Oproštaj grehova u Starom Zavetu. Oproštaj grehova je glavna vest u Novom Zavetu. Priroda greha. Predskazanje o oproštaju grehova u Starom Zavetu. Učenje o Tajni Ispovesti. Epitimija. Kome je data vlast da oprašta grehove? Ispovest je svima potrebna. Oproštaj grehova je, u krajnjem slučaju, moguć bez ispovesti. Forma ispovesti. Koji grehovi se ne praštaju? Praštanje neće večno trajati. Smrtni greh i greh koji nije smrtan.
Oproštaj grehova u Starom Zavetu.
Propoved Gospoda u Jevanđelju, a pre Njega propoved Jovana Krstitelja, sastojala se u mogućnosti oproštaja grehova. Vest o oproštaju grehova je apsolutno nova, nastala je tek u hrišćanstvu. Pre toga, u vreme Starog Zaveta, bilo je izvesnih slučajeva oproštaja grehova, ali u vidu izuzetka. U Starom Zavetu je kroz prinošenje žrtve bilo moguće dobiti oproštaj od grehova koje čovek nije učinio namerno. Ali nije bilo moguće osloboditi se smrtnih grehova (ubistva, preljube itd.), jedino oslobođenje za onoga ko je zgrešio predstavljala je smrtna kazna (po Mojsijevom zakonu). U Starom Zavetu je bilo vanrednih slučajeva opraštanja grehova, čovek je mogao da izmoli oproštaj od Boga (na primer, car David, car Manasija, Ninivljani). Ovakvi slučajevi su bili vrlo retki.
Oproštaj grehova je glavna vest u Novom Zavetu.
Glavna vest u Novom Zavetu jeste vest o oproštaju grehova. „I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećeg dana, i da se u Njegovo ime propoveda pokajanje i oproštenje grehova po svim narodima, počevši od Jerusalima“ (Lk. 24, 46-47). Hrišćanska Tajna Pokajanja podrazumeva dve faze. Prva je samo pokajanje. Čovek treba da se pokaje, da promeni želje, misli i pogled na svet, ali to nije dovoljno. Druga faza je dobijanje oproštaja od Boga. „Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod, Koji će osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca; i tada će biti svakome pohvala od Boga“ (1 Kor. 4, 5). Nikome ne smemo da sudimo i nikoga ne smemo da opravdavamo – to je Božija stvar.
Priroda greha.
Danas neki tvrde da su svi grehovi bolest čoveka, bolest duše. Ova tvrdnja je tačna, ali nepotpuna. Tačna je zato što duša koja čini greh – umire (Jez.). Sad se pojavila čitava serija publikacija u kojima se tvrdi da su ljudski grehovi povezani s poremećajem organizma. Na primer, tvrdi se da je blud povezan s viškom testosterona i drugih polnih hormona, da je gnev povezan s viškom adrenalina, zavist s nedostatkom bakra i tako dalje. To su lažne tvrdnje koje su se pojavile od Darvinovih potomaka. Za čoveka ovakve tvrdnje predstavljaju bezumlje, zato što znamo da postoji duša koja ne zavisi od hemije, već upravlja hemijom. Adrenalin se proizvodi usled kretanja duše. Duša se uplašila – izlučila je adrenalin. „Greh je bezakonje“ (1 Jn. 3, 4). Greh je pobuna, ustanak protiv Boga, svesno voljno suprotstavljanje Bogu. Upravo zato greh ne može biti opravdan. Pobeda nad grehom pretpostavlja voljni napor. Bolest nije sam greh, već je njegova posledica. Sam greh je pobuna. U Tajni Ispovesti odvajamo oproštaj grehova i izlečenje posledica greha.
Predskazanje oproštaja grehova u Starom Zavetu.
Stari Zavet je prožet mnoštvom takvih tekstova. Ključni tekst se nalazi kod proroka Miheja: „Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; baciće u dubine morske sve grehove njihove“ (Mih. 7, 19). Greh pretpostavlja raskid zaveta između Boga i čoveka. Pagani greše prema savesti i zakonu koji je utkan u njihovo srce, a Jevreji greše prema pisanom zakonu. „Obrati nas k Sebi, Gospode, i obratićemo se; obnovi dane naše kao u stara vremena“ (Pl. Jer. 5, 21). U ovom stihu vidimo da je inicijator našeg obraćenja Bog. Kad Bog zahteva od nas ispunjenje zapovesti, On zapravo zahteva od nas bogosličnost.
Učenje o Tajni Ispovesti.
Tajna Ispovesti se sastoji od: kajanja – žaljenja zbog počinjenog greha, promene gledišta – odricanja od sistema samoopravdanja, dobijanja oproštaja na ispovesti, činjenja dobrog dela nasuprot zlom.
Hristos u Jevanđelju kaže da se približilo Carstvo Božije: „Od tada poče Isus propovedati i govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko“ (Mt. 4, 17). Treba promeniti pogled na svet, zato što se približilo Carstvo Nebesko. Treba da se pokajemo zato što Bog dolazi kod nas. Hristos je direktno predskazao pojavu ove tajne: „…A i Ja kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. I daću ti ključeve Carstva Nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima“ (Mt. 16, 18-19). Pojavio se pojam koji se u hrišćanstvu naziva „vlast ključeva“, ovu vlast poseduju svi naslednici apostola (episkopi, sveštenici). Ovo obećanje je bilo dato kad je Isus Hristos vaskrsao. „I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su“ (Jn. 20, 22-23). Hristos se ni u jednom slučaju ne obraća pojedinim apostolima, već svim apostolima istovremeno kao zajednici.
Blagodat sveštenstva ne zavisi od svetosti njenih nosilaca. Sveštenik koji obavlja služenje ne deluje kao ličnost, već kao Hristov poslanik. Tajne koje obavlja ne ostvaruju se zahvaljujući njegovoj ličnoj pravednosti i svetosti, već zahvaljujući dahu Svetog Duha, Koji je dat u pashalnoj večeri. Sve naše tajne zavise isključivo od volje Boga. Episkopi i sveštenici su ambasadori Boga. Apostolima je data dvostruka vlast: da opraštaju grehove i da ih zadržavaju. Sveštenik može da oprosti, a može i da ne oprosti. Klasičan primer zadržavanja grehova je sledeći: „A Petar reče: Ananija, zašto ispuni satana srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu? Kad je bila u tebe, ne beše li tvoja? I kad je prodade, ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si takvu stvar metnuo u srce svoje? Nisi slagao ljudima nego Bogu. A kad ču Ananija reči ove, pade i izdahnu; i veliki strah obuze sve koji čuše ovo“ (Dap. 5, 3-5). Apostol Petar je vezao Ananiju i njegovu ženu Sapfiru.
Primer privremenog izopštenja (vlast vezivanja): „I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo. Jer ja, odsutan telom no duhom prisutan, već sam osudio, kao da sam tamo, onoga koji je to tako učinio. U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa“ (1 Kor. 5, 2-5). Apostol izopštava grešnika i predaje ga satani da bi se ovaj razboleo po telu kako bi duh bio spasen za večnost. Jovan Zlatousti na ovaj stih kaže: „O divnog čuda, čovek zapoveda palim anđelima.“ Apostol je uskoro oprostio ovom grešniku: „Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih“ (2 Kor. 2, 6).
Epitimija.
Epitimija se koristi u smislu kazne, kažnjavanja, ali se koristi i za to da čovek nauči da se oslobodi greha. Epitimiju treba da odredi sveštenik koji poznaje čoveka, pri čemu može da je ukine ili onaj ko ju je izrekao ili nadležni episkop. Osamdeseto pravilo svetog Vasilija Velikog kaže da ako je neko dao neosnovanu epitimiju, ona se skida s nevinog i njena težina pada na onoga ko ju je odredio. Postoji kanonsko pravilo IV Antiohijskog sabora koje glasi: „Ako čovek smatra da je nepravedno podvrgnut epitimiji, treba da podnese apelaciju, ali mora da ispunjava epitimiju do apelacionog suda.“ Samo episkop ima pravo da odluči čoveka od Pričešća na određeni rok.
Oblici epitimije: odlučivanje od Pričešća na izvesno vreme. Milostinja. Molitveno pravilo.
Kome je data vlast da oprašta grehove?
Neki tvrde da je samo dvanaestorici apostola data vlast da opraštaju grehove, ali to nipošto nije tako, što vidimo iz sledećeg stiha: „I mnogi od onih koji su poverovali, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu dela svoja. A mnogi od onih koji se zanimahu čarolijama, sabraše knjige svoje i spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da im je vrednost pedeset hiljada srebrnika“ (Dap. 19, 18-19). U ovim stihovima se kaže da je apostol Pavle, koji nije bio jedan od dvanaestorice takođe primao ispovest.
Ispovest je svima potrebna.
„Ako rečemo da imamo zajednicu s Njim i u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu. Ako li u svetlosti hodimo, kao što je On Sam u svetlosti, imamo zajednicu jedni sa drugima, i krv Isusa Hrista, Sina Njegova, očišćava nas od svakoga greha. Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde. Ako rečemo da nismo sagrešili, pravimo Ga lažom i reč Njegova nije u nama“ (1 Jn. 1, 6-10).
Apostoli su govorili da je njihov glavni cilj bio da primaju pokajanje. Na primer, apostol Pavle svoje služenje naziva služenjem pomirenja. „A sve je od Boga, Koji pomiri nas sa Sobom kroz Isusa Hrista, i Koji nam dade službu pomirenja“ (2 Kor. 5, 18). Posao sveštenika je da služe pomirenju. To je međusobno ispovedanje. „Ispovedajte pak jedni drugima sagrešenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jak. 5, 16). Hrišćani se mole jedni za druge za izbavljenje od bilo kog greha. Ali ovde nije rečeno da se greh oprašta.
Oproštaj grehova je u krajnjem slučaju moguć bez ispovesti.
Postoji mišljenje da je oproštaj grehova bez ispovesti nemoguć – to nije istina. Jovan Zlatousti kaže: „Bog je zbog Svoje ljubavi prema pokajanom grešniku dao mnogo načina za oproštaj grehova.“ Čovek može da umoli Boga suzama, može da deli milostinju, može da dođe kod episkopa i da dobije od njega oproštaj svojih grehova. Ovakva mogućnost postoji, Bog Se nije odrekao ovog prava. Ali se ovo pravo, naravno, odnosi na decu Božiju (krštene).
Forma ispovesti: javna ispovest, lična ispovest.
U VI veku za vreme Jovana Isposnika pojavljuje se kazna za sveštenika koji je otkrio sadržaj ispovesti. Ova praksa postoji i danas. Sveštenik čak ni ukoliko mu preti smrtna kazna nema prava da govori o onome što mu je neko rekao na ispovesti. To ne znači da sveštenik nema prava da ispriča samu priču o grehu i njegovim posledicama, međutim, to mora biti tako da se ne zna ko je počinio greh.
Ima grehova koji se i danas leče samo pomoću javne ispovesti – to su grehovi prema Bogu i Crkvi. Jeresi i raskoli se sad leče isključivo činom prisajedinjenja. Greh jeresi i raskola ne može biti oprošten u običnoj Tajni Ispovesti. Jedna je stvar ako je čovek samo išao u sektu da sluša predavanja, za to nije potreban čin prisajedinjenja, već se on lično ispoveda. Ali ako je prošao kroz neke obrede posvećivanja u sekti, dužan je da prođe i kroz čin prisajedinjenja.
Koji grehovi se ne praštaju?
O nepraštanju grehova govori jedan tekst iz Svetog Jevanđelja: „Zato vam kažem: Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč protiv Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem“ (Mt. 12, 31-32).
Hula na Svetog Duha jeste svesno protivljenje istini. Na primer, svesno odbacivanje čuda Božijeg ili tvrdnja da je čudo Božije rezultat prirodnog procesa (govorenje protiv Blagodatog ognja, protiv stvaranja Vaseljene ni iz čega i drugo).
Odbacivanje milosrđa Božijeg. To je gubitak nade u spasenje, kad čovek kaže: „Bog mi neće oprostiti.“ Očajanje usled kojeg dolazi do samoubistva.
Odbijanje ispovesti uz tvrdnju da će Bog ionako oprostiti. Ž. Ž. Ruso: „Bog će oprostiti, to Mu je posao.“
Hulu na Svetog Duha predstavljaju samo ove tri tačke. U svim ovim slučajevima čovek biva lišen mogućnosti da se kaje. Danas neki govore o tome da je svaki svestan greh hula na Svetog Duha. To je laž! Hula na Svetog Duha je ono što je rečeno u tri gore navedene tačke.
Praštanje neće večno trajati.
Sveto Pismo ne obećava beskonačni proces opraštanja. Vrata pokajanja su otvorena samo ovde i sad. Posle smrti pokajanje nije moguće.
Smrtni greh i greh koji nije smrtan.
„Ako neko vidi brata svojega gde greši grehom ne na smrt, neka se moli, i daće mu život; onima koji greše ne na smrt. Ima greh na smrt, za njega ne kažem da se moli“ (1 Jn. 5, 16). Dionisije Areopagit je na osnovu ovog stiha apostola Pavla zaključio da ne smemo da se molimo za nekrštene ljude. U III veku je postojao novocijanski raskol. Novocijani su tvrdili da smrtne grehove ne može oprostiti niko osim Boga. To je glupost. Crkva može da oprosti svaki pokajani greh osim greha hule na Svetog Duha (blokira samu mogućnost pokajanja). Nema neoprostivog greha osim nepokajanog.
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Da li je u Starom Zavetu bilo moguće dobiti potpuni oproštaj grehova?
Ne, nije bilo moguće. U Starom Zavetu je kroz prinošenje žrtve bilo moguće dobiti oproštaj grehova koje čovek nije učinio namerno. Ali nije bilo moguće osloboditi se smrtnih grehova (ubistva, preljube itd.), jedino oslobođenje za čoveka koji je zgrešio bila je smrtna kazna (po Mojsijevom zakonu).
Da li je glavna vest Novog Zaveta vest o oproštaju grehova?
Jeste. „I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećeg dana, i da se u Njegovo ime propoveda pokajanje i oproštenje grehova po svim narodima, počevši od Jerusalima“ (Lk. 24, 46-47).
Koliko faza ima u hrišćanskoj Tajni Pokajanja?
Hrišćanska Tajna Pokajanja podrazumeva dve faze. Prva je samo pokajanje. Čovek treba da se pokaje, da promeni želje, misli i pogled na svet, ali to nije dovoljno. Druga je to da mu Bog oprosti.
Šta je greh?
„Greh je bezakonje“ (1 Jn. 3, 4).
Da li je u Starom Zavetu postojalo predskazanje o potpunom oproštaju grehova?
Jeste. „Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehove njihove“ (Mih. 7, 19).
Koje faze obuhvata Tajna Ispovesti?
Pokajanje je žaljenje zbog učinjenog greha. Promena pogleda na svet – odricanje od sistema samoopravdanja za grehove. Dobijanje oproštaja na ispovesti. Činjenje dobrog dela nasuprot zlom koje je učinjeno u grehu.
Koji oblici ispovesti postoje?
Javna i lična ispovest.
Koji grehovi se ne praštaju?
O nepraštanju grehova govori jedan tekst iz Svetog Jevanđelja: „Zato vam kažem: Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč protiv Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem“ (Mt. 12, 31-32).