Сједињење Бога и човека је могуће само у Православљу. Учење о Христовом Телу. Шта је Причешће? Зашто је Причешће потребно? Библијски текстови о Евхаристији (Причешћу). Облици заједничарења с Богом. Предсказивање Причешћа. Антипричешће, антицрква (светска заједница). Установљење Евхаристије у Јеванђељу по Јовану. Услови за Причешће. Онај ко се не причешћује не може вечно да живи. Нетолерантност Бога Исуса Христа. Веза између Причешћа и Миропомазања. Евхаристијски реализам. Колико често се треба причешћивати? Православни храм нема тродимензионалну меру. Опис Евхаристије у Јеванђељу по Матеју. Опис Евхаристије у Јеванђељу по Марку. Опис Евхаристије у Јеванђељу по Луки. Где сад треба тражити Христа? Недеља као дан за обављање Евхаристије. Евхаристија гради Цркву. Други текстови са описом Евхаристије у Новом Завету.
Сједињење Бога и човека је могуће само у Православљу.
Већина религија изражава извесну концепцију непојамности Бога. Тако је у исламу Алах апсолутно недостижан, суфизам и хиндуизам говоре о томе да је Божанство достижно, али да је неспојиво с људском личношћу, протестантизам говори о Богу као о информатору. Католици и монофизити потврђују реалност причешћа, али је за њих сједињење Бога и човека у причешћу свеједно немогуће. Несторијанство се од почетка градило као религија неспојивости Бога и човека (учење о додиривању Бога и човека, али не о сједињењу). По православном учењу ми се причешћујемо историјским Телом и Крвљу Христа (сједињујући се с Богом), против тога су први наступили докети, који су тврдили да је Христос привид и да је због тога немогуће причешћивати се Његовим Телом. Христологија рађа Евхаристију, и како учимо о Христу, тако учимо и о природи Евхаристије.
Учење о Христовом Телу.
Христово тело има три реалности: историјско Тело које је било разапето на Крсту, тело причешћа и Цркву. Ово нису различите, већ истоветне реалности. Реално историјско Христово Тело које је родила Марија, које је било разапето, даје се у Причешћу. И људи се причешћују стварним Телом, постају једна целина са Христом.
Шта је Причешће?
Причешће је тајна у којој људи под обличјем хлеба и вина једу Крв и Тело Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Причешће је жртва умилостивљења, жртва благодарења и жртва очишћења. Причешће сједињује човека и Бога, и у причешћу објављујемо и сећамо се смрти Господње и Његовог Васкрсења. Причешће гради Цркву и обављаће се у Цркви непрекидно до самог краја. Причешће се приноси за живе и за умрле.
Зашто је Причешће потребно?
Да би се човек сјединио с Богом и да би имао вечни живот. Ако је код човека почела сепса једини начин да преживи јесте да прими здраву крв. Здраву крв има само Христос. Болестан орган такође треба да буде пресађен на здрав ако човек не жели да погине: „Јер смо удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових“ (Еф. 5, 30).
Библијски текстови о Евхаристији (Причешћу).
Сва четворица јеванђелиста говоре о Евхаристији: (Мт. 26, 18-30; Мк. 14, 17-26; Лк. 22, 11-30; Јн. 6, 24-58). О Причешћу се много говори у Делима апостолским, почевши од друге главе, као и у 10. и 11. глави прве посланице Коринћанима и у посланици Јеврејима.
Облици заједничарења с Богом.
Заједничарење с божанским умом је могуће само кроз догму. Човек може да постане заједничар Христове (божанске) воље уколико испуњава вољу Божију (кроз заповести). А потпуни заједничар Бога може да постане само у Светом Причешћу. Зато се не сме дозволити да Светом Причешћу приступе они који нису претходно припремили свој ум и вољу за Тајну. Управо због тога се код нас прво чита Свето Писмо (Литургија Речи), исповедају се догме, човек прво треба да се покаје за своје грехове, да их исповеди и да очисти своје срце. У Православној Цркви данас постоје две традиције причешћивања. У Руској Православној Цркви Причешћу обавезно претходи исповест, а у источним православним Црквама ова традиција није обавезна, човек је сам себи судија пре Причешћа, али је претходна припрема кроз разум и вољу ипак неопходна.
Предсказања о Причешћу.
„Чашу спасења ћу примити и име Господње ћу призвати“ (Пс. 115, 4). „Јер од истока сунчаног до запада велико ће бити име Моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену Мом и чист дар; јер ће име Моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама“ (Мал. 1, 11). Говори се о великој жртви коју ће Господ дати. „Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских. Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума“ (Прич. 9, 1-6). Премудрост је овде Исус Христос (1 Кор. 1, 24). Дом су Тело и Црква. Седам стубова представљају седам дарова Светог Духа (седам тајни). Жртва и вино су Тело и Крв. Слуге су апостоли и њихови наследници. Објављивање с градских узвишења је утемељење проповеди на улицама. Причешће за неразумне – оне који себе сматрају паметнијима од Господа, њима Причешће није потребно. Причешће даје живот, истинску спознају, оно човеку даје могућност да ходи путем божанског разума.
Антипричешће, антицрква (светска заједница).
„Жена безумна плаха је, луда и ништа не зна; и седи на вратима од куће своје на столици, на висинама градским, те виче оне који пролазе, који иду право својим путем: Ко је луд? Нека се уврати овамо. И безумном говори: Вода је крадена слатка, и хлеб је сакривен угодан. А он не зна да су онде мртваци и у дубоком гробу да су званице њене“ (Прич. 9, 13-18).
Установљење Евхаристије у Јеванђељу по Јовану.
Црква увек дословно схвата Библију, али се не ограничава тиме. „…које ће вам дати Син Човечији, јер Овога потврди Бог Отац“ (Јн. 6, 27). Исус Христос је печат Бога Оца, по Њему се, као по отиску, може видети која је суштина Бога Оца. Овде печат још означава да су Он и Отац једно. „Ко не поштује Сина не поштује ни Оца Који Га је послао“ (Јн. 5, 23). Господ даје и трулежну, и нетрулежну храну. Живети земаљским животом представља трулежну храну, али у овом свету постоји храна која прелази у вечни живот – храна Небеског Царства. Причешће је небеска храна. Црква доноси извесну материју: пшенични квасни хлеб и вино од грожђа, али нам притом храну даје Син Човечији. Он узима овај хлеб и вино и чини их Својом храном. Храну нам даје Син Човечији, али је даје стварајући је од нашег дара. Из тога потиче појам пресуштаствљења. Ми правимо хлеб и вино и они постају Тело и Крв Господња.
Услови за Причешће.
Услов за Причешће јесте вера у Сина: „Одговори Исус и рече им: Ово је дело Божије да верујете у Онога Кога Он посла“ (Јн. 6, 29). На основу овог стиха следи да постоје људи које можемо помињати на Литургији, а постоје људи који се не смеју помињати. Помињање је облик делања, учествовања у Литургији. Они које помињемо саучествују с нама у овом делу. Сва наша литургијска пракса јесте остварено Свето Писмо: „Јер хлеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6, 33). Зашто већ даје? Зато што Се већ оваплотио и евхаристијско Тело је пред нама. Зашто Се Христос назива хлебом с Неба? Зато што се анђели хране Христовом силом. „Јер хлеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6, 33). Христос је извор свих облика живота: „А Исус им рече: Ја сам хлеб живота: који Мени долази неће огладнети, и који у Мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6, 35). Нико ко дође код Господа неће бити ни гладан, ни жедан. У Причешћу човек налази смисао живота, схвата ради чега и ради Кога је створен.
Онај ко се не причешћује не може вечно да живи.
„А ово је воља Оца Који Ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем и последњи дан. А ово је воља Оца који Ме посла, да сваки који види Сина и верује у Њега има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 39-40). Суштина воље Сина јесте да човек угледа Сина, да поверује у Сина, и тада ће Син васкрснути човека у последњи дан, зато што је учествовање у Тајни Причешћа услов за васкрсење у последњи дан. Онај ко се не причешћује не може вечно живети.
Зашто се распада личност некрштеног човека? Тајна Евхаристије човека и телом и душом сједињује с Богом. Христос чува у нама и тело, и душу. Код некрштеног се после смрти душа чува (бесмртна је), а све везе између душе и тела се распадају.
Нетолерантност Бога Исуса Христа.
„Тада гунђаху Јудејци на Њега што рече: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и говораху: Није ли ово Исус, син Јосифов, Коме ми знамо оца и Матер? Како, дакле, он говори: С неба сам сишао?“ (Јн. 41-42). Овде Господ показује потпуну нетолерантност. Он уопште не реагује на то што људи гунђају. Код нас се сад стално прича о томе да се људи не смеју вређати. А овде, напротив, Исус не обраћа пажњу на гунђање људи, јер Му је главна Истина. То је лекција и за нас, мисионаре – кад се говори о истини не треба обраћати пажњу на то што људи гунђају.
Веза између Причешћа и Миропомазања.
„А Исус им одговори и рече: Не гунђајте међу собом. Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац Који Ме посла; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. У пророцима је написано: И биће сви научени од Бога. Сваки који чује од Оца и научи, долази к Мени“ (Јн. 6, 43-45). Помазање које смо добили од Бога учи нас свему и води ка Причешћу. Одакле потиче човекова жеља да се причести? Од Бога Оца. „Не да је ко видео Оца, осим Онога Који је од Бога: он је видео Оца“ (Јн. 6, 46).
Евхаристијски реализам.
„Заиста, заиста вам кажем: Који верује у Мене има живот вечни. Ја сам хлеб живота. Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може Овај дати нама тело Своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечија и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 47-54).
Јован Златоусти на то пише да Христос не само да нам даје да се сјединимо с Њим, већ нам дозвољава да једемо Његово тело и да пијемо Његову крв. Овај прилично строги евхаристијски реализам потиче непосредно од Христових речи. У причеснику се појављује извор који ври у човеку. Онај ко се не причешћује нема живота у себи. Одговор на сталне жалбе због лошег живота и чамотиње је један – треба се причешћивати. Хришћанин треба да се навикава на то да буде независтан од људи из околине и да црпи снагу из причешћивања Христом. „Јер тело Моје истинско је јело, а крв Моја истинско пиће. Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што Мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живети због Мене“ (Јн. 6, 55-57). Улазећи у нас причешће не постаје део нас, већ ми постајемо део Причешћа. И оно из нас не излази природним путем, већ остаје у нама ако га не истерамо својим гресима. Ако човек чува Причешће, он може да живи с њим бесконачно дуго.
Колико често се треба причешћивати?
На свакој Литургији којој присуствујемо по 8. правилу светих апостола и 2. правилу Антиохијског сабора. Препоручује се посебно често причешћивање у току Светле седмице, по правилима VI Васељенског Сабора.
Православни храм нема тродимензионалну меру.
Причешћујемо се Телом које се вазнело на Небо. Постоји занимљива мисао Јована Златоустог: „Немој мислити да Тело силази с Неба на наше олтаре. Не, већ хлеб и вино силом Светог Духа постају Тело које се вазнело и седи с десне стране Оца.“ Оно Тело које једемо јесте жртвено Тело Исуса Христа које сад седи на небеском трону. За нас су земаљски престо (олтар) и небески престо истоветне ствари. Другим речима, то су небеска врата. Долази до продора у простор, зато се православни храм не може описати помоћу тродимензионалног простора. То је заправо вишедимензионални простор и у њему постоји излаз у неколико димензија. У свет анђела, у свет блажених духова, у свет грешних душа (које се налазе у паклу), којима је потребна помоћ, и ван свих димензија – ка Богу. Узвишена димензија може да види нижу, али обрнуто није могуће. „Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа. Речи које вам Ја говорим дух су и живот су“ (Јн. 6, 63).
Опис Евхаристије у Јеванђељу по Матеју.
По уставу Пасха се обављала увече 14. нисана. Приношена је пасхална жртва – Јевреји су клали јагње и његовом крвљу су кропили довратнике, а само јагње су пекли на ватри и јели с горким травама. Притом је постојао одређени ритуал: обавезно је било присутно солило (посуда са сланом водом) и употребљавале су се горке траве – бели и црни лук, рен, чаша вина, пресан хлеб. На столу је стајао седмосвећњак – минора, сто је обично био застрвен покровом који је означавао скинију. Јели су стојећи у горњој одећи са штаповима у рукама, а затим су испијали три чаше (изгнања, благодарења и последњу чашу – чашу Месије). Чаше су биле с вином од грожђа, које је обавезно било растворено водом.
Символизам.
Јагње је жртва принета за људске грехове.
Пресан хлеб је ослобођење од квасца зла. „И од теста које изнесоше из Мисира испекоше погаче пресне, јер не беше ускисло кад их потераше Мисирци, те не могаше оклевати, нити спремише себи брашњенице“ (2 Мојс. 12, 39).
Слана вода је знак суза у Египту. Горке траве су горчина живота у Египту.
Постоји такозвани синоптички проблем. Ради се о следећем: по Матеју, Марку и Луки вечера коју је обавио Господ била је пасхална. Јеванђеље по Јовану у 18. глави каже да се Пасха славила у петак увече, а не у четвртак увече. Заправо, ситуација је следећа: Христос је умро 14. нисана – на дан Пасхе, али као што је познато, дан почиње увече. И Пасха коју описује Јован је већ пасхална жртва Пасхе која се описује у књизи Левит (3 Мојс. 23, 24-28; 4 Мојс. 28, 16-25), она није била за све, већ само за првосвештенике. Овде нема противречности међу јеванђелистима.
„А Он рече: идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Време је Моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима Својим. И ученици учинише како им заповеди Исус, и уготовише Пасху. А кад би увече, седе за трпезу са дванаесторицом ученика. И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем: један од вас издаће Ме. И ожалостивши се веома, поче Му сваки од њих говорити: Да нисам ја, Господе? А Он одговарајући рече: Који умочи са Мном руку у зделу тај ће Ме издати. Син Човечији, дакле, иде као што је писано за Њега; али тешко ономе човеку који изда Сина Човечијег; боље би му било да се није родио тај човек. А Јуда, издајник Његов, одговарајући рече: Да нисам ја, Учитељу? Рече Му: Ти каза! И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима и рече: Узмите, једите; ово је тело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана кад ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску“ (Мт. 26, 18-30)
Евхаристија значи благодарење Господу. Из текста се види да је Господ одредио да се на Литургији причешћују сви присутни (наравно, они који су крштени). Нови споразум је закључен од момента Евхаристије. Управо од тог тренутка Господ Се приноси на жртву.
Како се обавља ритуал приношења жртве? Доводи се бик. Свештеник полаже руке и ставља на њега људске грехове. А онда левити или сам свештеник кољу бика сливајући његову крв. Међутим, жртва се обавља у тренутку полагања руку.
Ко је свештеник? Исус Христос. Он приноси евхаристијску жртву и данас. Он је и жртва, Он је и свештеник. Жртва коју је почео да приноси завршила се на Крсту.
Зашто је крв за многе, а не за све? Зато што неће сви прихватити Христову жртву. Крв Господња не делује на неверујуће. Али ако је човек знао, али није поверовао Крв Господња ће деловати на тог човека и он ће одговарати пред Богом Оцем као онај ко је разапињао Његовог Сина.
Кад је почело Царство Божије? Христос каже: „Од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега“ (Мт. 26, 29). Христос пије и једе с ученицима после Васкрсења. Значи, после Његовог Васкрсења је почело Царство Божије.
Опис Евхаристије у Јеванђељу по Марку.
Јеванђеље по Марку практично понавља Јеванђеље по Матеју. Ово је повезано с тим што је апостол Петар као очевидац касније кориговао ово Јеванђеље. „И кад би вече, дође са дванаесторицом. И кад сеђаху за трпезом и јеђаху, рече Исус: Заиста вам кажем: један од вас, који једе са Мном издаће ме. А они се стадоше жалостити и говорити Му један за другим: Да нисам ја? И други: Да нисам ја? А Он одговарајући рече им: Један од дванаесторице који умочи са Мном у зделу. Син Човечији, дакле, иде као што је писано за Њега; али тешко ономе човеку који изда Сина Човечијега; боље би му било да се није родио онај човек. И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је тело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; И рече им: Ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе. Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у Царству Божијему. И отпојавши хвалу, изађоше на гору Маслинску.
Опис Евхаристије у Јеванђељу по Луки.
„И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја где ћу јести Пасху са ученицима Својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; онде уготовите. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху. И када дође час, седе за трпезу, и дванаест апостола с Њим. И рече им: Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам; јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем. И узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и разделите је међу собом; јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије. И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело Моје које се даје за вас; ово чините за Мој спомен“ (Лк. 22, 11-19). У деветнаестом стиху Јеванђеља по Луки се каже да је Евхаристија сећање на Христа. Сећати се значи активно учествовати. И овде активно учествујемо у Христовом животу, идемо за Христом Његовим путем. Управо одавде израста све символичко поимање Евхаристије.
„А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у крви Мојој, која се за вас излива. Али ево руке издајника Мојега са Мном на трпези. И Син Човечији, дакле, иде како је одређено; али тешко човеку ономе који Га издаје! И они се стадоше питати међу собом који би, дакле, од њих био тај који ће то учинити. А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А Он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старешина као слуга. Јер ко је већи, који седи за трпезом или који служи? Није ли онај који седи за трпезом? А Ја сам међу вама као слуга. А ви сте они који сте се одржали са Мном у искушењима Мојим. И Ја вама завештавам Царство као што Отац Мој Мени завешта, да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих“ (Лк. 22, 20-30). Видимо да се Јуда причестио, а онда је отишао да изда. На Вечери су пили четири чаше вина у круг: чашу избављења од страдања, чашу првенца, чашу преласка, чашу будућег спасења (Месије). Ноћ Пасхе је ноћ сећања на четири догађаја: ноћ Стварања, ноћ склапања завета с Аврамом, ноћ исхода из Египта и ноћ повратка Месије.
Где сад треба тражити Христа?
У Светом Писму и у разломљеном Хлебу – Причешћу: „И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И Он поста невидљив за њих“ (Лк. 24, 30-31). Господ постаје невидљив да би указао на то где Га треба тражити. На Евхаристији тражимо Христа – у Светом Писму и у разломљеном хлебу.
Недеља је дан за обављање Евхаристије.
„А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, бесеђаше им Павле, јер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи“ (Дап. 20, 7). Недеља је први дан седмице.
Евхаристија гради Цркву.
„Као мудрима говорим; судите ви шта вам кажем. Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор. 10, 15-17). Један је хлеб (Тело Господње) – Причешће, и сви се причешћујемо једним хлебом у целом свету. Зато и јесмо једно тело, и у простору и у времену. „Гледајте Израиља по телу: који једу жртве нису ли заједничари жртвеника? Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто? Или да је идолска жртва нешто? Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чау Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској. Зар да љутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега?“ (1 Кор. 10, 18-22).
Други текстови са описом Евхаристије у Новом Завету.
„А ово заповедајући не хвалим вас, јер се на сакупљате на боље него на горе. Јер пре свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама, и нешто од тога верујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама. Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру пре других једе, те један гладује а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем. Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете докле не дође. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем“ (1 Кор. 11, 17-34).
Предање каже да је апостол Павле наложио да се људи причешћују на празан стомак и пракса окушања на празан стомак се бележи с краја I и почетка II века. Ова пракса се потпуно усталила до VII века. Био је један дан годишње кад су људи јели и пили пре Причешћа – Велики четвртак, али је касније и ово укинуто. „Не дајте се завести различитим туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали. Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији“ (Јевр. 13, 9-10). У последњем стиху се очигледно говори о Причешћу којим немају права да се причешћују они који још увек живе по Старом Завету. На основу овога је очигледно да имамо жртвеник (који протестанти одбацују).
„Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповедају име Његово“ (Јевр. 13, 15). Овај стих такође говори о Евхаристији, кроз Исуса ћемо приносити жртву хвале. Плод уста – речима којима прослављамо име Господње, рађамо жртву.
Питања и одговори на тему предавања
Да ли је могуће сједињење Бога и човека у било којој религији осим православне?
Не. У православном учењу се причешћујемо Христовим историјским Телом и Крвљу (сједињујући се с Богом). Ово није могуће ни у једној другој религији.
Колико реалности има Христово Тело?
Христово тело има три реалности: историјско Тело које је било разапето на Крсту, тело Причешћа и Цркву. Ово нису различите, већ истоветне реалности. Реално историјско Христово Тело које је родила Марија и које је распето, даје се у Причешћу. И људи који се причешћују реалним Телом постају једна целина са Христом.
Шта је причешће?
Причешће је тајна у којој људи под видом хлеба и вина једу Крв и Тело Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Причешће је жртва умилостивљења, жртва благодарења, жртва очишћења.
Зашто је потребно Причешће?
Да бисмо се сјединили с Богом и имали вечни живот. „Јер смо удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових“ (Еф. 5, 30).
Који библијски текстови говоре о Евхаристији?
Сва четворица јеванђелиста говоре о Причешћу: (Мф. 26, 18-30; Мк. 14, 17-26; Лк. 22, 11-30; Јн. 6, 24-58). О Причешћу се говори у Делима апостолским, почевши од друге главе. Такође, о Причешћу се говори у 10. и 11. глави прве посланице Коринћанима, и у посланици Јеврејима.
Да ли је било предсказања о Причешћу у Старом Завету?
Да, било је. „Чашу спасења ћу примити и име Господње ћу призвати“ (Пс. 115, 4). „Јер од истока сунчаног до запада велико ће бити име Моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену Мом и чист дар; јер ће име Моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама“ (Мал. 1, 11). „Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова; покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој. Посла девојке своје, те зове сврх висина градских. Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели: Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила. Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума“ (Прич. 9, 1-6).
Да ли може вечно да живи онај ко се не причешћује?
Не, не може. „А ово је воља Оца Који Ме посла, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца Који Ме посла, да сваки који види Сина и верује у Њега има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 39-40).
Где сад треба тражити Исуса Христа?
У Светом Писму и у разломљеном Хлебу – Причешћу: „И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И Он поста невидљив за њих“ (Лк. 24, 30-31). Господ постаје невидљив да би указао на то где Га треба тражити. На Евхаристији тражимо Христа – у Светом Писму и у разломљеном хлебу.