* * * * *
SVEŠTENIK GEORGIJE MAKSIMOV – PRAVOSLAVNI POGLED NA JOGU
ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV – O DALEKOISTOČNOJ DUHOVNOJ PRAKSI
HRISTINA MANGALA FROST – JOGA I HRIŠĆANSKA VERA
SVEŠTENIK GEORGIJE MAKSIMOV – PRAVOSLAVNI POGLED NA JOGU
Na Zapadu – u Evropi i Americi – joga se već odavno ne oseća kao „gošća sa Istoka“. U adaptiranom i pojednostavljenom obliku joga je čvrsto zauzela svoje mesto u savremenoj masovnoj kulturi. Poslednjih godina to se dotaklo i naše zemlje. Pojavilo se mnogo joga centara u kojima se ona predaje ili kao drevna duhovna tradicija koja vodi ka unutrašnjem savršenstvu ili kao kompleks fizičkih vežbi za ozdravljenje tela.
Među posetiocima tih centara našli su se i ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima. Mnogi od njih smatraju da bavljenje jogom ne protivreči njihovoj veri i osetljivo reaguju na reči sveštenika i bogoslova koji govore da je hrišćaninu nedopustivo da se bavi jogom. Razlog tako oštre reakcije ostaje neshvatljiv za njih.
Ova knjižica je i sastavljena da bi se označio i objasnio pravoslavni odnos prema jogi. Pošto je među brojnim apologetama joge rasprostranjeno mišljenje da, tobož, kritiku joge sebi dozvoljavaju samo ljudi koji uopšte nisu upoznati sa njom i da zato njihovo mišljenje ne može biti kompetentno, u ovom zborniku su predstavljeni tekstovi pravoslavnih autora koji jogu poznaju iz ličnog iskustva.
Arhimandrit Sofronije (Saharov) se u mladosti bavio jogom – ne samo fizičkim vežbama, već i dubokom meditacijom – više od sedam godina svog života. Kasnije se pokajao i poverovao u Hrista, vremenom je postao i monah na Svetoj Gori, učenik Prepodobnog Siluana Atonskog. Otac Sofronije je u praksi stekao duhovno iskustvo Pravoslavlja i poseduje sve što je neophodno da bi kompetentno uporedio pravoslavni i indijski put. Nije pisao posebnu knjigu na tu temu, ali je iznosio svoje mišljenje u različitim besedama, odakle smo i navodili citate u ovoj knjizi.
Još u većem stepenu da govori o jogi ima pravo Hristina Mangala Frost. I sama Indijka po nacionalnosti, ona se rodila u porodici koja pripada bramanskoj kasti i imala priliku da izučava jogu ne posredno, ne iz adaptiranih verzija kao mnogi savremeni Rusi, već od ranog detinjstva, iz autentične hinduističke tradicije. U mladosti, školujući se u Velikoj Britaniji, primila je protestantizam, a kasnije se obratila u Pravoslavlje u kome duhovno uzrasta već više od deset godina. Hristina poseduje naučni stepen doktora nauke engleske literature na univerzitetu Kembridž, udata je za pravoslavnog Engleza Dejvida Frosta i majka je četvoro dece, parohijanka pravoslavnog hrama Svetog Jefrema Sirina u Kembridžu (Velika Britanija).
Pre nego pređemo na njihove radove, želeo bih da napravim mali pregled mišljenja pravoslavnih autoritetnih episkopa o jogi.
* * * * *
Maja 2009. godine Svjatejši Patrijarh Moskovski i sve Rusije Kiril, govoreći na studentskom festivalu „Vera i delo“, na pitanje o jogi je odgovorio ovako: „Bavljenje jogom ima dva dela. Jedan od njih su fizičke vežbe. Stručnjaci iz fiskulture mogu dati tačnu ocenu tim vežbama i ničeg lošeg u samoj tehnici tih vežbi nema“. Njegova Svetost je napomenuo i da joga uopšte nije samo fiskultura, već da se ona oslanja na potpuno definisanu religiju i pretpostavlja odgovarajuću duhovnu praksu.
„Joga je praćena meditacijom i prema tome ja imam veliki oprez“, primetio je Svjatejši Patrijarh. On je naglasio posebno da se pri korišćenju takvih vrsta vežbi može razoriti nacionalna samosvest čoveka, njegov kulturni identitet i upozorio na eksperimentisanje sa meditacijom. Patrijarh je, u vidu primera, podelio svoje utiske iz razgovora u Indiji sa Rusima koji su se ozbiljno bavili hinduističkom duhovnom praksom.[1]
Predstojatelj druge Pomesne Pravoslavne Crkve – Arhiepiskop Albanski Anastasije (Janulatos) je svojevremeno napisao tekst sa nazivom „Joga“.[2] U tekstu on piše:
„Mnoge vežbe joge imaju mali pozitivan efekat na određene ljude, u krajnjoj meri, isti kao i druge vrste vežbi. Međutim, uopšteno govoreći, ove vežbe ulaze u strukturu hinduizma i predstavljaju etapu u širem i uopštenijem duhovnom uzrastanju. Njihov konačni cilj je nešto veće od prosto dobrog fizičkog osećaja… I preklanjanje kolena u našoj molitvenoj tradiciji nisu prosti fizički pokreti tela, već su povezani sa dubljim procesima i izraz su određenog raspoloženja i stanja duše koje stremi duhovnim ciljevima; na isti način su i kompleksnije vežbe joge povezane sa hinduističkim verovanjima i indijskim duhovnim, religioznim iskustvom.“
Nabrojavši osam nivoa – etapa tradicionalnog puta joge, usmerenog na poslednji cilj – „oslobođenje“, arhiepiskop Anastasije primećuje da „iako se na prvim etapama čuvaju neki elementi svesti, na poslednjoj etapi joge dolazi do savladavanja čak i samosvesti. Oni ne vide boju, miris, zvukove, osećanja i nisu svesni ni sebe ni bilo koga drugog. To se smatra znanjem, prosvećenošću. Ova tehnika je usmerena na vezu sa Apsolutom i za nju suštinske istine hrišćanstva o Hristu Spasitelju, blagodati, nesebičnoj ljubavi, Životvornom Krstu nemaju nikvog značaja“.
Zatim, arhiepiskop kritikuje pokušaje nekih Grka da očiste jogu od svega indijskog i učine je „hrišćanskom“. Ovim povodom arhiepiskop Anastasije primećuje da, kada bi to zaista bilo moguće, u najboljem slučaju bi se dobila neka metoda „dostizanja duboke tišine od strane čoveka, izbavljenja od unutrašnjih potresa koje stvaraju naše želje, interesi i fantazije“. Međutim, „nema potrebe da se traži takav metod jer bi on doveo do protivrečnih rezultata: apsolutna autonomija ljudskog duha i prevelika zbrka. Saglasno hrišćanskoj veri, duhovni život sa njenim završetkom predstavlja dar Božije blagodati, a ne dostignuće nezavisne čovekocentrične tehnike. Sem toga, za nas, pravoslavne hrišćane, postoji isihastičko iskustvo istočnog hrišćanstva gde se uz određene religiozne uslove može dostići sveti duhovni život u Hristu, mir i „isihija“ (tišina) u ljubavi.“
Arhiepiskop Anastasije takođe obraća pažnju na činjenicu da u Grčkoj, brojni centri u kojima se izučava joga namerno skrivaju njeno religiozno poreklo i koren, samim tim uvodeći u zabludu ljude koji nemaju dovoljno znanja o religijama.
Pravoslavni sveštenik Mihail Plotnikov koji je mnogo godina posvetio izučavanju religioznih tradicija Indije, u jednom od svojih intervjua napominje da „joga predstavlja monašku praksu, koja na početku podrazumeva odricanje od protivprirodnih želja (to jest, od grehovnih, poročnih želja), zatim od prirodnih želja (brak, bogatstvo i dr.) a na kraju – uopšte od svih želja. Na primer, klasična hinduistička radža joga koja je opisana u „Joga sutra“ Patandžali ima osam nivoa. Prolazeći početne stupnjeve, jogin uz pomoć askeze i specijalnih vežbi zadobija kontrolu nad svojim fizičkim i „tananim“ telima. Na višim stupnjevima on zadobija kontrolu nad psihom i stiče iskustvo usredsređenog sagledavanja (meditacije). Pritom praktično treba da ne jede i ne pije, da malo spava i diše, da bude ravnodušan prema pohvalama i uvredama, da ništa ne oseća, da zaustavi potok svojih misli, u potpunosti se skoncentriše u sebi na nekoj tački i da uđe u stanje transa. I eto, tada u unutrašnju prazninu i tišinu treba da uđe svetlost koju jogin doživljava kao svetlost sopstvene „božanstvenosti“…
Jogini smatraju da se nakon zaustavljanja psihičkih procesa i dostizanja samadhija, to jest stanja usredsređenosti bez sadržaja, „spaljuju semena karme“ i to garantuje odsustvo novog rođenja i dozvoljava da se u svakom trenutku zauvek oslobodi od tela… Upravo takvom, istinski asketskom jogom u Rusiji se malo ko bavi… svi mogući gurui i vlasnici joga centara u Rusiji realno se bave nju-ejdž jogom, u kojoj praktički odsustvuje asketizam, i samo se retko praktikuje privremeno osamljivanje, meditacija, čitanje mantri koje su potrebne za oslobađanje misli i usredsređivanje. Cilj takve joge je nekakav spokoj, ulazak u blaženo stanje i ništa više od toga.“[3]
Dalje se otac Mihailo posebno zaustavlja na razobličavanju nekih mitova o jogi koje šire njeni zapadni sledbenici: „Ne jednom sam imao prilike da slušam ili čitam tvrdnje ruskih sledbenika joge, da eto, indijski jogini žive dugo i srećno, da ne oboljevaju od hroničnih oboljenja, ne osećaju navalu stresova i nerešenih problema. To je laž, mit… Sveopšte sprovođenje zdravstvenih pregleda koja je postojala u Indiji (prvi i poslednjih put) 80-ih godina, pokazala je da su jogini, kojih tamo ima nekoliko miliona, žive prosečno manje čak i od običnog stanovnika Indije i stradaju od mase oboljenja. Na primer, katarakte očiju jer se neprestano koncentrišu na sunce, iščašenja zglobova, postojanja artritisa i artroza zbog čestih, dugotrajnih neprirodnih položaja. Jogini stradaju od niza oboljenja gornjih disajnih puteva i gastrointestinalnog trakta jer svaki dan sprovode klistiranje, gumenim cevima čiste nosnu šupljinu tako da vremenom praktično uništavaju sluzokožu u želucu i nosnoj šupljini… Bez obzira na to što svi oni, uz izuzetak oženjenih šivaita, daju zavet bezbračnosti, ogromna većina jogina pati od hroničnih polno-prenosivih oboljenja. Jogini koji ne žele da se odaju bludnoj strasti veoma često kastriraju sebe na zverski način…“[4]
Otac Mihail daje sledeći zaključak: „Govoreći o duhovnoj opasnosti od bavljenja jogom, može se kratko reći: ako se budeš bavio autentičnom hinduističkom ili budističkom jogom – dospećeš u samoobmanu – sebe ćeš smatrati „bogom“. Ako se budeš bavio nju-ejdž jogom – takođe ćeš upasti u obmanu… Od bavljenja fitnes jogom nema ozbiljnih duhovnih posledica, međutim, kao po pravilu, fitnesom se bave ljudi koji uopšte ne žive nikakvim duhovnim životom… Po mom mišljenju, pravilnije je reći da svaki fitnes, ne samo sa elementime joge, nije sam po sebi koristan za dušu. Ljudi, koji se isuviše bave svojim spoljašnjim izgledom i zdravljem, samim tim svedoče da ne žive duhovnim životom.“[5]
Potrebno je takođe navesti mišljenje i jeromonaha Serafim (Rouza) koji se u mladosti, pre primanja Pravoslvlja takođe dosta vremena bavio istočnom praksom meditacije: „Pre skoro dvadeset godina monah-benediktanac Dešane je pisao o svom iskustvu pretvaranja joge u „hrišćansko“ učenje… Svako ko razume prirodu prelesti ili duhovne zablude prepoznaće u tom opisu „hrišćanske joge“ tačne karakteristike onih koji su duhovno sišli sa puta… Isto ono stremljenje prema „svetim i božanskim osećanjima“, ista ta otkrivenost i spremnost da se bude „uznesen“ nekim duhom, ista ona traganja ne za Bogom, već za „duhovnim utehama“, samoopijenost koja se pogrešno doživljava kao „stanje blagodati“, ista ona neverovatna lakoća kojom čovek postaje „sagledavalac“ ili „mistik“, ista „mistička otkrovenja“ i lažna duhovna stanja. To su zajedničke karakteristike ljudi koji su upali upravo u stanje duhovne zablude…“[6]
Na kraju bih želeo da citiram zapis razgovora koji je učinio mitropolit Jerotej (Vlahos) – na njegovu molbu jedan od svetogorskih Staraca je kratko označio osnovne razlike pravoslavne Isusove molitve od indijskog tipa joge i meditacije:
„Prvo: Isusova molitva nepokolebljivo ispoveda veru u Boga koji je stvorio vaseljenu i Koji upravlja njome ljubeći je. On je dobropažljivi Otac koji se stara da spase Svoje stvorenje. Spasenje se postiže „u Bogu“. Mi Ga iz tih razloga prilikom molitve umoljavamo, govoreći: „Pomiluj me“. Samoiskupljenje i samooboženje jednako su strani atletama umne molitve, jer to je greh Adamov, grehovni pad. On je želeo da postane Bog izvan Božijeg domostroja i promisla o njemu. Spasenje se ne postiže „kroz nas same i iz nas samih“, kako umišljaju čovekoobrazni filosofski sistemi, već se, naprotiv, zadobija „u Bogu i kroz Boga“.
Drugo: Isusovom molitvom se ne bije boj za susret sa bezličnim bogom. Mi ne težimo uzdignuću u „savršeno ništa(vilo)“. Naša molitva upravlja pažnju na ličnost Boga, Bogočoveka Isusa, te iz tog razloga govorimo: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji“. Božanska i ljudska priroda sjedinjuju se i susreću u Hristu, naime, u sveukupnom Bogu Slovu i sveukupnom čoveku: Jer u Njemu obitava sva punota Božanstva telesno (Kol. 2:9). Prema tome, u pravoslavnom monaštvu nalazimo blisku povezanost antropologije i sotiriologije sa hristologijom. Mi ljubimo Hrista i neodstupno držimo Njegove zapovesti. Veliki značaj pridajemo tom poslanju. Uporno ističemo da se Hristove zapovesti moraju sačuvati. On je Sam rekao: Vi ste prijatelji Moji ako mvopume što vam Ja zapovedam (Jn. 15:14). Voleći Hrista i čuvajući Njegove zapovesti udostojavamo se sjedinjenja sa svecelom Svetom Trojicom.
Treće: Neprestana Isusova molitva ne odvodi u stanje gordosti. Religijsko-filosofska učenja, koja su malopre naznačena, zaposednuta su gordošću. Mi pak, pomoću Isusove molitve, težimo blaženom stanju smirenoumlja. Mi velimo: „Pomiluj me grešnog“, smatrajući sebe najubogijim i najgorim od svih. Mi ne preziremo ni jednog od naše braće. Atleti Isusove molitve stran je svaki ponos i gordost. Ko god ispoljava gordost, blizu je maloumnosti.
Četvrto: Kao što smo maločas naglasili, spasenje nije apstraktno stanje nego sjedinjenje sa Bogom, Svetom Trojicom u Ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista. Doduše, valja podvući da ovo sjedinjenje ne potire ljudski udeo – mi ne bivamo „progutani“, budući da smo i sami ličnosti.
Peto: Sa uzrastanjem naše molitvene zrelosti postajemo sposobni da razlučujemo greške. Postajemo kadri da opazimo, predupredimo i presečemo pokrete satane i demona i, istovremeno, da primetimo i prepoznamo energije Hrista. Počinjemo da zapažamo obmane đavola koji se, više nego često, preoblikuje i u anđela svetla. Dakle, počinjemo da razlučujemo dobro od zla, netvarno od tvarnog.
Šesto: Podvig „Isusove molitve“ povezan je sa očišćenjem duše i tela od nagrizajućeg dejstva strasti. Naš cilj nije stoička apatija nego, daleko više i drugačije od toga, dinamičko stanje bestrasnosti. Mi ne težimo usmrćenju strasti već njihovom preobraženju. Bez bestrasnosti ne može se poći u zagrljaj Bogu i spasenju. Baš zato što je ova ljubav ka Gospodu upropašćena i izopačena, mi ulažemo napore za njeno preobraženje. Mi bijemo ljutu bitku za preoblikovanje izopačenih stanja duše koja u nama podstiče đavo. Ne možemo biti spaseni bez ove lične borbe koja se vodi uz pomoć blagodati Hristove. Prema uviđanju Svetog Maksima Ispovednika, „duhovno spoznanje bez podvižničkog života (pročišćenja srca) jeste bogoslovlje demona“.
Sedmo: Mi Isusovom molitvom ne pokušavamo da um odvedemo u savršeno ništavilo, već pokušavamo da ga vratimo u srce i tako dovedemo blagodat Božiju u dušu, odakle će se, nadalje, proširiti i na telo. Jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17:21). Prema učenju naše Crkve, loše je telesno mudrovanje, a ne telo kao takvo. Naša namera nije da se otarasimo „odeće duše“, čemu teže neki filosofski sistemi, već da je presazdamo i spasemo. Mi, dakle, ne težimo da uništimo telo, već pružamo otpor pokušajima da se ono obožava. Shodno tome, ne želimo ni zatiranje života. Mi ne hitamo stanju u kojem prestaje želja za životom usled uklanjanja od patnji. Mi upražnjavamo Isusovu molitvu zato što žeđamo za životom, želeći da večno živimo sa Bogom.
Osmo: Mi nismo ravnodušni prema sudbini sveta koji nas okružuje. Učenja na koja ste ranije ukazali izbegavaju da se upuste u teškoće i tegobe ljudi kako bi se, tako smatraju, lakše zadobio mir i bestrašće. Mi stremimo suprotnom: mi se neprestano molimo za svakoga i za sve. Mi smo molitelji u ime celog sveta. Uostalom, spasenje jeste sjedinjenje sa Hristom kroz zajednicu sa drugim ličnostima. Ne možemo uživati spasenje sami za sebe. Radost koju stičemo po cenu ograđivanja od drugih ljudi nije, zapravo, istinska radost.
Deveto: Ne dajemo veliki značaj psihotehničkim metodama i raznoraznim položajima tela. Doduše, držimo da su neki od njih pogodni za usredsređivanje uma u srce, koje je njegova suština. Zatim ih, pak, sasvim napuštamo kao nepotrebne. Ponavljam, mi ne tragamo za bestrasnošću kao negativnim stanjem, već za zadobijanjem božanske blagodati.“[7]
ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV – O DALEKOISTOČNOJ DUHOVNOJ PRAKSI
„Na prelomu mladosti učinio sam veliki greh: u bezumnom pokretu gordosti i neznanja „ostavio“ sam Njega radi drugog, zamišljenog nad-ličnog Apsoluta. Savladavši dobru naviku da se molim mom Bogu iz detinjstva, u časovima meditacije stremio sam apsolutnom Biću. Skidao sam sa sebe, kako mi se činilo, sve što je bilo vezano sa bilo kakvim formama: vidljivim ili nevidljivim, čulnim ili mislenim. Uporno sam ulazio u mrak neznanja da bih kroz oslobađanje od svega prolaznog dostigao Onoga, Što ili Ko nadilazi granice svega promenljivog, kolebljivog. Događalo se da sam osećao nekakav „spokoj“ i nisam osećao telesnu nasladu od toga. Pri većem porivu kao neimenovanom, svetranscendentnom Biću-Nebiću video sam sopstveni um kao svetlost. Nisam jurio ni za čime na ovoj Zemlji, samo ka večnom. Istovremeno sam napregnuto tražio izraz u slici lepote koja je svojstvena skoro svakoj prirodnoj pojavi.
Taj period mog života bi neko mogao smatrati punim nadahnuća, ali ga se ja uopšte ne sećam sa ljubavlju: shvatio sam da sam se predavao svojevrsnom „uspokojenju“ koje je po svojoj prirodi predstavljalo samoubistvo u metafizičkom smislu. Iz tog lažnog položaja nikada ne bih izašao sopstvenim snagama, ali se Gospod sažalio na mene i stigao me, možda u poslednjem trenutku. Učinio je čudo milosrđa posetivši moje srce koje sam dugo vremena pokušao da prenebregnem. Ne vidim način da detaljno govorim o duhovnim događajima tog vremena. Kao u trenutku mi je postalo jasno do očiglednosti da me moje veštačko pogruženje u apstraktnu umnu sferu neće odvesti autentičnom poznanju o Prvo-Početku svih stvari. Kroz moje asketsko izbavljanje od svega relativnog nisam dostizao realno sjedinjenje sa Onim koga sam tražio. Moja mistička iskustva su imala negativan karakter. Preda mnom nije stajalo čisto „Biće“, već smrt za mene celog, uključujući moje personalno načelo.“[8]
„Meditacije su dovodile do spokoja u odnosu na ovozemaljsku rasejanost brigama – pružale su mi sate intelektualne naslade – uznosile me u umišljene duhovne sfere – postavljale su me iznad sredine oko mene. Filosofski nisam mogao da zamislim da je Apsolutno Načelo personalno. Uzrok tome je delimično bilo i moje učešće u zajedničkoj zabludi krugova u kojima sam se nalazio: mešanje pojmova persone sa pojmom individue, dok su filosofski one dijametralno suprotne. Kao dete sam bio naučen da se molim Besmrtnom Ocu Nebeskom, Kome su otišli svi moji dedovi i pradedovi. Tada, u dečijoj veri (vidi Mt. 18:3; Lk. 18:17) Persona i Večnost su se lako slagali. Dakle, od dečijeg uzrasta hrišćanski personalizam koji sam primio u nekom trenutku postao je najsuštinskije pitanje: da li Biće, apsolutno, može biti lično? Moje iskreno „istočno“ iskustvo je imalo, pre svega, intelektualnu, od srca odvojenu, formu: askeza umnog odvajanja od svega relativnog. Postepeno sam se ubedio da stojim na nepravilnom putu: odlazim od realnog Bića u ne-biće.“[9]
„Nakon mog novog sticanja Hrista, moje „istočno“ iskustvo koje je trajalo skoro sedam ili osam godina predstavilo se mom duhu kao najstrašniji zločin pred ljubavlju Boga, Koga je moja duša znala od ranog detinjstva.“[10]
„Najnedopustivije je mešanje Isusove molitve sa jogom, budizmom, pa čak i „transcendentalnom meditacijom“ i tome slično. Radikalna razlika svih tih zabluda sa hrišćanstvom jeste u tome što u osnovi našeg života leži Otkrovenje o ličnom Bogu: JA JESAM. Svi drugi putevi odvode čovekov um od ličnih odnosa između Boga i onoga koji se moli u oblast apstraktnog transpersonalnog Apsoluta, u impersonalnu asketiku. Metidacija kao oslobađanje našeg uma od bilo kakvih slika, može da nam pruži osećanje spokoja, mira, izlaska iz uslova vremena i prostranstva, ali u njoj odsustvuje svesno stajanje pred ličnim Bogom; u njoj nema istinske molitve, tj. licem k Licu. To može dovesti da čovek koji se bavi meditacijom može da bude zadovoljan psihičkim rezultatima sličnih eksperimenata i, što je najgore, doživljaj Živog Boga, Ličnog Apsoluta mu može postati stran.“[11]
„U toj ustremljenosti prema univerzalnom, transcendentalnom, nadličnom, čovek kao živa ličnost treba da nestane. Paralelno sa tim je i na Istoku ljudski um tražio puteve slivanja sa apsolutnim Bićem koje nadilazi sve ono što je karakteristično za prolazni svet. Stvarao se raskid između realno postojećeg i apstraktnog sagledavanja ljudskog razuma… U svim tim slučajevima nalazimo se pred raslojavanjem celokupnog čoveka koje se završava njegovim potpunim uništenjem.“[12]
„Put naših otaca traži jaku veru i dugotrpljenje, dok naši savremenici pokušavaju da zgrabe sve duhovne darove, uključujući čak i neposredno sagledavanje Apsolutnog Boga u kratkom roku. Često se među njima susreće sklonost da se napravi paralela između molitve Isusovim Imenom i joge ili „transcendentalne meditacije“ i tome slično. Smatram za neophodno da ukažem na opasnost takve zablude – opasnost da se na molitvu gleda kao na najprostije i najlakše „tehničko“ sredstvo koje privodi neposrednom sjedinjenju sa Bogom. Smatram kategorički neophodnim naglašavanje radikalne razlike između Isusove molitve i svih drugih asketskih teorija. U zabludi su svi oni koji streme da se misleno oslobode svega prolaznog, relativnog, da bi na taj način prešli preko nevidljivog praga, postali svesni svoje bespočetnosti, svoje „identičnosti“ sa Izvorom svega što postoji; da bi se vratili njemu, bezimenom transpersonalnom Apsolutu; da bi rastvorili u okeanu nadmislenog i svoju personalnost, mešajući poslednje sa individualiziranom formom prirodnog postojanja. Asketski napori slične vrste dali su nekima mogućnost da se uzdignu do metalogičkog sagledavanja postojanja, osete određeni mistički trepet, poznaju stanje ćutanja uma nakon što um izađe van granica dimenzija vremena i prostranstva. U sličnim iskustva čovek može osećati spokoj oslobođenosti od pojava ovoga vidljivog sveta koje se neprestano smenjuju; otkriju u sebi slobodu duha i sagledavaju umnu lepotu. Konačni razvoj takve impersonalne asketike je mnoge dovelo do sagledavanja božanskog načela u samoj čovekovoj prirodi, do tendencije samooboženja koja leži u osnovi velikog Pada; da vide u sebi neku „apsolutnost“ koja u suštini nije ništa drugo do odraz Božijeg Apsoluta u stvorenom obrazu; da osete težnju kao povratku u to stanje spokoja, u kojem je, tobož, čovek bio pre svoje pojave u ovom svetu; u svakom slučaju, nakon iskustva oslobađanja, u umu može da se pojavi ova vrsta mislenog skretanja.
Ne stavljam pred sebe cilj da nabrojim sve varijacije umnih intuicija, ali ću iz sopstvenog iskustva reći da Boga Istinitog, Živog, tj. Onoga Koji „Jeste“ u svemu tome – NEMA. U pitanju je prirodni genije ljudskog duha u njegovim sublimiranim pokretima ka Apsolutu. Sva sagledavanja koja se dostižu na tom putu su samo-sagledavanja, a ne Bogo-sagledavanja. U tome mi za sebe otkrivamo lepotu koja je još uvek materijalna, a ne Prvo-Biće. I u svemu tome spasenja čoveku – nema.“[13]
HRISTINA MANGALA FROST – JOGA I HRIŠĆANSKA VERA
Rodila sam se u indijskoj porodici a postala hrišćanka sa 22 godine. Pravoslavna sam hrišćanka već 10 godina. Vaspitana sam u duhu joge. Moj deda je bio prijatelj jednog od utemeljivača savremene joge, Svami Šivanande koji nam je sa slatkim i vitaminski bogatim biljnim varivom slao knjige o jogi. U detinjstvu su nas roditelji podsticali na upražnjavanje određenih položaja i tehnika disanja, uvek sa jasnim upozorenjem da postoje razlike u tehnikama disanja za muškarce i žene jer se i tela razlikuju.
Kada sam se udala i dobila decu učila sam ih nekim stvarima koje sam smatrala korisnim, koje sam uzela iz svojih dečijih časova joge, na primer, nekim položajima kao i da imaju koristi od ovih vežbi. Moja deca su vaspitana u hrišćanskoj porodici i izvan su opasnosti da upadnu u zabludu hinduističkih ezoterijskih duhovnih ideja, kao recimo „samoostvarenja“ koje često prati savremenu jogu. Za vreme putovanja u Indiju susreli su se sa sličnim idejama u ašramu, ali su ih brzo odbacili kao nešto što pripada idolopokloničkoj atmosferi, atmosferi kulta koji je carovao u tom ašramu.
Govorim o ovome pre svega da bih naglasila da je joga više od prostih vežbi i da nam je danas, kao nikada pre, potreban dar pronicljivosti prilikom upoznavanja sa jogom. Neophodno je da imamo jasnu predstavu o tome sa čime smo se susreli.
Prema jogi je nekada u Indiji postojao odnos poštovanja kao prema tajanstvenoj grani hinduističke duhovne discipline koja zahteva veliku fizičku i psihološku hrabrost. Jogi su se obraćali ljudi koji su želeli da dostignu visine duhovnog savršenstva u indijskom shvatanju. Takav tražitelj bio je dužan da se pridržava surovog režima fizičke i umne delatnosti pod strogim rukovodstvom uvaženog učitelja – gurua. Konačni cilj joge nije ništa drugo do osećanje božanskog u sebi.
Od devetnaestog veka, u mnogome zahvaljujući neumornoj propovedi indijskih guru-misionara poput Svami Vivekanande, joga je lišena svoje mistike i složenosti. Spolja se to izrazilo u formi američkih škola samopomoći i pozitivnog mišljenja i predstavilo širokim masama kao bezbedni i laki put do blaženstva dostupan svakom. Reč „joga“ je sada dobro poznata i na Istoku i na Zapadu; veoma je popularan određeni program redovnih vežbi koji se izučava i koji praktikuje mnoštvo ljudi u školskim salama i na sportskim terenima. Dok je neki učitelji joge predstavljaju kao jednostavnu tehniku za obezbeđivanje fizičkog blagostanja čoveka, drugi se zalažu da je predstave kao univerzalni odgovor na suštinska životna pitanja. Neki predavači i studenti joge umanjuju važnost indijskog etosa u kome je zapečaćen duhovni jezik joge; drugi sa spremnošću biraju za sebe sami taj etos – posebno ljudi koji smatraju da su pravoslavno veroispovedanje, njegovi obredi i zahtevi zamorni. Mnogi hrišćani se bave jogom ne obraćajući pažnju na njen duhovni prtljag dok drugi istovremeno osećaju zbog toga neki nemir i često susreću neodobravanje od strane svojih sveštenika i episkopa.
Karakteristični slučaj u anglikanskoj crkvi
U novinama „Tajms“ od 31. avgusta 2007. godine objavljen je članak koji je izazvao mnogo buke. „Sveštenici zabranjuju nehrišćansku jogu mališanima“ glasio je naslov. Dalje je pisalo: „Zabranjena je dečija grupa koja se bavila jogom u dve prostorije u hramu. Grupu su ugasili sveštenici koji su opisali jogu kao obmanu i nehrišćanski fenomen“. Tačka gledišta u tekstu je, kako se činilo, stvarala pretpostavku da su se sveštenici ponašali kao nerazumni i preterano fanatični paničari. Iz članka se takođe vidi da je učiteljica joge, gospođica Vudkok bila „uznemirena“ zabranom njene „Jom-jom joge za mališane i njihove mame“ od strane sveštenika. Ona tvrdi da je objasnila crkvi da „njena joga ima potpuno nereligiozan karakter“. Međutim, bila je prinuđena da prizna da su „neke vrste joge za odrasle zasnovane na hinduističkim i budističkim meditacijama“.
Upotrebljavajući reč „vežba“ a ne „meditacija“ učiteljica obraća našu pažnju na dve osnovne vrste joge koje su rasprostranjene danas: savremena fizička joga i savremena meditativna joga. Shvatajući da se meditativna joga često udubljuje u duhovne sfere i ima ciljeve koji su nesmestivi sa hrišćanstvom, gospođica Vudkok stremi da sačuva „vežbu“ bez „meditacije“. Da li to može učiniti jogu „bezbednom“?
Sveštenici se ne slažu: „Filosofija joge ne može da se odvoji od njenog praktičnog dela i svaki učitelj joge (čak i za mališane) mora da se drži tačke gledišta te filosofije. Joga može da se učini bezopasnom ili čak i korisnom, međutim, na taj način ljudi mogu početi da misle da postoji sredstvo za dostizanje celovitosti duše i tela uz pomoć ljudskih metoda dok je jedini istiniti put ka celovitosti – vera u Boga kroz Isusa Hrista“.
Bilo kakvo nadanje jedino na „ljudski metod“ u dostizanju celovitosti van vere u Isusa Hrista, bez sumnje, podvrgava se osudi od strane sveštenika- između ostalih i anglikanskih i baptističkih.
Ipak, među hrišćanima postoje ljudi koji postavljaju pitanje: da li metode joge mogu razmatrati kao sredstvo „za navijanje“ našeg tela i duše u cilju boljeg primanja Božije blagodati? Pre nego što pokušam da odgovorim na ova pitanja, neophodno je kratko ukažem na različite vrste joge koje se danas mogu susresti i o indo-budističkom etosu čije su one neodvojivi deo.
Šta je joga?
Jedan od autora deli jogu na četiri vrste: holivudska, harvardska, himalajska i kultna joga.[14]
- Holivudska joga kao što se vidi iz samog naziva usmerena je na dostizanje spoljašnje privlačnosti, dobre fizičke forme i dugovečnosti.
- Harvardska joga je usmerena na dostizanje jasnoće uma, koncentracije i duševne stabilnosti.
- Himalajska joga se ne uklapa u okvire dve prethodne; usmerena je na dostizanje posebnog stanja poznatog kao „samadhi“ (uronjenost).
- Kultna joga u centar pažnje stavlja harizmatične gurue. Smatra se da se prosvećenost stiče samo dodirom gurua i učenika koji se njemu ili njoj poklanja kao Bogu.
Čisto indijske tehnike tvrde da je neophodno slediti savete originalnog sanskritskog teksta „Joga Sutra – Patandžali“. Indijska tradicija pretpostavlja jogu od „osam stepenika“ u kome ispunjavanje fizičkih vežbi zauzima beznačajni deo programa, dok je težište na umnom i moralnom očišćenju i korišćenju psihičkih sila za samousavršavanje.
„Osam stepenika“ su:
„pet ograničenja“ (jama)
„pet disciplina“ (nijama)
„fizički položaji“ (asane)
„širenje životne energije“ (pranajama)
„unutrašnja fokusiranost“ (pratjahara)
„koncentracija“ (dharana)
„meditacija“ (dhjana)
„uronjenost“ (samadhi)
Prolazak prva dva „stepenika“ usmeren je na razvoj moralnih osobina kao što su pravednost, samopožrtvovanost i nenasilnost. Neki indijski učitelji joge žale što se treći stepenik „fizički položaji“ danas široko prenosi bez ikakvog odnosa ka moralnom usavršavanju. Oni insistiraju da ravnoteža koja se dostiže praktikovanjem položaja predstavlja ono što, pre svega, usmerava jogina na put čiji je konačni cilj stanje neprestanog blaženstva, poznatog kao samadhi ili „uronjenost“.
Uronjenost u šta? Može se naići na mnoštvo odgovora na ovo pitanje – sve zavisi u šta verujete.
Ako ste hindus koji veruje da nema nikakve razlike između njegove prirode (atmana) i Vrhovnog bića (Bramana) „uronjenost“ označava dostizanje iskustva nerazdvojivog jedinstva sa bramanom. Takav hindus konačnu duhovnu realnost vidi kao Bezlično i odlučno tvrdi da vera u Bezličnog prevazilazi bilo koju veru u Ličnog Boga.
Ako ste hindus – teista koji razvija lične odnose ljubavi sa svojim bogom ili boginjom i stremi oslobođenju po milosti božanstva, „uronjenost“ označava utapanje sebe u konkretnom bogu.
Ako ste budista i ne verujete u Boga Tvorca (što često i ponavlja Dalaj-lama) „utopljenost“ označava nastupanje nirvane, „gašenje“, konačno nestajanje.
Iako se ambiciozni duhovni program Joge Patandžali pretvorio u vežbe za održavanje fizičke forme u zapadnim priručnicima za jogu, ona se ipak još uvek susreće u nešto izmenjenoj formi čak i na Zapadu.
U temelju svih tradicionalnih prilaza jogi nalazi se tačka gledišta filosofskog sistema poznatog kao „sankhja“. Saglasno sa ovim sistemom, naše obično psiho-somatsko „ja“ predstavlja sporedni efekat fizičkih procesa i uz pomoć treninga čovek se čisti, kao luk, dolazeći do centra gde se nalazi „čista svest“. Evo kako je to objasnio jedan učitelj joge: „U jednom trenutku ličnost postaje svesna da ona u suštini i predstavlja čistu svest, zasebnu i odvojenu od psiho-fizičkih procesa, od svojih lažnih stavova“.[15]
Ipak, tvrdnja da sistematsko razaranje kontakta sa spoljašnjim svetom stvara jedinstvo u čoveku se čini vrlo sumnjivom. Naprotiv, kako je R.D. Lejing pokazao u svom „Podeljenom Ja“ početak radikalnog izlaza iz spoljašnje realnosti može u potpunosti dovesti do šizofrenije. Štaviše, iako saglasno sa jogom čovek koji se upušta u putovanje u sebe rizikuje da psihički oboli, taj cilj pokreće niz ozbiljnih problema za hrišćanina. Isus nas priziva da u nama tražimo Carstvo Božije, a ne „čistu svest“. Čak se i u hrišćanskoj monaškoj tradiciji koja preporučuje udaljavanje od sveta, od materijalnih predmeta, monah nalazi u traganju „unutrašnjeg carstva“. U tom „unutrašnjem carstvu“ jeste Božanska Sveta Trojica, Gospod naš. Mi poznajemo Hrista i opštimo sa Njim u Duhu Svetom; silom tog istog Duha mi govorimo Bogu „Oče naš“. „Čista svest“ predstavlja samo daleki odjek onoga što predstavlja hrišćansko stanje „Carstva Božijeg“.
Uticajni indijski misionari kao Vivekananda i njegovi sledbenici pokreću određene metode joge radi pokretanja pop-mistike zasnovane na pojmu „samoostvarenja“ koje je postalo krilatica joge. Put do „samoostvarenja“ uz pomoć joge predstavljen je kao univerzalni poziv, slobodan od dogmi i potpuno svetovan. Ipak, pažljivo izučavanje Vivekanandinih dela pokazuje snažno skretanje u stranu jedne konkretne hinduističke tradicije iz koje je Vivekananda uklonio prefinjenu metafiziku hindu-nedualističnosti (advaite) i ono što je ostalo počeo vatreno da reklamira na tržištu. Nasumični citati iz njegovih dela ilustruju njegov nerazumni sinkretizam i brzoplete, često besmislene, tvrdnje onoga što je on učinio za metod „samoostvarenja“:
„Ja je sve. Govori ovo neprestano.“ „Idi u svoju sobu i stekni Upanišade u Sebi samom. Ti si najveća knjiga koja je ikada postojala i koja će postojati, beskonačna riznica svega što postoji.“ „Ja sam suština blaženstva.“ „Ne sledi ideale, ti ih sve sadržiš u sebi.“ „Hristos i Buda su prosto slučajevi u kojima se ogledaju tvoje unutrašnje sile. U realnosti, mi sami odgovaramo na sopstvene molitve.“ „Možemo ga zvati Buda, Isus, Krišna, Jehova, Alah, Agni, ali to je samo Ja.“ „Vaseljena je misao, a Vede su reči ove misli. Mi smo u stanju da stvaramo i uništavamo vaseljenu, ponovo da je izgradimo.“[16]
Kada je Vivekananda shvatio da mu je potrebno nešto više od nepovezanih filosofskih razgovora o njegovom brendu „samoostvarenja“, napisao je knjigu o Radža-jogi koja predstavlja praktični priručnik za ljude koji traže takozvano „samoostvarenje“.
Nesmestivost joge i hrišćanstva
Postoji mnoštvo razloga zbog kojih su duhovni temelji savremene joge nesmestivi sa hrišćanstvom od kojih je prekomerni akcenat na sebe. Egocentrizam je sa hrišćanske tačke gledišta koren zla. U njemu je pad čoveka, njegove skretanje od Boga u pogrešnu, buntovnu stranu zavisnosti od sebe. Egocentrizam predstavlja prekid opštenja sa Bogom koji se završava grehom i smrću.
Komentarišući Sokratovu izreku „Poznaj sebe“ (koja takođe predstavlja ideju savremene joge), pravoslavni bogoslov Manzaridis piše: „Ako postoji nešto što čovek može i treba da traži i nalazi u sebi, onda je to – novi čovek u Hristu koji se rađa kroz blagodat Krštenja i druge Tajne Crkve. Povratak čoveka sebi samom može istinski da ga uzvisi samo kada proizilazi kroz život u Hristu“.[17] Hrišćanski cilj i sredstva za dostizanje ovog cilja kratko su izloženi kod istog autora: „Direktno i lično poznanje Boga dostiže se putem opštenja sa Njim uz pomoć Svetih Tajni. Čovek dobija istinsko znanje o Njemu jedino kada na njega silazi Božanska blagodat i sjedinjuje ga sa Bogom. Što čovek više usvaja božansko preobraženje koje se u njemu događa dejstvom Svetoga Duha, to je punije i potpunije njegovo poznanje Boga.“[18]
Sveti Pavle nas podseća da znati Boga znači biti poznat Bogu, to jest biti voljen od Boga. Ljubav podrazumeva odnose, opštenje, a ne uništenje, „utopljenost“, a najmanje „samo-utopljenost“.
Ako se uzme u obzir da su duhovna atmosfera i ciljevi joge u velikoj meri nesmestivi sa hrišćanstvom, teško da postoji sredstvo kojim bi hrišćanin mogao da odvoji indijski etos od joge, da koristi tehnike joge i ipak ostaje verni hrišćanin.
Neki hrišćani smatraju da je tako nešto moguće. Istaknuti primer toga je benediktanski monah Dešane koji u svojoj knjizi „Hrišćanska joga“ tvrdi da nam joga može pomoći da postanemo bolji hrišćani ako je koristimo u okvirima hrišćanske molitve. Pri čemu on to čini već vrlo dobro upoznat sa antihrišćanskim duhom tradicionalne joge, ali tvrdi da ove dve struje nimalo nisu nalik jedna na drugu.[19] On predstavlja niz tehnika iz joge i disanja kao sredstva da se pred Bogom stoji iskreno i pošteno: „Naš konačni cilj je da donesemo mir i pokoj svemu što postoji; učinimo naše telo dobrim i vernim slugom; oslobodimo dušu od briga i problema koji su univerzalni i, na kraju, probudimo duh.“[20]
Moram da priznam da me unekoliko uznemirava ova poslednja fraza – „probudimo duh“. Ovo je jezik indijskih jogina koji veruju u „buđenje“ uspavanih sila velikim sopstvenim naporom i zato on ne priliči za opisivanje hrišćanskog iskustva Duha. Naša pravoslavna molitva Svetom Duhu: „Care Nebeski, Utešitelju, Duše Istine…“ sve objašnjava – kao palim bićima nama je više od svega potrebno izlivanje novog života u nas. Zato mi molimo za iskupljenje i očišćenje Onoga Koji je „svuda prisutan i sve ispunjava“. Ova molitva nas jasno opisuje kao one koji mole, koji neprestano traže prisustvo Duha.
Kada sam počela da pišem ovaj tekst odlučila sam da proverim Dešaneove savete i ispunila neke osnovne joga položaje za vreme jutarnje molitve. Naravno, pojavilo se osećanje uznemirenosti ali su pritom tehnike disanja izazvale osećanje blagostanja.
Ipak, postojala je jedna stvar koja me je brinula u spajanju joge sa molitvom. Osećala sam nelagodnost od toga što se, izgovarajući reči molitve, nisam molila već posmatrala sopstvenu molitvu. Odlučila sam da se vratim na pređašnji, tradicionalno-pravoslavni način molitve.
Ubeđena sam da hrišćani koji žele da se bave jogom treba da budu svesni činjenice da je njena hinduističko-budistička duhovna suština nesmestiva sa hrišćanskom verom.
Na primer: Dalaj-lama koji čak preporučuje priručnike za razvoj saosećanja, usredsređenog na „sopstvenom naporu“, istovremeno otvoreno priznaje da ne veruje u Boga Tvorca. Za hrišćanina je ljubav prema bližnjem (saosećanje) neodvojiva od ljubavi prema Bogu. I jedno i drugo se u ljudskom srcu javlja, zagreva Duhom Svetim. Pokušaj hristijanizacije joge može da uvede u zabludu.
Upozorenje
Ja lično ne isključujem mogućnost korišćenja joge kao sredstvo održavanja proste fizičke forme u slučaju da se ona svodi na proste fizičke vežbe, ali bih i u tom slučaju želela da upozorim ljude. Važno je da se uverite da imate dobro zdravlje pre nego što krenete sa fizičkim vežbama joge. U najmanju meru je neophodan sistematski pregled. Na primer, ako imate problem sa krvnim pritiskom morate izbegavati neke položaje. Postoje položaji koji stimulišu štitnu žlezdu i ako imate bilo kakve probleme sa njom, ovi položaji vam mogu naštetiti. Neki teški položaji, kao dubljenje na glavi smeju da se rade samo kratko vreme. Jedan indijski guru koji odbacuje jogu i ruga se njenom stremljenju ka prosvetljenju, primećuje da isuviše stajanja na glavi povređuje osetljive krvne sudove velikog mozga, pa čak izaziva i njegovu delimičnu traumu, dok se ukočenost kao rezultat ovih položaja od nekih hindusa doživljava kao stanje prosvetljenja!
Još veću opasnost predstavlja meditacija – neke meditativne tehnike povišenog nivoa menjaju ritam u funkcijama mozga i dovode do osećanja euforije što može izazvati zavisnost. Kao i sa drugim oblicima zavisnosti, kada se efekat prekine čovek može da upadne u depresiju.
Tehnike disanja usmerene na buđenje onoga što nazivaju kundalini – uspavanu seksualnu energiju koja se sublimira u duhovnu energiju – predstavlja izuzetnu opasnost jer izvode psihičku silu van kontrole. Ovde će biti dobro da se prisetimo priče Gospoda o nečistom duhu (Mt. 12:43-45).
Neki učitelji joge stimulišu pevanje mantri kao sredstvo za uklanjanje uznemirenosti. Mantra predstavlja skraćeni priziv božanstvima hinduizma; smatra se da zvučne vibracije mantri aktiviraju neispitane nivoe svesti. Hrišćanima ovakve mantre nisu potrebne. Umesto da ulaze u nepoznate i potencijalno opasne psihičke sfere uz pomoć takvih pesmi, možemo sebe osnažiti izgovarajući Isusovu molitvu.
Isusova molitva je najsavršenije obraćanje Božanskom Imenu kojim smo prizvani da se osvetimo. Štaviše, naša molitva se temelji na trezvenoj svesti o sopstvenom duhovnom siromaštvu kao bićima koja su podvrgnuta grehu; zato kao slepi prosjak kličemo: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“
Ponavljanje Isusovog Imena naglas ili u sebi može spolja i da podseti na ponavljanje mantri. Međutim, Isusova molitva nije mantra. Za razliku od mantri, Isusova molitva predstavlja kratki sadržaj temelja hrišćanske vere. Za razliku od mantri, koja funkcioniše više kao autosugestija, Isusa molitva označava kretanje ka Bogu i od Boga, predstavljajući sobom odnose vere i ljubavi. Za razliku od indijskih mantri, cilj Isusove molitve je, govoreći rečima apostola Pavla, „oblačenje u novog čoveka“. U delima Otaca –pustinjaka, posebno u tradiciji isihasta koju je tako snažno štitio Sveti Grigorije Palama, kao i u radovima savremenih autora, kao što su Sveti Ignjatije Brjančaninov, episkop Kalist, Sveti Porfirije Kavsokalivit itd. imamo bescena rukovodstva za Isusovu molitvu.
Po rečima Svetog Ignjatija Brjančaninova: „U ime Gospoda Isusa daruje se oživljenje duše koja je umrtvljena grehom. Gospod Isus Hristos je – Život. I Njegovo ime je – živo: ono oživotvorava one koji tim imenom vapiju Izvoru života.“[21]
[1] http://www.pravmir.ru/kak-pravoslavnomu-otnositsya-k-joge/
[2] Arhiep. Anastasije (Janulatos). Joga / http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/41639.htm
[3] Svящ. Mihail Plotnikov. Joga za hrišćanina – put k ozdravljenju ili odstupništvu od Vere? // Da li se može biti dobar i ne spasiti se? M., 2011. Ss. 275-276.
[4] http://www.k-istine.ru/occultism/occultism_plotnikov.htm
[5] Svešt. Mihail Plotnikov. Joga za hrišćanina… Ss. 281-282.
[6] Jerom. Serafim (Rouz). Pravoslavie i religija budućnosti, gl. 13, http://www.pravoslavie.ru/put/biblio/ rose_prb/rose13.htm
[7] Mitr. Jerotej (Vlahos). Jedna noć u pustinji Svete Gore. Izdanje Manastira Hilandar.
[8] Arhim. Sofronije (Saharov). Videti Boga kao što jeste. Moskva, 2000. Ss. 53-54.
[9] Arhim. Sofronije (Saharov). Videti Boga kao što jeste. Moskva, 2000. Ss. 24.
[10] Arhim. Sofronije (Saharov). Videti Boga kao što jeste. Moskva, 2000. Ss. 29.
[11] Arhim. Sofronije (Saharov). O molitvi. Moskva, 2003. Ss. 173-174.
[12] Arhim. Sofronije (Saharov). Rođenje za Nepokolebivo Carstvo. Moskva, 2001. Ss. 22.
[13] Arhim. Sofronije (Saharov). O molitvi. Moskva, 2003. Ss. 208-210.
[14] Ashok Kumar Malhotra. An Introduction to Yoga Philosophy: an annotated translation of the YogaSutras. Ashgate, 2001. P. 15.
[15] Isto. str. 4.
[16] Svi citati iz: De Michelis E. A History of Modern Yoga: Patanjali and Western Esotericism Continuuam. London, 2004. Pp. 121-122.
[17] Mantzaridis G.I. The Deification of Man: St. Gregory Palamas and the Orthodox Tradition. New York, 1984. Pp. 82-83.
[18] Tamo, str. 114.
[19] Dechanet B. Christian Yoga. London, 1964. P. 114.
[20] Tamo, str. 85.
[21] Bishop Ignaty Brianchaninov. On the Prayer of Jesus. London, 1965. P. 85.