Opšti pojmovi o eshatologiji. Šta je smrt? Šta se dešava s ljudima posle Vaskrsenja Spasitelja? Mitarstva duše posle smrti. Šta je pakao? Zašto se Crkva moli za umrle? Šta se dešava s pravednicima posle smrti?
Opšti pojmovi o eshatologiji.
Eshatologija je učenje o kraju sveta. Na grčkom „eshatos“ znači „kraj“. Pod pojedinačnom eshatologijom se tradicionalno shvata oblast znanja koja razmatra pitanje o tome šta se dešava s čovekom posle smrti, za razliku od opšte, svetske eshatologije, u čiju sferu interesovanja ulazi sudbina celog čovečanstva, cele vaseljene.
Pojedinačna eshatologija razmatra: sudbinu duše posle smrti, podelu raja i pakla i pitanje: „Šta je smrt?“
„I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti, nego se više bojte Onoga Koji može i dušu i telo pogubiti u paklu“ (Mt. 10, 28). Gospod ovim rečima govori o dve mogućnosti čoveka posle smrti. Telo umire, a duša ne nestaje, ali i duša i telo mogu da poginu. Stari Zavet razmatra ovo pitanje, ali malo, u Novom Zavetu se o njemu takođe ne govori mnogo. Glavna ideja Starog Zaveta se sastoji u tome da će se Bog jednom umešati i spasiće čoveka. Novi Zavet govori o spasenju koje se desilo, a glavna vest Novog Zaveta jeste Vaskrsenje mrtvih.
Sadukeji, adventisti, Jehovini svedoci i ateisti negiraju besmrtnost duše. Svi ostali priznaju, a hrišćani još i znaju da će biti Vaskrsenje tela. Duša je razum koji poseduje volju i osećanja. „Jer se radujem zakonu Božijemu po unutarnjem čoveku“ (Rim. 7, 22). „Zbog toga mi ne malaksavamo, nego ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan“ (2 Kor. 4, 16). „Da vam po bogatstvu slave Svoje dade silu, da ojačate Duhom Njegovim u unutarnjem čoveku“ (Efes. 3, 16). Smrt je ishod duše iz tela: „A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija; ali mu otac nadede ime Venijamin“ (1 Mojs. 35, 18). Duša se još naziva i duh: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, Koji ga je dao“ (Prop. 12, 7). Duša ne nestaje.
Pre Hristovog dolaska su apsolutno svi ljudi išli u pakao.
Šta se s ljudima dešava posle Vaskrsenja Spasitelja?
Grešnici, naravno, odlaze u pakao. Posle smrti duša stremi Bogu (Prop. 12, 7). Koga dočekuje duša? „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove. Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevši svemu, održati se. Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira; a iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasati sve ognjene strele nečastivoga; i kacigu spasenja uzmite, i mač duha, koji je Reč Božija“ (Efes. 6, 10-17).
Mitarstva duše posle smrti.
Iz teksta sledi da čovek dospeva na mesto koje se naziva „podnebesjem“, gde će morati da se bori protiv načalstava, vlasti, protiv svetodržaca tame ovog veka. Pismo nas direktno upozorava da nam predstoji da prođemo kroz ovu bitku. Upravo to su mitarstva. Posle smrti duša dospeva u vazduh u kojem vadaju duhovi zlobe podnebesja: „I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga sveta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo pro prirodi deca gneva kao i ostali; a Bog, Koji je bogat u milosti, zbog velike ljubavi Svoje kojom nas zavole“ (Efes. 2, 1-4).
„Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni verom, znajući da se takva ista stradanja događaju vašem bratstvu po svetu“ (1 Petr. 5, 8-9). Pismo direktno kaže da đavo ide tražeći koga će da proguta. „I Gospod reče sotoni? Od kuda ideš? A sotona odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih“ (Jov. 1, 7). Pre Hristovog silaska u pakao satana je sam hodio po zemlji, posle čega ga je Hristos zatočio u bezdan, ali njegove sluge i sad nastavljaju da obavljaju njegov posao.
Priprema za izlazak iz tela (posmrtnu borbu duše s demonima). „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove. Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevši svemu, održati se. Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde“ (Efes. 6, 10-14). U ovom stihu apostol govori o obuzdavanju strasti, kako telesnih, tako i umnih za vreme zemaljskog života. Oklop pravde je međusobna povezanost dobrih dela. Ako bude nedostajalo neko dobro delo, to je pukotina na oklopu.
„I obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira“ (Efes. 6, 15). Ovde se radi o spremnosti za misionarenje, ispovedanje vere, i ako čovek nije spreman za to, imaće problema na Sudnji dan. Postoje dve vrste misionarstva: propovedanje rečju i propovedanje primerom sopstvenog života. Misionarstvo je jedna od zapovesti Tvorca. „A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga“ (Efes. 6, 16). Pravoslavna vera pomaže da se ugase sve strele lukavog. Vrele strele, zato što one spaljuju čoveka, navode ga na to da sumnja u pitanja vere. „Onaj ko posle jednom pronađene istine traži nešto drugo, traži laž“ (VII Vaseljenski sabor). „I kacigu spasenja uzmite, i mač duha, koji je Reč Božija“ (Efes. 6, 17). Kaciga je nada na spasenje, duhovni mač je poznavanje Svetog Pisma. Njime treba da se borimo, da odgovaramo demonima citatima iz Svetog Pisma. Takođe, glavno ispoljavanje ovog duhovnog mača – molitva, treba da bude prožeta biblijskim duhom, rečju Božijom.
Biblija svedoči o mitarstvima. Zanimljiv primer: poznati protestanski propovednik Bili Grem, duhovnik petorice američkih predsednika, nezavisno od katolika, koje ne podnosi, i pravoslavaca, koje ne zna, proučavajući Bibliju, sam je došao do zaključka o postojanju mitarstava. Treba da znamo da odmah posle smrti čovek dospeva u dodir sa đavolom.
Po izlasku iz tela čovekova duša ne može samostalno da deluje. „A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo; a umre bogataš i sahraniše ga“ (Lk. 16, 22). Ovde učestvuje Anđeo-Čuvar i anđeo-pratilac (anđeo smrti). U Jevanđelju nije rečeno da je ovo priča, Gospod govori o stvarnim događajima.
„I u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I on povika i reče: Oče Avrame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu“ (Lk. 16, 23-24). Bogataš je patio od neutoljivih telesnih želja, uglavnom stomakougađanja i zato ga je mučila žeđ. Do Strašnog suda grešnici ne dobijaju po zaslugama, ali ih muči plamen njihovih neutoljivih želja. „A Avram reče: Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš“ (Lk. 16, 25). Čovekove posmrtne muke direktno zavise od života na zemlji. I ako za života svi ljudi lepo govore o vama, to je tačan znak da idete ka pogibelji.
„I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze“ (Lk. 16, 26). Napisano je „ne mogu“, a ne „ne smeju“. Sama mogućnost prelaska iz pakla u raj postoji, ali čovek ne može sam da pređe, Hristova vlast može da ga izvede. Ovakva mogućnost postoji i ona se ne negira. Pravednici ne mogu da pređu u pakao, zato što čovek posle smrti gubi mogućnost da zgreši. „Tada reče: Molim te pak, oče, da ga pošalješ domu oca mojega; jer imam petoricu braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Reče mu Avram: Imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reče: Ne, oče Avrame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se. A on mu reče: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti“ (Lk. 16, 27-31).
Šta je pakao?
Po Bibliji, neće biti pakla posle svršetka sveta. Pakao je pritvor. Umesto pakla posle svršetka sveta biće gejena ognjena. „I more dade mrtve koji su u njemu, i smrt i pakao dadoše mrtvace koji behu u njima, i beše suđeni svako po delima svojim. I smrt i pakao beše bačeni u jezero ognjeno. Ova smrt je druga smrt. I ko se ne nađe zapisan u Knjizi života bačen bi u jezero ognjeno“ (Otkr. 20, 13-14). Pismo pakao naziva tamnicom duhova: „kojim i siđe i propoveda duhovima u tamnici“ (1 Petr. 3, 19). Ljudi otuda ne mogu da odu samovoljno, muče se ognjem strasti. „Zato vam kažem: Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč protiv Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu s se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem“ (Mt. 12, 31-32). Ovde Gospod direktno govori da postoje grehovi koji ne dozvoljavaju čoveku da se pokaje (svesno suprotstavljanje istini; neverovanje u to da će Bog čoveku oprostiti grehove, očajanje, samoubistvo; prekomerna nada u to da će Bog čoveku sve oprostiti, a da ovaj ne popravi svoj život).
Zašto se Crkva moli za umrle?
„Ako neko vidi brata svojega gde greši grehom ne na smrt, neka se moli, i biće daće mu život; onima koji greše ne na smrt. Ima greh na smrt, za njega ne kažem da se moli“ (1 Jn. 5, 16). Zahvaljujući ovoj mogućnosti u Crkvi postoji molitva za umrle. Osnova ove molitve je vlast Isusa Hrista nad mrtvima: „Jer niko od nas ne živi samome sebi, i niko ne umire samome sebi: jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i oživi da vlada i mrtvima i živima“ (Rim. 14, 7-9). Hristos vlada i mrtvima, i živima. Hristos ima vlast nad svima (Mt. 28, 18).
„Što god zaištete od Oca u ime Moje, daće vam“ (Jn. 16, 23). Dato nam je pravo da molimo ono što želimo, ako to ne protivreči volji Božijoj. Sam apostol Pavle se molio za umrlog: „Neka mu da Gospod da nađe milost kod Gospoda u onaj dan. A koliko i je u Efesu poslužio, ti najbolje znaš“ (2 Tim. 1, 18). Molitva za umrle postojala je i u Starom Zavetu, za njih su se prinosile žrtve (2 Mak. 12, 42-45).
Zašto se Crkva ne moli za nekrštene?
Oni nisu dobili oproštaj grehova od Boga u Tajni Krštenja: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3, 5).
Kako se može pomoći umrlima?
Samo krv Isusa Hrista može da nas omije od grehova. Glavna molitva za umrle je Evharistija. „I od Isusa Hrista, Koji je Svedok verni, Prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome Koji nas ljubi i opra nas od greha naših krvlju Svojom“ (Otkr. 1, 5). „Krv Isusa Hrista, Sina Njegova, očišćava nas od svakoga greha“ (1 Jn. 1, 7).
Korist od molitve za umrle. „A Bog nije Bog mrtvih, nego živih; jer su Njemu svi živi“ (Lk. 20, 38). Ako je čovek za vreme života grešio, ali je ipak pokušavao da se bori sa strastima i ako je dospeo u pakao posle smrti, molitva može da mu pomogne, učvrstivši njegovu volju. „Ljubav nikad ne prestaje“ (1 Kor. 13, 8). Kod protestanata ljubav sa smrću prestaje, oni se ne mole za umrle.
„Čovek neki beše bogat i imaše upravitelja, a ovaj bi oklevetan kod njega, da mu rasipa imanje. I dozvavši ga reče mu: Šta to čujem za tebe? Položi račun kako si upravljao domom, jer više ne možeš njime upravljati. A upravitelj doma reče u sebi: Šta da radim, jer gospodar moj oduzima od mene upravu? Kopati ne mogu, prositi stidim se. Znam šta ću raditi a bi me primili u domove svoje kad mi se oduzme upravljanje. I dozvavši redom dužnike gospodara svojeg, reče prvome: Koliko ti duguješ gospodaru mojemu? A on reče: Sto mera ulja. I reče mu: uzmi priznanicu svoju i sedi te brzo napiši pedeset. Potom reče drugome: A ti, koliko duguješ? A on reče: Sto vreća pšenice. I reče mu: uzmi priznanicu svoju i napiši osamdeset. I pohvali gospodar nepravednog upravitelja što vešto učini; jer su sinovi ovoga veka veštiji od sinvova svetlosti u svome naraštaju. I Ja vama kažem: „Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u večna obitavališta“ (Lk. 16, 1-9). Logika je sledeća: ionako sam pokrao, a ovako ću imati dužnike. Treba da pomažemo, da dajemo milostinju, kako bi se ljudi kasnije molili za nas. „Zato, care, da ti je ugodan moj savet, oprosti se greha svojih pravdom, i bezakonja svojih milošću prema nevoljnima, e da bi ti se produžio mir“ (Dan. 4, 27). Jedan od načina olakšavanja sudbine posle smrti jeste milosrđe prema siromašnima. Upravo zato treba davati milostinju za pokojnike.
Smrt grešnika je ljuta (strašna): „A Bog mu reče: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti?“ (Lk. 12, 20)
Šta se dešava s pravednicima posle smrti?
Pravednici čekaju smrt kako bi bili sa Hristom. „Kao što pouzdano čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se Hristos kao svagda i sada svom smelošću veličati u telu mom, bilo životom, bilo smrću, jer je meni život Hristos i smrt dobitak. Ali ako je življenje u telu plodonosno za moje delo, onda ne znam šta da izaberem. A obuzima me oboje: imam želju umreti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u telu potrebnije je vas radi“ (Fil. 1, 20-24). Sam trenutak smrti za pravednike je veličanje Hrista. Smrt je oslobođenje i sjedinjenje sa Hristom. Za apostola Pavla je bolje da bude sa Hristom nego da bude na zemlji. Posmrtni život pravednog hrišćanina je bolji nego život na zemlji.
„Jer znamo, ako se naša zemaljska kuća, telesni šator, razruši, imamo zdanje od Boga, kuću nerukotvornu, večnu na nebesima. Jer za tim i uzdišemo želeći da se obučemo u svoj nebeski stan, tako da se i obučeni, ne nađemo nagi. Jer budući u ovome šatoru, uzdišemo opterećeni zato što nećemo da se svučemo, nego da se još obučemo, da bi život progutao ono što je smrtno. A onaj koji nas je baš za ovo i sazdao, jeste Bog, Koji nam je dao zalog Duha“ (2 Kor. 5, 1-5). Posle smrti kod Boga nalazimo nerukotvoreni dom (između smrti i Suda). „Ja sam vrata; ako ko uđe kroza Me spasiće se, i ući će i izići će, i pašu će naći“ (Jn. 10, 9).
Pravednici će se nastaniti u domu Gospodnjem. „Kako su mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama! Gine duša moja želeći u dvore Gospodnje; srce moje i telo moje otima se k Bogu živom… Blago onima koji žive u domu Tvom! Oni Te hvale bez prestanka“ (Ps. 84, 1-2, 4). Pravednici žive u domu Gospoda i neprestano Ga hvale. O istom govori: „Bogom ćemo se hvaliti svaki dan, i ime Tvoje slavićemo doveka“ (Ps. 44, 8). Čovek večno slavi ime Gospodnje, živi pred licem Sazdatelja.
Kako će izgledati pravednici? „Pravednik se zeleni kao finik, kao kedar na Livanu uzvišuje se. Koji su zasađeni u domu Gospodnjem, zelene se u dvorovima Boga našeg; rodni su i u starosti, jedri i zeleni. Javljajući da je pravedan Gospod, branič moj, i da nema u Njemu nepravde“ (Ps. 92, 12-15).
Pravednici ne zaboravljaju ljude koji se nalaze na Zemlji. „Jer mislim da je pravo, dok sam u ovom telu da vas opominjanjem budim, znajući da ću uskoro ostaviti telo svoje, kao što mi i objavi Gospod naš Isus Hristos. A trudiću se da se posle mojega odlaska vi svagda sećate ovoga“ (2 Petr. 1, 13-15). Po ovim rečima, apostol Petar posle svoje smrti ne samo da se molio za one koji žive na Zemlji, već se i mešao u važne poslove. Tako se umešao na IV Vaseljenskom saboru kako bi insistirao na pravoslavnom učenju i ispravio papu Lava.
Mučenici se mole za nas. „I kad otvori peti pečat, videh pod žrtvenikom duše zaklanih za reč Božiju i za svedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim govoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? I svakome od njih dade se haljina bela, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao oni“ (Otkr. 6, 9-11). Sud i jeste milost za hrišćane, zato što se zločinci obuzdavaju kad dolazi do suda. „I videh, i gle oblak beli, i na oblaku seđaše Neko sličan Sinu čovečijemu koji je imao na glavi svojoj venac zlatan, a u ruci svojoj srp oštar. I drugi anđeo iziđe iz hrama vičući snažnim glasom Onome što sedi na oblaku: Zamahni srpom svojim i žanji, jer dođe vreme da se žanje, jer se žetva na zemlji osuši. I Onaj što seđaše na oblaku baci srp svoj na zemlju, i požnjevena bi zemlja. I drugi anđeo iziđe iz oltara, koji je imao vlast nad ognjem, i povika jakim glasom onome koji imaše srp oštri: Zamahni srpom svojim oštrim, i odreži grožđe vinograda zemaljskog; jer sazreše grozdovi njegovi. I baci anđeo srp svoj na zemlju, obra vinograd zemaljski, i metnu u veliku kacu gneva Božijega. I izgazi se kaca izvan grada, i iziđe krv iz kace sve do uzda konjima u širinu od hiljadu i šest stotina stadija“ (Otkr. 14, 14-20). Anđeo dolazi od žrtvenika i prenosi molbu Gospodu. Došlo je vreme za jarost Boga. Sudnji dan će nastupiti, zato što će Bog uslišiti molitvu mučenika.
„I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih“ (Otkr. 5, 8). Pismo direktno kaže da se sveti mole Sazdatelju. „I drugi anđeo dođe, i stade pred žrtvenikom držeći kadionicu zlatnu, i beše mu dato mnogo tamjana da prinese s molitvma svih svetih na zlatni žrtvenik pred prestolom. I uznese se dim od tamjana s molitvama svetih ih ruke anđelove pred Boga. I uze anđeo kadionicu i napuni je ognjem sa žrtvenika i baci na zemlju. I nastaše gromovi i jeka i sevanje munja i zemljotres. I sedam anđela koji imahu sedam truba, pripremiše se da zatrube“ (Otkr. 8, 3-6). Sveci na Nebu ne samo da se mole, već aktivno učestvuju u sudbini sveta. Njihove molitve su toliko velike da se menja sudbina sveta.
Mi opštimo s pravednicima. „Nego ste pristupili gori Sionskoj i gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela, svečanom saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika. A Isusu; posredniku Novog Zaveta, i krvi očišćenja, koja bolje govori negoli Aveljeva“ (Jevr. 12, 22-24). Sa svetima opštimo u molitvama. Prinosi se sveopšta molitva Gospodu: živih ljudi, anđela i duša umrlih. Opštenje ljudi s umrlim apostolima (1 Jn. 3, 1). Apostoli nam zapovedaju da opštimo s njima kroz molitvu. „Spomen pravednikov ostaje blagosloven, a ime bezbožničko trune“ (Prič. 10, 7). „Koji vas prima, Mene prima; a koji prima Mene, prima Onoga Koji Me je poslao. Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravdnika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće“ (Mt. 10, 40-41).
Posmrtna sudbina hrišćana. „I čuh glas sa neba koji mi govori: Napiši: Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od trudova svojih, a dela njihova će slediti za njima“ (Otkr. 14, 13).
Duše umrlih učestvuju u upravljanju sveta kao carevi. „I videh prestole i sedoše na njih, i dade im se sud; i duše posečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri i liku njenom, i ne primiše žig na čela svoja i na ruku svoju; i oživeše i carovaše sa Hristom hiljadu godina“ (Otkr. 20, 4). Duše svetih mučenika caruju sa Hristom „hiljadu godina“.
Treba pominjati ljude. „Sećajte se svojih starešina, koji vam propovedaše reč Božiju; gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu“ (Jevr. 13, 7). Ugledajući se na njihovu veru mi ispunjavamo zapovest Gospodnju.
Proslavljanje pravednika. „Zato Gospod Bog Izrailjev kaže: Rekao sam doista: Dom tvoj i dom oca tvoga služiće preda Mnom do veka; ali kaže Gospod: Neće biti tako, jer one ću poštovati koji Mene poštuju, a koji Mene preziru, biće prezreni“ (1 Sam. 2, 30). Gospod kasnije proslavlja one koji Ga proslavljaju. Kanonizaciju u Pravoslavnoj Crkvi vrši Bog. „I slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo Mi jedno“ (Jn. 17, 22).
Nagrade pobednicima – svetim:
a) Pravo da jedu sa drveta života: „Ko ima uho neka čuje što Duh govori Crkvama. Onome ko pobedi daću da jede od drveta života koje je u raju Boga mog“ (Otkr. 2, 7).
b) Neće biti štete od druge smrti: „Ko ima uho neka čuje šta Duh govori Crkvama. Onome ko pobedi neće nauditi druga smrt“ (Otkr. 2, 11).
v) Novi odnosi s Bogom: „Ko ima uho neka čuje šta Duh govori Crkvama. Onome koji pobedi daću da jede od mane sakrivene, i daću mu kamen beli, i na kamenu novo ime napisano, koje niko ne zna osim onoga koji ga prima“ (Otkr. 2, 17). Skrivena mana je novo Pričešće. Novo ime su novi lični odnosi s Bogom, koji se neće ponoviti više ni sa kim i nikada.
g) Vlast nad neznabošcima (koji nisu spoznali istinskog Boga) i vlast nad satanom. „I onome koji pobedi i održi dela Moja do kraja, daću vlast nad neznabošcima; i vladaće nad njima gvozdenom palicom, i oni će razbiti kao sudovi lončarski; kao i Ja što primih od Oca Moga; i daću mu zvezdu jutarnju“ (Otkr. 2, 26-28). Jutarnja zvezda je vlast nad satanom.
d) Proslavljanje imena i odeća svetosti. „Pamti, dakle, kako si primio i čuo, drži to i pokaj se. Ako li ne budeš bdeo, doći ću ti kao lopov, i nećeš znati u koji čas ću doći na te“ (Otkr. 3, 5).
đ) Čovek će zauvek biti u Hramu Božijem. „Onoga ko pobedi učiniću stubom u hramu Boga Moga, i više neće izaći napolje; i napisaću na njemu ime Boga Moga, i ime grada Boga Moga, novoga Jerusalima, koji silazi s neba od Boga Moga, i novo ime Moje“ (Otkr. 3, 12).
e) Čovek će sesti na presto Boga Sina. „Onome Ko pobedi daću da sedi sa Mnom na prestolu Mome, kao i Ja što pobedih i sedoh sa Ocem Mojim na prestolu Njegovom“ (Otkr. 3, 21).
Pravednici žive u Raju. „I reče mu Isus: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju“ (Lk. 23, 43). „…bi odnesen u raj i ču neiskazane reči koje čoveku nije dopušteno govoriti“ (2 Kor. 12, 4).
O poštovanju svetih. „Čuva Gospod sve kosti njegove, ni jedna se od njih neće slomiti“ (Ps. 34, 20). „I dogodi se kad pogrebavahu nekog čoveka, ugledaše četu i baciše čoveka u grob Jelisejev; i kad čovek pade i dotače se kostiju Jelisejevih, ožive i usta na noge svoje“ (2 Carstv. 13, 21).
Naša dela su Hram Duha Svetog. „Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“ (1 Kor. 3, 16). „Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha Koji je u vama, Kojega imate od Boga i niste svoji?“ (1 Kor. 6, 19). Zašto se klanjamo moštima? „A ja po velikoj milosti Tvojoj ulazim u dom Tvoj, i klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj sa strahom Tvojim“ (Ps. 5, 7). Pošto su tela Hram Svetog Duha, mi im se klanjamo kao Hramu Boga. „Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj“ (Ps. 28, 2).
Zašto su mošti netruležne?
„A sada pokazanoj javljanjem Spasitelja našega Isusa Hrista, Koji razruši smrt i obasja život i neraspadljivost jevanđeljem“ (2 Tim. 1, 10). Bog Otac je kroz Vaskrsenje Hrista pokazao netruležnost. Kao što Hristovo Telo nije bilo zahvaćeno truležnošću, tako su i tela pravednika netruležna. „Predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u adu, niti telo Njegovo vide truljenja“ (Dap. 2, 31). Ovo je svedočanstvo o tome da je proces Vaskrsenja već započeo.
Jedinstvo Hristovog Tela. „I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi“ (1 Kor. 12, 26). Zato svaki pokušaj odvajanja sveca od Hrista predstavlja idolopoklonstvo. Sveci pomažu čoveku da ide ka Bogu.
Čime će se završiti život Svetitelja u raju?
Raj nije zauvek, kasnije će biti Carstvo Nebesko. „Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim“ (1 Sol. 4, 14). Hristos će svete dovesti na sud i oni će suditi svetu i pobunjenim anđelima. „Ne znate li da će sveti suditi svetu? A ako ćete vi suditi svetu, zar ste nedostojni presuđivanja o sitnicama? Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli u stvarima ovoga sveta“ (1 Kor. 6, 2-3).
Pitanja i odgovori na temu predavanja
Šta je eshatologija?
Eshatologija je učenje o kraju sveta. Na grčkom „eshatos“ znači „kraj“.
Šta se podrazumeva pod pojedinačnom eshatologijom?
Pod pojedinačnom eshatologijom se tradicionalno shvata oblast znanja koja razmatra pitanje o tome šta se dešava s čovekom posle smrti, za razliku od opšte, svetske eshatologije, u čiju sferu interesovanja ulazi sudbina celog čovečanstva, cele vaseljene.
Šta je smrt?
Smrt je ishod duše iz tela: „A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija; ali mu otac nadede ime Venijamin“ (1 Mojs. 35, 18). Duša se još naziva i duh: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, Koji ga je dao“ (Prop. 12, 7).
Koje dve mogućnosti čovek ima posle smrti?
Gospod govori o dve mogućnosti koje čovek ima posle smrti. Telo umire, a duša ne biva ubijena, ali i duša i telo pritom mogu da poginu. „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti, nego se više bojte Onoga Koji može i dušu i telo pogubiti u paklu“ (Mt. 10, 28)
Gde je u Svetom Pismu napisano o mitarstvima?
Posle smrti duša dospeva u vazduh u kojem vladaju duhovi zlobe podnebesja: „I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga sveta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneva kao i ostali; a Bog, Koji je bogat u milosti, zbog velike ljubavi Svoje kojom nas zavole“ (Efes. 2, 1-4). Isto je opisano kod apostola Pera (1 Petr. 5, 8-9) i na drugim mestima.
Šta je pakao?
Po Bibliji, neće biti pakla posle svršetka sveta. Pakao je pritvor. Umesto pakla posle svršetka sveta biće gejena ognjena. „I more dade mrtve koji su u njemu, i smrt i pakao dadoše mrtvace koji behu u njima, i beše suđeni svako po delima svojim. I smrt i pakao beše bačeni u jezero ognjeno. Ova smrt je druga smrt. I ko se ne nađe zapisan u Knjizi života bačen bi u jezero ognjeno“ (Otkr. 20, 13-14).
Zašto se Crkva moli za umrle?
„Ako neko vidi brata svojega gde greši grehom ne na smrt, neka se moli, i biće daće mu život; onima koji greše ne na smrt. Ima greh na smrt, za njega ne kažem da se moli“ (1 Jn. 5, 16). Zahvaljujući ovoj mogućnosti u Crkvi postoji molitva za umrle. Osnova ove molitve je vlast Isusa Hrista nad mrtvima: „Jer niko od nas ne živi samome sebi, i niko ne umire samome sebi: jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i oživi da vlada i mrtvima i živima“ (Rim. 14, 7-9). Hristos vlada i mrtvima, i živima. Hristos ima vlast nad svima (Mt. 28, 18).
Zašto se Crkva ne moli za nekrštene?
Oni nisu dobili oproštaj grehova od Boga u Tajni Krštenja: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3, 5).
Kako se može pomoći umrlima?
Samo krv Isusa Hrista može da nas omije od grehova. Glavna molitva za umrle je Evharistija. „I od Isusa Hrista, Koji je Svedok verni, Prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome Koji nas ljubi i opra nas od greha naših krvlju Svojom“ (Otkr. 1, 5). „Krv Isusa Hrista, Sina Njegova, očišćava nas od svakoga greha“ (1 Jn. 1, 7).
Šta se dešava s pravednicima posle smrti?
Pravednici čekaju smrt kako bi bili sa Hristom. „Kao što pouzdano čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se Hristos kao svagda i sada svom smelošću veličati u telu mom, bilo životom, bilo smrću, jer je meni život Hristos i smrt dobitak. Ali ako je življenje u telu plodonosno za moje delo, onda ne znam šta da izaberem. A obuzima me oboje: imam želju umreti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u telu potrebnije je vas radi“ (Fil. 1, 20-24).
Zašto su mošti netruležne?
„A sada pokazanoj javljanjem Spasitelja našega Isusa Hrista, Koji razruši smrt i obasja život i neraspadljivost jevanđeljem“ (2 Tim. 1, 10). Bog Otac je kroz Vaskrsenje Hrista pokazao netruležnost. Kao što Hristovo Telo nije bilo zahvaćeno truležnošću, tako su i tela pravednika netruležna. „Predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u adu, niti telo Njegovo vide truljenja“ (Dap. 2, 31). Ovo je svedočanstvo o tome da je proces Vaskrsenja već započeo.
Čime će se završiti život Svetitelja u Raju?
Raj nije zauvek, kasnije će biti Carstvo Nebesko. „Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim“ (1 Sol. 4, 14).