НАСЛОВНА » ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ ЗА МИСИОНАРЕ » Предавање двадесет друго. Тајна Покајања

Предавање двадесет друго. Тајна Покајања

Опроштај грехова у Старом Завету. Опроштај грехова је главна вест у Новом Завету. Природа греха. Предсказање о опроштају грехова у Старом Завету. Учење о Тајни Исповести. Епитимија. Коме је дата власт да опрашта грехове? Исповест је свима потребна. Опроштај грехова је, у крајњем случају, могућ без исповести. Форма исповести. Који грехови се не праштају? Праштање неће вечно трајати. Смртни грех и грех који није смртан.

Опроштај грехова у Старом Завету.

Проповед Господа у Јеванђељу, а пре Њега проповед Јована Крститеља, састојала се у могућности опроштаја грехова. Вест о опроштају грехова је апсолутно нова, настала је тек у хришћанству. Пре тога, у време Старог Завета, било је извесних случајева опроштаја грехова, али у виду изузетка. У Старом Завету је кроз приношење жртве било могуће добити опроштај од грехова које човек није учинио намерно. Али није било могуће ослободити се смртних грехова (убиства, прељубе итд.), једино ослобођење за онога ко је згрешио представљала је смртна казна (по Мојсијевом закону). У Старом Завету је било ванредних случајева опраштања грехова, човек је могао да измоли опроштај од Бога (на пример, цар Давид, цар Манасија, Нинивљани). Овакви случајеви су били врло ретки.

Опроштај грехова је главна вест у Новом Завету.

Главна вест у Новом Завету јесте вест о опроштају грехова. „И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећег дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима“ (Лк. 24, 46-47). Хришћанска Тајна Покајања подразумева две фазе. Прва је само покајање. Човек треба да се покаје, да промени жеље, мисли и поглед на свет, али то није довољно. Друга фаза је добијање опроштаја од Бога. „Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, Који ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога“ (1 Кор. 4, 5). Никоме не смемо да судимо и никога не смемо да оправдавамо – то је Божија ствар.

Природа греха.

Данас неки тврде да су сви грехови болест човека, болест душе. Ова тврдња је тачна, али непотпуна. Тачна је зато што душа која чини грех – умире (Јез.). Сад се појавила читава серија публикација у којима се тврди да су људски грехови повезани с поремећајем организма. На пример, тврди се да је блуд повезан с вишком тестостерона и других полних хормона, да је гнев повезан с вишком адреналина, завист с недостатком бакра и тако даље. То су лажне тврдње које су се појавиле од Дарвинових потомака. За човека овакве тврдње представљају безумље, зато што знамо да постоји душа која не зависи од хемије, већ управља хемијом. Адреналин се производи услед кретања душе. Душа се уплашила – излучила је адреналин. „Грех је безакоње“ (1 Јн. 3, 4). Грех је побуна, устанак против Бога, свесно вољно супротстављање Богу. Управо зато грех не може бити оправдан. Победа над грехом претпоставља вољни напор. Болест није сам грех, већ је његова последица. Сам грех је побуна. У Тајни Исповести одвајамо опроштај грехова и излечење последица греха.

Предсказање опроштаја грехова у Старом Завету.

Стари Завет је прожет мноштвом таквих текстова. Кључни текст се налази код пророка Михеја: „Опет ће се смиловати на нас; погазиће наша безакоња; бациће у дубине морске све грехове њихове“ (Мих. 7, 19). Грех претпоставља раскид завета између Бога и човека. Пагани греше према савести и закону који је уткан у њихово срце, а Јевреји греше према писаном закону. „Обрати нас к Себи, Господе, и обратићемо се; обнови дане наше као у стара времена“ (Пл. Јер. 5, 21). У овом стиху видимо да је иницијатор нашег обраћења Бог. Кад Бог захтева од нас испуњење заповести, Он заправо захтева од нас богосличност.

Учење о Тајни Исповести.

Тајна Исповести се састоји од: кајања – жаљења због почињеног греха, промене гледишта – одрицања од система самооправдања, добијања опроштаја на исповести, чињења доброг дела насупрот злом.

Христос у Јеванђељу каже да се приближило Царство Божије: „Од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17). Треба променити поглед на свет, зато што се приближило Царство Небеско. Треба да се покајемо зато што Бог долази код нас. Христос је директно предсказао појаву ове тајне: „…А и Ја кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства Небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима“ (Мт. 16, 18-19). Појавио се појам који се у хришћанству назива „власт кључева“, ову власт поседују сви наследници апостола (епископи, свештеници). Ово обећање је било дато кад је Исус Христос васкрсао. „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Христос се ни у једном случају не обраћа појединим апостолима, већ свим апостолима истовремено као заједници.

Благодат свештенства не зависи од светости њених носилаца. Свештеник који обавља служење не делује као личност, већ као Христов посланик. Тајне које обавља не остварују се захваљујући његовој личној праведности и светости, већ захваљујући даху Светог Духа, Који је дат у пасхалној вечери. Све наше тајне зависе искључиво од воље Бога. Епископи и свештеници су амбасадори Бога. Апостолима је дата двострука власт: да опраштају грехове и да их задржавају. Свештеник може да опрости, а може и да не опрости. Класичан пример задржавања грехова је следећи: „А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад је била у тебе, не беше ли твоја? И кад је продаде, не беше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. А кад чу Ананија речи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово“ (Дап. 5, 3-5). Апостол Петар је везао Ананију и његову жену Сапфиру.

Пример привременог изопштења (власт везивања): „И ви сте надувени, уместо да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело. Јер ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио. У име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа, да се такав преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1 Кор. 5, 2-5). Апостол изопштава грешника и предаје га сатани да би се овај разболео по телу како би дух био спасен за вечност. Јован Златоусти на овај стих каже: „О дивног чуда, човек заповеда палим анђелима.“ Апостол је ускоро опростио овом грешнику: „Таквоме је довољно ово карање од многих“ (2 Кор. 2, 6).

Епитимија.

Епитимија се користи у смислу казне, кажњавања, али се користи и за то да човек научи да се ослободи греха. Епитимију треба да одреди свештеник који познаје човека, при чему може да је укине или онај ко ју је изрекао или надлежни епископ. Осамдесето правило светог Василија Великог каже да ако је неко дао неосновану епитимију, она се скида с невиног и њена тежина пада на онога ко ју је одредио. Постоји канонско правило IV Антиохијског сабора које гласи: „Ако човек сматра да је неправедно подвргнут епитимији, треба да поднесе апелацију, али мора да испуњава епитимију до апелационог суда.“ Само епископ има право да одлучи човека од Причешћа на одређени рок.

Облици епитимије: одлучивање од Причешћа на извесно време. Милостиња. Молитвено правило.

Коме је дата власт да опрашта грехове?

Неки тврде да је само дванаесторици апостола дата власт да опраштају грехове, али то нипошто није тако, што видимо из следећег стиха: „И многи од оних који су поверовали, долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја. А многи од оних који се занимаху чаролијама, сабраше књиге своје и спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да им је вредност педесет хиљада сребрника“ (Дап. 19, 18-19). У овим стиховима се каже да је апостол Павле, који није био један од дванаесторице такође примао исповест.

Исповест је свима потребна.

Ако речемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. Ако ли у светлости ходимо, као што је Он Сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од свакога греха. Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо Га лажом и реч Његова није у нама“ (1 Јн. 1, 6-10).

Апостоли су говорили да је њихов главни циљ био да примају покајање. На пример, апостол Павле своје служење назива служењем помирења. „А све је од Бога, Који помири нас са Собом кроз Исуса Христа, и Који нам даде службу помирења“ (2 Кор. 5, 18). Посао свештеника је да служе помирењу. То је међусобно исповедање. „Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5, 16). Хришћани се моле једни за друге за избављење од било ког греха. Али овде није речено да се грех опрашта.

Опроштај грехова је у крајњем случају могућ без исповести.

Постоји мишљење да је опроштај грехова без исповести немогућ – то није истина. Јован Златоусти каже: „Бог је због Своје љубави према покајаном грешнику дао много начина за опроштај грехова.“ Човек може да умоли Бога сузама, може да дели милостињу, може да дође код епископа и да добије од њега опроштај својих грехова. Оваква могућност постоји, Бог Се није одрекао овог права. Али се ово право, наравно, односи на децу Божију (крштене).

Форма исповести: јавна исповест, лична исповест.

У VI веку за време Јована Испосника појављује се казна за свештеника који је открио садржај исповести. Ова пракса постоји и данас. Свештеник чак ни уколико му прети смртна казна нема права да говори о ономе што му је неко рекао на исповести. То не значи да свештеник нема права да исприча саму причу о греху и његовим последицама, међутим, то мора бити тако да се не зна ко је починио грех.

Има грехова који се и данас лече само помоћу јавне исповести – то су грехови према Богу и Цркви. Јереси и расколи се сад лече искључиво чином присаједињења. Грех јереси и раскола не може бити опроштен у обичној Тајни Исповести. Једна је ствар ако је човек само ишао у секту да слуша предавања, за то није потребан чин присаједињења, већ се он лично исповеда. Али ако је прошао кроз неке обреде посвећивања у секти, дужан је да прође и кроз чин присаједињења.

Који грехови се не праштају?

О непраштању грехова говори један текст из Светог Јеванђеља: „Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“ (Мт. 12, 31-32).

Хула на Светог Духа јесте свесно противљење истини. На пример, свесно одбацивање чуда Божијег или тврдња да је чудо Божије резултат природног процеса (говорење против Благодатог огња, против стварања Васељене ни из чега и друго).

Одбацивање милосрђа Божијег. То је губитак наде у спасење, кад човек каже: „Бог ми неће опростити.“ Очајање услед којег долази до самоубиства.

Одбијање исповести уз тврдњу да ће Бог ионако опростити. Ж. Ж. Русо: „Бог ће опростити, то Му је посао.“

Хулу на Светог Духа представљају само ове три тачке. У свим овим случајевима човек бива лишен могућности да се каје. Данас неки говоре о томе да је сваки свестан грех хула на Светог Духа. То је лаж! Хула на Светог Духа је оно што је речено у три горе наведене тачке.

Праштање неће вечно трајати.

Свето Писмо не обећава бесконачни процес опраштања. Врата покајања су отворена само овде и сад. После смрти покајање није могуће.

Смртни грех и грех који није смртан.

„Ако неко види брата својега где греши грехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који греше не на смрт. Има грех на смрт, за њега не кажем да се моли“ (1 Јн. 5, 16). Дионисије Ареопагит је на основу овог стиха апостола Павла закључио да не смемо да се молимо за некрштене људе. У III веку је постојао новоцијански раскол. Новоцијани су тврдили да смртне грехове не може опростити нико осим Бога. То је глупост. Црква може да опрости сваки покајани грех осим греха хуле на Светог Духа (блокира саму могућност покајања). Нема неопростивог греха осим непокајаног.

 

Питања и одговори на тему предавања

Да ли је у Старом Завету било могуће добити потпуни опроштај грехова?

Не, није било могуће. У Старом Завету је кроз приношење жртве било могуће добити опроштај грехова које човек није учинио намерно. Али није било могуће ослободити се смртних грехова (убиства, прељубе итд.), једино ослобођење за човека који је згрешио била је смртна казна (по Мојсијевом закону).

Да ли је главна вест Новог Завета вест о опроштају грехова?

Јесте. „И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећег дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима“ (Лк. 24, 46-47).

Колико фаза има у хришћанској Тајни Покајања?

Хришћанска Тајна Покајања подразумева две фазе. Прва је само покајање. Човек треба да се покаје, да промени жеље, мисли и поглед на свет, али то није довољно. Друга је то да му Бог опрости.

Шта је грех?

Грех је безакоње“ (1 Јн. 3, 4).

Да ли је у Старом Завету постојало предсказање о потпуном опроштају грехова?

Јесте. „Опет ће се смиловати на нас; погазиће наша безакоња; бацићеш у дубине морске све грехове њихове“ (Мих. 7, 19).

Које фазе обухвата Тајна Исповести?

Покајање је жаљење због учињеног греха. Промена погледа на свет – одрицање од система самооправдања за грехове. Добијање опроштаја на исповести. Чињење доброг дела насупрот злом које је учињено у греху.

Који облици исповести постоје?

Јавна и лична исповест.

Који грехови се не праштају?

О непраштању грехова говори један текст из Светог Јеванђеља: „Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“ (Мт. 12, 31-32).