски изађе му на сусрет кад се врати разбивши Ходологомора и цареве што беху с њим, у долину Савину, које је сада долина царева. А Мелхиседек цар салимски изнесе хлеб и вино; а он беше свештеник Бога Вишњег. И благослови га говорећи: Благословен да је Аврам Богу Вишњем, Чије је небо и земља. И благословен да је Бог Вишњи, Који предаде непријатеље твоје у руке твоје! И даде му Аврам десетак од свега“ (1 Мојс. 14, 17-20). Постоји посебно избрање Божије: и цар, и свештеник, с тајанственим именом – цар праведности, цар салома, шалома (мира). Он приноси бескрвну жртву као праобраз будуће Евхаристије. Он благосиља Аврама – оца будућег народа. И Аврам му даје десетину. Правило десетине је уведено од самог почетка свештенства. Свештеник се храни од олтара.

Свештеник Јатор је описан исто као Мелхиседек још пре него што је образован народ Божији. И Јов је приносио жртве. Свештенство је постојало пре Завета. „А свештеник мадијански имаше седам кћери, и оне дођоше и стадоше захватати воду и наливати у појила да напоје стадо оца свог“ (2 Мојс. 2, 16).

Царско свештенство.

На Синајској гори, кад се Бог јавио у огњу и диму, Господ је рекао: „И бићете Ми царство свештеничко и народ свет. То су речи које ћеш казати синовима Израиљевим“ (2 Мојс. 19, 6). Појављује се царство свештеника, царство издвојених који треба да приносе жртву. Пре поклоњења златном телету сви Јевреји су могли да једу жртву. Сад сви православци могу да једу Жртву Господњу. Сви ми смо свештеници, зато што учествујемо у жртви (Тела и Крви Господње).

Ми смо царско свештенство (због нас – хришћана, постоји свет). Ми смо заједничари Жртве (сједињујемо се с Богом). И ми треба нешто да жртвујемо Богу.

За апостола Павла Литургија, свештенодејство – није само приношење жртве, већ и проповедање речи Божије (мисионарење): „Да  будем служитељ Исуса Христа међу незнабошцима свештенослужећи јеванђељу Божијему“ (Рим. 15, 16). Мисионар проповеда и услед тога се Богу приноси жртва у виду обраћених људи: „…да принос незнабожаца буде благоугодан, освећен Духом Светим“ (Рим. 15, 16).

Апостол Петар пише да сви хришћани треба да се изграђују као духовно свештенство како би приносили духовне жртве угодне Богу: „И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Петр. 2, 5). „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозива из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Петр. 2, 9-10). Појам „духовна жртва“ о којој овде говори апостол Петар тумачи апостол Павле:

„Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно служење“ (Рим. 12, 1). Сав свој живот (и тело, и душу) на служење Богу, и то ће бити наше свештенодејство – приносимо себе на жртву. Описан је резултат жртве: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, Који ме заволи и предаде Себе за мене“ (Гал. 2, 20). Човекова жртва доводи до тога да се у њему настањује Христос, а његов живот (самовољни) престаје. Управо то је царско служење мирјана.

У Апокалипси се каже: „И од Исуса Христа, Који је сведок верни, првенац из мртвих, и Господар над царевима земаљским. Ономе Који нас љуби и опра нас од греха наших крвљу Својом, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу Својему, Њему слава и моћ у векове векова. Амин“ (Откр. 1, 5-6). У грчком оригиналу уместо „цареви“ стоји „царство“. Овде се каже да царство свештеника непрестано узноси молбе Богу. „И учинио си их Богу нашему царевима и свештеницима и цароваће на земљи“ (Откр. 5, 10).

Царско свештенство се последњи пут помиње у Новом Завету: „Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу; над њима друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година“ (Откр. 20, 6). Прво васкрсење је Крштење, овакав човек постаје свештеник. Овде видимо указивање на то да царско свештенство људи не престаје са смрћу хришћана, већ наставља да делује и после смрти.

Бог Сам бира свештенике.

„А ти узми к себи Арона, брата свог са синовима његовим између синова Израиљевих да Ми буду свештеници, Арон и Надав и Авијуд и Елеазар и Итамар, синови Аронови“ (2 Мојс. 28, 1). Бог за Себе из целог народа Божијег бира посебне служитеље, који се такође називају свештенослужитељима.

Христово служење се у Новом Завету назива првосвештеничким. Ђакони и презвитери су први пут названи свештеницима у првој посланици Коринћанима светог Климента папе Римског око 90. године после Христовог Рођења. До IV века презвитери никад и нигде нису називани свештеницима.

Смисао старозаветног свештенства.

Старозаветно свештенство: првосвештеник (епископ), свештеник, левит (ђакон).

Свештенство је било наследно. Човек је ступао на службу са 25 година и престао је да обавља свештеничку службу са 50 година. Свештеници су такође били судије у народу Божијем. Смисао старозаветног свештенства је био да приносе жртве и уче људе Закону Божијем. „Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама“ (Мал. 2, 7). Проповедање Закона Божијег је било свештенодејство. Како су људи у Старом Завету изучавали Тору (Мојсијево Петокњижје)? Три дана су постили, обављали су ритуално прање и тек после тога су могли да почну да проучавају Свето Писмо. Само читање Торе се доживљавало као свештенодејство. Сад читање Јеванђеља такође представља посебно свештенодејство.

Господ је помазао Арона: „Помажи Арона и синове његове, и осветићеш их да Ми буду свештеници“ (2 Мојс. 30, 30). Мноштво народа се побунило и одбило је да призна Арона за свештеника (Корејев устанак). Томе су посвећене три главе у Књизи Бројеви, посебно 16. глава (4 Мојс. 16, 1-50). Сви аргументи који се данас износе против свештеника могу се прочитати у 16. глави Бројева у Старом Завету (~1500. год. пре Христовог Рођења). Следећу побуну је подигао цар Озија, која је описана у Другој књизи Паралипоменон.

Али кад је постао јак погордило се његово срце на погибељ и постао је преступник пред Господом Богом својим, јер је ушао у храм Господњи како би запалио тамјан на олтару за кађење. И ушао је за њим свештеник Азарија, и са њим осамдесет свештеника Господњих, одличних људи, и супротставили су се цару Озији и рекли: не треба ти, Озија, да кадиш Господу; то је посао свештеника, синова Аронових, посвећених за кађење; изађи из светилишта, јер си поступио незаконито, и нећеш имати части пред Господом Богом. И разгневио се Озија, а у руци му је била кадионица за кађење; и кад се разгневио на свештенике појавила се губа на његовом челу, пред лицем свештеника, у дому Господњем, код олтара за кађење. И прегледали су га првосвештеник Азарија и сви свештеници и видели да је губа на његовом челу. И приморали су га да изађе отуда, а и сам је пожурио да се удаљи, јер га је Господ поразио. И цар Озија је био губав до дана своје смрти, и живео је у засебној кући, и био је одвојен од дома Господњег. А Јоатам, син његов, био је старешина царског дома и управљао је народом земље“ (2 Пар. 26, 16-21).

Ново свештенство (настанак црквене хијерархије).

Христос је установио ново свештенство, апостоле. О овом установљењу од којег почиње наше свештенство, говори се код апостола Матеја (Мт. 10, 1-6). О истом пише и апостол Лука: „И кад би дан, дозва ученике Своје, и изабра од њих дванаесторицу, које и апостолима назва“ (Лк. 6, 13). Како се то одвијало? Одговор на ово питање даје књига Дела светих апостола: „Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се Он јави, не свему народу, него нама, сведоцима унапред изабранима од Бога, који с Њим једосмо и писмо по Његову васкрсењу из мртвих“ (Дап. 10, 40-41). Овај стих је кључни за питање хиротоније. Овде видимо библијско образложење за то да Бог бира сведоке (апостоле).

Традиција рукополагања у свештенство и предавање Светог Духа кроз рукополагање (полагање руку) потиче од Мојсија: „А Исус син Навин беше пун духа мудрости, јер Мојсије беше метнуо на њ руке своје. И слушаше га синови Израиљеви, и творише као што заповеди Господ преко Мојсија“ (5 Мојс. 34, 9). А Мојсије ово није учинио самовољно, већ како му је Господ заповедио: „А Господ рече Мојсију: Узми к себи Исуса сина Навиног, човека у коме је дух Мој, и метни руку своју на њ“ (4 Мојс. 27, 18).

Дар Светог Духа је апостолима био дат три пута: кад им је Господ дао дарове да исцељују, да васкрсавају мртве (рукоположење), на дан Пасхе (дах), на дан Педесетнице (силазак огња на главе).

„Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао“ (Мт. 10, 40). Директно је речено да онај ко прима Христа кроз апостоле прима Бога. „Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се с Богом“ (2 Кор. 5, 20). Свештеник не делује сам, он је Христов посланик, изасланик.

Дар везивања и разрешавања дат је дванаесторици апостола: „Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу“ (Мт. 18, 18). Дванаесторица апостола – овај број одговара броју колена Израиља; седамдесет двојица апостола – овај број одговара броју незнабожачких народа (који су се појавили после Вавилонске куле).

Епископ је апостол. У овом стиху је написано како је изабран Матеј (један од 72 апостола) на место Јуде издајника (од 12 апостола): „Јер је написано у књизи Псалама: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему; и: епископство (на руском: достојанство) његово да прими други“ (Дап. 1, 20). У грчком оригиналу или у словенском уместо речи „достојанство“ стоји „епископство“.

Разлика између апостола и епископа: апостоли су били лични сведоци Христовог васкрсења, и њихово служење је екстратериторијално, били су послати да проповедају по целом свету.

Цркви је од почетка била својствена хијерархија: „Тада они који радо примише реч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. И бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап. 2, 41-42). Апостоли су основа Цркве. У раној Цркви није било демократије, учили су апостоли и придружили су им се други људи.

Појава ђакона.

Кад је Црква почела да се повећава појавио се други облик служења у Цркви – служење ђакона.

И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И реч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњенога вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих“ (Дап. 6, 1-6). Овде народ већ има право да предлаже кандидате за ђаконску службу, али апостоли постављају кандидата за ово служење кроз молитву и полагање руку.

Обавезе ђакона су: да буде служитељ трпезе, да се брине о доброчинству, да се брине за трпезу Господњу, за објављивање речи Божије.

Следећи стих говори о два степена свештенства – епископском и ђаконском: „Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима“ (Фил. 1, 1). У низу древних Цркава постојали су само епископи и ђакони, свештеника није било. Препоручивало се да заједница од 12 људи има једног епископа!

Морал ђакона. „Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми, који имају тајну вере у чистој савести. А и ови да се прво провере, па онда да служе, пошто су без мане. Тако и жене треба да су скромне, да не клеветају, трезвене, верне у свему. Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају децом и својим домовима“ (1 Тим. 3, 8-12). На основу овог стиха се одлично види да ђакони могу имати један брак „да буду мужеви једне жене“.

Ђаконисе се у Новом Завету помињу само једном: „Препоручујем вам пак Фиву сестру нашу, која је служитељица (ђакониса) цркве у Кенхреји“ (Рим. 16, 1). Ђаконисе су помагале у обучавању жена основама вере, прислуживале су при Тајни Крштења и бавиле су се доброчинством. Оне су освећиване молитвом, али без полагања руку. Ђаконисе су у Византији постојале до XII века. У Руској Православној Цркви ђаконисе су постојале и у време Јелисавете Фјодоровне. У Јеладској Цркви ђаконисе још увек постоје. „Јер који су добро служили, стичу себи добар степен и велику смелост у вери у Христу Исусу“ (1 Тим. 3, 13). Овај стих представља образложење сукцесивне хиротоније.

Епископско служење.

„Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима“ (Фил. 1, 1). „Јер је написано у књизи Псалама: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему; и: епископство (на руском: достојанство) његово да прими други“ (Дап. 1, 20). У грчком оригиналу или у словенском уместо речи „достојанство“ стоји „епископство“. О епископству се говори и у Делима светих апостола (Дап. 20, 17-36), где се користи реч „презвитер“, која је до IV века означавала и епископе, и свештенике. „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом“ (Дап. 20, 28). У овом стиху се каже да рукополагање није људско дело, већ да Дух Свети поставља људе за епископе (чуваре).

Директан задатак епископа јесте да чувају Цркву од лажних учења и да не буду користољубиви: „Јер ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас… Сребра, или злата, или руха, ни од кога од вас не зажелех“ (Дап. 20, 29-31, 33).

Морал епископа. „Истинита је реч: ако ко епископство жели, добро дело жели. Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив; који својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу; а ако неко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу. А треба да има и добро сведочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу“ (1 Тим. 3, 1-7).

Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна. Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; који се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе. Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Рече неко од њих, њихов сопствени пророк: Крићани, свагда лажљивци, зли зверови, прождрљивци лени. Сведочанство је ово истинито. Због тога карај их без поштеде, да буду здрави у вери, да не слушају јудејске бајке, ни заповести људи који презиру истину“ (Тит. 1, 5-14).

Презвитерско служење.

Први помен: „Ово и учинише пославши старешинама преко руке Варнавине и Савлове“ (Дап. 11, 30).

Рукополагање презвитера. Полагањем руку: „А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их“ (Дап. 13, 2-3). Овде се први пут помиње Литургија (служаху). „И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у Кога вероваше“ (Дап. 14, 23). Апостоли нису само оснивали заједнице, већ су рукополагали презвитере. „И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму“ (Дап. 16, 4).

Разлика између епископа и презвитера. „А кад настаде распра, и не мало препирање Павла и Варнаве с њима, одредише да Павле и Варнава и други неки иду горе у Јерусалим апостолима и презвитерима за ово питање“ (Дап. 15, 2). Епископ се од презвитера разликује само по праву да рукополаже.

Пракса награђивања свештеника. „Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу“ (1 Тим. 5, 17). Они који се труде на мисионарском попришту.

Обављање Тајне Јелеосвећења. „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње“ (Јак. 5, 14).

Дар благодати. „Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мери вере; ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тешитељ, нека теши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно“ (Рим. 12, 6-8). Начелник је предстојатељ.

Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други: Ја сам Аполов, зар нисте телесни? Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовате, и то како Господ сваком даде? Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај ко залива, него Бог Који чини да расте. А онај који сади и онај који залива једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду. Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина“ (1 Кор. 3, 4-9).

А ви сте тело Христово, и удови понаособ. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? Имају ли сви дарове исцељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче? А ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут“ (1 Кор. 12, 27-31). Немају сви исте дарове. Различити дарови Светог Духа су на корист.

Постављени су на служење. „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Ефес. 4, 11-13).

Обавеза пастира. „Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе која не вене. Тако и ви млађи покоравајте се старешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат“ (1 Петр. 5, 1-5).

Однос између клирика и мирјана. „Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили, а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи“ (Јевр. 13, 17). „Молимо вас пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу, и онима који вас поучавају, и да их поштујете веома много са љубављу због дела њиховога. Живите у миру међу собом“ (1 Сол. 5, 12-13).

Како се дају дарови свештенства? „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе“ (1 Тим. 4, 14).

 

Питања и одговори на тему предавања

На ком месту у Старом Завету се први пут помиње свештенство?

Тајна Свештенства је једна од кључних тајни у Православној Цкрви. То је такође једна од главних тема мисије међу протестантима. Реч „свештеник“, „јереј“ (на грчком), „кохен“ (на јеврејском) први пут се помиње у Књизи Постања: „А Мелхиседек цар салимски изнесе хлеб и вино; а он беше свештеник Бога Вишњег“ (1 Мојс. 14, 18).

Која је главна одлика свештеника?

Главна особеност свештеника јесте приношење жртве. Где нема жртве, нема ни свештенства. „Јер се сваки првосвештеник поставља да приноси и даре и жртве; зато је потребно да и Овај има нешто да принесе. Јер ако би био на земљи, не би ни био свештеник, будући да постоје свештеници који приносе даре по закону“ (Јевр. 8, 3-4).

Где је у Старом Завету описана појава царског свештенства?

На Синајској гори, кад се Бог јавио у огњу и диму, Господ је рекао: „И бићете Ми царство свештеничко и народ свет. То су речи које ћеш казати синовима Израиљевим“ (2 Мојс. 19, 6). Појављује се царство свештеника, царство издвојених, који треба да приносе жртву.

Да ли Бог Сам бира свештеника?

Да, бира. „А ти узми к себи Арона, брата свог са синовима његовим између синова Израиљевих да Ми буду свештеници, Арон и Надав и Авијуд и Елеазар и Итамар, синови Аронови“ (2 Мојс. 28, 1).

Који је био смисао старозаветног свештенства?

Смисао старозаветног свештенства је био да приноси жртве и учи људе Закону Божијем. „Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама“ (Мал. 2, 7).

Ко је установио ново свештенство?

Христос је установио ново свештенство – апостоле. О овом установљењу, од којег почиње наше свештенство говори се код апостола Матеја (Мт. 10, 1-16). О истом пише и апостол Лука: „И кад би дан, дозва ученике Своје, и изабра од њих дванаесторицу, које и апостолима назва“ (Лк. 6, 13).

Где се у Светом Писму говори о појави ђакона?

У Делима светих апостола. „И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И реч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњенога вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих“ (Дап. 6, 1-6).

Који је директан задатак епископа?

Директан задатак епископа јесте да чувају Цркву од лажних учења и да не буду користољубиви: „Јер ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас… Сребра, или злата, или руха, ни од кога од вас не зажелех“ (Дап. 20, 29-31, 33).

Која је разлика између епископа и презвитера?

„А кад настаде распра, и не мало препирање Павла и Варнаве с њима, одредише да Павле и Варнава и други неки иду горе у Јерусалим апостолима и презвитерима за ово питање“ (Дап. 15, 2). Епископ се од презвитера разликује само по праву да рукополаже.

Да ли је у Новом Завету описана пракса награђивања свештеника?

Пракса награђивања свештеника. „Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу“ (1 Тим. 5, 17). Они који се труде на мисионарском попришту.