Sjedinjenje Boga i čoveka je moguće samo u Pravoslavlju. Učenje o Hristovom Telu. Šta je Pričešće? Zašto je Pričešće potrebno? Biblijski tekstovi o Evharistiji (Pričešću). Oblici zajedničarenja s Bogom. Predskazivanje Pričešća. Antipričešće, anticrkva (svetska zajednica). Ustanovljenje Evharistije u Jevanđelju po Jovanu. Uslovi za Pričešće. Onaj ko se ne pričešćuje ne može večno da živi. Netolerantnost Boga Isusa Hrista. Veza između Pričešća i Miropomazanja. Evharistijski realizam. Koliko često se treba pričešćivati? Pravoslavni hram nema trodimenzionalnu meru. Opis Evharistije u Jevanđelju po Mateju. Opis Evharistije u Jevanđelju po Marku. Opis Evharistije u Jevanđelju po Luki. Gde sad treba tražiti Hrista? Nedelja kao dan za obavljanje Evharistije. Evharistija gradi Crkvu. Drugi tekstovi sa opisom Evharistije u Novom Zavetu.
Sjedinjenje Boga i čoveka je moguće samo u Pravoslavlju.
Većina religija izražava izvesnu koncepciju nepojamnosti Boga. Tako je u islamu Alah apsolutno nedostižan, sufizam i hinduizam govore o tome da je Božanstvo dostižno, ali da je nespojivo s ljudskom ličnošću, protestantizam govori o Bogu kao o informatoru. Katolici i monofiziti potvrđuju realnost pričešća, ali je za njih sjedinjenje Boga i čoveka u pričešću svejedno nemoguće. Nestorijanstvo se od početka gradilo kao religija nespojivosti Boga i čoveka (učenje o dodirivanju Boga i čoveka, ali ne o sjedinjenju). Po pravoslavnom učenju mi se pričešćujemo istorijskim Telom i Krvlju Hrista (sjedinjujući se s Bogom), protiv toga su prvi nastupili doketi, koji su tvrdili da je Hristos privid i da je zbog toga nemoguće pričešćivati se Njegovim Telom. Hristologija rađa Evharistiju, i kako učimo o Hristu, tako učimo i o prirodi Evharistije.
Učenje o Hristovom Telu.
Hristovo telo ima tri realnosti: istorijsko Telo koje je bilo razapeto na Krstu, telo pričešća i Crkvu. Ovo nisu različite, već istovetne realnosti. Realno istorijsko Hristovo Telo koje je rodila Marija, koje je bilo razapeto, daje se u Pričešću. I ljudi se pričešćuju stvarnim Telom, postaju jedna celina sa Hristom.
Šta je Pričešće?
Pričešće je tajna u kojoj ljudi pod obličjem hleba i vina jedu Krv i Telo Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pričešće je žrtva umilostivljenja, žrtva blagodarenja i žrtva očišćenja. Pričešće sjedinjuje čoveka i Boga, i u pričešću objavljujemo i sećamo se smrti Gospodnje i Njegovog Vaskrsenja. Pričešće gradi Crkvu i obavljaće se u Crkvi neprekidno do samog kraja. Pričešće se prinosi za žive i za umrle.
Zašto je Pričešće potrebno?
Da bi se čovek sjedinio s Bogom i da bi imao večni život. Ako je kod čoveka počela sepsa jedini način da preživi jeste da primi zdravu krv. Zdravu krv ima samo Hristos. Bolestan organ takođe treba da bude presađen na zdrav ako čovek ne želi da pogine: „Jer smo udovi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih“ (Ef. 5, 30).
Biblijski tekstovi o Evharistiji (Pričešću).
Sva četvorica jevanđelista govore o Evharistiji: (Mt. 26, 18-30; Mk. 14, 17-26; Lk. 22, 11-30; Jn. 6, 24-58). O Pričešću se mnogo govori u Delima apostolskim, počevši od druge glave, kao i u 10. i 11. glavi prve poslanice Korinćanima i u poslanici Jevrejima.
Oblici zajedničarenja s Bogom.
Zajedničarenje s božanskim umom je moguće samo kroz dogmu. Čovek može da postane zajedničar Hristove (božanske) volje ukoliko ispunjava volju Božiju (kroz zapovesti). A potpuni zajedničar Boga može da postane samo u Svetom Pričešću. Zato se ne sme dozvoliti da Svetom Pričešću pristupe oni koji nisu prethodno pripremili svoj um i volju za Tajnu. Upravo zbog toga se kod nas prvo čita Sveto Pismo (Liturgija Reči), ispovedaju se dogme, čovek prvo treba da se pokaje za svoje grehove, da ih ispovedi i da očisti svoje srce. U Pravoslavnoj Crkvi danas postoje dve tradicije pričešćivanja. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi Pričešću obavezno prethodi ispovest, a u istočnim pravoslavnim Crkvama ova tradicija nije obavezna, čovek je sam sebi sudija pre Pričešća, ali je prethodna priprema kroz razum i volju ipak neophodna.
Predskazanja o Pričešću.
„Čašu spasenja ću primiti i ime Gospodnje ću prizvati“ (Ps. 115, 4). „Jer od istoka sunčanog do zapada veliko će biti ime Moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu Mom i čist dar; jer će ime Moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama“ (Mal. 1, 11). Govori se o velikoj žrtvi koju će Gospod dati. „Premudrost sazida sebi kuću, i otesa sedam stupova; pokla stoku svoju, rastvori vino svoje, i postavi sto svoj. Posla devojke svoje, te zove svrh visina gradskih. Ko je lud, neka se uvrati ovamo. I bezumnima veli: Hodite, jedite hleba mog, i pijte vino koje sam rastvorila. Ostavite ludost i bićete živi, i idite putem razuma“ (Prič. 9, 1-6). Premudrost je ovde Isus Hristos (1 Kor. 1, 24). Dom su Telo i Crkva. Sedam stubova predstavljaju sedam darova Svetog Duha (sedam tajni). Žrtva i vino su Telo i Krv. Sluge su apostoli i njihovi naslednici. Objavljivanje s gradskih uzvišenja je utemeljenje propovedi na ulicama. Pričešće za nerazumne – one koji sebe smatraju pametnijima od Gospoda, njima Pričešće nije potrebno. Pričešće daje život, istinsku spoznaju, ono čoveku daje mogućnost da hodi putem božanskog razuma.
Antipričešće, anticrkva (svetska zajednica).
„Žena bezumna plaha je, luda i ništa ne zna; i sedi na vratima od kuće svoje na stolici, na visinama gradskim, te viče one koji prolaze, koji idu pravo svojim putem: Ko je lud? Neka se uvrati ovamo. I bezumnom govori: Voda je kradena slatka, i hleb je sakriven ugodan. A on ne zna da su onde mrtvaci i u dubokom grobu da su zvanice njene“ (Prič. 9, 13-18).
Ustanovljenje Evharistije u Jevanđelju po Jovanu.
Crkva uvek doslovno shvata Bibliju, ali se ne ograničava time. „…koje će vam dati Sin Čovečiji, jer Ovoga potvrdi Bog Otac“ (Jn. 6, 27). Isus Hristos je pečat Boga Oca, po Njemu se, kao po otisku, može videti koja je suština Boga Oca. Ovde pečat još označava da su On i Otac jedno. „Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca Koji Ga je poslao“ (Jn. 5, 23). Gospod daje i truležnu, i netruležnu hranu. Živeti zemaljskim životom predstavlja truležnu hranu, ali u ovom svetu postoji hrana koja prelazi u večni život – hrana Nebeskog Carstva. Pričešće je nebeska hrana. Crkva donosi izvesnu materiju: pšenični kvasni hleb i vino od grožđa, ali nam pritom hranu daje Sin Čovečiji. On uzima ovaj hleb i vino i čini ih Svojom hranom. Hranu nam daje Sin Čovečiji, ali je daje stvarajući je od našeg dara. Iz toga potiče pojam presuštastvljenja. Mi pravimo hleb i vino i oni postaju Telo i Krv Gospodnja.
Uslovi za Pričešće.
Uslov za Pričešće jeste vera u Sina: „Odgovori Isus i reče im: Ovo je delo Božije da verujete u Onoga Koga On posla“ (Jn. 6, 29). Na osnovu ovog stiha sledi da postoje ljudi koje možemo pominjati na Liturgiji, a postoje ljudi koji se ne smeju pominjati. Pominjanje je oblik delanja, učestvovanja u Liturgiji. Oni koje pominjemo saučestvuju s nama u ovom delu. Sva naša liturgijska praksa jeste ostvareno Sveto Pismo: „Jer hleb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svetu“ (Jn. 6, 33). Zašto već daje? Zato što Se već ovaplotio i evharistijsko Telo je pred nama. Zašto Se Hristos naziva hlebom s Neba? Zato što se anđeli hrane Hristovom silom. „Jer hleb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svetu“ (Jn. 6, 33). Hristos je izvor svih oblika života: „A Isus im reče: Ja sam hleb života: koji Meni dolazi neće ogladneti, i koji u Mene veruje neće nikad ožedneti“ (Jn. 6, 35). Niko ko dođe kod Gospoda neće biti ni gladan, ni žedan. U Pričešću čovek nalazi smisao života, shvata radi čega i radi Koga je stvoren.
Onaj ko se ne pričešćuje ne može večno da živi.
„A ovo je volja Oca Koji Me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem i poslednji dan. A ovo je volja Oca koji Me posla, da svaki koji vidi Sina i veruje u Njega ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jn. 6, 39-40). Suština volje Sina jeste da čovek ugleda Sina, da poveruje u Sina, i tada će Sin vaskrsnuti čoveka u poslednji dan, zato što je učestvovanje u Tajni Pričešća uslov za vaskrsenje u poslednji dan. Onaj ko se ne pričešćuje ne može večno živeti.
Zašto se raspada ličnost nekrštenog čoveka? Tajna Evharistije čoveka i telom i dušom sjedinjuje s Bogom. Hristos čuva u nama i telo, i dušu. Kod nekrštenog se posle smrti duša čuva (besmrtna je), a sve veze između duše i tela se raspadaju.
Netolerantnost Boga Isusa Hrista.
„Tada gunđahu Judejci na Njega što reče: Ja sam hleb koji siđe s neba, i govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, Kome mi znamo oca i Mater? Kako, dakle, on govori: S neba sam sišao?“ (Jn. 41-42). Ovde Gospod pokazuje potpunu netolerantnost. On uopšte ne reaguje na to što ljudi gunđaju. Kod nas se sad stalno priča o tome da se ljudi ne smeju vređati. A ovde, naprotiv, Isus ne obraća pažnju na gunđanje ljudi, jer Mu je glavna Istina. To je lekcija i za nas, misionare – kad se govori o istini ne treba obraćati pažnju na to što ljudi gunđaju.
Veza između Pričešća i Miropomazanja.
„A Isus im odgovori i reče: Ne gunđajte među sobom. Niko ne može doći Meni ako ga ne privuče Otac Koji Me posla; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. U prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k Meni“ (Jn. 6, 43-45). Pomazanje koje smo dobili od Boga uči nas svemu i vodi ka Pričešću. Odakle potiče čovekova želja da se pričesti? Od Boga Oca. „Ne da je ko video Oca, osim Onoga Koji je od Boga: on je video Oca“ (Jn. 6, 46).
Evharistijski realizam.
„Zaista, zaista vam kažem: Koji veruje u Mene ima život večni. Ja sam hleb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću Ja dati telo je Moje, koje ću Ja dati za život sveta. Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može Ovaj dati nama telo Svoje da jedemo? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečija i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje telo i pije Moju krv ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jn. 6, 47-54).
Jovan Zlatousti na to piše da Hristos ne samo da nam daje da se sjedinimo s Njim, već nam dozvoljava da jedemo Njegovo telo i da pijemo Njegovu krv. Ovaj prilično strogi evharistijski realizam potiče neposredno od Hristovih reči. U pričesniku se pojavljuje izvor koji vri u čoveku. Onaj ko se ne pričešćuje nema života u sebi. Odgovor na stalne žalbe zbog lošeg života i čamotinje je jedan – treba se pričešćivati. Hrišćanin treba da se navikava na to da bude nezavistan od ljudi iz okoline i da crpi snagu iz pričešćivanja Hristom. „Jer telo Moje istinsko je jelo, a krv Moja istinsko piće. Koji jede Moje telo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu. Kao što Mene posla živi Otac, i kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene i on će živeti zbog Mene“ (Jn. 6, 55-57). Ulazeći u nas pričešće ne postaje deo nas, već mi postajemo deo Pričešća. I ono iz nas ne izlazi prirodnim putem, već ostaje u nama ako ga ne isteramo svojim gresima. Ako čovek čuva Pričešće, on može da živi s njim beskonačno dugo.
Koliko često se treba pričešćivati?
Na svakoj Liturgiji kojoj prisustvujemo po 8. pravilu svetih apostola i 2. pravilu Antiohijskog sabora. Preporučuje se posebno često pričešćivanje u toku Svetle sedmice, po pravilima VI Vaseljenskog Sabora.
Pravoslavni hram nema trodimenzionalnu meru.
Pričešćujemo se Telom koje se vaznelo na Nebo. Postoji zanimljiva misao Jovana Zlatoustog: „Nemoj misliti da Telo silazi s Neba na naše oltare. Ne, već hleb i vino silom Svetog Duha postaju Telo koje se vaznelo i sedi s desne strane Oca.“ Ono Telo koje jedemo jeste žrtveno Telo Isusa Hrista koje sad sedi na nebeskom tronu. Za nas su zemaljski presto (oltar) i nebeski presto istovetne stvari. Drugim rečima, to su nebeska vrata. Dolazi do prodora u prostor, zato se pravoslavni hram ne može opisati pomoću trodimenzionalnog prostora. To je zapravo višedimenzionalni prostor i u njemu postoji izlaz u nekoliko dimenzija. U svet anđela, u svet blaženih duhova, u svet grešnih duša (koje se nalaze u paklu), kojima je potrebna pomoć, i van svih dimenzija – ka Bogu. Uzvišena dimenzija može da vidi nižu, ali obrnuto nije moguće. „Duh je ono što oživljava, telo ne koristi ništa. Reči koje vam Ja govorim duh su i život su“ (Jn. 6, 63).
Opis Evharistije u Jevanđelju po Mateju.
Po ustavu Pasha se obavljala uveče 14. nisana. Prinošena je pashalna žrtva – Jevreji su klali jagnje i njegovom krvlju su kropili dovratnike, a samo jagnje su pekli na vatri i jeli s gorkim travama. Pritom je postojao određeni ritual: obavezno je bilo prisutno solilo (posuda sa slanom vodom) i upotrebljavale su se gorke trave – beli i crni luk, ren, čaša vina, presan hleb. Na stolu je stajao sedmosvećnjak – minora, sto je obično bio zastrven pokrovom koji je označavao skiniju. Jeli su stojeći u gornjoj odeći sa štapovima u rukama, a zatim su ispijali tri čaše (izgnanja, blagodarenja i poslednju čašu – čašu Mesije). Čaše su bile s vinom od grožđa, koje je obavezno bilo rastvoreno vodom.
Simvolizam.
Jagnje je žrtva prineta za ljudske grehove.
Presan hleb je oslobođenje od kvasca zla. „I od testa koje iznesoše iz Misira ispekoše pogače presne, jer ne beše uskislo kad ih poteraše Misirci, te ne mogaše oklevati, niti spremiše sebi brašnjenice“ (2 Mojs. 12, 39).
Slana voda je znak suza u Egiptu. Gorke trave su gorčina života u Egiptu.
Postoji takozvani sinoptički problem. Radi se o sledećem: po Mateju, Marku i Luki večera koju je obavio Gospod bila je pashalna. Jevanđelje po Jovanu u 18. glavi kaže da se Pasha slavila u petak uveče, a ne u četvrtak uveče. Zapravo, situacija je sledeća: Hristos je umro 14. nisana – na dan Pashe, ali kao što je poznato, dan počinje uveče. I Pasha koju opisuje Jovan je već pashalna žrtva Pashe koja se opisuje u knjizi Levit (3 Mojs. 23, 24-28; 4 Mojs. 28, 16-25), ona nije bila za sve, već samo za prvosveštenike. Ovde nema protivrečnosti među jevanđelistima.
„A On reče: idite u grad tome i tome, i kažite mu: Učitelj kaže: Vreme je Moje blizu, kod tebe ću da učinim Pashu sa učenicima Svojim. I učenici učiniše kako im zapovedi Isus, i ugotoviše Pashu. A kad bi uveče, sede za trpezu sa dvanaestoricom učenika. I dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće Me. I ožalostivši se veoma, poče Mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode? A On odgovarajući reče: Koji umoči sa Mnom ruku u zdelu taj će Me izdati. Sin Čovečiji, dakle, ide kao što je pisano za Njega; ali teško onome čoveku koji izda Sina Čovečijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovek. A Juda, izdajnik Njegov, odgovarajući reče: Da nisam ja, Učitelju? Reče Mu: Ti kaza! I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima i reče: Uzmite, jedite; ovo je telo Moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv Moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova. Kažem vam pak da od sada neću piti ovoga roda vinogradskoga do onog dana kad ću piti s vama novoga u Carstvu Oca Mojega. I otpojavši hvalu, iziđoše na goru Maslinsku“ (Mt. 26, 18-30)
Evharistija znači blagodarenje Gospodu. Iz teksta se vidi da je Gospod odredio da se na Liturgiji pričešćuju svi prisutni (naravno, oni koji su kršteni). Novi sporazum je zaključen od momenta Evharistije. Upravo od tog trenutka Gospod Se prinosi na žrtvu.
Kako se obavlja ritual prinošenja žrtve? Dovodi se bik. Sveštenik polaže ruke i stavlja na njega ljudske grehove. A onda leviti ili sam sveštenik kolju bika slivajući njegovu krv. Međutim, žrtva se obavlja u trenutku polaganja ruku.
Ko je sveštenik? Isus Hristos. On prinosi evharistijsku žrtvu i danas. On je i žrtva, On je i sveštenik. Žrtva koju je počeo da prinosi završila se na Krstu.
Zašto je krv za mnoge, a ne za sve? Zato što neće svi prihvatiti Hristovu žrtvu. Krv Gospodnja ne deluje na neverujuće. Ali ako je čovek znao, ali nije poverovao Krv Gospodnja će delovati na tog čoveka i on će odgovarati pred Bogom Ocem kao onaj ko je razapinjao Njegovog Sina.
Kad je počelo Carstvo Božije? Hristos kaže: „Od sada neću piti ovoga roda vinogradskoga do onog dana kada ću piti s vama novoga u Carstvu Oca Mojega“ (Mt. 26, 29). Hristos pije i jede s učenicima posle Vaskrsenja. Znači, posle Njegovog Vaskrsenja je počelo Carstvo Božije.
Opis Evharistije u Jevanđelju po Marku.
Jevanđelje po Marku praktično ponavlja Jevanđelje po Mateju. Ovo je povezano s tim što je apostol Petar kao očevidac kasnije korigovao ovo Jevanđelje. „I kad bi veče, dođe sa dvanaestoricom. I kad seđahu za trpezom i jeđahu, reče Isus: Zaista vam kažem: jedan od vas, koji jede sa Mnom izdaće me. A oni se stadoše žalostiti i govoriti Mu jedan za drugim: Da nisam ja? I drugi: Da nisam ja? A On odgovarajući reče im: Jedan od dvanaestorice koji umoči sa Mnom u zdelu. Sin Čovečiji, dakle, ide kao što je pisano za Njega; ali teško onome čoveku koji izda Sina Čovečijega; bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek. I kad jeđahu uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: Uzmite, jedite; ovo je telo Moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi; I reče im: Ovo je krv Moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge. Zaista vam kažem: Više neću piti od roda vinogradskoga do onoga dana kad ću ga piti novoga u Carstvu Božijemu. I otpojavši hvalu, izađoše na goru Maslinsku.
Opis Evharistije u Jevanđelju po Luki.
„I recite domaćinu kuće: Učitelj ti veli: gde je odaja gde ću jesti Pashu sa učenicima Svojim? I on će vam pokazati veliku zastrtu gornju sobu; onde ugotovite. I oni otidoše i nađoše kao što im je kazao; i ugotoviše Pashu. I kada dođe čas, sede za trpezu, i dvanaest apostola s Njim. I reče im: Veoma zaželeh da ovu Pashu jedem s vama pre nego postradam; jer vam kažem da je neću više jesti dok se ne ispuni u Carstvu Božijem. I uzevši čašu zablagodari, i reče: Uzmite i razdelite je među sobom; jer vam kažem da neću piti od roda vinogradskoga dok ne dođe Carstvo Božije. I uzevši hleb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je telo Moje koje se daje za vas; ovo činite za Moj spomen“ (Lk. 22, 11-19). U devetnaestom stihu Jevanđelja po Luki se kaže da je Evharistija sećanje na Hrista. Sećati se znači aktivno učestvovati. I ovde aktivno učestvujemo u Hristovom životu, idemo za Hristom Njegovim putem. Upravo odavde izrasta sve simvoličko poimanje Evharistije.
„A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavet u krvi Mojoj, koja se za vas izliva. Ali evo ruke izdajnika Mojega sa Mnom na trpezi. I Sin Čovečiji, dakle, ide kako je određeno; ali teško čoveku onome koji Ga izdaje! I oni se stadoše pitati među sobom koji bi, dakle, od njih bio taj koji će to učiniti. A nastade i prepirka među njima koji se od njih smatra da je veći. A On im reče: Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori. Ali vi nemojte tako; nego ko je među vama veći, neka bude kao mlađi, i starešina kao sluga. Jer ko je veći, koji sedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sedi za trpezom? A Ja sam među vama kao sluga. A vi ste oni koji ste se održali sa Mnom u iskušenjima Mojim. I Ja vama zaveštavam Carstvo kao što Otac Moj Meni zavešta, da jedete i pijete za Mojom trpezom u Carstvu Mome, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest plemena Izrailjevih“ (Lk. 22, 20-30). Vidimo da se Juda pričestio, a onda je otišao da izda. Na Večeri su pili četiri čaše vina u krug: čašu izbavljenja od stradanja, čašu prvenca, čašu prelaska, čašu budućeg spasenja (Mesije). Noć Pashe je noć sećanja na četiri događaja: noć Stvaranja, noć sklapanja zaveta s Avramom, noć ishoda iz Egipta i noć povratka Mesije.
Gde sad treba tražiti Hrista?
U Svetom Pismu i u razlomljenom Hlebu – Pričešću: „I dok On seđaše s njima za trpezom, uzevši hleb blagoslovi i prelomivši ga davaše im. A njima se otvoriše oči i poznaše Ga. I On posta nevidljiv za njih“ (Lk. 24, 30-31). Gospod postaje nevidljiv da bi ukazao na to gde Ga treba tražiti. Na Evharistiji tražimo Hrista – u Svetom Pismu i u razlomljenom hlebu.
Nedelja je dan za obavljanje Evharistije.
„A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produži besedu do ponoći“ (Dap. 20, 7). Nedelja je prvi dan sedmice.
Evharistija gradi Crkvu.
„Kao mudrima govorim; sudite vi šta vam kažem. Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica tela Hristova? Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo“ (1 Kor. 10, 15-17). Jedan je hleb (Telo Gospodnje) – Pričešće, i svi se pričešćujemo jednim hlebom u celom svetu. Zato i jesmo jedno telo, i u prostoru i u vremenu. „Gledajte Izrailja po telu: koji jedu žrtve nisu li zajedničari žrtvenika? Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto? Ili da je idolska žrtva nešto? Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čau Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. Zar da ljutimo Gospoda? Jesmo li jači od Njega?“ (1 Kor. 10, 18-22).
Drugi tekstovi sa opisom Evharistije u Novom Zavetu.
„A ovo zapovedajući ne hvalim vas, jer se na sakupljate na bolje nego na gore. Jer pre svega, kad se sakupljate u Crkvu, čujem da postoje podele među vama, i nešto od toga verujem. Jer treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama. Kad se, dakle, sakupljate na jedno mesto, ne jede se večera Gospodnja; jer svako svoju večeru pre drugih jede, te jedan gladuje a drugi se opija. Zar nemate kuća da jedete i pijete? Ili prezirete Crkvu Božiju i sramotite one koji nemaju? Šta da vam kažem? Hoću li vas zato pohvaliti? Ne pohvaljujem. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo Moje, koje se za vas lomi; ovo činite u Moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavet u Mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u Moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete dokle ne dođe. Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom. Stoga, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugoga. Ako li je neko gladan, neka jede kod kuće, da se na osudu ne sastajete. A ostalo urediću kad dođem“ (1 Kor. 11, 17-34).
Predanje kaže da je apostol Pavle naložio da se ljudi pričešćuju na prazan stomak i praksa okušanja na prazan stomak se beleži s kraja I i početka II veka. Ova praksa se potpuno ustalila do VII veka. Bio je jedan dan godišnje kad su ljudi jeli i pili pre Pričešća – Veliki četvrtak, ali je kasnije i ovo ukinuto. „Ne dajte se zavesti različitim tuđim učenjima, jer je dobro utvrđivati srce blagodaću a ne jelima, od kojih ne imaše koristi oni koji su u njima uživali. Mi imamo žrtvenik od kojega nemaju prava da jedu oni koji služe skiniji“ (Jevr. 13, 9-10). U poslednjem stihu se očigledno govori o Pričešću kojim nemaju prava da se pričešćuju oni koji još uvek žive po Starom Zavetu. Na osnovu ovoga je očigledno da imamo žrtvenik (koji protestanti odbacuju).
„Kroz Njega, dakle, neprestano da prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje ispovedaju ime Njegovo“ (Jevr. 13, 15). Ovaj stih takođe govori o Evharistiji, kroz Isusa ćemo prinositi žrtvu hvale. Plod usta – rečima kojima proslavljamo ime Gospodnje, rađamo žrtvu.
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Da li je moguće sjedinjenje Boga i čoveka u bilo kojoj religiji osim pravoslavne?
Ne. U pravoslavnom učenju se pričešćujemo Hristovim istorijskim Telom i Krvlju (sjedinjujući se s Bogom). Ovo nije moguće ni u jednoj drugoj religiji.
Koliko realnosti ima Hristovo Telo?
Hristovo telo ima tri realnosti: istorijsko Telo koje je bilo razapeto na Krstu, telo Pričešća i Crkvu. Ovo nisu različite, već istovetne realnosti. Realno istorijsko Hristovo Telo koje je rodila Marija i koje je raspeto, daje se u Pričešću. I ljudi koji se pričešćuju realnim Telom postaju jedna celina sa Hristom.
Šta je pričešće?
Pričešće je tajna u kojoj ljudi pod vidom hleba i vina jedu Krv i Telo Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pričešće je žrtva umilostivljenja, žrtva blagodarenja, žrtva očišćenja.
Zašto je potrebno Pričešće?
Da bismo se sjedinili s Bogom i imali večni život. „Jer smo udovi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih“ (Ef. 5, 30).
Koji biblijski tekstovi govore o Evharistiji?
Sva četvorica jevanđelista govore o Pričešću: (Mf. 26, 18-30; Mk. 14, 17-26; Lk. 22, 11-30; Jn. 6, 24-58). O Pričešću se govori u Delima apostolskim, počevši od druge glave. Takođe, o Pričešću se govori u 10. i 11. glavi prve poslanice Korinćanima, i u poslanici Jevrejima.
Da li je bilo predskazanja o Pričešću u Starom Zavetu?
Da, bilo je. „Čašu spasenja ću primiti i ime Gospodnje ću prizvati“ (Ps. 115, 4). „Jer od istoka sunčanog do zapada veliko će biti ime Moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu Mom i čist dar; jer će ime Moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama“ (Mal. 1, 11). „Premudrost sazida sebi kuću, i otesa sedam stupova; pokla stoku svoju, rastvori vino svoje, i postavi sto svoj. Posla devojke svoje, te zove svrh visina gradskih. Ko je lud, neka se uvrati ovamo. I bezumnima veli: Hodite, jedite hleba mog, i pijte vino koje sam rastvorila. Ostavite ludost i bićete živi, i idite putem razuma“ (Prič. 9, 1-6).
Da li može večno da živi onaj ko se ne pričešćuje?
Ne, ne može. „A ovo je volja Oca Koji Me posla, da sve što Mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan. A ovo je volja Oca Koji Me posla, da svaki koji vidi Sina i veruje u Njega ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jn. 6, 39-40).
Gde sad treba tražiti Isusa Hrista?
U Svetom Pismu i u razlomljenom Hlebu – Pričešću: „I dok On seđaše s njima za trpezom, uzevši hleb blagoslovi i prelomivši ga davaše im. A njima se otvoriše oči i poznaše Ga. I On posta nevidljiv za njih“ (Lk. 24, 30-31). Gospod postaje nevidljiv da bi ukazao na to gde Ga treba tražiti. Na Evharistiji tražimo Hrista – u Svetom Pismu i u razlomljenom hlebu.