Put od modernizma ka islamu
O lažnom „poštenju“
O takozvanoj „biblijskoj kritici“
O takozvanim „protivrečnostima u Bibliji“
O mitu da je Stari Zavet navodno bio izgubljen od Jevreja
O idejama pozajmljenim iz neznaboštva
O istini Jevanđelja
O apostolu Pavlu
Ostalo
Ponovo je srca hrišćana potresla vest: u islam je prešao sveštenik, predavač bogoslovije. Mnogi se pitaju: kako se to desilo? Zašto se među učesnicima Tajne Večere ponovo pojavio „Juda“? Pažljivo čitajući odgovor koji je pružio sam odstupnik od vere shvataš da to nije slučajna pojava, već samo najsnažniji znak bolesti koja je zadesila našu Crkvu.
Zaista, kao i uvek, i danas u Crkvi postoje ljudi koji, nemajući iskustvo ličnog susreta sa Bogom, doživljavaju hrišćanstvo prosto kao intelektualno učenje koje pokušavaju da ocene svojim slabim umom. Kao i uvek, tako i sada, oni streme na lažno „poštenje“ koje u stvarnosti predstavlja kapitulaciju pred ovim svetom. Sve to je postojalo oduvek, međutim, sada njihovo lažno poštenje koje nema hrabrosti da posumnja u antihristove izazove, već jedino ima „smelost“ da sluša zmijsko siktanje satane, počela je da se doživljava od mnogih kao – vrlina.
Na žalost, često episkopat ne ispunjava svoje apostolske obaveze i ne prati ono što se uči u duhovnom školama. Često se unutar zidova pravoslavnih seminarija uči ono što protivreči i Otkrovenju Božijem i veri običnih hrišćana. Pritom se smatra da je učenje drevne vere tobož „nepošteno“ i „neprogresivno“. A nametanje tobož novih (a u stvari još pre pola veka zastarelih) zapadnih hipoteza, koje uništavaju sami koren vere – to je, eto, mudro i „pošteno“.
Po tim „novim“ hipotezama smatra se da Bog nije Tvorac, i Biblija nije reč Božija, i Pričešće nije presuštastvljeno Telo i Krv Hristova. Ali je zato to progresivno! Početak ovom procesu bio je postavljen još pre revolucije, kada su akademije i seminarije bukvalno proizvodile bogoborce. Episkop Varnava Beljajev je pisao da ako želiš da pročitaš ruskog bogoslova bolje je da uzmeš Nemca – kod njega će biti razumnije, a kod ruskog je ta ista glupost, pa još i obilno razvodnjena.
Progoni su spalili ovu zarazu u samom korenu. Svi liberali su otišli ili u obnovljence ili prosto u bezbožnike. A u obnovljenim duhovnim školama su počeli da predaju po starom – pravoslavno. Međutim, nakon završetka progona ta pseudonaučna zaraza je tiho (iako ima sto godina, iako je pre sto godina i odbačena) ponovo počela da ulazi u sistem obrazovanja.
Upravo se odatle i javio Sohin, on direktno o tome govori u svom intervjuu koji će biti citiran niže.
Ako se ne preseče razlivanje neverja koje se prikriva „poštenjem“ sličnih primera će biti još više.
U pravu je bio G.Česterton koji je rekao da samo hrabri čovek može da bude ortodoksnim. Istinski pravoslavni hrišćanin zna Boga i sa Njim spokojno savladava zid sumnji. On zna sve izazove ovoga sveta i oslanjajući se na Otkrovenje kao na temelj, lako nalazi izlaz iz svih lavirinata ovoga sveta. Međutim, na žalost, mnogi novoobraćeni hrišćani (a za njima i lažni misionari) pokušavaju da pronađu nekakvo dobro u lažnom poštenju bezbožnika i upravo zato i puštaju u svoja srca lažna učenja.
O ovoj lažnoj učenosti je tačno pisao drugi engleski pisac K.Luis u „Raskidanju braka“:
„- Zar ti i dalje smatraš da ljude kažnjavaju zbog njihovih stavova, čak ako dopustimo, radi korisnosti ovog razgovora, da su ti stavovi pogrešni?
– Zar ti i dalje smatraš da nema grehova razuma?
– Ima ih, naravno. Sujeverje, zaostajanje, mentalna zaostalost… Ali pošteno ispovedanje svojih stavova – nije greh.
– Da, sećam se, kako smo govorili. Ja sam sam isto tako govorio dok nisam postao uzak. Cela stvar je u tome da li si ti pošteno ispovedao svoje stavove.
– Ja? Ne samo pošteno, već – smelo! Nisam se bojao ničega. Kada razum, koji mi je Bog dao, nije mogao više da se složi sa doktrinom Vaskrsenja, ja sam se otvoreno odrekao nje. Izgovorio sam svoju proslavljenu propoved. Rizikovao sam sve.
– Šta si rizikovao? Šta je od toga moglo da nastane, osim onoga što već jeste? Proslavio si se, tvoje knjige su rasprodate, zvali su te svuda, postao si episkop…
– Ne razumem? Na šta aludiraš?
– Ne aludiram. Shvataš ti, znam. Hajde da govorimo otvoreno. Nismo došli pošteno do naših stavova. Mi smo prosto preuzeli određeni tip ideje i uhvatili se za njega jer je on bio u modi. Sećaš se, još smo na fakultetu pisali radove. Tako i kasnije. Nismo želeli da stanemo lice u lice sa jedinim važnim pitanjem: a možda ipak čuda postoje? Nismo želeli da rizikujemo, bojali smo se borbe i gubili veru.
– Ako imaš u vidu slobodne bogoslovske stavove, ja odlučno protestujem! Zar hoćeš da kažeš da takvi ljudi kao…
– Ja ništa ni o kome ne želim da kažem. Govorim o nama, o tebi i meni. Boga radi, seti se svega kako je bilo! Ti znaš da smo podvaljivali. Prosto smo se bojali da se drugo učenje ne pokaže istinitim. Bojali smo se proste vere u spasenje, bojali smo se da izdamo duh ovoga sveta, bojali smo se podsmeha, a najviše smo se bojali istinskih strahova i nada.
– Naravno, mladi ljudi često greše, padaju pod loš uticaj, potčinjavaju se modi. Ali gde sam tu ja? Ja sam pošteno verovao u to što sam govorio, i pošteno govorio to u šta sam verovao.
– Da, naravno. Mi smo dozvolili sebi da plivamo niz vodu, rado smo prihvatali svako polusvesno došaptavanje naših želja i, na kraju krajeva, poverovali – da ne verujemo. Tako zavidljivac veruje svakoj laži o svom najboljem prijatelju, pijanica veruje da mu još jedna čašica neće škoditi. Oni pošteno veruju u smislu da im upravo to našaptava njihova duša. Ako imaš u vidu takvo poštenje i oni su pošteni, i mi smo pošteni. Ali njihove greške ne postaju nevine zbog toga“.
Eto, upravo od takvog „poštenja“ su oboleli mnogi „školovani pravoslavci“. Oni ne žele da se drže drevnog znanja koje je Bog dao Crkvi, već žele da budu svoji za bogoborce, prihvaćeni sa njihove strane. Upravo je tu i nastala protivrečnost koju je V.Sohin primetio, govoreći o različitim nivoima obrazovanja:
„Kada se čovek uči u duhovnoj seminariji, govore mu da je Petoknjižje napisao Mojsej, Poslanicu Jevrejima – apostol Pavle. Kada čovek prolazi taj nivo i stupa u duhovnu akademiju ili neku drugu visoku bogoslovsku naučnu instituciju, govore mu da je Petoknjižje tekst kasnijeg datuma, a da su Jevreji uopšte izgubili Toru nakon Vavilonskog ropstva a zatim je kasnije pisali po sećanju.
U Bibliji ima mnogo protivrečnosti: ako se u prvoj glavi Postanja govori da je Bog na početku stvorio životinje, a zatim ljude, u drugoj piše suprotno: na početku ljudi, a kasnije životinje. Poslanicu apostola Pavla Jevrejima mnogi Sveti Oci nisu priznavali i danas je dokazano da ovaj tekst nije pisao apostol. Nama su otvoreno govorili: „Da, to je tako, ali vi ni u kom slučaju to nemojte govoriti na propovedima jer će vas parohijani kamenovati“. Ovo je samo jedan bezazleni primer. Takva politika dvostrukih standarda postoji u RPC na svim nivoima“.
O takozvanoj „biblijskoj kritici“
Možda na Duhovnoj Akademiji gde je učio Sohin tako i uče – onda je to povod da se razmotri odgovornost naučnog rukovodstva u toj instituciji. Međutim, ljudi koji odbacuju autentičnost Petoknjižja ili tekstova Novog Zaveta, potpadaju pod već postojeće osude Crkve. I ne zato što Crkva skriva „tajno znanje“ od neposvećenih, već zato što se ne sme drsko lagati i rugati reči Božijoj.
Biblijska kritika do sada, tokom svih vekova njenog postojanja, nije uspela da predstavi NI JEDNO arheološko svedočanstvo u svoju korist. Svi pronalasci potvrđuju predanjsku tačku gledišta i hrišćana i Jevreja, da je Petoknjižje napisao Mojsej, knjigu Isaije – Isaija, a Danila – prorok Danil.
Isto tako nema nikakvih podataka koji opovrgavaju autentičnost Novog Zaveta. Svi svešteni tekstovi su napisani upravo onda kada to govori crkveno Predanje. Dakle, Jevanđelje od Mateja – 38 godine nakon Hrista (pronađen je odlomak grčkog teksta koji datira iz 60-te godine nakon Hristovog Rođenja); Marka – 40 g. nakon Hrista (odlomci pronađeni u Kumranu datiraju iz 60-te godine nakon H.R.); Luke – 45 god. nakon Hristovog Rođenja, a Jovana – oko 100 godine nakon Hristovog Rođenja (nađen je tekst iz 120 godine). Postoje rukopisi iz drugog veka koji svedoče ne samo o ogromnoj većini novozavetnih tekstova, a takođe i formirani kanon sveštenih tekstova (Muratorijev kanon, sveštenomučenik Irinej Lionski, Tertulijan i dr.)
Po svedočanstvu Korana, on je „knjiga koja potvrđuje istinitost onoga što je bilo poslato pre nje“ (sura 6, ajat 92). Znači, do vremena Muhameda, Jevanđelje na koje se poziva Koran bilo je autentično. Inače bi bilo napisano da Koran „popravlja ono što je poslato do njega“. Međutim, toga nema. A celokupan hrišćanski svet, uz izuzetak jako malih zajednica gnostika koje se sa tačke gledišta islama (i Pravoslavne Crkve) ne mogu nazvati drugačije nego mnogobožnicima, u VI-VII veku nakon Hristovog Rođenja priznavao je upravo ono Jevanđelje koje priznajemo i mi – jedinstveno Jevanđelje Gospoda Isusa Hrista koje smo predali preko četvorice Jevanđelista.
Svi napori biblijskih kritičara nisu predstavili ni jedno ostvareno predskazanje svojih teorija, tako da se sa tačke gledišta nove nauke (nakon F.Bekona) biblijska kritika ne može nazvati nikako drugačije do – šarlatanstvom. Pozivati se na biblijsku kritiku radi odbacivanja hrišćanstva isto je što i pozivati se na radove akademika Fomenka. Zato su oni koji su učili Sohina osnovama biblijske kritike – njemu učinili mu „medveđu uslugu“.
I pravilno je ako Sohin nije učio tome na propovedima. Jer zaista, nije dobro učiti ljude sa amvona notornoj laži – mogu i jajima (da ne kažem kamenjem) da zaspu.
O takozvanim „protivrečnostima u Bibliji“
Na pitanje o protivrečnostima u Bibliji reći ću da Pismo ne govori o tome da su životinje stvorene nakon čoveka.
Hajde da pogledamo sam tekst.
U prvoj glavi knjige Postanja napisano je o poretku stvaranja životinja i čoveka: „Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako. I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro. Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, (ovo je jedno od prvih pominjanja o Trijedinstvu Boga – o.Danil) koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji“ (1 Mojs. 1:24-26). Dakle, na početku su stvorene životinje, a zatim čovek.
A u drugoj glavi se govori podrobno o procesu stvaranja čoveka: „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa… I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinimo (novo pominjanje Svete Trojice kod proroka Mojseja – o.Danil) druga prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje (nije rečeno kada, jednostavno se konstatuje način njihovog nastanka – o.Danil) sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime; I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu“ (1 Mojs. 2:7, 18-22). Rečeno je da je Bog stvorio životinje i priveo ih čoveku. Međutim, druga glava Postanja ne precizira kada su one stvorene, jer je o tome već rečeno u prvoj glavi. Tako da nikakvih protivrečnosti u bogonadahnutom Pismu proroka Mojseja nema. Da se Vladislav Sohin kao sveštenik nije zanimao izučavanjem arapskog jezika, već izučavanjem dela Svetih Otaca, onda bi odavno znao za ovo.
Što se tiče pretpostavljanih protivrečnosti u Novom Zavetu, zaista, neki Oci Crkve do četvrtog veka su, iako su i priznavali Poslanicu Jevrejima (pozivanje na ovu poslanicu postoji već krajem prvog veka kod svetog Klimenta Rimskog), sumnjali u autorstvo apostola Pavla.
Na Istoku se saglasnost utvrdila krajem drugog veka (na osnovu Predanja očigledno zasnovanog na postojanju originala. U krajnjoj meri, Tertulijan je govorio da su se krajem drugog i trećeg veka originali novozavetnih tekstova čuvali u apostolskim Crkvama, upravo od njih potiče naš Textus receptus), a na Zapadu do – četvrtog veka. Sumnje su bile u vezi sa neobičnom formom ove poslanice, koja je po žanru, kako to blistavo pokazuje u svom radu „Apostol Pavle“ Risto Santala, klasični bogoslovski jevrejski traktat – midraš.
O mitu da je Stari Zavet navodno bio izgubljen od Jevreja
Nikakva pouzdana svedočanstva o gubitku Tore od strane Jevreja u vreme Vavilonskog ropstva ne postoje. Ovaj mit se javlja u poznom judaizmu u vreme formiranja Talmuda, pa i u to vreme slične spletke nisu bile prihvaćene kao nešto pouzdano. Iz samog teksta Pisma jasno je da su proroci epohe Vavilonskog ropstva (Jeremija, Jezekilj, Danil, Varuh) vladali tekstom Svetog Pisma. Pri čemu se tekst pre ropstva poklapa sa tekstom nakon ropstva, u krajnjoj meri, u toj meri koliko o tome svedoče konkretni citati, a takođe i drevni pismeni spomenici.
Tako, na primer, tekst „zlatnog svitka“ (600 godina pre Hristovog Rođenja) tačno navodi blagoslove sveštenika iz knjige Brojeva (6:24-26). A „žalba žeteoca“ (700-te godine iz Mecad Hašavjahu) – tekst iz knjige Brojeva (22:26-27).
U poslednjem tekstu, žeteoc u domaćinstvu Hacaar Asamu se žali načelniku na nadzornika koji je zbog neispunjene norme kao kaznu „uzeo odeću sluge tvoje (čoveka koji se žali), što je predstavljalo narušenje Zakona: „Ako uzmeš u zalogu haljinu bližnjemu svom, vrati mu je pre nego sunce zađe; Jer mu je to sve odelo čim zaklanja telo svoje; u čem će spavati? Pa kad poviče k Meni, Ja ću ga čuti, jer sam milostiv„. (2 Mojs. 22:26-27) Na taj način, vidimo da je Mojsejev Zakon bio vrlo dobro poznat čak i među najsiromašnijim Jevrejima. Kako je mogao biti zaboravljen za vreme Vavilonskog ropstva i napisan ponovo od strane Jezdre?
Štaviše, tekst 10 zapovesti, koji je pronađen u Elefantinu (oko 300 godina pre Hristovog Rođenja) i koji je pripadao zajednici Jevreja koji nisu preseljeni za Vavilon, podudara se sa onim koji imamo danas. Stvarnost zakona Petoknjižja u njihovom ritualnom delu potvrđuju takođe i pronalasci granatnih jabuka iz slonove kosti (sredina osmog veka pre Hristovog Rođenja) sa natpisom „pripada domu Jahvea, svešteno, sveštenici“ (vidi Is. 28:34). Dve srebrne ploče pronađene u Jerusalimu iz sedmog veka do Hristovog Rođenja sadrže blagoslov Boga „Koji čuva zavet i milost onima koji Ga ljube i čuvaju Njegove propise“ (vidi “ Mojs. 20:6; 34:6-7) – što takođe ukazuje na Petoknjižje.
A da ne govorim već o „Samarjanskom Petoknjižju“ koje uopšte nije zavisilo od Jezdrinih reformi, a koje takođe daje tradicionalni tekst. Na taj način, realna nauka pokazuje da nikakvih radikalnih promena biblijskog teksta nije bilo tokom čitavog vremena njegovog postojanja.
Sa tačke gledišta vere Božije, autentičnost Pisma se ne može opovrgnuti. Gospod Isus Hristos je govorio da „dok ne prođe nebo i zemlja, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude“ (Mt. 5:18).
Zato je tvrdnja Korana da je Isus poslan kao potvrda istinitosti onoga što je poslato pre Njega u Petoknjižju (Tevratu)“ (sura 3, ajat 44 (50)) – potpuno tačna. Uprkos savremenim muslimanima, njihov „prorok“ je znao da Mojsejevo Petoknjižje nije bilo izopačeno u Hristovo vreme. Podsetiću da su kumranska iskopavanja potvrdila da Stari Zavet u vreme Gospoda nije imao nikakva značajna razmimoilaženja sa sadašnjim tekstom.
Tako je između ostalog, smatrao i Muhamed, koji se pozivao za potvrdu svojih punomoćja na Zakon i Jevanđelje(sura 2, ajat 130 (136). Druga stvar je što su se muslimani, susrevši se sa realnim tekstom Otkrovenja Božijeg, ubedili da je njihov „prorok“ strašno pogrešio. Ispostavilo se da Biblija pre odbacuje nego što potvrđuje Muhamedovo svedočanstvo.
I onda umesto da, u saglasnosti sa zapovešću Božijom, odbace lažova, obmanuti islamisti su rešili da optuže samu Reč Božiju da je iskvarena. Upravo je tim putem krenuo i Vladislav Sohin.
A upravo Gospod direktno upozorava na takav postupak: „Ne treba li narod da pita Boga svog? Ili će pitati mrtve mesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore“ uči On kroz proroka Isaiju (Is. 8:19-20) Muhamed nije govorio kao Biblija, a onda su njegovi sledbenici optužili za iskvarenost sam Zakon i Otkrovenje.
Tako Bog govori preko proroka Mojseja (Musae): „Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se“ (Tora. 5 Mojs. 18:22. uporedi sa 5 Mojs. 13:1-5)). A upravo tako se dogodilo u bitci kod Uhuda. Muhamed je od imena Božijeg predskazao pobedu, ali je katastrofalno poražen i time očigledno pokazao da je on lažni prorok. Čudno i glupo postupaju muslimani koji do danas veruju onome ko nije znao budućnost.
O idejama pozajmljenim iz neznaboštva
Ali, nastavimo razmatranje stavova ovog odstupnika. Za zaprepašćenje je što napada kao na neznabožačko nasleđe na hrišćanske istine koje priznaje i Koran. Tako Sohin smatra pozajmicom iz budizma i mitraizma priču o neporočnom začeću i rođenju Hrista, zaboravljajući da se ono priznaje i od islama. U takvom slučaju, strogo gledano na logiku Sohina, ispostavlja se da je i islam zaražen neznabožačkim predrasudama i zato ne predstavlja čist monoteizam.
Ovde je potrebno reći nekoliko reči o samoj ideji pozajmljivanja hrišćanstva iz neznaboštva, koja je toliko popularna kod islamskih apologeta (ali ne samo kod njih – treba se setiti i „Da Vinčijevog koda“). Primeri „podudaranja“ koje Sohin navodi između hrišćanstva i neznaboštva (budizma i mitraizma) čak u njegovoj verziji nisu ubedljivi.
A da ne govorim već o hronološkim nesaglasnostima tih teorija. Povest od čudesnom rođenju Bude se pojavljuje ne pre 500-te godine pre Hristovog Rođenja, ali ni u njima nema ni reči o rađanju od djeve. Beli slon koji ulazi u bok majke – predstavlja samo obraz poslednje Budine inkarnacije, ali nije uzrok njene trudnoće.
Uzgred rečeno, budizam može da bude i najmanje verovatan „izvor“ hrišćanstva. Stvar je u tome što se prva pominjanja o postojanju budizma u Sredozemlju odnose tek na četvrti vek nakon Hristovog Rođenja. Misliti da je budizam mogao da ima neki uticaj na rađanje nove religije nakon skoro pet stotina godina kako su u njemu čuli – izmišljotina je iz oblasti fantastike.
To isto treba reći i o vezi hrišćanstva sa mitraističkim misterijama. Nema nikakvih podataka koji ukazuju da su same ove misterije postojale u rimskom carstvu do 90-ih godina prvog veka nakon Hristovog Rođenja. Pritom se cvetanje mitraizma događa u trećem veku nakon Hristovog Rođenja, kada je hrišćanstvo izvršilo uticaj na njega.
Pouzdano je poznato da je do početka drugog veka kanon Novog Zaveta već bio već završen. U njemu su bili svi oni elementi koji smućuju muslimane: i Trojica, i Božanstvo Hrista, i Iskupljenje na Krstu i Vaskrsenje iz mrtvih, i Crkva kao mesto čovekovog osvećenja i Krštenje i Evharistija i jerarhija. O kakvoj pozajmici može da se govori ovde?
A da ne govorim da Mitra uopšte nije Bog-Tvorac, već stvorenje Ahura Mazde i sluga Apolona koga, uzgred rečeno, Apokalipsa naziva knezom demona (Otk.9:11) – predivni primer za pozajmicu, zar ne?
Mitra nije rođen od Djeve, već od boginje koja je zatrudnela od semena Zaratustre rastvorenim u svetom jezeru. Kao odrastao i snažan, ovaj lažni bog je izašao iz stene i ubio bika što je simbolisalo prolećnu obnovu života. Sam Mitra nije umirao i nije vaskrsavao tako da nikakve veze između mitskog polubogića i Jevanđelskog Hrista nema u šta može da se ubedi svaki čitalac.
Isto kao i kupanje bivoljom krvlju (koje se prvi put pominje u drugom veku) postala je forma ličnog osvećenja tek u trećem veku i zato nikako ne može biti analog Krštenja vodom.
Uzgred rečeno, razmatrajući odnose hrišćanstva i neznaboštva, ne sme se zaboravljati na tri veka surovih progona kada su zbog odbijanja da se klanjaju idolima i odbacivanja sinkretizma, hrišćane ubijali u stotinama hiljada. Zar bivši predavač crkvene istorije iskreno smatra da su hrišćanski Mučenici, kao sveti Georgije Pobedonosac ili sveti Ignjatije Bogonosac išli na muke da bi ispovedili ono u šta i sami nisu verovali – veru u Jednog u Trojici Boga Tvorca? Kakvo prihvatanje neznaboštva je bilo kod apostola Pavla, kažnjenog za veru u Jednog Boga i za odbijanje od klanjanja idolima?
Pre kao primer sinkretizma može da posluži islam. Da ne govorim već o masovnoj upotrebi amajlija od uroka i vračanja koji su videli svi oni koji su boravili na Istoku (a amajlije je upotrebljavao i sam Muhamed koji se panično bojao vračanja). Možemo se setiti i petog stuba islama – hadža. Sam ritual obilaska Kaabe, žrtvoprinošenja i celivanja Crnog Kamena su muslimani prosto prihvatili od neznabožaca. Dovoljno je setiti se epizode u „opisu života poslanika Alahovog“ Ibn Hišama sa renoviranjem Kaabe još pre vremena Muhamedovog idolopoklonstva, kada je učestvovao u tim istim obredima koji danas vrše „pravoverni“. Jedino što je nestalo je – klanjanje idolima. Tako da ako V. Sohin ne želi da prihvata „abnormalnost na čistom jednobožju“ onda treba da napusti islam.
Sada ćemo reći nekoliko reči o tome kako Sohin (sledeći druge islamske apologete) kritikuje Hristovu veru i pritom se bavi zamenom teza.
V.Sohin piše:
„Tako se naprimer, kao jedan od često navođenih citata za dokazivanje „trojice“ navodi mesto iz Prve poslanice apostola Jovana: „Jer je Troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ), i Sveti Duh; i ova Trojica su jedno“ (1 Jn. 5:7). Danas zaista ne možeš naći ni jednog savremenog ozbiljnog bogoslova koji bi priznao autentičnost tog citata… Ovo je samo jedan od primera kojih u realnosti u tekstu Novog Zaveta ima mnogo“.
Ovde treba napomenuti, da je sveti Kiprijan Kartaginski (III vek) smatrao ovaj stih autentičnim („I opet o Ocu, Sinu i Svetom Duhu napisano: i ova Trojica su jedno(1 Jn. 5:7)). Još pre njega se na ovaj stih pozivao Tertulijan. Za temeljno razmatranje argumentacije u korist autentičnosti ovog teksta preporučio bih mitropolita Makarija Bulgakova. Nažalost, Mecger koga Sohin citira pokazao je naučnu ne-savesnost, jer nije smatrao za obavezno da analizira argumentaciju njegovih prethodnika – oponenata.
U svakom slučaju međutim nije jasno: zašto muslimani akcentiraju svoju pažnju na taj stih? Jer najčešće pravoslavni misionari i sveštenici otkrivaju učenje o Svetoj Trojici, pozivajući se na reči Gospoda Isusa pri njegovom ustanovljenju svetog Krštenja: „Idite, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28:19). Reklo bi se ovaj stih već nikako ne može da bude doveden u pitanje što se tiče izopačenosti. On se dokumentuje neprekidno u svim rukopisima Jevanđelja po Mateju bez izuzetka. A prvo pozivanje na njega je u Didahiju (7;1,3) – koji potiče iz 70 godine nakon Hristovog Rođenja.
Međutim, na naše zaprepašćenje, ispostavilo se da je kasnije Sohin posumnjao u autentičnost i tog teksta. On je izjavio da su 16 godina nakon Vaznesenja apostoli odlučivali kako da primaju neznabošce na Apostolskom saboru u Jerusalimu (Dela ap. 15 glava), što znači da nisu znali za Hristovu zapovest da propovedaju Jevanđelje svim narodima (Mt. 28:19).
Međutim, pored anti-istoričnosti, takva tvrdnja predstavlja prosto glupost jer je očigledno da je samo pitanje i nastalo upravo zato što su neznabošcima već propovedali i bilo je potrebno da se reši da li je potrebno da oni čuvaju sve obredne detalje iz Mojsejevog Zakona, koji je dat samo Judejcima ili ne. Kada ne bi bilo ispunjenja ove Jevanđelske zapovesti (o čemu do tog dela više puta govori knjiga Dela apostolskih, na koju se i poziva Sohin, vidi 8:26-40; 10:1-11, 21; 13:6 i dalje sve glave), onda naravno ne bi bilo o čemu ni da se spori. Judejci bi rekli: „Isus je poslan samo nama (kao što i sada govore islamisti) tako da pitanje o propovedi neznabožaca treba zatvoriti. Nema nikakve zapovesti o toj propovedi. To je sve samovoljna delatnost“.
Međutim, ne. Neophodnost propovedanja neznabošcima niko nije osporavao. Pitanje je bilo samo da li je krštenim neznabošcima potrebno obrezanje ili ne. Što se tiče same Tajne Krštenja, ona se vršila neprekidno od dana Pedesetnice i dokazivati to znači – prepisivati celu knjigu Dela apostolskih. Očigledno da su od samog početka po zapovesti Isusa Hrista apostoli čistili ljude, pogružavajući ih u vode Krštenja u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Znali su da bez vere u Trojedinog Boga i bez Krštenja u Njegovo ime niko (između ostalog i muslimani) neće moći da uđe u Carstvo Božije, već će biti osuđeni na beskonačne muke u paklu.
Već da ne govorimo da sama propoved Gospoda Isusa Hrista izobiluje navodima na učenjima o Trojici. Dovoljno je prosto pažljivo pročitati oproštajnu Hristovu besedu (Jn. 13-17) da bi se ubedio u neodvojivost tog učenja od samog hrišćanstva, pa i same reči Božije. A upravo je na oproštajnu Hristovu besedu i pokušao da se pozove Muhamed, pokušavajući da na njoj zasnuje svoje poslanstvo.
Ako poverujemo muslimanima da tobož Isus nije učio drugačije nego Koran, onda se bojim da nikakvim kvarenjem nećeš uspeti da objasniš javljanje novozavetnih tekstova. Jer celokupno Jevanđelje je prožeto učenjem o istinskom Bogosinovstvu Isusa – o tome se direktno govori 83 puta!
O tome govori ne samo On Sam („Ja i Otac jedno smo“ (Jn. 10:30); „Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji? Ako ne tvorim djela Oca svojega, ne vjerujte Mi. Ako li tvorim, iako Meni ne vjerujete, djelima vjerujte, da poznate i vjerujete da je Otac u Meni i Ja u Njemu“ (Jn. 10:36-38)), već i Bog Otac („I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni koji je po mojoj volji“ (Mt. 3:17); „I gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni, koji je po Mojoj volji; Njega slušajte“ (Mt. 17:5; Mk.1:11; 9:7; Lk. 3:22; 9:35)), i Duh Sveti (Mk. 1:1) i Arhangel Gavril („On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega“ (Lk. 1:32), „Zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji“ (Lk.1:35)) i drugi Anđeli (Lk. 2:11), i prorok Jovan (Jahija) Krstitelj („I Ja sam vidio i zasvjedočio da je On Sin Božiji“ (Jn. 1:34; „Jer koga Bog posla, onaj riječi Božije govori: jer Bog Duha ne daje na mjeru. Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao njemu u ruku. Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn. 3:34-36).
Tako su verovali i apostoli: Petar („Ti si Hristos, Sin Boga živoga“ (Mt. 16:16)), Natanail (Jn. 1:49) i Jovan Bogoslov („A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u Ime Njegovo“ (Jn. 20:31)), i Marta (Jn. 11:27) i svi učenici (Mt. 14:33) i kapetan koji je čuvao krst (Mk. 15:39) i čak i nečisti duhovi (Mk. 3:11; Mk.5:7). Tako su nakon Vaskrsenja učili svi apostoli (vidi 1 Petr. 1:2; sve u 1 poslanici Jovana, poslanicu Jude (4:20-21,25). Da ne govorim već o apostolu Pavlu (Rim. 1:3-4 i sve ostale poslanice).
O tome da Bog ima Sina Koji je Jednak Ocu, govorili su proroci: David („Ti si Sin Moj, Ja te sad rodih“ (Ps. 2:7; 44:7-12; 110:1)) i Solomon (Priče: 8:22-31) i Isaija („Zato će vam sam Gospod dati znak; eto devojka će zatrudneti i rodiće Sina, i nadenuće Mu ime Emanuilo (Bog sa nama)“ (Is. 7:14). „Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni“ (Is. 9:6); „Ja sam Prvi, Ja sam i Poslednji. I Moja je ruka osnovala zemlju, i Moja je desnica izmerila nebesa peđu; kad ih zovnem, svi dođu… Pristupite k meni, čujte ovo: od početka nisam govorio tajno; otkako to bi, bejah onde; a sada Gospod Gospod posla me i Duh Njegov“ (Is. 48:12-13, 16) i Mihej (5:2) i Malahija (3:1) i mnogi drugi.
Može se napraviti misleni eksperiment i pogledati šta bi ostalo pri ispunjavanju zahteva islamskog veroučenja od Biblije: kao rezultat ne bi ostalo praktično ništa. Zašto onda muslimani zahtevaju od nas da priznamo tako apsurdni zaključak – u ime ničim potvrđenih pretenzija čoveka iz sedmog veka koji se odrekao Reči Božije koja u praktično neizmenjenom vidu postoji već više hiljada godina?
Najbolje je da sami muslimani primene svoje zahteve za korekciju Biblije na Muhameda. Jer, muslimanski dogmat o tome da je Muhamed poslednji prorok Alaha zasniva se samo na jednom ajatu iz Korana (sura 33, ajat 40), a muslimani, međutim, smatraju da je to dovoljno. I iz tog dogmata se i izvodi ideja muslimanskog univerzalizma. Ako ćemo biti do kraja dosledni, onda muslimanske apologete kojima nije dovoljno osamdeset i tri (83) direktna, autentična i jasna ukazivanja Biblije na to da je Isus Sin Božiji i Bog, nikako ne treba da priznaju da je Muhamed – „poslednji Alahov prorok“ na osnovu jednog jedinog ajata iz Korana. Ubeđenost muslimana se graniči sa bezumnim slepilom.
Nikakvim kvarenjem teksta nije moguće objasniti toliko očigledno učenje o Trijedinstvu Boga koje objavljuje Biblija. Sam tekst nepovređenog Pisma jasno svedoči o tome da je Tvorac – Bog Otac koji iz Sebe rađa Sopstveno Slovo i izvodi iz Sebe Sopstvenog Svetog Duha. A čovek koji ne veruje u to – podleže večnom gnevu Božijem.
U svetlosti navedenih činjenica postaje očigledno da uzaludno Sohin i ostali muslimanski propagandisti napadaju apostola Pavla: njegova propoved se ni po čemu ne razlikuje od propovedi ostalog dela Biblije. Da već ne govorim da muslimani ne treba da kritikuju viđenja apostola Pavla, a da bez provere primaju viđenja koja je imao Muhamed.
Muhamedova viđenja se podudaraju sa kriterijumima koje Biblija odnosi na lažne proroke: tvrdnja da je prethodno Pismo iskvareno, odbacivanje Boga Koga su propovedali proroci, počevši od Mojseja, nesposobnost da predskaže budućnost, nesposobnost da učini čudo uprkos rečima Isusa Hrista: „Ko vjeruje u Mene, djela koja Ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti“ (Jn.14:12).
Uprkos izmišljotinama episkopa Kasijana (Bezobrazova) niko od drevnih Otaca nije smatrao apostola Pavla epileptičarem. Sama slika njegove bolesti uopšte ne podseća na epileptični napad. Sa fizičke tačke gledišta on je imao bolesne oči kao posledica njegovog oslepljenja pri javljanju Hrista (Gal. 4:13-15), a anđeo satane koji ga je ubadao (2 Kor. 12:7) Oci Crkve smatrali su njegove protivnike, koji su ometali njegovu propoved.
Zaista u apostolovim poslanicama nema ničeg što bi govorilo o bilo kakvom poremećaju njegove svesti. Svi opisi apostolovih viđenja direktno govore o tome da se u trenutku viđenja on imao trezven um i jasno sećanje (što nije slučaj u epilepsiji). Detaljno opisujući dar proroštva koji je imao, apostol Pavle piše: „proroci dva ili tri neka govore, a drugi neka rasuđuju. Ako li se otkrije drugome koji sjedi, prvi neka ućuti. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan, da svi uče, i svi da se tješe. I duhovi proročki pokoravaju se prorocima. Jer Bog nije Bog nereda, nego mira“ (1 Kor. 12:29-33) Zar je ovo nalik na napad bolesti koji se očigledno ne nalazi pod kontrolom čovekove svesti? Tako nešto postoji kod Muhameda, koga u naučnim priručnicima psihijatrije pominju kao tipični primer epilepsije, „silazak Korana“ je izazivao napad bol i povlačili za sobom i gubitke svesti.
Ali hajde da se vratimo na muslimanske pretenzije u vezi sa apostolom Pavlom i razmotrimo – da li su tačne? Ko je bio apostol Pavle: čovek koji je iskvario Jevanđelje, ili naprotiv, poslanik Božiji? Što se tiče prvog, već smo pokazali iznad da je o Hristu apostol Pavle učio saglasno sa ostalim apostolima i jevanđelistima.
Kao prvo, on je sebe samog smatrao za poslanika Božijeg (vidi 2 Kor. 11-12; Gal. 1:11, 2,21). Međutim, ovakva tvrdnja bila je dovoljna muslimanima da priznaju arapskog trgovca za „rasul Alaha“. Međutim, apostol Pavle je, za razliku od Muhameda, potvrđivao svoje reči i čudima (Pavle je vaskrsavao mrtve, izgonio zle duhove, isceljivao bolesti i kaznio vračara slepilom) i svedočenjem drugih apostola (Gal. 1:18-2,10) i mnoštvom predskazivanja budućnosti (Dela ap. 20_22-23, 29-30 i druga mesta).
Nije slučajno apostol Petar uključio njegove poslanice u sastav Svetog Pisma: „I dugotrpljenje Gospoda našega držite za spasenje, kao što vam i ljubljeni naš brat Pavle po danoj mu mudrosti pisa, kao što govori o ovome i u svima svojim Poslanicama, u kojima su neka mjesta teško razumljiva, koja neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma, na svoju sopstvenu propast“ (2 Petr. 3:15-16).
Muslimani, pozivajući se na zapadne bezbožnike, smatrali su ovu dvojicu apostola skoro neprijateljima.
Muslimani vole da optužuju apostol Pavla čak ni ne potrudivši se da pročitaju njegove poslanice. Ako bi porazmislili nad njima, ubedili bi se da je čak i po njihovim specifičnim merilima apostol Pavle – besprekoran.
U svojoj veri on je ispovedao čisti tauhid (jednobožje), na način na koji je predan kroz proroke i Isusa Hrista: „i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od Kojega je sve i za Kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz Kojega je sve i mi kroz Njega“ (1 Kor.8:4-6).
Pavle je verovao u Boga Tvorca i Svedržitelja. Ne samo da je verovao u anđele, već se i susretao sa njima (Dela ap.27:23). Učio je da „sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti“ (1 Tim. 3:16). Verovao je u proroke Božije (Dela ap. 24:14). Učio je o vaskrsenju svih mrtvih, nastupanju Sudnjeg dana i buduće plate svima živima (Dela ap. 17:31; 1 Kor. 15 i mnoga druga mesta).
Pavle se borio sa idolima i zabranjivao da se jede ono što je posvećeno idolima (1 Kor. 10:14-22). On je izobličavao bezumlje neznaboštva (Rim. 1:18-32) i obraćajući se neznabošcima prizivao ih, govoreći: „Blagovijestimo vam da se od ovih ništavnih stvari obratite Bogu živome, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima; Koji u prošlim naraštajima bješe pustio sve narode da idu svojim putevima; Mada ipak ne ostavi Sebe neposvjedočena, čineći dobro, dajući nam s neba dažd i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem“ (Dela ap. 14:15-17). Šta je lažno i neznabožačko u ovom učenju? Pa i Pavla su kaznili upravo zbog odbijanja da se pokloni lažnim bogovima. Tako da, kao što je učio, on je i umro ispovedajući veru u Jednog Boga, u Njegovo Slovo i Njegovog Duha.
On je i zapovedao drugima i sam se neprestano molio Bogu (1 Sol 5:17), zapovedao da se dižu ruke Njemu (1 Tim. 2:8), i poklanjao Mu se (Dela ap.20:36). Često je u molitvama Pavle provodio celu noć (Dela ap. 20:11).
Ceo život je zarađivao svojim rukama da se ničim ne bi koristio od obraćenih. Naprotiv, uvek se brinuo za siromašne hrišćane i davao obilnu milostinju (Dela ap. 11:28-30; 1 Kor. 16:1-4; 2 Kor. 8:1-9, 15; Gal. 2:10).
Apostol Pavle je voleo često da posti (Dela ap. 13:1-2; 2 Kor. 11:27 i dr.) i prizivao da se izučavaju pisma proročka. (2 Tim. 2:14-17) Želeći da sazna volju Gospodnju i pokloni Mu se, apostol Pavle je mnogo puta išao na pokloničko putovanje (hadž) u Jerusalimski hram (Dela 21:17 i dr.).
Nije za iznenađenje da se čak i sami muslimani pozivaju na autoritet apostola Pavla kao zasnivanje svoje molitvene prakse. Tako u knjizi „Muslimanska molitvena praksa“ Murat Zargišiev se (u predgovoru Šamilja Aljautdinova) direktno poziva na savete apostola o molitvenoj praksi: „Učešće tela u vršenju molitve simboliše „molitvu tela“, hvaljenje svog Tvorca našim telom. „Proslavljajte Boga i u telima vašim i u dušama vašim, koji su Božiji“, govori apostol Pavle.
Ako je apostol Pavle sa tačke gledišta muslimana iskvario Hristovo učenje, zašto se onda pozivati na njegove poslanice? Zar grešnik (greši li grehom širk ili kufr) može da nauči pravilnom bogoopštenju?
U svetlosti svega navedenog svaki razumni čovek može da donese zaključak o neosnovanosti muslimanskih pretenzija prema apostolu Pavlu.I nakon toga neizbežno se javlja pitanje: zašto se onda tako mnogo napada obrušuje upravo na svetog Pavla?
Mislim da je odgovor očigledan. Kako je primetio K.Luis oni koji žele da unište veru ne napadaju odmah Gospoda. Oni prvo uništavaju autoritet Njegovog vernog sluge, a već nakon toga napadaju i Boga. Upravo su tim putem i pošli muslimani: oni ne mogu odjednom da odbace Gospoda Isusa, a ne žele da Ga slušaju. Zato sve ono što im se ne dopada u reči Božijoj oni pripisuju apostolu Pavlu i misle da su se, tobož, izbavili od optužbi na Sudnji Dan. Ne boje se ni klevete, ni bogohulstva. Međutim, uzalud – strašna Božija osuda će stići one koji kvare Otkrovenje.
Apostol Pavle je proročki rekao: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude!“ (Gal. 1:8).
Izdajnik Sohin optužuje pravoslavne hrišćane za neznabožačke dodatke u monoteizmu, u „sistemu žrečeva“ (koje su uveli Mojsej i Hristos), u svesnom uzgajanju neznanja i sujeverja, i čak u telesnoj prljavštini. On tvrdi da su, tobož, hrišćani krivi za to što se mnogi Rusi opijaju, a islam, tobož, može dati snažan potencijal borbi sa ovim porokom.
Nećemo odgovarati na ove „nasrtaje“, pamteći da upravo muslimani, iako i ne piju na očigled svih (u realnosti postoji ogroman problem pijanstva kod etničkih muslimana, za čije rešenje u islamskoj umi nema leka osim biča), proizvode (i delimično upotrebljavaju) 60% narkotika na planeti. Crkva je jedina sila koja se uspešno bori sa alkoholizmom i narkomanijom u Rusiji.
Islamisti, naravno, smatraju da je telesna čistoća važna za dušu, ali su njihovi gradovi potonuli u prljavštinu – ko je bio u Egiptu ili Palestini, itekako dobro razume o čemu govorim.
Islam je „religija mira“, a opet, više od 80% terorističkih napada u svetu vrše muslimani.
„U islamu nema sujeverja“. Hm, da. Ne računajući panteizam u sufizmu, strah od uroka i kletve, kulta hrišćanskih svetih izvora i moštiju bez pravoslavne vere, plesove derviša, besmislene obrede hadža, kada ljudi kamenjem pokušavaju da ubiju bestelesnog đavola.
U islamu tobože postoji „lično opštenje sa Bogom“ (sa bezličnim Alahom), ali uz pomoć surovog obreda i na arapskom jeziku, koji je potpuno nerazumljiv za 90% muslimana u Rusiji.
Neka Sohin smatra da se vratio u monoteizam. On je u pravu: otišao je nazad. On je napustio živo bogoopštenje, koje, međutim, nije ni probao. Ali učinivši to, on je samo naišao na ponavljanje tih reči koja su poznata hrišćanima već mnogo vekova. I čak su i one bile usvojene u iskvarenoj verziji arapskog lažnog proroka. Ali i stepen tog usvajanja izaziva sumnju: Sohin je napisao već četiri rada u kojima, obilno huleći na reč Božiju, ni jednom nije rekao šta se njemu sviđa u Muhamedu (Koran je citirao samo dva puta).
Sada je došlo vreme da se novom Judi Iskariotskom preda ne sud ljudski, već Božiji. Crkva ga je odvojila od Sebe kao izdajnika i odstupnika, koji je prodao Hrista Spasitelja za zemaljska blaga. Jer Sam Gospod Isus je o Judi i njemu sličnima rekao: „teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek“ (Mt. 26:24).
Po rečima svetog Ignjatija Brjančaninova: „Kada se anatemi predaje čovek – to znači da je on usvojio nepovratno bogohulno učenje, da tim učenjem lišava sebe i svoje bližnje kojima i prenosi svoj način misli… postajući tuđ Bogu, držeći ga u neprijateljstvu sa Bogom, u huli na Svetoga Duha, u opštenju sa đavolom“.
Biblija govori da Sohin i svi muslimani, ne poverovavši u Sina Božijeg, neće videti života već gnev Božiji prebiva na njima (Jn. 3:36). Oni, ne poštujući Sina, ne poštuju ni Oca Koji Ga je poslao (Jn. 5:23). Ako bi Bog bio njihov Otac, oni bi ljubili Hrista (Jn. 8:42). Međutim, oni imaju drugog oca, jer nisu od Boga (Jn. 8:47). Samo neizkvareno slovo Hristovo, koje izvrće Sohin, će suditi i njemu i sve muslimane u Poslednji Dan (Jn. 12:49).
Gnev na njihove zablude i beskonačna žalost prema onima koji ginu nas ispunjava. „Jer ako mi griješimo hotimice i poslije primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grijehe, nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike. Kad neko prestupi Zakon Mojsejev, po iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i krv Zavjeta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vrijeđa? Jer znamo Onoga koji reče: Moja je osveta, ja ću uzvratiti, govori Gospod. I opet: Gospod će suditi narodu svojemu. Strašno je pasti u ruke Boga živoga“ (Jevr. 10:26-31).
Molićemo se da bi svemilostivi Otac dok još nije kasno priveo i zabludelog sveštenika i njegove nesrećne nove jednoverce pokajanju. Jer, najbolja pobeda nad islamskom pretnjom je – obraćenje svih muslimana u pravoslavno hrišćanstvo!